Sotona je toliko duboko iskvario ljudski rod da svi odreda imaju sotonsku prirodu i nadmenu narav; čak su i budale i idioti nadmeni, misle da su bolji od drugih ljudi i odbijaju da im se potčine. Jasno se vidi da je ljudski rod toliko duboko iskvaren i da im je veoma teško da se pokore Bogu. Zbog svoje nadmenosti i samopravednosti, ljudi su potpuno izgubili razboritost; neće nikog da slušaju – čak i ako je to što drugi govore ispravno i u skladu s istinom, oni neće da ih slušaju. Ljudi se, upravo zbog nadmenosti, usuđuju da osude Boga, da Boga kore i da Mu se opiru. Kako se onda rešiti nadmene naravi? Može li se razrešiti uz oslonac na ljudsko suzdržavanje? Može li se rešiti samo time što će biti prepoznata i priznata? Nipošto. Nadmena narav se može razrešiti na samo jedan način, a to je prihvatanje Božjeg suda i grdnje. Samo oni koji su u stanju da prihvate istinu mogu postepeno odbaciti svoje nadmene naravi; oni koji ne prihvataju istinu nikada neće moći da se reše svojih nadmenih naravi. Viđam mnogo ljudi koji u svojoj dužnosti pokažu neki talenat i to im udari u glavu. Kad pokažu da imaju nekakve sposobnosti, misle da su ostavili jak utisak, pa žive od tih sposobnosti i ne guraju dalje. Ne slušaju druge ma šta oni govorili, već misle da su sitnice koje poseduju istina i da su oni sami nadmoćni. Kakva je to narav? To je nadmena narav. Previše im nedostaje razboritosti. Da li osoba može dobro da obavlja svoju dužnost ako ima nadmenu narav? Da li može da se pokori Bogu i da sledi Boga do samog kraja? To je još teže. Da bi popravili nadmenu narav, moraju naučiti kako da tokom obavljanja dužnosti iskuse Božje delo, Njegov sud i grdnju. Samo na taj način će istinski poznavati sebe. Svoju priroda-suštinu možeš istinski spoznati samo ako jasno vidiš svoju iskvarenu suštinu, ako jasno vidiš koren svoje nadmenosti, pa ga onda raspoznaš i raščlaniš. Moraš da iskopaš sve iskvarene stvari u sebi, da ih uporediš sa istinom i da ih upoznaš u odnosu na istinu. Onda ćeš znati šta si: ne samo da si ispunjen nadmenom naravi, i ne samo da ti nedostaje razboritosti i pokornosti, već ćeš videti da ti nedostaje previše stvari, da nemaš istina-stvarnost, kao i to koliko si jadan. Tada više nećeš biti kadar da budeš nadmen. Ako sebe ne raščlaniš i ne upoznaš na ovaj način, onda nećeš znati svoje mesto u vaseljeni dok obavljaš svoju dužnost. Mislićeš da si sjajan u svakom smislu, da su ostali po svemu loši i da si samo ti najbolji. Potom, stalno ćeš se praviti važan pred svima da bi se ostali ugledali na tebe i obožavali te. U tome nema nimalo samosvesti. Neki ljudi se uvek prave važni. Kad drugima to bude neukusno, upute im kritike da su nadmeni. Ali ovi to ne prihvataju, već i dalje misle da su talentovani i sposobni. Kakva je to narav? Previše su nadmeni i samopravedni. Da li su ljudi koji su toliko nadmeni i samopravedni kadri da žude za istinom? Da li mogu da tragaju za istinom? Ako nikada neće uspeti da upoznaju sebe i ako ne odbace svoju iskvarenu narav, mogu li onda dobro obavljati svoju dužnost? Svakako da ne.

Mnogi ljudi obavljaju svoju dužnost kako god im je volja i nikada ne slušaju tuđe predloge. Ako im neko da plan, oni će ga tog trenutka zapisati i pristati da ga sprovedu, ali kasnije će ga zanemariti i nastaviti da rade šta god žele. Kakva je to narav? (Samopravedna i nadmena narav.) Ima li u ovome nepopustljivosti? (Da.) Nepopustljivost i nadmenost mogu se naći u svakoj osobi. Kad ljudi čuju nekog da kaže nešto ispravno i razumno i toj stvari pristupe savesno i razborito, pomisliće da to treba prihvatiti, no da li bi to mogli i da primene? (Ne mora da znači.) Kakav je stav potreban da bi oni to primenili? Kao prvo, moraju da imaju ispravan stav: moraju da odbace sopstvene zamisli, osude i lažna razumevanja i da onda razmisle o dobrom predlogu druge osobe i da potraže istinu, pa ako odluče da je taj predlog ispravan i u skladu s istina-načelima, trebalo bi da ga prihvate i poslušaju ga. Zar to nije stav koji bi morali da imaju? Da li ima imalo nadmenosti u takvom stavu? Nema u njemu nadmenosti; to je ozbiljan, odgovoran stav, stav prihvatanja istine i stav ljubavi prema pozitivnim stvarima. Ako čuješ nečiji dobar predlog, predlog za koji smatraš da je u skladu s istina-načelima i kažeš da ga prihvataš da bi sačuvao obraz ili zato što trenutno tako smatraš, a onda se, kada dođe vreme da se nešto uradi, ponašaš svojevoljno, radiš šta hoćeš i odbaciš taj predlog koji je tvoje srce prepoznalo kao pravi, kakva si ti osoba? Da li je to stav prihvatanja istine? Kakva je to narav? To je nadmenost i buntovništvo, a ne prihvatanje istine; to je stavljanje sopstvene volje na prvo mesto i davanje prevlasti vlastitim mišljenjima i idejama, kao i zanemarivanje istina-načela, pozitivnih stvari i Božje reči. Postoje i ljudi koji uživo daju lepa obećanja, ali kada se nešto desi, nisu voljni da ispune ta obećanja, već kalkulišu: „Ako ovo uradim u skladu s načelima, moraću jasno da razgovaram o istini i moraću potpuno da promenim predstave ljudi, a to će biti veoma teško. Moraću mnogo da pričam, a brinem se da možda neću govoriti jasno, te će to biti traćenje vremena i energije i biće previše mučno! Da bih se spasao te nevolje, moram da postupam na ovaj način i svi moraju da me slušaju čak iako se ne slažu, jer moja reč mora biti poslednja.“ Kakav je to stav? To je izdajnički stav. Kad daju obećanja, deluje da su iskreni, verni, poslušni, pobožni i kadri da prihvate mišljenja drugih i istinu, ali kada dođe vreme da se deluje, potpuno su drugačiji i stav im se menja. Zašto se menja? Zašto im se stav okrene za 180 stepeni? Čime je to izazvano? Osećaju da je takvo ponašanje previše fizički zahtevno i previše mučno pa nisu skloni ni voljni da trpe te tegobe. Zaveti i obećanja koje su ranije dali više im ništa ne znače, niti im nešto znači da postupaju u skladu sa istina-načelima. Njima je najvažnije da zadovolje svoje telo, to je na prvom mestu, a Božji nalog zanemaruju i ne shvataju ga ozbiljno. Da li je to odgovorna osoba? Da li je to osoba od integriteta? Da li je to osoba koja voli istinu? Nije. Postoje i oni koji koji obećaju da će propisno rešiti neku stvar kad s drugima lično razgovaraju i time potpuno opuste te ljude, ali, kada se suoče s poteškoćama tokom rešavanja te stvari, prosto je odbace i odustanu. Da li je to osoba od poverenja? Da li je to principijelno postupanje? Naročito kada obavljaju svoju dužnost i kada rade nešto za Božju kuću, još se više moraju držati istina-načela i braniti interese Božje kuće čak i ako to znači da će ponekad trpeti gubitke i poniženja; nikada ne smeju dopustiti da rad crkve ispašta. Ljudi koji