Da li će neka osoba moći da, kroz svoju veru u Boga, dostigne istinu, zavisiće od toga da li ona može da prihvati da bude orezana dok obavlja svoju dužnost, da li poslove može da obavlja u skladu sa načelom i da li je u stanju da se uvek pokorava Božjim orkestracijama i uređenjima – ovo je najvažnije. Šta znači pokoravati se Božjim orkestracijama i uređenjima? To znači da si, bez obzira na to šta ti kuća Božja uredi da učiniš ili gde ti odredi da obavljaš svoje dužnosti, u stanju da to prihvatiš od Boga. Prihvatiti to od Boga predstavlja istinsku veru i jedan aspekt praktičnog delovanja. A kako to čovek prihvata od Boga? Kažeš: „Iako su sve ovo uredili ljudi, to predstavlja moju dužnost. Sve dužnosti koje crkva za mene uređuje dolaze s Božjim pristankom. Treba da ih prihvatim i pokorim se. Kako onda da se odnosim prema svojoj dužnosti?” Ima li Bog ikakve zahteve u pogledu načina na koji se odnosiš prema svojoj dužnosti? Koja je istina koju Bog zahteva od ljudi da je sprovode u delo? (Da svoje srce, razum i sav svoj trud posvete dobrom obavljanju svoje dužnosti.) Poštujući ovo načelo, ako si lenj i ne želiš da obavljaš svoju dužnost, ili ako imaš pritužbe, treba da se zapitaš: „U čemu je ovde problem? Ne radim onako kako to Bog zahteva! Moram da zaboravim na svoje zamisli, zahteve i želje. Moram da preokrenem svoje pogrešno unutrašnje stanje.” Moraš biti u stanju da se oslobodiš svega toga. Međutim, ponekad postoje određene stvari koje ljude sprečavaju u tome. Kakve stvari? Na primer, neki ljudi su uvek ljubomorni jer su tuđe dužnosti privlačnije i omogućavaju im kontakt sa mnogo ljudi. Uvek misle kako je njihova dužnost beznačajna, da se susreću sa premalo ljudi dok je obavljaju, i zbog toga su nezadovoljni. Pored toga, zbog uskog obima odgovornosti i malog broja ljudi kojima upravljaju, smatraju da nemaju status. Kakve su to misli? Šta je izvor ovih zamisli? (Iskvarene naravi.) Sve one potiču iz iskvarenih naravi. Koje su to stvari koje nastaju iz iskvarenih naravi? To su lične zamisli, planovi, želje i ambicije. Kako treba rešavati ove stvari? Pre svega, moraš da ih odbaciš, a zatim da, kroz detaljnu analizu, shvatiš da u svom srcu još uvek težiš ka statusu umesto da iskreno ispunjavaš svoju dužnost kako bi udovoljio Bogu; i dalje imaš ambicije i želje, žudiš za pogodnostima statusa, imaš prekomerne zahteve i nisi se pokorio Bogu. Treba, dakle, da dođeš pred Boga i ovako mu se pomoliš: „Bože, moje stanje nije kako treba. Molim Te dovedi me u red i izgrdi me, dozvoli da na mene padnu Tvoj sud i grdnja kako bih mogao da sebe spoznam i pokajem se.” Ako imaš pokajničko srce, kada dođeš pred Boga i od Njega zatražiš da te ukori i dovede u red, On će odgovoriti u skladu sa tvojim rastom. On će te možda dovesti u red ili te malo po malo usmeravati. Ako te bude doveo u red, to je zato što već poseduješ određeni rast. Međutim, ako to ne bude učinio, to će biti stoga što si slab, pa će te u tom slučaju možda podržati i malo po malo usmeravati, kako bi mogao da se pokoriš, tokom obavljanja svoje dužnosti. Koji su neophodni preduslovi da bi Bog to učinio? Samo ako imaš pokajničko srce, srce koje se pokorava Bogu i sa Njim sarađuje, ako ti srce čezne i žudi za istinom, Bog će ti suditi, grditi te i pročistiti. Ako ti za ovo nedostaje rešenost i ne moliš se, već umesto toga slediš svoje telo i ne odustaješ od svojih zamisli, ambicija i želja, hoće li Bog, ipak, to učiniti za tebe? Bog neće delovati u tebi. Bog će se sakriti od tebe, sakriće Svoje lice od tebe. Na skupovima će svi drugi biti nadahnuti propovedima, dok ćeš se ti uvek osećati pospano, bez mogućnosti da se okrepiš. Bez obzira na sve, ništa od toga nećeš moći da usvojiš, a ovo stanje će potrajati beskrajno, čak godinu, dve ili čak tri do pet godina. To znači da te je Bog već sa gnušanjem odbacio, da je sakrio Svoje lice od tebe, što je veoma opasno. Neki će reći: „Zašto je to opasno? Ja obavljam svoju dužnost. Nisam napustio Boga. I dalje čitam Božje reči, slušam himne i imam duhovni život. Još uvek sam pripadnik Božje kuće.” Ovo su samo spoljašnje predstave koje nemaju odlučujući uticaj. Šta je to što, sa druge strane, ima odlučujući uticaj? To je pitanje da li Bog pazi na tebe i usmerava te; da li Sveti Duh radi na tebi i dovodi te u red. U tome je suština. A od čega zavise Božje usmeravanje i rad Svetoga Duha? (Oni zavise od ljudskih srca.) Tako je. Oni zavise od ljudskog stava prema Bogu, od njihovog srca, od njihovih čežnji i žudnji, i od onoga čemu teže. Oni zavise od puta kojim ljudi idu. Ovo su najvažniji aspekti i Bog na njima zasniva Svoj odnos prema ljudima.

Kako se odnositi prema svojoj dužnosti predstavlja pitanje koje sada treba pod hitno rešavati. Zato što obavljanje dužnosti najbolje otkriva da li je nečija vera istinita, da li ta osoba voli istinu, da li bira pravi put i da li poseduje savest i razum. Sve ove stvari se mogu otkriti u obavljanju dužnosti. Da bi se pozabavio pitanjem kako da se odnosiš prema svojoj dužnosti, pre svega moraš da razumeš šta je dužnost, kao i činjenicu kako da je pravilno obavljaš i šta treba da učiniš kada tokom njenog obavljanja naiđeš na teškoće – koja načela treba da poštuješ i u skladu sa kojim istinama treba praktično da deluješ. Moraš da razumeš šta treba da učiniš ako pogrešno razumeš Boga i ako ne možeš da napustiš svoje zamisli. Pored toga, tokom obavljanja svojih dužnosti, moraš često da razmišljaš o pogrešnim mislima u svom srcu, jer su to misli i gledišta koja pripadaju Sotoni, koja utiču na ispunjenje tvoje dužnosti i ometaju je; to može dovesti do toga da se pobuniš protiv Boga i izdaš ga dok obavljaš svoju dužnost, te da ne uspeš u onome što ti je Bog poverio – sve ovo moraš da znaš. Da li je za neku osobu dužnost važna? Veoma je važna. Ta vizija vam sada mora biti jasna: obavljanje dužnosti je od najvećeg značaja za veru u Boga. Najvažniji aspekt vere u Boga sada je obavljanje dužnosti. Ako svoju dužnost ne obavljate kako treba, ne može biti stvarnosti. Kroz obavljanje dužnosti, ljudi su u stanju da razumeju Božje namere i da sa Njim postepeno izgrađuju normalan odnos. Kroz obavljanje dužnosti, ljudi postepeno utvrđuju svoje probleme i počinju da prepoznaju svoju iskvarenu narav i suštinu. U isto vreme, razmišljajući o sebi, ljudi mogu postepeno da otkrivaju šta Bog od njih tačno zahteva. Razumete li sada u šta tačno verujete kad verujete u Boga? Vi zapravo verujete u istinu, u dostizanje istine. Obavljanje dužnosti omogućava da se dostignu istina i život. Bez obavljanja dužnosti, istina i život se ne mogu dostići. Može li postojati stvarnost ako neko veruje u Boga, a ne obavlja dužnost? (Ne.) Stvarnost ne može postojati. Dakle, ako svoju dužnost ne obavljaš kako treba, ne možeš dostići istinu. Kada budeš uklonjen, to će pokazati da si podbacio u svojoj veri u Boga. Iako kažeš da u Njega veruješ, tvoja je vera već lišena smisla. Ovo je nešto što se mora temeljno dokučiti.

Bez obzira na to koju dužnost obavljate, načela koja morate da razumete i istine koje morate da sprovodite u delo su isti. Bilo da se od tebe traži da budeš starešina ili delatnik, da kao domaćin kuvaš jela, da brineš o nekim spoljnim poslovima ili da obavljaš neki fizički posao, istina-načela koja treba poštovati u obavljanju svih tih različitih dužnosti su ista, u smislu da se moraju zasnivati na istini i na Božjim rečima. Koje je onda najvažnije i glavno među ovim načelima? Posvetiti svoje srce, razum i sav svoj trud dobrom obavljanju dužnosti, i obavljati je prema zahtevanim standardima. Da bi svoju dužnost obavljao kako treba i da bi je obavljao u skladu sa merilom, moraš znati šta je dužnost. Šta je uopšte dužnost? Je li dužnost tvoja karijera? (Ne.) Ako se prema dužnosti odnosiš kao prema svojoj karijeri, ako si spreman da se oko nje svojski potrudiš kako bi drugi mogli da vide koliko si uspešan i istaknut, ako smatraš da ona tvom životu daje smisao, da li je to gledište ispravno? (Nije.) U čemu grešiš? Pogrešno je Božji poziv prihvatiti kao da se radi o nekakvom poduhvatu. Iako ljudima to deluje kako treba, za Boga to predstavlja kretanje pogrešnim putem, kršenje istina-načela i On to osuđuje. Da bi se zadovoljile Božje namere, dužnost se mora obavljati u skladu sa Božjim zahtevima i istina-načelima. Kršenje istina-načela i postupanje prema ljudskim sklonostima predstavlja greh. To se protivi Bogu i zahteva kaznu. Takva sudbina čeka sve one glupe i neuke ljude koji ne prihvataju istinu. Onima koji veruju u Boga treba da bude jasno šta Bog od ljudi zahteva. Ova vizija mora biti jasna. Hajde da prvo porazgovaramo o tome šta je dužnost. Dužnost nije tvoja lična operacija, tvoja lična karijera ni tvoj lični posao; ona je Božje delo. Božje delo zahteva tvoju saradnju, iz koje se rađa tvoja dužnost. Čovekova dužnost je onaj deo Božjeg dela u kome čovek mora da sarađuje. Dužnost je segment Božjeg dela – to nije tvoja karijera, niti su to tvoji porodični ili lični poslovi u životu. Bez obzira na to da li je tvoja dužnost da se baviš spoljnim ili unutrašnjim pitanjima, da li ona podrazumeva psihički ili fizički rad, to je dužnost koju treba da obaviš, ona je posao crkve, ona čini jedan deo Božjeg plana upravljanja i ona je poziv koji ti je Bog uputio. Ona nije tvoj lični posao. Prema tome, kako treba da se odnosiš prema svojoj dužnosti? U najmanju ruku, svoju dužnost ne smeš da obavljaš onako kako se tebi dopada, ne smeš da se ponašaš nepromišljeno. Na primer, ako si zadužen da za svoju braću i sestre spremaš hranu, to je tvoja dužnost. Kako treba da se odnosiš prema ovom zadatku? (Treba da tragam za istina-načelima.) Kako se traga za istina-načelima? Ovo se dotiče stvarnosti i istine. Moraš da razmisliš o tome kako da istinu sprovodiš u delo, kako da ovu dužnost obavljaš pravilno i koje aspekte istine ova dužnost podrazumeva. Prvi korak je da moraš najpre da spoznaš sledeće: „Ja ne kuvam za sebe. Ovo je dužnost koju obavljam.” Ovim je obuhvaćen aspekt vizije. Šta je sa drugim korakom? (Moram da razmislim kako da dobro skuvam obrok.) Koji je kriterijum za dobro kuvanje? (Moram da težim Božjim zahtevima.) Tako je. Jedino su Božji zahtevi istina, merilo i načelo. Kuvanje prema Božjim zahtevima jeste jedan aspekt istine. Moraš pre svega da razmotriš ovaj aspekt istine, a zatim da razmisliš: „Bog mi je poverio ovu dužnost da je obavljam. Koje merilo Bog zahteva?” Ovakvo polazište je neophodno. Dakle, kako treba da kuvaš da bi ispunio Božje merilo? Hrana koju kuvaš mora da bude zdrava, ukusna, čista i da ne škodi telu – to su pojedinosti koje se podrazumevaju. Dokle god kuvaš prema ovom načelu, hrana koju spremaš biće u skladu s Božjim zahtevima. Zašto ovo kažem? Zato što si težio načelima ove dužnosti i nisi prekoračio domen koji je Bog odredio. Ovo je pravi način pripreme hrane. Svoju dužnost si obavio kako treba i učinio si to na zadovoljavajući način.

