Ima ljudi koji rade od jutra do mraka i, obavljajući svoju dužnost, zaborave da jedu i spavaju. U stanju su da pokore svoje telo, da se pobune protiv fizičkog napora, da rade čak i kad su bolesni. Iako imaju te osobine koje ih iskupljuju i dobri su i pošteni ljudi, ipak u njihovim srcima postoje stvari koje ne mogu da ostave po strani: slave, bogatstva, statusa i taštine. Ako nikada ne mogu takve stvari da ostave po strani, da li su to ljudi koji tragaju za istinom? Odgovor na to se sam nameće. Najteži deo vere u Boga je postizanje promene naravi. Možda i možeš da ostaneš samac čitavog života, da nikada ne jedeš dobru hranu ili nosiš lepu odeću; neki ljudi čak kažu: „Nije bitno ako patim celog života, ili ako budem stalno usamljen, mogu to da podnesem – kad je Bog uz mene, te stvari mi ne znače ništa.” Lako je prebroditi i pobediti takvu vrstu fizičkog bola i napora. Šta nije lako prebroditi? Iskvarene ljudske naravi. Iskvarene ljudske naravi ne mogu se pobediti pukim suzdržavanjem. Ljudi mogu trpeti fizičku patnju ne bi li valjano obavljali svoje dužnosti, udovoljili Božjim namerama i ušli u carstvo u budućnosti – ali da li to što su u stanju da pate i da plate određenu cenu znači da su im se naravi promenile? Ne znači. Da bi se odredilo da li je došlo do promene nečije naravi, ne treba gledati koliko patnje taj neko može da istrpi ili koliko mu je naizgled dobro ponašanje. Jedini način da se tačno odredi da li se narav čoveka promenila je da se sagledaju ciljevi, motivi i namere koje stoje iza njegovih dela, načela po kojima se vlada i rešava stvari, kao i njegov stav prema istini.

Nakon što počnu da veruju u Boga, neki ljudi više ne teže ovozemaljskim dešavanjima niti obraćaju pažnju na svoju odeću i izgled. U stanju su da pate i vredno rade, da zauzdaju telo i pobune se protiv njega. Ali dok obavljaju svoju dužnost, komuniciraju s drugima i rešavaju stvari, retko budu iskreni. Ne vole da budu iskreni, uvek žele da se istaknu i izdvoje i iza svega što kažu ili urade stoji neka namera. Marljivo i pedantno prave proračune ne bi li ljudima pokazali koliko su dobri, osvojili im srca i naveli ih da im se priklone i da ih obožavaju, do te mere da će ljudi doći da ih potraže kad god ih zadesi neka nevolja. To je razmetanje. Kakvu narav time otkrivaju? Otkrivaju sotonsku narav. Da li ima mnogo takvih ljudi? Svi su takvi. Spolja gledano, drže se svih pravila, u stanju su pomalo da pate i donekle su voljni da se daju za Boga. U stanju su da se odreknu poneke ovozemaljske stvari, imaju nešto odlučnosti i spremnosti da streme istini i postavili su temelje na putu vere u Boga. Pravedno je da im iskvarena narav ostane netaknuta. Nisu se nimalo promenili. Čak iako razumeju istinu, ne mogu da je primene. To je znak da se neko uopšte nije promenio. Oni koji žive sa sotonskim naravima svojeglavo se ponašaju u svemu. Kada im je namera iza dela pogrešna, oni se ne mole Bogu, ne poriču sopstvenu volju, ne traže istina-načela i ne traže od drugih niti s njima razgovaraju. Rade šta god hoće, šta god im je želja; ponašanje im je lakomisleno i neobuzdano. Možda ne čine zlo otvoreno, ali ni ne primenjuju istinu. U svojim delima prate sopstvenu volju i žive unutar sotonskih naravi. To znači da ne gaje ljubav prema istini i bogobojažljivim srcima, niti žive pred Bogom. Neki od njih možda čak i razumeju Božje reči i istinu, ali ne mogu da ih primenjuju. To je zato što ne mogu da prevaziđu sopstvene želje i ambicije. Jasno im je da je to što rade pogrešno, da je to prekidanje i ometanje i da je Bogu mrsko, ali ipak to neprestano čine misleći: „Zar vera u Boga nema za cilj zadobijanje blagoslova? Zar je pogrešno što stremim blagoslovima? Mnogo sam propatio tokom godina vere u Boga; napustio sam svoj posao i odrekao se svojih izgleda u svetu da bih zadobio Božje odobravanje i blagoslove. Bog bi trebalo da me se seti samo zbog sve te patnje koju sam istrpeo. Trebalo bi da me blagoslovi i obdari me velikim bogatstvom.” Takve reči odgovaraju ukusima ljudi. Svi koji veruju u Boga tako razmišljaju – smatraju da je to što su malo ukaljani namerom da zadobiju blagoslove i nije tako veliki problem. Ali pažljivo razmisli o ovim rečima: da li je ijedna u skladu sa istinom ili delom istina-stvarnosti? Sve to odricanje i patnja samo su vrste dobrog ljudskog ponašanja. Ta dela vođena su namerom da se zadobiju blagoslovi i ne predstavljaju primenu