tako rade iskreni su i obzirni prema Božjoj volji i na svakom koraku misle na Božju kuću. Oni lažljivi pri obavljanju dužnosti stalno misle isključivo o sopstvenim interesima i nikada nisu voljni da istrpe ni najmanji gubitak u bilo čemu što rade; radije bi dozvolili da ispaštaju interesi Božje kuće nego da sami nešto izgube. Bog zna da li neka osoba obavlja svoju dužnost u skladu s istina-načelima ili ne – Bog pomno ispituje misli i ideje ljudi. Ako Bog ustanovi da je srce neke osobe lažljivo i rđavo, da ona pohlepno ispunjava vlastite telesne interese, da istinu ne voli već oseća odbojnost prema njoj, On će odustati od te osobe čim ustanovi te stvari. A da li će ta osoba moći i sama da oseti sve to? (Neće.) Zašto neće moći to da oseti? (Kada priroda neke osobe upravlja njenim ponašanjem, dokle god su njeni telesni interesi zadovoljeni, ona sebe neće preispitivati. Shodno tome, neće osetiti da način na koji postupa nije u skladu sa istinom.) Pa, na čemu čovek iznutra opstaje? Na Sotoninoj iskvarenoj naravi. Suština čoveka je sotonska suština i čovek živi po svojoj sotonskoj naravi, braneći samo sopstvenu taštinu, ponos i telesne interese. Ovakvo sebično i ogavno razmišljanje postalo je ljudska priroda, pa zato ljudi osećaju da je veoma naporno i teško primenjivati istinu, pokoriti se Bogu, bespogovorno slušati Božje reči i delovati u skladu s istina-načelima i Božjim standardima. U čemu je ovde problem? U tome što je čovek vezan za sotonsku narav i što ona njime upravlja, kao i u tome što ima previše negativnih stvari u srcu, pa mu uopšte ne pada lako da sprovodi istinu u delo, već mu je to baš teško. Kad se ljudi očiste od iskvarene naravi, kad mogu da razumeju istinu i da obrate pažnju na Božju volju, onda više neće nailaziti na prepreke i teškoće pri primenjivanju istine i to im više neće biti naporno.

Ako neka osoba nimalo ne žudi za istinom niti želi da je prihvati, ona u sebi nema nikakve zasluge i, kad god je nešto zadesi, prosto će živeti po Sotoninoj filozofiji i izgledati neverovatno bedno, jadno i slepo. Drugim rečima, siromašna je i nema ničega u sebi; nije sposobna da prevaziđe greh ni kadra da se pobuni protiv sopstvenog tela, nema motivacije da primenjuje istinu, nema odlučnosti da promeni svoje poglede niti rešenosti da se potpuno pokori Bogu. Jednostavno je bedna, jadna, slepa i ništavna. Kad treba samovoljno da se divlja, onda ima mnogo energije, ali nije u stanju da se ponaša u skladu s Božjim zahtevima i istina-načelima. Ako obratimo pažnju na to kako izgledaju, neke od tih osoba su elokventne, obrazovane, imaju neke talente i jače strane i sposobne su. Zašto onda kažem da su bedne i jadne? Čime se to meri? Neko ko ne poseduje nijednu istinu bedan je i jadan. Da li obrazovanje i znanje ili nadarenosti i talenti mogu zameniti istinu? Da li mogu nekome pomoći da razume istinu i prebrodi teška vremena? Mogu li nekoga navesti da bude postojan u svom svedočenju i da zadobije Božje odobravanje? Ne, nikako. Ljudi vole da deluju u skladu sa svojim opredeljenjima, željama, predstavama i zamišljanjima, bez obzira na to što rade, i osećaju se veoma srećno, zadovoljno i opušteno povodom toga. A opet, kad bi primenjivali istinu i pokorili se Bogu, osećali bi se nemoćno i potpuno nezainteresovano da to čine, možda čak i kao da su paralizovani. Šta se tu dešava? Gde im je srce? Kome služe? Zbog čega su ljudi, kada nešto rade koristeći svoje darove i znanje, i kada su vođeni dobrim namerama i opredeljenjima, veoma sposobni, puni trikova i neograničene energije? A zašto, kada treba da primene istinu, da uđu u istina-stvarnost i da stvari obave u skladu sa istina-načelima, makar bili i istaknute ličnosti, postaju bespomoćni i slabi? Šta je uzrok tome? Zašto su ljudi, kada treba da primene istinu i da tragaju za istina-načelima, nalik maloumnicima, tako bedni i jadni, a ipak se hvališu i diče, ipak misle da su najbolji od svih i odbijaju da slušaju bilo koga? Zašto je to tako? (Ljudi ne poznaju sami sebe.) Jedan aspekt je to što ljudi ne poznaju sebe, a glavni razlog je to što imaju iskvarene naravi. Pre nego što počnu da shvataju istinu, to je njihovo ružno stanje, njihov karakter i njihova jadna pojava – ništavni su. Oni koji ne poseduju istinu su svi odreda takvi; ma koliko da im je visok status ili široko znanje, prikazuju samo svoje ružno stanje i siromašnu pojavu. Pred Bogom i istinom, čovek je toliko bedan i jadan, ništa ne poseduje i ništavan je. Dolazio sam u kontakt s nekim ljudima i, kada pričam i radim s njima, vidim njihovu bezvoljnu, priglupu, bednu i jadnu pojavu. Mogu malo da pričaju o spoljašnjim stvarima, ali ako nešto uključuje istina-načela, mišljenja im naginju ili levo ili desno ili ništa ni ne misle. Ako neko veruje u Boga tako dugo, toliko je Božjih reči pročitao, odslušao toliko propovedi i živi duhovnim životom svakog dana, kako može da bude tako bezvoljan, priglup, bedan i jadan? Kad se nešto desi, zašto takvi ljudi nemaju ispravno stanovište? Zašto im se pogled na stvari nikada ne menja? (Nisu prihvatili istinu ili je ne primenjuju.) To je tačno. Slušali su mnoge propovedi, ali su čuli samo doktrine; pročitali su mnogo Božjih reči, ali su iz njih razumeli samo doktrine; išli su na mnoga okupljanja, ali su dobili samo neka bukvalna značenja i pravila. S čim je ovo povezano? Zašto dobijaju baš te stvari? Bog čoveku pruža istinu, život i istina-stvarnost, pa zašto su onda to plodovi koji se rađaju u ovim ljudima? Da li ste ikada razmišljali o tom pitanju? To je ozbiljan problem, veliki problem. Dakle, kako taj problem može da se reši? Moraš jesti i piti reč Božju, primiti je u srce i dopustiti da ti postane stvarnost; moraš da promeniš svoje unutrašnje okolnosti i stanje, imati ispravno viđenje i ispravan stav o svemu s čim se susretneš. Zar to nije put koji treba da primenjuješ? Zar to nije pravac u kom treba da tražiš? Razmislite o tome, kako možete poći tim putem? Šta svi vi mislite? (Bože, kad me nešto zadesi, osećam da moram da razmislim o sopstvenim namerama, motivima i otkrivenju svoje iskvarene naravi; osećam da moram da se svesno pobunim protiv svojih pogrešnih namera i otkrivenja iskvarenosti i da delujem u skladu s istinom u Božjim rečima.) To je pravi put, ali u procesu izvršenja, da li si u stanju da otkriješ sopstvene probleme? (Ponekad mogu da ih otkrijem, a ponekad ne.) Ovo zahteva da se moliš Bogu, da razmišljaš o sebi i da često ispituješ sopstvena dela. Sveti Duh će prosvetiti ljude o stvarima koje ne razumeju i, kad konačno budeš imao to prosvećenje Svetog Duha, zar tvoji problemi neće biti rešeni? Kad se neko pouzda u Boga, nema problema koji ne može biti rešen.

