Kad prvi put počnu da veruju u Boga, ljudi ne shvataju istinu i o Njemu imaju mnogo predstava i uobrazilja. Kad u Boga verujete nekoliko godina, kad ste pročitali tako mnogo Njegovih reči i čuli tako mnogo propovedi, koliko je tačno od ovih predstava i uobrazilja razrešeno? Čak i nakon nekoliko godina vere u Boga, neki ljudi i dalje imaju predstave o Božjem sudu, grdnji i orezivanju, dok drugi mogu imati predstave kad uvide ozbiljnost Božjih reči. Mogu li se traženjem istine ove stvari razrešiti? Ako u svemu možete da tražite istinu i koristite je za rešavanje svih problema na koje nailazite, onda ste neko ko stremi ka istini. Da li ste sada u stanju da tražite istinu kako biste rešavali probleme? Kad se suočite sa bilo čime što daje povoda nastanku predstava ili kad pravite prestupe, kako tražite istinu da biste to rešili? Ko može da govori o svom iskustvu u ovoj stvari? (Dok sam bio starešina, nisam izvršavao nikakav praktičan posao, već samo one zadatke zbog kojih sam delovao dobro i uvek sam se borio za prestiž i status. To je prekidalo i ometalo crkveni posao. Nakon što sam se suočio s orezivanjem, i dalje sam nastojao da sebe opravdam i nedostajali su mi istinsko razmišljanje i znanje, a nisam se ni pokajao niti promenio. Kasnije me je crkva postavila na drugo mesto, ali mi je srce i dalje bilo prkosno i nezadovoljno, i uvek sam se žalio i davao oduška svojoj negativnosti. Starešine su me orezivale jer uopšte ne prihvatam istinu i Bogu se opirem, a to je nešto što vređa Njegovu narav, pa su mi rekle da ću biti izbačen i uklonjen u slučaju da se i dalje ne pokajem. U to vreme nisam razumeo istinu i u velikoj meri sam pogrešno razumeo Boga. I, premda nikad nisam rekao da u Boga ne verujem, mislio sam da me On, budući da sam Ga uvredio, zasigurno neće spasti, pa ću samo službovati. Nakon toga nisam obraćao mnogo pažnje na stremljenje ka istini, da bih se konačno promenio tek kad sam jednog dana čuo Božju besedu.) Nakon što si se promenio, da li si imao ispravan put primene? Šta bi učinio ako bi se ta ista stvar ponovila? (Ovoga časa nemam put primene za taj aspekt.) Zapravo, istinom se svi ovi problemi mogu rešiti. Ako ljudi žele da razreše svoje pogrešno razumevanje Boga, onda, s jedne strane, oni moraju da prepoznaju sopstvene iskvarene naravi i da raščlane i shvate svoje pređašnje greške, pogrešne puteve, prestupe i nemar. Na taj način će moći da shvate i jasno uvide sopstvenu prirodu. Osim toga, oni moraju jasno da uvide zašto se događa da ljudi zalutaju i čine tako mnogo stvari kojima se krše istina-načela, kao i prirodu ovih postupaka. Povrh toga, oni moraju da shvate koje su tačno Božje namere i zahtevi za ljudski rod, zašto ljudi nikad nisu u stanju da postupaju prema Božjim zahtevima, i zašto uvek idu protiv Njegovih namera i rade ono što im se dopada. Iznesite ove stvari pred Boga i molite se, jasno ih shvatite i onda možete da preokrenete svoje stanje, promenite svoj način razmišljanja i rešite svoje pogrešno razumevanje Boga. Šta god da rade, neki ljudi uvek imaju neprikladne namere, uvek imaju zle ideje i ne mogu da ispitaju da li je njihovo unutrašnje stanje ispravno ili pogrešno, niti da ga razaznaju prema Božjim rečima. Ovi ljudi su smeteni. Jedna od najočitijih karakteristika smetenog čoveka ogleda se u tome da, nakon što učini nešto loše, suočen s orezivanjem ostaje negativan, pa se čak prepušta očaju i utvrđuje da je s njim svršeno i da ne može biti spasen. Nije li ovo najžalosnije ponašanje smetenog čoveka? On o sebi ne može da razmišlja prema Božjoj reči i ne može da traži istinu da bi, suočen s teškoćama, rešio problem. Nije li ovo poprilična smetenost? Da li se prepuštanjem očaju problemi mogu rešiti? Mogu li se problemi rešiti večitim koprcanjem u negativnosti? Ljudi treba da shvate da ako pogreše ili imaju problem, onda treba da traže istinu kako bi to rešili. Prvo treba da razmisle i shvate zašto su počinili zlo, kakvi su im bili namera i polazište kad su to činili, zašto su to želeli da učine i koji im je bio cilj, te da li ih je neko podsticao, podstrekivao ili ih je naveo da to učine ili su to učinili svesno. O ovim pitanjima se mora razmisliti i moraju se jasno shvatiti, a zatim će ljudi moći da saznaju koje su greške učinili i kakvi su oni sami. Ako ne možeš da prepoznaš suštinu svog zlodela ili da iz njega izvučeš pouku, onda taj problem ne može biti rešen. Mnogi ljudi rade loše stvari i nikada o sebi ne razmišljaju, pa, mogu li takvi ljudi da se ikada istinski pokaju? Ima li ikakve nade za njihovo spasenje? Ljudi su Sotonino potomstvo i, bez obzira na to da li su oni uvredili Božju narav ili ne, njihova priroda-suština je ista. O sebi bi trebalo više da razmišljaju i da sebe više spoznaju, da jasno uvide u kojoj meri su se pobunili protiv Boga i opirali Mu se, i da li još uvek mogu da prihvate i primenjuju istinu. Ako ovo jasno uvide, spoznaće razmere opasnosti u kojoj se nalaze. U stvari, na osnovu svojih priroda-suština, svi iskvareni ljudi su u opasnosti; potrebno im je mnogo truda da prihvate istinu, a to im ne pada lako. Neki su ljudi počinili zlo i otkrili svoju priroda-suštinu, dok neki zlo još uvek nisu počinili, ali nužno nisu mnogo bolji od ostalih – naprosto nisu imali takvu situaciju ili priliku da to i učine. Budući da imaš ove prestupe, u svom srcu moraš da budeš načisto o tome kakav stav sada treba da imaš, za šta treba da odgovaraš pred Bogom i šta On želi da vidi. Kroz svoju molitvu i traženje, sebi moraš da razjasniš ove stvari; onda ćeš znati kako ubuduće treba da stremiš, i više nećeš biti pod uticajem grešaka koje si učinio u prošlosti niti ćeš njima biti sputan. Moraš da ideš putem pred sobom, da svoju dužnost obavljaš kako treba i više se ne prepuštaš očaju; u potpunosti moraš da izađeš iz negativnosti i pogrešnog razumevanja. S jedne strane, ako svoju dužnost sada obavljaš kako bi se iskupio za svoje prestupe i greške iz prošlosti, to je negativno i nije preporučljivo, ali makar bi trebalo da imaš taj način razmišljanja. S druge strane, moraš pozitivno i samoinicijativno da sarađuješ, da daš sve od sebe da dobro obaviš dužnost koju treba da obaviš i da ispuniš svoje odgovornosti i obaveze. To je ono što stvoreno biće treba da učini. Kakve god predstave da imaš o Bogu, ili ako otkriješ iskvarenost ili si uvredio Njegovu narav, sve se to mora rešiti promišljanjem o sebi i traženjem istine. Uči iz svojih neuspeha i potpuno izađi iz senke negativnosti. Jednom kad shvatiš istinu i budeš oslobođen, kad te više ne budu sputavali nijedna osoba, događaj ni stvar, tada ćeš imati samopouzdanje da koračaš putem koji je pred tobom. Nakon što ostvariš određene dobitke, postigneš izvestan životni napredak i više nemaš nikakve predstave o Bogu, postepeno ćeš ući na pravi put vere u Boga.

