Većina ljudi među vama je pobegla od religije i prihvatila Božje delo poslednjih dana. Svakodnevno jedete i pijete sadašnje Božje reči, prisustvujete svadbenoj gozbi Jagnjetovoj i postavili ste temelj istinitog puta. Iskreno se dajete za Boga i dobili ste Njegovo odobravanje. Dakle, kakvo znanje i uvažavanje imate u vezi sa konceptom vere u Boga? Po čemu se oni razlikuju od shvatanja vere u Boga koje ste imali u okviru religije? Da li od ovog trenutka zaista razumete šta znači verovati u religiju, a šta označava vera u Boga? Postoji li razlika između verovanja u religiju i vere u Boga? U čemu je ta razlika? Da li ste pronikli u suštinu ovih pitanja? Kakva je osoba uobičajeni vernik u religiju? Na šta je usmerena? Kako treba definisati verovanje u religiju? Verovanje u religiju jeste priznanje da Bog postoji, a oni koji veruju u religiju unose određene promene u svoje ponašanje: ne udaraju i ne psuju druge ljude, ne čine loše stvari koje mogu da im naude i ne izvršavaju razne zločine niti krše zakon. Nedeljom odlaze u crkvu. To su oni koji veruju u religiju. To znači da lepo ponašanje i često prisustvo skupovima predstavljaju dokaz da neko veruje u religiju. Ako neko veruje u religiju, on priznaje da Bog postoji i smatra da je verovati u Boga isto što i biti dobra osoba; sve dok ta osoba nije grešna i ne čini loše stvari, nakon smrti će moći da ode u raj i imaće dobar ishod. Njena vera joj pruža potporu na duhovnom nivou. Verovanje u religiju se, kao takvo, može definisati i na sledeći način: verovati u religiju znači priznati, u svom srcu, da Bog postoji; verovati u to da ćeš nakon smrti moći da odeš u raj; da u svom srcu imaš duhovnu podršku; da donekle promeniš svoje ponašanje; i da budeš dobra osoba. I to bi bilo sve. A kada je reč o tome da li Bog u koga veruju postoji ili ne postoji, može li On da izrazi istinu, šta On od njih traži – niko o tome nema nikakvu predstavu. O svemu tome zaključuju i sve to zamišljaju na osnovu učenja Biblije. To je verovanje u religiju. Verovanje u religiju je prvenstveno težnja za promenama u ponašanju i za duhovnom potporom. Međutim, put kojim takvi ljudi idu – put potrage za blagoslovima – nije se promenio. Njihova pogrešna gledišta, predstave i uobrazilje o veri u Boga nisu se promenili. Osnova njihovog postojanja, kao i ciljevi i pravac kojima streme u svom životu, zasnovani su na idejama i mišljenjima tradicionalne kulture i nisu se nimalo promenili. U takvom je stanju svaki onaj koji veruje u religiju. Šta je, onda, vera u Boga? Koja je Božja definicija vere u Boga? (Vera u suverenost Božju.) To je verovanje u Božje postojanje i u Njegovu suverenost – to je najosnovnije. Verovati u Boga znači obraćati pažnju na Božje reči, postojati, živeti, obavljati svoju dužnost i učestvovati u svim aktivnostima normalne ljudskosti kako to Božje reči nalažu. Shodno tome, verovati u Boga znači slediti Boga, činiti ono što Bog traži, živeti onako kako On traži; verovati u Boga znači slediti put Božji. Nisu li ciljevi i pravac života ljudi koji veruju u Boga sasvim različiti od onih kod ljudi koji veruju u religiju? Šta vera u Boga povlači za sobom? Povlači za sobom to da li su ljudi u stanju da slušaju Božje reči, da prihvate istinu, da odbace iskvarene naravi, da sve odbace kako bi sledili Boga i da budu odani u svojim dužnostima. Sve to je direktno povezano sa mogućnošću da takvi ljudi budu spaseni. Sada kada vam je poznata definicija vere u Boga, kako treba praktično sprovoditi veru u Boga? Šta Bog zahteva od Svojih vernika? (Da budu pošteni ljudi, da tragaju za istinom, da preobraze svoju narav, kao i da spoznaju Boga.) Koje zahteve ima Bog u pogledu spoljnog ljudskog ponašanja? (Zahteva da ljudi budu pobožni, da ne budu raskalašni i da proživljavaju normalnu ljudskost.) Ljudi treba da imaju osnovnu pristojnost sveca i da proživljavaju normalnu ljudskost. Da bi neko imao normalnu ljudskost, šta u tom slučaju mora da poseduje? To se odnosi na brojne istine koje čovek, kao vernik, mora da sprovodi u delo. Samo kada poseduje sve ove istina-stvarnosti čovek će imati normalnu ljudskost. Da li se za nekog ko istinu ne sprovodi u delo može reći da veruje u Boga? Kakve su posledice ako se istina ne sprovodi u delo? Da bi postigli spasenje, pokorili se Bogu i obožavali Ga, na koji način onda ljudi treba da veruju u Boga? Sve ovo se odnosi na praktično sprovođenje Božjih reči i na sprovođenje u delo brojnih istina. Prema tome, čovek mora da veruje u Boga u skladu sa Božjim rečima i Njegovim zahtevima, i mora praktično da postupa u skladu sa Njegovim zahtevima; jedino je ovo prava vera u Boga. Time stižemo do same suštine. Sprovoditi istinu u delo, slediti reči Božje i živeti u skladu sa Božjim rečima: to je pravi put ljudskog života; vera u Boga se odnosi na put ljudskog života. Vera u Boga se odnosi na mnoge istine, a Božji sledbenici