Daću vam svima primer da ga analizirate i da vidite da li znate kako da razmišljate o sebi i da li u tuđim problemima možete prepoznati svoje. Jednom sam proveo vreme s nekim i on je isprva bio pažljiv i oprezan, pitao Me je koje su Mi namere kad nešto radim i, na sve što bih rekao, on bi klimao glavom, klanjao se i slušao pažljivo. Imao je unutrašnju granicu: „Ti si Bog, ne mogu da Te uvredim, ne mogu da pređem tu granicu, slušaću šta god imaš da mi kažeš, radiću sve što mi kažeš da uradim.“ Sve u svemu, u njemu nije bilo vidljivih problema. Ali, nakon što smo neko vreme proveli zajedno i porazgovarali, on se navikao na Moj glas i način govora – te stvari su mu postale poznate, pa je pomislio: „Iako nas dvojica nismo na istoj ravni i identiteti i statusi nam nisu isti, prijatno mi je dok pričam s Tobom, ne moram ništa da krijem, mogu da kažem šta god želim.“ S vremenom se prekinula ta veza između čoveka i Boga, te je on pomislio: „Znam kakav karakter imaš, znam kakva si osoba. Znam koje Te stvari neće naljutiti i navesti da me orežeš, pa ću izbegavati da radim stvari zbog kojih bi me orezao. Čak i ako ih uradim, neću Ti dozvoliti da to vidiš niti saznaš. Da bih Te sprečio da to saznaš, neću reći čak ni ljudima bliskim Tebi šta Ti radim iza leđa. Tako to nećeš saznati, zar ne? Ako to ne saznaš, nećeš me zbog toga orezati, zar ne? Neću morati da se sramotim i patim zbog toga, zar ne? To je sjajno! Radiću sve drugo što mi kažeš da radim i biću poslušan, ali moram da imam neku slobodu.“ Zar ovde nije nastao problem? (Da.) Kakav problem je nastao? Zar ovo ovde nije lažljivost ljudskog srca? (Jeste.) Bilo to pred drugim ljudima ili pred Bogom, ljudi uvek pokušavaju duboko u srcu da sakriju stvari koje ne žele drugima da kažu, a to stanje uma i ta narav je lažljiva, a lažljivost poseduju svi ljudi. Ovde se vidi i druga narav – nadmenost. U čemu se ovde ispoljava nadmenost? Ova osoba je pomislila: „Znači, i Ti tako ćaskaš i pričaš. Nema ničeg zadivljujućeg u tome kako pričaš; možeš prosto da govoriš stvari i, ako Te bolje upoznam, moći ću da ih govorim i bolje od Tebe. Tako se oblačiš? Ja imam više smisla za oblačenje od Tebe, privlačniji sam od Tebe, a Ti samo poseduješ više istina od mene. Znači, s vremenom, nakon što Te bolje upoznam, usudiću se da izbrbljam šta god mi je volja i to neće biti pogrešno.“ Zar to nije nadmenost? (Jeste.) Naveli smo dve naravi. Postoji još jedna, skrivena narav – da li ste je otkrili? Kad ljudi otkriju nadmenost, lažljivost i licemerje pred Bogom, da li su duboko u srcu iole svesni toga? (Jesu.) Kad postanu toga svesni, šta s tim urade? Da li se obuzdaju? Da li se suzdržavaju? Da li razmišljaju o sebi? (Ne.) Kakva je to narav kad osoba zna da je otkrila nadmenu narav, ali i dalje ne ramišlja o sebi i ne pokušava sebe da upozna, a ako joj neko na to ukaže, ona i dalje to ne prihvata, već pokušava da se brani? (Nepopustljivost.) Tako je, to je nepopustljivost. Bez obzira na to kako se ova vrsta nepopustljive naravi ispoljava pred drugima i bez obzira na kontekste u kojima se takav stav otkriva, to je osoba s nepopustljivom naravi. Bez obzira na to koliko su ljudi lukavi i pretvorni, ta nepopustljiva narav se lako razotkrije. To je zbog toga što ljudi ne žive u vakuumu. Bez obzira na to da li ne nalaze pred drugim ljudima ili ne, svi ljudi žive pred Bogom i svaku osobu Bog proučava. Ako je neko po običaju tvrdoglav, razuzdan, neobuzdan i tome naginje, a doživeo je otkrivenje o iskvarenosti, i ako se, čak i kad to oseti i prepozna, ne okrene i ne pokaje, ako se ne otvori za razgovore u društvu i ne traga za istinom da bi rešio taj problem, onda je to nepopustljivost. Što se tiče ispoljavanja nepopustljivosti, postoje dve vrste: „svojeglavost“ i „otvrdnulost“.^[a] „Svojeglavost“ je kada je neko veoma tvrdoglav, kada ne menja svoj pravac i nije mekan. „Otvrdnulost“ je kada se drugi ljudi ne usuđuju ni da se o vas očešu i osećaju bol ako se to desi. Ljudi obično ne žele da dođu u dodir s onima koji imaju nepopustljivu narav, baš kao što ljudi ne žele da imaju dodira s tvrdim stvarima i osećaju se neprijatno kad se to desi. Ljudi vole meke stvari, tekstura mekih stvari prija ljudima i u njoj uživaju, a nepopustljivost je upravo suprotna tome. Nepopustljivost navodi ljude da ispolje stav, a taj stav je zadrtost i tvrdoglavost. Kakva je narav ovde u igri? Nepopustljiva narav. To znači sledeće: kada se osoba s nečim susretne, iako je svesna ili ima blagi osećaj da njen stav nije dobar ni ispravan, njena nepopustljiva narav je tera da pomisli: „Pa šta ako neko sazna? Takav sam!“ Kakav je ovo stav? Osoba poriče problem, ne smatra da je taj stav loš ili buntovan prema Bogu, da potiče od Sotone i da je otkrivenje Sotonine naravi. Takvi ljudi ne osećaju i ne uviđaju kako Bog to vidi i koliko je to Bogu mrsko – u tome je ozbiljnost ovog problema. Da li je nepopustljiva narav dobra ili loša? (Loša je.) To je sotonska narav. Zbog nje ljudi teško prihvataju istinu i još im je teže da se pokaju. Sve sotonske naravi su negativne, Bog ih sve mrzi i nijedna od njih nije pozitivna stvar.

