Da bi videli da li neko istinski veruje u Boga, najvažnije je posmatrati njihov stav prema Bogu. Ako se prema Bogu odnose sa bogobojažljivim i bogoposlušnim srcem, oni onda istinski veruju u Boga. Ali ako se ne boje Boga niti Mu se pokoravaju, onda oni ne veruju istinski. Kakav bi stav ljudi trebalo da imaju prema Bogu? Trebalo bi da Ga se boje i da Mu se pokore. Oni koji mogu da se boje Boga sposobni su da tragaju za istinom i da je prihvate. Oni koji mogu da se pokore Bogu sposobni su da pokažu razumevanje za Božje namere; oni se trude da udovolje Bogu u svemu što rade. Svako ko stremi ka istini poseduje te dve vrline. Oni čije srce nije ni bogobojažljivo ni bogoposlušno svakako ne streme ka istini.

Kako bi trebalo upražnjavati stremljenje ka istini? Da li vi doživljavate Božje delo u svakodnevnom obavljanju svoje dužnosti? Da li ste se molili Bogu kada ste naišli na probleme i da li možete da ih razrešite tragajući za istinom? To je povezano sa pitanjem život-ulaska. Kada razotkrijete svoju iskvarenost prilikom obavljanja svoje dužnosti, da li ste u stanju da razmislite o sebi i rešite problem svoje iskvarene naravi u skladu sa Božjim rečima? Ako ne možete da ih upražnjavate i doživite na ovaj način, onda to nema veze sa verovanjem u Boga. Kakvu god dužnost da obavljaš, šta god da radiš, moraš da pronikneš u to koji aspekti Božjih reči su uključeni, kao i u svoje misli, mišljenja ili netačne namere, koji su svi deo čovekovog stanja. Od čega se sastoji čovekovo stanje? Ono uključuje ljudska stanovišta, stavove, namere i poglede, kao i neke sotonske filozofije, logiku i znanje – i sve ove stvari, ukratko, u vezi su sa ljudskim uobičajenim načinima i metodama postupanja i ophođenja prema drugima. Kada naiđe na neki problem, čovek prvo mora da preispita svoje poglede – to je prvi korak. Drugi korak je da ispita da li su ti pogledi ispravni. Kako bi, onda, neko trebalo da odredi da li su njegovi pogledi ispravni ili ne? To se odredi prvo u skladu sa Božjim rečima i ponovo u skladu sa načelima situacije o kojoj je reč. Na primer, radni aranžmani, interesi i pravila Božje kuće, kao i eksplicitne reči Božje – koristi se ovim stvarima kako bi odredio da li su ti pogledi ispravni. To su etaloni merenja. Da li vi ispitujete vaše poglede kada naiđete na problem? Bez obzira na to da li zapravo možeš da ih identifikuješ ili ne, tvoj prvi korak je da moraš da postupaš ovaj način. Šta god da ljudi rade, svi oni imaju određen pogled na to. Kako se taj pogled formira? Na osnovu toga kako ti sagledavaš neki problem, na čemu zasnivaš svoju perspektivu, kako planiraš da ga rešiš i na čemu zasnivaš svoj metod rešavanja problema. Sve je to deo tvojih pogleda. Na primer, šta misliš o iskvarenosti ljudskog roda? Na čemu zasnivaš svoju perspektivu? Kako pristupaš ovom pitanju? To sve ima veze sa čovekovim pogledom na stvari. Ovo, takođe, važi kada je u pitanju čovekov pogled na neku stvar; bez obzira na problem, svaki čovek ima određen pogled na kojem zasniva svoj stav, kao i način rešavanja nekog pitanja. Čovek će se tim pogledom voditi i vladati u svom postupanju. I upravo se na osnovu porekla tog pogleda odlučuje da li je nešto ispravno ili pogrešno. Na primer, ako je tvoj pogled zasnovan na sotonskoj filozofiji i logici, a namera tvog govora je da zadobiješ slavu i ponos, da dozvoliš da te više ljudi spozna i razume, da te se sete i da te odobravaju, onda je to tvoja polazna tačka delovanja. Ako imaš pogrešnu nameru poput ove, onda će i pogledi i metodi koji proističu iz nje sigurno biti pogrešni i svakako neće biti u skladu sa istinom. Kada stvoriš pogrešne poglede, stavove i metode, da li možeš da ih identifikuješ? Ako možeš da proceniš njihovu ispravnost ili pogrešnost, onda zadovoljavaš osnovni uslov za udovoljavanje Božjim namerama; ali to nije apsolutni uslov. Šta je apsolutni uslov? Kada proceniš da su tvoji pogledi pogrešni, kada imaš pogrešne namere i lične planove i čežnje, šta možeš da uradiš da ne postupaš u skladu sa tim pogrešnim pogledima? To zahteva da otpustiš svoje pogrešne namere i poglede i da, u isto vreme, tragaš za istinom. Znajući vrlo dobro da su tvoji pogledi pogrešni, da nisu u skladu ni sa istinom ni sa Božjim namerama, da ih Bog prezire, trebalo bi, dakle, da se pobuniš protiv njih. Koji je smisao pobune protiv tela? Taj da radiš stvari u skladu sa Božjim namerama, da radiš stvari koje su u skladu sa istinom i da, shodno tome, možeš da upražnjavaš istinu. Međutim, ako ne možeš da se pobuniš protiv svojih netačnih pogleda, onda ne možeš da primeniš istinu niti proživiš istina-stvarnost; to znači da je ono što ti razumeš obična doktrina. Stvari o kojima govoriš ne mogu da obuzdaju tvoje ponašanje, ni da usmeravaju tvoje postupke niti da isprave tvoje netačne poglede, što dodatno dokazuje da je u pitanju obična doktrina. Stoga, prvi korak je da ispitaš svoje poglede. Drugi korak je da oceniš ispravnost tih pogleda: moraš se pobuniti protiv netačnih pogleda i odbaciti ih; moraš se držati ispravnih pogleda i moraš ih podržati. Gde ovde leže poteškoće za vas? S jedne strane, ti se retko preispituješ, nemaš tu naviku. S druge, čak i kada se preispituješ, ne znaš da li su tvoje namere i pogledi ispravni ili ne. Tebi i jedni i drugi deluju i ispravno i pogrešno, tako da se na kraju osećaš smeteno i zbunjeno i onda stvari radiš na svoj način – to je jedna vrsta problema. Koji su ostali problemi? (Ja ponekad identifikujem svoje namere i poglede i žudim da se pobunim protiv njih, ali ne mogu da prevaziđem svoju iskvarenu narav. Onda pravim kompromise, izmišljam razloge i izgovore kako bih ugodio sebi. Zatim ne uspevam da praktično delujem i nakon toga osećam žaljenje.) To pokazuje da nemaš dovoljno srca da voliš istinu i pokoriš joj se. Ako je čovekovo srce puno velike ljubavi prema istini, on će često moći da prevaziđe neke od svojih loših namera i pogleda, i moći će da se pobuni protiv njih. Naravno, postoje neke posebne okolnosti u kojima je većini ljudi teško da ih prevaziđu. Normalno je ako ih ni ti još nisi prevazišao. Ali ako većina prosečnih ljudi može da ih prevaziđe, a tebi je to veoma teško, šta to dokazuje? To pokazuje da tvoja ljubav prema istini nije velika i da ti upražnjavanje istine jednostavno nije toliko važno. Šta ti je važno? Da istraješ u svojim pogledima, da prestaneš da brineš, da udovoljiš svojim žudnjama – te stvari su tebi bitne. Ispunjavanje Božjih zahteva, upražnjavanje istine, udovoljavanje Božjem srcu i pokoravanje Bogu – tvom srcu ništa od toga nije važno. Ovim se otkrivaju tvoje unutrašnje namere i pogledi kojima stremiš.