moraju da razumeju te istine. Ako ne razumeju i ne prihvataju istinu, kako bi mogli da slede Boga? Ljudi koji veruju u religiju priznaju samo da Bog postoji i veruju da On postoji – ali ne razumeju ove istine, niti ih prihvataju, pa stoga ljudi koji veruju u religiju nisu Božji sledbenici. Za onog ko veruje u religiju dovoljno je samo da se spolja lepo ponaša, da se suzdržava i poštuje propise, te da ima duhovnu potporu. Ako se neko lepo ponaša, poseduje podršku i potporu za svoj duh, da li se njegov životni put menja? (Ne.) Neki ljudi kažu da su verovanje u religiju i vera u Boga jedno te isto. Da li ti ljudi onda slede Boga? Veruju li u Boga u skladu sa Njegovim zahtevima? Jesu li prihvatili istinu? Ako neko ne preduzima nijednu od ovih stvari, on u tom slučaju nije vernik u Boga niti Njegov sledbenik. Neprihvatanje sadašnjeg Božjeg dela i istine koju On izražava predstavljaju najočigledniji način ispoljavanja verovanja u religiju. To je osobina koja odlikuje vernike u religiju; oni uopšte nisu Božji sledbenici. Verovanje u religiju je samo težnja za promenama u ponašanju i za duhovnom potporom; ne obuhvata nikakvu istinu. Prema tome, oni koji veruju u religiju neće se promeniti u svojoj život-naravi, neće istinu sprovoditi u delo, niti će moći da slušaju Božje reči i Njemu se pokore. To je određujući faktor zbog koga neće imati ni ikakvo pravo bogopoznanje. Ako neki čovek veruje u religiju, ma koliko da se lepo ponaša, koliko god da čvrsto priznaje Boga i koliko god da je uzdignuta njegova teorija vere u Njega, on nije Božji sledbenik. Koga u tom slučaju sledi? I dalje sledi Sotonu. Koja je osnova za ono što on proživljava, za čim traga, čezne i što sprovodi u delo? Od čega zavisi njegovo postojanje? Svakako to nije istina u Božjim rečima. On i dalje živi prema iskvarenoj sotonskoj naravi, postupajući u skladu sa Sotoninom logikom i filozofijom. Sve što govori jesu laži, u kojima nema ni trunke istine. Njegova sotonska narav nije pretrpela nikakvu promenu i on još uvek sledi Sotonu. Njegov pogled na život, vrednosti, način ophođenja prema svetu i načela ponašanja, sve su to otkrovenja Sotonine prirode. Jedino se njegovo spoljno ponašanje donekle promenilo, ali se njegov životni put, način postojanja i pogledi na stvari nisu nimalo promenili. Ako neko zaista veruje u Boga, šta se u njemu tokom nekoliko godina može promeniti? (Njegov pogled na život i vrednosti će se promeniti.) Promeniće se sȃm temelj postojanja te osobe. Ako se promeni temelj njenog postojanja, šta će joj biti osnova za život? (Njen život će se zasnivati na Božjim rečima i na istini.) Prema tome, da li sada u svom govoru i postupcima svakodnevno živite u skladu sa Božjim rečima? Na primer, više ne lažeš. Zašto? Šta je tvoja osnova za to? (Božji zahtev da čovek treba da bude pošten.) Kada prestaneš da lažeš i da se baviš obmanama, to se zasniva na Božjim rečima, na zahtevu da budeš pošten i na istini. Zar put kojim tada koračaš u životu nije sasvim drugačiji?

Dakle, da rezimiramo: šta je verovanje u religiju? Šta je vera u Boga? Koje su glavne razlike među njima? Verovati u religiju znači posedovati uverenje u religiju, poštovati njene propise, slediti druge ljude i Sotonu i živeti pod Sotoninom vlašću. Verovati u Boga znači prihvatiti Njegove reči, prihvatiti istinu, pokoriti se Njegovom delu i obavljati svoju dužnost u skladu sa istina-načelima. To znači slediti Boga. To su glavne razlike između verovanja u religiju i vere u Boga. Obavljajući svoje dužnosti u Božjoj kući, neki od vas prihvataju istinu i donekle se menjaju, dok drugi ne prihvataju istinu i ne menjaju se. Dakle, možete li napraviti razliku između te dve vrste ljudi, onih koji veruju u religiju i onih koji veruju u Boga? Ključno je ustanoviti da li neka osoba traga za istinom i kojim putem bira da ide. Ako težiš lepom ponašanju, duhovnoj potpori i poštovanju propisa, i ako si u potrazi za ličnim dobitkom, a pritom uopšte ne tragaš za istinom, već samo za spoljnim ispoljavanjima dobre osobe, one koja poseduje određeno lepo ponašanje, ali ne i istina-stvarnost – u kojoj meri neko poput tebe može zaista biti dobar? Iskvarena narav takve osobe i njena priroda-suština nisu se uopšte promenili. Možda lepo govori, međutim, kada se suoči sa kušnjama, ona ne može da bude postojana. Možda se čak požali na Boga i izda Ga. To su oni koji veruju u religiju. Oni koji veruju u Boga mogu da prihvate sve istine koje On izražava. Mogu da razmišljaju o sebi i da sebe spoznaju u skladu sa istinom, da se iskreno pokaju i da na kraju istinu sprovode u delo, Bogu se pokore i žive prema Božjim rečima. Kada se suoče sa kušnjama i nedaćama, mogu da budu postojani, da daju divno svedočanstvo i da Boga odano slede do samog kraja. Ovo su istinski vernici u Boga. U tome je razlika između onih koji veruju u religiju i onih koji veruju u Boga.