Ma koju dužnost da obavljate, morate stremiti ka istina-načelima, razumeti Božje namere, znati koji su Njegovi zahtevi u vezi sa dotičnom dužnošću i razumeti šta kroz tu dužnost treba da postignete. Jedino tako ćete moći da svoj posao obavljate u skladu s načelom. U obavljanju svoje dužnosti nipošto se ne smete rukovoditi ličnim afinitetima, čineći ono što biste želeli da učinite, ono što biste rado učinili, niti ono čime biste se predstavili u najboljem svetlu. To bi bilo postupanje u skladu sa sopstvenom voljom. Ako se u obavljanju svoje dužnosti uzdaš u svoje lične afinitete, ako misliš da je to ono što Bog zahteva i da je to ono što će Boga učiniti srećnim, i ako svoje lične afinitete silom namećeš Bogu ili ih sprovodiš u delo kao da su istina, ako ih poštuješ kao da su istina-načela, zar to nije pogrešno? Ovo nije obavljanje dužnosti i takvo obavljanje dužnosti neće biti upamćeno od Boga. Neki ljudi ne razumeju istinu i ne znaju šta znači pravilno izvršavati svoju dužnost. Budući da su se potrudili i uložili svoje srce u to, da su se pobunili progiv svog tela i patili, pitaju se kako to da svoju dužnost ne mogu nikada da ispune na zadovoljavajući način? Zašto je Bog uvek nezadovoljan? U čemu su ovi ljudi pogrešili? Njihova greška je bila u tome što nisu težili ispunjenju Božjih zahteva, već su postupali prema sopstvenim zamislima – to je razlog. Prema sopstvenim željama, afinitetima i sebičnim motivima odnosili su se kao da su istina, misleći da je to ono što se Bogu dopada, da su to Njegova merila i zahtevi. Istinom su smatrali ono u šta su verovali da je ispravno, dobro i lepo; ovo je pogrešno. Zapravo, iako ljudi katkad misle da je nešto ispravno i da je u skladu sa istinom, to ne znači nužno da je to u skladu sa Božjim namerama. Što ljudi više misle da je nešto ispravno, trebalo bi da budu oprezniji i da više tragaju za istinom kako bi ustanovili da li svojim načinom razmišljanja ispunjavaju Božje zahteve. Ako je to u direktnoj suprotnosti sa Njegovim zahtevima i Njegovim rečima, onda je to neprihvatljivo čak i ako misliš da je ispravno, to onda predstavlja samo ljudsku misao i neće biti u skladu sa istinom ma koliko ga smatrao ispravnim. Da li je nešto ispravno ili pogrešno mora se utvrđivati na osnovu Božjih reči. Koliko god smatraš da je nešto ispravno, ako za to ne postoji utemeljenje u Božjim rečima, to je pogrešno i to moraš odbaciti. Prihvatljivo je jedino ako je u skladu sa istinom i samo ovakvim poštovanjem istina-načela ti ćeš svoju dužnost moći da obavljaš u skladu sa merilom. Šta je tačno dužnost? To je poziv koji Bog upućuje ljudima, to je segment dela Božje kuće i to su odgovornost i obaveza koje treba da preuzme svaki pripadnik Božjeg izabranog naroda. Da li je dužnost tvoja karijera? Je li ona lična porodična stvar? Da li je u redu reći da tvoja dužnost, nakon što ti je poverena, postaje tvoj lični posao? To nipošto nije tačno. Dakle, kako treba da ispunjavaš svoju dužnost? Postupajući u skladu sa Božjim zahtevima, rečima i merilima i zasnivajući svoje ponašanje na istina-načelima, a ne na ljudskim subjektivnim željama. Neki ljudi kažu: „Zar dužnost koja mi je poverena nije moj lični posao? Moja dužnost je moja obaveza, pa zar ono za šta sam zadužen nije i moj lični posao? Ako svoju dužnost obavljam kao svoj lični posao, zar to ne znači da ću je obaviti kako treba? Ako se prema njoj ne budem odnosio kao prema svom ličnom poslu, hoću li je obavljati pravilno?” Da li su ove reči ispravne ili pogrešne? Pogrešne su. U suprotnosti su sa istinom. Dužnost nije tvoj lični posao, ona je Božji posao, segment Božjeg dela i moraš da postupaš onako kako to Bog zahteva; jedino ako svoju dužnost obavljaš sa srcem pokornim Bogu, možeš da budeš u skladu sa merilom. Ako svoju dužnost uvek obavljaš u skladu sa sopstvenim predstavama i uobraziljama, i prema sopstvenim sklonostima, nikada nećeš zadovoljiti merilo. Obavljanje dužnosti isključivo prema sopstvenoj želji ne znači obavljanje dužnosti, jer ono što činiš nije u domenu Božjeg upravljanja, nije delo kuće Božje; ti, umesto toga, sprovodiš sopstvenu operaciju, izvršavaš sopstvene zadatke i stoga to neće biti upamćeno od Boga. Da li vam je sada jasan koncept dužnosti? Koja je najosnovnija, suštinska istina koju pri obavljanju dužnosti treba sprovoditi u delo? Posvetiti svoje srce, razum i sav svoj trud pravilnom obavljanju dužnosti. Zašto toliki broj ljudi, tokom obavljanja svoje dužnosti, i dalje čini svakojaka zla dela, ometa i narušava rad crkve, da bi na kraju bili uklonjeni? Zato što ti ljudi sebe ne daju iskreno za Boga. Sa Bogom uvek pokušavaju da se pogađaju i nikad ne prihvataju čak ni delić istine. Koliki god deo svoje iskvarenosti da otkriju ili koliko god zla da počine, nikada kroz istinu ne traže rešenje. Čak ni nakon što mnogo puta budu podvrgnuti orezivanju, oni se nikad iskreno ne kaju, već nastavljaju da bez skrupula čine nepravde i svakojaka zla dela, u potpunosti razotkrivajući svoju zlu suštinu. Božji izabrani narod ovo može da prozre, pa stoga takve ljude otkriva i uklanja. Zaista je nepodnošljivo posmatrati kako ti ljudi obavljaju svoje dužnosti. Oni ne samo da su ispod svakog proseka, već su u potpunosti neupotrebljivi. Ne mogu čak ni tanjir da operu, a da ne razbiju činiju. Njihovo službovanje donosi više štete nego koristi. Ma koliko da sa njima prisno razgovarate o istini, oni ne mogu da je prihvate i da se pokaju, čak ni nakon što budu podvrgnuti orezivanju. Daljim korišćenjem ovakve osobe, ona bi postala prepreka na putu, kamen spoticanja koji ometa i narušava celokupan rad crkve. Recite Mi, zar te ljude ne treba smeniti i ukloniti? (Treba.) Dokle god neko ima makar malo savesti i razuma, on može da se bavi svojim pravim zadacima, da obavlja svoje prave poslove i da bude u stanju da razmišlja o sebi dok obavlja svoju dužnost. Pošto uoči sopstvene greške i prepozna svoje probleme, moći će odmah da ih otkloni. Nakon tri ili pet godina ovakvog iskustva, nastupiće promene. Tako će imati osnovu i biti relativno bezbedni; osim ako ne nastupe neke nepredviđene okolnosti, ne postoji način da ova osoba bude uklonjena. Nasuprot tome, oni koji godinama veruju u Boga, ali ne prihvataju ni delić istine, nikako ne obavljaju svoju dužnost kako treba, već nas možda čak svojim delovanjem ometaju i narušavaju. Takvi će ljudi, naravno, biti uklonjeni, jer bi oni radije umrli nego što bi se pokajali. Iako tolike godine veruju u Boga, ne razlikuju se mnogo od nevernika. Sve su to bezvernici.

Za obavljanje nečije dužnosti najveća je prepreka ako ta osoba ima previše ličnih zamisli. Šta je onda preduslov za dobro obavljanje dužnosti? Moraćete da napustite svoje različite zamisli. Na primer, ako se dogodilo nešto što te je uznemirilo, ali takođe imaš dužnost koju obavljaš, u tom slučaju si suočen sa izborom. Ovo je kritični trenutak, koji je od izuzetnog značaja. Čak i ako si možda uznemiren i osećaš se emotivno, ili ti se možda događaju neke lične stvari, moraš biti u stanju da sve ove stvari ostaviš po strani i da, pre svega, dobro obavljaš svoju dužnost. Tek nakon toga, u okolnostima koje ne utiču na tvoju dužnost, treba da se posvetiš svojim ličnim stvarima. Kako se naziva slučaj kad svoju dužnost dosledno stavljaš na prvo mesto? To se zove poštovanje dužnosti i odanost Bogu. Napuštanje sopstvenih zamisli i želja, napuštanje sopstvenih emocija i ličnih poslova, dobro obavljanje dužnosti bez ikakvog sputavanja, kao i izvršavanje Božjeg poziva – u tome je značenje otpuštanja, u tome je značenje pobune protiv tela. Neki ljudi, dok još uvek nisu obavili svoju dužnost, ovako razmišljaju: „Bog mi nije poverio dužnost koju treba da obavim, ali je moje srce sasvim iskreno. Zašto Bog to nikada ne primećuje?” Međutim, kad im crkva odredi dužnost koju treba da obave, oni postaju strašno probirljivi. Ima ljudi koji ne mogu da obavljaju ulogu starešine ili delatnika, niti da šire jevanđelje, i nemaju nikakvih drugih posebnih veština. Stoga, kad im crkva odredi da obavljaju dužnost domaćina, oni ovako razmišljaju: „Naravno da sam u stanju da budem domaćin, ali, imajući u vidu kakvog sam kova i kakve talente imam, zar me crkva time ne potcenjuje? Nije li ta dužnost, ipak, daleko ispod mojih kvalifikacija?” Na prvi pogled, oni prihvataju crkvena uređenja, ali ih opiruća osećanja sprečavaju da se potrude u obavljanju svojih dužnosti. Odrade ponešto od svojih dužnosti samo kad su dobro raspoloženi, a ne obavljaju ih kad su loše volje, zanemarujući svoju braću i sestre. Zašto se tako osećaju i tako reaguju? Je li to stav koji čovek treba da ima prema svojoj dužnosti? Ovi ljudi nisu zadovoljni svojim dužnostima. Šta je izvor tog nezadovoljstva? (Dužnost koja im je poverena ne zadovoljava njihove telesne sklonosti.) A da su zadovoljni, da li bi tada bili srećni? Ne mora da znači. Moguće je da ne bi bili srećni čak ni kad bi bili zadovoljni, jer su to ljudi čije srce nikada ne može da spozna sreću. Na ovaj način se prema svojim dužnostima odnose ljudi koji ne streme ka istini. Ljudi uvek žele da obavljaju dužnosti koje su dostojanstvene i zbog kojih izgledaju dobro, a osim toga žele da im te dužnosti budu jednostavne i prijatne. Pri obavljanju dužnosti, nisu spremni da borave na jakom suncu ili vetrometini, niti da podnose ikakvu patnju. Povrh toga, kroz svoje dužnosti, i dalje žele da mogu da shvate istinu i da dobiju Božju blagodat i blagoslov. Sve ove stvari žele. Naposletku, žele čak da im Bog saopšti kako su svoje dužnosti obavili kako treba. Nisu li to samo njihove puste želje? Ako ne možeš da se okaneš ovakvih maštarija, svoju dužnost nećeš moći pravilno da izvršavaš. U prošlosti sam često sasvim jednostavno navodio da ovakva osoba ne stremi ka istini, ali sada, govoreći preciznije, kažem da je ona previše pohlepna i buntovna, da ni najmanje nije odana svojoj dužnosti i da se ne pokorava istinski Božjem nalogu. Prema tome, kako bi u praksi trebalo da otpuštate svoje zamisli? S jedne strane, morate se suzdržati i pobuniti se protiv njih. S druge, morate da se molite i da želite da se pokorite. Morate reći: „Bože, Ti si orkestrirao i uredio ovu dužnost za mene. Iako imam telesni izbor i ne želim da svojevoljno obavljam ovu dužnost, želim da Ti se pokorim. Naprosto sam previše iskvaren i buntovan, i kvalitet moje ljudskosti nije dobar. Molim Te, dovedi me u red!” Zar ti ovo ne bi omogućilo da svoju dužnost obavljaš sa većom čistotom? Ako neko istrajava u tome da se drži svojih ličnih želja i odbija da ih otpusti, ako uvek vidi slavu onih koji su odabrani da budu starešine i kako ti koji su odabrani za širenje jevanđelja imaju priliku da sretnu mnogo ljudi i steknu znanje i iskustvo, a pritom taj ne želi da izvršava svoju dužnost, je li to stav pokornosti? Je li to stav prihvatanja Božjih orkestracija i uređenja? (Nije.) Odlaziš na zapad kad ti Bog kaže da ideš na istok, žališ se na Boga i pogrešno Ga razumeš jer ti nije dozvolio da ideš na zapad. Protiv Boga se uvek boriš, pa hoće li Sveti Duh i dalje delovati u tebi? Sasvim sigurno neće. Koja se stanja i ispoljavanja javljaju kad Sveti Duh u nekome ne deluje? Kad pročita Božje reči, takva osoba ih neće razumeti. Kad sluša razgovore u zajedništvu i propovedi, ništa joj neće imati smisla, pa će čak i zadremati. Neće moći da prozre ništa od onoga što joj se dešava. Uvek će nagađati i biti sumnjičava: „Drugi ljudi mogu tako dobro da razumeju Božje reči; zašto, čitajući ih, ja ne dobijam nikakvu svetlost? Njihova su stanja uvek tako čista i oslobođena; zašto se ja uvek osećam tako potišteno, emotivno i nelagodno? Njima sve ide kao po loju. Imaju Božje vođstvo. Zašto ga ja nemam?” Ta osoba ne može da vidi uzrok svega ovoga. Nema stav pokornosti prema Bogu. I pre nego što se potrudi da izvrši svoje dužnosti, uvek zahteva da Bog ispunjava njene želje. Ako ne dobije ono što želi, postaje negativna, opire se i ne obavlja svoju dužnost. Da li bi Bog delovao u ovakvoj osobi? Toj osobi nedostaje istinska vera i prepuna je buntovništva i opiranja. Bog može samo da je ostavi po strani.

