Postoje neki ljudi koji, iako veruju u Boga već godinama i prisustvuju mnogim propovedima, imaju samo malo koristi od tih stvari. Najmanje što mogu je da izgovore neke reči i doktrine koje zvuče kao da su u skladu s istinom. Međutim, kada im se nešto dogodi, ne mogu da primene istinu; ne mogu da urade ništa što je u skladu s njom. Može se takođe reći da tokom svih godina verovanja u Boga, nisu učinili ništa da zaštite delo crkve niti su uradili neko dobro delo. Kako se to može objasniti? Iako oni mogu da izgovore neke reči i doktrine, definitivno ne razumeju istinu, pa ne mogu da je primene u praksi. Kada neki ljudi govore o svojoj samospoznaji, prvo što kažu je: „Ja sam đavo, živi Sotona, neko ko se opire Bogu. Bunim se protiv Njega i izdajem Ga; ja sam zmija otrovnica, zla osoba koja bi trebalo da bude prokleta.” Da li je to istinita samospoznaja? Oni govore samo uopšteno. Zašto ne ponude neke primere? Zašto ne iznesu sramne stvari koje su učinili na svetlost dana radi detaljne analize? Neki neupućeni ljudi ih čuju i misle: „Eto, to je prava samospoznaja! Da spoznaju sebe kao đavola i da čak proklinju sami sebe – kakve visine su dostigli!” Mnogi ljudi, posebno novi vernici, skloni su da budu navedeni na pogrešan put ovim govorom. Misle da je govornik čist i da poseduje duhovno razumevanje, da voli istinu i da je kvalifikovan za vođstvo. Međutim, nakon što ga bolje upoznaju, shvate da to nije tako, da taj čovek nije onakav kakvim su ga zamišljali, već je izuzetno lažan i prevrtljiv, vešt u maskiranju i pretvaranju, što predstavlja veliko razočaranje. Na osnovu čega se može smatrati da ljudi zaista poznaju sebe? Ne možete da uzmete u obzir samo ono što govore – ključ je utvrditi da li su u stanju da primenjuju i prihvate istinu. Oni koji zaista razumeju istinu ne samo da imaju istinito poznavanje sebe, već su, što je još važnije, sposobni da primenjuju istinu. Oni ne samo da govore o svom istinitom razumevanju, već mogu zaista i da urade ono što kažu. Drugim rečima, njihove reči i postupci su potpuno usklađeni. Ako ono što govore zvuči skladno i prihvatljivo, ali ako to ne sprovode u delo, ako to ne proživljavaju, onda su postali fariseji, licemeri i apsolutno nisu ljudi koji zaista poznaju sebe. Mnogi ljudi pričaju vrlo povezano kada razgovaraju o istini, ali ne prepoznaju kada imaju otkrovenje svoje iskvarene naravi. Da li su to ljudi koji zaista poznaju sebe? Ako ljudi ne poznaju sebe, da li su u stanju da razumeju istinu? Svi koji ne poznaju sebe su ljudi koji ne razumeju istinu, i svi koji izgovaraju prazne reči o samospoznaji imaju lažnu duhovnost, oni su lažljivci. Neki ljudi pričaju veoma povezano kada izgovaraju reči i doktrine, ali stanje njihovog duha je otupelo i tupoglavo, oni ne opažaju i ne reaguju na probleme. Može se reći da su otupeli, ali ponekad, kada ih slušamo kako govore, njihov duh zvuči prilično oštro. Na primer, odmah nakon nekog incidenta, oni su u stanju da istog trenutka spoznaju sebe: „Upravo mi se pojavila jedna misao. Razmišljao sam o tome i shvatio da je to bilo lažljivo, da sam obmanjivao Boga.” Neki nepronicljivi ljudi su zavidni kada čuju to, govoreći: „Ovaj čovek odmah shvata kada ima otkrovenje iskvarenosti i u stanju je da se otvori i da o tome razgovara. On reaguje veoma brzo, njegov duh je oštar, on je mnogo bolji od nas. To je zaista neko ko stremi ka istini.” Da li je to tačan način procene ljudi? (Nije.) Šta bi trebalo da bude osnova prilikom procenjivanja da li ljudi zaista poznaju sebe? Ne sme biti samo ono što izlazi iz njihovih usta. Trebalo bi takođe da obratite pažnju na to šta se zaista manifestuje u njima. Najjednostavniji način je posmatrati da li mogu da sprovode istinu u delo – to je najvažnije. Njihova sposobnost da sprovode istinu u delo dokazuje da zaista poznaju sebe, jer oni koji zaista poznaju sebe manifestuju pokajanje, i samo kada ljudi manifestuju pokajanje zaista poznaju sebe. Na primer, čovek može da zna da je lažljiv, da je pun sitnih spletki i zavera, a takođe može da primeti kada drugi pokažu lažljivost. Dakle, trebalo bi da posmatraš da li se on zaista pokajao i da li je odbacio svoju lažljivost nakon što prizna da je lažljiv. A ako ponovo pokaže lažljivost, trebalo bi da obratiš pažnju da li oseća prekor i stid zbog toga što radi tako, da li se iskreno kaje. Ako nema osećaj stida, a još manje osećaj kajanja, njegova samospoznaja je površna i brzopleta. On samo glumi; njegovo znanje nije istinito. Ne oseća da je prevara toliko zla ili demonska, i sigurno ne oseća koliko je prevara besramno, podlo ponašanje. On misli: „Svi ljudi su lažljivi. Samo su budale iskrene. Malo prevare te ne čini lošim čovekom. Nisam učinio ništa zlo; nisam najlažljiviji čovek na svetu.” Da li takav čovek može zaista da poznaje sebe? Naravno da ne može. To je zato što nema svest o svojoj lažljivoj naravi, ne gnuša se prevare, i sve što govori o samospoznaji je pretvaranje i prazna priča. Neprepoznavanje svoje iskvarene naravi nije istinita samospoznaja. Lažljivi ljudi ne mogu istinski spoznati sebe, jer im nije lako da prihvate istinu. Dakle, bez obzira na to koliko reči i doktrina mogu da izgovore, oni se neće istinski promeniti.

Kako prepoznati da li čovek zaista voli istinu? S jedne strane, treba obratiti pažnju na to da li taj čovek može da spozna sebe na osnovu Božje reči, da li može da razmišlja o sebi i da li oseća istinsko kajanje; s druge strane, treba obratiti pažnju da li može da prihvati i primeni istinu. Ako čovek može da prihvati i primeni istinu, onda je to čovek koji voli istinu i koji se može pokoriti Božjem delu. Ako on samo prepozna istinu, ali je nikada ne prihvata niti primenjuje, kao što neki ljudi kažu: „Razumem svu istinu, ali ne mogu da je sprovedem u delo,” to dokazuje da oni ne vole istinu. Neki ljudi priznaju da je Božja reč istina i da imaju iskvarene naravi, kao i da su spremni da se pokaju i preobrate, ali posle toga nema nikakvih promena. Njihove reči i dela su i dalje ista kao i pre. Kada govore o tome da poznaju sebe, to zvuči kao da pričaju vic ili da uzvikuju slogan. Uopšte ne razmišljaju o sebi niti dolaze do samospoznaje u dubini svog srca; ključni problem je što nemaju osećaj kajanja. Još manje su spremni da otvoreno priznaju svoju iskvarenost kako bi se iskreno preispitali. Umesto toga, pretvaraju se da poznaju sebe tako što prolaze kroz proces i formalnosti samospoznaje. Oni nisu ljudi koji istinski poznaju sebe ili koji prihvataju istinu. Kada takvi ljudi govore o samospoznaji, oni se samo pretvaraju; upuštaju se u prerušavanje i prevaru, kao i u lažnu duhovnost. Neki ljudi su lažljivi i kada vide da drugi razgovaraju o svojoj samospoznaji, misle: „Svi ostali se otvaraju i detaljno analiziraju svoje lažljive postupke. Ako ja ništa ne kažem, svi će misliti da ne poznajem sebe. Moraću i ja da odglumim to, zar ne!” Nakon toga, oni opisuju svoju prevaru kao izuzetno ozbiljnu, tako što je prikazuju dramatično, te se njihovo samospoznanje čini posebno dubokim. Svi koji to čuju smatraju da oni zaista poznaju sebe i zbog toga ih gledaju sa zavišću, što zauzvrat čini da se osećaju kao da su slavni, kao da su se upravo okitili oreolom. Ovaj način samospoznaje postignut glumom, uz njihovo prerušavanje i prevaru, navodi druge na pogrešan put. Da li njihova savest može biti mirna kada to rade? Zar to nije očigledna lažljivost? Ako ljudi samo govore isprazne priče o poznavanju sebe, bez obzira koliko uzvišeno ili dobro to znanje zvučalo, a zatim i dalje pokazuju iskvarenu narav, kao što su to činili i pre, bez ikakve promene, to onda nije iskrena samospoznaja. Ako ljudi mogu namerno da se pretvaraju i da obmanjuju na ovaj način, to dokazuje da uopšte ne prihvataju istinu i da su baš kao nevernici. Kada govore o svojoj samospoznaji na ovaj način, oni samo prate trend i govore ono što odgovara svačijem ukusu. Zar njihovo poznavanje i detaljna analiza sebe nisu obmanjujući? Da li je to iskrena samospoznaja? Definitivno nije. To je zato što se oni ne otvaraju i ne analiziraju sebe detaljno iz srca, već tek ponešto prozbore o poznavanju sebe na lažan, obmanjujući način radi formalnosti. Još ozbiljnije je to što da bi im se drugi divili i zavideli im, oni namerno preteruju kako bi njihovi problemi delovali ozbiljnije kada govore o samospoznaji, pri