istine. Kad bismo primenili ljudske moralne standarde da izmerimo ponašanje takvih ljudi, smatrali bismo ih marljivima i štedljivima, vrednima i izdržljivima. Ponekad su toliko obuzeti poslom da zaborave da jedu i spavaju, a neki od njih čak vraćaju izgubljene stvari njihovim vlasnicima, darežljivi su i od pomoći, prema drugima se ponašaju s razumevanjem i velikodušnošću, nisu škrti i sitničavi i čak poklanjaju drugima stvari koje najviše vole. Ljudi veličaju takvo ponašanje i takve osobe smatraju dobrim: dičnim, cenjenim i vrednim odobravanja. One u svojim postupcima paze na moral, pravične su i razborite. Uzvraćaju dobrotu drugima i stalo im je do bratstva, i to toliko da bi se žrtvovale za svakog svog prijatelja, istrpele patnju i sve učinile za sebi najbliže. Iako mnogi veličaju takvu vrstu dobre osobe, da li ona zaista može da prihvati istinu i da je primenjuje? Da li bi zaista život dala ne bi li uzvisila Boga i svedočila o Njemu? Ne mora da znači. Da li je onda možemo nazvati dobrom osobom? Kad pokušavamo da prosudimo da li se neko boji Boga i kloni zla ili da li poseduje istina-stvarnost, da li je ispravno da ga uvek procenjujemo na osnovu ljudskih predstava, uobrazilja, etike i moralnosti? Da li bi to bilo u skladu s istinom? Kad bi ljudske predstave, uobrazilje, etika i moralnost bili istina, onda Bog ne bi morao da izražava istinu niti bi morao da obavlja delo suda i grdnje. Moraš jasno da vidiš da su svet i ljudski rod mračni i zli, da su potpuno lišeni istine i da je iskvarenom ljudskom rodu potrebno Božje spasenje. Moraš jasno da vidiš da je sam Bog istina, da samo Njegove reči mogu da pročiste čoveka, da ga samo On može spasti, i da koliko god dobro bilo ponašanje neke osobe, ono nije istina-stvarnost i samo se još više udaljava od same istine. Iako su ova dobra ponašanja sad rasprostranjena i ljudi ih prepoznaju, ona nisu istina i nikada to neće biti i ništa ne mogu da promene. Da li bi osobu koja bi se žrtvovala za prijatelje i učinila sve za njih mogao da navedeš da prihvati Boga i istinu? Ne bi nikako, jer je takva osoba ateista. Da li bi osobu koja je puna predstava i uobrazilja o Bogu mogao da navedeš da dostigne iskrenu pokornost Bogu? Ne bi nikako, jer je onima koji su puni predstava veoma teško da prihvate istinu i pokore joj se. Da li bilo kakav stepen dobrog ponašanja može čoveka da navede da se iskreno pokori Bogu? Da li taj čovek može iskreno da Ga voli? Da li može da Ga uzvisi i svedoči o Njemu? Ne može nikako. Možeš li da jamčiš da će svi koji propovedaju i rade za Gospoda iskreno zavoleti Boga? To bi bilo nemoguće. Stoga, bez obzira na to koliko vrsti dobrog ponašanja čovek primenjuje, to ne znači da se iskreno pokajao i promenio, a još manje znači da mu se promenila život-narav.

Morate naučiti da razlučite šta je dobro ponašanje a šta je primenjivanje istine i postizanje promene naravi. Promena naravi uključuje primenjivanje istine, slušanje Božjih reči, pokoravanje Bogu i život u skladu s Njegovim rečima. Šta bi onda čovek trebalo da radi da bi primenjivao Božje reči i živeo u skladu s njima? Evo, recimo da imamo dvoje ljudi koji su odlični prijatelji. U prošlosti su pomagali jedno drugom, zajedno su prebrodili teška vremena i život bi dali jedno za drugo. Da li je to primenjivanje istine? To je bratstvo, to je žrtvovanje za druge, to je dobro ponašanje, ali nikako nije primenjivanje istine. Primenjivanje istine tiče se ponašanja u skladu s Božjim rečima i zahtevima; to je pokoravanje i udovoljavanje Bogu. Dobro ponašanje tiče se samo ispunjavanja telesnih veza i održanja emocionalnih veza. Znači, bratstvo, čuvanje veza, pomaganje, tolerisanje i udovoljavanje drugima su sve privatne, intimne stvari i nemaju veze s primenjivanjem istine. Na koji način onda Bog zahteva da se ljudi ponašaju prema drugima? (Bog zahteva da se prema drugima ponašamo po načelima. Ako neko uradi nešto pogrešno, nešto što nije u skladu s istina-načelima, onda ga ne smemo slušati, čak ni ako je u pitanju naša majka ili otac. Moramo se držati istina-načela i štititi interese Božje kuće.) (Bog zahteva da braća i sestre pomažu jedni drugima. Ako vidimo da neko ima problem, moramo taj problem istaći, o njemu razgovarati i tražiti zajedno istina-načela da bismo ga rešili. Jedino ćemo na taj način iskreno pomoći toj osobi.) Bog želi da uzajamno ljudsko ponašanje bude izgrađeno na temeljima istina-načela, bez