Tri vrste naravi koje sam upravo spomenuo – lažljivost, nadmenost i nepopustljivost – sve su odreda smrtonosne. Ako drugim ljudima pokažeš svoju nadmenost, lažljivost ili nepopustljivost, onda si samo loše naravi ili oskudne ljudskosti; ako Bogu pokažeš svoju nadmenost, lažljivost ili nepopustljivost, to je ispoljavanje otpora Bogu i naginje ka tome da uvredi Njegovu narav – ako se ne pokaješ, biće vrlo opasno. Kad ove naravi otkriješ pred drugim ljudima, oni to ne shvataju ozbiljno; ako na isti način ove iskvarene naravi otkriješ pred Bogom, onda se time opireš Bogu i vređaš Njegovu narav. I ako ne bude namerno niti promišljeno, učinićeš to nehotice, pod uticajem svoje sotonske naravi. Dakle, kad se otkrije tvoja iskvarena narav, ako ne budeš mogao da porazmisliš o sebi i da to razrešiš uz pomoć istine, pre ili kasnije će to postati bolest, a čim se ta stara bolest ponovo javi, biće veoma nezgodna. Ako uporno vređaš Božju narav, svakako ćeš biti izgnan.

U primeru koji sam upravo dao, koju još narav ta osoba ispoljava? (Oseća odbojnost prema istini.) U kom se delu vidi da takav čovek oseća odbojnost prema istini? Spolja gledano, ona voli istinu, oseća da mu je povereno da radi šta god Bog zahteva, šta god je njegova dužnost i sve što spada u domen rada crkve. Kako onda možemo reći da oseća odbojnost prema istini? (Nikada nije tražio istinu.) Nikada nije tražio istinu; to je jasan dokaz. Dakle, uzimajući u obzir detalje, koja ispoljavanja pokazuju da on oseća odbojnost prema istini? (Kad se ono što je Bog zahtevao kosilo s njegovom spostvenom voljom, odabrao je da prati sopstvenu volju umesto da traži Božju.) To su detalji. Kako se ova narav koju odlikuje odbojnost prema istini uglavnom ispoljava kod ljudi? Kad vide neku pozitivnu stvar, ne mere je istinom. Čime je mere? Koriste Sotoninu logiku kako bi tu stvar izmerili i videli da li se ona obavlja sa stilom, da bi videli kakav joj je oblik i koliko jak utisak ostavlja. Sve mere metodama koje Sotona koristi da proceni ljude, odnosno, načelima i metodama koje nevernici koriste da procene ljude. Ne traže istinu kada obavljaju stvari. Svi njihovi postupci počinju merenjem uz pomoć sopstvene uobrazilje i gledišta, uz pomoć filozofija za ovozemaljsko ophođenje, kao i znanja koje su dokučili kad su istinu odbacili – tako sve rade. Kao meru koriste ljudske tačke gledišta i Sotoninu logiku, te nakon silnog merenja uvide da im niko nije ravan – u svojim očima su najbolji. Da li u svom srcu imaju Božje zahteve za ljudski rod? Da li u njemu postoji bar poneko načelo istine? Ne, nema nijednog. Oni ne vide Božje zahteve za ljudski rod, ne vide ni to da je istina stvarnost svih pozitivnih stvari, kao ni da je istina iznad svega. Stoga, naravno, s prezirom gledaju na ovaploćenog Boga i uvek imaju predstave o načinu oblačenja, o govoru i ponašanju Božjeg ovaploćenja. Zato, nakon dužeg kontakta, oni pomisle: „Nisi otmen, veličanstven niti mudar koliko sam mislio da jesi. Nisi čak ni uglađen poput mene. Dok stojim ovde, zar ne odajem uglađenost velike ličnosti? Iako govoriš istinu, ništa u vezi s Tobom ne liči mi na Boga. Stalno pričaš o istini, stalno pričaš o ulasku u stvarnost. Zašto ne otkriješ neke tajne? Zašto ne pričaš malo jezikom trećeg neba?“ Kakva je ovo logika i gledanje na stvari? (To je Sotonino gledanje na stvari.) Ovo dolazi od Sotone. Šta mislite, kako pristupam ovakvim stvarima? (Gade Ti se takve osobe i ne želiš s njima da komuniciraš.) Niste u pravu. Naprotiv, kad se susretnem s takvom osobom, približim joj se i normalno razgovaram s njom, dam joj šta god mogu i pomognem joj kako mogu. Ako je ona jogunasta i tvrdoglava, ne samo da mogu normalno s njom da se slažem, već ću diskutovati s njom koliko god mogu. Reći ću: „Misliš li da funkcioniše kad se tako obavljaju stvari? Koju god od ovih metoda koju smatraš pogodnom, koristi je, a ako smatraš da nijedna od njih ne pogoduje, smisli sopstveni način da rešiš ovaj problem.“ Što takva osoba sebe smatra većom, bolje ću se na ovaj način s njom slagati; neću se praviti važan ni pred kim. Ako postoje dve stolice, od kojih je jedna viša od druge, dopustiću joj da sedne na višu, a Ja ću sesti na nižu. Pričaću s njom zabačene glave i napokon je nagnati da oseti sramotu i da postepeno shvati da ne poseduje nijednu istinu, da je siromašna i jadna, otupela i priglupa. Šta mislite o toj metodi? (Dobra je.) Dakle, ako bih se takve osobe prosto otarasio, da li bi to za nju bilo dobro? Zapravo, u tome nema ničega lošeg, ali to joj ne bi pomoglo. Ako donekle iskreno veruje u Boga, ako poseduje nešto ljudskosti i još uvek može biti spašena, onda je u redu da s njom komuniciram. Konačno, jednog dana, ako bude razumela istinu, sama će odabrati da sedne na nižu stolicu i više neće biti gorda. Ako bih je se prosto otarasio, ostala bi tako neuka i budalasta zauvek, govorila bi i radila glupe stvari i zauvek bila budalasta osoba, siromašna i jadna – u takvom se ružnom stanju nalaze ljudi koji ne tragaju za istinom. Ljudi s visine gledaju na pozitivne stvari i preziru ih, a kada vide nekog ko je iskren, pun ljubavi, nekog ko uvek primenjuje istinu, ali mu ponekad nedostaje mudrosti, preziru ga iz dubine duše. Takvu osobu smatraju beskorisnom i zaludnom, dok za sebe misle da su lukavi, proračunati, vešti u kovanju spletki i zavera, sposobni i rečiti. Misle da će ih zbog toga Bog spasiti, a zapravo je suprotno – to su osobe koje su Bogu odbojne. To je narav ljudi koji ne vole istinu i ona im je odbojna.