Kako ljudi treba da se odnose prema svojim dužnostima? Trebalo bi da se pokore Božjim orkestracijama i uređenjima i da napuste sve svoje zamisli. Kakve zamisli ljudi imaju? (Svoje namere, planove i telesne sklonosti.) Recimo da postoji porodica domaćin koju zaista voliš da posećuješ. Pripremaju odličnu hranu, kuća im je lepa, imaju klima-uređaj i grejanje. U sebi pomisliš: „Kad bih barem mogao tamo da živim!” A zatim se moliš: „Bože, da li bi mogao da mi dozvoliš da živim u toj porodici? Znam da žudim za lakoćom i udobnošću, ali ne mogu da se pobunim protiv ove želje. Pokaži razumevanje za moj mali rast i dozvoli mi da odem tamo! Obećavam da ću se potruditi oko svoje dužnosti, da ću biti odan i da Te neću izdati niti Te rastužiti.” Ovako se moliš oko dve nedelje, a onda biva uređeno da odeš na neko mesto gde su užasni uslovi i ti se iznerviraš. U sebi gunđaš: „Zar Bog ne bi trebalo da istražuje dubine našeg srca? Bog nema ni najmanju predstavu šta je u mom srcu. Tražio sam nešto dobro, a On mi je dao nešto užasno. Kao da mi se namerno suprotstavlja.” A zatim u tebi raste otpor i kažeš: „Bože, ako Ti nećeš meni da udovoljiš, u tom slučaju neću ni ja Tebi. Neću da se trudim oko svoje dužnosti. I neću da se trudim sve dok ne dobijem ono što želim.” Je li ovo vera u Boga? Da li je to obavljanje dužnosti? Ovo je buntovništvo prema Bogu, ovo je nepopustljiva narav. Kažeš: „Ako Bog neće da mi udovolji, neću ni ja da udovoljim Njemu. Takav će biti moj stav prema obavljanju moje dužnosti. Ako ću da obavljam svoju dužnost, Bog mora da mi pruži neko zadovoljstvo. Kako to da drugi ljudi žive u lepim kućama, a ja ne? Kako to da drugi ljudi svoje dužnosti obavljaju u lepom okruženju, a ja svoju moram da obavljam u nekom otrcanom? Zašto Bog ne ispunjava moje zahteve premda obavljam svoju dužnost?” Ovakva opravdanja stalno ponavljaš sebi. Ima li u tome pokornog stava prema Bogu? Je li to obavljanje dužnosti sa savešću i razumom? Ove sam reči već izgovorio: „Nipošto ne smeš da se nadmećeš sa Bogom.” Ovo je nadmetanje sa Bogom. Kakav će stav Bog imati prema tebi ako se sa Njim nadmećeš? (Bog neće delovati. Ostaviće me po strani.) Bog će te ostaviti po strani i ignorisaće te. Hoće li ti Bog pridavati značaj? Neće. Ako si učinio tek beznačajno zlo koje nije ozbiljno, On će te zadržati da još neko vreme službuješ. Međutim, ako si počinio previše zlih dela i u ozbiljnoj si meri prekinuo rad crkve i ometao ga, u tom slučaju ćeš biti uklonjen. Ako se, kad te zadrže da službuješ, u nekom trenutku pokaješ, Bog će te prosvetiti. Ako se nikada ne pokaješ i uvek se nadmećeš sa Bogom, u tom slučaju si zaista previše rđav i previše tvrdoglav – i ko će na kraju izvući deblji kraj? To ćeš biti ti. Ovo moraš jasno da vidiš: nadmetanje sa Bogom je najzamornije i predstavlja najveći problem. Kad se stvari odvijaju kako treba, ljudi smatraju da je vera u Boga sjajna i nemaju nikakve predstave o Bogu. Međutim, kad ih zadese neka nevolja ili nesreća, o Bogu počinju da imaju predstave, u toj meri da se na Njega čak i žale i usuđuju se da na Njega podignu svoj glas: „Da li bog uopšte postoji? Gde je on? Ja sam vrhovni vladar. Ja sam najveći. I usuđujem se da se nadmećem sa bogom. Šta mi on uopšte može?” Bog ti neće ništa učiniti. Ali je otkriveno da si podao, nepopustljiv i težak. Na šta se misli pod time da si težak? To znači da ne voliš pozitivne stvari. Nisi spreman da se pokoriš Bogu, nisi u stanju da Mu se pokoriš, pa čak i kad znaš da On je Bog. Veoma ti je teško da prihvatiš istinu. Nepopustljiv si, neuk i tvrdoglav. Bogu se ovakvi ljudi nimalo ne dopadaju. Biće ti veoma teško da nastaviš da obavljaš svoju dužnost, i može se desiti da budeš razotkriven i isključen i pre nego što svoju službu privedeš kraju. Takav je ishod. Sasvim se jasno može videti. Nije li to opasno? (Jeste.) Znajući da je to opasno, šta bi ljudi trebalo da urade? Pre svega, moraju da znaju ko su. Moraju da znaju svoje mesto, kao i to ko su. Ljudi su stvorena bića, koja nipošto ne smeju da se nadmeću sa Bogom, jer to neće doneti nikakve rezultate. Ako Bog želi nešto da ti dȃ, čak i ako ti to ne želiš i to nisi tražio, On će ti to svejedno dati – ovo je Božja pravednost. Ako Bog ne planira da ti išta dȃ, ako na tebe ne gleda s naklonošću, onda nema svrhe ni da od Njega to tražiš. Ako nešto planira da ti dȃ, ako vidi da su ti potrebni usmeravanje, pomoć i blagoslov, On će ti ih dati iako to ne tražiš. Ako planira da te ispita ili razotkrije, On će to učiniti svesno i nema svrhe da Ga moliš. Ovo je narav Božja. O svom ponašanju prema Bogu, ljudi ne smeju odlučivati na osnovu Božjeg stava. Šta bi onda trebalo da urade? (Da se u svemu pokore Bogu.) Tako je; treba da se pokore. Pokoravanje Božjim orkestracijama i uređenjima predstavlja najveću mudrost i najrazumniji je onaj ko to čini. Ti nadmeni, samopravedni pojedinci smatraju da su tako pametni i tako sračunati. Jedna je stvar nastojati da obmaneš druge ljude – to je otkrivenje tvoje iskvarenosti – međutim, ne smeš nipošto da se kroz sitne obmane boriš protiv Boga. Protiv Boga ne smeš da spletkariš. Jer kad jednom izazoveš Njegov gnev, zadesiće te smrt.

Svojim dužnostima i Bogu, ljudi moraju pristupiti s iskrenim srcem. Ako to učine, biće ljudi koji se boje Boga. Kakav stav prema Bogu imaju ljudi čija su srca poštena? Oni makar imaju bogobojažljivo srce, srce koje je u svemu pokorno Bogu, ne pitaju za blagoslove niti nedaće, ne spominju uslove, prepuštaju se na milost Božjim orkestracijama – to su ljudi poštenog srca. Oni koji su uvek sumnjičavi prema Bogu, koji Ga uvek preispituju, uvek nastoje da se s Njim pogađaju – jesu li to ljudi čija su srca poštena? (Nisu.) Šta se nalazi u srcu takvih ljudi? Lažljivost i rđavost; oni uvek preispituju. A šta to preispituju? (Božji stav prema ljudima.) Oni uvek preispituju Božji stav prema ljudima. U čemu je ovde problem? I zašto ovo preispituju? Jer su time obuhvaćeni njihovi vitalni interesi. U svom srcu, u sebi razmišljaju: „Bog je za mene stvorio ove okolnosti, uredio je da mi se ovo dogodi. Zašto je On to uradio? Ovo se drugim ljudima nije dogodilo – zašto je meni moralo da se desi? I kakve će potom biti posledice?” Ovo su stvari koje oni preispituju, preispituju svoje dobitke i gubitke, blagoslove i nedaće. I dok preispituju ove stvari, jesu li u stanju da istinu sprovode u delo? Mogu li da se pokore Bogu? Ne mogu. I kakva je priroda stvari koje nastaju u promišljanjima njihovog srca? Po svojoj prirodi, sve ove stvari predstavljaju razmatranje njihovih ličnih interesa, sve one su za njihovo dobro. Koju god dužnost da obavljaju, ovi ljudi pre svega to preispituju: „Hoću li patiti dok obavljam ovu dužnost? Hoću li često morati napolju da radim i putujem? Hoću li moći redovno da jedem i odmaram se? Hoću li morati da ustajem rano? Kakve ću ljude susretati? Hoću li se često susretati s nevernicima? Spoljni svet je trenutno prilično neprijateljski nastrojen, ako stalno budem morao napolju da radim i putujem, šta ću ako me uhapsi velika crvena aždaja?” Iako se čini da prihvataju svoje dužnosti, u njihovom srcu ima lažljivosti, uvek preispituju ove stvari. U stvari, preispitivanjem ovih stvari oni samo razmatraju sopstvene izglede i sudbine, ne razmišljaju o interesima Božje kuće. A kakav je ishod kad ljudi jedino razmatraju svoje sopstvene izglede, sudbine i interese? Nije im lako da se pokore Bogu i ne mogu to da učine čak ni ako to žele. Ljudi koji naročito vrednuju sopstvene izglede, sudbine i interese, uvek preispituju da li je Božje delo korisno za njihove izglede i za njihove sudbine, kao i da li će im pomoći da dobiju blagoslove. Naposletku, kakav je ishod njihovog preispitivanja? Samo se bune protiv Boga i protive Mu se. Čak i kad su istrajni u obavljanju svojih dužnosti, izvršavaju ih površno, negativno raspoloženi; u svom srcu, i dalje razmišljaju kako da nešto iskoriste i ne nađu se na gubitničkoj strani. Takvi su im motivi dok obavljaju svoje dužnosti i ovim nastoje da se pogode sa Bogom. Kakva je ovo narav? Reč je o lažljivosti, to je rđava narav. Ovo više nije obična iskvarena narav, već je prerasla u rđavost. A kad u nečijem srcu postoji ovakva rđava narav, ona predstavlja borbu protiv Boga! Ovaj problem treba da vam bude jasan. Ako ljudi Boga uvek preispituju i nastoje da se pogađaju pri obavljanju svojih dužnosti, mogu li oni svoje dužnosti da obavljaju kako treba? Nipošto ne mogu. Oni ne obožavaju Boga svim svojim srcem i iskreno, oni nemaju pošteno srce, već posmatraju dok obavljaju svoje dužnosti, uvek sa zadrškom – i kakav je ishod? Bog u njima ne deluje i postaju smeteni i zbunjeni, ne razumeju istina-načela, postupaju shodno svojim sklonostima i sve uvek rade naopako. A zašto sve uvek rade naopako? Jer njihova srca oskudevaju u jasnoći, a kad im se stvari dese, oni o sebi ne razmišljaju niti traže istinu kako bi pronašli rešenje, već istrajavaju u tome da stvari čine kako im se prohte, shodno sopstvenim željama – ishod je takav da u obavljanju dužnosti sve uvek urade naopako. Nikada ne razmišljaju o radu crkve, niti o interesima Božje kuće, uvek kuju zavere u sopstvenu korist, uvek prave planove zarad sopstvenog interesa, ponosa i statusa, i ne samo da svoje dužnosti obavljaju loše, već odugovlače rad crkve i na njega utiču. Zar time ne zastranjuju i ne zanemaruju svoje dužnosti? Ako neko, pri obavljanju svoje dužnosti, uvek pravi planove zarad sopstvenih interesa i budućih izgleda, i ne razmišlja o radu crkve niti o interesima Božje kuće, onda to nije obavljanje dužnosti. To je oportunizam, činjenje stvari radi sopstvene koristi i radi ličnog pribavljanja blagoslova. Time se menja priroda u pozadini njegovog obavljanja dužnosti. Radi se samo o pogađanju sa Bogom i o želji za obavljanjem dužnosti zarad postizanja sopstvenih ciljeva. Ovakav način postupanja će najverovatnije prekinuti rad crkve. Ako crkvenom radu nanosi samo manju štetu, još uvek ima prostora za iskupljenje i toj osobi se, ipak, može pružiti prilika da obavlja svoju dužnost, umesto da bude uklonjena; međutim, ako to crkvenom radu nanosi veliku štetu i navlači kako gnev Božji tako i gnev ljudi, onda će ta osoba biti razotkrivena i isključena, bez ikakve dalje mogućnosti da obavlja svoju dužnost. Neki ljudi se na ovaj način otpuštaju i isključuju. Zašto se isključuju? Da li ste ustanovili osnovni uzrok? Osnovni uzrok je u tome što oni uvek razmatraju sopstvene dobitke i gubitke, zanose se sopstvenim interesima, nisu u stanju da se pobune protiv tela i uopšte nemaju pokoran stav prema Bogu, pa su skloni tome da se ponašaju nepromišljeno. U Boga veruju samo da bi stekli profit, blagodat i blagoslove, a nikako zato da bi zadobili istinu, pa njihova vera u Boga pada u vodu. Ovo je sȃm koren problema. Smatrate li da je nepravedno da budu razotkriveni i isključeni? To nije ni najmanje nepravedno, već je u potpunosti određeno njihovom prirodom. Svi koji ne vole istinu niti streme ka istini na kraju će biti razotkriveni i isključeni. Međutim, drugačije je za one koji vole istinu. Kad im se nešto dogodi, oni prvo pomisle: „Kako mogu da postupim u skladu sa istinom? Kako treba da postupim, a da ne narušim interese Božje kuće? Šta će Bogu udovoljiti?” Neko ko razmišlja na ovaj način traži istinu. Ove misli dokazuju da voli istinu. Ne razmišlja pre svega o svojim interesima, već uzima u obzir interese kuće Božje. Ne uzima u obzir sopstveno zadovoljstvo; već razmišlja o tome da li je Bog zadovoljan. Ovo su misli i način razmišljanja onih ljudi koji vole istinu, i ovakve ljude Bog voli. Ako je osoba, kad joj se nešto dogodi, u stanju da praktično postupa u skladu sa istina-načelima i da prihvati Božje preispitivanje, a Bog joj je garancija, ona verovatno neće pogrešiti pri obavljanju svoje dužnosti i biće joj lako da tu dužnost ispuni u skladu sa Božjim namerama. Ako neko uvek samoinicijativno postupa, pravi smicalice, planira i kuje zavere u sopstvenom interesu, ako ne uzima u obzir interese Božje kuće niti Božje namere, i nedostaje mu i najmanja spremnost da se pokori Božjim orkestracijama i uređenjima – ako mu nedostaje čak i želja da to učini – kakav će biti krajnji ishod? Često će prekidati i ometati rad crkve. Izazivaće ogorčenje među pripadnicima Božjeg izabranog naroda, biće omražen i prezren među Božjim izabranicima, a u ozbiljnim slučajevima, biće razotkriven i isključen. Neizbežno je da ljudi koji uvek imaju ambicije i želje na kraju podbace i spotaknu se. Kao što kaže izreka: „Ko visoko leti, nisko pada”. Kako se ovo zove? Zove se razotkrivanje. Zar to nije zasluženo? Je li ovakva osoba zavređuje tuđe saosećanje? Ne zavređuje. Ovo je konačan ishod za sve one koji prave planove u sopstvenom interesu. Neki ljudi kažu: „Ali ja često pravim planove koji su u mom interesu. Kako se meni to nije dogodilo?” Zato što nisi uticao na crkveni rad, pa Bog ne mora da ti pridaje značaj. Da li je dobro ili loše to što ti Bog ne pridaje značaj? (Loše je.) Zašto to kažeš? (Ako bih nastavio da se tako ponašam, ne bih mogao da dobijam delo Svetoga Duha.) To je tačno. Ako neko ne stremi ka istini i ne doživljava Božje delo, Sveti Duh neće delovati u njemu. Ovo naročito važi za one ljude koje Bog ne dovodi u red kakve god da su loše stvari učinili; za njih su stvari završene. Bog svakako ne želi ovakve ljude; ostavlja ih po strani. Ako ne stremiš ka istini, nemaš ni život. Baš kao kod onih ljudi koji uvek teže slavi, dobiti i statusu, koji ne streme ka istini, koje nikada ne vidite da istinu sprovode u delo – da li ovakvi ljudi ostvaruju ikakav rast u životu? Budući da istinu ne sprovode u delo, neće imati nikakav rast u životu bez obzira na to koliko godina veruju u Boga. Postoje neki ljudi koji i danas govore o istim stvarima kao i pre tri godine, i dalje izgovaraju iste reči i doktrine. Sa ovim ljudima je završeno. Ne može se videti nikakav napredak u njihovom rastu ili samospoznaji. Njihova vera u Boga ostaje ista i nema ni najmanje promene u njihovoj život-naravi. Sve manje razumeju Boga, a njihove iskvarene naravi koje se opiru Bogu postale su izraženije. Zar ovo nije još opasnije? Svakako da je još opasnije i oni će zasigurno biti isključeni.