čemu mešaju svoje lične namere i ciljeve. Kada to rade, oni se ne osećaju dužnim, njihovu savest niko ne prekoreva nakon što se prerušavaju i učestvuju u prevari, ne osećaju ništa nakon što se pobune protiv Boga i nakon što Ga obmanjuju, niti se mole Bogu da bi priznali svoju grešku. Zar ovakvi ljudi nisu nepopustljivi? Ako se ne osećaju dužnima, da li ikada mogu da osete kajanje? Da li neko bez istinitog kajanja može da se pobuni protiv tela i da primenjuje istinu? Da li ljudi bez istinitog kajanja zaista mogu da se pokaju? Svakako da ne mogu. Ako oni čak ni ne osećaju kajanje, zar nije apsurdno govoriti o samospoznaji? Zar to nije samo maska i prevara? Neki ljudi, nakon što lažu i obmanjuju, mogu da shvate to i da osećaju kajanje. Pošto imaju osećaj stida, neprijatno im je da otvoreno priznaju svoju iskvarenost drugima, ali mogu da se mole i otvore Bogu. Voljni su da se pokaju i nakon toga se istinski promene. To je takođe čovek koji poznaje sebe i istinski se kaje. Svako ko je dovoljno hrabar da prizna drugima da je lagao i obmanjivao i ko može takođe da se moli Bogu i otvori, tako što će priznati otkrovenja svoje iskvarenosti, sposoban je da spozna sebe i da se iskreno pokaje. Nakon perioda molitve i traganja za istinom, ljudi pronalaze put praktikovanja i doživljavaju neku promenu. Iako svi imaju istu priroda-suštinu i iskvarenu narav, oni koji mogu da prihvate istinu imaju nadu da budu spaseni. Neki ljudi, nakon verovanja u Boga, uživaju u čitanju Božjih reči i fokusiraju se na samopromišljanje. Kada vide otkrivenja svoje naravi, osećaju da duguju Bogu i često usvajaju metode uzdržavanja kako bi rešili problem svog laganja i prevare. Međutim, oni ne mogu da kontrolišu sebe, pa i dalje često lažu i upuštaju se u prevare. Tada shvataju da problem sotonske naravi nije nešto što se može rešiti samo uzdržavanjem. Zato se mole Bogu, tako što Mu objašnjavaju svoje teškoće, mole Ga da ih oslobodi od ograničenja grešne prirode i uticaja Sotone kako bi postigli Božje spasenje. Nakon nekog vremena, može doći do određenih rezultata, ali osnovno rešenje problema njihovog laganja i prevare neće biti postignuto. Tako na kraju shvataju da se sotonska narav odavno ukorenila u njihovom srcu, prodirući do njihove suštine. Ljudska priroda je sotonska. Samo prihvatanjem suda i grdnje Božjih reči, kao i zadobijanjem dela Svetog Duha, čovek se može osloboditi okova i ograničenja sotonske naravi. Samo kada Božje reči prosvećuju i vode, ljudi uviđaju dubinu svoje iskvarenosti i shvataju da je iskvareno čovečanstvo zaista potomstvo Sotone, i da bi, bez Božjeg dela spasenja, svi doživeli propast i uništenje. Oni tek tada vide koliko je praktično da Bog spasava ljude donošenjem suda i grdnjom. Nakon što to iskuse, mogu iz srca da prihvate Božji sud i grdnju, a u njima počinje da raste iskreno kajanje. Sada istinski postaju svesni i počinju da spoznaju sebe. Što se tiče onih koji nemaju svest u svom srcu, oni takođe mogu da nauče da govore izvesne duhovne reči, izvesne reči razuma. Oni su naročito vešti u recitovanju fraza koje ti takozvani pobožni ljudi često ponavljaju, i takođe zvuče veoma uverljivo, pri čemu obmanjuju svoje slušaoce do suza. Kao rezultat toga, svi ih vole i poštuju. Da li ima mnogo takvih ljudi? Kakav je taj čovek? Zar to nije farisej? Takvi ljudi su najlažljiviji. Kada se ljudi koji ne razumeju istinu prvi put susretnu sa nekim takvim, mogu da pomisle da je veoma duhovan, pa ga biraju za starešinu. Rezultat toga je da je takav čovek za manje od godinu dana sve te nepronicljive ljude privukao na svoju stranu. Oni se okupljaju oko njega, nude mu svoje odobravanje i zahvalnost, traže savet od njega u svakoj situaciji, pa čak i imitiraju ton njegovog govora. Oni koji ga slede uče kako da izgovaraju reči i doktrine, uče kako da obmanjuju ljude i Boga, ali kao rezultat toga, kada dođu iskušenja, svi su negativni i slabi. U svojim srcima se žale na Boga i sumnjaju u Njega, pri čemu ne pokazuju ni najmanju veru. To je rezultat toga što obožavaju i slede tog čoveka. Iako veruju u Boga već mnogo godina i mogu da govore o duhovnoj doktrini, oni nemaju istina-stvarnost. Licemerni farisej ih je sve naveo na pogrešan put i očarao. Zar nije lako obmanuti i navesti na pogrešan put one koji ne mogu da rasuđuju? Ljudi koji ne mogu da rasuđuju su smeteni i suviše lako bivaju navedeni na pogrešan put!

Da bi čovek naučio da rasuđuje, prvo mora da nauči kako da razmišlja o svojim problemima i kako da ih razlikuje. U svakome postoje nadmenost i samopravednost, a čak i malo moći može dovesti do proizvoljnog ponašanja. To je nešto što ljudi vide da se često dešava i može se odmah primetiti, ali koje su te iskvarene naravi koje nisu tako lako primetne, ili na koje ljudi manje reaguju, a koje teško uočavaju kod sebe ili kod drugih? (Nisam osetljiv na lažljivost.) Nesposobnost da se oseti lažljivost, i šta još? (Sebičnost i podlost.) Sebičnost i podlost. Na primer, postoje ljudi koji nešto čine i tvrde da to čine zbog obzira prema drugima, koristeći to kao izgovor da bi dobili svačije odobrenje. Ali zapravo to rade da bi izbegli nevolje, motiv kojeg drugi nisu svesni i koji je teško uočiti. Koje druge iskvarene naravi je najteže uočiti? (Licemerje.) To znači izgledati kao dobar čovek spolja, činiti neke stvari koje se slažu sa ljudskim predstavama da bi se dobile pohvale, ali u sebi kriti sotonsku filozofiju i skrivene motive. To je lažljiva narav. Da li je ona lako uočljiva? Ljudi niskog kova i ljudi koji ne razumeju istinu ne mogu da prozru stvari; posebno ne mogu da razaznaju takvu osobu. Postoje neke starešine i delatnici koji, kada rešavaju problem, govore jasno i logično, kao da su prozreli problem, ali kada završe govor, problem ostaje nerešen. Čak te i navedu da pogrešno veruješ da je problem rešen; zar to nije navođenje na pogrešan put i obmanjivanje ljudi? Svi oni koji ne preduzimaju stvarne postupke prilikom obavljanja svoje dužnosti i koji izgovaraju bujicu praznih i kitnjastih reči su licemeri. Oni su previše lažljivi i prepredeni. Nakon dugog vremena provedenog u druženju sa ovakvim ljudima, da li biste ih mogli razaznati? Zašto se ne menjaju nakon mnogo godina verovanja u Boga? Koji je osnovni uzrok? Precizno govoreći, svi su oni ljudi koji osećaju odbojnost prema istini i nisu spremni da je prihvate. Radije se vode Sotoninom filozofijom, verujući da to ne samo da im ne šteti, već im pomaže da izgledaju blistavo i glamurozno, a čini i da im se drugi dive. Zar takvi ljudi nisu prepredeni i lažljivi? Radije bi umrli nego prihvatili istinu; da li se neko takav može spasiti? Neki ljudi, kada se suoče sa orezivanjem, mogu verbalno da priznaju svoju grešku, ali u svom srcu se opiru: „Čak i ako je ono što govoriš tačno, neću to da prihvatim. Boriću se s tobom do kraja!” Oni se prilično dobro pretvaraju, tako što govore da prihvataju, ali u srcu to ne čine. To je takođe narav koja ima odbojnost prema istini. Koje su druge iskvarene naravi koje je teško otkriti i primetiti? Zar nepopustljivost nije teško uočiti? Nepopustljivost je vrsta naravi koja je takođe prilično skrivena. Često se manifestuje kao tvrdoglavo insistiranje na sopstvenim stavovima i kao teškoća u prihvatanju istine. Bez obzira na to koliko drugi govorili u skladu s istinom, nepopustljiva osoba se i dalje drži svojih načina. Čovek nepopustljive naravi je sklon neprihvatanju istine. Ljudi koji ne prihvataju istinu često u sebi kriju ovu vrstu nepopustljive naravi. Kada se ljudi tvrdoglavo drže nečega ili imaju stav da istrajavaju u svojim subjektivnim željama, to je teško otkriti. Šta još tu postoji? Teško je otkriti kada ljudi ne vole istinu i kada imaju odbojnost prema istini. Okrutnost je teško otkriti. Najlakše je otkriti nadmenost i lažljivost, ali teško je otkriti nepopustljivost, odbojnost prema istini, okrutnost i rđavost. Najteže je otkriti rđavost, jer je ona postala čovekova priroda i ljudi počinju da je veličaju, pa im još više rđavosti neće izgledati rđavo. Dakle, rđavu narav je još teže otkriti nego nepopustljivu narav. Neki ljudi kažu: „Kako to da se ona ne može lako otkriti? Ljudi imaju rđave požude. Zar to nije rđavost?” To je površno. Šta je prava rđavost? Koja su stanja rđava kada se manifestuju? Da li je rđava narav kada ljudi koriste