Neko je u prošlosti možda pravio prestupe ili je zalutao, s tim da on zapravo nije neka naročito lažljiva ili zla osoba, već je samo reč o tome da je bio previše nadmen, u toj meri nadmen da je postao nerazuman, da je izgubio suzdržanost i nije mogao da se kontroliše, pa je učinio stvari kojih se Bog gnuša i prezire ih, a kojih se čak i on sȃm gadi. Ali je svojim dosadašnjim sledbeništvom sigurno postigao određeni napredak. Kad je reč o tome da li taj čovek naposletku može da ostane, Bog će to odrediti na osnovu njegovog sadašnjeg ponašanja, kao i njegovog trenutnog stava prema Njemu i prema svojoj dužnosti. Neko bi mogao da kaže: „U prošlosti sam učinio ozbiljne prestupe, ali sam nakon toga shvatio istinu. Zaista se kajem zbog svojih prestupa, ali to ne mogu da popravim, čak i ako istinu sada budem sprovodio u delo. Uvek se osećam kao da sam ukaljan, i u srcu nisam načisto da li me Bog želi ili ne.” Ovde ti sȃm sebi izričeš presudu, a to ne čini Bog; tvoja presuda ne predstavlja Božju, niti tvoj stav predstavlja Njegov. Moraš da razumeš koji je Božji stav i koji je Njegov krajnji cilj prema svakom iskvarenom čoveku i onima koji mogu da budu spaseni. Da li vam je to jasno? Ono što Bog posmatra jesu čovekov stav, odlučnost i rešenost u stremljenju ka istini. Njega ne zanima kakav si bio ranije, koji su bili tvoji prestupi, niti koliko si sebe davao, sebe nudio ili koliko si patio. Bog ove stvari ne gleda. Neko može da kaže da veruje u Boga i da je bio u zatvoru osam puta, a Bog mu kaže: „Ne gledam ove stvari o tebi. Samo posmatram kako se sada ponašaš, da li si neko ko stremi ka istini, da li si svedočio dok si bio u zatvoru, šta si zadobio, da li poznaješ Boga i da li si ušao u istina-stvarnosti.” Ovakav rezultat Bog želi. Neki ljudi kažu: „Pravio sam prestupe i zalutao sam, ali sad to prepoznajem i dubokim razmišljanjem postao sam spreman da se pokajem i čvrsto rešen da dobro obavljam svoju dužnost, da ne budem površan i dam sve od sebe, tako da mogu da udovoljim Bogu, da uzvratim za Njegovu ljubav i iskupim se za svoje greške iz prošlosti. Želim da stremim ka istini i da je primenjujem tokom obavljanja svoje dužnosti. Neću samo da se trudim ili da službujem, nastojaću da kroz dobro obavljanje svoje dužnosti istinu sprovodim u delo, da proživim ljudsko obličje i da poštujem Boga.” Ako imaš takav stav, hoće li Bog i dalje gledati tvoje prestupe? Neće. Stoga, u ovo moraš biti siguran u svom srcu, tako da te prestupi iz prošlosti više ne sputavaju. Neki ljudi su uvek sputani prestupima iz prošlosti, pa razmišljaju: „Bog nikako ne može da oprosti nešto čime se vređa Njegova narav. Njegovo srce me je još odavno s gnušanjem odbacilo i za mene nema svrhe da stremim ka istini.” Kakav je ovo stav? To zovemo sumnjičavošću prema Bogu i pogrešnim razumevanjem Boga. U stvari, i pre nego što si učinio išta što vređa Božju narav, prema Njemu si imao neučtiv i površan stav, bez imalo poštovanja, i prema Bogu se nisi odnosio kao da je Bog. Usled trenutne neukosti ili impulsivnosti ljudi otkrivaju svoje sotonske naravi i ako nema nikoga da ih dovede u red ili ih zaustavi, oni čine prestupe. Nakon što njihovi prestupi dovedu do posledica, oni ne znaju da se pokaju, a ipak se osećaju nelagodno. Oni brinu o svom budućem ishodu i odredištu i u svom srcu nose sve ove stvari, stalno razmišljajući: „Sa mnom je gotovo i upropašten sam, pa ću sebe naprosto otpisati kao beznadežan slučaj. Ako me Bog jednog dana ne bude želeo i sasvim me se bude gnušao, najgore što može da se desi jeste da umrem. Prepustiću se na milost Božjoj orkestraciji.” Spolja posmatrano, oni govore o tome da se prepuštaju na milost Božjoj orkestraciji i da se pokoravaju Njegovim uređenjima i suverenosti, međutim, kakvo je njihovo pravo stanje? To je stanje otpora, nepopustljivosti, nepokajanja. Šta znači kad neko nema pokajanja? To znači da se drži sopstvenih ideja, ne verujući i ne prihvatajući ništa što Bog kaže i uvek razmišljajući na ovaj način: „Božje reči ohrabrenja i utehe nisu upućene meni, već drugim ljudima. Kad je reč o meni, sa mnom je svršeno, već sam otpisan, bezvredan – od mene je Bog još odavno digao ruke i, koliko god da ispovedam svoje grehe, molim se ili pokajnički jecam, On mi nikada neće pružiti drugu priliku.” Kakav je ovo stav, kad oni u svom srcu Boga odmeravaju ili Ga dovode u pitanje? Je li to stav ispovedanja i pokajanja? Očigledno nije. Ovakav stav predstavlja jednu vrstu naravi – nepopustljivosti, neverovatne nepopustljivosti. Spolja izgledaju naročito samopravedno, nikoga ne slušaju, svaku doktrinu razumeju, ali ništa od toga ne primenjuju. U stvari, oni imaju nepopustljivu narav. Iz Božje perspektive, da li je nepopustljivost pokornost ili buntovništvo? Jasno je da je buntovništvo. Međutim, ti ljudi smatraju da im je učinjena velika nepravda: „Nekada sam mnogo voleo Boga, ali On ne može da pređe preko te jedne male greške koju sam napravio i sada moj ishod više ne postoji. Za ljude poput mene, Bog je izrekao presudu. Ja sam Pavle.” Je li Bog rekao da si ti Pavle? Bog to nije rekao. Ti kažeš da si Pavle – odakle to dolazi? Ti kažeš da će te Bog oboriti, kazniti i poslati u pakao. Ko je odlučio o ovom ishodu? Očito je da si sȃm o tome odlučio, pošto Bog nikada nije rekao da ćeš biti poslat u pakao kad Njegovo delo bude dovršeno i da ne možeš da uđeš u carstvo nebesko. Dokle god Bog ne kaže da te se gnuša i odbacuje, u tom slučaju imaš priliku i pravo da stremiš ka istini, i samo treba da prihvatiš sud i grdnju Božjih reči. Moraš da imaš ovakav stav, pošto je to stav prihvatanja istine i Božjeg spasenja, kao i istinskog pokajanja. Uvek se čvrsto držiš svojih predstava, zamisli i pogrešnog razumevanja; tim stvarima si već ispunjen i nastanjen, pa si čak odlučio da te Bog neće spasti, a onda si tokom obavljanja svoje dužnosti razvio površan način razmišljanja, način razmišljanja u kojem sebe otpisuješ kao beznadežan slučaj, negativan i pasivan način razmišljanja, način razmišljanja u kojem živiš dan za danom, način razmišljanja u kojem sve otaljavaš. Možeš li da zadobiješ istinu? S ovim mentalitetom nećeš moći da zadobiješ istinu i nećeš biti spasen. Zar takva osoba nije jadna? (Da, jeste.) Šta ju je navelo da bude tako jadna? To je izazvano neznanjem. Kad se stvari događaju, ona ne traži istinu, već uvek proučava i nagađa, želeći čak da pronikne u Božje reči da ustanovi koje od njih su izgovorene o njenoj situaciji, kakav je Božji stav, kako On izriče presude i kakav će biti njen ishod – i kroz ovo određuje kakav će biti rezultat te stvari. Da li je ovaj pristup traženje istine? Svakako da nije. Božje reči osude i prokletstva ta osoba drži sebi nad glavom, živeći u negativnosti – što deluje kao krhkost, slabost i negativnost, dok je zapravo vrsta otpora. Koja narav je u osnovi otpora? To je nepopustljivost. U Božjim očima, ova vrsta nepopustljivosti jeste vrsta buntovništva, a On to najviše prezire. Da Bog ne želi da te spase, zašto bi ti rekao toliko istina, zašto bi ti dao toliko puteva primene ili te hrabrio tako iskrenim rečima? Ipak, ti i dalje govoriš da te Bog neće spasti. Na čemu se ovo temelji? Božje srce se uvek nada da će se ljudi pokajati, ali su zapravo ljudi ti koji sebi ne pružaju priliku. U čemu je ovde problem? Problem je u tome da je ljudska priroda previše lažljiva. Ljudi ne veruju u Boga niti u Njegove reči, i to je stav s kojim se prema Njemu ophode. Neko bi mogao reći: „Bog je veran, a u Njegovim rečima su sud, razotkrivanje, osuđivanje, kletve, milost i praštanje. Znam da sve ove reči predstavljaju Božju narav, ali ne znam koje od njih se odnose na moju situaciju. Uvek osećam da su Božje reči osude i kletve predviđeni za mene, dok su Njegove reči blagoslova i odobravanja predviđene za one koji streme ka istini. U svakom slučaju, sa mnom je svršeno.” Od početka do kraja, ta osoba ima ovakav drzak stav i koristi ga kao izgovor da kaže da je Bog neće spasti. Ona će razmišljati: „Bože, pošto nećeš da me spaseš, onda i ja mogu da budem površan u obavljanju svoje dužnosti. Ako nećeš da mi daš nikakvu nagradu, zašto bi toliko trebalo da se trudim?” Njen način razmišljanja se menja i postaje nerazuman. Ona ne prihvata istinu, već iznosi sopstvene namere, negativno stanje, ljudske uobrazilje, nagađanje i izgovore da bi se protivila Bogu i s Njim nadmetala. Živi u negativnosti, nezainteresovana da traži istinu ili da o njoj u zajedništvu razgovara, i ravnodušna je prema sprovođenju istine u delo ili prema tome da bude poštena osoba. U odnosu na to zauzima stav izbegavanja, pa se čak ni sada nije probudila, već i dalje živi u negativnom stanju. Bog kaže da su ovakvi ljudi najjadniji. Od početka do kraja, uvek su ljudi ti koji se s Bogom nadmeću, ljudi su uvek ti koji o Njemu nagađaju i pogrešno Ga razumeju, pa muče sebe dok ne zapadnu u negativnost kroz svoje ljudske predstave i uobrazilje. Od Boga se otuđuju, a ipak žele da Ga iskoriste i da se s Njim pogode, i da se pritom ni najmanje ne promene. Nisu li ovo sami izazvali? Kao što kažu reči one pesme: „usred velike gozbe, oni sebe izgladnjuju”. Ovo je najžalosnije. Bog čoveku daruje izobilje, a čovek i dalje prosjači sa šupljom činijom. Nije li ovo prosjak koji zaslužuje da pati?

Od početka, često sam svakog od vas ohrabrivao da mora da stremi ka istini. Dokle god postoji prilika za to, ne odustajte; stremljenje ka istini je obaveza, odgovornost i dužnost svake osobe i put kojim svaka osoba treba da ide, kao i put kojim svi moraju da idu da bi bili spaseni. Ipak, niko na to ne obraća pažnju – niko to ne smatra važnim, verujući da je to samo prazna priča, svako razmišlja o onome što on hoće. Od početka, pa sve do danas, iako je bilo mnogih koji u svojim rukama čvrsto drže knjige Božjih reči i čitaju ih, koji slušaju propovedi, koji su tokom obavljanja svojih dužnosti, čini se, svi prihvatili Božji sud i grdnju i Njegovo vođstvo, odnos između čoveka i Boga zapravo nije uspostavljen, i svi ljudi žive prema svojim uobraziljama, predstavama, pogrešnim razumevanjima i nagađanjima, pa čak i svakodnevno žive u sumnji i negativnosti I pristupaju Božjim rečima, delu i usmeravanju na osnovu ovih stvari. Ako živiš u takvim stanjima, kako možeš da odbaciš negativnost? Kako možeš da odbaciš buntovništvo? Kako možeš da odbaciš način razmišljanja i stav prevrtljivosti i rđavosti odnosno nagađanja i pogrešnog razumevanja uz koje pristupaš nalogu i dužnosti koje ti je Bog dao? Naravno da oni ne mogu da se odbace. Prema tome, ako želiš da kreneš putem stremljenja ka istini i njene primene, kao i ulaska u istina-stvarnost, moraš odmah da dođeš pred Boga, da Mu se pomoliš i tražiš Njegove namere – najvažnije je da ustanoviš Njegove želje. Suviše je nepraktično uvek živeti u predstavama i uobraziljama; treba da naučiš da u svim stvarima o sebi razmišljaš i da prepoznaš koje to iskvarene naravi koje treba pročistiti još uvek poseduješ, koje te stvari sprečavaju da istinu sprovodiš u delo, koja pogrešna razumevanja ili predstave imaš o Bogu, i koje stvari koje On čini nisu usklađene sa tvojim predstavama, već te navode na sumnju i pogrešno razumevanje. Ako o sebi razmišljaš na ovaj način, možeš da otkriješ koje probleme i dalje poseduješ koje treba rešiti kroz traženje istine, te ako praktično budeš ovako postupao život će ti se brzo razvijati. Ako o sebi ne razmišljaš, već u svom srcu uvek gajiš predstave i pogrešna razumevanja o Bogu, ako u svojim zamislima uvek istrajavaš, uvek smatraš da te Bog izneverava ili da prema tebi nije pravičan, i uvek se držiš sopstvenog rezonovanja, tvoje pogrešno razumevanje Boga će se tada samo produbiti i tvoj odnos s Njim će postati sve udaljeniji, dok će buntovništvo i protivljenje prema Njemu u tvom srcu sve više jačati. Opasno je ako ti se stanje ovoliko pogorša, jer će to već ozbiljno uticati na efikasnost obavljanja tvoje dužnosti. Prema svojoj dužnosti i odgovornosti moći ćeš da se odnosiš jedino uz stav traljavosti, površnosti, nepoštovanja, buntovništva i otpora, i šta će biti krajni rezultat? To će dovesti do toga da u izvršavanju dužnosti budeš površan, varljiv i da prema Bogu pružaš otpor. Nećeš moći da zadobiješ istinu, niti da uđeš u istina-stvarnosti. Koji je glavni uzrok ovakvog rezultata? Uzrok je u tome što ljudi u svom srcu i dalje imaju predstave i pogrešna razumevanja o Bogu, a ovi praktični problemi nisu rešeni. Pa će između ljudi i Boga uvek postojati jaz. Prema tome, ako ljudi žele da dođu pred Boga, oni prvo moraju da razmisle o pogrešnim razumevanjima, predstavama, uobraziljama, sumnjama ili nagađanjima koje o Njemu imaju. Sve te stvari se moraju ispitati. Stvarno posedovanje predstava ili pogrešnih razumevanja o Bogu nije jednostavna stvar, jer se ona dotiče stava ljudi prema Bogu, kao i prema njihovoj priroda-suštini. Ako ljudi ne traže istinu da bi rešili ove predstave i pogrešna razumevanja, te stvari neće samo tek tako sasvim iščeznuti. Čak i ako ne utiču na obavljanje tvoje dužnosti ili stremljenje ka istini, čim se nešto dogodi ili u posebnim okolnostima, one će se i dalje pojavljivati da ometaju tvoj um i obavljanje tvoje dužnosti. Dakle, ako imaš predstave i pogrešna razumevanja, onda moraš da dođeš pred Boga i o sebi razmisliš, da tražiš istinu i jasno shvatiš osnovni uzrok i suštinu toga zašto ove predstave i pogrešna razumevanja nastaju u ljudima. Tek onda oni mogu nestati, tvoj odnos s Bogom može biti normalan, a tvoj se život može postepeno razvijati. To što ljudi poseduju mnogo predstava i pogrešnih razumevanja o Bogu dokazuje da Mu ljudski rod pruža otpor i da je s Njim neusklađen. Jedino se neprekidnim rešavanjem ovih predstava i pogrešnih razumevanja jaz između ljudi i Boga može postepeno ukloniti. Oni će moći da se pokore Bogu i u Njega će imati više vere; uz veću veru, njihova primena istine biće znatno manje ukaljana, a biće i znatno manje ukaljanosti i prepreka u njihovom stremljenju ka istini.