Dok doživljavate stvari koje se odnose na vašu dužnost ili na vaše iskvarene naravi, da li probleme koji u vama postoje obično možete da otkrijete introspekcijom? (Sada mogu donekle da ih otkrijem. Dok obavljam svoju dužnost, uvek želim da budem glavni i da moja bude poslednja, i nastojim da se pravim važan kako bi me drugi ljudi cenili. Ali, nakon što mi braća i sestre na ovo ukažu, preispitujem sebe i stičem određeno znanje o svojoj nadmenoj prirodi.) Možete da prepoznate svoju nadmenost, ali šta je sa vašom pokornošću prema Bogu – da li se ona povećala? Da li su vaša namera i želja za pokornošću sada snažnije? Da li je snažnija vaša vera u Boga? (Donekle su snažnije.) Bez traženja istine, obavljanje dužnosti je neizvodljivo; kada se suočite sa problemima, za njihovo rešavanje morate koristiti istinu. Ako svoju dužnost uvek obavljate u skladu sa sopstvenom voljom i sotonskim filozofijama, ne samo da nećete uspeti da rešite problem vlastite iskvarenosti koju ste otkrili, već ni vaša vera u Boga, pokornost i ljubav prema Bogu takođe neće bivati snažnije. Ako istinu ne prihvataš i ne koristiš je za rešavanje svojih problema, nikada nećeš ostvariti rast u životu i nikada nećeš moći da rešiš problem sopstvene iskvarenosti. Dok sada obavljate svoju dužnost, kakve iskvarene naravi otkrivate? Koje ljudske nečistoće ostaju u vama? Da biste otkrili ove probleme, morate često promišljati o sebi. Bez samoanalize, oni se ne mogu spoznati. Ponekad, tek nakon što druge ljude čuješ kako govore o sopstvenoj samospoznaji, osećaš da si i sȃm isti takav. Ako ne čuješ druge ljude kako razotkrivaju svoja stanja, nećeš moći da otkriješ sopstvene probleme. Mnogo je onih koji rado slušaju iskustvena svedočenja drugih ljudi, upravo zato što od toga imaju koristi i što iz toga nešto zadobijaju. Što pažljivije ispituješ svoje iskvarene naravi, svoje namere i zamisli, i što ih temeljnije spoznaješ, lakše ćeš moći da ih napustiš i tvoja će vera u sprovođenje istine u delo postati snažnija. A što je tvoja vera u sprovođenje istine u delo snažnija, to ćeš je lakše i sprovoditi u delo. Ako istinu često sprovodiš u delo, svoju dužnost ćeš moći da obavljaš znatno čistije i primerenije. To je proces životnog rasta; to su plodovi promišljanja o sebi i samospoznaje. Ima ljudi koji smatraju da im narav nije iskvarena, jer su godinama slušali propovedi i razumeli mnoge reči i doktrine, te da nema potrebe da o sebi razmišljaju i da postižu samospoznaju. Žive u uverenju da su to stvari na koje moraju da se usredsrede samo novi vernici, te da su njihova dugogodišnja vera u Boga i lepo ponašanje sami po sebi dokaz da su se već promenili i da nemaju iskvarenu narav. Ovo je ozbiljna zabluda. Ako misliš da si se već promenio, koliko istine možeš da sprovedeš u delo? Koliko pravih iskustvenih svedočenja imaš? Možeš li o njima da govoriš? Možeš li pred drugima da svedočiš o Bogu? Ako o tome ne možeš da govoriš, to dokazuje da nemaš iskustvenih svedočenja i da ti nedostaje istina-stvarnost. Da li je onda moguće da se neko kao što si ti zaista promenio? Jesi li ti neko ko se istinski pokajao? Čovek ne može a da u to ne posumnja. Kako bi u život mogao da uđe neko ko nikada ne razmišlja o sebi niti pokušava da sebe spozna? Kako bi neko ko nikada ne govori o samospoznaji mogao da s drugima podeli istinsko iskustveno svedočenje? To je, naprosto, nemoguće. Ako neko veruje da se zaista promenio i da nema potrebe da sebe spozna, može se reći da je takva osoba licemer. Neki ljudi samo mehanički obavljaju svoju dužnost, verujući da je prihvatljivo raditi samo onoliko koliko je neophodno, da to što njihova dužnost spolja deluje prihvatljivo treba da znači i da je u skladu sa merilom. Takvo postupanje je površno, zar ne? Da li se neko ovakav zaista pokorava Bogu? Takva osoba obavlja svoju dužnost bez ikakvih istina-načela, zadovoljavajući se pukim izvršavanjem zadataka i radom, a pritom smatra kako je njena dužnost u skladu sa merilom. U stvari, ona je samo prikladni službenik, ali ne i osoba koja svoju dužnost obavlja na prikladan način. Ljudi koji se zadovoljavaju time da budu prikladni službenici nikada neće zadobiti istinu niti će postići promenu naravi. Svako ko svoju dužnost ne obavlja u skladu sa Božjim zahtevima, ko ne traži istina-načela, ko stalno postupa po sopstvenoj volji, taj samo službuje i mukotrpno radi. U kojoj se fazi sada nalazite? (Ja sam i dalje u fazi službovanja.) Najveći deo vremena vi službujete; kada obavljate svoju dužnost, ponekad ste u stanju da stremite istini i donekle ste pokorni; međutim, da li to često radite? (Ne baš često.) Cilj traganja za istinom jeste razrešenje ovog problema. Morate se potruditi da sve češće obavljate svoju dužnost, a da sve ređe službujete, nastojeći da službovanje u potpunosti zamenite obavljanjem dužnosti. Koja je razlika između službovanja i obavljanja dužnosti? Osoba koja službuje čini ono što poželi, smatrajući da je to u redu sve dok se ne opire Bogu niti vređa Njegovu narav, misleći da je to prihvatljivo sve dok prolazi neopaženo i dok to niko ne proverava. Nimalo se ne trudi da spozna samu sebe, da bude poštena, da poslove obavlja u skladu sa istina-načelima i da se pokorava Božjim uređenjima, a pogotovo se ne trudi da zakorači u istina-stvarnost. Ništa od toga je ne zanima. To je službovanje. Službovanje je neprestani mukotrpan rad, poput robovskog dirinčenja, rad od jutra do mraka, takva vrsta mukotrpnog rada. Upitaš li službenika zašto sve ove godine radi kao konj, odgovoriće ti: „Da bih dobio blagoslove!” Upitaš li ga da li se, posle toliko godina vere u Boga, njegova iskvarena narav uopšte promenila, da li je dobio ikakvu potvrdu o postojanju Boga, da li je stekao ikakvo istinsko znanje i iskustvo o Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima, reći će ti da ništa od toga nije stekao i ni o jednoj od tih stvari neće moći ništa da kaže. Nije zakoračio, niti je imalo napredovao u pogledu ijednog od različitih pokazatelja koji se odnose na životni rast i promenu naravi. Samo i dalje službuje, nimalo ne shvatajući značenje promene naravi. Neki ljudi godinama službuju, a da se pritom nisu ni najmanje promenili. Kada se suoče sa poteškoćama, i dalje često postaju negativni, prigovaraju i otkrivaju svoje iskvarene naravi. Prilikom orezivanja su skloni raspravama i prepirkama, nesposobni su da prihvate makar i delić istine i Bogu se uopšte ne pokoravaju. Na kraju im se zabranjuje da obavljaju svoje dužnosti. Pri obavljanju dužnosti, neki ljudi prave brljotine i ne prihvataju kritiku, već besramno tvrde kako ništa loše nisu učinili i nimalo se ne kaju. I konačno, kada ih kuća Božja opozove s dužnosti i sa njima raskrsti, uz plač i prigovaranje napuštaju svoja mesta. Tako se oni uklanjaju i to predstavlja način na koji dužnosti temeljno otkrivaju ljude. Ljudi obično obećavaju kule i gradove i glasno uzvikuju parole; međutim, zašto se, kada obavljaju dužnost, ne ponašaju kao ljudi, već postaju đavoli? Zato što, kuda god da odu, ljudi kojima manjka ljudskost zapravo i jesu đavoli; a bez prihvatanja istine, nigde ne mogu da budu postojani. Neki ljudi svoje dužnosti često obavljaju površno i prilikom orezivanja pokušavaju da se svađaju i ubeđuju. Nakon uzastopnog orezivanja, osećaju izvesnu želju da se pokaju, pa počinju da primenjuju metode samouzdržavanja. Međutim, na kraju ne mogu da se uzdrže, a ne pomaže ni to što se zaklinju i što sebe proklinju. Time i dalje ne rešavaju problem svoje površnosti, kao ni svoju sklonost prema raspravama i prepirkama. Tek nakon što takvu osobu svi počnu da preziru i da je kritikuju, ona napokon biva saterana u ćošak, pa priznaje: „Moje su naravi iskvarene. Želim da se pokajem, ali ne mogu. Dok izvršavam svoju dužnost, stalno mislim na lične interese, sopstveni ponos i ugled, pa se često bunim protiv Boga. Želim da istinu sprovodim u delo, ali ne mogu da napustim svoje namere i želje; ne mogu da se pobunim protiv njih. Uvek želim da postupam po svojoj volji, smišljam razne smicalice da izbegnem posao i žudim za dokolicom i za uživanjem. Ne mogu da prihvatim da budem predmet orezivanja i uvek nastojim da to izbegnem. Za mene je dovoljno dobro to što sam mukotrpno radio i istrpeo teškoće, pa sam stoga sklon raspravama i prepirkama kad god neko pokušava da me oreže, jer u srcu ne osećam uverenost. Sa mnom je zaista teško izaći na kraj! Kako bi trebalo da tražim istinu da bih razrešio ove probleme?” Ta osoba počinje da razmišlja o ovim stvarima, pa time pokazuje da ima određeno shvatanje o tome kako ljudi treba da se ponašaju, kao i da poseduje nešto razuma. Ako u određenom trenutku službenik počne da obavlja pravi posao i usredsredi se na promenu sopstvene naravi, ako shvati da i sȃm ima iskvarene naravi, da je i sȃm nadmen i nesposoban da bude pokoran Bogu, te da od opiranja neće imati nikakve koristi – kada počne da razmišlja o tim stvarima i pokuša da ih dokuči, kada uzmogne da traži istinu kako bi se suočio sa problemima koje otkriva – neće li tada početi da se preokreće njegov dotadašnji način postupanja? Bude li počeo da se preokreće, ima nade da će se takav čovek promeniti. Međutim, ako uopšte ne namerava da traga za istinom, ako nema želju da teži istini i jedino zna da mukotrpno radi i dirinči, verujući da završetak trenutnog posla predstavlja ispunjenje njegovog zadatka i dovršetak Božjeg poziva – ako veruje da to što je pokazao neki trud znači da je obavio svoju dužnost, a pritom nikad ne uzima u obzir šta su Božji zahtevi ni šta je istina, kao ni to da li je on osoba koja je pokorna Bogu, i nikada ne pokušava da išta od toga shvati – ako na ovaj način pristupa svojoj dužnosti, hoće li moći da postigne spasenje? Neće moći. Nije krenuo putem spasenja, nije stupio na pravi put vere u Boga i sa Bogom nije izgradio odnos. On i dalje samo mukotrpno radi i službuje u kući Božjoj. Bog čuva i štiti i ovakve ljude kada službuju u Njegovoj kući, ali ne namerava da ih spase. Bog te ljude ne orezuje, ne sudi im, ne grdi ih, ne ispituje, niti ih oplemenjuje. Dozvoljava im da dobiju određene blagoslove u ovom životu, i to je sve. Kada ovi ljudi budu naučili da razmišljaju o sebi i budu stekli znanje o sebi, kada budu spoznali važnost sprovođenja istine u delo, time će pokazati da su razumeli propovedi koje su slušali i da su konačno postigli određene rezultate. Tada će pomisliti: „Tako je divno verovati u Boga. Njegove reči mogu zaista da promene ljude! Za mene je sada najhitnije da nastojim da zadobijem istinu. Ako se ne usredsredim na spoznaju samoga sebe i ako ne izgnam svoje iskvarene naravi, već se i dalje budem zadovoljavao pukim službovanjem, neću ništa zadobiti.” Prema tome, takva osoba počinje da razmišlja: „Kakve to iskvarene naravi imam? Kako da ih spoznam? Kako da se rešim tih iskvarenih naravi?” To što počinje da razmišlja o ovim stvarima dotiče se razumevanja istine i promene naravi, pa u tom slučaju ima nade da takva osoba bude spasena. Ako neka osoba može da razmišlja o sebi i da samu sebe spoznaje kroz svoju dužnost, ako traži istinu, naporno radi da ispuni Božje zahteve i reši se svojih iskvarenih naravi, ona je stupila na pravi put vere u Boga. Neprestano razmišljajući o tim stvarima i posežući za istinom, dobiće Božje prosvećenje, prosvetljenje i usmeravanje. Time će moći da prihvati da je Bog orezuje, a ubrzo bi mogla da bude podvrgnuta sudu i grdnji, da bude ispitana i oplemenjena. Bog će na njoj započeti Svoje delo, pročistiće je i preobraziti.