uzvišene izjave da sakriju rđave i sramotne namere koje leže duboko u njihovom srcima, a zatim teraju druge da veruju da su te izjave veoma dobre, otvorene i legitimne, i na kraju postižu svoje skrivene motive? Zašto se to zove rđavost, a ne lažljivost? U smislu naravi i suštine, lažljivost nije toliko loša. Biti rđav je ozbiljnije nego biti lažljiv. Rđavost je ponašanje koje je podmuklije i podlije od lažljivosti, te je prosečnom čoveku teško da to prozre. Na primer, kakve je reči zmija koristila da namami Evu? Lažljive reči, koje zvuče ispravno i koje se čine kao da su rečene za tvoje dobro. Nisi svestan da sa tim rečima nešto nije u redu ili da iza njih stoji zla namera, i u isto vreme, nisi u stanju da otpustiš Sotonine predloge. To je iskušenje. Kada si u iskušenju i slušaš takve reči, ne možeš se odupreti da ne budeš namamljen i verovatno ćeš upasti u zamku, čime se postiže Sotonin cilj. To se zove rđavost. Zmija je koristila tu metodu da namami Evu. Da li je to vrsta naravi? (Jeste.) Odakle potiče takva vrsta naravi? Potiče od zmije, od Sotone. Ovakva vrsta naravi postoji u čovekovoj prirodi. Zar se ova rđavost ne razlikuje od zlih požuda ljudi? Kako nastaju rđave požude? One imaju veze sa telom. Prava rđavost je vrsta naravi, duboko skrivena, potpuno neprimetna za ljude bez iskustva ili bez razumevanja istine. Zbog toga je rđavost najteže otkriti među čovekovim naravima. Kod koje vrste čoveka je rđava narav najteža? Kod onih koji vole da iskorišćavaju druge. Oni su toliko vešti u manipulaciji da ljudi kojima manipulišu često ni ne znaju šta se dogodilo nakon toga. Ova vrsta čoveka ima rđavu narav. Rđavi ljudi, vođeni lažljivošću, služe se drugim načinima kako bi prikrili svoju lažljivost, svoje grehe i kako bi sakrili svoje tajne namere, ciljeve i sebične želje. To je rđavost. Štaviše, oni će se služiti različitim načinima da te namame, iskušavaju i zavedu, navodeći te da slediš njihove želje i da udovoljiš njihovim sebičnim požudama kako bi ostvarili svoje ciljeve. To je sve rđavost. To je autentična sotonska narav. Da li ste pokazali neko od tih ponašanja? Koji od aspekata rđave naravi ste više pokazali: iskušavanje, namamljivanje ili korišćenje laži da biste prikrili druge laži? (Imam osećaj da sam pomalo pokazao sve ove aspekte naravi.) Osećate da ste pomalo pokazali sve ove aspekte naravi. Drugim rečima, emotivno osećate da jeste i niste pokazali ova ponašanja. Ne možete da pružite nikakve dokaze. Da li u svakodnevnom životu primećujete da ste otkrili rđavu narav prilikom suočavanja sa nečim? Zapravo, ove stvari postoje unutar svačije naravi. Na primer, postoji nešto što ne razumeš, ali ne želiš da drugi znaju da ne razumeš, pa se služiš raznim načinima da ih navedeš na pogrešan put da misle da razumeš. To je prevara. Takva prevara je manifestacija rđavosti. Takođe, iskušavanje i namamljivanje su manifestacije rđavosti. Da li često iskušavate druge? Ako iskreno pokušavaš da razumeš nekoga i ako želiš da razgovaraš s njim, što ti je potrebno za posao i predstavlja odgovarajuću interakciju, to se ne smatra iskušavanjem. Ali ako imaš lične namere i svrhu i ne želiš stvarno da razumeš nečiju narav, težnje i znanje, već želiš da otkriješ njegove najdublje misli i istinita osećanja, onda se to naziva rđavost, iskušavanje i namamljivanje. Ako to radiš, onda imaš rđavu narav; zar to nije nešto što je skriveno? Da li je ovakvu narav lako promeniti? Ako možeš da razaznaš kako se manifestuje svaki aspekt tvoje naravi, kakva stanja svaki od tih aspekata često izaziva, i da ih povežeš sa sobom, tako što ćeš uvideti koliko je takva narav užasna i opasna, onda ćeš osetiti potrebu da se promeniš po tom pitanju i moći ćeš da osećaš žeđ za rečima Božjim i da prihvatiš istinu. Tada možeš da se promeniš i dobiješ spasenje. Ali ako posle tog povezivanja i dalje ne žudiš za istinom, ako nemaš osećaj dugovanja ili krivice, a kamoli osećaj kajanja, i ako ne voliš istinu, onda će ti biti teško da se promeniš. I razumevanje neće pomoći, jer sve što bi razumeo je samo doktrina. Koji god aspekt istine da je u pitanju, ako tvoje razumevanje ostaje na nivou doktrine i ne povezuje se sa tvojim praktikovanjem i ulaskom, neće biti koristi od doktrine koju razumeš. Ako ne razumeš istinu, nećeš prepoznati svoju iskvarenu narav niti ćeš se pokajati pred Bogom i ispovediti, i nećeš osećati dug prema Bogu niti ćeš mrzeti sebe, pa nećeš imati nikakve šanse da budeš spasen. Ako prepoznaš koliko su tvoji problemi ozbiljni, ali nije te briga i ne mrziš sebe, već se i dalje osećaš prilično otupelo i pasivno iznutra i ne prihvataš Božji sud i grdnju, i ako se ne moliš Njemu niti se oslanjaš na Njega da rešiš svoju iskvarenu narav, onda si u velikoj opasnosti i nećeš dobiti spasenje.

Koji su uslovi za spasenje? Prvo, moraš da razumeš istinu i da dobrovoljno prihvatiš Božji sud i grdnju. Zatim, moraš da imaš volju da sarađuješ, da budeš sposoban da se pobuniš protiv sebe i da imaš volju da otpustiš svoje sebične želje. Šta sve spada u sebične želje? Ugled, status, sujeta, različiti aspekti vlastitih interesa, kao i vlastiti planovi, želje, izgledi, odredište, bilo da je reč o trenutnom ili budućem, sve to spada u sebične želje. Ako možeš da tragaš za istinom da bi rešio ove iskvarene naravi, tako što ćeš ostvariti napredak u odbacivanju svake od njih postepeno, tada će ti sprovođenje istine u delo postajati sve lakše i dostići ćeš stanje pokornosti Bogu. Tvoj rast će se postepeno povećavati. Kada jednom budeš razumeo istinu i budeš u stanju da prozreš ove sebične želje i postepeno ih napustiš, tvoja narav će se promeniti. Koji nivo promene ste sada dostigli? Na osnovu Mojih zapažanja po pitanju ovih istina-stvarnosti promena naravi, vi praktično još uvek niste ušli u njih. Dakle, koji je vaš trenutni rast, i u kojem stanju živite? Većina vas je zastala na nivou obavljanja dužnosti i zadržava se u sledećoj fazi: „Da li treba da obavim svoju dužnost ili ne? Kako mogu dobro da obavim svoju dužnost? Da li je obavljanje moje dužnosti na ovaj način površno?” Ponekad, kada je tvoje izvršavanje dužnosti posebno površno, osećaćeš prekor u svom srcu. Imaćeš osećaj kao da duguješ Bogu, da si Ga razočarao, čak ćeš plakati i izražavati Bogu svoju želju da pravilno obavljaš svoje dužnosti kako bi Mu uzvratio ljubav. Ali dva dana kasnije, ponovo postaješ negativan, ne želeći više da obavljaš svoje dužnosti. Nikako ne možeš da prevaziđeš ovu fazu. Da li to predstavlja rast? (Ne.) Kada vam više ne bude potreban razgovor o tome kako da odano obavljate svoje dužnosti, kako da svoje dužnosti obavljate svim srcem i umom i kako da se pokorite Božjim orkestracijama i uređenjima, i kada možete da prihvatite svoje dužnosti kao svoju misiju, obavljajući ih dobro, bez ikakvih zahteva, bez ikakvih žalbi, ne donoseći odluke sami, tada ste postigli određeni rast. Mi stalno treba da razgovaramo o tome kako da dobro obavljamo svoje dužnosti. Zašto moramo da nastavimo razgovor o tome? Zato što ljudi ne znaju kako da obave svoje dužnosti niti mogu da shvate načela; nisu u potpunosti razumeli različite istine o obavljanju dužnosti niti su razumeli istinu i ušli u stvarnost. Neki ljudi razumeju samo određene doktrine, ali nisu voljni da ih primenjuju ili da uđu u njih, nisu voljni da podnesu patnju i iscrpljenost, večito su pohlepni za telesnom udobnošću, još uvek previše sami donose odluke, nisu u stanju da ih otpuste, niti su sebe potpuno poverili u Božje ruke. Još uvek imaju svoje planove i zahteve; njihove lične želje, misli i izgledi i dalje dominiraju i mogu da ih kontrolišu: „Ako obavim ovu dužnost, da li ću imati dobre izglede? Da li mogu da naučim neke veštine iz ovoga? Hoću li postići nešto u kući Božjoj u budućnosti?” Ako uvek razmišljate o ovim stvarima, smatrate ih neprijatnim kada je obavljanje dužnosti malo teško, zamorno ili bez uživanja, osećate nelagodu tokom vremena, postajete negativni i još uvek vam je potreban razgovor o istini i ideološkom delu, to je nedostatak rasta. Da li to podrazumeva promenu naravi? Još uvek je previše rano za to. Kada shvatite istina-načela koja treba da razumete kako biste obavljali svoje dužnosti i kada prevaziđete tu prepreku, možete da postignete adekvatno obavljanje dužnosti. Kada budete napredovali, tada sledi promena naravi.