Dok obavljaju svoje dužnosti, koji ljudi su manje ukaljani i manje spletkare u svoju korist? (Prostiji ljudi, oni koji Boga pogrešno ne razumeju.) Ovo je jedna vrsta ljudi, ali postoje i pošteni ljudi, dobrodušni ljudi, oni koji više tragaju za istinom – takvi ljudi su manje ukaljani dok obavljaju svoje dužnosti. Oni koji imaju pogrešna shvatanja ili uobrazilje o Bogu, ili koji prema Njemu imaju neumerene želje ili zahteve, izrazito su ukaljani dok obavljaju svoje dužnosti. Oni žele prestiž, status i nagrade, pa ako je neka velika nagrada još uvek predaleko i nije na vidiku, razmišljaće: „Pošto ne mogu odmah da je dobijem, moraću prosto da sačekam i izdržim. Ali, sada bi prvo trebalo da pribavim neke koristi ili makar određeni status. Prvo ću nastojati da budem vođa u crkvi, da budem odgovoran za desetine drugih ljudi. Prilično je glamurozno da te ljudi uvek saleću.” I tako se ova ukaljanost pojavljuje u njihovoj veri u Boga. Ako nisi obavljao nikakvu dužnost, niti si išta praktično uradio za Božju kuću, smatraćeš da nisi kvalifikovan i u tebi se neće pojavljivati takve stvari. Međutim, ako si u stanju da nešto uradiš, osećaš da si nešto nadmoćniji od većine ljudi i da možeš da propovedaš neke doktrine, tada će se takve stvari pojavljivati. Na primer, kada se bira vođa, ako u Boga veruješ tek godinu ili dve, smatraćeš da si mali rastom, da nisi u stanju da držiš ikakve propovedi i da za to nisi kvalifikovan, pa ćeš se povući iz tih izbora. Nakon tri ili pet godina verovanja, moći ćeš da propovedaš nekoliko duhovnih doktrina, pa kad ponovo dođe vreme da se bira vođa, aktivno ćeš se zalagati za tu poziciju i molićeš se: „O, Bože! Nosim breme, voljan sam da u crkvi budem vođa i spreman sam da budem obziran prema Tvojim namerama. Ipak, bez obzira na to hoću li biti izabran ili ne, uvek sam spreman da se pokorim Tvojim uređenjima.” Reći ćeš da si spreman da se pokoriš, dok ćeš u svom srcu razmišljati: „Ipak, bilo bi sjajno da mi dozvoliš da budem vođa!” Budeš li imao takav zahtev, hoće li ga Bog ispuniti? Naravno da neće, zato što ovaj tvoj zahtev nije legitiman zahtev, već neumerena želja. Čak i ako kažeš da želiš da postaneš vođa kako bi mogao da pokažeš obzir prema Božjem bremenu, koristeći ovaj izgovor kao svoje opravdanje, i smatrajući da je to u skladu sa istinom, šta ćeš pomisliti ako Bog ne ispuni tvoj zahtev? Kakva ćeš ispoljavanja pokazati? (Pogrešno ću razumeti Boga i pitaću se zašto mi nije udovoljio kada sam samo želeo da pokažem obzir prema Njegovom bremenu. Postaću negativan, opiraću se i prigovarati.) Postaćeš negativan i razmišljaćeš: „Osoba koju su izabrali ne veruje toliko dugo u Boga kao ja, nije tako dobro obrazovana kao ja i ima lošiji kov od mene. I ja mogu da držim propovedi, pa, po čemu je ta osoba onda bolja od mene?” Razbijaćeš glavu razmišljajući unedogled, ali nećeš moći to da shvatiš, pa će u tebi nastati predstave i osuđivaćeš Boga da je nepravedan. Nije li to iskvarena narav? Hoćeš li i dalje moći da se pokoriš? Nećeš. Da nemaš ovu želju da budeš vođa, da možeš da tragaš za istinom i da poseduješ samospoznaju, rekao bi: „Dovoljno mi je da budem običan sledbenik. Ne posedujem istina-stvarnost, imam prosečnu ljudskost i nisam naročito rečit. Imam ponešto iskustva, ali nisam baš u stanju da o njemu govorim. Želim da o njemu više govorim, ali ne umem jasno da se izrazim. Budem li više govorio, verovatno će ljudima dosaditi da me slušaju. Nisam uopšte dorastao toj poziciji. Nisam prikladan da budem vođa, treba da nastavim da učim od drugih, da obavljam svoju dužnost najbolje što mogu i da stremim ka istini čvrsto stojeći na zemlji. Jednoga dana, kada budem imao rast i budem podoban da druge vodim, neću odbiti ako me moja braća i sestre izaberu.” Ovo je ispravno stanje uma. Ako te jednog dana braća i sestre budu smatrali podobnim za vođu i odaberu te, biće to sigurno zato što je Bog to dozvolio, pa da li bi onda bio vođa ili ne? (Da, bio bih, pokorio bih se.) Kako bi se pokorio? Pretpostavimo da razmišljaš ovako: „Mislim da to mogu. Niko drugi nije bolji od mene, tako da to sasvim sigurno mogu. Ovim Bog pokreće moju braću i sestre da me izaberu. Od ovih ljudi, ja najduže verujem u Boga, odgovarajućih sam godina, imam određeno iskustvo u društvu i radno sam sposoban, rečit i obrazovan, obavljao sam svakakve različite dužnosti i stekao sam određeno iskustvo. Pogodan sam u svakom pogledu. Kad bi moja braća i sestre bili pod mojim vođstvom, crkveni život bi tada sigurno procvetao i napredovao.” Tada u tebi nastaje nadmenost. Ima li ikakvog razuma u tome? Šta ćeš potom učiniti? Činićeš zle i loše stvari, a onda ćeš morati da budeš orezan, da se suočiš sa sudom i grdnjom. Da li je važno nečije stanje uma? (Da, važno je.) Šta god da radiš, moraš da razmisliš o svojim motivima, svojoj polaznoj tački, svojim namerama, svojim ciljevima i svim svojim mislima i da ih shvatiš, u skladu sa istinom, te da ustanoviš da li su ispravni ili pogrešni. Sve ove stvari moraju se temeljiti i zasnivati na Božjim rečima, kako ne bi krenuo pogrešnim putem. Šta god da želiš da uradiš odnosno šta god da tražiš, za šta god da se moliš ili to tražiš pred Bogom, to mora biti legitimno i razumno, mora biti nešto što može da se iznese pred druge i sa čim se svako može saglasiti. Nema svrhe tražiti stvari koje se ne mogu izneti u javnost, a za njih se nema svrhe ni moliti. Koliko god se molio za te stvari, od toga neće biti nikakve koristi.