Neki ljudi kažu: „Već godinama verujem u Boga i obavljam svoju dužnost, ali nikada nisam bio predmet orezivanja, nisam dobio nikakvo prosvećenje ni prosvetljenje, a još manje sam bio podvrgnut kušnjama i oplemenjivanju.” Da li takva osoba doživljava Božje delo? Ako je zaista u stanju da iskusi Božje reči i sprovodi ih u delo, kako je onda moguće da nije bila prosvećena ni prosvetljena? Ako često otkriva svoju iskvarenost, sasvim sigurno će biti predmet orezivanja. Ako se nakon orezivanja ne pokaje, onda sigurno nema nikakvu ljudskost i predstavlja osobu koju treba ukloniti. Neki ljudi kažu: „Često doživljavam da me Bog orezuje, često od Njega dobijam prosvećenje i prosvetljenje i zadobijam novu svetlost.” O čemu je ovde reč? (Bog predvodi takvu osobu.) Neki drugi kažu: „Zašto ja nisam poput drugih ljudi, kojima sve ide kao po loju? Bog ih uvek blagosilja, žive poput bubrega u loju i ne moraju da podnose nikakve nedaće. Zašto mene uvek proverava i oplemenjuje?” Ako je neko uvek izložen proveri i oplemenjivanju, da li je to dobro ili loše? (To je dobro.) To je dobra, a ne loša stvar. Koji je Božji cilj kada proverava i oplemenjuje ljude? (Da im omogući da spoznaju svoje iskvarene naravi.) Bog to ne radi da bi ljude mučio, niti da bi ih izložio patnji; On to čini kako bi ljudima omogućio da spoznaju svoje iskvarene naravi i da jasno uvide suštinu i pravo lice svoje iskvarenosti, kao i da napuste svoje namere i zamisli i pokore se Bogu. U tom slučaju oni ne službuju, već će obavljaju svoju dužnost. Kada iskreno i zvanično obavljaš dužnost stvorenog bića, tvoj odnos sa Bogom postaje normalan i time se preokreće nenormalan odnos kakav si ranije imao sa Njim. Ako odnos između tebe i Boga podseća na onaj između zaposlenog i poslodavca, ti ne možeš da dobiješ spasenje. Ako prihvatiš Božji poziv, ako možeš da budeš poslušan uređenjima Božje kuće i ozbiljno se posvetiš pravilnom obavljanju dužnosti, tvoj će odnos sa Bogom biti normalan. Bićeš stvoreno biće, moći ćeš da se pokoravaš uređenjima Stvoritelja i da u svom srcu Boga prihvatiš kao Spasitelja, pa ćeš postati cilj Njegovog spasenja. Tvoj će odnos sa Njim biti u ovoj ravni. Međutim, ako uvek samo službuješ, ako bez obzira na to kakav ti nalog Bog poveri, to uvek radiš površno, bez prihvatanja istina-načela i bez prave pokornosti, znajući samo da mukotrpno radiš i otaljavaš poslove koji su ti dodeljeni, u tom slučaju si zaista službenik. Budući da službenici ne prihvataju istinu i nikada ne prihvataju ni najmanju promenu, njihov odnos sa Bogom ostaje zauvek poput onog između zaposlenih i poslodavaca. Nikada se istinski neće pokoriti Bogu i Bog ih neće priznati kao vernike, niti kao one koje smatra Svojima. To je posledica činjenice da oni u Boga veruju ne tragajući za istinom; to je određeno samim putem kojim idu. Ako želiš da poboljšaš svoj odnos sa Bogom, šta bi trebalo da učiniš? (Da idem putem traganja za istinom.) Tako je. Moraš da ideš putem traganja za istinom. Šta bi trebalo da bude tvoj prvi korak? (Moram da razumem kako da obavljam svoju dužnost.) Oni koji veruju u Boga moraju da obavljaju dužnost – to je Božji zahtev. Slediti Boga znači obavljati svoju dužnost; Boga ne slede oni koji u Njega veruju a pritom ne obavljaju dužnost. Ako želiš da slediš Boga, moraš pravilno da obavljaš svoju dužnost. Pri obavljanju dužnosti, koji aspekt istine treba najpre sprovesti u delo? (Istinu o pokornosti.) Tako je. Neki ljudi kažu: „Ovo je sada moja dužnost. Moram marljivo da učim i da postignem određene pomake u učenju engleskog jezika, a zatim ću, za nekoliko godina, polagati ispit TOEFL ili odbraniti doktorsku disertaciju. Tada ću moći da se istaknem u neverničkom svetu ili da se u kući Božjoj pokažem u dobrom svetlu, pa ću u budućnosti postati vođa.” Zar takvi ljudi ne spletkare jedino u svoju korist? (Da.) Večito planiranje i uređivanje zarad sopstvenog tela, udešavanje stvari ne samo za života, već i nakon sopstvene smrti – to je način razmišljanja svojstven neverniku. Za nevernike je normalno da svoje dane provode razmišljajući na ovaj način, jer oni ne priznaju da Bog postoji, pa mogu da misle jedino na svoje telo i da razmišljaju samo o svom opstanku, poput životinja. Međutim, ljudi koji veruju u Boga svakodnevno čitaju Njegove reči i razumeju istinu, pa treba da im bude poznat značaj obavljanja dužnosti i razlog njenog postojanja. Sa ovim stvarima moraju da budu načisto, jer su one u neposrednoj vezi sa putem kojim treba ići u sopstvenoj veri u Boga. Još je nužnije da shvate istinu o tome kako se treba pokoravati Božjem delu i kako treba doživljavati Božje reči da bi se shvatila istina i postigla promena naravi, koji se aspekti istine moraju dostići kako bi se pravilno obavljala dužnost i postigla pokornost Bogu, i kako ljudi treba da prihvate Božji sud i grdnju ne bi li se njihove iskvarene naravi mogle pročistiti. To je put kojim treba ići u sopstvenoj veri u Boga. Jedino tragajući za istinom na ovaj način može se pravilno obavljati sopstvena dužnost i dobiti Božje spasenje. Bog želi da spase i da usavrši ljude koji ovako tragaju za istinom. Dovršavajući Svoje delo spasenja, Bog želi da zadobije nekoliko takvih pojedinaca. Ako neko razmišlja jedino o tome kako da napreduje, kako da postane istaknuti vođa, kojim brojem ljudi će upravljati i kojim brojem gradova bi eventualno mogao da vlada, sve su to ambicije i želje. Takva osoba je slika i prilika antihrista – a svi antihristi kuju zavere kako bi postigli takve stvari. Da li je opravdano kovati zavere da bi se postigle takve stvari? (Nije.) Znajući da to nije opravdano, hoće li ta osoba moći od toga da odustane? (Neće joj biti lako.) Da bi postigli svoje ciljeve, ljudi obično postupaju shodno svojim namerama. U svemu što činiš, postupaš li tako da postigneš svoje ciljeve ili razmišljaš o sebi, tražiš istinu, buniš se protiv svojih ciljeva i mahinacija, a zatim biraš da ideš putem stremljenja ka istini? Šta je zapravo ispravan put? (Da se neprestano bunim protiv sebe i postupam u skladu sa Božjim zahtevima.) Kakvim traganjem se to može postići? To može postići samo neko ko ima dobro srce, srce koje je pošteno i ispravno. To ne mogu postići oni lažljivi, nepopustljivi i pokvareni ljudi, koji ne vole istinu. Budući da znaju da put kojim idu nije pravi put – da je to Pavlov pogrešan put – i da zasigurno neće dobiti spasenje, zašto ne krenu pravim putem? Zato što ne mogu da se kontrolišu. O tome u potpunosti odlučuje njihova priroda. Kao u slučaju kada dvoje ljudi istoga kova podjednako dugo veruju u Boga, slušaju iste propovedi i obavljaju iste dužnosti, ali svaki od njih ide različitim putem. Potrebno je svega nekoliko godina da krenu različitim putevima, pa će jedan biti uklonjen a drugi zadržan. Jedan ima pošteno i ispravno srce, voli istinu i ide putem traganja za istinom. Čak i kada bi neko pokušao da zavede ovu osobu i navede je da krene putem zla, da li bi ga ona sledila? Ne bi. Sigurno bi ga odbila. Ta osoba je u stanju da traži istinu, da postupa u skladu sa Božjim zahtevima i da sve bolje obavlja svoju dužnost. Nasuprot njoj, druga osoba je pokvarena i lažljiva. Teži statusu i ima prevelike ambicije. Koliko god da sa njom neko razgovara o istini, ona neće odustati od svog traganja za statusom. Problem je u njenoj prirodi. A kakav kraj očekuje osobu koja ne prihvata istinu i koja ne može da se odrekne statusa? Biće uklonjena. Te dve osobe će očigledno imati sasvim različite ishode. Ona koja je poštena u svom srcu i koja stremi ka istini počinje sve više i sve jasnije da shvata istinu i postepeno se prilagođava Božjim namerama. Ona koja ne traga za istinom u stanju je da razume jedino doktrinu i ne može istinu da sprovodi u delo. Zašto ne može da je sprovodi u delo? Ambicije i želje su joj prevelike i ne može da ih napusti. U svemu što čini, prednost daje ličnim interesima, ambicijama, željama, slavi, zaradi i statusu. Ispunjena je ovim stvarima i zanesena njima. Kada joj se nešto dogodi, ona prvo zadovoljava svoje telo i sopstvene želje. U svemu postupa prema svojim željama, jureći ovaj cilj i ostavljajući istinu po strani. Shodno tome, svoju dužnost ne obavlja pravilno i pravi brljotine, da bi na kraju bila uklonjena. Nisu li to upravo ljudi koje kuća Božja uklanja? Da li u tom slučaju za njih nema nade? Ako budu u stanju da se istinski pokaju, moći će da izbegnu uklanjanje i biće nade za njihovo spasenje. Međutim, ako im srce ostane nepopustljivo i ako se budu očajnički držali svojih želja, poput besnog psa koji ne ispušta svoju kost, onda nema baš nikakve nade da će dobiti spasenje. Ako ne idu pravim putem, ljudi ne mogu doći do istine! Jedini pravi put jeste put traganja za istinom. Jedino se njime može doći do istine. Jedino tragajući za istinom, čovek se može nadati Božjem spasenju.