Bilo da je u pitanju obavljanje dužnosti ili služenje Bogu, sve to zahteva često samopromišljanje. Bez obzira na to koje pogrešne poglede ili iskvarene naravi čovek otkriva, on mora da traga za istinom da bi ih rešio. Samo na taj način može da ispuni svoju dužnost kako treba i da dobije Božje odobravanje. Čovek mora biti u stanju da razazna svoje iskvarene naravi, inače ih ne može rešiti. Neki ljudi ne mogu da prozru šta spada u iskvarenu narav, a šta ne. Na primer, ono što ljudi vole da jedu ili da oblače, njihove životne navike, kao i nasleđe predaka i tradicionalna shvatanja – neke od ovih stvari su posledica uticaja tradicionalne kulture i običaja, neke su rezultat odgoja i porodičnog nasleđa, a neke proizilaze iz nedostatka znanja i uvida. Ovo nisu veliki problemi i nemaju veze sa dobrom ili lošom stranom čovekove ljudskosti, a neki se mogu rešiti učenjem i sticanjem boljeg uvida. Međutim, predstave ili pogrešni pogledi u vezi sa Bogom, ili problem iskvarene naravi, moraju se rešavati traganjem za istinom i ne mogu se promeniti pomoću ljudskog obrazovanja. U svakom slučaju, bez obzira odakle potiču tvoje predstave i ideje, ako nisu u skladu s istinom, moraš da ih napustiš i tragaš za istinom da bi ih rešio. Težnjom ka istini mogu se rešiti svi čovekovi problemi. Mnogi problemi koji se ne čine povezani sa istinom mogu se indirektno rešiti razumevanjem istine. Ne mogu se samo problemi koji se tiču iskvarene naravi rešiti pomoću istine, već i oni koji se ne tiču iskvarene naravi, poput određenog ljudskog ponašanja, metoda, predstava i navika – ovi problemi se mogu u potpunosti rešiti jedino primenom istine. Istina ne samo da može da reši iskvarene naravi ljudi, već može da posluži i kao životni cilj, osnova života i načelo življenja, i može da reši sve čovekove teškoće i probleme. To je neosporno. Šta je sada ključno? Ključno je uvideti da je izvor mnogih problema neposredno povezan sa nerazumevanjem istine. Mnogi ljudi ne znaju kako da postupe kada se suoče sa određenom situacijom, a to je zato što ne razumeju istinu. Ljudi ne mogu da prozru suštinu i koren mnogih stvari, i to je takođe zato što ne razumeju istinu. Ali, kako onda mogu da govore tako tečno bez razumevanja istine? (To su sve samo reči i doktrine.) Zato se ovaj problem izgovaranja doktrine mora rešiti. Manje govorite prazne reči, manje recitujte doktrine i manje uzvikujte slogane; više govorite praktično, više primenjujte istinu, više govorite o samospoznaji i samoanalizi, i pustite druge da čuju reči koje smatraju poučnim i korisnim. Samo čovek koji to radi poseduje istina-stvarnost. Ne izgovarajte doktrine i prazne reči, ne govorite licemerne i varljive reči, i ne govorite reči koje ne pružaju nikakvu pouku. Kako možeš da izbegneš ovakvu vrstu govora? Prvo moraš da prepoznaš i da prozreš ružnoću, glupost i apsurdnost ovih stvari; tada ćeš biti u stanju da se pobuniš protiv tela. Osim toga, moraš takođe da imaš razum. Što više razuma čovek ima, govoriće preciznije i adekvatnije, njegova ljudskost će biti zrelija, njegove reči će postati praktičnije i manje će govoriti besmislice. I u svom srcu, on će prezirati prazne reči, preterivanja i laži. Neki ljudi imaju previše taštine i stalno žele da govore lepe stvari da bi se prerušili, želeći da steknu status u srcima drugih i zasluže njihovo poštovanje kako bi drugi mislili da su oni veoma pobožni, da su dobri ljudi i da su posebno vredni divljenja. Skloni su prerušavanju; njihovo ponašanje je kontrolisano iskvarenom naravi. Ljudi imaju iskvarene naravi, što je koren njihovog činjenja zla kako bi se suprotstavili Bogu, i predstavlja problem koji je najteže rešiti. Osim ako Sveti Duh ne deluje i Bog Sȃm ne učini nekoga savršenim, njegova iskvarena narav ne može biti pročišćena niti se može postići promena naravi. Inače, čovek nema načina da to reši. Ako težiš istini, onda moraš da promisliš o svojoj iskvarenoj naravi i da je razumeš u skladu s Božjim rečima, da proceniš sebe u skladu sa svakom rečenicom Božjih reči otkrovenja i suda, i da postepeno otkrivaš sve svoje iskvarene naravi i stanja. Počni tako što ćeš analizirati namere i svrhu svojih reči i postupaka, detaljno analiziraj i razluči svaku izgovorenu reč, i ne zanemaruj ono što postoji u tvojim mislima i u tvom umu. Na ovaj način, postepenom detaljnom analizom i rasuđivanjem otkrićeš da tvoja iskvarena narav nije mala već prilično velika i da Sotonini otrovi nisu ograničeni već brojni. Na ovaj način ćeš postepeno jasno uvideti svoje iskvarene naravi i priroda-suštinu, i shvatićeš koliko te je duboko Sotona iskvario. U tom trenutku, osetićeš koliko je izuzetno dragocena istina koju izražava Bog. To može da reši probleme iskvarene ljudske naravi i prirodu. Ovaj lek koji je Bog pripremio za iskvarene ljude kako bi spasao čovečanstvo je izuzetno efikasan, čak vredniji od bilo kojeg eliksira. Stoga, kako bi dobio Božje spasenje, ti dobrovoljno teži istini, tako što ćeš sve više ceniti svaki njen aspekt i težiti joj sve većim žarom. Kada čovek ima ovaj osećaj u svom srcu, to znači da je već razumeo određene istine i da se već utvrdio na istinitom putu. Ako on to može dublje da iskusi i istinski voli Boga iz svog srca, njegova život-narav će početi da se preobražava.

Lako je promeniti određeno ponašanje, ali nije lako promeniti život-narav. Rešavanje problema iskvarene naravi mora početi samospoznajom. To zahteva pažnju, fokusiranje na postepeno ispitivanje svojih namera i stanja, konstantno ispitivanje namera i uobičajenih načina govora. I onda jednog dana, odjednom ćete shvatiti: „Uvek govorim lepe stvari da bih se prerušio, nadajući se da ću steći status u srcima drugih. To je rđava narav. To nije otkrivanje normalne ljudskosti i nije u skladu sa istinom. Ovaj rđavi način govora i ova namera su pogrešni, i moramo da ih promenimo i da ih se rešimo.” Posle ove spoznaje, sve jasnije ćete osećati ozbiljnu težinu svoje rđave naravi. Mislili ste da rđavost znači samo postojanje male rđave požude između muškarca i žene, i smatrali ste da, iako pokazujete rđavost po pitanju toga, niste osoba rđave naravi. To ukazuje na to da niste imali razumevanje rđave naravi; činilo se da poznajete površno značenje reči „rđav”, ali niste mogli istinski da prepoznate niti razaznate rđavu narav. Zapravo, vi još uvek ne razumete šta znači reč „rđav”. Kada shvatiš da si otkrio ovakvu vrstu naravi, počinješ da se preispituješ i da je prepoznaješ, kao i da duboko istražuješ njene korene, a uvidećeš i da zaista imaš takvu narav. Šta bi onda trebalo sledeće da uradiš? Moraš neprestano da preispituješ svoje namere u okviru svojih sličnih načina izražavanja. Ovim konstantnim istraživanjem ćeš sve jasnije i preciznije prepoznavati da zaista imaš takvu narav i suštinu. Tek kada istinski priznaš da zaista imaš rđavu narav, počećeš da osećaš mržnju i prezir prema njoj. Čovek prelazi put od uverenja da je dobra osoba, ispravnog ponašanja, opremljena osećajem za pravdu, osoba moralnog integriteta i bezazlena osoba, do spoznaje da poseduje takve priroda-suštine, kao što su nadmenost, nepopustljivost, lažljivost, rđavost i odbojnost prema istini. U tom trenutku, on će tačno da proceni sebe i spozna svoju pravu prirodu. Pukim usmenim priznavanjem ili letimičnim prepoznavanjem da imate ove osobine i stanja nećete stvoriti iskrenu mržnje. Samo prepoznavanjem da suštinu ovih iskvarenih naravi čini odvratan manir karakterističan za Sotonu, čovek može istinski da mrzi sebe. Kakva vrsta ljudskosti je potrebna da bi čovek istinski spoznao sebe do tačke samomržnje? Čovek mora da voli pozitivne stvari, da voli istinu, da voli pravičnost i ispravnost, da ima savest i svest, da bude dobrodušan, i da bude u stanju da prihvati i primenjuje istinu – svi ljudi sa ovakvim osobinama mogu istinski da spoznaju i mrze sebe. Oni koji ne vole istinu i kojima je teško da je prihvate nikada neće istinski spoznati sebe. Čak i ako možda izgovore neke reči o samospoznaji, oni ne mogu da sprovedu istinu u delo i neće doživeti nikakvu iskrenu promenu. Spoznati sebe je najteži zadatak. Na primer, možda postoji neko niskog kova ko misli: „Moj kov je slab. Po prirodi sam plašljiv i bojim se da se umešam. Možda sam čak i najbezazlenija, najplašljivija osoba na svetu. Zbog toga sam najdostojniji primalac Božjeg spasenja.” Da li je to istinita samospoznaja? To su reči nekoga ko ne razume istinu. Da li posedovanje slabog kova automatski znači da neko nema iskvarenu narav? Zar kukavice takođe nemaju iskvarene naravi? Zar i njih nije iskvario Sotona? Zapravo, u takvim ljudima postoji jednako mnogo rđave i nadmene naravi. Štaviše, ona je, u poređenju sa naravi neke prosečne osobe, prilično duboko skrivena i ukorenjenija. Zašto kažem da je duboko skrivena? (Zato što oni uvek misle da su dobri.) To je tačno. Oni su obmanuti i navedeni na pogrešan put tom iluzijom, što im onemogućava da prihvate istinu. Misle da su već prilično dobri i da im nije potreban Božji sud i pročišćenje. Sve te reči koje Bog govori o suđenju ljudima i otkrivanju njihove iskvarenosti su upućene drugima, onim kompetentnim ljudima s nadmenom naravi, onim zlim ljudima i onima koji navode na pogrešan put – lažnim starešinama i antihristima; ali nisu upućene ljudima poput njih. Oni su već dovoljno dobri; njihove ruke su čiste i oni sami su čisti kao netaknuti sneg, bez ikakve mrlje. Kada sebe ovako definišu, da li je moguće da istinski spoznaju sebe? (Ne.) Oni ne mogu da spoznaju sebe, i svakako ne razumeju istinu. Nikako ne mogu da shvate da su takve istine razlog zašto Bog sudi ljudima i grdi ih, niti mogu da shvate kako On to spasava ljude, a ni kako se iskvarena narav pročišćava. Čovek koji uopšte nema samospoznaju zasigurno ne može da razume nijednu istinu. Ovi pogrešni pogledi koje otkriva jasno ukazuju na njegovu besmislenost i apsurdnost. Njegovo razumevanje je apsurdno i on pokušava da nametne svoja uverenja Bogu; to je takođe rđava narav. Rđavost je vrsta naravi koja se ne ispoljava samo u ponašanju između muškarca i žene; ne treba svaku manju rđavu požudu označiti kao rđavu narav. Ali, ako su čovekove rđave požude previše jake i često se upušta u promiskuitet ili upornu homoseksualnost, onda je to rđavo. Neki ljudi ne mogu da razlikuju ta dva pojma, pa uvek označavaju rđave požude kao rđavost i objašnjavaju rđavost pozivajući se na rđave požude; nedostaje im rasuđivanje. Rđavu narav je najteže prepoznati. Postupci osobe koja je previše lažljiva i zlokobna su rđavi. Na primer, neki ljudi, nakon što slažu, misle u sebi: „Ako ne podelim svoje shvatanje, ko zna šta će drugi misliti o meni? Moram da se otvorim i da pomalo razgovaram; kada podelim svoje shvatanje, to će biti sve. Ne smem dopustiti drugima da saznaju moje istinite namere i da misle da sam lažljiv.” Kakva je to narav? Otvarati se na obmanjujući način je rđavost. A posle izrečene laži, takvi ljudi će spaziti sledeće: „Da li je iko primetio da sam lagao? Da li je iko uspeo da vidi moje pravo lice?” Oni počinju da izvlače informacije od drugih i da ih ispituju; i to je rđavost. Nije lako otkriti rđavu narav. Onaj ko radi stvari na posebno zlokoban i lažljiv način, otežavajući drugima da ga prozru, je rđav. Onaj ko kuje zavere i spletkari da bi postigao svoje ciljeve je rđav. Onaj ko obmanjuje ljude radeći loše stvari pod izgovorom da čini dobro, tako što navodi druge da mu služe, je najrđaviji od svih. Velika crvena aždaja je najrđavija; Sotona je najrđaviji; ti demonski kraljevi su najrđaviji; svi đavoli su rđavi.