Ima li među vama ikoga ko u srcu veruje samo u nejasnog Boga na nebu, a uvek ima predstave o ovaploćenom Bogu? Ako takvi ljudi zaista postoje, onda su oni vernici u religiju. Vernici u religiju u svom srcu ne priznaju ovaploćenog Boga, a čak i ako to učine, o Njemu uvek imaju predstave i nikada ne mogu da se pokore. Zar nije tako? Strogo govoreći, takvi ljudi ne veruju u Boga. Iako možda tvrde kako veruju u Boga, u stvarnosti se mnogo ne razlikuju od onih koji veruju u religiju. U svom srcu, veruju samo u nejasnog Boga; pridržavaju se verskih predstava i propisa. Prema tome, za svakog onog ko ne stremi ka istini, ko je usredsređen jedino na lepo ponašanje i poštovanje propisa, ko istinu ne sprovodi u delo i čija se narav nije nimalo promenila, može se reći da veruje u religiju. Po kojoj osobini se izdvajaju oni koji veruju u religiju? (Usredsređeni su jedino na spoljno praktično delovanje i na činjenicu da njihovo ponašanje deluje lepo.) Koja su načela i osnova za njihove postupke? (Sotonske filozofije za ovozemaljsko ophođenje.) Kakve sotonske filozofije za ovozemaljsko ophođenje i sotonske, iskvarene naravi postoje? Nepoštenje i lažljivost; kad si samome sebi jedini zakon; kad si nadmen i uobražen; kad u svemu imaš poslednju reč; ako nikada ne tražiš istinu niti sa braćom i sestrama razgovaraš u zajedništvu; i kad u svojim postupcima uvek misliš na sopstvene interese, na sopstveni ponos i status – sve ovo je postupanje zasnovano na sotonskoj naravi. Ti slediš Sotonu. Ako neko veruje u Boga, ali se ne obazire na Njegove reči, ne prihvata istinu, niti se pokorava Njegovim uređenjima i orkestracijama; ako samo ispoljava određena lepa ponašanja, ali ne može da se pobuni protiv tela i ne napušta ništa od svog ponosa ili interesa; ako, premda naizgled obavlja svoju dužnost, i dalje živi prema svojoj sotonskoj naravi i ni najmanje nije napustio niti promenio svoju sotonsku filozofiju i način postojanja, kako on u tom slučaju može uopšte da veruje u Boga? To je verovanje u religiju. Takvi ljudi se odriču stvari i površno sebe daju, međutim, ako se pogleda put kojim idu, poreklo i polazište svega što čine, nijednu od tih stvari ne zasnivaju na rečima Božjim niti na istini; umesto toga, i dalje postupaju u skladu sa sopstvenim predstavama i zamislima, svojim subjektivnim pretpostavkama i svojim ambicijama i željama. Sotonine filozofije i naravi i dalje predstavljaju osnovu njihovog postojanja i postupaka. U stvarima u kojima ne razumeju istinu, oni za njom ne tragaju; u stvarima u kojima razumeju istinu, oni je ne sprovode u delo, ne poštuju Boga kao velikog niti cene istinu. Iako se nazivaju vernicima i na rečima veruju u Boga i priznaju Ga, i premda možda deluju kao da su u stanju da obavljaju dužnost i slede Boga, u svemu što govore i čine oni žive prema svojim sotonskim naravima. Sve stvari koje govore i čine jesu otkrovenja sotonske naravi. Nećete ih videti da praktično sprovode Božje reči niti da ih doživljavaju, a još manje kako ispoljavaju svoju težnju i pokornost prema istini u svemu. U svojim postupcima, oni na prvo mesto stavljaju sopstvene interese i pre svega ispunjavaju svoje želje i namere. Jesu li to ljudi koji slede Boga? (Nisu.) A mogu li ljudi koji ne slede Boga da postignu promenu u svojoj naravi? (Ne.) Pa, ako ne mogu da postignu promenu u svojoj naravi, zar nisu jadni? Čuli su i razumeli Božje reči, međutim, kada obavljaju stvari, njihove su želje naprosto prejake; nesposobni su da praktično postupaju u skladu sa Božjim rečima ili u skladu sa istinom, a još i manje u skladu sa načelima. Nakon nekoliko godina vere u Boga, oni se čine znatno popustljivijim i uljudnijim. Imaju brojna lepa ponašanja, a njihov duhovni život deluje sasvim normalno. Nema nikakvog većeg problema u načinu na koji komuniciraju sa drugima i neke od dužnosti obavljaju uz određeni učinak – ipak, imaju jedan problem i to najozbiljniji od svih. Gde leži taj problem? U njihovim umovima. Ma koliko godina da veruju, nisu uspostavili normalan odnos sa Bogom; šta god da učine ili šta god da im se dogodi, prvo pomisle na sledeće: „Šta želim da učinim; šta bi bilo u mom interesu, a šta ne; šta bi moglo da se desi ako bih uradio ovo ili ono” – prvo razmišljaju o ovim stvarima. Uopšte ne razmišljaju o tome kakvim bi praktičnim delovanjem veličali Boga i o Njemu svedočili ili zadovoljili Njegove namere, niti se mole da saznaju koji su Božji zahtevi i šta Njegove reči poručuju. Nikada ne obraćaju pažnju na Božje namere ili zahteve, niti na način na koji ljudi moraju praktično da deluju kako bi Bogu udovoljili. Iako je moguće da se ponekad mole pred Bogom i da u zajedništvu s Njim komuniciraju, oni jedino sa sobom razgovaraju i iskreno ne traže istinu. Kada se Bogu mole i čitaju Njegove reči, ne dovode ih u vezu sa stvarima sa kojima se suočavaju u stvarnom životu. Prema tome, u okruženju koje je Bog uredio, kako se oni odnose prema Njegovoj suverenosti, uređenjima i orkestracijama? Kada se suoče sa stvarima koje ne udovoljavaju njihovim sopstvenim željama, izbegavaju ih i opiru im se u svom srcu. Kada se suoče sa stvarima koje štete njihovim interesima ili sprečavaju zadovoljenje njihovih interesa, na svaki način pokušavaju da pronađu izlaz, nastojeći da maksimalno uvećaju sopstvenu korist i boreći se kako bi izbegli bilo kakve gubitke. Oni ne teže tome da zadovolje Božje namere, već jedino sopstvene želje. Je li to vera u Boga? Imaju li takvi ljudi odnos sa Bogom? Ne, nemaju. Žive na nedostojan, ogavan, nepopustljiv i ružan način. Ne samo da nemaju nikakav odnos sa Bogom, već se i na svakom koraku okreću protiv Božje suverenosti i uređenja. Često kažu: „Neka Bog ima suverenost i upravlja svime u mom životu. Spreman sam da Bogu dozvolim da preuzme presto i da vlada i upravlja u mom srcu. Spreman sam da se pokorim Božjim uređenjima i