Ljudi su uvek ukaljani dok obavljaju svoje dužnosti; uvek su ukaljani sopstvenim namerama i ličnim sklonostima. Prema tome, da li ljudi sebi namerno dopuštaju da budu ukaljani? Ne, to se događa mimo njihove volje. Koliko nečistoća će imati neka osoba zavisiće od njene naravi i njene potrage. Ako ta osoba stremi ka istini, imaće manje namera, sebičnih motiva, želja i negativnih stanja dok bude obavljala svoju dužnost. Ne bude li stremila ka istini, imaće znatno više nečistoća i verovatno će postati negativna kada se suoči sa neuspehom ili preprekama, ponekad se čak spotičući i na jednoj rečenici. Stalno govorite kako se „osećate izmučeni ponosom, statusom i privrženošću” – zbog svega se osećate izmučeno, po ceo dan. Ovo je nerazumno. U ljudima često preovlađuje njihova sotonska priroda, žive pod kontrolom svoje sotonske naravi i imaju svakakve neumerene želje, ali ne traže istinu da bi ih razrešili. Kakvu god iskvarenost da otkrivaju, uvek se osećaju negativno i izmučeno. Ako se osećate izmučeno, onda ste u nevolji; kad god da se pomene osećaj izmučenosti, to nikada nije dobra stvar. Zašto? Ni sama reč „izmučen” nije opravdana – ljudi se osećaju izmučeno samo u posebnim okolnostima i to nije ispoljavanje koje često pokazuju oni koji streme ka istini. Nešto nije u redu ako se neko stalno oseća izmučeno, postoji problem sa takvim ljudima – to je stanje negativnosti i otpora. Osim toga, nepravilno je i neprikladno na ovaj način koristiti reč „izmučen”. Zašto ljudi koji se sve vreme osećaju izmučeno iz toga na kraju nikada ne dobiju nikakve rezultate? Zato što ne traže istinu, već su umesto toga uvek negativni i pružaju otpor, protiveći se Bogu. Ishod ovoga je u tome da mnogo pate, ali ništa ne dobijaju. Ljudi koji vole istinu uvek će se pokoravati Božjoj suverenosti i uređenju, bez obzira na teškoće ili probleme sa kojima se suočavaju. Prihvatiće Božje orkestracije, doći će pred Njega da traže istinu i ići će putem stremljenja ka istini. Ne osećajte se izmučeno bez dobrog razloga, jer vas to neće nikud odvesti. Na primer, osećaš da si izmučen naklonošću, no, da li si ikada u stanju da se iz toga izvučeš? Osećaš se izmučeno statusom, no, imaš li pravi uvid u status? Osećaš se izmučeno svojom budućnošću i sudbinom, no, da li si u stanju da se oslobodiš ograničenja svoje budućnosti i sudbine? Možeš li da otpustiš svoju želju za blagoslovima? (Ne, ne mogu.) Pa, kako možeš da rešiš ove probleme? Svi se oni moraju rešavati stremljenjem ka istini. Stremljenjem ka istini se mogu rešiti ljudski nerazumni zahtevi i neumerene želje, kao i njihova pogrešna shvatanja Boga i njihove uobrazilje, nagađanja, sumnje i ograničenja u vezi s Njim. Kada sva ova stanja budu rešena, hoće li se ljudi i dalje osećati izmučeno? Neće li sva ova stanja osećanja izmučenosti naprosto nestati? Kakvi će u tom trenutku biti tvoje misli, gledišta, stav i stanje? Moći ćeš da se pokoriš i da čekaš, i nećeš se boriti protiv Božje suverenosti i uređenja, nećeš se protiv Njega buniti niti Ga osuđivati. Povrh toga, kada se Božja ruka spusti na tebe ili On za tebe orkestrira okruženje, moći ćeš aktivno da sarađuješ i da Mu se pokoriš, umesto da se opireš ili da to izbegavaš, a još manje ćeš pokušavati da od toga pobegneš. Imaćeš sve više ovih pozitivnih stanja, a to dokazuje da stremiš ka istini. Međutim, ako ti te negativne stvari neprekidno zaokupljaju um i utiču na tvoje svakodnevne postupke, misli i ideje, i odražavaju se na tvoje stanje, onda to dokazuje da uopšte ne stremiš ka istini, pa ćeš na kraju biti uklonjen.

Dok obavljaju svoje dužnosti, mnogi ljudi su stalno ukaljani svojim namerama, uvek nastoje da se istaknu, uvek žele da ih veličaju i podstiču, a ako nešto dobro učine, uvek žele novac ili nagradu; ako nagrada izostane, nezainteresovani su za obavljanje svojih dužnosti, te ako na njih niko ne obraća pažnju niti ih podstiče, oni postaju negativni. Nestabilni su poput dece. Šta se ovde događa – zašto su ljudi u sopstvenim dužnostima uvek ukaljani svojim namerama i nikada ne mogu da ih ostave po strani? Uglavnom zato što ne prihvataju istinu; posledično, kako god da sa njima razgovaraš o istini, oni te stvari nisu u stanju da ostave po strani. Ako se takvi problemi nikada ne razreše, oni s vremenom lako postaju negativni i sve više nezainteresovani za obavljanje svojih dužnosti. Nakon što vide reči od Boga o odobravanju ili blagoslovima, donekle su motivisani i dobijaju nešto više elana; ali ako sa njima niko ne razgovara o istini, ako ih niko ne motiviše niti veliča, sve više postaju nezainteresovani. Ako ih ljudi često hvale, upućuju im komplimente i veličaju ih, oni osećaju da su naročito divni i, u svom srcu, sigurni su da ih Bog štiti i blagoslovi. U takvim trenucima njihove su želje da se izdignu nad masom postignute i ostvarene, njihova namera da budu blagosloveni privremeno je zadovoljena i iskorišćene su njihove veštine i talenti, zbog čega stiču ugled. U toj meri su srećni da poskakuju ulicom, ozarenog lica. Da li je ovo dejstvo stremljenja ka istini? (Nije.) Ovo naprosto znači da su im želje ispunjene. Kakva je ovo narav? To je nadmena narav. Takvi ljudi nemaju ni najmanju samosvest, već poseduju neumerene želje. Kada se suoče sa nekom nevoljom ili teškoćom, odnosno ako njihov ponos ili sujeta nisu zadovoljeni, odnosno ako su njihovi interesi makar i malo ugroženi, postaju negativni i posrću. Prethodno su stajali gordo poput nekog diva, ali su se za svega nekoliko dana survali u gomilu prašine – ta razlika je baš ogromna. Ako su to ljudi koji streme ka istini, kako su tako brzo mogli da se sruše? Jasno je da su ljudi koji obavljaju dužnosti na osnovu zanosa, želja i ambicije veoma slabi; kada naiđu na neku prepreku ili neuspeh, padaju. Uvidevši da su se njihove uobrazilje izjalovile, da im želje nisu ispunjene i da nema nade da će biti blagosloveni, istoga trenutka padaju. Ovo pokazuje da, bez obzira na elan koji su u pogledu svojih dužnosti u tom trenutku imali, taj elan nije bio zasnovan na njihovom shvatanju istine. Svoje dužnosti su obavljali sa željom da budu blagosloveni i zbog zanosa. Ma koliko da su ljudi zaneseni odnosno ma koliko reči i doktrina mogu da propovedaju, ako nisu u stanju da istinu sprovode u delo, ako svoje dužnosti ne mogu da obavljaju u skladu sa načelima, ako se uzdaju samo u zanos, neće moći dugo da potraju i, čim se suoče sa neprilikama ili katastrofom, neće moći da budu postojani, već će se srušiti. Neki se ljudi naprosto sruše kada se suoče sa neuspehom ili preprekama, drugi se sruše kad su izloženi orezivanju, dok se ostali sruše kad se suoče sa dovođenjem u red. Na ovaj način, oni koji ne poseduju istinu uvek padaju pred prvom preprekom. Prema tome, koja su ispoljavanja nekoga ko stremi ka istini? (Sa kakvim god oplemenjivanjem da se suoči, uprkos tome što možda trpi veliki bol, neće postati negativan. Tražiće istinu i pokoravaće se Božjoj suverenosti i uređenju.) Jedno od ispoljavanja jeste u tome da neće postati negativan, ipak, niste prozreli glavno ispoljavanje, a ono se sastoji u tome da ljudi koji streme ka istini nisu sputani i ne potpadaju pod uticaj u obavljanju svojih dužnosti, kakve god da su teškoće, bol ili slabost sa kojima se suočavaju. Oni koji ne streme ka istini, kad su srećni, imaju elan da obavljaju svoje dužnosti; koliko god da pate, ne osećaju se iscrpljeno i u stanju su da sve lične stvari ostave po strani i da ne napuste svoje dužnosti. Stvari su drugačije kad su nesrećni. Preumorni su kad obavljaju i najmanji posao, a ako malo propate, žale se i uvek pomišljaju da odu kući da prožive svoje dane i obogate se, i razmišljaju o sopstvenom izlazu. Međutim, oni koji streme ka istini razmišljaju: „Koliko god da patim, svoju dužnost moram dobro da obavljam i uzvratim za Božju ljubav. Jedino ako svoju dužnost dobro obavljam imaću savest i razum, i biću dostojan da se zovem čovekom.” Osim što su usredsređeni na dobro obavljanje svojih dužnosti, u stanju su da jedu i piju Božje reči i da razgovaraju o istini sa svojom braćom i sestrama bez obzira na nevolje sa kojima se suočavaju, i da traže istinu da bi razrešili svoje poteškoće. Neprekidno razmišljaju o ovim stvarima: „Kako mogu da razrešim ovo stanje? U čemu je tačno problem? Zašto se osećam negativno? Zašto sam izložen orezivanju? Kako sam u tome pogrešio? U čemu je bila moja greška? Je li problem u naravi, nisam li vešt u ovoj oblasti ili gajim neke sopstvene namere?” Nakon višednevnog preispitivanja ovih stvari ostvaruju rezultate i uviđaju da je crkveni posao pretrpeo štetu zato što su gajili sopstvene namere, pribojavali se da druge ne uvrede i nisu vodili računa o interesima Božje kuće. Kakav stav treba da zauzmete nakon što dođete do ovakvog zaključka? Kako treba da rešite ovaj problem? Morate da prihvatite da vam Božje reči sude, da vas grde i orezuju, da razmišljate o sebi unutar Njegovih reči, da uporedite svoje stanje u odnosu na Njegove reči i postignete razumevanje svoje sopstvene iskvarene naravi. Tako ćete znati jeste li neko ko voli istinu i pokorava se Bogu ili to niste. Je li dovoljno da dođete do ovog zaključka? I dalje ćete morati da se ispovedite i pokajete pred Bogom, uz reči: „Ono što sam uradio nije bilo u skladu sa istinom, moji postupci su bili pod komandom moje sotonske naravi. Spreman sam da se pokajem i protiv Boga se više nikada neću pobuniti. Ma šta da se dogodi, uvek ću tražiti istinu i postupati u skladu sa Božjim zahtevima. Ako to ne budem mogao, neka me Bog dovede u red i kazni me.” Ovako izgleda istinski pokajničko srce. Ako na ovaj način možeš da se moliš i postigneš čvrstu rešenost, i ako ovako možeš praktično da postupaš, onda je to pokoran način razmišljanja. Ako na ovaj način stičeš iskustvo, postepeno ćeš postati pokoran prema Božjem delu, imaćeš istinsko razumevanje o Njemu, videćeš da je Njegova narav istinski pravedna i sveta i steći ćeš bogobojažljivo srce. Bićeš odgovoran i odan u obavljanju svoje dužnosti, time ćeš steći nešto praktičnog iskustva i ući ćeš u istina-stvarnosti.