Da bismo težili promeni naravi, moramo prvo biti u stanju da prepoznamo svoju iskvarenu narav. Pravo samopoznanje podrazumeva da prozremo i detaljno analiziramo suštinu svoje naravi, kao i da prepoznamo različite načine na koje se ta narav ispoljava. Tek kad čovek jasno razume svoja iskvarena stanja i iskvarenu narav, može da mrzi svoje telo i Sotonu, što je preduslov za istinsku promenu naravi. Ako ljudi ne mogu da prepoznaju ta stanja niti uspevaju da ih povežu sa sobom, može li se njihova narav promeniti? Ne može. Za promenu naravi neophodno je da čovek prepozna različita stanja svoje iskvarene naravi. On mora doći do tačke u kojoj više nije sputan svojom iskvarenom naravi i u kojoj počinje da sprovodi istinu u delo – tek tada može početi promena njegove naravi. Ako ljudi ne mogu da prepoznaju poreklo svojih iskvarenih stanja, već se obuzdavaju samo u skladu sa rečima i doktrinama koje razumeju, onda čak i ako imaju neko dobro ponašanje i promene se malo spolja, to se ne može smatrati preobražajem naravi. Budući da se to ne može smatrati preobražajem naravi, kakvu ulogu onda ima većina ljudi dok izvršava svoje obaveze? Oni imaju ulogu službenika; samo se trude i zaokupljaju poslovima. Iako oni takođe obavljaju svoju dužnost, uglavnom su fokusirani samo na to da završe posao, pri čemu ne tragaju za istinom već samo ulažu napor. Ponekad, kada su dobro raspoloženi, uložiće dodatni napor, a ponekad, kada im je raspoloženje loše, malo će se suzdržati. Ali, nakon toga oni će se preispitati i osetiti kajanje, pa će opet uložiti više truda, verujući da time iskazuju pokajanje. U stvari, to nije istinita promena, a ni istinito pokajanje. Istinito pokajanje počinje samospoznajom; ono počinje promenom u ponašanju. Kad se čovekovo ponašanje promeni, kad može da se pobuni protiv svog tela, kad sprovodi istinu u delo i kad ponašanje uskladi s načelima, to ukazuje na iskreno pokajanje. Zatim, postepeno, on dostiže tačku u kojoj može da govori i postupa u skladu s načelima, pri čemu se potpuno usklađuje sa istinom. U tom trenutku počinje promena život-naravi. Do koje faze ste vi došli u vašem iskustvu do sada? (Ja imam samo prividno dobro ponašanje.) Ovo je i dalje faza truda. Neki ljudi ulože malo truda i odmah pomisle da su učinili nešto značajno i da zaslužuju Božje blagoslove. Oni u sebi uvek razmišljaju: „Kako Bog gleda na ovo? Toliko sam se trudio i toliko muka pretrpeo, da li mogu da uđem u carstvo nebesko?” Neprestano nastojanje da se dokuče stvari do kraja – kakva je to narav? Lažljiva, rđava i nadmena. Štaviše, nadati se blagoslovima zbog malo uloženog truda u verovanje u Boga, a ne prihvatati ni mrvicu istine; zar to nije znak nepopustljive naravi? Nikad ne odustajati od prednosti statusa; zar i to nije nepopustljivost? Oni su uvek zabrinuti: „Da li će Bog zapamtiti da sam doživeo teškoće obavljajući ovu dužnost? Da li će mi On dati određene blagoslove?” U svojim mislima, oni uvek kalkulišu. Naizgled se čini kao da sklapaju dogovore, ali zapravo ovde je na delu nekoliko vrsta iskvarenih naravi. Neprestano težiti pogodbi sa Bogom, stalno očekivati blagoslove zbog verovanja u Njega, uvek tražiti način kako se okoristiti a izbeći gubitke, konstantno pribegavati nepoštenim i podmuklim načinima – to znači da čovekom vlada iskvarena narav. Svaki put kada takav čovek uloži napor u obavljanju svojih dužnosti, on želi da zna: „Da li ću dobiti blagoslove za sav trud koji ulažem? Da li ću moći da uđem u carstvo nebesko nakon što sam toliko patio zbog vere u Boga? Da li će me Bog nagraditi što sam sve ostavio da bih obavljao svoju dužnost? Da li me Bog odobrava ili ne?” On po ceo dan razmišlja o ovim pitanjima. Ako ne može da razreši ova pitanja za jedan dan, postaće uznemiren tog dana, neće hteti da obavlja svoje dužnosti niti da plati cenu, a još manje će biti voljan da teži istini. Uvek sputani i okovani ovim brigama, oni su bez trunke istinske vere. Ne veruju da su Božja obećanja stvarna. Ne veruju da će im težnja ka istini zasigurno doneti Božje blagoslove. U svom srcu, oni imaju odbojnost prema istini. Čak i kada bi želeli da teže istini, nedostaje im energije za to, pa nemaju prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha niti mogu da razumeju istinu. Takvi ljudi često nailaze na teškoće prilikom obavljanja svoje dužnosti i često su negativni i slabi. Oni gunđaju i žale se čim naiđu na teškoće, a kada ih zadesi nesreća ili kada budu uhapšeni, uvereni su da ih Bog ne štiti i da ih ne želi, te se prepuštaju očaju. Kakva je to narav? Zar to nije zloba? Šta će takvi ljudi učiniti čim osete srdžbu? Oni će sigurno postati negativni i lenji; prepustiće se potpunoj beznadežnosti. I često će optuživati starešine i delatnike da su lažne vođe i antihristi. Oni bi mogli čak i direktno da se žale na Boga i da donose sudove o Njemu. Šta je uzrok ovakvog ponašanja? Oni su pod kontrolom zlobne naravi. Prema sekularnim shvatanjima i sotonskoj logici, oni veruju da mora postojati povraćaj za svako ulaganje. Bez takve nadoknade, oni više neće da ulažu. Oni imaju osvetoljubiv način razmišljanja i nastoje da odbace svoje odgovornosti, odbijaju svoju dužnost i zahtevaju nadoknadu. Zar to nije zlobno? Po čemu je to slično Pavlu? (Pavle je verovao da će, kada bude završio svoju trku i izvojevao dobru borbu, za njega biti sačuvan venac pravednosti.) Upravo tako se oni poistovećuju sa Pavlom. Da li i vi pokazujete bilo koje od ovih Pavlovih ispoljenja? Da li se i vi bavite ovakvim samopoređenjima? Ako se ne povežete sa Božjim rečima, nećete moći da spoznate sebe. Tek kada prepoznate suštinu svoje iskvarene naravi, možete iskreno da spoznate sebe. Ako samo površno prepoznate šta je ispravno i pogrešno, ili ako tek tako priznate da ste đavo ili Sotona, to je previše uopšteno i isprazno. To je odglumljena dubokoumnost, to je pretvaranje, to je prevara. Ovakvo pričanje o samospoznaji je lažna duhovnost i navodi na pogrešan put.