Od čega se prvenstveno sastoji čovekovo stanje? (Njegovih namera, stanovišta i pogleda.) Njegovo stanje pre svega uključuje te stvari. Šta je najčešće u stanjima ljudi? To nešto se često pojavljuje u ljudskim srcima kada se susretnu s nečim, to je nešto što mogu svesno da prepoznaju u svojim mislima – šta biste rekli da je to? (Njihove namere.) Tako je. Namere su jasan i jedan od najčešćih elemenata koji čine ljudsko stanje; što se tiče većine pitanja, ljudi imaju vlastite misli i namere. Kada se takve misli i namere pojave, ljudi ih smatraju opravdanim, ali one su uglavnom tu radi njih samih, radi njihovog ličnog ponosa i interesa ili kako bi nešto zataškali ili udovoljili sebi na neki način. U tim trenucima, moraš da ispitaš kako se tvoja namera stvorila, zašto je nastala. Na primer, Božja kuća od tebe zahteva da pročistiš crkvu, a postoji neko ko je uvek bio površan u svojoj dužnosti, ko je stalno gledao da lenčari. U skladu sa načelima, tu osobu bi trebalo pročistiti, ali ti imaš dobar odnos sa njom. Kakve misli i namere će se tada u tebi probuditi? Kako ćeš praktično delovati? (U skladu sa svojim afinitetima.) A od čega nastaju ti afiniteti? Zato što je ta osoba bila dobra prema tebi ili je uradila nešto za tebe, ti imaš dobar utisak o njoj i u tom trenutku želiš da je zaštitiš i da je braniš. Zar to nije rezultat osećanja koja imaš? Ti gajiš emocije prema njoj, pa shodno tome zauzimaš stav da „dok onaj Višnji kuje planove, ovi ispod kuju protivplanove”. Ti vrdaš. S jedne strane, kažeš joj: „Moraš se više potruditi dok radiš nešto. Prestani da budeš površan, moraš da pretrpiš malo poteškoća; to je naša dužnost.” S druge, u odgovoru Višnjem kažeš: „Ova osoba se popravila, sada je efikasnija u obavljanju dužnosti”. Ali ono što zaista misliš u svojoj glavi je: „To je zato što sam radio na njoj. Da nisam, ona bi bila ista kao i pre.” Stalno vrtiš po glavi sledeće: „Ona je bila tako dobra prema meni, ona ne može da bude uklonjena!” Kakvo je to stanje kada takve stvari čine tvoju nameru? Štiteći lične emotivne odnose, ti štetiš radu crkve. Da li je takvo ponašanje u skladu sa istina-načelima? Ima li pokornosti u tom tvom delanju? (Ne.) Tu nema pokornosti; u tvom srcu postoji otpor. U stvarima koje ti se dešavaju i u poslu koji bi trebalo da uradiš, tvoje ideje sadrže subjektivne sudove, a prisutan je i faktor emocija. Ti radiš stvari na osnovu osećanja, a ipak još uvek veruješ da se ponašaš nepristrasno, da pružaš ljudima priliku da se pokaju i da im pružaš pomoć punu ljubavi i, shodno tome, radiš kako želiš, a ne kako Bog kaže. Ako se tako ponašaš, to znači da ti smanjuješ kvalitet svog rada, čime smanjuješ efikasnost i štetiš radu crkve – što je sve ishod tvog delovanja u skladu sa osećanjima. Ako se ne preispitaš, da li ćeš moći da identifikuješ problem u ovom slučaju? Nećeš nikada. Možda i znaš da je pogrešno delovati na ovaj način, da je to nedostatak pokornosti, ali razmisliš o tome i kažeš sebi: „Moram da joj pomognem s ljubavlju, a nakon što joj pomognem i nakon što joj bude bolje, neće biti potrebe da je uklonimo. Zar Bog ne daje ljudima priliku da se pokaju? Bog voli ljude, tako da moram da joj pomognem s ljubavlju i moram da uradim kako Bog zapoveda.” Nakon što porazmisliš o ovim stvarima, ti uradiš po svom. Nakon toga, tvoje srce je spokojno; smatraš da primenjuješ istinu. Tokom ovog procesa, da li si praktično delovao u skladu sa istinom ili si delovao u skladu sa svojim afinitetima i namerama? Tvoja dela bila su u potpunosti u skladu sa tvojim afinitetima i namerama. Tokom čitavog procesa, koristio si svoju takozvanu dobrotu i ljubav, svoja osećanja i svoju filozofiju za ovozemaljsko ophođenje kako bi izgladio stvari, pokušavajući ujedno da ostaneš neutralan. Činilo ti se da s ljubavlju pomažeš toj osobi, ali u svom srcu ti si zapravo bio ograničen osećanjima – i, plašeći se da će Višnji saznati, pokušao si da tu osobu i Višnjeg pridobiješ kompromisom, kako niko ne bi bio uvređen i kako bi posao bio odrađen – što isto čine i nevernici, pokušavajući da ostanu neutralni. Kako Bog, zapravo, ocenjuje ovu situaciju? On će te klasifikovati kao nekoga ko se ne pokorava istini, ko često pribegava ispitivačkom, analitičkom stavu prema istini i Božjim zahtevima. Koju ulogu ima tvoja namera kada pristupaš istini i Božjim zahtevima koristeći se ovim metodom i kada obavljaš svoje dužnosti sa ovim stavom? Ona služi da zaštiti tvoje lične interese, tvoj lični ponos i tvoje međuljudske odnose, ne uzimajući nimalo u obzir Božje zahteve niti imajući bilo kakav pozitivan uticaj na tvoje lične dužnosti ili rad crkve. Takva osoba u potpunosti živi po filozofijama za ovozemaljsko ophođenje. Sve što ona kaže ili radi za cilj ima da zaštiti svoj lični ponos, svoja osećanja i međuljudske odnose, ali se ona ne pokorava iskreno ni istini ni Bogu niti pokušava da na bilo koji način obznani ili prizna ove probleme. Ona ne oseća ni trunku samo-prekora i ostaje potpuno neupućena u prirodu ovih problema. Ako ljudi nemaju bogobojažljivo srce i ako u njihovim srcima nema mesta za Boga, oni nikada neće moći da deluju na osnovu načela, ma koje dužnosti obavljali ili sa ma kojim problemima se nosili. Ljudi koji žive u okviru svojih namera i sebičnih žudnji nisu sposobni da uđu u istina-stvarnost. Iz tog razloga, ako naiđu na problem, oni ne ispituju svoje namere i ne mogu da prepoznaju gde to greše u svojim namerama, već koriste sva moguća opravdanja kako bi izmišljali laži i izgovore za sebe – šta se na kraju desi? Oni dosta dobro štite svoje interese, ponos i međuljudske odnose, ali su izgubili normalan odnos sa Bogom. Pojedini ljudi već dugo veruju u Boga, ali kada se od njih traži da razgovaraju u zajedništvu o nekim od svojih iskustava, oni nemaju šta da kažu, ne mogu da podele nikakvo iskustveno svedočenje u vezi sa promenom svoje naravi. Koji je razlog tome? Oni veoma retko preispituju sebe i veoma retko praktično postupaju u skladu sa istina-načelima. Umesto toga, oni radije hodaju svojim putem, žive u granicama iskvarene naravi, njihova dela vođena su njihovim ličnim namerama, pogledima i planovima i za sve to vreme oni se i dalje ne kaju. Oni veruju u Boga, slušaju Božje reči, primaju istinu, razgovaraju o istini i propovedaju je – ali kako oni zapravo praktično postupaju? Oni praktično postupaju isključivo u skladu sa sopstvenim namerama i uobraziljom, a ne u skladu sa Božjim zahtevima. Dakle, kakav je njihov stav prema Božjim rečima? Kako se oni odnose prema Božjim zahtevima? U kom aspektu doživljavanja Božjeg dela bi ljudi trebalo da budu najsavesniji? Kako bi trebalo da iskuse Božje reči i upražnjavaju istinu – to je ključno pitanje. Ako neko, nakon što čuje Božje reči i odsluša propovedi, to ne upražnjava, da li on zaista veruje u Boga? Da li zaista doživljava Njegovo delo? Zašto nije savestan onda kada bi to trebalo da bude? Zašto sumnja u Boga i sumnja u Njegove reči kada bi trebalo da upražnjava istinu? „Zašto Bog ima te zahteve? Da li su oni u skladu sa Njegovim rečima? Da li je Bog i dalje ljubav ako postavlja takve zahteve? Postavljanje ovakvih zahteva ne liči na nešto što bi On uradio, zar ne? Ne mogu to da prihvatim. Božji zahtevi su prilično bezobzirni i prilično su u suprotnosti sa ljudskim predstavama i uobraziljom.” Recite Mi, da li neko ko odmerava stvari na ovaj način može da prihvati istinu? (Ne.) To nije stav prihvatanja istine. Ako sa takvim stavom i takvim namerama procenjujete Božje zahteve i tako im pristupate – da li se time otvara ili zatvara čovekovo srce pred Bogom? (Zatvara.) To nije stav prihvatanja, već otpora. Što se tiče Božjih zahteva, takvi ljudi prvo proučavaju, a neki od njih se čak i podsmevaju: „Bog baš nije imao neku interakciju sa braćom i sestrama iz crkve; on nije upućen u poslove crkve. Zar se božja kuća ne bavi stvarima na pomalo previše dogmatski način? Mi ne radimo stvari tako. S ciljem da braći i sestrama priuštimo prilike, mi postupamo u zavisnosti od situacije u kojoj se oni nalaze. Osim toga, ovaploćeni bog bi trebalo da ima razumevanje za ljudsku slabost! Ako on ne želi da ima obzira, mi hoćemo. Postoje stvari prema kojima bog nema obzira, ali mi ćemo ga imati.” Kakav stav ti ljudi usvajaju? Stav kojim se pruža otpor, kojim se sudi i kojim se osuđuje. Oni podvrgavaju stvari proučavanju i nakon toga donose svoj sud. A kako to oni sude? Kažu: „U svakom slučaju, bog je pravedan, i ja u boga verujem, ne u čoveka. Bog proučava najdublje delove ljudskog srca.” Šta to znači? (Oni poriču ovaploćenog Boga.) Tako je. U svojim srcima, oni poriču Hrista, implicirajući da Hristove reči ne moraju nužno da predstavljaju Boga. Gde god su Hristova dela i reči u suprotnosti ili protivrečnosti sa njihovim ličnim interesima, namerama i pogledima, oni poriču Boga. „Bilo kako bilo, ja u boga verujem, a bog je pravedan. On proučava najdublje delove ljudskog srca.” Kakve su to izjave? Da li su to sudovi? Kakva je priroda tih izjava? (Bogohuljenje.) Kada ogovarate ljude, vi ih osuđujete. Kada ogovarate Boga, vi ne samo da osuđujete, već i bogohulite. Da li ljudi koji su u stanju da bogohule mogu da budu iskreni vernici? Da li su to ljudi koji imaju savest i razum? Da li su to ljudi koje će Bog spasiti? Ti ljudi su ništa drugo do Sotonine sluge, to su zli ljudi i njih treba odbaciti i eliminisati.