orkestracijama.” Međutim, kada stvari sa kojima se suočavaju štete njihovim ličnim interesima, ne mogu da se pokore. Umesto da traže istinu u okruženju koje je Bog uredio, nastoje da se okrenu i pobegnu iz tog okruženja. Ne žele da se pokore Božjim uređenjima i orkestracijama, već stvari rade po sopstvenoj volji i samo u meri u kojoj to neće naškoditi njihovim interesima. Potpuno zanemaruju Božje namere, brinući samo o sopstvenim interesima, svojim ličnim okolnostima i svojim raspoloženjima i osećanjima. Je li to vera u Boga? (Nije.) Šta je Bog za njih, u njihovom srcu? Nije li On svojevrsna legenda? Nije li On svojevrsna duhovna podrška? Za njih je Bog došljak i stranac. Kada je sve kako treba, Bog je njihov Suveren, njihovo sve. Ali ako im ono što Bog čini nije od koristi ili nanosi štetu njihovim interesima ili njihovom dostojanstvu, dovodeći do toga da budu podvrgnuti orezivanju ili izloženi kušnjama i patnji, kako će reagovati? Pobeći će, opiraće se, odbijaće sve to, pa će se čak i žaliti. Neki ljudi to možda ne kažu naglas, ali u svom srcu osećaju bol, nelagodnost i negativnost. Šta znači biti negativan? Znači da u svom srcu ne prihvataju istinu i da se uvek opiru Bogu i protiv Njega bune. Neki ljudi ne prihvataju kušnje i oplemenjivanje, smatrajući da nije u redu da Bog čini takve stvari. Kada se suoče sa bilo kakvom nedaćom u vidu hapšenja i progona od velike crvene aždaje, neki ljudi gunđaju u sebi kako je Bog prema njima nepravedan. Šta mislite o ovom načinu razmišljanja? Ako, kad pate zbog onoga što Bog čini, mogu tako otvoreno da se žale na Njega, može li On i dalje biti Bog u koga veruju? Ako ne mogu da se pokore, onda On nije njihov Bog i zato se usuđuju da Mu se opiru. Želeli bi da osim Boga postoji neki drugi bog, razmišljajući: „Samo ako on ostvari sve što ja pomislim i učinim, tačno prema mojim željama – jedino bi tada on bio bog; jedino bi to bilo njegovo uređenje i orkestracija. Ako bog ne ide u korak sa mojom voljom i uvek postupa suprotno onome što želim i zamišljam, ja u tom slučaju ne mogu da mu se pokorim i on nije moj bog. Ako on jeste bog, trebalo bi da udovolji ljudima. Pošto su ljudi zenica božjeg oka, bog treba da učini sve da ih zaštiti i neguje. Kako bi mogao da dozvoli da prolaze kroz nedaće, kušnje i neuspehe?” Nije li to stav koji većina ljudi ima u svom srcu prema Bogu? Naravno da jeste. Kad nemaju nikakve probleme i kad im sve ide kao podmazano, većina ljudi oseća da je Bog moćan, pravedan i divan. Kad ih Bog ispituje, orezuje, grdi ih i dovodi u red, kad On od njih traži da ostave po strani sopstvene interese, da se pobune protiv tela i da istinu sprovode u delo, kada Bog obavlja delo na njima i orkestrira i vlada njihovim sudbinama i njihovim životima, rađa se njihovo buntovništvo i tada dolazi do podele između njih i Boga, koja stvara sukob i jaz između njih i Boga. U takvim trenucima, u njihovom srcu, Bog nije ni najmanje divan; On uopšte nije moćan, jer onim što čini ne ispunjava njihove želje. Bog ih rastužuje; On ih uznemirava; donosi im bol i patnju; zbog Njega se osećaju nelagodno. Oni se zato uopšte ne pokoravaju Bogu, već se, umesto toga, protiv Njega bune i klone Ga se. Postupajući tako, da li istinu sprovode u delo? Da li slede put Božji? Da li slede Boga? Ne. Ma koliko da su brojne tvoje predstave i uobrazilje o Božjem delu i kako god da si se ranije svojevoljno ponašao i bunio protiv Boga, ako zaista stremiš ka istini, prihvataš sud i grdnju Božjih reči, kao i to da te one orezuju; ako, u svemu što On orkestrira, možeš da slediš put Božji, obraćaš pažnju na Njegove reči, naučiš da dokučiš Njegove namere, praktično postupaš u skladu sa Njegovim rečima i Njegovim željama i možeš da se pokoriš putem traganja; i ako možeš da napustiš svu svoju volju, želje, razmišljanja i namere i da ne budeš u sukobu sa Bogom, u tom slučaju ti slediš Boga. Možda kažeš da slediš Boga, ali ako sve radiš prema sopstvenoj volji, uz sopstvene ciljeve i sopstvene planove, ne prepuštajući to Bogu, je li u tom slučaju Bog i dalje tvoj Bog? Ne, nije. Ako Bog nije tvoj Bog, u slučaju kad kažeš da slediš Boga, zar to nisu prazne reči? Nisu li te reči pokušaj da zavaraš ljude? Možda kažeš da slediš Boga, ali ako svi tvoji postupci i dela, tvoj pogled na život i vrednosti, kao i stav i načela uz koje pristupaš stvarima i njima upravljaš, svi redom potiču od Sotone – ako sa svim ovim u potpunosti postupaš prema Sotoninim zakonima i logici, da li si onda Božji sledbenik? (Ne.) Znaš, kad je Gospod Isus obavestio Svoje učenike da će istrpeti mnoge nevolje, da će biti ubijen i uskrsnuti trećeg dana, Petar je rekao Gospodu Isusu: „Bože sačuvaj, Gospode! To se tebi neće dogoditi!” (Matej 16:22). Kako je Gospod Isus odgovorio Petru? („Odlazi od mene, Satano” (Matej 16:23).) Kako je glasila definicija Gospoda Isusa o onome što je Petar u tom trenutku učinio? (Sotonina rabota.) Zašto je rekao da je to Sotonina rabota? Je li Petar Sotona? Petar nije shvatao značaj postupaka Gospoda Isusa, niti je prepoznao Njegov identitet. Prema tome, postao je Sotonin glasnogovornik, govorio je u njegovo ime, nastojeći da spreči Gospoda Isusa da sledi Božju volju. Iz Božje perspektive, Petar je postao Sotonin glasnogovornik. Ako se čini da se neka osoba samo spolja svega odrekla i da je obavila svoju dužnost, da naizgled sledi Boga, ali su sve njene misli i svi njeni postupci u skladu sa Sotoninom logikom i filozofijom, da li je ona zaista sledbenik Božji? (Nije.) Nije, jer se stalno buni protiv Boga, istinu ne sprovodi u delo i Bogu se ne pokorava. Zašto onda veruje u Boga? Šta zaista želi da postigne? To je za ne poverovati. Da li ona istinski veruje u Boga? Ne; da to malo lepše izrazim, ona veruje u religiju. Ona možda tvrdi da veruje u Boga, ali je Bog ne priznaje. Bog je smatra zlikovcem i takvu osobu neće spasiti.