obzira na to koja je vrsta veze u pitanju. Sve što ne spada u ova načela ne računa se kao primenjivanje istine. Recimo, na primer, da je neka osoba učinila nešto što šteti radu crkve, nešto što su svi razotkrili i tome se usprotivili. Njen prijatelj kaže: „Ne morate da ga razotkrijete samo zato što je pogrešio! Ja sam mu prijatelj; moram pre svega da imam za njega razumevanja; moram prema njemu da budem tolerantan i da mu pomažem. Ne mogu da ga razotkrijem kao što ste vi. Moram da ga utešim, ne da ga povredim i da mu kažem da ta greška nije previše bitna. Ako ga neko od vas ponovo razotkrije ili kritikuje, imaće posla sa mnom. Ja sam s njim najbliži. Dobri smo prijatelji. Zauzeću se za njega ako treba.” Da li je to primenjivanje istine? (Ne, to je filozofija za ovozemaljsko ophođenje.) Mentalitet ove osobe zasnovan je takođe na jednoj drugoj teorijskoj osnovi. On veruje u sledeće: „Prijatelj mi je pomogao tokom najtežeg i najbolnijeg razdoblja u životu. Svi su me ostali tad napustili, samo je on o meni brinuo i pomagao mi. Sad kad je on u nevolji, red je na mene da mu pomognem – smatram da je to znak da neko ima savesti i ljudskosti. Kako se možeš nazvati ljudskim bićem ako veruješ u Boga, a nemaš ni zrno savesti? Zar to ne čini tvoje reči o veri u Boga i primenjivanju istine praznim?” Ove reči se čine ispravnim. Većina ljudi ne može da prozre šta su one zaista – čak ni osoba koja ih je izrekla i koja misli da je motiv iza njegovih dela u skladu s istinom. No, da li su mu dela ispravna? Zapravo, nisu. Pogledajte malo bolje, svaka njegova reč proizlazi iz ljudske etike, moralnosti i savesti. Ako bi neko o njemu sudio na osnovu ljudske etike, rekao bi da ima savesti i da je odan. Zbog toga što se tako zauzeo za prijatelja, on je dobra osoba. Ali da li iko zna koja se narav i suština krije iza tog „dobra osoba”. On nije istinski vernik u Boga. Najpre, kad se nešto desi, on ne sagledava situaciju u skladu s Božjim rečima. Ne traži istinu u Božjim rečima, već umesto toga bira da sve posmatra u skladu s moralnošću, etikom i životnim principima nevernika. Sotonine jeresi i zablude prihvata kao istinu, odbacuje Božje reči i zanemaruje šta je njima rečeno. Time se ruga istini. To pokazuje da ne voli istinu. Istinu zamenjuje sotonskim životnim principima i predstavama, etikom i moralnošću čoveka i deluje u skladu sa sotonskom filozofijom. Čak samouvereno kaže da je to primenjivanje istine i udovoljavanje Božjim namerama, da je to pravedno postupanje. Zar ne koristi taj privid pravde da oskrnavi istinu? Zar ovakva situacija nije uobičajena kad je u pitanju način na koji ljudi postupaju i rešavaju stvari? Kad stalno govoriš reči i doktrine svestan si da ti nedostaje istine i da je zapravo razgovor o istini taj koji vredi. Takođe znaš da u ovom mračnom i zlom svetu samo životi onih koji su stekli istinu nude nadu i vrednost. Međutim, kada se desi nešto važno, pa moraš s tim da se suočiš i napraviš izbor, smatraš da su Sotonina filozofija, moralnost i etika istinite i korisne. Tada ti nije korisna istina Božjih reči za kojom želiš da tragaš. Kakav je to problem? Ako možeš da priznaš da je Božja reč istina, zašto ne možeš da počneš da je primenjuješ? Zašto se ne usuđuješ da počneš da primenjuješ istinu? Čega se to plašiš? Plašiš se kleveta i osude drugih, plašiš se da ćeš izgubiti svoje ovozemaljske izglede i naneti štetu svojim ličnim interesima. Kad ne primenjuješ istinu, kad postaneš otpadnik i osporavaš vrednost istine u Božjim rečima u prelomnim trenucima, to je dovoljan dokaz da nisi neko ko voli istinu i da umesto nje voliš Sotoninu filozofiju, jeresi i zablude, da tragaš za ovozemaljskim izgledima, interesima tela, za reputacijom i statusom. A ipak tvrdiš da voliš istinu – to je licemernost. Sve to je dovoljno da pokaže da nikad nisi prihvatio istinu niti je primenjivao u svojoj veri u Boga. U tom slučaju, da li imaš bogobojažljivo srce? Da li u tvom srcu ima mesta za Boga? Iako inače priznaješ da su Božje reči istina, kad se nešto desi, Bog ti neće biti u srcu i cenićeš sebe iznad svega, a prema ljudskim odnosima, filozofijama za ovozemaljsko ophođenje, etičkim pravilima i poukama, kao i standardima savesti i moralnosti, ophodićeš se kao prema istini. Te stvari, koje pripadaju Sotoni, u tvom srcu su već postale zamena za istinu – zar se nisi stoga izopačio? Sad si potpuno izdao Boga i survao se u tamu.