Da li u crkvama ljudi ispoljavaju komentare o Bogu i sude Njegovom delu? Takvi komentari nisu dominantni, ali se svakako dešavaju, zato što u svakoj crkvi obitavaju neki bezvernici i zli ljudi. Sada, da li bi se u određenim okolnostima ova vrsta stanja pojavila u srcima onih koji iskreno veruju u Boga? Ako se stvari poput suda, otpora i bogohuljenja jave u vama, koji je vaš unutrašnji odgovor? Da li možete da dokučite ozbiljnost ovog problema? Na primer, recimo da nikada nisi bio u braku, ali se nalaziš u odgovarajućem okruženju i upoznaš nekog pristojnog mogućeg partnera sa kojim bi želeo da budeš u vezi. Iako si prethodno obećao Bogu da ćeš svoj celokupan život posvetiti Njemu i da nećeš tražiti partnera, tvoje srce još uvek gaji pozitivna osećanja prema toj osobi, pa odlučiš da stupite u vezu. Međutim, nakon što ste stupili u vezu, ti otkriješ da postoje mnoge prepreke i shvatiš da ta veza nije prikladna, da je Bog ne dozvoljava. Želiš da odustaneš od te osobe, ali ne možeš da je pustiš, pa se moliš Bogu i proklinješ sebe, buniš se protiv sebe, i na kraju vas dvoje ipak raskinete. Nakon raskida, ti osećaš ogromnu duševnu bol. To je normalno. To je normalna ljudska slabost. Ali ne smeš da se žališ na Boga. Da li većina ljudi može da doživi ovo iskustvo a da se ne žali na Boga? Većina ne može i time se odražava njihov stav prema istini i Bogu. Kakve to pogrešne misli čovek mora da ima kada se žali na Boga u takvoj situaciji? (Kada ne bih verovao u Boga, mogao bih da nađem partnera.) Da li misao poput ove predstavlja veliki problem? Oni donekle ne žele da veruju u Boga, žele da odustanu. Razmišljaju ovako: „Zašto sam morao da odaberem put verovanja u Boga? Bilo bi sjajno kada ne bih verovao u Boga, mogao bih da radim šta god poželim. Nije lako naći tako odgovarajućeg partnera; ako propustim ovu priliku, uskoro ću biti suviše star da bi me iko želeo. Da li bi trebalo da nikada više ne pokušavam da nađem nekoga? Da li ću ovako provesti ostatak svog života?” Negativne, turobne misli mu se motaju po glavi i to do tačke kada ne želi više da veruje. To su manifestacije pobune protiv Boga i izdaje Boga. Ali to nije najozbiljnija stvar. Koje su misli ozbiljnije od ove? Da li ste iskusili nešto ovako? (Niste.) Opasno je ako to niste iskusili. Oni koji su to iskusili mogu jasno da vide određene aspekte toga; oni su relativno bezbedniji, mada ni to nije potpuna garancija. Iskušenje sa kojim se suočavaju oni bez takvog iskustva nije beznačajno. Oni moraju da budu na oprezu, jer ako ako ne budu oprezni, podleći će iskušenju! Neki ljudi razmišljaju: „Dobro je biti rođen poslednjih dana i biti izabran od strane Boga. Štaviše, ja sam mlad, nisam vezan za porodicu, što me čini slobodnim da izvršavam svoje dužnosti – to je Božja blagodat. Šteta što postoji jedna loša strana, a to je da čak i ako upoznam odgovarajućeg partnera, ne mogu da mu se udvaram niti da stupim u brak. Ali zašto ne mogu da tražim nekoga? Da li je brak greh? Koliko je samo braće i sestara koji imaju supružnike i decu! Zar ne veruju i oni u Boga? Zašto ja ne smem da tražim partnera? Bog nije pravedan!” Na površinu isplivava njihov sud o Bogu i nezadovoljstvo Njime. Oni zaključuju da je to sve Božje delo, da to sve dolazi od Boga, pa Ga zato preziru i daju oduška svojim pritužbama: „Bog nije pošten prema meni! On je tako bezobziran! Drugi mogu da stupaju u brak, zašto ja ne mogu? Drugi mogu da imaju decu, zašto ja ne mogu? Bog drugim ljudima daje ovu priliku, zašto ne i meni?” Javljaju se pritužbe i sudovi. Kakvo je to stanje? (Stanje otpora i suprotstavljanja.) Stanje otpora, nezadovoljstva i nevoljnosti. Takve osobe nemaju ni najmanju nameru da prihvate ono što Bog radi niti da se tome pokore; njihova je želja da On drugačije postupa. I pored toga, oni su i dalje neradi da odaberu da stupe u brak, plašeći se da ako stupe u brak i vežu se za tu osobu, neće biti tako slobodni i neće više moći da obavljaju svoju dužnost dobro, što će ih sprečiti da kasnije budu spaseni i da uđu u nebesko carstvo. Šta bi tada radili s tim kajanjem? Zapravo, to je put koji si sȃm odabrao. Bog ljudima daje slobodnu volju. Možeš da biraš da li ćeš da nađeš partnera i stupiš u brak ili ćeš da stremiš ka istini i spasenju. To je u potpunosti lični izbor; da li ćeš napraviti ispravan odabir nema nikakve veze sa Bogom, pa zašto se onda žališ na Njega? Zašto se žališ da On nije pravedan? Zašto imaš toliko pritužbi? (Jer nisam utolio sopstvene interese.) Kada se to tiče tvojih ličnih interesa, ti postaješ nezadovoljan iznutra. Smatraš da si pretrpeo gubitak, pa kriviš Boga i čak tražiš razloge da daš oduška svom nezadovoljstvu. Kakva je to narav? (Zlonamerna.) To je zlonamernost. Kriviti Boga, žaliti se da On nije pravedan i da su Njegova uređenja neodgovarajuća svaki put kada nečijim interesima nije udovoljeno – to je narav koja je zlonamerna i nepopustljiva i u kojoj nema ljubavi prema istini. Kako se takva stanja i misli javljaju u ljudima? Kada ne bi bilo ovakvih situacija, da li bi se te stvari i dalje pojavljivale i otkrivale? (Ne bi.) Kada nisi suočen sa takvom situacijom, interesi koji su ti od važnosti nisu u sukobu sa Božjim zahtevima niti su na ikakav način ugroženi, pa misliš da su tvoja ljubav i tvoja težnja ka Bogu bolje i jače od ičijih. Ali kada se suočiš sa takvom situacijom i tvoji interesi budu njome obuhvaćeni, ne možeš da se ostaviš tih svojih interesa, pa se žališ na Boga. Šta se iz ovoga može zaključiti? Šta je to što često navodi ljude da se žale na Boga i da Mu sude? (Kada njihovi interesi nisu utoljeni.) Kada se nešto tiče njihovih ličnih interesa, kada njihove namere, žudnje i planovi ne mogu biti ispunjeni, ljudi se opiru, sude Bogu i žale se na Boga, možda čak i bogohule. Zapravo, sam sud je jedan oblik stanja otpora; bogohuljenje je još ozbiljnije. Kada nešto našteti njihovim interesima, što više razmišljaju o tome, to su više besni, to su nezadovoljniji i to više osećaju da im je naneta nepravda. Počinju da pružaju otpor, i sa takvim mislima u glavi, pritužbe počinju da teku sa njihovih usana i oni počinju da sude. To je znak protivljenja Bogu.

Koja su neka od konkretnih ispoljavanja čovekovog otpora Bogu? (Kada ne izvršava dužnosti marljivo; kada je površan u izvršavanju dužnosti.) To je jedan aspekt. Ranije, ta osoba je mogla da posveti 70 ili 80 odsto svoje energije obavljanju svoje dužnosti i da se posveti svemu što je radila, ali sada gaji misli o Bogu, i ne oseća da je primila Božji blagoslov ili blagodat iako je obavljala svoju dužnost. Osim što osuđuje Boga kao nepravednog, u njenom srcu postoji i nevoljnost, tako da ona ulaže samo 10 ili 20 odsto svojih napora kada obavlja svoju dužnost i pritom se ponaša potpuno nemarno. To je vrsta opiranja koju je izazvalo buntovno stanje. Šta još postoji ovde? (Bezobzirno napuštanje.) Kako se ono ispoljava? Na primer, recimo da se neko, ko je bio vođa grupe, budio u 5 ujutru za okupljanje koje počinje u 8 sati da bi se molio, uključio u duhovnu posvećenost i pripremio. On bi zatim zabeležio sadržaj o kom će se razgovarati u zajedništvu na skupu. Imao je ozbiljan stav prema obavljanju dužnosti, čemu je bio u potpunosti posvećen. Međutim, nakon što je jednom bio orezan, počeo je da razmišlja: „Koji je smisao ustajanja rano ujutru? Bog to ne vidi, a niko me zbog toga ne hvali. Niko živ ne kaže da ja odano izvršavam svoju dužnost. Osim toga, stalno me orezuju, uprkos mom vrednom radu. Ni Božje odobravanje nisam primio; čini mi se da su i buduće nagrade sada pod znakom pitanja.” I tako, ta osoba se ne pripremi unapred za sledeći skup, ne razgovara sa entuzijazmom i prestane da vodi beleške. Kakav je to stav? (Neodgovoran.) Ta osoba je neodgovorna i površna i više ne želi da se posveti svim srcem i svom snagom. Zašto je ona takva? Nešto u njoj izaziva problem. Ona se opire Bogu i bori se protiv Njega, misleći: „Tvoje orezivanje je u meni izazvalo nelagodu, pa se ja prema Tebi ovako odnosim. Nekada sam bio posvećen celim srcem i umom, ali Bog me nije odobrio. Bog se prema ljudima odnosi nepravedno, tako da ja više neću davati sve od sebe prilikom obavljanja svoje dužnosti!” Kakva je ovo narav? Pokazuje se zverstvo te osobe; u svom srcu ona poriče Božju pravednost, poriče da Bog istražuje najdublje delove ljudskog srca, poriče da Bog istinski voli čoveka, poriče Božju suštinu i odnosi se prema Bogu isključivo na osnovu sopstvenih predstava. Kakva ponašanja su posledica ovakvog odnosa prema Bogu? Nemarnost, bezobzirno napuštanje i neodgovornost, kao i pritužbe i nesporazumi. Ta osoba će čak širiti svoje predstave i podsticati druge: „Verovanje u Boga nije garancija da ćete primiti blagoslove. Uostalom, o kakvim blagoslovima se radi? Da li ih je iko ikada video? Svi mi hodamo Pavlovim putem; koliko nas može da bude kao Petar? Srećno ti bilo ako će te Bog usavršiti.” Šta je to što ona širi? Svoj sud i predstave o Bogu, kao i svoje nezadovoljstvo Njim. Kakva je priroda ovakvog ponašanja? Da li je neprijateljska i svađalačka? (Jeste.) Zašto je ta osoba tako svađalački nastrojena? Zato što su njeni pogledi netačni. Ona pogrešno razume Božji stav prema ljudima, Njegove zahteve prema njima i Njegov pristup njima – te stvari ona ne razume. Kada Bog deluje u njoj, ona ne može da prihvati i da se pokori niti da traga za istinom. I šta se na kraju pojavi kao posledica toga? Otpor, sud, osuđivanje i bogohuljenje. Svako ko ima iskvarenu narav će prirodno pokazati te karakteristike; jedina razlika biće u kojoj meri. Potpuno je netačno da se samo zli ljudi ponašaju ovako. Da li se slažete? (Da. Svako ko ne stremi ka istini se tako ponaša.) Tako je. Svi koji ne streme ka istini i koji imaju otrovnu ljudskost pokazuju i otkrivaju ove osobine u različitoj meri. I kod onih koji su marljiviji u težnji ka istini takođe se stvaraju nenormalna stanja kada im se dogodi nešto nepoželjno, ali oni mogu da se vrate na pravi put tako što se mole, ispituju sebe u svetlu Božjih reči i tragaju za istinom. Nakon što se preobrate, osećaju pokajanje, što im omogućava da više ne tumače Boga pogrešno i da razviju malo pokornosti. Iako ta pokornost nije uvek potpuno čista, iako je pomalo nametnuta i možda ne zadovoljava standarde u potpunosti, dokle god je ta osoba voljna da se pokori i da upražnjava pomalo istine, njoj će postepeno postati jasni svi aspekti istine. Ali ako ti uopšte nemaš želju da se pokoriš i čak nakon samo-ispitivanja shvatiš u čemu je problem, ti i dalje ne tragaš za istinom i ne prihvataš je – a još manje prihvataš način na koji se Bog odnosi prema tebi – onda će biti nevolja. Do kojih posledica će to dovesti? Ti ćeš iskazati svoje pritužbe, bezobzirno donositi sudove i govoriti bez uzdržavanja, a u tvom srcu neće biti ni tragova bogobojažljivosti. U blažim slučajevima, imaćeš pritužbe kod kuće i razbićeš posuđe kako bi izbacio svoj bes. Otuđićeš se od Boga i nećeš želeti da dođeš pred Njega i da se moliš. U ozbiljnijim slučajevima, širićeš svoju negativnost i predstave pri susretu sa braćom i sestrama, što će izazvati prekidanje i ometanje. Ako se ni tada ne pokaješ, verovatno ćeš izazvati revolt među njima i bićeš uklonjen ili izopšten iz crkve.