Neki ljudi su sa Mnom u kontaktu već duže vreme i bolje Me poznaju. Mada se ne ponašaju kao da sam im drugar ili neko njima ravan, nimalo se ne suzdržavaju, već s vremenom bivaju sve smeliji, a granice u njihovim srcima postepeno nestaju. Uvek misle da sve shvataju i često Mi govore stvari koje razumeju, misleći da niko osim njih ništa ne razume. Kakva je to narav? (Nadmena.) To je nadmenost. Te spoljašnje stvari mogu se razumeti na prvi pogled, no ovi ljudi ipak smatraju da su veoma pametni, što je odvratno. Ako je narav neke osobe nadmena do te mere da ona gubi svu razboritost, to je može navesti da čini zlo, a njena nadmena narav se pretvara u zlobnu narav. Ako je ta osoba pametna, ako su joj reči i dela ogrezli u spletkama, ako je teškog karaktera i, dok si s njom, uvek želi da te kontroliše i upravlja tobom, šta misliš da li je ta osoba dobrodušna ili zlobna? (Zlobna.) Bojiš je se i misliš: „Ova osoba uvek želi da me kontroliše. Moram što pre pobeći od nje. Ako ne budem radio ono što traži, smisliće neki način da mi se osveti i ko zna kakve će metode koristiti da me kazni.“ Osećaš da joj je narav zlobna, zar ne? (Da.) Kako to možeš da osetiš? (Po tome što uvek prisiljava ljude da stvari rade prema njenim zahtevima i zamislima.) Da li je pogrešno to što ona zahteva da drugi stvari rade na određeni način? Da li je to što drugi zahtevaju nešto od tebe nužno pogrešno? Da li je ta logika ispravna? Da li je to u skladu s istinom? (Nije.) Da li se neprijatno osećaš zbog njenih metoda ili njene naravi? (Zbog njene naravi.) Tako je, zbog njene naravi se osećaš neprijatno. Osećaš da ta narav potiče od Sotone, da nije u skladu sa istinom i da te uznemirava, kontroliše i vezuje za sebe. Ne samo da se zbog nje osećaš neprijatno, već je se i plašiš i misliš da postoji mogućnost da te ta osoba kazni ako ne učiniš ono što traži. Narav takve osobe je veoma zlobna! Ne radi se o tome da ona prosto nešto uzgred kaže – ona želi da te kotroliše. Strogo zahteva da radiš neke stvari i zahteva da ih radiš na naročiti način, a sve je to ispunjeno određenim tipom naravi. Ne zahteva samo da nešto uradiš, već želi da te kontroliše. Ako te bude kontrolisala, postaćeš marioneta, tek lutka u njenim rukama. Ako si joj bespogovorno poslušan u svemu što govoriš i radiš, kao i u načinu na koji obavljaš stvari, ona će biti zadovoljna. Kad osetiš ovakvu narav, šta osećaš u srcu? (Strah.) A kad osetiš strah, kako bi definisao tu njenu narav? Da li je odgovorna, dobrodušna ili zlobna? Osećaš da je zlobna. Kad primetiš da je nečija narav zlobna, osećaš li se zadovoljno, ili osećaš gađenje, odbojnost i strah? (Gađenje, odbojnost i strah.) U tebi se probude ta loša osećanja. Kad osetiš gađenje, odbojnost i strah, da li se osećaš nesputano i slobodno ili se osećaš vezano? (Vezano.) Odakle potiču takva osećanja? Potiču od Sotone. A koja ugodna osećanja ljudima pružaju stvari koje potiču od Boga? (Nesputanost i sloboda.) Srce ti bude izrazito nesputano i slobodno. Čak i ako te orezuju, kore, disciplinuju, sude ti i grde te, kakvo to bude osećanje i raspoloženje? (Srce mi je puno zahvalnosti i žaljenja, kao i osećaja da sam nešto pogrešno učinio, pa mogu iskreno da se pokajem i pođem pravim putem. Iako u srcu osećam i malo bola, duh mi je ispunjen Božjom ljubavlju, mirom i radošću.) Dobijeni rezultat je pozitivan, a to je Božje delo. Koje su poslednice Sotoninog delovanja? (Porobljava ljude i oni ne mogu da se izbave. U srcima pate i ne znaju kako da se oslobode.) Ono okuje ljude, ispuni ih neobjašnjivim, čudnim strahom, veže im i okuje srca. Čim pokušaju da se pobune, ono ih skroz veže i uplaši ih na smrt. To je Sotonino delo i od Sotone potiče. Kakva se narav pokaže kad Sotona i antihristi na ovaj način deluju? Pokaže se zlobna narav.

Ljudi koji imaju zlobnu narav uvek žele da kotrolišu druge. Šta znači kontrolisati ljude? Da li ti se samo zabranjuje da kažeš neke stvari? Da li ti se samo zabranjuje da misliš na određeni način? Nipošto – nije to pitanje reči ili misli, već njihove zlobne naravi. Sudeći po reči „zlobna“, koje to stvari osoba može uraditi kad pokaže tu narav? Kao prvo, želeće da manipuliše ljudima. Šta znači manipulisati? Znači da šta god da se dešava u crkvi, takvi ljudi će hteti da se mešaju, da ometaju i kuju planove. Postaviće ti pravilo, kojeg se potom moraš pridržavati. Ako to ne učiniš, naljutiće se. Žele da manipulišu tobom: ako ti kažu da ideš na istok, moraš ići na istok; ako ti kažu da ideš na zapad, moraš ići na zapad. Imaju tu želju i prema njoj postupaju – to se zove manipulacija. Takvi ljudi žele da upravljaju sudbinom nekog čoveka, da upravljaju i kotrolišu njegov život, um, ponašanje i izbore da bi um, ideje, izbori i želje tog čoveka pratili ono što oni kažu i žele, a ne ono što Bog govori – to se zove manipulacija. Uvek navode ljude da učine ovo ili ono shodno njihovoj volji i ne postupaju u skladu s načelima, već u skladu s vlastitim namerama i izborima. Ne zanima ih kako se ti osećaš, već ti nasilno naređuju i ti moraš da radiš sve što ti kažu; ako ne postupiš u skladu s njihovom voljom, upravljaće tobom i osećaćeš se kao da zaista nemaš izbora i da se tu ništa ne može. U srcu znaš da te varaju i kontrolišu, ali i dalje ne znaš kako to da raspoznaš, a posebno se ne usuđuješ da se tome opireš. Zar takvi njihovi postupci nisu sotonsko ponašanje? (Jesu.) To je sotonsko ponašanje. Sotona na taj način vara i kontroliše ljude, pa se sotonska narav u ljudima ispoljava kroz njihove pokušaje da stalno manipulišu ljudima i da ih kontrolišu. Bez obzira na to da li mogu da ostvare taj cilj manipulacije i kontrole nad drugima, svi ljudi imaju tu vrstu naravi. Koja je to narav? (Zloba.) To je zloba. Zašto se naziva zlobom? Koji su jasni pokazatelji ove naravi? Da li u njoj ima i osećaja prinude? (Ima.) U njoj ima osećaja prinude, što znači da, nezavisno od toga da li slušaš, kako se osećaš, da li u tome uživaš i da li uopšte razumeš, promoran si da slušaš i da radiš šta ti se kaže, bez rasprave, bez prilike da govoriš ili da imaš ikakvu slobodu. Zar ne postoji i taj sloj značenja? (Da.) To se zove „surovost“ i predstavlja jedan aspekt zlobe.^[b] Drugi aspekt zlobe je „zlo“.