Mnogi ljudi su vredno radili tokom brojnih godina vere u Boga. Zašto onda nemaju istina-stvarnost? Zapravo, koren tog problema jeste to što ti ljudi ne vole istinu. Ako im kažeš da ne vole istinu, biće žalosni, ali da li je ta njihova žalost zaista razumna? Ne, nije. Bez obzira na to koliko su propovedi takvi ljudi čuli ili koliko su doktrina razumeli, ne primenjuju istinu kad za to dođe vreme; ne pristupaju stvarima, ljudima, događajima i svemu oko sebe u skladu sa istina-načelima i uvek imaju sopstveno mišljenje. Kad sa Mnom pričaju, ti ljudi uvek kažu: „Slušaj me, dopusti da kažem svoje mišljenje; ovo je moje mišljenje, evo šta ja mislim.” Takođe kažu: „Hoću ovako da se ponašam, hoćeš li me slušati?” Znam šta misliš i pre nego što progovoriš; ne moraš uvek da govoriš svoje mišljenje, ono nije istina, a to što ga jasno izgovoriš neće ga učiniti istinom. Ako veruješ da od rođenja poseduješ istinu, zašto onda i dalje veruješ u Boga? Ako možeš intuitivno da razumeš sve istine koje je Bog izrazio – ako možeš da shvatiš sve istine i sam si istina i možeš da rešiš sve probleme – zašto onda i dalje veruješ u Boga? Neki ljudi kažu: „Zašto si ti uvek u pravu i samo ti donosiš odluke? Zašto mene ne poslušaš?” Kakve su to reči? Slušajući te sve ove godine, nisam od tebe čuo nijednu reč koja je ispravna ili u skladu s istinom. Zašto bih te onda slušao? Želeo bih da čujem neka relativno tačna gledišta od ljudi. Tako bih donekle uštedeo na razmišljanju i energiji, ali nikad ih ne čujem. Čujem samo zablude i reči pobune, gunđanje i negativne priče; sve je to suprotno istini, pa što bih onda to slušao? Kad bi sve naterali tebe da slušaju, pobunili bi se protiv Boga, odupirali bi se Bogu i protivili Nebesima. Svi bi počeli da slede Sotonu i na kraju stradali. Ako slušaš Moje reči i razmišljaš o Mojim rečima, razumećeš istinu, moći ćeš da staneš pred Boga i uputiš se stazom ka spasenju. Samo Božje reči mogu spasiti ljude, a Božje spasenje može se steći samo razumevanjem istine, primenjivanjem istine i postizanjem pokoravanja Bogu. Ljudima nije lako da prihvate istinu. Kad sam s ljudima, želim da čujem kako su braća i sestre nedavno ušli u istinu; koliko su napredovali u raspoznavanju ljudi, događaja i stvari i primenjivanju istine; kakvi su im uslovi; da li su obrnuli i promenili svoja netačna stanja; koliko znaju o svojim iskvarenim naravima; koliko su razumevanja o sebi zadobili iz otkrovenja o svojim iskvarenim naravima; koliko je njihovih pogrešnih shvatanja o Bogu odagnano; i koliko im se znanje o Bogu povećalo. Želeo bih da slušam o tim iskustvima i znanju, ali nažalost većina ljudi nije u stanju da pruži takvo iskustveno svedočenje. Nedostaje im istina-stvarnosti i izgovaraju samo prazne reči i doktrine; izobličene, pristrasne reči i pritužbe ili reči kojima se hvališu i pokušavaju da sebi pripišu uspeh i traže nagradu. Šta mislite, kako se osećam dok to slušam? Da li ću se zbog toga oraspoložiti? (Ne.) Ljudi vrlo retko pričaju o svojim praktičnim iskustvima o istini i svojim uvidima u nju, a to su reči nakon kojih se ljudi dobro osećaju i bez takvih reči ono što ljudi pričaju je ili hvalisanje ili traženje nagrade, ili su nevažne, prazne reči. Da li Meni treba da pričaš o tim šupljim doktrinama? Jedva da neuke ljude možeš da navedeš na pogrešan put pričom o tim doktrinama, pa zar nije onda nerazumno da Meni o njima pričaš? Neki ljudi kad pričaju sa Mnom, uvek govore o lažnim duhovnim doktrinama i kad raspravljamo o nekoj stvari, uvek kažu: „Sve je u Božjim rukama, sve Bog određuje.” Misle da razgovarati o spoljašnjim dešavanjima ne podrazumeva da je to duhovno i da se pod duhovnim samo podrazumeva da znate kako da pričate o duhovnim doktrinama. Kad im govorim neke praktične stvari i pričam im o pojedinostima života, oni to ne usvajaju; žele da čuju samo visokoparne propovedi i važne duhovne doktrine. Da li takvi ljudi poseduju stvarnost? Ne samo da je ne poseduju, već im potpuno nedostaje i razuma. Zaista su nadmeni i neuki.