Kada se ljudima događaju razne stvari, u njima se pojavljuju najrazličitija ispoljavanja koja pokazuju razliku između dobre i loše ljudskosti. Kojim kriterijumima se meri ljudskost? Kako bi trebalo izmeriti kakva je neko osoba i da li ona može biti spasena? To zavisi od toga da li voli istinu i da li je spremna da prihvati i upražnjava istinu. Svi ljudi imaju predstave i buntovništvo u sebi, svi oni imaju iskvarenu narav, tako da će se susresti sa trenucima kada će ono što Bog zahteva biti u suprotnosti sa njihovim interesima i kada će morati da odaberu – to su stvari koje će svi oni često morati da iskuse, niko ne može da ih izbegne. Biće trenutaka kada će svako pogrešno tumačiti Boga, kada će imati predstave o Bogu, kada će imati pritužbe na Njega i kada će Mu pružati otpor ili se pobuniti protiv Njega – ali zato što ljudi imaju različite stavove prema istini, način na koji joj prilaze je različit. Neki nikada ne pričaju o svojim predstavama, već tragaju za istinom i sami razrešavaju svoje predstave. Zašto nikada ne pričaju o njima? (Imaju bogobojažljivo srce.) Tako je: imaju bogobojažljivo srce. Plaše se da bi, kada bi o njima glasno govorili, to imalo negativan efekat, pa se jednostavno trude da taj problem razreše u svom srcu, kako to ne bi uticalo na bilo koga drugog. Kada se susretnu sa drugima koji su u sličnom stanju, koriste svoje iskustvo da im pomognu. To znači biti ljubazan. Ljudi koji su ljubazni pružaju ljubav drugima, radi su da pomognu drugima da razreše njihove poteškoće. Vode se načelima kada obavljaju izvesne stvari i pomažu drugima. Pomažu drugima u rešavanju problema kako bi ti ljudi imali koristi i govore samo ono što će tim ljudima biti od koristi. To je ljubav. Takvi ljudi imaju bogobojažljivo srce, a njihovi postupci su principijelni i mudri. To su kriterijumi za merenje da li je čovekova ljudskost dobra ili loša. Oni znaju da negativne stvari ne koriste nikome i da te stvari utiču na druge ako se o njima glasno govori, pa biraju da se mole Bogu u svom srcu i tragaju za istinom kako bi razrešili problem. Kakve god predstave da imaju, mogu da im pristupe i pozabave se njima sa srcem pokornim Bogu, da bi zatim postigli razumevanje istine i sposobnost da se u potpunosti pokore Bogu; ovako će oni imati sve manje predstava. Ali neki ljudi nemaju razum. Kada imaju predstave, vole da o njima razgovaraju sa svima. Ali to ne rešava problem, već dovodi do toga da i drugi razvijaju predstave – i zar im to ne škodi? Neki ljudi ne govore braći i sestrama kada imaju predstave; plaše se da će drugi videti da oni imaju predstave i da će to iskoristiti protiv njih – ali kod kuće o tome govore bez griže savesti, govore šta žele, odnose se prema nevernicima u svojoj porodici kao prema braći i sestrama iz crkve. Ni najmanje ne razmišljaju o tome kakve će posledice imati njihovo ponašanje. Da li je to delovanje u skladu sa načelima? Na primer, možda među njihovim rođacima postoje oni koji veruju u Boga i oni koji ne veruju, ili oni koji delimično veruju, a delimično su i skeptični; kada imaju predstave, oni ih šire među članovima porodice, što rezultira time da sve njih povuku na dno sa sobom, tako da i oni počinju da imaju predstave o Bogu, kao i da Ga pogrešno razumeju. Predstave i pogrešne ideje su suštinski štetne i jednom kada se prošire, one mogu da naškode ljudima koji ne mogu da prokljuve šta su one zaista. Smeteni ljudi su pogotovo podložni tome da postanu još smeteniji nakon što ih čuju. Jedino oni koji razumeju istinu i koji mogu da ih prepoznaju su sposobni da odbace ove štetne stvari – stvari kao što su predstave, negativnost i pogrešno razumevanje – i mogu da budu zaštićeni od strane Boga. Većina ljudi nije ovakvog rasta. Neki mogu da osete da su te stvari pogrešne – što je samo po sebi prilično impresivno – ali uopšte ne mogu da prokljuve kakve su one zaista. Shodno tome, kada postoje oni koji često šire predstave i negativnost, većinu ljudi poremete te štetne stvari i postaju slabi i negativni. To je sigurno. Te negativne, štetne stvari imaju neverovatnu moć da navedu nove vernike na pogrešan put. Na one koji već imaju osnovu, te stvari imaju veoma mali efekat; nakon nekog vremena, kada takvi ljudi razumeju istinu, oni se vrate na pravi put. Ali jednom kada novi vernici, koji nemaju osnovu, čuju te štetne stvari, oni lako postaju negativni i slabi; oni koji ne vole istinu se čak povlače i prestaju da veruju u Boga; ti zli ljudi mogu čak da šire predstave i ometaju rad crkve. Kakvi su to ljudi koji šire negativnost i predstave bez griže savesti? Svi oni su zli ljudi, svi oni su demoni i biće razotkriveni i isključeni. Neki ljudi kažu: „Ja te stvari ne širim među nepoznatima; o njima govorim samo kod kuće.” Da li o njima govoriš van kuće ili u njoj, priroda problema je ista. Činjenica da o njima govoriš kod kuće znači da imaš predstave i da pogrešno razumeš Boga. To što možeš da o tim stvarima govoriš naglas dokazuje da niti tragaš za istinom niti je voliš. Nisi tragao za istinom kako bi ti pomogla da rasteraš te predstave, niti planiraš da ih odbaciš, tako da bez obzira kome se obraćaš, priroda tvog govora ostaje ista. Postoje i oni koji šire predstave gde god da idu i sa kim god da se susretnu. Na primer, recimo da je neko poslat kući jer je izazvao prekidanje i ometanje dok je izvršavao svoju dužnost. Kada ga pitaju zašto je morao da ide kući, on odgovara: „Ja sam po prirodi iskren. Govorim ono što mi je na umu. Izlanuo sam se i govorio o nekim lošim stvarima koje sam radio; kada su starešine i delatnici to čuli, označili su me kao zlu osobu i poslali me kući. Svi vi bi trebalo da naučite nešto iz mog iskustva; ne može se bezobzirno govoriti u božjoj kući. Bog kaže da budemo iskreni, ali morate da uzmete u obzir kome se obraćate. U redu je biti iskren sa svojom porodicom, ali pokušajte da budete iskreni sa drugima i pretrpećete gubitke. Nisam li ja upravo pretrpeo gubitak zbog toga? Neka vam ovo bude lekcija.” Neki ljudi, nakon što čuju ovo, razmišljaju: „Takve stvari se dešavaju u Božjoj kući? Pretpostavljam da bi nam svima bilo bolje da pazimo koje reči koristimo od sada!” Zar ti ljudi nisu smeteni? Bog je toliko govorio, ali ni nakon što su slušali više od jedne decenije, oni ne mogu da se sete ni jedne jedine rečenice – ali zato kada zla osoba kaže jednu stvar, oni je dobro upamte, urežu je u svoje srce i nakon toga s oprezom govore i delaju. Oni su navedeni na stranputicu i zatrovani. Kako to da oni mogu biti zatrovani? S jedne strane, njihov kov je slab, previše su smeteni, ne mogu da raspoznaju govor i ponašanje drugih i nedostaje im lični stav. Ne razumeju istinu i ne mogu da je podrže. Drugim rečima, oni nemaju veru u Boga i suštinski ne razumeju način na koji se On odnosi prema ljudima. Zbog svega toga, drugi mogu da ih navedu na stranputicu. Sasvim je sigurno da ni oni nisu dobri ljudi i da su sposobni da prigrle reči đavola. Kakve namere i ciljeve ima đavo kada širi predstave? On želi da svako saoseća sa njim. Bio bi presrećan kada bi se svako žalio na Boga. Zar to nije neko ko izaziva prekidanje i ometanje? Zar on ne uzburkava nevolje nasumično? Kako treba postupati prema takvim ljudima? Zar je to uopšte potrebno reći? Odmah ih pročistite iz crkve; ne dozvolite im da ostanu ni dan više. Ako zli ljudi poput njih ostanu u Božjoj kući, to će jedino dovesti do katastrofe; oni su pritajena opasnost, tempirana bomba koja otkucava. Najbolje je pročistiti ih. Neka veruju kako god hoće van crkve – to nema nikakve veze sa Božjom kućom. Takvi ljudi su najpodmukliji i za njih više nema spasenja. Recite Mi, ko je iz Božje kuće ikada bio isteran zbog prolaznog lapsusa? Ko je ikada bio primoran da ode zato što je bio iskren i otvoreno prepoznao sebe? Božja kuća stalno obavlja posao pročišćenja crkve, a ko su ti koji završe uklonjeni? To su svi oni zli ljudi, antihristi i bezvernici koji konstantno obavljaju svoju dužnost loše i koji čak čine zlo i izazivaju ometanje. Nijedna osoba nikada nije bila izbačena zbog prolaznog prestupa ili prolaznog otkrivanja iskvarenosti, a još je manje istina da je bilo ko uklonjen zato što je upražnjavao istinu kako bi bio iskrena osoba. To je prihvaćena činjenica. Neki ljudi kažu: „Oni koji tragaju za istinom su manjina u crkvi. Oni koji ne tragaju za istinom čine većinu. Ako većina bude uklonjena, ko će službovati? Ako većina bude uklonjena, koliko ljudi će moći biti spaseno?” To nije ispravan način razmišljanja. Kao što je davno rečeno: „Mnogi su pozvani, ali malo je odabranih.” Upravo zato što je ljudski rod tako duboko iskvaren, malo je ljudi koji vole istinu. Bog ne želi veliki broj ljudi, već želi izvrsne ljude. Oni koji preostanu u Božjoj kući su oni koji mogu da slušaju i da se pokore, koji mogu da zaštite delo Božje kuće; većina njih su ljudi koji mogu da prihvate istinu. Neki ljudi imaju loš kov i možda ne razumeju istinu, ali mogu da slušaju, da se pokore i da se uzdrže od greha, tako da oni mogu biti zadržani da službuju. Svi koji uspeju da ostanu među službenicima su odani. Bez obzira koliko naporno službuju, oni se ne žale; oni su ljudi koji slušaju i koji se pokoravaju. Oni koji ne slušaju i koji se ne pokoravaju, zar oni ne bi samo izazvali ometanje ako bi ostali? Čak i ako malo službuju, njima je potreban stalni nadzor; onog trenutka kada ih neko ne gleda, oni bi mogli da počine greh i stvore probleme. Službovanje takvih ljudi donosi više štete nego koristi. Službenici poput njih moraju biti uklonjeni, inače će Božji izabrani narod, kao i crkveni život, biti ometani. Ako se zli ljudi ne uklone iz crkve, Božji izabrani narod će zaista doživeti štetu i propast. Stoga, jedino uklanjanjem zlih ljudi može da se obezbedi Božjem izabranom narodu da iskusi neometan crkveni život; to je jedini način da se osigura da Božji izabrani narod zakorači na pravi put verovanja u Boga i dostizanja spasenja. Uklanjanje zlih ljudi je u potpunosti u skladu sa Božjim namerama.