U svom postupanju, neki ljudi slede sopstvenu volju. Krše načela i, nakon orezivanja, samo na rečima priznaju da su nadmeni, te da su pogrešili jedino zato što nemaju istinu. Ali u svom srcu, oni prigovaraju: „Osim mene, niko drugi ništa ne poduzima – i, na kraju, kad nešto krene po zlu, svu odgovornost svaljuju na mene. Nije li glupo što to radim? Ne mogu to isto da ponovim i sledeći put, da se tako izlažem riziku. Grom uvek u najviše drvo udara!” Šta mislite o ovom stavu? Je li to pokajnički stav? (Nije.) Kakav je to stav? Zar ta osoba nije postala ljigava i podla? U svom srcu razmišlja: „Ovoga puta sam imao sreće, pa nije došlo do katastrofe. Na greškama se uči, da tako kažem. Ubuduće moram da budem pažljiviji.” Takva osoba ne traži istinu, već se problemima bavi i rešava ih koristeći sitne trikove i podmukle smicalice. Može li na taj način da zadobije istinu? Ne može, zato što se nije pokajala. Kroz pokajanje, prvo prepoznajete ono što ste pogrešno uradili: da biste videli u čemu je vaša greška, suštinu problema i iskvarenu narav koju ste otkrili; morate o tome da razmišljate i da prihvatite istinu, a zatim da praktično postupate u skladu sa istinom. Jedino je to pokajnički stav. Ako, s druge strane, iscrpno sagledavaš lukave pristupe, postaješ ljigaviji nego ranije, tvoje tehnike su sve mudrije i pritajenije i imaš više metoda da se baviš stvarima, onda taj problem nije samo u običnoj lažljivosti. Koristiš se nečasnim sredstvima i imaš tajne koje ne možeš da otkriješ. To je rđavost. Ne samo da se nisi pokajao, već si postao ljigaviji i lažljiviji. Bog vidi da si previše nepopustljiv i rđav, da samo na rečima priznaješ da si pogrešio i da prihvataš orezivanje, dok u stvarnosti nemaš ni najmanje pokajnički stav. Zašto to kažem? Zato što, dok se ovaj događaj odvijao ili po njegovom okončanju, uopšte nisi tražio istinu, nisi razmišljao o sebi ni pokušavao da spoznaš sebe i nisi praktično postupao u skladu sa istinom. Rešavanju problema pristupaš koristeći Sotonine filozofije, logiku i metode. U stvarnosti zaobilaziš problem, trudiš se da ga lepo upakuješ da mu drugi ne bi ušli u trag, ne dopuštajući da išta izmakne kontroli. Na kraju, osećaš da si prilično pametan. To su stvari koje Bog vidi, umesto da vidi to da si istinski razmišljao, ispovedio se i pokajao za svoj greh u odnosu na stvar koja te je zadesila, a zatim nastavio da tražiš istinu i praktično postupaš u skladu sa istinom. U tvom stavu nema traženja istine, niti sprovođenja istine u delo; on nije u pokoravanju Božjoj suverenosti i uređenjima, već u tome da upotrebljavaš Sotonine tehnike i metode da bi rešio svoj problem. Pred drugima odaješ lažan utisak i opireš se da te Bog razotkrije, i zauzimaš odbrambeni i svađalački stav u vezi sa okolnostima koje je Bog orkestrirao za tebe. Srce ti je zatvorenije nego ranije i odvojeno je od Boga. Budući da je tako, može li iz toga nastati ikakav dobar rezultat? Možeš li i dalje da živiš u svetlosti, uživajući u miru i radosti? Ne možeš. Ako se kloniš istine i kloniš se Boga, zasigurno ćeš upasti u tamu, jecati i škrgutati zubima. Da li takvo stanje preovlađuje u ljudima? (Da.) Neki ljudi sebe često opominju uz reči: „Ovaj put sam bio izložen orezivanju. Sledeći put moram da budem proračunatiji i pažljiviji. U svemu moram da budem na oprezu tako da na kraju ne budem na gubitku; ljudi koji ne kalkulišu jesu obični tupani.” Ako sebe uvek ovako usmeravaš i opominješ, hoćeš li ikada moći da postigneš dobre rezultate? Hoćeš li moći da zadobiješ istinu? Ako te zadesi neki problem, moraš da tražiš i da razumeš neki aspekt istine, i da taj aspekt istine zadobiješ. Šta se može postići shvatanjem istine? Kad shvatiš aspekt istine, time shvataš aspekt Božjih namera; razumeš zašto ti je Bog tu stvar učinio, zašto bi ti On postavio takav zahtev, zašto bi orkestrirao okolnosti da te tako izgrdi i dovede u red, zašto bi ovaj problem koristio da te orezuje, i zašto si posrnuo, podbacio i bio razotkriven u toj stvari. Ako ove stvari razumeš, moći ćeš da stremiš ka istini i postići ćeš život-ulazak. Ako li ove stvari ne razumeš i ove činjenice ne prihvataš, već istrajavaš u tome da im se protiviš i opireš, u tome da koristiš sopstvene tehnike da se prerušiš, kao i u tome da pred sve druge i pred Boga izađeš sa lažnim licem, u tom slučaju nikada nećeš moći da zadobiješ istinu. Ako imaš pošten stav, onaj u kome prihvataš istinu i pokoran si joj i ako, bez obzira na događaje, bez obzira na to koliko je bola u tvom srcu i koliko si ponižen, uvek možeš da prihvatiš istinu i pokoriš joj se, i još uvek možeš da se moliš Bogu, uz reči: „Sve što Bog čini je ispravno i ja to moram da prihvatim”, u tom slučaju je reč o pokornom stavu. Ipak, tokom procesa prihvatanja morate neprekidno da razmišljate o sebi, da razmišljate gde se kriju greške u vašim postupcima i ponašanju i koje ste aspekte istine prekršili. Morate i da razlučite sopstvene namere, kako biste jasnije mogli da vidite svoje pravo stanje i rast. Ako zatim tražite istinu, znaćete kako da istinu sprovodite u delo u skladu sa načelima. Ako praktično postupaš i stičeš iskustvo na ovaj način, tada ćeš očas posla napredovati. Istina će pustiti koren u tebi; cvetaće, donositi plodove i postati tvoj život. Svi problemi tvojih otkrivenja iskvarenosti postepeno će se rešavati. Kada se stvari budu događale, tvoj stav, gledišta i stanja sve više će se kretati u pravcu pozitivnog. Hoćeš li tada i dalje biti otuđen od Boga? Možda ćeš i dalje biti otuđen od Njega, ali će toga biti sve manje, pa će se i sumnje, nagađanja, nesporazumi, prigovori, buntovništvo i otpor koje gajiš prema Bogu takođe smanjivati. Kada se oni budu smanjili, biće ti lakše da se smiriš pred Bogom nakon što se stvari dogode, i da Mu se pomoliš, tražiš istinu i tražiš put primene. Nakon što te stvari zadese, ako ne možeš da ih prozreš, ako si umesto toga sasvim zbunjen i još uvek ne tražiš istinu, u tom će slučaju nastati nevolja. Stvari ćeš zasigurno rešavati koristeći ljudska rešenja i doći će do izražaja tvoje filozofije za ovozemaljsko ophođenje, ljigave metode i pametne tehnike. Ljudi u svom srcu prvobitno ovako reaguju na stvari. Kad se stvari dogode, neki ljudi svoje srce nikada ne usmeravaju u pravcu stremljenja ka istini, već uvek razmišljaju o tome da te stvari rešavaju ljudskim sredstvima. Posledično, oni se vrlo dugo batrgaju, sebe muče sve dok im lica od iscrpljenosti ne izblede, ali istinu ipak ne sprovode u delo. Eto, koliko su jadni oni koji ne streme ka istini. Iako svoju dužnost sada možda rado obavljaš, iako možda napuštaš stvari i svojevoljno daješ sebe, ako i dalje imaš pogrešna shvatanja, nagađanja, sumnje ili pritužbe u vezi sa Bogom, ili u tebi čak ima buntovništva i otpora prema Njemu, ili ako koristiš razne metode i tehnike da Mu se usprotiviš i odbijaš Njegovu suverenost nad sobom – ako ne razrešiš ove stvari – tada će biti gotovo nemoguće da istina tobom zagospodari i život će te iscrpljivati. Ljudi se često bore i muče u ovim negativnim stanjima, kao da su potonuli u živo blato, i stalno se opterećuju time šta je ispravno a šta pogrešno. Kako mogu da otkriju istinu i da je shvate? Da bi tražio istinu, čovek prvo mora da se pokori. Zatim, nakon određenog perioda sticanja iskustva, moći će da zadobije određeno prosvećenje, pa će u tom trenutku biti lako shvatiti istinu. Ako čovek stalno pokušava da razluči šta je ispravno, a šta pogrešno, i nađe se u zamci istine i laži, nema načina da otkrije niti da shvati istinu. I gde to vodi ako neko ne može nikada da shvati istinu? Kada se istina ne shvati, nastaju predstave i pogrešna shvatanja o Bogu; kada neko ima pogrešna shvatanja o Bogu, verovatno je da će se na Njega žaliti. Kada te pritužbe izbiju na površinu, one prerastaju u protivljenje; protivljenje Bogu je isto što i otpor prema Njemu i to predstavlja ozbiljan prestup. Kad neko mnogo puta prestupi, znači da je počinio i brojna zlodela i treba da bude kažnjen. Upravo to nastaje iz večite nesposobnosti da se shvati istina. Dakle, stremljenje ka istini nema za cilj samo da te navede da svoju dužnost dobro obavljaš, da budeš poslušan, da se ponašaš prema pravilima, da deluješ pobožno, niti da imaš pristojnost sveca. Nema za cilj samo da se postignu ove stvari; uglavnom ima za cilj da reši različita pogrešna gledišta koja gajiš prema Bogu. Svrha shvatanja istine jeste u razrešavanju ljudskih iskvarenih naravi; kada se te iskvarene naravi razreše, ljudi više neće imati pogrešna shvatanja o Bogu. Te dve stvari su povezane. U isto vreme dok ljudi rešavaju svoje iskvarene naravi, odnos između njih i Boga postepeno će se poboljšavati i postajati sve normalniji. Nakon što se razreše ljudske iskvarene naravi, malo-pomalo će se, prema tome, razrešiti i sve njihove slutnje, sumnje, preispitivanja, nesporazumi, pitanja i pritužbe u vezi sa Bogom, pa čak i njihov otpor. Do kakvog neposrednog ispoljavanja dolazi kad se razreši iskvarena narav neke osobe? Menja se stav te osobe prema Bogu. Ona sa svime može da se suočava sa srcem koje je pokorno Bogu, i tada će se njen odnos sa Njim poboljšati. Shvati li istinu, tada će moći da je sprovodi u delo. Imaće srce koje je pokorno Bogu, pa neće biti površna u obavljanju svoje dužnosti, a kamoli da će obmanjivati Boga. Na taj način, imaće sve manje i manje predstava i pogrešnih shvatanja o Bogu, njen odnos s Njim će postati sve normalniji i u obavljanju svoje dužnosti moći će da bude potpuno pokorna Bogu. Ako ne razreši problem svoje iskvarene naravi, nikada neće moći da s Bogom ostvari normalan odnos i nikada prema Njemu neće imati pokorno srce. Baš kao i nevernici, biće previše buntovna, uvek u svom srcu poričući Boga i opirući Mu se, i biće joj nemoguće da svoju dužnost dobro obavlja. Zato je traganje za istinom i njeno sprovođenje u delo od tolike važnosti! Ako ne tragaš za istinom, ali i dalje želiš da rešiš svoje predstave, pogrešna shvatanja i pritužbe o Bogu – možeš li to da postigneš? Sasvim sigurno ne. Neki ljudi kažu: „Ja sam samo obična osoba, nemam nikakve predstave, pogrešna shvatanja niti pritužbe. O tim stvarima ni ne razmišljam.” Možeš li da garantuješ da nemaš nikakve predstave ako o tome ne razmišljaš? Možeš li da izbegneš da otkriješ svoju iskvarenu narav time što o tome ne razmišljaš? Kakvu god da iskvarenost neko otkriva, ona je uvek određena njegovom prirodom. Svi ljudi žive prema svojoj sotonskoj prirodi; njihove sotonske naravi su u njima duboko ukorenjene i postale su njihova priroda-suština. Za ljude ne postoji način da iskorene svoje sotonske naravi, već jedino korišćenjem istine i Božjih reči mogu postepeno razrešiti sve probleme svoje iskvarene naravi.