Kada čovek stremi promeni naravi, prvo što se od njega zahteva je da razazna koje to stvari nisu povezane sa promenom naravi, niti su njome obuhvaćene, već spadaju u spoljašnje dobro ponašanje, kao i da razazna na šta se to odnosi promena naravi o kojoj Bog govori i šta to Bog želi u čoveku da promeni – ljudi moraju da razumeju takve stvari. Ono što čovek smatra promenom naravi samo je promena ponašanja, a to je drugačija stvar i drugačiji put od promene naravi o kojoj priča Bog. Da li to što čovek smatra promenom naravi može da jemči da se ljudi neće pobuniti protiv Boga, odupirati mu se ili Ga izdati? Da li ih može učvrstiti u svom svedočenju o Bogu i udovoljavanju Njegovim namerama? Promena naravi o kojoj priča Bog podrazumeva da ljudi, kroz primenjivanje istine, kroz doživljaj Njegovog suda i grdnje, kroz Njegovo orezivanje, provere i oplemenjivanje čoveka, počnu da razumeju Božje namere i istina-načela i potom žive u skladu s istina-načelima. Oni stiču srca koja se boje Boga i pokoravaju Mu se, bez ikakvih pogrešnih razumevanja Boga i poseduju istinsko znanje i istinsko divljenje Bogu. Ono o čemu Bog priča je promena naravi čoveka, ali na šta se odnosi promena naravi na koju ljudi misle i o kojoj govore? Ta promena se odnosi na poboljšano ponašanje, na uglađenog i smirenog čoveka, bez nadmenosti; podrazumeva čoveka koji prefinjeno i disciplinovano priča, nije neposlušan i zlonameran i pokazuje savesnost, razboritost i moralne standarde u govoru i ponašanju. Postoji li razlika između promene naravi o kojoj govori čovek i promene naravi koju zahteva Bog? U čemu je ta razlika? Promena naravi o kojoj govori čovek je promena spoljašnjeg ponašanja, promena koja odgovara ljudskim predstavama i uobrazilji. Promena naravi koju zahteva Bog je odbacivanje sopstvene iskvarene naravi, to je promena život-naravi podstaknuta razumevanjem istine, promena čovekovog gledanja na stvari i promena njegovih životnih stanovišta i vrednosti. Postoji razlika. Bez obzira na to da li su u pitanju ljudi ili stvari, tvoji motivi, načela tvog delovanja i tvoji standardi procene moraju biti u skladu s istinom i moraš tražiti istina-načela; to je jedini način na koji ćeš postići promenu naravi. Ako stalno sebe procenjuješ u odnosu na merila ponašanja, ako si stalno usredsređen na promene u spoljašnjem ponašanju i ako misliš da proživljavaš ljudsko obličje i imaš Božje odobravanje samo zato što poseduješ iole dobro ponašanje, to je potpuno pogrešno. Pošto imaš iskvarenu narav, u stanju si da se protiviš Bogu i u opasnosti si da izdaš Boga, ako ne potražiš istinu da bi rešio svoju iskvarenu narav, bez obzira na to koliko ti je dobro spoljašnje ponašanje, nećeš moći da postigneš istinsko pokoravanje Bogu i nećeš moći da se bojiš Boga i kloniš zla. Može li puko spoljašnje dobro ponašanje da stvori bogobojažljivo srce? Može li zbog njega čovek da se boji Boga i kloni zla? Ako ljudi ne mogu da se boje Boga i klone zla, onda nikakva mera dobrog ponašanja ne znači da su se istinski pokorili Bogu. Stoga, nikakva mera dobrog ponašanja ne znači da se desila promena naravi. Neki ljudi pričaju na vrlo prefinjen način, nikada ne psuju, kao učeni ljudi su – reči im teku s usana kao iz pera majstora, kao da su literate ili govornici. Posmatrajući ta površna ponašanja i ispoljavanja, ne uočavaju se nikakvi problemi. Ali kako se može otkriti da li ima problema u njihovim naravima? Kako se može proceniti da li je došlo do ikakve promene njihove naravi? Kroz šta se to vidi? (Vidi se kroz njihov stav prema istini.) To je jedno od merila. Postoje li i druga? (Pogledajte kojim se načelima vode dok obavljaju stvari i kako posmatraju te stvari.) U tome je srž. Ne obraćaj pažnju na njihov način govora, na to da li je otmen ili prost, niti na njihovo umno izražavanje – ne gledajte površinu. Neki ljudi pričaju naširoko i nadugačko, ne umeju da se izražavaju i vrpolje se kad su uznemireni – da li to ima veze s njihovom naravi? (Ne.) To je samo spoljašnje ponašanje i najviše ima veze s njihovim karakterom i odgajanjem, a ne sa njihovom naravi. Kako onda da vidiš kakvu vrstu naravi imaju, da li im se narav promenila i da li primenjuju istinu? Videćeš to u sadržaju njihovog govora. Ako im je svaka reč istinita i dolazi im iz dubine duše, ne krije u sebi želju ili ambiciju i iza nje ne stoji nikakva namera, ako uvek govore otvoreno i iskreno i spremni su da sa drugima podele svoje nedaće i slabosti, da razgovaraju i dele svetlost i prosvetljenje koje s drugima primaju, ako su pošteni po pitanju toga što žele da rade i potpuno se ogole i otvore, zar to onda nisu ljudi koji streme istini? Hajde da za sad ne pričamo o tome da li im se narav promenila ili koliko se promenila, ali sudeći po ovim otkrovenjima i ispoljavanjima, ovo su ljudi koji primenjuju istinu. Hajde sada da vidimo kako se oni ponašaju prema drugima. Prema ljudima su pošteni i ne sputavaju ih, pomažu slaboj braći i sestrama, podržavaju ih i ne podsmevaju im se. Takođe, odani su i u svojim dužnostima i paze na Božje namere. Bez obzira na to s kakvim se nedaćama suočavaju, ne predaju se i spremni su da brane interese Božje kuće. Zar to nisu ispoljavanja ljudi koji primenjuju istinu? (Jesu.) Takvi ljudi su relativno čestiti i vole istinu u prilično velikoj meri. Neko možda vrlo prefinjeno priča, veoma se prikladno oblači i spolja se čini veoma pobožan, ali šta čini sadržaj njegovih reči? Takvi kažu: „Sarađivao sam s tim i tim vođom, a on je imao govornu manu, pa sam morao ja više da pričam tokom grupnih razgovora – oni sposobni uvek moraju više da rade, zar ne? Zbog toga su braća i sestre počeli da me idolizuju, ja tu ništa nisam mogao, morao sam da nastavim s razgovorima. Nakon što sam ih ja lično zalio, zbližio sam se s mnogo braće i sestara, pa kad bi neko od njih imao neki problem, obično sam mogao da ga rešim. Kad bi neko od njih postao slab, trebalo je samo da porazgovaram s njim i povratio bi snagu. Nemam drugih nedostataka, najveća mana mi je moje meko srce. Nisam u stanju da gledam kako drugi pate; kad god neko pati, mene to uznemiri i poželim da