Postoje osobe koja su pune ljubavi, tolerantne prema svima i voljne da pomognu bilo kome. Jedino što ih ne interesuje je istina. Oni se stalno suprotstavljaju Bogu i ne mogu da se pomire s Njim. Oni su smrtni neprijatelji Boga. Kakve su to osobe? To su bezvernici i đavoli. Đavoli su oni koji imaju najveću odbojnost prema istini i koji najviše mrze istinu. Sve dok se nešto tiče istine ili onoga što Bog kaže ili zahteva, oni ne samo da to ne prihvataju, već i sumnjaju u to, opiru se tome i šire svoje predstave o tome. Oni takođe čine mnoge stvari koje štete radu crkve, čak i galame javno protiv Boga kada njihovi lični interesi trpe štetu. Takvi ljudi su đavoli; to su ljudi koji mrze istinu i mrze Boga. U prirodi svakog čoveka je narav koja mrzi istinu; shodno tome, svako ima suštinu koja mrzi Boga. Jedina razlika je stepen te mržnje, da li je ona blaga ili snažna. Neki ljudi mogu da čine zlo kako bi se suprotstavili Bogu, dok drugi samo otkrivaju iskvarenu narav ili negativne emocije. Zašto su neki ljudi u stanju da mrze Boga? Koja je njihova uloga? Oni su u stanju da mrze Boga jer imaju narav koja mrzi istinu. Pošto imaju tu narav, oni su đavo i neprijatelj Boga. Šta je đavo? Đavoli su svi oni koji mrze istinu i Boga. Da li đavoli mogu da budu spaseni? Nikako. Dok Bog spasava ljudski rod, mnogi ljudi se bune, opiru Mu se i ometaju rad Božje kuće. Takvi ljudi su đavoli. Možemo ih takođe zvati živim demonima. U svim crkvama, svako ko ometa rad crkve je đavo i živi demon. I svako ko ugnjetava crkvu i ne prihvata istinu u bilo kom obimu je živi demon. Zato, ako tačno identifikujete ljude koji su živi demoni, morate da delate brzo i uklonite ih. Ako postoje neki čije ponašanje je obično veoma dobro, ali je njihovo stanje ponekad loše ili su slabog rasta i ne razumeju istinu, i ponekad urade nešto što izaziva prekidanje i ometanje, ali im to nije navika i nisu takvi po prirodi, oni onda mogu da ostanu. Ljudskost nekih ljudi nije baš dobra; ako ih neko uvredi, oni to nikada ne zaboravljaju. Neprestano se svađaju sa tom osobom i ne pokazuju nimalo milosti kada misle da imaju opravdanje za to. Ipak, ti ljudi imaju jednu dobru osobinu, a to je da su voljni da služe i podnose teškoće. Takvi ljudi mogu za sada da ostanu. Ako ti ljudi često čine zlo i ometaju rad crkve, onda oni pripadaju đavolima i Sotoni, i nikako ne mogu biti spaseni. To je sto posto sigurno. Takvi ljudi moraju biti uklonjeni iz crkve; nikako im se ne sme dozvoliti da ostanu. Zašto moraju da budu uklonjeni? Na osnovu čega oni bivaju uklonjeni? Neki bivaju uklonjeni kako bi im se dala šansa da se pokaju, da bi naučili lekciju; drugi bivaju uklonjeni jer su njihove prirode prepoznate kao loše i oni ne mogu biti spaseni. Dakle, vidite, svi ljudi su različiti. Neki koji su bili uklonjeni, uprkos ekstremnoj negativnosti i mračnom srcu, nisu napustili svoju dužnost, i oni nastavljaju da je obavljaju – njihovo stanje nije nalik stanju onih koji uopšte ne obavljaju svoju dužnost nakon što su uklonjeni, niti su putevi kojima hodaju isti. Kakvo je unutrašnje stanje onih koji nastavljaju da izvršavaju svoju dužnost nakon što su uklonjeni? Za čim oni tragaju? To se razlikuje od onih koji ne obavljaju svoju dužnost. Ako ne možete da vidite razliku, to znači da je vaš kov slab, da vam nedostaje duhovno razumevanje i da ne možete da obavljate posao crkve. Ako možete da vidite razliku, prema njima ćete se ponašati drugačije. U čemu je razlika između ove dve vrste ljudi? Kako se razlikuju putevi kojim oni hodaju? Kako se razlikuju njihovi stavovi prema obavljanju dužnosti? Da li možete da vidite razliku između tih stvari? (Pojedini ljudi mogu da nastave sa obavljanjem dužnosti nakon što su uklonjeni, čime pokazuju da još uvek imaju nešto savesti. Možda i osećaju da više ne mogu da budu spaseni, ali razmišljaju ovako: „Verujem u Boga. Siguran sam da je ovaj Bog Stvoritelj. Iako me je crkva uklonila, moram i dalje da verujem u Boga. Ja sam još uvek stvoreno biće i priznajem svog Stvoritelja.” Još uvek im radi ta trunka savesti koja postoji u njima. Ako, pak, ne izvršavaju svoju dužnost nakon što su uklonjeni i čak više ne veruju u Boga, oni prikazuju sebe kao bezvernike.) Ko želi da govori sledeći? (Možda pojedini ljudi mogu da nastave sa obavljanjem svojih dužnosti nakon što su uklonjeni jer su u svom srcu već shvatili da su dužni Bogu za stvari koje su prethodno uradili i žele da se iskupe. Ali ako neko prestane da izvršava svoju dužnost nakon što je uklonjen, to pokazuje da on nije izvršavao svoju dužnost kako bi udovoljio Bogu, već je pokušavao da sklapa dogovore sa Bogom u nadi da će primiti blagoslove. I nakon što je utvrdio da neće primiti nikakve blagoslove, on nije uvideo potrebu da nastavi da obavlja dužnost, pa je prestao da službuje.) Koja od ove dve grupe ljudi ima nešto savesti? (Oni koji i dalje izvršavaju svoju dužnost nakon što su uklonjeni.) Ona grupa koja nastavlja da izvršava svoju dužnost još uvek ima pomalo savesti i osnovu da postanu ljudi. Kao ljudska bića, bez obzira na to kako Bog postupa prema njima i da li ih želi, oni su i dalje Božja stvorena bića. Oni ne mogu da pobegnu od Božje ruke; gde god da odu, oni su i dalje stvorena bića i kao takva moraju da izvršavaju svoju dužnost. To pokazuje da imaju savest i osnovu da postanu ljudi. Štaviše, gde god otišli, oni u najmanju ruku mogu da priznaju da veruju u Boga i da potvrde Njegovo postojanje. Ta vera u njihovim srcima je ono što im omogućava da obavljaju svoje dužnosti. Ova vrsta osobe zaista ima malo vere i u stanju je da se pokaje. Što se tiče onih koji prestanu da obavljaju svoju dužnost nakon što su uklonjeni, oni razmišljaju na sledeći način: „Ako me bog ne želi, ja više neću verovati u boga. Moja vera je ionako beskorisna.” Oni prestaju da veruju, poriču postojanje Boga i čak odbacuju svoju osnovu da postanu ljudi, negirajući sve što su pre toga radili. Takvim ljudima nedostaje savest i razum i u tome leži razlika između ove dve vrste ljudi. Recite Mi, da li Bog ovo zna? On to vrlo dobro zna. On je stvorio sva stvorenja, On može da istražuje sva stvorenja i da suvereno vlada nad svima njima. Oni bezvernici kojima nedostaje savest razmišljaju ovako: „Gde je bog? Kako to da ga još nisam video? Koga je briga da li me je crkva uklonila? Svakako mogu da živim gde god da odem. Misliš da ne mogu da nastavim da živim samo zato što sam te napustio? To što ne obavljam svoju dužnost mi je samo dalo više slobode!” To je njihov stav koji ih raskrinkava kao bezvernike i dokazuje da je odluka da se uklone bila ispravna. Takve bezvernike treba ukloniti – daleko im lepa kuća. Ljudi koji imaju veru u Boga reaguju drugačije kada ih uklone. Na primer, nakon što su uklonjeni, pojedini ljudi bi mogli da kažu: „Ne mogu da živim bez izvršavanja svoje dužnosti. Ne mogu da živim bez verovanja u Boga. Ne mogu da nastavim bez Boga. Gde god da odem, ja sam u Božjim rukama.” I tako oni nastave da izvršavaju svoju dužnost. Nisu slepa vera ili glupost to što ih navodi na ovaj izbor, već to što njima upravljaju misli koje im kažu da mogu da obavljaju svoju dužnost na ovaj način. Imaju oni i pritužbe i predstave, kao i neke žalbe, ali kako to da ipak mogu da obavljaju svoju dužnost? Zato što im, u sklopu njihove ljudskosti, još uvek radi savest. Oni kojima savest ne funkcioniše mogu da se uzdrže od izvršavanja svoje dužnosti i od verovanja u Boga. U tome je razlika. Istina je da se ljudi razlikuju jedni od drugih; razlike postoje među svima. U ključnim momentima, to da li neko ima savest i razum ili ne može da odredi mnoge stvari, kao i da utiče na njih.