^[c] Na šta se „zlo“ odnosi? Odnosi se na ljude koji koriste metode zabrane i prinudne indoktrinacije da bi uspeli da te kontrolišu i da te nateraju da obratiš pažnju na njihovu manipulaciju i time se zadovoljavaju. To se zove „zlo“. Sotona svojim postupcima želi da te spreči da imaš sopstvenu volju, da naučiš da preispituješ, raspoznaješ i razumeš istinu kroz koju tvoj život sazreva. Sotona ti ne dozvoljava da to radiš, već želi da te kontroliše. Sotona ti ne dozvoljava da tražiš istinu i da razumeš Božju volju, i ne dovodi te pred Boga, već pred sebe. Tera te da ga slušaš, kao da je on istina i kao da je sve što on kaže tačno, kao da je on središte svih stvari. Zato moraš da ga slušaš i ne smeš da pokušavaš da analiziraš da li su mu reči ispravne ili nisu. Narav koja se odlikuje prinudom i nasilnom manipulacijom ljudima i koja kontroliše njihovo ponašanje i umove zove se zloba. Zar ne vidite često takva ispoljavanja u svakodnevnom životu? (Da.) Kada dođete u kontakt s tim ispoljavanjima, da li uviđate da su to otkrivenja zlobne naravi? (Ranije nisam uviđao, ali sada to shvatam.) Kad drugi vama rade takve stvari i otkrivaju takvu narav, vi to osećate i raspoznajete, ali ako vi sami to činite i otkrivate takvu narav, da li ćete shvatiti da to predstavlja problem? Da li ćete pomisliti: „Ova vrsta naravi je zlobna! Ovakvo ponašanje nije nimalo naivno! Stalna želja i ambicija da se vlada nad ljudima i da se ljudi nasilno kontrolišu pogrešna je, od Sotone je. To je sotonska narav. Ne mogu ovako da se ponašam, moram pronaći način se prema ljudima ponašam i s njima komuniciram na način koji je u skladu sa istinom“? Da li ćete doći do te spoznaje? (Ne.) Ako niste u stanju da to uvidite i često otkrivate takvu narav, koje će biti posledice toga? Da li znate? (Braća i sestre neće želeti da provode vreme sa mnom i odbijaće me.) To je samo jedna od posledica. Ovakva osoba ne može skladno živeti sa drugima, već će ljudima biti veoma odvratna. Kao napast je; čim se ona pojavi, svi ostali odu. Zašto je to tako? Niko ne želi da ga ta osoba kontroliše. Ljudi veruju u Boga i voljni su da slede Boga, a ne Sotonu. Pa ipak, ovakva osoba uvek želi da kontroliše druge. Zašto ljudi ne mogu da je odbiju? Kao prvo, braća i sestre će je često odbiti, a ljudima će se smučiti. Ako ne može da se pokaje, takva osoba možda neće biti u stanju ni da svoju dužnost obavlja propisno ili dugo, jer ne može skladno da radi s drugima. Stoga će morati da bude odbačena. Koje su još posledice pored ovih? (Poremetiće se život crkve.) To je još jedna od posledica. Ta će osoba postati crna ovca među braćom i sestrama i poremetiće život crkve. Šta će ona lično izgubiti zbog ovoga? (Neće moći da raste u životu.) Nikako neće moći da raste u životu, pa šta će onda biti konačan ishod? Svakako će biti kažnjena i odbačena. Ako braća i sestre nekog stalno odbijaju, ako on ne raste u svom životu, već stalno želi da kontroliše ljude i da ga oni slušaju, želi da zauzme mesto Boga u njihovima srcima pa završi izolovan, ali se i dalje ne kaje i nikad se ne menja – kako će se Bog poneti prema takvom čoveku? Recite Mi, da li Bog spasava ljudska bića ili, pak, ona koja to nisu? (Ljudska bića.) Kako onda Bog posmatra takvu osobu? (Kao biće koje nije ljudsko.) Bog takvu osobu posmatra kao biće koje nije ljudsko, pa je ne spasava. Nije li time određen ishod njenog života? Za takvu osobu nema nade, nema vrednosti u njenom životu. Kako je jadno kad te Bog posmatra kao biće koje nije ljudsko!

Traganje za život-ulaskom iziskuje od čoveka da ispita sopstvene reči, postupke, misli i ideje vezane za sve aspekte svakodnevnog života. Iziskuje od njega da dokuči sopstveno stanje i uporedi ga s Božjom reči, kao i da traži istinu i sprovodi je u meri u kojoj je razume. Tokom procesa primene i iskustva, čovek takođe neprestano treba da ispituje sopstveno stanje, istražujući koja su mu to negativna stanja i stvari preostale u srcu i ometaju ga u primeni istine. Nakon što ih iskopa, treba da se moli Bogu i da Ga preklinje da razreši ta nenormalna stanja – to će mu omogućiti da počne da primenjuje istine koje razume. Sprovođenje istine u delo se može obezbediti jedino neprestanim razrešavanjem negativnih stanja, predstava i uobrazilje. Koji god aspekt istine da se primenjuje, postojaće određene poteškoće, a kad se okruženje i kontekst promene, javiće se nove teškoće. Pored toga, različita načela, uobrazilja i izopačene namere mogu čoveka osujetiti u primeni istine. Zato se on mora otvoriti i razgovarati s onima koji često razumeju istinu, te tražiti put do ulaska u istina-stvarnost i tražiti istina-načela ne bi li sebi omogućio primenu istine u skladu s istina-načelima u raznim okruženjima i kontekstima i po svim pitanjima. Ulazak u istina-stvarnost može se postići jedino ovakvim traženjem i primenjivanjem ulaska. Ako ljudi ne razmišljaju često o sebi, neće biti u stanju da dokuče sopstveno stanje i neće znati u čemu leže poteškoće u primeni istine i koliko su velike prepreke vezane za to, pa stoga neće uspevati sebi da omoguće primenu istine. Samo oni koji poznaju sebe i dokučili su sopstveno stanje mogu se pouzdati u Boga i očekivati od Njega pomoć, te lako primenjivati istinu. Oni koji ne poznaju sebe uvek prate pravila zasnovana na sopstvenim predstavama i uobrazilji, pa su prepreke s kojima se suočavaju brojne, a poteškoće velike. Zapravo, najveća poteškoća s kojom se ljudi suočavaju leži u njihovoj iskvarenoj naravi, a sledi je nerazumevanje načela primene. Kad se ta dva problema reše, ljudima postaje lako da primenjuju istinu. Da bi postao neko ko se pokorava Bogu i da bi ušao u istina-stvarnost, čovek prvo mora da poradi na primenjivanju istine; ako nekoliko aspekata istine može da primeni na različite stvari s kojima se susreće svakog dana, onda je on već ušao u istina-stvarnost. Ako stalno ovo vežbaš, ako razmišljaš o sebi i nalaziš put primene u Božjim rečima, s vremenom ćeš uspeti da rešiš sopstveno iskvareno stanje i bićeš na putu primene istine i ulaska u nju. U isto vreme, steći ćeš osnovno poimanje načela primene svih aspekata istine. Kad osoba poseduje istinsko razumevanje ovih stanja i svih aspekata istine, srce joj je ispunjeno i postaje sve bogatija; više se ne izgleda otupelo i priglupo, niti jadno i bedno. U današnje vreme, većina ljudi može ponešto da priča o spoljašnjim stvarima, ali kada treba da izraze tačne stavove o tome šta je ispravno a šta pogrešno, da iznesu svoje shvatanje tih pitanja i metode kojima se njima bave, kao i puteve primene, većini ljudi nedostaje jasno shvatanje i potpuno su prazni iznutra. Neki bi mogli reći: „Grešiš, nismo potpuno prazni iznutra. Znamo da Bog ima vlast nad kišom, da zbog Njega drveće u proleće pupi, da ustanovljeni Božji zakoni odlučuju kad će ptice svijati gnezda, zašto je cveće toliko raznoliko i tako raznobojno, kao i zašto je lišće na drveću zeleno – to su zakoni Božjeg stvaranja svih stvari i ustanovio ih je Bog. Znamo da treba da živimo shodno ustanovljenim Božjim zakonima, da ustajemo ujutru, ležemo uveče, da jedemo po tri obroka dnevno, a takođe znamo i da postoje zakoni o rođenju, starenju, bolesti i smrti ljudskih bića i da ih niko ne može prekršiti. Štaviše, ne bunimo se po pitanju Boga – Bogu zahvaljujemo što smo danas živi i na isti bismo Mu način bili zahvalni kad bi sutra trebalo da umremo. Nismo siromašni, otupeli i priglupi.