U čemu se ispoljava unapređenje čovekovog odnosa s Bogom ili nepostojanje tog odnosa? Ispoljava se u stavu i gledištima koje imaš kad se susrećeš s ljudima, događajima i stvarima. Ako tvoj stav i gledišta potiču iz sotonskih filozofija za ovozemaljsko ophođenje, odnosno iz znanja i teorija, i tih se stvari držiš kao svoje životne filozofije i krilatice, jesi li onda neko ko stremi ka istini? Da li si zadobio istinu? (Ne.) Ne može se sa potpunom sigurnošću reći da nisi neko ko stremi ka istini; možda jesi na putu stremljenja ka istini, ali to u najmanju ruku pokazuje da nisi ušao u istina-stvarnosti. Ako se, kad se suočiš s nečim što nije u skladu s tvojim predstavama, odmah naljutiš, lupaš o sto i vičeš na ljude, odbijaš da to prihvatiš i ne pokoravaš se, u čemu je tu problem? Je li to osoba koja živi pred Bogom? Zašto ne možeš da tražiš istinu? To pokazuje da istina još uvek nije zagospodarila tvojim srcem! Ako nad takvom nebitnom stvari ne možeš čak ni da budeš smiren i takva sitnica razotkriva tvoje ružno stanje, onda to dokazuje da nisi dobar u korišćenju istine da bi rešio probleme i da traženje istine ostavljaš po strani kad izgubiš živce. Ako je to slučaj, kako možeš da imaš život-ulazak? Neki ljudi godinama veruju u Boga, ali se, šta god da im se dogodi, ponašaju poput nevernika, živeći prema sotonskim filozofijama, nikada ne tražeći istinu niti menjajući svoj ugao posmatranja u pogledu načina na koji komuniciraju s drugima i rešavaju stvari. I premda nisu počinili nikakva očita zlodela niti su napravili ikakve nečuvene greške, i naizgled deluju kao dobri ljudi, oni u Boga veruju dugi niz godina, ali nemaju život-ulazak i istinu nisu nikad sproveli u delo. Mogu li takvi ljudi da dobiju Božje spasenje? Bojim se da će im biti teško da ga dobiju. Neki ljudi godinama veruju u Boga i šta god da im se dogodi uvek kažu: „Prema tom i tom mom mišljenju…”, „Planiram to i to…” i „Mislim to i to…” ili kažu: „Ta stara izreka dobro kaže…” i „Baš kao što je ona čuvena osoba rekla…”. Ljudi koji stalno ovako govore imaju problem, jer to dokazuje da su neko ko je Sotonin, neko ko u svom srcu nema ni trunku istine. Nakon što se nešto dogodi, ako uvek govoriš: „Sećam se da Božje reči poručuju…”, „Bog je jednom rekao…” ili „U jednoj od propovedi Božje kuće, propoveda se da…”, „Postoji stih u himni Božjih reči koji kaže…”, ako o problemima uvek ovako razmišljaš i govoriš, to dokazuje da si neko ko voli istinu i poseduje nešto od istina-stvarnosti. Šta god da se dogodi nekome ko veruje u Boga, on prvo mora da shvati šta poručuju Božje reči, da sve uporedi spram Božjih reči i da Božje reči koristi kao svoj temelj, osnovu i polazište. Zar to nije stav koji on treba da ima kad stremi ka istini i primenjuje je? To je osnovni minimum. U današnje vreme, iako ljudi svakodnevno slušaju propovedi i čitaju Božje reči, kad se stvari dogode, oni i dalje govore: „Moja majka je rekla…”, „Ima jedna stara izreka…”, „Ta i ta čuvena osoba je kazala…”, „Poslovica poručuje…” i „Kao što glasi poznata izreka…”. Gde su nestale reči Božje koje su oni pojeli i popili? Iz stava i reakcije ovih ljudi, možete da primetite da još uvek nisu zadobili istinu niti su ušli u istina-stvarnosti, da nemaju bogobojažljivo srce i da uvek govore tonom nevernika. Takvi ljudi izgledaju obamrlo i tupo. Čime je to izazvano? (Time što ne streme ka istini.) Ljudi spolja mogu izgledati obamrlo i tupo, ali kakvi su iznutra? Iznutra su usahnuli, drugim rečima, još uvek nisu zalivani i nahranjeni istinom. I dalje su gladni i još uvek nisu zadobili istinu. Prema tome, žive obamrlim, iscrpljenim životom, reakcije su im spore, a kad se nešto desi posebno su bespomoćni i povremeno kažu: „Bože, ne znam šta da radim!” „Zbunjen sam!” ili „Nemam put!” Te reči im ne silaze sa usana. Jesu li to dobre reči? (Ne, nisu.) Pa, zašto ih neki ljudi uvek nauče? Postale su čak i popularne uzrečice. Zašto Mi te reči zvuče tako čudno? To nisu dobre reči i nema potrebe da se nauče. Ne obraćajte pažnju na popularne stvari, već na istinu i rešavanje svojih praktičnih problema. Morate da razmišljate o tome da li, kad vam se nešto dogodi, vaša gledišta, stav, namera i polazište otkrivaju iskvarenu narav. O tome morate da razmišljate. Šta god da se desi, da li se oslanjaš na sotonske filozofije i koristiš ljudske metode da to rešiš ili tražiš istinu i to rešavaš prema Božjim rečima, ili pak usvajaš neki kompromisni međupristup? Tvoj izbor najbolje otkriva jesi li neko ko voli istinu i ka njoj stremi. Ako uvek biraš da probleme rešavaš oslanjajući se na sotonske filozofije i ljudske metode, ishod će se sastojati u tome da ne možeš da zadobiješ istinu, kao ni prosvećenje, prosvetljenje i vođstvo Svetoga Duha. I ne samo to, u tebi će narasti predstave i pogrešna razumevanja o Bogu, pa će te se On na kraju gnušati i odbaciti te, i ukloniće te. Ali, ako u svim stvarima možeš da tražiš istinu i rešavaš ih prema Božjim rečima, onda ćeš moći da zadobiješ prosvećenje, prosvetljenje i vođstvo Svetoga Duha. Tvoje shvatanje istine biće sve jasnije i sve više i više ćeš spoznavati Boga; na ovaj način ćeš moći da se Bogu istinski pokoriš i da Ga voliš. Nakon nekog vremena ovakve primene i doživljavanja, tvoje iskvarene naravi će se sve više pročišćavati i biće sve manje i manje situacija u kojima si buntovan prema Bogu, sve dok na kraju s Njim ne postigneš potpunu usklađenost. Ako uvek biraš taj kompromisni međupristup, u rešavanju problema se zapravo i dalje oslanjaš na sotonske filozofije. Takvim životom nećeš nikad zaslužiti Božje odobravanje, već ćeš samo biti otkriven i uklonjen. Ako si izabrao pogrešan put da veruješ u Boga, put religije, što pre treba da preokreneš svoj pravac, odmakneš se od ivice i prihvatiš pravi put. Tada za tebe možda još uvek ima nade da dobiješ spasenje. Ako želiš da zadobiješ pravi put vere u Boga, onda moraš sȃm da ga tražiš i da ga napipavaš. Neko ko poseduje duhovno razumevanje će nakon određenog iskustva pronaći pravi put.

Dakle, o čemu smo upravo razgovarali u zajedništvu? (U zajedništvu smo razgovarali o tome šta se stremljenjem ka istini uglavnom rešava, odnosno, o raznim pogrešnim gledištima koje ljudi imaju o Bogu i o ljudskim iskvarenim naravima. Takođe smo u zajedništvu razgovarali o tome kakva su ljudska gledišta, stavovi i namere kad im se stvari događaju, i o tome da li ljudi stvarima pristupaju koristeći se sotonskim filozofijama i ljudskim predstavama i uobraziljama ili ih rešavaju kroz traženje istine.) Ove reči je lako upamtiti, ali je ključ u tome da li, kad se nešto dogodi, stvari možete da odmeravate Božjim rečima i da li ste u stanju da pronađete načela primene. Ako ta načela možete da primenjujete, onda ćete istinu moći da sprovodite u delo, a ako istinu možete da sprovodite u delo, imaćete istina-stvarnosti. Shvatanje istine ne znači i da ste istinu zadobili. Tek kad istinu možete da sprovodite u delo zaista ćete moći da je shvatite. Ako istinu često sprovodite u delo i to u potpunosti činite u skladu sa načelima, onda je to zadobijanje istine. Sama sposobnost da se govori o rečima i doktrinama ne može se smatrati dobrim kovom. Moć razumevanja imate tek onda kad možete da tražite istinu kako biste rešili probleme kad vas stvari zadese. Najvažnija stvar je u sposobnosti da se rešavaju praktični problemi. Na primer, ako sa bratom ili sestrom imaš dobar odnos i oni te zamole da im ukažeš na to šta s njima nije u redu, kako to treba da učiniš? Ovo se odnosi na pristup koji ćeš zauzeti po tom pitanju. Da li se tvoj pristup temelji na istina-načelima ili koristiš filozofije za ovozemaljsko ophođenje? Ako možeš jasno da uvidiš da brat ili sestra imaju problem, ali im to ne govoriš direktno kako bi izbegao da ugroziš vaš odnos, pa čak posežeš za izgovorima, govoreći: „Rast mi je sada mali i tvoje probleme u potpunosti ne razumem. Kad budem mogao da ih razumem, reći ću ti”, u čemu je onda problem? Ovaj pristup podrazumeva filozofiju za ovozemaljsko ophođenje. Zar to nije pokušaj da se drugi zavaraju? Treba da govoriš o svim onim stvarima koje jasno vidiš; a ako ti nešto nije očito, onda to i reci. Time govoriš ono što ti je u srcu. Ako imaš određene misli i određene stvari ti jesu očite, ali se plašiš da ih ne uvrediš, užasnut da bi mogao da povrediš njihova osećanja, pa stoga odlučuješ da ništa ne kažeš, onda je to život prema filozofiji za ovozemaljsko ophođenje. Ako otkriješ da neko ima problem ili da je zalutao, čak i ako s ljubavlju ne možeš da mu pomogneš, najmanje što moraš jeste da mu ukažeš na problem kako bi o njemu on mogao da razmisli. Ako to zanemariš, zar toj