Da li ste ikada videli kako lažljivi ljudi pokušavaju da spoznaju sebe? Oni od muve prave slona, govoreći da su đavo i Sotona, čak i proklinju sami sebe, ali ne pominju konkretna đavolska i zla dela koja su počinili niti detaljno analiziraju stvarnu nečistoću i iskvarenost u svom srcu. Samo kažu da su đavo i Sotona, da se bune protiv Boga i da Mu se suprotstavljaju, pri čemu koriste mnogo praznih reči i preuveličanih izjava kako bi osudili sebe. Time navode druge da pomisle: „E, ovo je neko ko stvarno poznaje sebe; kakvo duboko razumevanje ima.” Oni dopuštaju drugima da vide koliko su duhovni, navodeći ih da im zavide kao nekom ko traga za istinom. Ali nakon nekoliko godina takve samospoznaje, još uvek se nisu iskreno pokajali i ne vidi se nijedna situacija u kojoj stvarno sprovode istinu u delo ili u kojoj rade stvari u skladu s načelima. Nema nikakve promene u njihovoj život-naravi, čime se razotkriva sledeći problem: to nije istinita samospoznaja. To je pretvaranje i prevara, a takvi ljudi su licemeri. Bez obzira na to kako neko priča o samospoznaji, ne obraćajte pažnju na to koliko lepo zvuče njegove reči ili koliko je duboko njegovo znanje. Šta je ključno posmatrati? Posmatrajte u kojoj meri sprovode istinu u delo i posmatrajte da li mogu da se pridržavaju istina-načela kako bi podržali delo crkve. Ova dva pokazatelja su sasvim dovoljna da se utvrdi da li je neko istinski doživeo preobražaj. To je načelo po kojem treba procenjivati i razlučivati ljude. Ne slušajte lepe reči koja izlaze iz njihovih usta; posmatrajte šta zaista rade. Ima i onih koji naizgled, kada raspravljaju o samospoznaji, deluju kao da to shvataju ozbiljno. Oni sa drugima razgovaraju o svojim pogrešnim idejama ili mislima, tako što se otvaraju i ogoljavaju, ali nakon što završe priču, i dalje se nisu istinski pokajali. Kada im se nešto desi, oni i dalje ne sprovode istinu u delo, ne pridržavaju se načela, ne podržavaju delo crkve niti pokazuju bilo kakvu promenu. Ovakve vrste samospoznaje, otvaranja i razgovora nemaju nikakvog smisla. Možda takvi ljudi misle da spoznati sebe na ovakav način znači da su se istinski pokajali i da sprovode istinu u delo, ali, na kraju, nakon dužeg vremena takvog razumevanja nema nikakvog preobražaja. Zar ovakva samospoznaja ne znači samo ispoštovati proceduru, otaljati je? Tu nema nikakvog stvarnog rezultata; zar se oni ne poigravaju sami sa sobom? Jednom sam otišao negde i kada sam stigao, neko je kosio travu trimerom. Mašina je glasno brujala i pravila buku. Svaki od dva ili tri puta kada sam tamo otišao, naišao sam na istu situaciju, pa sam pitao tu osobu: „Vi nemate neko određeno vreme za košenje trave?” On je odgovorio: „Ah, ja kosim travu samo kad vidim da je Bog došao. I meni je to neprijatno.” Ljudi koji ne mogu da razaznaju mogli bi da protumače to kao iskrenost, kao da ta osoba otvoreno govori sve što misli. Mogli bi da zaključe da ta osoba priznaje svoje greške i stiče samospoznaju, i tako bi bili navedeni na pogrešan put. Ali, da li bi neko ko razume istinu to tako protumačio? Koji je ispravan pogled na ovo? Oni koji mogu da prozru ovu situaciju će pomisliti: „Ti ne preuzimaš odgovornost prilikom obavljanja svoje dužnosti; zar to nije samo predstava za druge?” Međutim, onaj koji kosi travu strahuje da bi drugi mogli to tako da protumače, pa unapred govori na taj način kako bi ih ućutkao. To je prilično vešta retorika, zar ne? (Jeste.) U stvari, on je već odavno osmislio kako da se nosi sa ovakvom situacijom, kako da te unapred navede na pogrešan put, kao i na to da pomisliš kako je veoma direktan, da može otvoreno da govori i da priznaje svoje greške. On u sebi misli: „Ja razumem istinu; ne treba ti da mi kažeš. Preduhitriću te priznanjem. Da vidimo šta možeš da kažeš protiv mog pametnog izražavanja. To je upravo ono što ću uraditi; šta ti tu možeš učiniti?” Koje naravi se ovde ispoljavaju? Pre svega, on sve razume. Kada pogreši, zna da se pokaje. To je utisak koji on ostavlja na druge, služeći se pretvaranjem i lažima kako bi stvorio iluziju o sebi i naveo druge da se ugledaju na njega. On je izuzetno proračunat, znajući do koje mere će njegove reči navesti druge na pogrešan put i kakve će biti njihove reakcije. Sve ovo je unapred procenio. Kakva je to narav? To je rđava narav. Štaviše, činjenica da on može da izgovora takve reči dokazuje da to nije novo saznanje za njega, već da odavno zna da je ovakvo ponašanje površno, da ne bi trebalo da radi to baš sada, da ne bi trebalo da se pretvara i da ne bi trebalo da glumi samo da bi sačuvao svoj ponos. Zašto on onda i dalje to radi? Zar to nije nepopustljivost? Tu imamo poziranje, nepopustljivost i takođe rđavost. Da li možete da ih razaznate? Neki mogu da razaznaju druge, ali ne i sebe. Zašto je to tako? Ako je neko u stanju da istinski spozna sebe, onda može isto tako da spozna i druge. Ukoliko neko može da prozre samo druge, ali ne i sebe, to znači da postoji problem u njegovoj naravi i karakteru. Ako čovek može da koristi istinu za procenu drugih, ali ne i za procenu sebe, to svakako nije neko ko zaista voli istinu, a kamoli neko ko prihvata istinu.

Da li je dobro ili loše kada je neko u stanju da otkrije koliko je njegova iskvarenost ozbiljan problem? To je svakako dobro. Što više možeš da otkrivaš i da preciznije shvatiš svoju iskvarenost, i što više možeš da prepoznaš svoju suštinu, to su veće šanse da budeš spasen i bliži si dobijanju spasenja. Što manje uspevaš da prepoznaš svoje probleme, stalno verujući da si dobar i da je sve u redu s tobom, to si dalje od puta spasenja – još uvek si u velikoj opasnosti. Ako vidiš osobu koja se stalno hvali kako dobro obavlja svoju dužnost, kao i svojom sposobnošću da razgovara o istini i da primenjuje istinu, to dokazuje da je rast te osobe sićušan. Ona je detinjasta i njen život je nezreo. Kakva osoba ima više nade da dobije spasenje i da krene putem spasenja? To je osoba koja istinski prepoznaje svoju iskvarenu narav. Što dublje to razume, to je bliža spasenju. Kada čovek shvati da sva njegova iskvarena narav potiče od sotonske prirode, kada uvidi da nema ni savesti ni razuma, da ne može da sprovede nijednu istinu u delo, da živi isključivo po svojoj iskvarenoj naravi i da nema nimalo ljudskosti, da je živi đavo i živi Sotona, to znači da je istinski spoznao suštinu svoje iskvarenosti. Ovakvo shvatanje čini da problem izgleda veoma ozbiljno, ali da li je to dobro ili loše? (To je dobro.) Iako je to dobro, neki ljudi postanu negativni kada uvide svoju đavolsku i sotonsku stranu, misleći: „Sada sam propao. Bog me ne želi. Sigurno ću završiti u paklu. Nema šanse da će me Bog spasiti.” Da li je ovo nešto što se dešava? Recite Mi, da li postoje ljudi koji, što više razumeju sebe, postaju negativniji? Oni misle: „Potpuno sam uništen. Božji sud i grdnja su na meni. Ovo je kazna, odmazda. Bog me ne želi. Nemam nade da ću biti spašen.” Da li ljudi imaju ovakva pogrešna shvatanja? (Da.) U suštini, što više čovek prepoznaje svoju beznadežnost, to više nade ima za njega. Ne budite negativni, ne odustajte. Samospoznaja je dobra stvar, to je suštinski put ka dobijanju spasenja. Ako čovek uopšte nije svestan svoje iskvarene naravi i suštine svog suprotstavljanja Bogu u raznim aspektima, a da pritom ni ne planira da se menja, onda je to problem. Takav čovek je otupeo, on je mrtav. Da li je lako vratiti mrtvu osobu u život? Kada je ona već mrtva, povratak u život je težak poduhvat.