“ Da li je puko razumevanje ovih doktrina isto što i razumevanje istine? Da li je to ulazak u istina-stvarnost? (Nije.) Razumevanje ovih stvari je tek prvi korak, a to su stvari koje ljudi moraju da razumeju. Ali, ono što najpre treba da razumeju tiče se pitanja kako bi trebalo da žive, čime da se u životu vode i koje dužnosti da obavljaju. Ako nisi u stanju da tražiš istinu da bi rešio svoje iskvarene naravi, nećeš zadobiti život-ulazak, a nećeš ni istinu i život. Zar takva vera u Boga nije besmislena? To znači da si potpuno prazan iznutra. Drugi kažu: „U prošlosti je moj rast bio mali, nisam znao da je sve što me zadesi orkestrirao Bog i nisam znao kako da na te stvari gledam niti kako da se s njima nosim, pa sam se, kad bi se one dešavale, osećao zbunjeno i bavio se njima ljudskim metodama. Sad razumem da sve stvari koje se dešavaju svakog dana, koliko god sitne bile, orkestrira Bog, kao i da je Bog sve to zapovedio. Zato ću reči: ’Bože, hvala Ti na Tvojoj vlasti; voljan sam da svoju sudbinu stavim u Tvoje ruke i da se prepustim milosti tvoje orkestracije; ne želim da se bunim, želim da slušam Tvoje reči i svakako ću valjano ispuniti svoju dužnost i uložiti u nju svu svoju odanost i sav svoj trud!’ Kad već razumem sve to, kako i dalje mogu biti jadan i bedan?“ Zapravo, takvi ljudi jesu jadni i bedni. Zašto to kažem? (Zato što im nedostaje svesnosti o vlastitoj sotonskoj naravi i priroda-suštini; mogu pričati o raznim duhovnim doktrinama, ali kada se nešto desi, i dalje žive shodno svojoj sotonskoj naravi, i nakon godina vere u Boga, život-narav im se nimalo nije promenila.) Ono što oni razumeju samo je lažni duhovni ogrtač koji nose; imaju obličje vernika u Boga i doličnost sveca, i savladali su neke duboke i produhovljene teološke teorije, ali ono što oni razumeju nije istina, već samo vrsta teološke teorije. To ne može da promeni pravac u kom ide nečiji život ili, pak, stanovišta neke osobe o određenim stvarima, kao ni načela o postupanju prema svetu, a pogotovu ne može da promeni iskvarenu narav neke osobe. Te teološke teorije, te duhovne doktrine nikako ne mogu nečiju vezu s Bogom učiniti normalnom niti toj osobi mogu omogućiti da spozna i odbaci svoju iskvarenu narav, a ponajmanje im mogu omogućiti da, kroz doživljaj Božjeg dela, dosegnu tačku poznanja i pokoravanja Bogu. Stoga, te takozvane duhovne reči i doktrine nimalo ne pomažu ljudima, već ih samo čine nadmenim i sujetnim i sve više ih navode da se pobune i opiru Bogu. To je stoga što te pokvarene stvari nemaju veze s istinom, već su sve odreda jedno licemerje koje treba potpuno odbaciti i odreći ga se.

Koja je trenutno najbitnija stvar za kojom vernici u Boga treba da tragaju? (Promena naravi.) Da li razgovor o mnogim doktrinama može da promeni narav nekog čoveka? (Ne može.) Šta je tačno promena naravi? Da li promena naravi znači da se menja karakter čoveka, da on postaje izuzetno opušten, saradljiv i dopadljiv svima? Da li promena naravi znači da čovek postaje tih i suzdržan u smehu i priči? Da li promena naravi znači da čovek postaje prekaljen, iskusan i zreo? (Ne znači.) Šta je onda promena naravi? Šta je prvo što čovek mora da razume kako bi promenio svoju narav? Najpre, mora da shvati osnovu postizanja promene naravi, odnosno, mora prvo da prepozna u šta su se pretvorile čovekova narav i priroda-suština nakon što ih je iskvario Sotona. To će im omogućiti da prepoznaju istinu sopstvene iskvarenosti. Na primer, neki ljudi su naročito lažljivi i ta lažljivost im je i priroda i narav; neki ljudi su naročito nadmeni i ta nadmenost im je i priroda i narav. Daću primer. Recimo da, kad ti se nešto desi, imaš sopstvene namere. Kad se te namere pojave, šta ima kontrolu nad njima? Pre svega, to nikako nije tvoj karakter, nije ni tvoja porodična situacija, a još manje neka druga osoba. Tvoje namere su pod kontrolom tvoje naravi. Stoga, prvo moraš da ispitaš sebe i saznaš koja je to narav: nadmena, rđava, zlobna ili nepopustljiva. Kad to budeš shvatio, ispitaj sebe dalje da otkriješ koja će stanja ta narav izazvati. Recimo da je, na primer, u pitanju lažljivost. Kad ljudi pribegnu lažljivosti, koje namere stoje iza toga? Koji cilj pokušavaju da postignu? Bez izuzetka, cilj je postizanje slave, bogatstva i statusa; ukratko, to čine iz ličnog interesa. A šta je glavni razlog težnji ka ostvarenju ličnog interesa? Razlog je u tome što ljudi svoje interese smatraju važnijim od bilo čega drugog. Upuštaju se u laži ne bi li izvukli korist i time se otkriva njihova lažljiva narav. Kako ovaj problem treba rešavati? Prvo moraš da raspoznaš interese i saznaš koji su, šta oni ljudima zapravo donose i kakve su posledice stremljenja ka njima. Ako to ne uspeš da shvatiš, neće biti tako lako napustiti ih. Ako ljudi ne razumeju istinu, onda im najteže od svega pada odricanje od sopstvenih interesa. To je stoga što su im životne filozofije: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi“ i „Ptica za hranu gine, a čovek za bogatstvo“. Očigledno je da žive samo za sopstvene interese. Ljudi misle da bez ličnog interesa – kad bi ga izgubili – ne bi mogli da prežive. Misleći da im je opstanak neodvojiv od sopstvenih interesa, većina ljudi ne vidi dalje njih. Lični interes stavljaju iznad svega drugog, za njega žive, pa bi tražiti od njih da od tog interesa odustanu bilo isto kao tražiti da odustanu od vlastitog života. Šta bi onda trebalo raditi pod takvim uslovima? Ljudi moraju da prihvate istinu. Samo kada shvate istinu, mogu da sagledaju suštinu svojih interesa; samo tada mogu da počnu da ih odbacuju, da se bune protiv njih i da uspeju da izdrže bol otpuštanja onoga što toliko vole. A kad to uspeš da uradiš, kad uspeš da napustiš sopstvene interese, u srcu ćeš se osećati opuštenije i smirenije i time nadvladati telesnost. Ako se čvrsto držiš svojih interesa i odbijaš da od njih odustaneš i ako ni najmanje ne prihvataš istinu, u srcu ćeš možda reći: „Šta je pogrešno u tome što pokušavam da ostvarim dobit i što odbijam da trpim gubitke? Bog me nije kaznio, a šta mi ljudi mogu?