osobi time ne nanosiš štetu? Ako joj jednom pomogneš i otkriješ da ona ne prihvata istinu, da je nerazumna, da ima pakosnu narav i da suštinski ne voli istinu, onda bi bilo mudro da joj ne ukazuješ na njene probleme. Međutim, ako na probleme ne ukazuješ ni nekome ko može da prihvati istinu, onda u tebi nema ljubavi. Ako s braćom i sestrama komuniciraš na ovaj način, onda samo igraš igre, ljude obmanjuješ pametnim rečima i uvek čekaš priliku da se drugim ljudima podsmevaš. Ljudi koji se ovako ponašaju nisu dobri ljudi i u tome leži narav. Takvi ljudi u potpunosti žive prema sotonskim filozofijama, ne govore niti postupaju na osnovu razuma normalne ljudskosti, niti se ponašaju shodno istina-načelima. Kako bi onda, prema istina-načelima, trebalo da pristupiš ovoj stvari? Koji postupak je usklađen s istinom? Koliko relevantnih načela postoji? Kao prvo i osnovno, ne navodi druge da posrću. Pre svega moraš da uzmeš u obzir tuđe slabosti i kakav način razgovora ih neće navesti da posrnu. To je ono najosnovnije što treba da se razmotri. Zatim, ako znaš da su oni neko ko istinski veruje u Boga i ko može da prihvati istinu, kad primetiš da imaju problem, u tom slučaju treba da preuzmeš inicijativu da im pomogneš. Ako ništa ne učiniš i smeješ im se, time ih povređuješ i škodiš im. Neko ko tako postupa nema ni savest ni razum, i nema ljubavi za druge. Oni sa makar malo savesti i razuma ne mogu da se podsmevaju svojoj braći i sestrama. Treba da smisle različite načine da im pomognu da reše svoj problem. Treba da dozvole toj osobi da shvati šta se dogodilo i u čemu je bila njena greška. Da li će ta osoba moći da se pokaje, to je njena lična stvar; naša odgovornost biće ispunjena. Čak i ako se sada ne pokaje, pre ili kasnije doći će dan kad će se opametiti i na tebe se neće žaliti niti će te optuživati. Način na koji se odnosite prema braći i sestrama u najmanju ruku ne može da bude ispod merila savesti i razuma. Nemojte se osećati dužnim prema drugima; pomozite im u meri u kojoj to možete. To je ono što ljudi treba da urade. Ljudi koji prema braći i sestrama mogu da se ophode s ljubavlju i u skladu sa istina-načelima najbolja su vrsta ljudi. Oni su i najdobrodušniji. Naravno, prava braća i sestre jesu oni ljudi koji mogu da prihvate istinu i da je primenjuju. Ako neka osoba veruje u Boga samo da bi pojela svoju koricu hleba ili da bi dobila blagoslove, ali ne prihvata istinu, ona nije brat ili sestra. Prema pravoj braći i sestrama morate da se ophodite shodno istina-načelima. Na koji god da način oni veruju u Boga ili kojim god putem da idu, treba da im pomognete u duhu ljubavi. Koje je najmanje dejstvo koje čovek mora da postigne? Kao prvo, da ih ne navede da posrnu i ne dozvoli im da postanu negativni; kao drugo, da im pomogne i navede ih da se vrate s pogrešnog puta; i kao treće, da ih navede da shvate istinu i odaberu pravi put. Ove tri vrste dejstva mogu se ostvariti samo ako im se pomaže u duhu ljubavi. Ako nemate istinsku ljubav, ne možete postići ove tri vrste dejstva i u najboljem slučaju biste mogli da postignete samo jedno ili dva. Ove tri vrste dejstva ujedno su i tri načela za pomaganje drugima. Poznata su ti ova tri načela i potpuno su ti jasna, međutim, kako se ona zaista sprovode? Da li zaista razumeš poteškoću druge osobe? Zar to nije još jedan problem? Moraš takođe da razmisliš: „Koje je poreklo njene poteškoće? Jesam li u stanju da joj pomognem? Ako sam premali rastom i ne mogu da rešim njen problem, pa govorim nemarno, mogao bih da je uputim na pogrešan put. Osim toga, kakva je moć razumevanja te osobe i kakav joj je kov? Je li ona tvrdoglava? Poseduje li duhovno razumevanje? Može li da prihvati istinu? Da li stremi ka istini? Ako primeti da sam od nje sposobniji, a ja s njom u zajedništvu porazgovaram, hoće li u njoj nastati ljubomora ili negativnost?” Sva se ova pitanja moraju razmotriti. Nakon što ta pitanja razmotriš i o njima stekneš jasan uvid, u zajedništvu porazgovaraj s tom osobom, pročitaj nekoliko odlomaka Božjih reči koji se odnose na njen problem i omogući joj da u Božjim rečima shvati istinu i pronađe put primene. Tada će problem biti rešen i ta osoba će prevazići svoju poteškoću. Da li je ovo jednostavno? Nije jednostavno. Ako ne razumeš istinu, ma koliko da govoriš, to neće biti ni od kakve koristi. Ako razumeš istinu, uz svega nekoliko rečenica tu osobu možeš da prosvetiš i da joj pomogneš. U pomaganju ljudima s ljubavlju ključno je da o datom problemu u zajedništvu s njima razgovaraš kroz nekoliko odlomaka Božjih reči, i taj je metod najdelotvorniji. Ako ne razgovaraš o Božjim rečima i nastojiš da koristiš samo ljudske reči, nikada nećeš rešiti nijedan praktičan problem, ma koliko reči da izgovoriš. Neki ljudi mogu druge samo da ohrabruju i, ma kakav da je problem s kojim se drugi suočavaju, reći će im: „Čitaj više Božjih reči i u njima traži istinu, pa će ti biti lako da rešiš problem” ili „Treba da voliš Boga i to je dovoljno. Nikad nećeš biti negativan, jer će ljubav prema Bogu rešiti sve tvoje probleme”. Ovo ni izbliza nije tako jednostavno. Da li je ljubav prema Bogu nešto što se može primeniti čim to izgovoriš? Ako ne razumeju istinu, kako ljudi vole Boga? Kako ljudi mogu da vole Boga ako ne znaju Njegovo delo? Ako ljudi zaista vole Boga, onda oni nikada neće biti negativni i neće imati nikakvih poteškoća. Voleti Boga nije jednostavno, pa može li se to postići samo pričom o nekoliko doktrina ili uzvikivanjem nekoliko slogana? Pokoravanje Bogu još je manje jednostavno i nekoliko izgovorenih reči ohrabrenja po svoj prilici neće nekoga navesti da Mu se pokori. Čak i ako u nekom trenutku zajedništvo o Božjim rečima ljudima donekle može da koristi, nije baš da ćete samo kroz jedan razgovor u zajedništvu o istini moći da rešite problem njihovog buntovništva i da ih navedete da se Bogu pokore, i nije baš da će ljudi odmah biti u stanju da se Bogu pokore kad s njima jasno u zajedništvu razgovarate o istini. Kako bi postigli rezultate, ljudi moraju da iskuse sud, grdnju i orezivanje. Oni ljudi koji uvek govore o rečima i doktrinama da bi druge bodrili najpovršnija su vrsta ljudi. Oni nemaju istina-stvarnosti, uvek se oslanjaju na govor o rečima i doktrinama da bi ljudima pomogli i ne postižu nikakve rezultate. To zovemo površnošću, i to nije iskren način ophođenja prema ljudima; previše je lažan, nije dobrodušan. Ukratko, ovakva osoba je licemerna. Ako za druge u svom srcu nemaš saosećanja ni ljubavi, kako možeš da im pomogneš? Nije lako zaista rešiti problem. Moraš da razumeš istinu, da pronikneš u suštinu problema, a zatim da u zajedništvu sa drugima jasno razgovaraš u skladu sa istina-načelima i da budeš u stanju da u zajedništvu razgovaraš o putu primene na način koji drugi razumeju. Na ovaj način, ljudi ne samo da će razumeti istinu, već će imati i put da je sprovode u delo, i tek onda se problem može smatrati rešenim. Moraš da prođeš kroz ove stvari; shvatanje će doći kroz tvoje praktično, neposredno iskustvo. Što više u zajedništvu razgovaraš o istini, ona će ti postajati sve jasnija, tvoje će srce biti sve uverenije i sve više ćeš imati put pred sobom. Kad zaista shvatiš istinu, znaćeš kako da je sprovodiš u delo. Oni koji veruju u Boga iskustvo moraju da stiču na ovaj način, probleme moraju da rešavaju jedan po jedan i svaki put kad reše problem moraju da reše neku vrstu iskvarene naravi. Nakon što reše mnogo problema, i njihove će iskvarene naravi manje-više biti razrešene. Na taj način, što više problema reše, imaće sve manje iskvarenih naravi i posedovaće sve više stvarnosti pokoravanja Bogu. Ovim će, a da to ni ne znaju, ljudi ući u istina-stvarnosti. Što više problema ljudi reše i što više istina razumeju, imaće sve više puteva primene; što više problema reše i što više iskvarenih naravi pročiste, ući će u više istina-stvarnosti. To je proces vere u Boga: neprekidno otkrivaš probleme i rešavaš ih – čim rešiš jedan problem, otkrivaš drugi i zatim ga rešavaš, da bi na kraju rešio mnogo problema; počinješ da shvataš istinu i ako se neki problem ponovo pojavi, moći ćeš brzo sȃm da ga rešiš. Tako se postepeno uvećava tvoj rast. Uz sve manji i manji broj problema i poteškoća, zasigurno ćeš otkrivati manje iskvarenosti, više ćeš se pokoravati Bogu i posedovaćeš više iskustvenog svedočenja. Na ovaj način, a da toga nisi ni svestan, tvoja život-narav će se promeniti i naposletku ćeš postići usklađenost s Bogom. U tebi neće biti nikakvog buntovništva i u svakoj stvari ćeš istinu moći da sprovodiš u delo i da se pokoravaš Bogu. To znači da ti se rast uvećao i da si u potpunosti postigao spasenje.