Kakvoj osobi Bog i dalje daje šansu za pokajanje? Kakva osoba i dalje ima nade da bude spašena? Kakve osobine bi takvi ljudi trebalo da ispolje? Pre svega, oni moraju da imaju savest. Šta god da im se dogodi, oni to prihvataju kao Božje delo, shvatajući u svojim srcima da je Bog Onaj koji dela da bi ih spasao. Reći će: „Možda ne shvatam Božje namere niti razloge zašto mi se ovo dešava, ali verujem da Bog to čini da bi me spasao. Ne smem da se bunim protiv Njega niti da povredim Njegovo srce. Moram da se pokorim i da se bunim protiv sebe.” Oni imaju takvu savest. Štaviše, oni razumno misle: „Bog je Stvoritelj. Ja sam stvoreno biće. Šta god Bog radi je ispravno. Bog mi sudi i grdi me da bi pročistio moju iskvarenu narav. Kako god da se Stvoritelj ophodi prema Svojim stvorenim bićima je potpuno razumno i prikladno.” Zar to nije razum koji bi ljudi trebalo da imaju? Ljudi ne bi trebalo da postavljaju zahteve Bogu, govoreći: „Ja sam čovek. Imam ličnost i dostojanstvo. Neću Ti dozvoliti da se tako ophodiš prema meni.” Da li je to razumno? To je sotonska narav, nedostaje joj razum normalnog ljudskog bića, i Bog neće spasiti takve ljude; On ih ne priznaje kao stvorena bića. Pretpostavimo da si rekao: „Mene je stvorio Bog; kako god On želi da postupa sa mnom je u redu. On može da se ophodi prema meni kao prema magarcu, konju ili bilo čemu drugom. Nemam svoje izbore niti zahteve.” Kada bi to rekao, da li bi i dalje želeo da biraš ukoliko bi obavljanje tvoje dužnosti bilo donekle teško i zamorno? (Ne bi.) Tako je. Morate da se pokorite. Kako se pokoravate? U početku je pokoravanje teško i mučno. Stalno želite da pobegnete i da ga odbijete. Dakle, šta treba da uradite? Morate da dođete pred Boga i da se molite, da tragate za istinom, da jasno vidite suštinu problema, a zatim da pronađete put praktikovanja. Treba samo da uložite svoje srce i trud u sprovođenje istine u delo, tako što ćete postepeno da se pokoravate. To je razumno ponašanje. Prvo moraš da imaš takvu vrstu razuma. Kada osoba ima savest i razum, šta joj još treba? Osećaj stida. U kojim situacijama je potrebno imati osećaj stida? Kada ljudi urade nešto pogrešno, kada otkriju svoju buntovnost, nepoštenje i prevrtljivost, kada lažu i bave se prevarom, tada im je potrebna svest i osećaj stida. Oni moraju znati da ovakvo postupanje nije u skladu sa istinom i nije dostojanstveno, moraju da osećaju kajanje. Onaj ko nema osećaj stida je bezobrazan i drzak čovek, nedostojan da se nazove ljudskim bićem. Za one koji ne prihvataju istinu, sve je izgubljeno. Bez obzira na to kako se sa njima razgovara o istinu, oni je ne prihvataju; i bez obzira šta im se kaže, oni i dalje ne postaju svesni. To se zove nedostatak osećaja stida. Da li ljudi bez stida mogu da osećaju kajanje? Bez osećaja stida, čovek nema dostojanstva, niti zna za kajanje. Da li ljudi koji ne znaju za kajanje mogu da se promene? (Ne mogu.) Oni koji ne mogu da se promene neće napustiti zlo koje čine. „Odvrati svakog od svog zlog puta i od nasilja koje je činio” (Knjiga proroka Jone 3:8). Šta čovek mora da ima da bi mogao da se promeni? On mora da ima osećaj stida i savesti. Kada napravi grešku, on će kritikovati sebe i osećati kajanje, i napustiće svoje pogrešne načine. Ovakav čovek može da se promeni. To je najmanje što ljudskost treba da ima. Pored savesti, razuma i osećaja stida, šta je još potrebno? (Ljubav prema pozitivnim stvarima.) Tako je. Ljubav prema pozitivnim stvarima podrazumeva ljubav prema istini. Samo oni koji vole istinu su dobrodušni ljudi. Da li zli ljudi vole pozitivne stvari? Zli ljudi vole rđave, zlobne i otrovne stvari. Oni vole sve što je povezano sa negativnim stvarima. Kada im govorite o pozitivnim stvarima ili o tome kako nešto donosi korist ljudima i dolazi od Boga, oni nisu zadovoljni i nisu zainteresovani da slušaju o tome – nemaju nadu da će biti spaseni. Koliko god im neko dobro govorio o istini ili koliko god im se neko obraćao na praktičan način, oni jednostavno nisu zainteresovani, a mogu čak da izraze neprijateljstvo i antagonizam. Ali, kad čuju da neko priča o telesnom zadovoljstvu, oči im se zacakle i postanu puni energije. To je zlobna i rđava narav, i oni nisu dobroćudni. Prema tome, ne mogu da vole pozitivne stvari. Kako oni u svom srcu gledaju na pozitivne stvari? Oni preziru i potcenjuju takve stvari, izruguju im se. Kada je u pitanju poštenje, oni misle: „Poštenje te samo stavlja u nepovoljan položaj. Ja u tome neću da učestvujem! Samo budala može da bude poštena. Pogledaj se samo, podnosiš muke i radiš do iznemoglosti kako bi obavio svoju dužnost, ne mareći ni za svoju budućnost ni za zdravlje. Koga će biti briga ako se srušiš od iscrpljenosti? Ja sebe ne želim da iscrpljujem.” Drugi bi mogli reći: „Hajde da obezbedimo sebi izlaz iz te situacije. Ne možemo da se ubijamo od posla kao budale. Moramo da pripremimo rezervni plan, pa da onda samo uložimo malo više truda.” Zli ljudi će se obradovati kad ovo čuju; to im odgovara. Međutim, kada se pomene apsolutna pokornost Bogu i odano davati sebe radi obavljanja dužnosti, oni osećaju odvratnost i gnušanje, i to ne mogu da prihvate. Zar to ne pokazuje da je takva osoba zlobna? Svi ljudi poput ovih imaju zlobnu narav. Čim počneš da razgovaraš sa njima o istini i istina-načelima, njima to bude odvratno i ne žele više da slušaju. Smatraće da to vređa njihov ponos, da im ugrožava dostojanstvo, i da od toga ne mogu imati koristi. U sebi će reći: „Neprestano se priča o istini, o istina-načelima. Stalno se ponavlja kako treba biti pošten – ali može li te poštenje prehraniti? Da li ćeš da zaradiš novac time što govoriš iskreno? Prevarom ću ja doći do zarade!” Kakva je to logika? To je logika razbojnika. Zar to nije zlobna narav? Da li je takva osoba dobrodušna? (Nije.) Takvi ljudi ne mogu da dokuče istinu. Ono malo čemu se posvete, ono malo što daju i ono malo što napuste, sve je usmereno ka cilju koji su unapred dobro proračunali. Oni misle da je dobro da nešto ponude samo ako dobiju više zauzvrat. Kakva je to narav? To je rđava, zlobna narav.

Većina onih koji veruju u Boga ne traga za istinom. Oni uvek vole da prave svoje šeme i uređenja. Zbog toga, i nakon nekoliko godina takvog ponašanja, oni neće razumeti nijednu istinu i neće moći da podele nijedno iskustveno svedočenje. U tom trenutku će osetiti kajanje i pomisliti da bi bilo najbolje da se pokore Božjoj suverenosti i uređenjima i da veruju u Boga u skladu sa Njegovim zahtevima. Oni su tada mislili da su prilično pametni, tako što su smišljali planove u skladu sa svojom voljom, ali budući da nisu dostigli istinu, na kraju su ispali gubitnici. Ljudi shvate istinu i progledaju tek kada dožive ovakve neuspehe. Tek nakon što njihov život pretrpi određene gubitke, oni pronalaze pravi put i počinju da se kreću prečicama. Da su od početka verovali u Boga u skladu sa Njegovim zahtevima, izbegli bi mnoge stranputice na svom putu. Neki ljudi uspevaju da shvate određene istine tek nakon što dožive mnoge stvari i suoče se sa izvesnim neuspesima i preprekama. Oni prozru ove stvari i mogu sve da povere Bogu, voljno se pokoravajući Njegovoj orkestraciji i uređenjima. U tom trenutku su na pravom putu. Ali ljudi rđave i zlobne naravi ne predaju se Bogu. Uvek žele da se oslanjaju na svoje napore, stalno se pitajući: „Da li je sudbina zaista pod kontrolom Boga? Da li je Bog zaista suveren nad svim stvarima?” Neki ljudi se osećaju sve energičnije što više slušaju iste propovedi i razgovore u Božjoj kući. Što više slušaju, njihovo stanje se poboljšava i doživljavaju preobražaj. Ali neki drugi smatraju da to zvuči sve komplikovanije, sve nedostižnije. To su ljudi koji nemaju duhovno razumevanje. A neki drugi slušaju propovedi i razgovore, te osećaju odbojnost i potpunu nezainteresovanost. To otkriva razlike u čovekovoj prirodi, razdvajajući ovce od koza, one koji vole istinu od onih koji ne vole istinu. Jedna grupa prihvata Božje reči, prihvata istinu i prihvata Božji sud i grdnju. Druga grupa ne prihvata istinu, bez obzira na to koliko sluša propovedi. Oni misle da je sve to samo žargon, i čak i ako shvataju istinu, nisu voljni da je sprovode u delo, jer ne mogu da napuste svoje planove, sebične želje i interese. Dakle, oni se ne menjaju, čak ni nakon dugog perioda verovanja. Zar razlike između ovih dveju grupa unutar crkve nisu sasvim očigledne? Oni koji istinski žele Boga ne podležu uticajima, ma šta drugi govorili; oni se istrajno daju za Boga, veruju da su Božje reči ispravne i da je praktikovanje u skladu sa Božjim rečima najviše načelo. Oni koji su rđavi i ne vole istinu, stalno kuju neke planove. Čim osete i najmanju šansu da bi mogli dobiti blagoslov, oni će dati sve od sebe i činiti dobra dela da svi vide, u nadi da će ih pridobiti. Međutim, kada nakon nekog vremena ne vide Božje blagoslove, oni postaju razočarani i žale se, pa dolaze do sledećeg zaključka: „Bog je suveren nad svime; On ne pokazuje pristrasnost – nisam baš siguran da su ove reči istinite.” Oni ne mogu da vide dalje od svojih neposrednih interesa; ako nemaju ličnu korist, neće ni prstom mrdnuti. Zar to nije zlobno? Bez obzira na to s kim razgovaraju, pokušavaju da se dogovaraju s njima, pa čak su se drznuli da pokušaju da se dogovore i sa Bogom. U glavi im je samo: „Hoću zaradu, i to smesta. Moram odmah da zaradim!” To je tolika pohlepa. Da li je preterano reći da oni imaju zlu narav? (Nije.) Kako onda dokazati njihovu zlobnu narav? Kada ih zadesi i najmanja kušnja ili nesreća, oni neće moći da je podnesu i neće obavljati svoju dužnost. Oni će osećati da su doživeli gubitak: „Toliko sam uložio, a Bog me još uvek nije blagoslovio. Da li Bog uopšte postoji? Da li je ovo pravi put ili ne?” U srcu im se budi sumnja. Oni žele zaradu, što dokazuje da nisu spremni da se voljno i iskreno žrtvuju; na taj način se razotkrivaju. Šta je Jovova žena rekla kada je Jov doživljavao svoja iskušenja? („Ti li se još držiš svoje čestitosti? Prokuni Boga, pa umri!” (Knjiga o Jovu 2:9).) Ona je bila bezvernica, poricala je Boga i napuštala Ga čim bi je zadesila nesreća. Kada je Bog davao blagoslove, govorila bi: „Jahve, bože, ti si veliki spasitelj! Podario si mi toliko imovine i blagoslovio me. Slediću te. Ti si moj bog!” A kada joj je Bog oduzeo imovinu, govorila bi: „Ti nisi moj bog.” Čak je rekla Jovu: „Ne veruj. Nema boga! Da ga ima, zar bi dozvolio da nam razbojnici oduzmu imovinu? Zašto nas on nije zaštitio?” Kakva je to narav? To je zlobna narav. Čim su im interesi ugroženi, a ciljevi i želje neostvareni, oni dobijaju napade besa, bune se i postaju Jude, izdajući i napuštajući Boga. Da li ima mnogo takvih ljudi? Takvi očito zli ljudi i bezvernici možda još uvek postoje u crkvi u izvesnoj meri. Ali, neki ljudi samo ponekad zapadnu u takvo stanje; to jest, oni imaju tu narav, ali nisu nužno potpuno takvi. Međutim, ako imaš takvu narav, da li je neophodno da se ona promeni? (Da.) Ako imaš takvu narav, to znači da je i tvoja priroda takođe zlobna. Sa takvom zlobnom naravi, u stanju si da se suprotstaviš Bogu, da izdaš Boga i da se neprijateljski ponašaš prema Njemu u svakom trenutku. Svaki dan tokom kojeg ne menjaš te iskvarene naravi je dan kada nisi u skladu s Bogom. Kada nisi u skladu s Bogom, ne možeš da dođeš pred Njega niti da iskusiš Njegovo delo, i nemaš načina da dobiješ spasenje.