Srce lažljivih i rđavih ljudi prepuno je njihovih ličnih ambicija, planova i smicalica. Da li je ove stvari lako ostaviti po strani? (Nije.) Šta treba da učinite ako svoju dužnost i dalje želite da obavljate kako treba, ali ove stvari ne možete da ostavite po strani? Postoji put za to: mora ti biti jasna priroda onoga što činiš. Ako je u pitanju nešto u vezi sa interesima Božje kuće i od velike je važnosti, onda to ne smeš odlagati, praviti greške, nauditi interesima kuće Božje, niti ometati delo Božje kuće. Kada obavljaš svoju dužnost, ovo je načelo koje treba da poštuješ. Ako ne želiš da naudiš interesima Božje kuće, svoje ambicije i želje pre svega moraš da ostaviš po strani; tvoji interesi moraju donekle istrpeti, moraju biti ostavljeni po strani, a ti bi radije pretrpeo sitnu nevolju nego što bi uvredio Božju narav, što predstavlja liniju koja se ne prelazi. Budeš li pokvario rad crkve da bi zadovoljio svoje jadne ambicije i sujetu, koja će biti krajnja posledica po tebe? Bićeš zamenjen, a možda i uklonjen. Razdražićeš Božju narav i možda više nećeš dobiti nijednu priliku da budeš spasen. Postoji ograničen broj prilika koje Bog daje ljudima. Koliko prilika da ih Bog ispita ljudi imaju na raspolaganju? Ovo je određeno shodno njihovoj suštini. Ako maksimalno koristiš prilike koje ti se pružaju, ako možeš da napustiš sopstveni ponos i sujetu i daješ prednost dobrom obavljanju crkvenog posla, u tom slučaju imaš ispravan način razmišljanja. Tvoje srce mora biti ispravno, ne sme da naginje ni na jednu stranu. Ako imaš pogrešne namere, moraš odmah da se pomoliš i da ih ispraviš. U kritičnim trenucima potrebno je da štitiš interese Božje kuće i da obavljaš svoje zadatke. Onaj ko to čini je ispravna osoba. Ako povremeno, nakon što obaviš neki posao, brže-bolje kažeš: „Ja sam to uradio” samo da bi zadovoljio svoju sujetu, to je u redu. Bog će to dozvoliti. Bez obzira na to kako razmišljaš, nakon što si obavio zadatak, to će biti upamćeno od Boga. Zar to nije pošteno? Tim pre što je ovo zaista bilo nešto što si postigao svim srcem i pošteno; pobunio si se protiv sopstvenog tela i sopstvene ambicije, ispunio svoju dužnost i izvršio Božji nalog ne dozvoljavajući da interesi Njegove kuće budu oštećeni. Božje srce je utešeno, dok ti u svom srcu istovremeno osećaš spokoj i radost. Ovo je sreća koja se ne može kupiti novcem; zaslužio si je svojom iskrenošću. To je rezultat stremljenja ka istini. Ako, nakon toga, počneš da se hvališ: „Znate li svi vi da sam to ja učinio?” Bog se tome neće usprotiviti. Međutim, u kritičnim trenucima, moraš da se pridržavaš osnovnog polazišta. Ne smeš da izazivaš Božji gnev, niti da vređaš Njegovu narav. Ako ovoga možeš da se pridržavaš, starajući se o tome da se u svakom kritičnom trenutku uhvatiš za to uže spasa, grabeći priliku da ispuniš svoju dužnost, u tom slučaju ima nade za tvoje spasenje. Ako si pod uobičajenim okolnostima oprezan, međutim, kada su u pitanju stvari povezane sa istina-načelima – oni kritični trenuci kad treba da deluješ odlučno i promišljeno – ti ne obuzdavaš svoje ambicije i želje, već postupaš kako ti se prohte, praveći nered od crkvenog posla i propuštajući da se pridržavaš krajnjeg osnovnog polazišta, onda će to razdražiti Božju narav. Zar to ne zaslužuje kaznu? Božju narav nipošto ne smete da uvredite; to je osnovno polazište. Moraš da znaš šta je Božje osnovno polazište i kog osnovnog polazišta treba da se pridržavaš. Ako se u ključnim trenucima pridržavaš ovog osnovnog polazišta i nakon što izvršiš svoju dužnost Boga ne navodiš da te s gnušanjem odbaci i osuđuje, već da te upamti i prihvati, to predstavlja dobro delo. Bog se ne usredsređuje na ono što ti misliš, na to koliko si samozadovoljan ili ponosan na svoja postignuća; On se ne bavi ovim stvarima i neće ti pridavati značaj. Sve što preostaje jeste stvar tvog sopstvenog preobražaja. Pošto u svim situacijama možeš da se uhvatiš za uže spasa, možeš da postupaš u skladu sa Božjim zahtevima, u odsudnim trenucima možeš da ostaneš odan i da udovoljiš Božjem srcu i možeš da se pridržavaš osnovnog polazišta, šta ovo dokazuje? Dokazuje da imaš pokoran stav prema Bogu. U izvesnoj meri se može reći da si već delimično udovoljio Bogu. Ovako to Bog posmatra. Bog je pravedan, zar ne? (Jeste.) Prema tome, pametni su samo oni ljudi koji praktično postupaju na ovaj način. Nemojte razmišljati ovako: „Ovoga puta nisam dovoljno dobro obavio svoju dužnost da Bogu udovoljim. Ipak je bilo nekih nedostataka. Zar On to neće prihvatiti?” Bog oko toga neće cepidlačiti. Samo će posmatrati da li si se tokom obavljanja ovog zadatka držao osnovnog polazišta. Dokle god ne prelaziš granice osnovnog polazišta i izvršavaš zadatak, On će ga pamtiti. Ako, bez obzira na dužnost koju obavljaš ili na stvari koje radiš, uvek možeš da stremiš ka istina-načelima, ne prelazeći granice osnovnog polazišta čak ni u naročito teškim situacijama, u tom slučaju si principijelan u načinu na koji postupaš i u načinu na koji obavljaš dužnost. Može se reći da je tvoje ispunjavanje dužnosti suštinski u skladu sa merilom.

Božji zahtevi nisu univerzalni za svakog pojedinca. S jedne strane, oni zavise od kova tog pojedinca; s druge, zavise od njegove ljudskosti i težnji. Nekim ljudima nije problem da govore iskreno; za druge, to zahteva veliki napor, međutim, nakon što nekoliko godina budu predmet orezivanja, konačno iz srca mogu nešto iskreno da izgovore. Posmatra li Bog ovo kao preobražaj? Je li to rezultat Njegovog dela? Ovo je željeni ishod Božjeg dela. Nakon dugogodišnjeg obavljanja ovog dela, kada konačno vidi ovaj željeni rezultat, On ume da ga ceni. Prema tome, bez obzira na to šta si u prošlosti iskusio, bez obzira na greške koje si napravio ili tvoje brojne neuspehe, nemoj da brineš. Moraš verovati da je Bog pravedan. Veruj da je pokornost Bogu ispravna. Veruj da je ispravno pokoravati se Božjim orkestracijama i uređenjima. Ovo je najviši stepen istine. U svom praktičnom delovanju i svojim postupcima sledi ovaj put i nećeš pogrešiti! U njega ne sumnjaj niti ga istražuj. Neki ljudi kažu: „Od žrtava koje sam ranije podneo nisam previše toga zadobio. Budem li podneo i dodatne žrtve, hoću li opet biti na gubitku?” Dakle, kada si podnosio te žrtve, da li si istinu sprovodio u delo? Jesi li radio stvari u skladu sa istina-načelima? Jesi li išao pravim putem? Kad bi išao pravim putem, bilo bi nemoguće da ne dođeš do istine ili da ti nedostaje svedočenje. Međutim, ako su tvoje prethodne žrtve bile u potpunosti zarad statusa, slave i dobitka, šta si uopšte mogao da zadobiješ? Sve što bi dobio bilo bi da budeš predmet orezivanja, a da se nisi pokajao, dobio bi samo kaznu i uništenje. Žrtve si podnosio zarad slave, dobitka i statusa i očekivao si da dođeš do istine – nije li to pusta želja? Šta bi mogao da zadobije neko ko uvek spletkari i ko nastoji da nadmudri Boga? Nakon sve proračunatosti i sveg spletkarenja, na kraju sȃm sebe nadmudri. Ništa ne dobije, pa zar to nije zasluženo? Koje je najmanje osnovno polazište za veru u Boga? Ne činiti zlo, ne vređati Božju narav, ne ljutiti Ga, sa Njim se ne nadmetati; to je i napuštanje sopstvenih zamisli, ambicija i želja u ključnim trenucima. U stvari, kad ljudi na ovaj ili onaj način spletkare, na kraju sami sebe nasamare. Ako je ovo svima jasno, zašto ljudi i dalje spletkare? Zbog svoje prirode. Ljudi imaju um, misli i ideje; imaju i znanje i učenje. Zbog toga što ove stvari postoje, ljudi ne mogu da se kontrolišu; ovo je neumitan zakon. Ako voliš da spletkariš, to što spletkariš protiv drugih ljudi možda i neće biti tako veliki problem. Ali ako istrajavaš u spletkarenju protiv Boga, postavljajući Ga kao metu svojih mahinacija, samo prizivaš sopstveni ishod i odagnavaš priliku koju ti je Bog dao. Ovo nije vredno toga. Nipošto ne smeš dozvoliti da spletkarenjem dostigneš ovu tačku. Kakav god da je način tvog spletkarenja, na kraju moraš da se podvrgneš promeni naravi i da pokažeš rezultate, a ti rezultati moraju biti dobri i pozitivni. Ako neko na ovaj ili onaj način spletkari i na kraju ne dođe do istine, već završi tako što bude kažnjen, onda to predstavlja posledicu za onog ko voli spletke i stalno spletkari. Takva osoba nije pametna, već najveća moguća budala.