U ovom zlom i iskvarenom ljudskom rodu, oni koji veruju u religiju jesu ljudi koji priznaju da Bog postoji, koji žele da budu dobri ljudi, da se lepo ponašaju i da se uzdržavaju od loših stvari. Pribojavaju se da će biti odmazde ako budu počinili previše zlodela, te da će otići u pakao i zauvek biti kažnjeni i prokleti. Smatraju da dobrota doprinosi miru, kao što kaže ona izreka među nevernicima: „Dobri ljudi spokojno žive”. Pod uticajem takvog razmišljanja i zaraženi takvim tokovima misli, oni smatraju da je njihovo verovanje u religiju dobra stvar; sebe smatraju boljima od onih koji ne veruju i koji nemaju čak ni duhovnu potporu, a kamoli ikakva ograničenja. Nevernici rade šta im je volja, a da bi postigli svoje ciljeve ne libe se da počine bilo kakvo zlo. Takvi ljudi nemaju odredište vredno pomena, a nakon smrti njihov će ishod biti pakao. Ti vernici u religiju takođe razmišljaju: „Nevernici ne veruju u ciklus života i smrti, ni da postoji odmazda za učinjeno zlo, te da će oni koji tako postupaju otići u pakao i biti kažnjeni. Ne veruju da Bog nad svime ima suverenost. Međutim, mi koji verujemo u religiju smo od Boga blagosloveni i nakon smrti zadobićemo večni život.” Sebe smatraju plemenitim ljudima, koji se poput svetaca izdvajaju od ostatka ljudskog roda. Iako se njihovo ponašanje i obrasci razmišljanja u izvesnoj meri mogu promeniti, oni naprosto ne prihvataju istinu. U tome je značenje verovanja u religiju. Kako se iz verovanja u religiju može preći u verovanje u Boga? To nije baš jednostavno. Oni koji su tek počeli da veruju u Boga uopšte ne razumeju nijednu istinu. Jedino znaju da je dobro verovati u religiju, da to znači da je neko dobra osoba. Između verovanja u religiju i verovanja u Boga ne mogu da naprave nikakvu razliku. Prema tome, prelazak iz verovanja u religiju u verovanje u Boga nalaže da se prođe kroz fazu u kojoj će biti shvaćene određene istine, što će omogućiti da se između ta dva napravi izvesna razlika. Ako nakon pet, šest ili čak sedam, osam godina verovanja u Boga i dalje živiš u skladu sa svojom sotonskom naravi, i dalje slediš Sotonu, uopšte ne prihvataš istinu, ne uspevaš da u delo sprovedeš čak ni onu istinu koju razumeš, odbijaš Božje delo i odbijaš da prihvatiš Njegovo orezivanje, sud i grdnju, kao i Njegovu suverenost i uređenja, onda je tvoja vera u Boga izgubila smisao i vrednost. Najjednostavniji način da se opiše vera u Boga glasi ovako: čovek veruje da Bog postoji i, na temelju toga, Boga sledi, pokoran Mu je, prihvata Njegovu suverenost, orkestracije i uređenja, obraća pažnju na Njegove reči, živi u skladu sa Njegovim rečima, sve čini u skladu sa Njegovim rečima, istinski je stvoreno biće, boji Ga se i kloni se zla; jedino je ovo istinska vera u Boga. To znači slediti Boga. Ako kažeš da Boga slediš, ali u svom srcu ne prihvataš Božje reči i prema njima gajiš sumnjičav stav, ne prihvataš Njegovu suverenost, orkestracije i uređenja, uvek imaš predstave i pogrešna shvatanja o onome što On čini i uvek si nezadovoljan i tome prigovaraš; ako sa svojim predstavama i uobraziljama uvek pristupaš onome što On čini i to odmeravaš; i ako uvek imaš sopstvene misli i shvatanja – to će izazvati nevolje. To nije doživljavanje Božjeg dela i ne predstavlja način da se On istinski sledi. To nije vera u Boga.