Jov je bio čovek sa istinskom verom. Kada ga je Bog blagoslovio, zahvalio je Bogu. Kada ga je Bog disciplinovao i lišavao svega, takođe je zahvalio Bogu. Na kraju svog iskustva, kada je ostario i kada mu je Bog oduzeo sve što je imao, kako je Jov reagovao? On ne samo da se nije žalio, već je slavio Boga i svedočio za Njega. Da li ovde ima rđave naravi? Da li ima zlobne naravi? (Nema.) Da li se Jov bunio nakon što je izgubio toliku imovinu? Da li se žalio? (Nije.) On se nije žalio, slavio je Boga. Kakva je to narav? Ona obuhvata nekoliko osobina koje bi normalna ljudskost trebalo da poseduje: savest, razum i ljubav prema pozitivnim stvarima. Pre svega, Jov je imao savest. U svom srcu je znao da je sve što je imao dato od Boga, i zahvaljivao je Bogu za to. Pored toga, imao je razum. Koja od njegovih izjava dokazuje da je imao razum? (On je rekao: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21).) Ova izjava svedoči o Jovovom istinskom iskustvu i razumevanju Božjih kušnji; ona prenosi njegov istinski rast i ljudskost. Šta je još Jov posedovao? (Ljubav prema istini.) Kako se ona procenjuje? Kako možemo videti njegovu ljubav prema istini u situaciji kada ga je Bog lišio svega? (Kada bi ga zadesilo nešto, bio je u stanju da traga za istinom.) Traganje za istinom je manifestacija ljubavi prema istini. Uprkos svemu što ga je snalazilo i koliko god da je Jovu bilo neugodno i bolno, on se nije žalio. Zar to nije manifestacija ljubavi prema istini? A koja je još jedna važna manifestacija ljubavi prema istini? (Sposobnost pokoravanja.) Kako znamo da je to praktična, tačna manifestacija ljubavi prema istini? Ljudi često govore: „Sve što Bog čini za ljude je korisno i proizilazi iz Njegove dobre volje.” Da li je to istina? (Jeste.) Ali da li ti to možeš da prihvatiš? Možeš da prihvatiš kada te Bog blagosilja, ali da li možeš da prihvatiš kada ti On oduzima? Ti ne možeš, ali Jov je mogao. On je ovu izjavu prihvatio kao istinu – zar nije voleo istinu? Kada mu je Bog oduzeo sve što je imao, nanoseći mu težak gubitak, i kada je Jov patio od tako ozbiljne bolesti, zbog ove jedne izjave – „Sve što Bog čini je ispravno i proizilazi iz Njegove dobre volje” – i zato što je Jov u svom srcu razumeo da je to istina, ma koliko mnogo patio, mogao je i dalje da veruje u ispravnost te izjave. Zbog toga kažemo da je Jov voleo istinu. Štaviše, bez obzira na koje načine je Bog testirao Jova, on ih je prihvatio. Bilo da su mu oduzimali stvari, bilo da su mu ih krali razbojnici ili bilo da je pogođen teškim bolestima, sve to je suprotno ljudskim predstavama. Ali, kako je Jov reagovao na sve te nevolje? Da li se žalio na Boga? On nije izgovorio ni jednu jedinu reč kritike na račun Boga. To je ljubav prema istini, ljubav prema pravednosti i ljubav prema pravičnosti. U svom srcu, on je govorio: „Bog je veoma pravičan prema nama ljudima i veoma pravedan! Šta god Bog radi je ispravno!” Tako je mogao da slavi Boga, govoreći: „Bez obzira šta Bog radi, ja neću da se žalim. U očima Boga, stvorena bića su samo crvi. Kako god da se Bog ophodi prema njima, to je u redu i opravdano.” On je verovao da je sve što Bog radi ispravno, da je to nešto pozitivno. Uprkos svom teškom bolu i nelagodnosti, nije se žalio. To je prava ljubav prema istini kojoj svi moraju da se dive; i sve je to bilo pokazano na pragmatičan način. Koliko god da je izgubio ili koliko god da su teške bile njegove okolnosti, Jov se nije žalio na Boga; on se pokorio. To je manifestacija ljubavi prema istini. On je bio u stanju da prevaziđe svoje teškoće; nije se žalio Bogu zbog njih niti je Bogu postavljao ikakve zahteve. To je ljubav prema istini, to je istinsko pokoravanje. Samo oni koji se iskreno pokoravaju su ljudi koji vole istinu. Neki ljudi su vešti u izlaganju doktrine i uzvikivanju slogana kada je sve u redu, ali kada im se desi nešto ozbiljno, oni uvek imaju zahteve za Boga i uporno Ga preklinju: „O, Bože, molim Te da ukloniš moju bolest! Molim Te da mi vratiš bogatstvo!” Da li je to pokornost? Oni nisu ljudi koji vole istinu. Oni vole da lažu i da navode druge na pogrešan put, a u srcu im je ljubav prema bogatstvu i dobiti. Jov nije pridavao veliki značaj materijalnim dobrima i svojim posedima, već je imao jasnu predstavu o njihovoj pravoj vrednosti, tako da je bio u stanju da se pokori. U svom srcu, Jov je mogao da prozre te stvari. Govorio je: „Bez obzira koliko zaradiš u ovom životu, sve to dolazi od Boga. Ako ti Bog ne dozvoli da zaradiš, nećeš zaraditi ni dinara. Ako On to dozvoli, onda ćeš imati onoliko koliko ti On da.” Jov je jasno shvatio da Bog ima suverenost nad svime i ta istina se duboko usadila u njegovo srce. Rečenica „Bog je suveren nad svim stvarima”, za Jova nije bila upitna, već nešto što je s ushićenjem prihvatio. Ta rečenica je postala njegov život i nastanila se u njegovom srcu. Šta je još bilo svojstveno Jovovoj ljudskosti? Zašto je prokleo svoj dan rođenja? Radije bi umro nego da Bog vidi njegovu patnju i da tuguje za njim. Kakva je to osobina, kakva suština? (Dobrota.) Koje su glavne manifestacije Jovove dobrote? Bio je obziran prema Bogu i razumeo Ga je, i mogao je da voli Boga i da Mu udovolji. Ako neko poseduje takve osobine, onda ima karakter. Kako se karakter formira? Karakter ima samo onaj ko razume istinu, onaj ko može postojano da svedoči tokom Božjih kušnji i Sotoninih iskušenja, onaj ko može da živi kao čovek, dostižući standard potreban da bi neko bio ljudsko biće, kao i onaj ko poseduje određenu količinu istine. Jovova ljudskost-suština ležala je u njegovom dobrom srcu. Upravo zbog toga, on je bio spreman da prokune dan svog rođenja i da radije umre nego da svojim patnjama izazove Božju žalost i zabrinutost. To je bila Jovova ljudskost. Čovek će voleti Boga i mariti za Njega samo ako ima dobru ljudskost i suštinu. Ako nema ni jedno ni drugo, onda će on biti tup i bezosećajan. Uporedimo ovo sa Pavlom, koji je bio sušta suprotnost Jovu. Pavle je uvek gledao svoje interese, i čak je želeo da se dogovara sa Bogom. Želeo je da dobije krunu, želeo je da bude Hristos i da zameni Hrista. A kada nije mogao da dobije svoju krunu, pokušao je da se raspravlja sa Bogom i da Ga tuži. Kakvo odsustvo razuma! To pokazuje da je Pavlu nedostajao osećaj stida. Ljudi sa Sotoninom iskvarenom naravi moraju da se promene. Ako čovek razume istinu i ako može da prihvati i primenjuje istinu, onda će biti u stanju da se pokori Bogu. On se više neće suprotstavljati Bogu i biće u skladu s Njim. Takav čovek je onaj koji dobija istinu i život. To je vrsta stvorenog bića koje Bog želi.

13. jul 2018. godine