Istinu je zaista jednostavno sprovoditi u delo, ali ako nemate dovoljnu moć razumevanja ili u tome niste svim srcem, uvek ste aljkavi i površni, onda nikada nećete zadobiti istinu. Dakle, kako neko može da zadobije istinu? Može li to postići sumnjivim trikovima ili na silu? Ne. Ona se postepeno zadobija, malo po malo, nakupljanjem, traženjem, neposrednim iskustvom i napipavanjem, dok ideš kroz stvarni život. To je i način na koji te Sveti Duh usmerava, ponekad samo dajući ti nekoliko reči, koje u tom trenutku ne razumeš, ali koje shvatiš posle nekoliko dana kroz traženje istine, a zatim ti srce zasvetli i imaš put. Ti dobijaš, ali ne i drugi, i rasteš u ovom aspektu istine. Ovim se pokazuje naklonost. Neke pojedinosti istine moraju da se osete i iskuse i, dok ti se iskustvo produbljuje i postaje detaljnije, sve preciznije ćeš osećati svoj put. Ovaj put traženja istine i njene primene ćeš i nesvesno slediti. Na temelju sopstvenog shvatanja istine dobićeš još više prosvećenja i shvatićeš još više pojedinosti o istini i više istina-stvarnosti. Ovo je put stremljenja ka istini. Ako ovo možeš da iskusiš i primenjuješ, osećaćeš da istinu nije teško sprovoditi u delo, ali ako na ovaj način praktično ne postupaš, onda ćeš uvek smatrati kako je to apstraktno i teško, mnogo teže od pohađanja fakulteta ili istraživanja bilo koje napredne tehnologije. Dok se zapravo sve svodi na to da koristiš svoje srce. Učenje bilo kakvog profesionalnog znanja ili teorije oslanja se na pamćenje, mentalnu analizu i istraživanje, dok jedino zadobijanje istine zahteva od tebe da koristiš svoje srce. Da bi je iskusio i oprobao moraš da koristiš svoje srce i da razmisliš kako da je doživiš. Postepeno ćeš otkrivati i zadobijati pravi put za sprovođenje istine u delo. Tada ćeš steći blago. Koja je tajna zadobijanja istine? Pre svega, za rešavanje stvari koje se oko tebe dešavaju nemoj da koristiš sotonsko razmišljanje, logiku, filozofije za ovozemaljsko ophođenje ili tehnike. To je ćorsokak, jer ako živiš prema sotonskim filozofijama, onda nikad nećeš moći da zadobiješ istinu. Kad se stvari dogode, ako je tvoja prva reakcija da se njima baviš i rešavaš ih korišćenjem ljudskih metoda i tehnika, i uvek želiš da zaštitiš svoje lične interese i stečen ugled, to će te onda odvesti u ćorsokak. Ako pri suočavanju s problemom možeš da tražiš istinu, ako možeš da se moliš Bogu i tražiš Njegove namere, i znaš koje pouke treba da izvučeš, i koje istine treba da shvatiš unutar Božjih uređenja, onda je to ispravno. Prema tome, šta god da se događa onima koji ne streme ka istini, oni su uvek obamrli, nespretni, neodlučni, bespomoćni i bez puta. Bog ljudima zapravo pruža mnogo prilika da zadobiju istinu, ali, budući da ne vole istinu, oni odabiru pogrešan put i ne uspevaju da je zadobiju.

Ljudi koji žive usred iskvarenih naravi žive radi statusa, sujete, dobiti i želje. Sva ljudska bića su takva, doslovno ista uz nekoliko manjih razlika. Bez obzira na broj iskvarenih naravi koje neko ima, čim počnu da veruju u Boga, svi oni koji vole istinu mogu da shvate svoje iskvarene naravi kroz jedenje, pijenje i doživljavanje Božjih reči, i mnoge od njihovih iskvarenih naravi postepeno će biti razrešene, a oni će otkrivati sve manje i manje iskvarenosti. Oni se potpuno razlikuju od nevernika, to su dve različite vrste ljudi, pa zar to nije promena koja se postiže stremljenjem ka istini? Od neverujućih đavola, ovi ljudi se preobraćaju u stvarne ljude koji su zadobili istinu i koji proživljavaju ljudsko obličje nakon što su počeli da veruju u Boga; ovo su dobitak i plodovi vere u Boga. Međutim, oni koji uopšte ne streme ka istini nakon što počnu da veruju u Boga, ne menjaju se čak ni posle mnogih godina vere i još uvek su isti kao i nevernici – ta vrsta ljudi biće uklonjena. Zašto je tako velika razlika među ljudima koji na sličan način veruju u Boga i obavljaju dužnosti? Ključna stvar je u tome što se njihovi stavovi prema istini razlikuju. Što više budu čitali Božje reči, srce onih koji vole istinu biće sve svetlije i što više budu slušali propovedi sve više će razumeti – oni uvek napreduju. Međutim, oni koji ne vole istinu ne uživaju u čitanju Božjih reči, niti se trude da istinu sprovode u delo, pa njihove iskvarene naravi ne mogu da budu razrešene niti odbačene. Čak i ako pokušaju, oni ne mogu da zabašure svoje iskvarene naravi, i ne mogu da ih sakriju čak ni ako to žele. To je stoga što je sve iskvarene ljude iskvario Sotona; bili oni nevernici ili oni koji veruju u Boga, suština njihovih iskvarenih sotonskih naravi zapravo je ista, i svi žive radi statusa, ličnog ugleda, dobiti i želje. Zbog čega se ljudi svađaju? Zašto se zbog nečega međusobno prebijaju? Sve to je zbog ovih stvari i, bez obzira na metod, tehniku ili oblik, cilj je zapravo isti. Zašto je Sotona proteran u vazduh? (Zato što se s Bogom nadmetao za status.) Ovo je pravo lice Sotone. U današnje vreme su Sotonini „geni” preneti na iskvareni ljudski rod, kvare ljude, pa su oni postali slika i prilika Sotone, poprimili su izgled Sotone i ono što proživljavaju identično je onome kao kod Sotone. Ako možeš da prepoznaš iskvarene naravi u Sotoninoj priroda-suštini, a zatim ih jednu po jednu razrešiš, bićeš spasen i moći ćeš da se oslobodiš od Sotoninog uticaja. Je li teško rešiti problem iskvarenih naravi? (Onima koji streme ka istini nije teško, ali najveći deo vremena nismo voljni da istinu sprovodimo u delo i naprosto se ponašamo shodno svojoj volji. Kad nas orezuju, neko vreme postajemo negativni i uznemireni, da bismo nakon toga nevoljno počeli da postupamo u skladu sa istinom.) Takvi su svi oni koji ne vole istinu, pa drugi moraju da ih podstiču, povuku i poguraju da makar malo istine sprovode u delo. Koja je najveća poteškoća pri sprovođenju istine u delo? Sada postoje neki ljudi koji jasno uviđaju da najveću poteškoću čine uglavnom prepreke koje potiču iz iskvarenih naravi. To je zbog ljudske ljubavi prema slavi, dobitku, statusu, sujeti i ličnom ugledu. Razgovori, sporovi i svađe među ljudima, svi redom su nadmetanja da se vidi ko je nadmoćniji – ko god je u stanju da u to ubedi onog drugog, na kraju izlazi kao pobednik. Sve su to nadmetanja u tome ko ima uvid, sposobnost ili autoritet, i ko ima poslednju reč. Nema kraja nadmetanju oko ovih stvari, a skrivena iza svega toga nalazi se Sotonina narav, koja živi za slavu, dobitak i status. Proniknite u ovo i problem se lako može rešiti. Makar prvo razrešite one površinske stvari koje se lako daju rešiti, a onda postepeno razrešavajte nesporazume, nagađanja, sumnje i pritužbe prema Bogu koji se nalaze u najdubljim odajama vašeg srca, kao i protivljenje, ispitivanje i nadmetanje koji su tamo skriveni. Nakon što se ovo sasvim razreši, postaćete poput Jova, savršena osoba u očima Božjim. Zašto je Bog rekao da je Jov savršena osoba? Na osnovu Božje kušnje Jova, možemo da vidimo da u njemu nije bilo protivljenja ni ispitivanje kad je u pitanju Bog. Tokom svog života i perioda kad je doživeo Božju suverenost nad svim stvarima, stvari poput njegovog buntovništva i otpora sve su bile orezane i razrešene. Čim su te negativne stvari razrešene, kad se suočio s Božjim kušnjama, njegovo ponašanje se sasvim razlikovalo od onog kod celokupnog iskvarenog ljudskog roda. Da li je doktrina ono što je tokom svojih kušnji rekao: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo”? Sasvim sigurno nije. Ove reči imaju težinu i niko ih nikad ranije nije izgovorio; Jov ih je prvi izgovorio i potekle su iz njegovih ličnih iskustava.

Da li ste zabrinuti kad vidite da svakodnevno otkrivate toliko iskvarenosti i da uvek živite usred sotonske naravi, bez značajne promene? (Da, zabrinut sam i ponekad se osećam izmučeno.) Normalno je da brineš, kao i da se osećaš izmučeno. No, ma koliko da brineš ili se osećaš izmučeno, moraš da se smiriš i da tražiš način kako da rešiš svoje iskvarene naravi. Ovo je ispravno stanje uma. Ako se već godinama osećaš izmučeno, a tvoje se iskvarene naravi i dalje nisu razrešile, to neće pomoći i ovo osećanje izmučenosti je beskorisno. Moraš da razmišljaš na ovaj način: „Koji od mojih problema su rešeni? Koje od mojih iskvarenih naravi su razrešene? U kojim stvarima se više ne žalim na Boga?” Sebe ovo moraš uvek da pitaš. Ako kažeš: „Kad sam se suočavao sa ovakvom stvari uvek sam se žalio, gunđao i pogrešno sam razumeo Boga, ali sada, kad se to ponovi, više se ne žalim i više pogrešno ne razumem Boga”, onda to pokazuje da nisi traćio vreme. Čim shvatiš i zadobiješ istinu, imaćeš drugačiji stav prema Bogu i prirodno ćeš imati bogobojažljivo srce i pokorno stanje uma. To nije obično priklanjanje ili pokazivanje poštovanja iz daljine, niti su to čežnja, ljubav, privrženost ili zavisnost; nisu samo ove stvari, već pravi strah. Za današnji iskvareni ljudski rod, i dalje je prerano govoriti o strahu od Boga, to je suviše daleko. Dakle, čemu bi sada prvo trebalo da stremite? Šta god da se desi, da prema Bogu ne budete sumnjičavi. Kako se možete uzdržati da ne budete sumnjičavi? Kao prvo, morate da znate koje su Božje namere i šta je istina. Kao drugo, kad se događaju stvari koje nisu u skladu sa vašim predstavama, nemojte se žaliti na Boga ili Ga pogrešno razumeti. Kako se možete uzdržati od pogrešnog razumevanja? Morate da razumete istinu, da zatim postepeno krčite put i da, jednu po jednu, rešavate svoje predstave i pogrešno razumevanje Boga. Doći će dan kada se, kolika god da je kušnja ili nevolja s kojom se suočavaš, nećeš opirati, već ćeš imati bogobojažljivo srce i moći ćeš Bogu da se pokoriš kako god da te On proverava. Tada si uspeo. U kojoj ste fazi trenutno? Kad se stvari dogode, vi razmišljate na ovaj način: „Da li ovo Bog radi? Da li je u redu što On to da radi?” ili čak ponekad pomislite: „Gde je Bog? Postoji li Bog uopšte? Kako to da ne mogu da Ga osetim?” Postoje mnoge takve misli i stanja i to nije u redu, jer ste i dalje daleko od toga da krenete putem usavršavanja. U svom stremljenju morate naporno da se trudite, jer vam je rast trenutno i dalje suviše mali, ne ispunjava merilo za posedovanje istina-stvarnosti. Nemoj da misliš da si kako treba i da poseduješ neke stvarnosti, pa da možeš da odeš na nebo i postaneš anđeo. Tvojih nekoliko stvarnosti još uvek nije dovoljno; čak i da imaš krila, svejedno ne bi bio anđeo. O sebi nemoj da imaš previše dobro ni visoko mišljenje, trebalo bi da imaš malo samosvesti. Možeš li da svedočiš o Bogu? Jesi li podoban za Božju upotrebu? Spram ovog merila, i dalje si daleko od Božjih zahteva i potrebno ti je još nekoliko godina iskustva.

11. mart 2018. godine