Upravo sam razgovarao u zajedništvu o namerama koje postoje u čovekovom stanju. Sada ću razgovarati o stanovištu i stavu. Bez obzira da li je u pitanju aspekt terminologije ili aspekt istine, postoji mnogo detalja uključenih u ovo; to nije jednostavno poput površnih reči ili izgovorenih rečenica. Ako ograničiš svoje razumevanje neke reči, koncepta ili bukvalnog značenja nekih rečenica, to nikada neće biti ništa osim doktrine. Međutim, ako integrišeš i uporediš ove bukvalne fraze ili rečenice sa stvarnim stanjima i idejama, pogledima ili metodima koje ljudi otkrivaju u svojim stvarnim životima, moći ćeš da otkriješ mnoge od svojih problema. Neki problemi su u suprotnosti sa istinom. Drugi deluju kao da su u skladu sa doktrinom, kao da su se povinovali pravilima, ljudskim idejama i metodima, ali oni se zapravo nisu povinovali istini ili Božjim namerama. Na primer, neki pogledi i stanovišta ljudi se povinuju samo ljudskim predstavama i uobrazilji, ali ne i istina-načelima. Ako se ne izmere i ne raspoznaju u skladu sa Božjim rečima, ljudi će ih prihvatiti kao zadovoljavajuće. Ali kada se provere u kontekstu Božjih reči, ljudske misli i pogledi postaju pogrešne stvari, postaju negativne stvari. Koje ste još probleme otkrili? (Bože, razmišljam o idejama i pogledima iz tradicionalne kulture, poput „budi odan prema roditeljima” i „budi dobra žena i majka puna ljubavi”, koje ljudi vide kao ispravne i pravilne, ali koji, iz perspektive istine, nisu u skladu sa istinom.) One nisu u skladu sa istinom. To znači da su u suprotnosti sa Božjim željama. Na primer, izvesni ljudi mogu da budu odani svojim roditeljima ili da budu dobre žene i majke pune ljubavi – po pitanju ponašanja i onoga što rade, i tu naizgled nema problema; ali mogu li da se pokore Bogu? Mogu li da prihvate istinu? Puko iskazivanje ove dve vrste ponašanja spolja nije problem; ali kada je u pitanju ocenjivanje njihove priroda-suštine, da li postoji imalo pokornosti u načinu na koji se oni odnose prema Bogu? Da li su sposobni da prihvate istinu? Ako postoje problemi u vezi sa ova dva aspekta, da li će ti ljudi moći da dostignu spasenje? Sasvim sigurno neće. Dakle, čak iako ove dve vrste ponašanja deluju kao dobre osobine, one ne mogu da predstavljaju čovekovu suštinu. Bez obzira koliko je neko odan roditeljima ili je naizgled dobra žena i majka puna ljubavi, to ne znači da se ta osoba pokorava Bogu, a još manje da se oslobodila Sotoninog uticaja. Ne postoji nikakva veza između ove dve njihove dobre osobine i istine. Stoga, neko ko poseduje ove dve dobre osobine svakako nije neko koga Bog odobrava i ta osoba ne ispunjava standarde pravedne osobe. Srca iskvarenih ljudi su do vrha ispunjena Sotoninim filozofijama. Svi oni vole da primaju pohvale od drugih i njihovo odobravanje. Svi oni vole da održavaju svoje međuljudske odnose kako bi zaštitili sebe. Svi oni vole da se ističu i hvale kako bi se drugi ugledali na njih. Život zasnovan na ovim sotonskim filozofijama počinje od određene polazne tačke. Koji cilj ti ljudi žele da ostvare sa ove polazne tačke? (Da ih ljudi hvale kao dobre pojedince i da kažu da su oni puni ljubavi i obzira, kako bi ih ljudi podržavali i odobravali.) Živeći u skladu sa Sotoninim filozofijama, ljudi gaje određenu vrstu predstave i uobrazilje: „Dobri ljudi bivaju nagrađeni” i „Dobri ljudi spokojno žive.” Ipak, niko ne može jasno da kaže šta „Dobri ljudi bivaju nagrađeni” i „Dobri ljudi spokojno žive” znači? Naprotiv, videvši da dobri ljudi ne žive dugo, za razliku od loših, niko ne može zaista da spozna osnovni uzrok ovog stanja stvari. Ali među ljudima postoji jedno opšteprihvaćeno pravilo koje se ne menja: „Dobro se dobrim vraća, a loše rđavim.” Bog svakog pojedinca nagrađuje na osnovu njegovog dela. To je predodredio Bog i niko to ne može da promeni, ali mali broj ljudi može to da prepozna. Dakle, da li je ljudima lako da se promene kada žive u skladu sa sotonskim filozofijama? (Nije.) Zašto nije? (Te filozofije su postale njihov zakon opstanka. Bez traganja za istinom i bez sposobnosti da se razluče ove predstave, teško je promeniti se.) Nije to tako jednostavno. Zapravo, kada se suočiš sa situacijama koje sadrže takve namere i dela, ako kažeš da ne osećaš ništa, to nije tačno. Nevernicima je normalno da ne osećaju ništa, jer oni žive u potpunosti u skladu sa sotonskim filozofijama i zakonima. Oni smatraju da su te stvari vredne i ne misle da nisu u pravu. Svi vi već toliko dugo verujete u Boga i čuli ste toliko propovedi; duboko u srcu, vi bi trebalo da imate procenu ovih stvari. Da li su one ispravne ili pogrešne? Trebalo bi da možete da prepoznate da su te stvari pogrešne; vaš stav prema njima trebalo bi da bude protivan, a ne solidaran. Zašto onda ne možete da ih otpustite, iako vrlo dobro znate da su pogrešne? Gde leži problem? (Suviše smo sebični i ogavni i nismo voljni da se pobunimo protiv tela. Kada se suočimo sa nečim, ne razmišljamo o udovoljavanju Bogu i premalo uzimamo u obzir interese Božje kuće, već jedino uzimamo u obzir sopstvene interese. Ne možemo da se pobunimo protiv naših unutrašnjih namera.) Nemanje volje da se pobunite protiv tela – to je jedan aspekt. Kada su u pitanju glavni interesi, osećaš se uznemireno i mučno i ne možeš da otpustiš. Dakle, u vašim svakodnevnim međuljudskim interakcijama koje ne uključuju glavne interese, da li ste ikada ispitali ove sotonske filozofije i zakone? Da li ste tragali za istinom kako biste ih razrešili? Da li ste se uopšte promenili? (Neke stvari ispitujem i pokušavam da promenim ono što prepoznam. Ali retko se prema tome odnosim kao prema ozbiljnoj stvari i ne ispitujem je.) Onda nije lako promeniti se. Svako tvoje kretanje, svaka reč i radnja, čak i letimični pogledi su otkrivanja iskvarene naravi i svima njima upravlja iskvarena narav. Ako i dalje ne tragaš za istinom kako bi razrešio ove stvari, biće veoma teško primiti spasenje. Ako misliš da je neophodno uložiti ogroman napor i energiju kako bi se pobunio protiv tela, kao da to zahteva da svoju ličnost podeliš na dva dela, onda imaš problem; neće ti biti lako da se promeniš. Ako možeš da ispitaš samog sebe i tragaš za istinom – počevši od svakodnevnog života, od svake svoje reči i dela, a pogotovo kada su u pitanju stvari koje imaju veze sa slavom, dobitkom i statusom – i ako možeš da se pobuniš protiv svog tela, bićeš u mogućnosti da promeniš neke stvari. Svima vama je teško da se odreknete tih filozofija i zakona Sotoninih; da li se, onda, u vašem svakodnevnom životu, desila bilo kakva stvarna promena po pitanju tih pogleda, ponašanja i radnji koje nisu u skladu sa istinom? (Ponekad kada govorim ili radim nešto, prepoznajem da imam neispravne namere i želim da ih ispravim. Nakon molitve, razumem Božje namere i mogu da ih sprovedem u delo, ali nakon što to uradim, otkrijem da namere iza mojih radnji zapravo nisu razrešene, već da su se samo moje spoljne metode promenile. Na primer, ako lažem da bih zaštitio svoje interese, nakon što to shvatim, odmah ću se pobuniti protiv tela, otvoriti i ogoliti pred drugima i reći ću: „Moja namera iza reči koje sam upravo izgovorio nije bila ispravna. Bio sam lažljiv.” Ali sledeći put kada se susretnem sa sličnom situacijom, ta namera će vršiti kontrolu nada mnom, želeću da zaštitim sopstvene interese i lagaću. Deluje da je ta namera tako duboko ukorenjena; ona iznova i iznova isplivava na površinu mog srca.) Dakle, odakle potiče ta namera da se udovolji sopstvenim interesima? Ona je proizvod tvoje iskvarene naravi. Sve namere koje potiču od raznih iskvarenih naravi su drugačije prirode; neke su po prirodi rđave, neke zlobne, neke apsurdne, neke smešne, a neke su nepopustljive. Svaka ima svoju prirodu. Shodno tome, sasvim je normalno da ista namera nastane u različitim situacijama, jer se iskvarena narav u tebi ne menja. Kada bi ta jedna narav mogla da proizvede različite namere u različitim situacijama, to bi ljudima nanelo toliko problema i izazvalo haos u njihovim glavama! Može biti teško razrešiti i samo jednu jedinu nameru i to može zahtevati dugačak period transformacije; ako jedna narav proizvodi mnogo vrsta namera, to bi onda bilo još teže razrešiti. Ti moraš neprekidno da radiš na jednoj vrsti namere, da upravljaš njom i razrešavaš je u različitim situacijama i okolnostima, kao i među različitim ljudima, događajima i stvarima. To je bitka koja se vodi protiv jednog aspekta iskvarene naravi. Izvesni ljudi postaju uznemireni i čak zaključuju da nisu sposobni da se promene nakon što su izgubili nekoliko bitaka. Nema nikakve koristi od uznemirenosti; iskvarena narav se ne može odmah promeniti. Možda misliš da bi jedna ili dve pobune protiv tela donele neke promene, ali posle shvatiš da i dalje stalno otkrivaš iskvarenu narav, a ne razumeš zašto. To ukazuje da ti nedostaje razumevanje procesa promene naravi. Promena naravi nije jednostavna. Neće biti dovoljno ako je tvoje razumevanje istine suviše plitko. Kada zaista prepoznaš suštinu svoje iskvarene naravi, tada možeš da se u potpunosti pobuniš protiv nje. Ako postupaš ovako kao sada, iako ćeš ipak otkriti svoju iskvarenu narav, ne može se poreći da si se već promenio. U najmanju ruku, tvoja iskvarena narav se manje otkriva i imaš mnogo manje namera i patvorenja. U tvom govoru je sada manje licemerstva i nepoštenja; umesto toga, često govoriš od srca i govoriš istinu. To ukazuje da si se već promenio. Ali, možda razmišljaš ovako: „Jedino je došlo do promene u mom postupanju i metodama. Moje namere su ostale nepromenjene, pa se ja zapravo i nisam uopšte promenio, zar ne? Da li to znači da za mene više nema spasenja?” Da li su ove misli ispravne? (Nisu.) To su izopačene misli. Promena tvoje naravi zahteva da iskusiš mnoge procese; ispravno je da prvo promeniš svoju primenu i svoje metode. Što se tiče unutrašnjih namera ljudi, one se mogu promeniti samo traganjem za istinom kako bi se one razrešile. Ako je neko uspeo da promeni primene i metode, to dokazuje da je on započeo svoju transformaciju. Ako istraješ u traganju za istinom kako bi razrešio svoje ljudske namere i patvorenja, tvoja iskvarena narav će se sve manje otkrivati. Ako si spoznao Boga, imaš bogobojažljivo srce i možeš da se pokoriš Bogu, to dokazuje da je tvoja život-narav već pretrpela promenu. To je ispravan način gledanja na stvari. Ako je način tvog postupanja ispravan i u stanju si da primenjuješ istinu i deluješ u skladu sa nekim načelima, to znači da si se već promenio. Pogrešno je verovati da se uopšte nisi promenio samo zato što i dalje ponekad otkrivaš svoju iskvarenost. Možda ćeš reći: „Zašto onda i dalje otkrivam iskvarenost i vraćam se starim navikama? To dokazuje da se nisam promenio.” To je pogrešan način gledanja na stvari. Problem otkrivanja iskvarenosti se ne može temeljno razrešiti nakon samo nekoliko godina iskustva. To zahteva dugoročnu istrajnost u primenjivanju istine kako bi se temeljno rešio. To što sve manje otkrivaš svoju iskvarenost je dovoljno da dokaže da se u tebi već desila neka promena; reći da nije došlo ni do kakve promene nije saglasno sa pravom situacijom. Vi morate da budete jasni u vezi sa tim u vašem srcu, ne možete da imate izopačeno razumevanje. Dostizanje spasenja kroz iskušavanje Božjeg dela je dugotrajan poduhvat koji nikako ne može biti uspešan nakon samo nekoliko godina koje su brzo prošle. Toga moraš da budeš svestan.