Šta je zapravo vera u Boga? Da li je verovanje u religiju isto što i vera u Boga? Verovati u religiju znači slediti Sotonu; verovati u Boga znači slediti Boga – i samo oni koji slede Hrista jesu ljudi koji istinski veruju u Boga. Onaj koji reči Božje ni najmanje ne prihvata kao sopstveni život nije iskreni vernik u Boga. Bezvernik je i, ma koliko godina da veruje u Boga, od toga nema nikakve koristi. Ako se vernik u Boga bavi samo verskim obredima, ali istinu ne sprovodi u delo, tada on nije vernik u Boga i Bog ga ne priznaje. Šta treba da poseduješ da bi te Bog priznao za Svog sledbenika? Znaš li merila prema kojima Bog odmerava neku osobu? Bog procenjuje da li sve činiš u skladu sa Njegovim zahtevima, da li istinu sprovodiš u delo i istini se pokoravaš na osnovu Njegovih reči. Ovo je merilo prema kome Bog odmerava neku osobu. Božje odmeravanje se ne zasniva na tome koliko godina veruješ u Njega, koliki put si prešao, koliko lepih ponašanja poseduješ, niti na tome koliko reči i doktrina razumeš. On te odmerava na osnovu toga da li stremiš ka istini i na osnovu puta koji si odabrao. Mnogi ljudi na rečima veruju u Boga i veličaju Ga, dok u svom srcu ne vole reči koje Bog kazuje. Ne zanima ih istina. Oduvek smatraju da je život u skladu sa Sotoninim filozofijama ili različitim svetovnim teorijama ono što normalni ljudi čine, da je to način na koji čovek može da se zaštiti i da se tako u svetu vodi život koji vredi. Jesu li to ljudi koji veruju u Boga i koji Ga slede? Ne, nisu. Reči velikih i uglednih ljudi zvuče posebno pronicljivo i druge ljude mogu lako da navedu na pogrešan put. Možda se držiš njihovih reči kao da su istine ili krilatice kojih se treba pridržavati. Međutim, kad su u pitanju reči Božje, ako na običan zahtev koji On ima prema ljudima, kao što je biti poštena osoba ili ponizno i savesno čuvati svoje mesto, obavljati svoju dužnost kao stvoreno biće i posedovati postojano i pošteno vladanje, ti ove reči ne možeš da sprovedeš u delo i ne smatraš ih istinama, u tom slučaju nisi Božji sledbenik. Tvrdiš da istinu sprovodiš u delo, ali ako te Bog upita: „Da li su ’istine’ koje sprovodiš Božje reči? Jesu li načela kojih se pridržavaš zasnovana na Božjim rečima?” – šta ćeš reći u svoju odbranu? Ako tvoj temelj nisu Božje reči, onda su ti temelj Sotonine reči. Ti proživljavaš Sotonine reči, a ipak tvrdiš kako istinu sprovodiš u delo i Bogu udovoljavaš. Nije li to bogohuljenje? Na primer, Bog ljude usmerava da budu pošteni, ali neki ljudi ne razmišljaju o tome šta zaista znači biti poštena osoba, kako da u praksi budu pošteni, šta je od onoga što proživljavaju i otkrivaju nepošteno, a šta pošteno. Umesto da razmišljaju o suštini istine u Božjim rečima, oni se okreću knjigama nevernika. I razmišljaju: „I izreke nevernika su prilično dobre – i one uče ljude da budu dobri! Na primer, ’Dobri ljudi spokojno žive’, ’Bezazleni ljudi uvek prevagnu’, ’Praštaj drugima, sebe radi’. I ove izjave su ispravne i u skladu su sa istinom!” Prema tome, oni se pridržavaju ovih reči. Kao kakva osoba mogu da žive pridržavajući se ovih poslovica nevernika? Mogu li da prožive istina-stvarnost? (Ne, ne mogu.) Zar nema mnogo ovakvih ljudi? Oni stiču određeno znanje; pročitali su nekoliko knjiga i nekoliko čuvenih dela; stekli su određeni uvid u stvari i čuli su nekoliko čuvenih izreka i narodnih poslovica, a zatim ih uzimaju za istinu; u skladu sa ovim rečima se ponašaju i obavljaju svoju dužnost, primenjuju ih na svoje živote vernika u Boga i smatraju da zadovoljavaju Božje srce. Nisu li time istinu zamenili za laž? Nije li ovo obmanjivanje? Za Boga je ovo bogohuljenje! Ove stvari se ispoljavaju u svakom čoveku, i to u brojnim slučajevima. Da li je vernik u Boga onaj koji se prema ljudskim milozvučnim rečima i ispravnim doktrinama odnosi kao prema istinama kojih se treba pridržavati, dok Božje reči ostavlja po strani i zanemaruje ih; koji Božje reči ne uspeva da usvoji ni nakon što ih više puta pročita, niti ih posmatra kao istinu? Je li on Božji sledbenik? (Nije.) Takvi ljudi veruju u religiju; i dalje slede Sotonu! Veruju da su reči koje Sotona izgovara filozofske, dubokoumne i da predstavljaju klasiku. Smatraju ih čuvenim izrekama krajnje istine. Svega drugog mogu da se odreknu, ali ove reči ne mogu da napuste. Ako napuste ove reči, za njih bi to bilo kao da su izgubili temelj u svom životu, kao da im je srce postalo prazno. Kakvi su to ljudi? Oni su Sotonini sledbenici i zato kao istinu prihvataju čuvene Sotonine izreke. Možete li detaljno da analizirate i da prepoznate raznorazna stanja u kojima sebe zatičete u različitim kontekstima? Na primer, neki ljudi veruju u Boga i često čitaju Njegove reči, međutim, kada ih nešto zadesi, uvek govore: „Moja majka je rekla”, „Moj deda je rekao”, „Ta i ta čuvena osoba je jednom rekla” ili „U toj i toj knjizi piše”. Nikada ne govore: „Božje reči ovo poručuju”, „Božji zahtevi prema nama su sledeći”, „Bog kaže sledeće”. Nikada ne izgovaraju ove reči. Da li oni slede Boga? (Ne, ne slede Ga.) Mogu li ljudi lako da otkriju ova stanja? Ne, ne mogu, ali i samo njihovo postojanje u ljudima nanosi im veliku štetu. U Boga možda veruješ tri, pet, osam ili deset godina, ali i dalje ne znaš kako da budeš pokoran Bogu, niti kako da u delo sprovodiš Božje reči. Šta god da ti se dogodi, za osnovu i dalje uzimaš sotonske reči; osnovu i dalje tražiš u tradicionalnoj kulturi. Je li to vera u Boga? Zar ne slediš Sotonu? Živiš prema sotonskim rečima i živiš prema sotonskim naravima, pa zar se ne opireš Bogu? Pošto Božju reč ne sprovodiš u delo niti prema njoj živiš, pošto ne ideš Božjim stopama, ne obazireš se ni na šta od onoga što Bog govori i, šta god da Bog orkestrira ili zahteva, ne možeš da se pokoriš, ti Boga ne slediš. Ti i dalje slediš Sotonu. Gde je Sotona? Sotona je u ljudskim srcima. Sotonine filozofije, logika, pravila i razne đavolske reči odavno su se ukorenile u ljudskom srcu. U tome je najozbiljniji problem. Ako ne možeš da razrešiš ovaj problem u svojoj veri u Boga, u tom slučaju nećeš moći da budeš spasen od Boga. Prema tome, sve što činite, svoje misli i gledišta i svoju osnovu za postupanje morate često da sagledavate upoređujući ih sa Božjim rečima, kao i da raščlanite stvari koje su vam u mislima. Nužno je da znate koje od stvari prisutnih u vama predstavljaju filozofije za ovozemaljsko ophođenje, narodne izreke, tradicionalnu kulturu, i koje potiču od intelektualnog znanja. Nužno je da znate za koje od njih uvek verujete da su ispravne i u skladu sa istinom, kojih se pridržavate kao da su istina i kojima dozvoljavate da istini preuzmu mesto. Nužno je da detaljno analizirate ove stvari. Konkretno, ako kao istinu posmatraš stvari za koje veruješ da su ispravne i dragocene, neće ti biti lako da ih prozreš – ali ako ih prozreš, savladaćeš veliku prepreku. Te stvari predstavljaju prepreku da ljudi shvate Božje reči, da istinu sprovode u delo i da se pokore Bogu. Ako po ceo dan provodiš dokon i zbunjen, ne razmišljaš o ovim stvarima niti se usredsređuješ na rešavanje ovih problema, onda će one biti koren tvoje slabosti, otrov u tvom srcu. Ako ih ne ukloniš, nećeš biti sposoban da istinski slediš Boga, istinu nećeš moći da sprovodiš u delo niti ćeš moći da se pokoriš Bogu, i neće biti načina da postigneš spasenje.