patim umesto njega.” Šta ove reči znače? One same ne zvuče kao problem, ali da li se on krije u motivima njihovih reči? (Da, veličaju sami sebe i svedoče sami sebi.) Kakva je narav takve osobe? Narav joj je nadmena i lažljiva. Želi tim metodom i svim tim rečima da postigne određeni efekat, da nagovesti malčice nešto drugo, da natera druge da se na nju ugledaju i da je obožavaju. To je namera i svrha njenih reči. Smušeni ljudi koji ne umeju da razaberu dobro slušaće ih i pomisliti: „Ova osoba je sjajna, nije ni čudo što je vođa, bolji je od nas, rođeni vođa.” Tako razmišlja smušena osoba koja ne može da pronikne u stvari. Oni koji umeju dobro da razaberu razumeće sledeće: „Da bi se ljudi na njega ugledali, mnogo je pričao o tome koliko je dobar, koliko vredno radi i šta je sve učinio, o tome kako je pomagao braći i sestrama i činio za njih dobra dela, ali je sve vreme govorio i da ne želi da se ljudi na njega ugledaju. Zapravo, neumorno juri i žuri samo da bi se ljudi na njega ugledali i da bi ga obožavali. Ne samo da je nadmen, već je i veoma lažljiv! Želi da osvaja srca, da se nadmeće s Bogom za status i taj metod koristi da bi ljude naveo na pogrešan put. Zar nije baš kao Pavle? On je đavo! Toliko je dugo pričao, a nije naveo nijedan svoj nedostatak ili grešku, kao da ne poseduje iskvarene naravi; zbog mana o kojima jeste pričao, ljudi mu pozavide i počnu silno da mu se dive i osećaju nedovoljno dobrim. Iako ne tera direktno ljude da ga obožavaju i veličaju, efekat koji njegove reči imaju tera ljude da ga obožavaju i veličaju; pridobija i krade ljudska srca i navodi na pogrešan put one smušene, neuke i one nezrelog rasta. Zar to ne predstavlja navođenje ljudi na pogrešan put? Motivi koji se kriju iza njegovih reči tako su podmukli i opaki! Ova osoba može se smatrati antihristom, to je lako razabrati.” Postoji jasna razlika između ova dva tipa ljudi. Osoba prvog tipa priča na veoma jednostavan i običan način, ali nije pokvarena, priča iskreno i iz srca; šta god da kaže, ljudi je neće obožavati, samo će joj biti naklonjeni. Takva osoba neće ljudima krasti srca, niti zauzeti u njima posebno mesto. Prema drugima se ponaša kao prema sebi ravnima; ona neće ljude sputavati, njima manipulisati, niti ih kontrolisati. To je istinski dobra osoba. Ništa u njenom načinu govora, u njenom ponašanju i načinu na koji postupa ne pokazuje nekakve ambicije ili želje, niti pokazuje da želi da kontroliše ljude i zauzme posebno mesto u njihovim srcima; ona nema takvu narav, to je osoba s ljudskošću. Rđavi ljudi koji su uvek ambiciozni i žele da kontrolišu druge, zaista obožavaju moć i status, pa često govore stvari kojima se hvališu i svedoče sami sebi, a rade i stvari kojima ljude navode na stranputicu i kontrolišu ih. To je očigledno sotonska narav; to su ljudi bez ljudskosti. Neki ljudi nemaju nikakvih talenata, jačih strana, niti posebnih sposobnosti i naizgled se dobro ponašaju i jednostavni su. Čini se da ih unutar grupa ljudi maltretiraju i odbacuju, zato rade marljivo iz senke. Da li to znači da takvi ljudi streme istini? Da li imaju ambicije? (Da.) Zašto kažemo da takvi ljudi takođe imaju ambicije? (Zato što svi ljudi imaju iskvarenu narav.) Tako je, imaju iskvarenu narav i stoga imaju i ambicije, ali prosto nemaju gde da ih sprovedu. Niko im za to ne daje priliku, a sami ne mogu da je pronađu i zato su im ambicije skrivene. Kada takva osoba konačno bude dobila priliku da sprovede svoje ambicije, u odgovarajućem kontekstu, u odgovarajuće vreme, ambicije će im biti razotkrivene. Tada ćeš otkriti da ta jednostavna osoba, koja se dobro ponaša i koja jedva da nešto može jasno da kaže, nije lišena iskvarene naravi. Videćeš da nije bez ambicija i da svakako ne poseduje više ljudskosti i manje iskvarenosti. Da nisam ovo razjasnio, takva osoba bi i dalje mislila: „Ja sam dobra osoba, ne moram da menjam svoju narav, razumem istinu, pokoravam se Bogu, već odavno posedujem istina-stvarnost. Svi imate iskvarenu narav, svi treba da prođete sud i grdnju i da budete orezani, jer ste duboko iskvareni, svi imate kov i nadasve ste nadmeni.” Zar ovo nije izgovor koji smatraju izopačenim? I to je jedna vrsta nadmenosti. Ljudi imaju iskvarene naravi, a nadmenost se ispoljava na razne načine i u raznim formama, zbog čega je ljudima teško da ih razaznaju i gotovo nemoguće da se od njih odbrane. Zar te ništarije i slaboumnici nemaju nadmene naravi? Zar nemaju iskvarene naravi? I oni imaju te naravi; čak su i budale nadmene. Oni s ponešto znanja ne samo da su nadmeni, već su i naučili kako da se prikriju i bolji su u navođenju ljudi na stranputicu; to nije lako razabrati. Kad nevernici razabiru druge, prave razliku samo između dobrih i loših ljudi u skladu sa moralnim standardima tradicionalne kulture, a svoj sud donose samo na osnovu ponašanja i ispoljavanja određene osobe. Da li im to omogućava da prozru priroda-suštinu te osobe? (Ne.) Kako onda uopšte možete da razaberete ljude? Na osnovu čega možete tačno da razaberete ljude i prozrete ih? Nesumnjivo, ljude možete tačno razabrati jedino na osnovu istine i Božje reči, to je potpuno sigurno. Neki ljudi druge razaznaju jedino upoređivanjem njihovog ponašanja sa ljudskim predstavama i uobraziljama i sa tradicionalnom moralnošću; da li je moguće prozreti ljude na taj način? Nikako nije. Od suštinske je važnosti posmatrati misli, stanovišta i namere, koje ljudi otkrivaju, na osnovu Božje reči; od suštinske je važnosti proučavati motive i svrhu nečijih reči i dela – to je jedini način da se otkriju njihova istinska iskvarena narav i priroda. Bez obzira na to koja osoba je u pitanju, sve dok otkriva mnoga svoja stanovišta i u stanju je da izrazi svoje mišljenje o svim stvarima, veoma je lako razabrati njenu iskvarenu narav i priroda-suštinu. Ako su im gledišta i mišljenja potpuno u neskladu s istinom, zar im onda iskvarena narav i sotonska priroda nisu sasvim izloženi? Dakle, sve dok ljude razaznajete u skladu s Božjom reči i istinom, moći ćete da vidite da svi ljudi imaju iskvarene naravi i sotonsku prirodu i da im je svima potrebno Božje spasenje.