Sada smo upravo razgovarali o stanovištima, namerama i stavovima. Stanovišta određuju stavove, zar ne? Zaista, stanovišta i pogledi određuju stavove ljudi. Na sličan način, tvoj pogled kada se susretneš sa određenim okolnostima ili situacijom zavisi od tvoje pozicije. Ako ne stojiš uz Boga, već na strani čoveka, tražeći da održiš svoje međuljudske odnose, onda će svi tvoji pogledi i metode služiti kao zaštita i obezbeđivanje tvojih ličnih interesa i ponosa i omogućiće ti izlaz. Ali, ako je tvoje stanovište da štitiš interese Božje kuće, da obavljaš dužnost dobro i da si odan, onda će tvoj stav biti takav da ćeš postupaš u skladu sa istinom u svakoj situaciji, da obavljaš dužnost dobro, da si odan i da izvršavaš Božji nalog – svi ti elementi su poređani u niz. Kada, u zajedničkim razgovorima, ne razgovarate o doktrinama koje ste čuli ili zapamtili, ili o duhovnim teorijama koje ste dokučili, ali možete umesto toga da razgovarate o vašim nedavnim stanjima, o načinima na koji su vaši pogledi i stanovišta u vezi sa nekim događajem pretrpeli promenu i kako su vas nova otkrića i nova razumevanja informisali, o vašim stvarima koje su u suprotnosti sa Božjim zahtevima i istinom, onda ćete, u tom trenutku, imati rast pošto možete da razgovarate o takvim stvarima. Ukoliko nikada niste preispitivali nijedan aspekt vaših pogleda, stanovišta, namera i misli ili ukoliko, nakon što ste ih preispitali, niste u stanju da razaznate da li su oni ispravni ili pogrešni, i vaše objašnjenje u vezi sa njima je smeteno, onda, kada biste bili starešina crkve, čime biste zalivali druge? (Rečima i doktrinama.) Čini Mi se da biste druge zalivali ne samo rečima, doktrinama, duhovnim teorijama i teološkim znanjem, već, možda, i vašim izopačenim pogledima, ličnim predstavama i osudama Boga i još više vašim jednostranim pogledima i razumevanjem Boga, što je u potpunoj suprotnosti sa Božjim rečima i zahtevima. A šta se dešava sa svima koji odrastaju pod takvim starešinstvom? Oni nauče jedino da govore o rečima i doktrinama. Kada bi Bog želeo da u njima obavi izvesno delo kušnji i pročišćenja, zadovoljavajući ishod bi bio da se oni ne opiru; oni bi bili prilično nesposobni da se prema tome odnose na ispravan način, a još manje da mu se iskreno pokore. Šta to pokazuje? Pokazuje da su ono što usađujete u druge predstave i uobrazilja. Ako drugi nisu povećali svoje razumevanje i umanjili svoje pogrešno razumevanje Boga zbog vašeg zalivanja i vođstva, kakvo je onda bilo vaše obavljanje dužnosti? Da li ste ga obavili na odgovarajući način ili ne? (Na neodgovarajući način.) Da li sada možete da utvrdite koji delovi poslova koje obavljate i koje od istina o kojima razgovarate su zaista od pomoći i koriste ljudima, koje ne samo da razrešavaju njihovu negativnost, predstave i pogrešno razumevanje Boga, već im i omogućavaju da iskreno razumeju Boga i imaju normalan odnos sa Njim? Ako možete da postignete te rezultate u svom delovanju, onda ste sposobni da obavljate praktično delo i obavljate vašu dužnost na odgovarajući način. Ako niste u mogućnosti da obavljate ovaj posao, šta ste onda radili unutar crkve? Da li možete da izmerite koji delovi posla koji ste obavili i koje reči koje ste izgovorili su bili zaista korisni i poučni za Božji izabrani narod? Da li su posao koji obavljate i reči koje izgovarate identične onome što je Pavle uradio – samo govoreći o duhovnoj teoriji, svedočeći o sebi i hvaleći se – ili su možda još očitije i odvratnije od onoga što je Pavle rekao? Možete li to da izmerite? Ako stvarno možete to da izmerite, onda ste zaista napredovali. Na primer, neka osoba, nakon što je verovala u Boga jednu ili dve godine do sada, ima predstave i pogrešno razume Boga, što utiče na obavljanje njene dužnosti, i ti joj uporno govoriš: „Moraš da voliš Boga. Moraš da imaš bogobojažljivo srce. Moraš da naučiš kako da se pokoriš Bogu, ne možeš da imaš lične zahteve i želje.” Ali nije u tome problem kod tih ljudi; zapravo, problem je u tome što je neko ko je dugi niz godina verovao u Boga izopšten, a novi vernik nije dokučio suštinu te osobe, pa je razvio sumnju u to kako se Božja kuća nosi sa ovim problemom. On ima sumnje, tako da moraš te sumnje da razrešiš. Nije da on ne želi da obavlja svoju dužnost, da želi da lenčari ili da ne može da podnese teškoće, ali ti im ipak stalno govoriš: „Mladi ljudi bi trebalo da mogu da podnesu teškoće, da budu marljivi i istrajni.” Te reči su ispravne, ali one ne odgovaraju stanju te osobe, ne nadahnjuju je ni nakon što ih čuje. Razrešavanje pogrešnog razumevanja u vezi sa Bogom se ne može desiti ako se samo izgovaraju doktrine; moraš da razumeš činjenice i razjasniš osnovni uzrok. To je ono što se naziva pronići u suštinu problema. Ovaj problem se može zaista rešiti jedino ako se otkrije šta se zapravo dešava i ako se traga za istinom kako bi se razrešio problem. Možeš tu osobu ispitati: „Kako to pogrešno razumeš? Šta to razumeš pogrešno? Bog je dobar prema tebi i mnogo brine o tebi, a ti Ga i dalje pogrešno razumeš; tebi nedostaje savest!” Ali to ne može razrešiti problem; to je podsticanje i pridikovanje, a ne razgovor o istini. Šta bi, onda, trebalo reći kako bi se zaista razgovaralo o istini? (Pomozi im da veruju da je Bog pravedan. Reci: „Čak i ako ne možeš da prozreš osobu koja je izopštena, trebalo bi da ti srce ostane pokorno. Kada razumeš istinu, prirodno ćeš prozreti tu osobu.”) To je prilično dobar metod, to je najjednostavniji metod; on može da razreši neke probleme čak i ako ne objašnjava sve. Recite Mi, kako razmišljaju ljudi kada se u njima pojavi pogrešno razumevanje? Zašto se oni osećaju loše zbog toga? Zato što se dotaklo njihovih ličnih interesa; oni su se stavili u poziciju druge osobe i pomislili kako bi to uticalo na njih: „Oni su izopšteni, iako su toliko godina verovali u Boga. Ja ne verujem u Boga toliko dugo kao oni; da li Bog onda neće želeti ni mene?” U njima se pojavljuje ovo pogrešno razumevanje. To je pogrešno razumevanje Božje pravedne naravi i načina na koji se on ophodi prema ljudima. Kako bi trebalo razrešiti ova dva pogrešna razumevanja? Kada je neko razvio pogrešno razumevanje Boga, koja je priroda tog pogrešnog razumevanja? Da li se time potvrđuje Božje delo ili dovodi u pitanje? (Dovodi u pitanje.) Da li je to dovođenje u pitanje ispravno ili neispravno? Pre svega, ono je neispravno. Dakle, da li će ti tvoja razumnost omogućiti da prepoznaš da si razvio pogrešno razumevanje u vezi sa Bogom i da je ta vrsta tvog ponašanja, stava ili stanja netačna? Ako poseduješ tu razumnost, moći ćeš jasno da shvatiš da grešiš i da je Bog svakako u pravu. Sa tom osnovom, bićeš sposoban da lako prihvatiš bilo koju istinu o kojoj se bude razgovaralo sledeći put. Ali ako podsvesno misliš: „Ne znači da je sve što Bog radi ispravno. Postoje neke oblasti u kojima ljudi mogu da nađu greške kada je Bog u pitanju. I Bog pravi greške i odnosi se prema ljudima nepošteno; njegova neuviđavnost prema ljudima je nepoštena” – ako se takve misli pojave u tebi, da li to znači da ti podsvesno odobravaš ili poričeš ono šta Bog radi? (Poričeš.) Ti poričeš ono što Bog radi. Da li ti onda podsvesno veruješ da je tvoje pogrešno razumevanje Boga ispravno ili pogrešno? Ako podsvesno veruješ da si u pravu, onda je to problem, i to takav da ni jedna količina razgovora na temu bilo kog aspekta istine to ne može da reši. Od ove dve vrste pogleda, ove dve vrste podsvesnog načina razmišljanja, koja vrsta te stavlja u poziciju stvorenog bića, onog koji priznaje da je Stvoritelj – Stvoritelj, da je čovek – čovek i da je Bog – Bog. (Prva vrsta.) A šta je sa drugom vrstom? Može li neko sa tom drugom vrstom pogleda da prihvati činjenicu da je Bog Stvoritelj? (Ne može.) Kako se to pokazuje? Šta ga odaje? On se ne drži stava verovanja, pokornosti i prihvatanja prema Bogu; umesto toga neguje stav koji stalno posmatra, proučava, analizira i raščlanjuje. On sve što Bog radi posmatra sa pozicije ravnopravnog položaja sa Njim. I onda kada iznenada otkrije da je Bog uradio nešto što se ne poklapa sa njegovim ličnim predstavama i uobraziljom, on ima drskosti da pokuša da dobije nešto što može da iskoristi protiv Boga, kao i da Mu sudi i da Ga osudi. On se prema Bogu ne odnosi kao prema Bogu, već kao prema čoveku, zar ne? On ima drskosti da pokuša da se dokopa nečega što može da iskoristi protiv Boga, da Mu nalazi mane i da Mu sudi – da li je to govor iz pozicije stvorenog bića? (Nije.) Kada neko pogrešno razume Boga, on bi trebalo da razume da su stvari koje Bog radi nedokučive. Kao stvoreno biće, čovek