Sada kada smo u zajedništvu razgovarali o ovim stvarima, da li ste razmišljali o stanjima, idejama ili pristrasnim gledištima u sebi koja su u suprotnosti sa Božjim željama, Božjim zahtevima i istinom, a koja ste smatrali istinom, koja ste sprovodili u delo kao istinu i pridržavali ih se kao da su istina? (Imao sam stav da kao čovek treba da težim tome da budem dobar, neko koga svi vole i sa kim žele da se druže. Dok nisam shvatio istinu, smatrao sam da je ovakvo stremljenje opravdano i ispravno. Ali sada, odmeravajući to sa istinom, shvatam da je takva osoba neko ko drugima ugađa. Pogotovo nakon čitanja Božjeg razotkrivanja o varljivim ljudima, primetio sam da sam postupajući na ovaj način imao obmanjujuće namere, da sam nastojao da u svemu očuvam svoj ugled i status pružajući drugima ono što žele, ostavljajući lažan utisak o sebi i navodeći ih na pogrešan put. Ne bih li drugima ugodio, ponekad sam čak žrtvovao i interese Božje kuće. Uopšte nisam bio dobra osoba, niti sam imao obličje iskrene osobe. Nakon što sam otkrio ove stvari, poželeo sam da tražim istinu, da budem poštena osoba u skladu sa Božjim zahtevima, a ne neko ko drugima ugađa. Želeo sam da budem neko ko govori činjenice i istinu, ko je u svemu iskren, jer je to u skladu sa Božjim namerama.) (Tokom ovog perioda primetio sam da sam bio usredsređen na promene u spoljnom ponašanju. Na primer, kad bi mi neka braća i sestre rekli da sam nadmen i da sa mnom nije lako sarađivati, trudio bih se da budem predusretljiv i da s njima raspravljam na blag, prijateljski način. Radio sam sve što su mi govorili, a ako bih primetio da neko greši dok obavlja svoju dužnost, ne bih to isticao, nego bih održavao mir i harmoniju. Slušajući ovu Božju besedu, primetio sam da nisam postupao prema Božjim rečima. Postupao sam prema Sotoninim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje. Svoje spoljašnje lepo ponašanje koristio sam da navedem druge na stranputicu, pri čemu moja iskvarena narav zapravo nije bila odbačena. Nisam bio od onih koji streme ka istini i protraćio sam mnogo vremena.) Sada ste u stanju da uočite nekoliko pogrešnih gledišta i praktičnih postupaka iz prošlosti i da ih postanete svesni, ali vam predstavlja veliki napor da istinu sprovodite u delo. Nakon što ste prepoznali i uočili ova stanja, kakva su vaša razmišljanja i osećanja o nedaćama iskvarenog ljudskog roda? Da li ste osetili da se ovaj iskvareni ljudski rod nalazi pod čvrstom i nepopustljivom kontrolom Sotone? Da li ste toga postali svesni? (Da.) Kad ste toga postali svesni? (Kad sam istinu želeo da sprovodim u delo, Sotonina priroda me je kontrolisala i držala zatočenog u meni samom. Borio sam se u svom srcu, ali istinu nisam mogao da sprovodim u delo, kao da sam na sebi imao svojevrsne okove. Bila je to prava agonija.) Da li ste tada osetili da je Sotona ispunjen krajnjom mržnjom? Ili ste s vremenom otupeli i više niste mogli da osećate mržnju prema njemu? (Mogao sam da osetim da je Sotona ispunjen mržnjom.) Da li ste uvideli krajnju neophodnost Božjeg dela spasavanja ljudskog roda? Možete li da uočite da su reči i istine koje Bog izražava, obuhvatajući one kojima razotkriva ljudski rod, sve redom stvarnosti, da nema nijedne koja nije nestvarna, te da sve u potpunosti odgovaraju činjenicama i predstavljaju reči koje su ljudskom rodu najpotrebnije kako bi primio istinu i bio spasen? Ljudskom rodu je očajnički potrebno Božje spasenje! Da se Bog nije ovaplotio da obavi Svoje delo, da Bog nije izrazio toliko istina, gde bi ljudski rod mogao da pronađe put do spasenja? Svako oslanjanje na Sotonu i zle duhove da pruže znamenja i čuda odvešće na put propasti. Svi ljudi koji žive prema Sotoninim filozofijama, logici i zakonima meta su uništenja. Da li ste toga sada svesni? Nije dovoljno ako ste toga samo svesni. U tom slučaju imate samo srce koje čezne za Božjim spasenjem. Međutim, glavna pitanja jesu: da li možete da prihvatite istinu, da li možete da prihvatite sud i grdnju i da li možete da odbacite svoju iskvarenu narav. Oni koji veruju u Boga moraju voleti istinu i pozitivne stvari i istovremeno mrzeti zlo i sve što potiče od Sotone. Moraju se usredsrediti na razmišljanje o sebi i na razumevanje sebe, kao i na razaznavanje otkrovenja sopstvene iskvarene naravi. Moraju jasno uvideti da im je priroda-suština odvratna i rđava, da se protivi Bogu i da je Bog prezire, te biti u stanju da iz srca osete odbojnost prema sebi i da sebe prezru. Jedino tada mogu imati odlučnost i snagu da se oslobode okova i ograničenja Sotonine prirode i odbace ih, da istinu sprovode u delo i Bogu se pokore. Bez ove odlučnosti, biće ti teško da istinu sprovodiš u delo, čak i ako se to od tebe zahteva. Ljudi se s mukom moraju boriti među takvim stanjima