Oni koji razumeju istinu, lako mogu da prozru stvari i razaznaju ljude. Da li vi znate kako da razaznate ljude? Da li znate kako da posmatrate svakojake ljude, događaje i stvari u svom životu? Ako ne znaš, to pokazuje da i dalje ne razumeš zaista istinu. Da bi mogao da razaznaješ ljude, moraš prvo biti u stanju da razabereš da li je ono što govoriš u skladu sa istinom i da li ono što radiš ima načela. Kad budeš naučio da razaznaješ sopstvene reči i dela i da opažaš probleme i rešavaš ih, tada ćeš moći da razaznaješ i ljude. Biti u stanju da razaznaš svakojake ljude, događaje i stvari nije lako; nije to nešto što se može postići poznavanjem par reči i doktrina. Moraš iskusiti mnogo stvari, odnosno mnogo neuspeha i podbačaja. Samo ćeš tako moći da upoznaš sebe. Počni da vežbaš tako što ćeš upoznavati sebe i polako ćeš početi da razaznaješ svakojake ljude, događaje i stvari. Kad prvo naučiš da razaznaš sebe, da jasno razabereš svoje ponašanje i iskvarenu narav, sopstvena odstupanja, stanja i neslaganja, kao i da prozreš suštinu ovih stvari – to znači da poseduješ razboritost. Ako možeš u potpunosti da razaznaš sebe, moći ćeš da razaznaš i druge; ako nisi u stanju da u potpunosti razaznaš sopstvene stvari, tvoje razaznavanje drugih neće nužno biti precizno. Neki ljudi mogu veoma jasno da razaznaju tuđe probleme, dok svoje, kad naprave iste greške, ne priznaju. U čemu je ovde problem? Zar nije problem u njihovoj naravi? Pod normalnim okolnostima, razaznavanje drugih je zapravo isto što i razaznavanje sebe. Ako možeš u potpunosti da razaznaš druge, ali ne razmišljaš o sebi i ne poznaješ sebe, pa čak misliš da si jači od drugih, onda si u nevolji – imaš nepodesne namere, kao i problem sa svojom naravi. Neki ljudi su sjajni u razaznavanju drugih i sve što kažu je jasno i smisleno, ali ne umeju da razaznaju sopstvene probleme. Da li je to tačno? To je fasada, to je lažljivost. Zapravo, nije stvar u tome da tim ljudima nedostaje kova; razaznaju oni sebe, ali ne pričaju o tome iskreno. U dubini duše znaju šta se dešava, ali ne govore o tome. Takva osoba je dvolična i veoma neiskrena; neiskrena osoba nije poštena, već nepoštena i pretvorna, to je lažljiva osoba. Ako neko može sebe jasno da razazna, da sebe detaljno analizira i potpuno se otvori za dobrobit drugih, to je onda osoba koja zaista razume istinu, osoba čestitog i iskrenog karaktera, osoba koja se otvara na čist način. Nije to jednostavna stvar; takva osoba je u stanju da primeni istinu čim počne da je razume i svakako je osoba koja stremi istini i kojoj se Bog raduje. Da bi primenio istinu čim počneš da je razumeš, moraš najpre biti dobrog karaktera i moraš biti iskren. Iako su svi voljni da streme istini, ulazak u istina-stvarnost nije jednostavna stvar. Ključ je u tome da se usredsrediš na to da tragaš za istinom i da je primenjuješ. Moraš da promišljaš o tim stvarima svakog dana u svom srcu. Bez obzira na to s kojim se nedaćama ili preprekama suočiš, nemoj odustajati od primenjivanja istine; moraš da naučiš kako da tragaš za istinom i razmišljaš o sebi i, naposletku, kako da primenjuješ istinu. To je stvar od presudnog značaja. Nikako ne smeš pokušati da štitiš sopstvene interese i ako njih staviš na prvo mesto, nećeš biti u stanju da primenjuješ istinu. Pogledaj te ljude koji streme samo sebi – ko od njih ume da primenjuje istinu? Baš niko. Oni koji primenjuju istinu su svi iskreni, vole istinu i dobrodušni su. Sve su to savesni i razumni ljudi, koji mogu da se oslobode sopstvenih interesa, taštine i ponosa, koji znaju da se pobune protiv tela. To su ljudi koji znaju da primenjuju istinu. Prva stvar koju moraš da rešiš da bi primenjivao istinu je tvoja sebičnost i narav stremljenja sebi; kad taj problem rešiš, nećeš više imati većih poteškoća. Sve dok možeš da prihvatiš istinu, da spoznaš svoju iskvarenu narav i da stremiš istini ne bi li je rešio, bićeš u stanju da primenjuješ istinu. Ako ne prihvataš istinu, nećeš umeti da rešiš problem svoje iskvarene