Svi ljudi su nečisti kada po prvi put počnu da veruju u Boga. Posle mnogo godina čitanja Božjih reči i razgovora o istini u zajedništvu, možda ste se oslobodili nekih svojih iskvarenih naravi. Postoje li, ipak, trenuci kada zarad sopstvenih interesa spletkarite i kujete zavere? (Da.) Sebe često zatičete u ovim stanjima. Kako bi prema njima u tom slučaju trebalo da se odnosite? Postoje li neka načela praktičnog postupanja? Za ovo je potrebno mnogo stremljenja. Kad god osetiš da si nepošten i da si zaglibio u rđavom, lažljivom stanju, da ti je srce prepuno ovih iskvarenih naravi, moraš da se pomoliš Bogu i da se pobuniš protiv svog tela. Ne pribegavaj rasuđivanju niti analizi i ne odnosi se prema ovom problemu shodno svojim predstavama. Ako si pod kontrolom svojih iskvarenih naravi i tvoje želje imaju prevlast, nastaće problem. U svom srcu znaš kad će mračna ruka greha posegnuti po svoje. Kad se to dogodi, moraš da se kontrolišeš i da se uzdržiš od delovanja. Moraćeš da smiriš svoj um, da dođeš pred Boga i pomoliš se. U stvari, nećeš morati da se preispituješ. Nakon što si u svojoj veri u Boga došao do ove faze, nakon što si čuo toliko propovedi, trebalo bi da budeš načisto šta ti je u mislima i da dobro možeš da razlikuješ od lošeg. Ključno je da moraš da se pobuniš protiv svog tela kako te ono ne bi vodilo. Šta onda treba da uradiš? (Da se pokorim.) A ako odmah ne možeš da se pokoriš? Ako i dalje želiš da se raspravljaš, preispituješ i analiziraš? U tom slučaju moraš da pustiš da se tvoje ambicije stišaju i popuste i istovremeno treba da dođeš pred Boga i pomoliš se ili da u zajedništvu porazgovaraš sa braćom i sestrama. Moraćeš takođe da se otvoriš, da sebe ogoliš i da koristeći istinu detaljno analiziraš ovu situaciju, pa će nakon jednog ili dva dana tvoje stanje biti znatno bolje. Ovo je delo Svetoga Duha. S jedne strane, napuštanje sopstvenih zamisli znači biti u stanju da se pobuniš protiv sopstvenih pogrešnih misli i ideja, odrekneš ih se i ispraviš ih. S druge strane, ako su nečije ambicije i želje izuzetno snažne i želi da postupi u skladu sa njima, a tok stvari ne može da promeni iako zna da će ovakvo postupanje biti u neskladu sa istinom i neće biti pravi put, u tom slučaju je potrebna molitva; mora se usrdno pomoliti kako bi stišao svoje ambicije. Na primer, možda postoji nešto što želiš da uradiš i, kad ta želja dostigne vrhunac, osećaš da to po svaku cenu moraš da učiniš, kao da ti život zavisi od toga. Međutim, ako sačekaš dva ili tri dana, uvidećeš da je tvoj prethodni stav bio besraman, nerazuman i nesavestan. To znači da si se preokrenuo. Kako se to dogodilo? Dogodilo se kroz molitvu i prosvećenje i prekor od Svetoga Duha, koji ti je pružio određene uvide ili osećanja koji su pomogli da problem sagledaš iz drugog ugla. Za ono što si smatrao ispravnim, osećajući nespokoj što to i ne učiniš, najednom shvataš da je pogrešno i da bi osećao grižu savesti da si tako postupio. Ovo ukazuje na promenu stanja, a rezultat je promena mišljenja. Ako neko ispravi svoje pogrešno stanje, to pokazuje da za tu osobu još uvek ima nade. Da je neko ko stremi ka istini i dobija Božju zaštitu. Međutim, ako taj neko nikada ne ispravlja svoje pogrešno stanje, istrajava u njemu iako zna da je to što čini pogrešno i ne sluša ničije savete, on nije osoba koja stremi ka istini i neće primiti Božju disciplinu niti će dobiti delo Svetoga Duha. Sa čim god da se suočava neko ko stremi ka istini, ukoliko to ne može da shvati, treba samo da se moli jedan ili dva dana, da čita Božje reči, sluša propovedi ili učestvuje u razgovorima u zajedništvu – koji god metod da koristi, postepeno će početi da shvata ovu situaciju i moći će da pronađe pravi put praktičnog delovanja. Ovim se pokazuje da je ta osoba zadobila delo Svetoga Duha i da je On vodi. Rezultati su vidno različiti, a načela prema kojima ova osoba postupa takođe će se promeniti. Ako se nikada ne menjaš, postoji problem u tvom stremljenju i u tvom stavu. Promeniš li način na koji gledaš na stvari, ustanovićeš da je istinu prilično lako sprovoditi u delo. Recimo, kad ugledaš neko ukusno jelo, ali ono nije tvoje omiljeno ili u tom trenutku ne želiš da ga jedeš, da li ti je lako da se uzdržiš od jela? (Da.) Međutim, ako zaista želiš da ga pojedeš, ali ti je zabranjeno, hoće li ti biti lako da to prihvatiš? (Neće.) Moraš da se pobuniš protiv toga; moraš da se pobuniš protiv svog apetita, protiv svoje sopstvene želje. Ako kažeš: „To jelo volim da jedem i nema sile da ga ne pojedem. Ko će mi to zabraniti?” i istrajavaš u prepirci i tvrdoglavom ponašanju, u tom slučaju od toga nećeš moći da odustaneš, nećeš moći da se protiv toga pobuniš. Na koji način onda možeš da se protiv toga pobuniš? Nužno je da se prvo smiriš i da u tišini razmisliš pred Bogom. Zatim o ovoj temi pročitaj neke od Božjih reči i o njima pažljivo razmisli: „Kako je moguće da sam tako pohlepan? Nije li s moje strane besramno što sam tako nezaustavljivo rešen da to pojedem? I šta bih napokon dobio time što bih to pojeo? Time sam pokazao svoju samovolju, zar ne?” Nezaustavljiva rešenost da se nešto pojede – kakva je ovo narav? Ona podrazumeva samovolju i nepopustljivost, kao i preteranu samouverenost i nerazumnost. Ovo je iskvarena narav. Narav koja te navodi da budeš previše samouveren, prkosan i nesposoban da se pokoriš. Ako o tome razmisliš, shvatićeš da je tvoja narav prilično iskvarena i da je previše u stanju da te navede da se pobuniš protiv Boga i da Mu se opireš. Ako bi počinio neko zlo, posledice bi bile nezamislive. Budeš li na ovaj način mogao da razmisliš o sebi, tvoje srce će se prirodno ozariti i lako ćeš dokučiti suštinu problema. Kad se u ovom trenutku ponovo budeš pomolio Bogu, i tvoj će način razmišljanja biti normalan, a efekat drugačiji. Nije li ovo stanje sasvim drugačije od onog buntovnog na početku? Kako ćeš razmišljati u ovom trenutku? Moći ćeš da prepoznaš stepen svoje prethodne nepopustljivosti i samovolje. Shvatićeš da si bio besraman i bezvredan. Ovakvo shvatanje o tebi samom biće preciznije i u praksi ćeš postupati racionalnije. Čuo sam neke ljude kako često govore: „Kako sam ranije mogao da se ponašam tako glupo? Kako sam mogao da govorim tako bezumne stvari? Zašto sam bio tako buntovan? Kako nisam umeo bolje od toga?” Kad neko ovako govori, to dokazuje da se zaista promenio i da je postigao rast. Prema tome, ako istinu neko vreme ne možeš da sprovodiš u delo, to ne znači da to nećeš moći ni tokom celog svog života. Šta ovim hoću da kažem? Bez obzira na to da li je neko lažljiv, samovoljan, nepopustljiv, nadmen i ne može istoga časa da se promeni, to ne znači da ta osoba ne može uopšte da se promeni. Za promenu naravi ponekad je potrebno vreme; ponekad to zahteva pravo okruženje ili Božji sud i grdnju. Međutim, ti bi mogao da kažeš: „Ovo sam što jesam. Dižem ruke. Nije mi više stalo do toga.” A ovo je opasno; nije Bog taj koji te uklanja, već ti uklanjaš samog sebe. Ne biraš put stremljenja ka istini, već put napuštanja sebe. Ovo je izdaja Boga, a čineći to zauvek ćeš izgubiti mogućnost da budeš spasen. Ko želi da dođe do istine i želi da mu se promeni život-narav, mora često da čita Božje reči. U svakom trenutku i u različitim pogledima u Božjim rečima sebe mora da ispituje i da o sebi promišlja kako bi se postepeno rešio svojih iskvarenih naravi, namera i nečistoća. Na ovaj način ljudi moraju da sarađuju, ali za to je potrebno i Božje delo. Bog uređuje različita okruženja i, shodno Svom vremenu, On Svoje delo obavlja u tebi. S jedne strane, On razotkriva tvoje iskvarene naravi, omogućavajući ti da to shvatiš i da razmišljaš o sebi. S druge, delo Svetoga Duha ispravlja tvoje stanje. Bilo da je reč o iskvarenoj naravi ili o deprimirajućim, negativnim emocijama, uvek postoji proces popravljanja i pokajanja. Ako se tokom ovog procesa moliš Bogu i stremiš ka istini, tvoje će se negativno stanje popraviti i moći ćeš normalno da obavljaš svoju dužnost. Ako se ni nakon nekoliko pruženih prilika za pokajanje ne promeniš, već se umesto toga držiš starih navika, zadržavajući svoju samovoljnu, nepopustljivu narav, onda nisi neko ko stremi ka istini. Ljudi koji ne streme ka istini su problematični i ne mogu da postignu spasenje. Procenite sebe: kad se suočite sa ovim problemima, u kojoj meri možete da se promenite? Da li ste stvari preokrenuli i pokajali se? Ako ste stvari preokrenuli i pokajali ste se, ima nade da ćete dobiti spasenje; međutim, ako se nikada ne menjate, neće biti nade za to.

Neki ljudi svoje dužnosti ne obavljaju kako treba, uvek su površni, izazivaju prekide ili ometanja i, na kraju, bivaju smenjeni. Međutim, nisu izbačeni iz crkve, već im se pruža prilika da se pokaju. Svi imaju iskvarene naravi, prolaze trenutke kad su zbrkani ili zbunjeni i periode kad su mali rastom. Cilj pružanja prilike je u tome da sve ovo možeš da preokreneš. A kako ćeš to preokrenuti? Moraš da razmisliš o svojim greškama iz prošlosti i da ih spoznaš; nemoj da tražiš izgovore i nemoj da širiš predstave. Ako Boga pogrešno razumeš i to pogrešno shvatanje nehajno prenosiš na druge, tako da i oni zajedno sa tobom pogrešno tumače Boga, ako imaš predstave i širih ih među drugima, tako da svi, baš kao i ti, imaju predstave i nastoje da se, zajedno sa tobom, ubeđuju sa Bogom, zar to nije potpirivanje rulje? Zar to nije protivljenje Bogu? A može li išta dobro proisteći iz protivljenja Bogu? Možeš li, ipak, biti spasen? Nadaš se da će te Bog spasti, a ipak odbijaš da prihvatiš Njegovo delo, Bogu se opireš i protiviš Mu se, pa, hoće li te Bog ipak spasti? Možeš da zaboraviš na ove nade. Kad si pogrešio, Bog te nije smatrao odgovornim, niti te je uklonio zbog te jedne greške. Božja kuća ti je pružila priliku i omogućila ti da nastaviš da obavljaš dužnost i da se pokaješ, što predstavlja priliku koju ti je Bog dao; ako imaš savest i razum, trebalo bi to da ceniš. Dok obavljaju svoje dužnosti, neki su ljudi uvek površni, pa bivaju smenjeni; neki bivaju premešteni. Znači li to da su uklonjeni? Bog to nije rekao; i dalje imaš priliku. Dakle, šta treba da učiniš? Treba da o sebi promisliš i da sebe spoznaš, te da se istinski pokaješ; ovo je put. Ipak, ima ljudi koji to ne čine. Oni uzvraćaju udarac i svi govore: „Nije mi bilo dozvoljeno da obavljam ovu dužnost jer sam rekao pogrešnu stvar i nekog uvredio.” Oni problem ne traže u sebi samima, ne razmišljaju o sebi, ne traže istinu, ne pokoravaju se uređenjima i orkestracijama Božjim i, šireći predstave, protive se Bogu. Nisu li postali Sotona? Kada činiš stvari koje radi Sotona, više nisi sledbenik Božji. Postao si neprijatelj Božji – da li bi Bog mogao da spasi Svog neprijatelja? Ne. Bog spasava ljude sa iskvarenim naravima, prave ljude – ne đavole i ne Svoje neprijatelje. Kada se okreneš protiv Boga i na Boga se žališ, kada pogrešno tumačiš Boga i Boga osuđuješ, šireći pritom predstave o Bogu, u tom slučaju si sasvim protiv Boga; pokrećeš protest protiv Boga. Kakvu to onda ulogu igraš ako u Boga veruješ, a istovremeno protiv Njega pokrećeš pobunu? Igraš ulogu Sotone. Jeste li u prošlosti nešto slično radili? (Jesmo.) I kako ste se osećali nakon toga? (Srce mi se zamračilo i stanje mi se pogoršalo.) To nije pravi put. Svi ste vi ovoga svesni, međutim, postoje i oni bez ikakve svesti. Zašto nekima nedostaje svest? (Nemaju srca ni duha.) Zar oni bez srca i bez duha nisu poput zveri? Ljudi kojima svest nedostaje zasigurno neće biti istinski vernici u Boga. Oni su zli ljudi koji se ubacuju u Božju kuću nastojeći da izvuku korist iz Njegovih blagoslova. Svest poseduje svaki onaj sa srcem i duhom; ako bude smenjen ili premešten, moći će da razmišlja o sebi i da sebe spozna. Kad ustanovi gde je pogrešio, može da se pokaje i promeni. Za ovakvu osobu i dalje ima nade da bude spasena.