kao što su ropstvo, manipulacija, mučenje, pustošenje i zlostavljanje njihove iskvarene naravi. Samo kad zbog ovoga oseti bol, čovek može omrznuti Sotonu i imati rešenost i odlučnost da sve to promeni. Jedino kad istrpi dovoljno patnje može stvoriti odlučnost i imati motivaciju da stremi ka istini i svega toga se oslobodi. Ako smatraš da su stvari koje potiču od Sotone prilično dobre, da mogu da zadovolje telo i ostvare ljudske predstave i uobrazilje, njihove preterane želje i njihove različite sklonosti, a pritom ne osećaš nikakav bol niti osećaš kako je Sotona svirep prema ljudima, da li si onda spreman da se svega ovoga oslobodiš? (Ne.) Pretpostavimo da je lažljiva osoba svesna svoje lažljivosti, da voli da laže i da ne voli da govori istinu, i da u svojim odnosima s drugima uvek prikriva stvari, ali da u tome uživa, misleći u sebi: „Ovakav život je sjajan. Druge neprestano obmanjujem, ali oni to isto meni ne mogu da učine. Kad je reč o mojim ličnim interesima, ponosu, statusu i sujeti, gotovo sam uvek zadovoljan. Stvari se odvijaju prema mojim planovima, besprekorno i kao podmazane, i niko to ne može da prozre.” Da li je takva osoba spremna da bude poštena? Nije. Ta osoba smatra da su lažljivost i nepoštenje odraz inteligencije i mudrosti, da su to pozitivne stvari. Takve stvari ceni i ne može da podnese da bez njih ostane. „Ovo je savršen način ponašanja i jedini okrepljujući način života”, misli u sebi. „Ovo je jedini vredan način življenja, jedini način života koji navodi druge da mi zavide i da se na mene ugledaju. Bilo bi glupo i bezumno da ne živim prema sotonskim filozofijama. Uvek bih bio na gubitku – drugi bi me maltretirali, diskriminisali i odnosili se prema meni kao da sam sluga. Takav život je bezvredan. Nikada neću biti poštena osoba!” Hoće li ovakva osoba odustati od svoje lažljive naravi i u praksi biti poštena? Naravno da neće. Ma koliko dugo da veruju u Boga, koliko god propovedi da su čuli i koliko god istina da su razumeli, takvi ljudi neće nikada istinski slediti Boga. Nikada dragovoljno neće slediti Boga, jer smatraju da bi u tom slučaju toliko toga morali da napuste, toliko toga morali da se odreknu i da bi morali da istrpe bol i gubitke. To naprosto neće prihvatiti. Oni misle: „Verovati u boga je isto što i verovanje u religiju. Samo se nazivati vernikom, posedovati nekoliko lepih ponašanja i imati nešto za duhovnu potporu, i to je sve. Nema potrebe da se plati cena, da se pati niti da se od ičega odriče. Dokle god neko u svom srcu veruje i kaže da priznaje boga, ta vrsta vere u boga će mu omogućiti da bude spasen i da uđe u carstvo nebesko! Kako je divno verovati na ovaj način!” Da li će takvi ljudi na kraju moći da dođu do istine? (Ne.) Zbog čega neće moći da dođu do istine? U njima nema ljubavi prema pozitivnim stvarima, ne žude za svetlošću i ne vole put Božji niti istinu. Vole da slede ovozemaljske trendove, zaljubljeni su u slavu, dobit i status, vole da se izdvajaju u gomili, obožavaju slavu, dobit i status, i poštuju velike i slavne, dok u stvari poštuju demone i Sotone. Ono za čime streme u srcu nisu istina ni pozitivne stvari; umesto toga, duboko poštuju znanje. U svom srcu, oni ne odobravaju one koji streme ka istini i svedoče o Bogu; umesto toga, odobravaju ljude koji imaju posebne talente i darove i takvima se dive. U svojoj veri u Boga, oni ne idu putem stremljenja ka istini, već putem stremljenja ka slavi, dobiti, statusu i moći; nastoje da budu neko ko je izrazito prepreden, ko sjajnim lukavstvima ostvaruje pobede; pokušavaju da se ubace u gornje slojeve društva kako bi postali velike i poznate ličnosti. Žele da ih pozdravljaju sa divljenjem i da im ukazuju toplu dobrodošlicu gde god da se pojave; žele da ljudima budu idoli. Takve osobe žele da budu. A kakav je to put? To je put demona, put zla. Nije put kojim ide vernik u Boga. U svakom okruženju oni koriste Sotonine filozofije, njegovu logiku, svaku njegovu smicalicu i svaku prevaru, ne bi li zadobili poverenje ljudi, ne bi li naveli ljude da ih obožavaju i slede. Ovo nije put kojim treba da idu ljudi koji veruju u Boga; ne samo da takvi ljudi neće biti spaseni, već će ih zadesiti i Božja kazna – u to ne sme biti nikakve sumnje. Šta je ono na osnovu čega će čovek biti spasen ili neće? Biće spasen na osnovu toga da li može da prihvati istinu, da se pokori Božjem delu i ide putem stremljenja ka istini. Ovo su faktori na osnovu kojih se određuje da li će čovek biti spasen. Koji je put kojim čovek može postići Božje spasenje u veri? On mora da sledi Boga, da se obazire na Njegove reči, da se pokorava Njegovim orkestracijama i uređenjima i da živi u skladu s Njegovim zahtevima i sa istinom. Jedino tim putem čovek može postići spasenje.

4. januar 2018. godine