naravi i zbog toga nećeš moći da primenjuješ istinu. Najveća poteškoća pri primenjivanju istine je iskvarena narav, i to uglavnom sebična, podla i narav stremljenja sebi. Sve dok je problem tvoje iskvarene naravi rešen, druge poteškoće ti neće biti prepreka. Naravno, neki ljudi ne mogu da primenjuju istinu zato što neka vrsta iskvarene naravi i dalje postoji u njima. To su nadmena i samopravedna narav. Oni koji su uvek umišljeni i uvek misle da je njihovo gledište ispravno, oni koji uvek žele da rade po svome, to su nadmeni i samopravedni ljudi koji ne mogu da prihvate istinu. To je najveća poteškoća s kojom se takvi ljudi suočavaju u primeni istine. Ako mogu da tragaju za istinom da bi prevazišli tu nevolju, neće imati većih problema u primenjivanju istine. Što se drugih problema tiče, sve dok mogu da razmišljaju o sebi, da poznaju svoja stanja, da tragaju za istinom i nalaze neke prikladne odlomke Božjih reči da o njima promišljaju i razgovaraju, svaki problem može lako da se reši. Oni koji streme istini moraju svakog dana da promišljaju o njoj i da je traže ne bi li rešili svoje probleme, jer se ljudi, pored obavljanja svojih dužnosti, mogu suočiti sa mnogim stvarima koje se direktno tiču svakodnevnog primenjivanja istine; čak iako ne izlaze ili ne dolaze u dodir s drugim ljudima, moguće je da će se dotaći nekih stvari koje se tiču primenjivanja istine. Na primer, kako treba da živiš tog dana, na šta treba u životu najviše da se usredsrediš tog dana, kako treba da ga urediš, koje dužnosti da obaviš, kako treba da tražiš istinu da bi rešio poteškoće na koje nailaziš tokom obavljanja dužnosti, o kojim iskvarenim stvarima u svom srcu treba da razmisliš, da ih shvatiš i da ih rešiš – sve te stvari tiču se aspekata istine i ako ne tražiš istinu da ih rešiš, možda nećeš moći tog dana dobro da obavljaš svoju dužnost. Zar to nije pravi problem? Ako sve o čemu razmišljaš, u satima kojima svakodnevno raspolažeš, ima veze s tim kako da rešiš svoju iskvarenu narav, kako da primenjuješ istinu i kako da razumeš istina-načela, onda ćeš naučiti da koristiš istinu da bi rešio svoje probleme u skladu s Božjim rečima. Tako ćeš steći sposobnost da živiš nezavisno, imaćeš život-ulazak, poteškoće s kojima ćeš se suočiti prateći Boga neće biti velike i, postepeno, ući ćeš u istina-stvarnost. Ako si u svom srcu i dalje zaokupljen prestižom i statusom, hvalisanjem i željom da ti se drugi dive, onda nisi neko ko stremi istini i koračaš pogrešnim putem. Ono čemu ti stremiš nije istina, niti je život, već stvari koje voliš: slava, bogatstvo i status – u tom slučaju, ništa što radiš nema veze s istinom, sve su to zla dela i službovanje. Ako, u svom srcu, voliš istinu i uvek težiš istini, ako stremiš promeni naravi, u stanju si da se istinski pokoriš Bogu, ako se bojiš Boga i kloniš zla, odmeren si u svemu što radiš i možeš da prihvatiš Božju proveru, onda će stanje nastaviti da ti se poboljšava i bićeš neko ko živi pred Bogom. Ljudi koji vole istinu hodaju drugačijom stazom od onih koji je ne vole: ljudi koji ne vole istinu uvek se usredsređuju na to da žive po Sotoninoj filozofiji, zadovoljni su pukim spoljašnjim prikazima dobrog ponašanja i pobožnosti, ali u srcima i dalje nose ambicije i želje, i dalje streme slavi, bogatstvu i statusu, i još uvek žele da budu blagosloveni i da uđu u carstvo – ali pošto ne streme istini i nisu odbacili svoje iskvarene naravi, stalno žive pod Sotoninom vlašću. Oni koji vole istinu i traže je svuda, razmišljaju o sebi i pokušavaju da spoznaju sebe, usredsređeni su na primenjivanje istine i u srcu su uvek pokorni Bogu i boje Ga se. Ako se u njima jave bilo kakve predstave ili nesporazumi o Bogu, oni se smesta pomole Bogu i traže istinu da bi to rešili. Usredsređuju se na to da dobro obavljaju dužnosti, i to tako da udovolje Božjim namerama; teže istini i streme poznavanju Boga zbog čega imaju bogobojažljiva srca i klone se svih zlih dela. To su ljudi koji uvek žive pred Bogom.

1. februar 2018. godine