Izvršavanje dužnosti je najveća i najvrednija stvar u životu čoveka. Čovek mora da postupa u skladu sa istina-načelima, da nikada ne kuje zavere zarad sopstvene koristi, jer što je više zavera zarad sopstvene koristi, više se odlaže i njegov životni rast. Neki ljudi stalno kuju zavere: „Kada će doći Božji dan? Još uvek nisam pronašao partnera; kada ću se venčati? Kada ću živeti svoj život?” U svakoj osobi postoji mnoštvo beznačajnih briga. Kad postigne telesnu udobnost, ta osoba počinje da pravi planove za svoj budući život, izglede, sudbinu i odredište. Ako sve ovo budeš mogao da prozreš i da to napustiš, sve bolje ćeš obavljati svoju dužnost, bez sputavanja ili zadrške. Na primer, pretpostavimo da se od tebe traži da za svoju braću i sestre spremiš hranu ili da za njih pošalješ pisma. Ako ove jednostavne zadatke možeš da posmatraš kao svoju dužnost i prema njima se ozbiljno odnosiš, obavljajući ih u skladu sa istina-načelima, svoju dužnost ćeš moći sve bolje da obavljaš – to je obavljanje dužnosti u skladu sa merilom. Biti postojan na svojoj poziciji i ispunjavanje dužnosti predstavljaju jedan aspekt; a drugi aspekt je u tome da moraš znati i kako da obavljaš svoju dužnost i koja načela treba da poštuješ. Kada ovo budeš dokučio i ako se u svojim svakodnevnim zadacima budeš pridržavao ovih načela, kao i onda kada ti je poverena dužnost ili tokom procesa njenog obavljanja, proći ćeš kroz unutrašnji preobražaj a da toga ne budeš ni svestan. Slično kao u slučaju kada piješ lek jer si bolestan. Neki ljudi kažu: „Kako to da mi ni dva dana nakon što pijem lek nije nimalo bolje?” Čemu žurba? Bolest nije nastala za nekoliko dana, pa se ni za nekoliko dana ne može izlečiti. Potrebno je vreme. Neki ljudi kažu: „Istinu već dugo sprovodim u delo i postupam na principijelan način; zašto nisam dobio Božje blagoslove? Zašto ne osećam da me ispunjava Sveti Duh?” Kad je reč o ovome, ne možete se uzdati u osećanja. Prema tome, kako ćete znati kad je došlo do ovih promena? Znaćete to na osnovu činjenice što će vam, nakon što vas nešto zadesi, biti sve lakše da se pokorite. Da biste se pokorili, isprva je bio potreban napor; uvek ste stvari racionalizovali, preispitivali i analizirali, želeći da ih osporite i da im se opirete, pa ste morali da vežbate kako da se suzdržite. Međutim, sada ne morate da se suzdržavate. Kada vam se nešto dogodi, vi to ne preispitujete. Kada imate određene predstave ili ideje, vi se molite i čitate Božje reči kako biste ih odagnali i napustili. Svoje probleme rešavate sve brže i lakše. To dokazuje da razumeš istinu i da si se promenio. Isprva je to promena u ponašanju, ali postepeno prerasta u promenu u životu i naravi. Postaje sve lakše pokoriti se Božjim orkestracijama i uređenjima. Povrh toga, sve manje je tvojih namera, zamisli i planova, postepeno se smanjuju. Međutim, ako se oni ne smanjuju, već se povećavaju, u tom slučaju nastaje problem. To dokazuje da tokom ovog vremenskog perioda nisi stremio ka istini, već si se samo trudio. Oni koji ne streme ka istini smatraju da će, što više truda ulože, više zasluga i dobiti, te da će biti veća kruna koju će dobiti u budućnosti. Ne znajući to, idu Pavlovim putem. One koji ne streme ka istini uvek zanima veličina krune ili oreola na njihovoj glavi. Stalna usredsređenost na to izaziva želju za brzim uspehom i trenutnim koristima. Uvek žele da se više potrude, razmišljajući da što je više napora koji ulože, više će i blagoslova dobiti, da će veliki trud doneti i velike blagoslove, da će obavljanjem velike dužnosti zgrnuti velike zasluge i nagrade. Ako su stalno usredsređeni na to, mogu li dobro da obavljaju svoju dužnost? Oni koji ne prihvataju istinu ne mogu da ispune svoju dužnost.

Postoje pokazatelji o postizanju životnog rasta kroz stremljenje ka istini. Možeš to da osetiš i u svom srcu. Nakon izvesnog perioda orezivanja, ljudske misli i gledišta se donekle menjaju. Na primer, mogao bi da kažeš: „Više me nije briga za lične dobitke i gubitke. Sada mi se ne čini važnim da li Bog nagrađuje i nebitno mi je to da li ću na kraju dobiti blagoslove; u mom srcu više nema mesta za takve brige. Ako Bog kaže da me neće blagosloviti, da želi da me oplemeni, da me nečeg liši, čini mi se da sada mogu da se pokorim. U mom srcu će biti izvesne tuge, ali će biti i izvesne pokornosti.” Šta ovo dokazuje? Sada imaš donekle bogobojažljivo srce, oslobodio si se značajnog dela iskvarene naravi i zaista si se promenio. Na primer, da su te u prošlosti odabrali da obaviš neku dužnost koja je zahtevala fizičku patnju, možda bi zbog toga noćima ronio suze. Sada tome možeš da se pokoriš posle samo nekoliko prolivenih suza. Postalo ti je lakše da se pokoriš i više se ne plašiš nedaća. Kako je došlo do ove pokornosti? Nastala je iz uspostavljanja normalnog odnosa sa Bogom i kroz postepeno prihvatanje orezivanja od strane Boga, kao i kroz prihvatanje Njegovih orkestracija i uređenja. Po dostizanju ovog rezultata, tvoje lične želje, planovi, namere i ambicije postaju manje očiti i prestaješ da razmišljaš o ličnom dobitku i gubitku. U prošlosti si ove stvari postavljao na drugo, treće ili četvrto mesto, ali one više nisu važne; ni o jednoj od njih ne razmišljaš. Ojačala je tvoja želja da se pokoriš Bogu i postepeno možeš da kažeš: „U redu mi je šta god da mi Bog dȃ i šta god On želi da mi oduzme”, a da pritom to nisu samo prazne reči. Baš kao što je Jov rekao: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo”, to isto i ti sada možeš da kažeš. Međutim, imaš li Jovov rast? (Ne.) Da li bi se usudio da se Bogu moliš da te iskuša kao što je iskušao Jova? Ne bi; ti nemaš veru ni rast za to. Kad zamisliš Jova svog u ranama, kako komadom grnčarije češe svoje rane, osećaš se uplašeno i zadrhtiš, misleći u sebi: „To mora da je bilo bolno. Nadam se da se meni nikada neće dogoditi. Ne bih to mogao da podnesem. Nemam takvu veru.” Zar nije tako? Prema tome, ne preuzimaj na sebe ono za šta nemaš dovoljno vere da do kraja izguraš. Ne budi nestrpljiv da vidiš rezultate i nemoj misliti da imaš rast. Neka te tvoja stopala nose ujednačenim koracima, nauči da stvarima prepustiš da se prirodno odvijaju i postepeno produbljuj svoje iskustvo. Kad zaista budeš razumeo istinu, moći ćeš jasno da uočiš iskvarene stvari koje u tebi postoje i s lakoćom ćeš napustiti svoje lične misli, zamisli, planove i namere. Tvoj odnos sa Bogom će sve više postajati normalan. Normalnost tvog odnosa sa Njim prvenstveno zavisi od toga da li istinu možeš da sprovodiš u delo kako bi postigao pokornost Bogu. A kad je reč o pokornosti, ona znači neposrednu i potpunu poslušnost, prihvatanje i praktično delovanje, bez ikakvog preispitivanja ili cepidlačenja. Preispitivanje nije poslušnost. A šta je sa cepidlačenjem? Ono je još manje. Da li je u redu ako kažeš: „Bog želi da to učinim ovako, ali ću ja to ipak uraditi na svoj način”? (Nije.) Ne samo da nije u redu, već to nije pokornost. Nužno je da znaš kako se praktično ispoljava pokornost, a ako to ne možeš da postigneš, u tom slučaju ne govori da si neko ko se Bogu pokorava. Već govori shodno nivou koji si postigao; saopšti objektivne činjenice. Stvari ne preuveličavaj i nipošto nemoj da lažeš. Ako nešto ne možeš da dokučiš, naprosto reci da to ne razumeš, a onda traži istinu da bi to shvatio; biće uvek vremena da o tome kasnije govoriš. Jasno je da neki ljudi ovo ne mogu da postignu, ali se ipak razmeću rečima, tvrdeći da se pokoravaju Bogu. Nije li to nadmeno i nerazumno? To vole da govore oni koji ne streme ka istini i koji istinu ne razumeju. Kad vide nekog ko je napustio svoju porodicu i posao da bi obavljao svoju dužnost, kažu: „Pogledaj ga samo koliko voli Boga.” Ovo su reči jednog tupana i u njima nema nikakvog shvatanja istine. Da li se sada usuđujete da kategorički tvrdite da ste neko ko se pokorava Bogu i neko ko voli Boga? (Ne.) U tom slučaju posedujete pomalo razuma. Ti nadmeni, nerazumni tupani uvek govore kako vole Boga i kako su Mu pokorni, a kad se makar i malo žrtvuju ili istrpe neku sitnu nevolju, razmišljaju: „Da li me je Bog nagradio? Da li je moja porodica bila blagoslovena? Hoće li se moja deca upisati na fakultet koji žele? Ima li nade da moj muž bude unapređen i dobije povišicu? Jesam li dobio nešto od dužnosti koje sam ispunio u protekle dve godine? Jesam li bio blagosloven? Hoću li biti krunisan?” Neprestano kalkulišete zarad ovih stvari – da li je to ispoljavanje stremljenja ka istini? (Nije.) Kako vi onda razumete stremljenje ka istini? (Da bismo stremili ka istini, moramo da prepoznamo svoje iskvarene naravi, da težimo promeni svoje naravi i da živimo kao prava osoba.) U stvari, ne morate ništa drugo da procenjujete i ne mora da bude tako komplikovano; naprosto posmatraj da li si, tokom obavljanja svoje dužnosti, imao ikakvu pokornost i odanost, da li si je obavljao svim srcem i snagom i da li si postupao u skladu sa istina-načelima. Ovim se kriterijumima može jasno odrediti jesi li osoba koja stremi ka istini. Ako neko ulaže veliki napor u obavljanje dužnosti, ali se opire sprovođenju istine u delo i to mu se ne dopada, u tom slučaju on nije osoba koja stremi ka istini. Neki ljudi sve vreme govore o svim onim stvarima koje čine za crkvu, koliko su značajno doprineli kući Božjoj. I nakon višegodišnje vere u Boga i dalje pričaju o ovim stvarima – da li je takav neko ko stremi ka istini? (Nije.) Takvi ljudi su vredni žaljenja! Sitni su rastom i nikada se ne razvijaju. Nemaju život. Zašto ljudi bez života i dalje ulažu toliki napor? (Da bi dobili blagoslove.) Tačno. Rukovode se svojim ličnim ambicijama i željama. Ako ne streme ka istini, nikada ne mogu da napuste ove stvari. Eto vidiš, oni takođe prisustvuju propovedima i slušaju kako drugi na skupovima u zajedništvu govore o istini, pa zašto ne mogu da razumeju? Iz dana u dan u sebi razmišljaju: „Kako da više slušam, više čitam, više pamtim, a zatim više govorim dok radim? U tom slučaju ću učiniti dobra dela i mogu biti upamćen od Boga, pa mogu da dobijem blagoslove.” Na kraju krajeva, sve se svodi na dobijanje blagoslova. Ova osoba veruje da bi dobijanje blagoslova bilo opravdano. Kad osoba koja stremi ka istini jednom razume istinu i dostigne je, više neće težiti blagoslovima; ona veruje da je takvo postupanje nerazumno. Kakve blagoslove možeš da dobiješ ako se tvoja iskvarena narav nije nimalo promenila i ako uopšte nisi pokoran Bogu? Ko bi ti dao blagoslove? Odakle dolaze blagoslovi? (Bog ih daje.) A ako ti ih On ne dȃ, možeš li da Mu ih preotmeš? (Ne.) Neki ljudi žele da ih čak i na silu preuzmu; nije li to bezumno? Većina ljudi sebe smatra prilično pametnim, ali nisu spremni da još više traže istinu dok obavljaju svoju dužnost, niti da postupaju u skladu sa načelima. Kako na taj način mogu da dobiju Božje blagoslove? Prepametni su za svoje dobro!

28. avgust 2018. godine