“ Niko ti ništa ne može, ali s takvom verom u Boga nikada nećeš zadobiti istinu i život. Biće to za tebe ogroman gubitak – nećeš uspeti da stekneš spasenje. Postoji li nešto žalosnije od toga? To se na kraju desi ako stremiš samo svojim interesima. Ako ljudi streme samo slavi, bogatstvu i statusu – ako teže samo ostvarenju ličnog interesa – onda nikada neće zadobiti istinu i život, i naposletku će oni sami pretrpeti gubitak. Bog spasava one koji tragaju za istinom. Ako ne prihvataš istinu i ako ne umeš da promisliš i spoznaš svoju iskvarenu narav, onda se nikada nećeš istinski pokajati i nećeš zadobiti život-ulazak. Prihvatanje istine i samospoznaja put su do rasta u životu i dostizanja spasenja. To je prilika da dođeš pred Boga i prihvatiš Njegovu proveru, sud i grdnju, i da zadobiješ istinu i život. Ako odustaneš od traganja za istinom zarad stremljenja ka reputaciji, statusu i sopstvenim interesima, to je ravno odustajanju od prilike da prihvatiš Božji sud i grdnju i zadobiješ spasenje. Biraš slavu, dobit, status i sopstvene interese, ali odustaješ od istine i gubiš život i priliku za spasenje. Šta je bitnije? Ako odabereš sopstvene interese i odustaneš od istine, zar to nije budalasto? Prostim jezikom rečeno, to znači pretrpeti veliki gubitak zarad male prednosti. Slava, bogatstvo, status, interesi – sve je to privremeno i prolazno, dok su istina i život večni i postojani. Ako se ljudi oslobode iskvarenih naravi zbog kojih streme slavi, dobiti i statusu, onda postoji nada da će steći spasenje. Štaviše, istine koje ljudi zadobiju večne su; Sotona ih ne može oduzeti ljudima, niti to može iko drugi. Potpuno odbacuješ svoje interese, ali zadobijaš istinu i spasenje; to je tvoj rezultat, ti si ih za sebe zadobio. Kad ljudi odaberu da istinu sprovode u delo po cenu gubitka svojih interesa, tada stiču Božje spasenje i večni život. Takvi ljudi su najpametniji. Kad ljudi odustanu od istine zarad sopstvenih interesa, onda gube život i Božje spasenje; takvi su ljudi najnerazumniji. Ono što čovek odabere – da li sopstvene interese ili istinu – neverovatno mnogo toga o njemu otkriva. Onaj koji voli istinu odabraće istinu; odabraće da se pokori Bogu i da Ga sledi. Takvi ljudi bi se radije odrekli sopstvenih interesa i tragali za istinom. Nezavisno od toga koliko treba da trpe, odlučni su i nepokolebljivi u svom svedočenju kako bi udovoljili Bogu. To je osnovni put ka primeni istine i ulasku u istina-stvarnost.

Iskvarene naravi su duboko ukorenjene u svim ljudima i svi su podjednako iskvareni. Njihova gledišta, predstave, uobrazilja i mera buntovništva ne razlikuju se mnogo, već su uglavnom isti. Svi ljudi žive pod Sotoninom vlašću i svi žive po sotonskim naravima. Ravnopravni su u tome što Bog svakom čoveku daje istu priliku, što ima isti odnos prema svima i svima jednako pruža istinu i život, tako da su Božji standardi i zahtevi takođe isti za sve. Ako smatraš da ti nema spasa, da si iskvareniji od drugih i da te Bog neće spasiti jer si pokazao određene iskvarene naravi koje su drugi videli i osećaju odbojnost prema njima, pa još sebe otpisuješ kao izgubljeni slučaj, ne uspevaš u sebi da probudiš imalo poleta i nemaš volje da išta radiš, te misliš da nema svrhe živeti i da bi za tebe bilo bolje da umreš, kakav je to onda stav? To nije odraz zrelosti i nije ono što Bog želi da vidi; Bog ne voli takve osobe niti takav stav. Tokom procesa traganja za istinom, ljudi moraju da promene mnoga pogrešna stanja i moraju stalno da ispravljaju svoja gledišta o traganju, moraju stalno da dolaze pred Boga i da Ga mole da ih ispituje, da ih prosveti i vodi. Bog će im pružiti pomoć i milost i vodiće svakog čoveka uz ogromno strpljenje, dobrotu, milost i praštanje. Stoga ne bi trebalo da sumnjaš u ispravne stavove ljudi niti u njihovu želju da tragaju za istinom i da žude za pravdom i svetlošću. Takođe, ne bi trebalo da sumnjaš u to da je Božja suština ona koja spasava ljudski rod i puna je milosti i oprosta prema njemu. Morate zapamtiti ove reči! Zašto se ljudima govore takve stvari? Da bi shvatili da nikada ne treba da odustaju od traganja za istinom, da ne treba sebe da otpisuju kao izgubljene slučajeve niti da budu negativni. Kad upadneš u stanje negativnosti, moraš da se zapitaš: Zašto je Bog izrazio toliko istina? Da bi još većem broju ljudi omogućio da razumeju istinu i da reše svoje stvarne probleme. Ne samo da mnogo dobijaš neposredno iz Božjih reči, već mnogo dobijaš i kad s braćom i sestrama razgovaraš o istini – zar to nije isto kao da te Bog tada snabdeva? Ako misliš da je tako i možeš to da osetiš, zašto onda želiš da odustaneš? Zašto ti se u srcu javljaju pritužbe? Zašto sumnjaš da Bog iskreno želi da te spase? Ljudi mogu biti nerazumni, mali rastom i slabi, ali ne mogu gubiti nadu kad je u pitanju spasenje. Nadam se da ću jednog dana, kada opet budem s vama pričao i komunicirao, videti da ne izgledate jadno i bedno, niti otupelo i priglupo, već da ste nešto postigli i zadobili. Mnogo ste toga čuli, mnogo videli, razumeli, ali, da li ste ili niste zadobili istinu i da li se možete ili ne možete usavršiti zavisi od vašeg traganja. Činjenica je da neko ko traga za istinom može istinu da stekne, ali ako ne sluša i za njom ne traga, nikada je neće primiti. Sve dok iskreno tragate za istinom i za ljubavlju prema Bogu, i dok tragate da svoju narav poput Petra promenite, osvojićete odobrenje od Boga; to je sigurno.

6. februar 2018. godine

a. Izvorni tekst ne sadrži izraz „postoje dve vrste: ’svojeglavost’ i ’otvrdnulost’“.

b. Izvorni tekst ne sadrži izraz „jedan je aspekt zlobe“.

c. Izvorni tekst ne sadrži izraz „Drugi aspekt zlobe je ’zlo’“.