nema opravdanje niti kvalifikacije da kritikuje Boga niti da Mu sudi. Kada se to dogodi, na koji način bi vi trebalo da razgovarate sa takvom osobom? Morate da kažete sledeće: „Ti pogrešno razumeš Boga, što je samo po sebi pogrešno. Šta god je Bog uradio, a da se nije poklapalo sa tvojim predstavama, ti bi trebalo da imaš bogobojažljivo srce. Ako ne možeš da razumeš nešto, nemoj naslepo da donosiš sud i da osuđuješ; trebalo bi da se moliš Bogu i da tragaš za istinom. Jer mi smo ljudi, iskvaren ljudski rod, i mi nikada ne možemo da postanemo Bog. Čak i kada bismo primili i razumeli svaku istinu koju je Bog izrekao, i dalje bismo bili obični iskvareni ljudi, a Bog će uvek biti Bog. Čak i ako dostignemo istinu i ako nas Bog usavrši, ako nas Bog ne voli i želi da nas uništi, mi i dalje ne smemo da izgovaramo pritužbe – to je ono čemu bi stvoreno biće trebalo da se pokori. Ako nešto tako malo u nama izaziva predstave o Bogu i tera nas da Mu sudimo, to samo dokazuje koliko smo mi ljudi iskvareni, nadmeni, rđavi i nerazumni. Pre svega, nikada se nismo postavili u poziciju stvorenog bića i nakon toga se na taj način odnosili prema Stvoritelju; to je bila prva greška. Druga greška je da mi stalno posmatramo Boga, razmišljamo o tome kako da se dokopamo nečeg što oni mogu da iskoriste protiv Njega, pa zatim posmatramo, istražujemo i analiziramo – to je još više pogrešno. Ne samo da ne verujemo u Boga i ne prihvatamo istinu niti joj se pokoravamo; mi stojimo na strani Sotone i delujemo kao njegovi saučesnici, udružujemo snage sa njim kako bi vikali protiv Boga, kako bi se takmičili s Njim i suprotstavili Mu se – to nije ono što bi stvoreno biće trebalo da radi. Ono što Bog sada radi, bez obzira na to da li ljudi misle da je ispravno ili pogrešno, bez obzira kojem aspektu istine to odgovara i bez obzira kako se to poklapa sa Božjom pravednom naravi, ništa od toga nema veze sa nama. Mi smo stvorena bića; šta bi trebalo da je naša odgovornost, naše obaveze i dužnosti? Da se bezuslovno pokorimo i prihvatimo. Ako verujemo da smo stvorena bića, da je sve što Bog radi ispravno i ako moramo to da prihvatimo bez obzira da li mi smatramo da nam to doprinosi, nečega nas lišava, šteti nam ili nas povređuje, onda se to zove pokornost, to se zove imati bogobojažljivo srce. Takvo bi trebalo da bude stvoreno biće. Kakvi smo mi u poređenju sa Avramom, Jovom, Petrom? Nismo im dorasli. Ako pričamo o kvalifikacijama, mi nismo kvalifikovani da se obraćamo Bogu, nismo kvalifikovani da pogrešno razumemo Boga i nismo kvalifikovani da dajemo ocene ili sud u vezi sa bilo kojom stvari koju Bog radi.” Naravno, ljudima neće prijati da čuju da nemaju nijednu od tih kvalifikacija, ali to je ono što morate da kažete iskvarenim ljudskim bićima jer njih ne možete urazumiti. Drskost da se priča o kvalifikacijama i opravdanjima sa Stvoriteljom – zar to nije nadmenost i samopravednost, kao i nedokazanost? Stoga, oni će jedino moći da razumeju ako im se govori ovako otvoreno; razgovori poput ovog mogu da razreše neke probleme.

Oni koji se iskreno pokoravaju Bogu i iskreno prihvataju istinu ne bi trebalo da razvijaju pogrešno razumevanje u vezi sa Bogom niti bi trebalo da daju svoje ocene ili sud u vezi sa bilo čim što Bog radi. U Doba zakona, Bog je rekao da će Avramu podariti sina. Šta je Avram rekao na to? Nije rekao ništa – verovao je onom što je Bog rekao. To je bio Avramov stav. Da li je doneo ikakav sud? Da li se podsmevao? Da li je išta uradio u tajnosti? Nije, niti se služio sitnim lukavstvima. To se zove pokornost; to se zove držati se čvrsto svog mesta i svoje dužnosti. Što se tiče njegove žene, Sare – zar ona nije bila drugačija od Avrama? Kakav je bio njen stav prema Bogu? Dovodila je stvari u pitanje, podrugivala se i nije verovala – osuđivala je i služila se sitnim lukavstvima, dajući Avramu svoju služavku da mu bude robinja, radeći tako apsurdne stvari. To je rezultat čovekove volje. Sara se nije čvrsto držala svog mesta; sumnjala je u Božje reči i nije verovala u Njegovu svemogućnost. Šta je uzrok njenog neverovanja? Postoje dva uzroka i konteksta. Jedan je taj da je Avram tada već bio prilično star. Drugi je taj da je i ona sama bila prilično ostarela i nije mogla da ima decu, pa je pomislila: „Ovo je nemoguće. Kako će Bog ovo postići? Zar ovo nije apsurdno? Zar ovo nije nalik triku koji se izvodu pred detetom?” Nije prihvatila niti verovala u ono što je Bog izrekao kao istinu, već je to shvatila kao šalu, misleći da se Bog šali sa ljudima. Da li je to ispravan stav? (Nije.) Da li je to stav kojim se treba ophoditi prema Stvoritelju? (Nije.) Da li se ona čvrsto držala svog mesta? (Nije.) Nije se čvrsto držala. Zato što je Božje reči shvatila kao šalu, a ne kao istinu, i zato što nije verovala onom što je Bog rekao ili što je nameravao da uradi, ona je postupila apsurdno, čime je izazvala niz posledica, koje su sve potekle od čovekove volje. U suštini, ona je govorila: „Da li Bog može da uradi tu stvar? Ako On ne može, ja moram da preduzmem mere kako bi pomogla da se obistine te Božje reči.” Bilo je u njoj pogrešnog razumevanja, osuđivanja, nagađanja i pitanja, što je sve sačinjavalo buntovništvo protiv Boga od strane osobe sa iskvarenom naravi. Da li je Avram uradio ove stvari? Nije, tako da je on zadobio ovaj blagoslov. Bog je video Avramov stav prema Njemu, njegovo bogobojažljivo srce, njegovu odanost i njegovu iskrenu pokornost, i Bog mu je podario sina, te je on postao otac mnogih naroda. To je ono što je bilo obećano Avramu, a Sara je neočekivano izvukla korist iz toga. Zato je pokornost veoma važna. Da li postoji sumnja u pokornosti? (Ne.) Ako postoji, da li se to računa kao iskrena pokornost? (Nije.) Ako postoje analiza i osuđivanje u pokornosti, da li se to računa? (Ne.) A ako neko pokuša da kritikuje? To se još manje računa kao pokornost. Šta je, onda, to što se ispolji i otkrije – i kakvo je to ponašanje – u okviru pokornosti koje potpuno dokazuje da je ona iskrena? (Vera.) Iskrena vera je jedna stvar. Čovek mora ispravno da razume šta Bog govori i radi i da potvrdi da je sve što Bog radi ispravno i istinito; nema potrebe to dovoditi u pitanje niti pitati druge o tom, kao što nema potrebe da se to meri ili analizira u sopstvenom srcu. To je jedan aspekt sadržaja pokornosti, verovanje da je sve što Bog radi ispravno. Kada neki čovek uradi nešto, može se pogledati koja osoba je to uradila, njen dotadašnji život, da li je prethodno počinila neka loša dela i kakav je njen karakter. Te stvari zahtevaju analizu. Ako, s jedne strane, nešto potiče od Boga ili je Bog nešto uradio, ti smesta moraš da pokriješ svoja usta i da se ne premišljaš – ne dovodi to u pitanje i ne pokreći istrage, već ga prihvati u potpunosti. Šta bi trebalo uraditi sledeće? U ovo su uključene neke istine koje ljudi ne razumeju, a oni ne poznaju Boga. Iako veruju da je to Božje delo i sposobni su da se pokore, oni ne razumeju istinu iskreno. U onome što oni razumeju još uvek postoji nešto prirode koja potiče od doktrine, a u njihovom srcu vlada nemir. U tim trenucima, oni moraju da tragaju, da pitaju: „Koja je istina u ovom? U čemu grešim u svom razmišljanju? Kako sam se tako udaljio od Boga? Koji od mojih pogleda su u suprotnosti sa onim što Bog govori?” Zatim, trebalo bi da tragaju za tim stvarima. To su stav i upražnjavanje pokornosti. Postoje oni koji kažu da su pokorni, ali kada im se nešto dogodi kasnije, oni razmišljaju ovako: „Ko zna šta Bog radi? Mi, stvorena bića, ne smemo da se mešamo. Neka Bog radi šta god želi!” Da li je to pokornost? (Nije.) Kakav je ovo stav? To je odbojnost prema preuzimanju odgovornosti; to je nedostatak brige za ono što Bog radi i hladna ravnodušnost prema tome. Avram je mogao da se pokori jer se pridržavao načela i bio odlučan u svojoj veri da ono što Bog kaže mora da se uradi i da se ispuni – bio je 100 odsto siguran da se te dve stvari moraju desiti. Zato nije dovodio u pitanje, nije davao nikakve procene niti se služio sitnim lukavstvima. Tako se Avram ponašao u svojoj pokornosti.

Bio je to blagoslov što je Avram dobio od Boga. On nije sumnjao i nije mešao ljudsku volju u bilo šta što je radio. S druge strane, situacija u kojoj se Jov našao je bila znatno drugačija od Avramove. U čemu je bila razlika? Ono sa čim se Avram susreo bio je blagoslov, bilo je to nešto dobro; imao je skoro 100 godina, nije imao decu i nadao se da će dobiti dete kada mu je Bog obećao da će mu podariti sina. Kako je mogao da ne bude srećan? Svakako je bio voljan da se pokori. Ali ono sa čim se Jov susreo bila je nesreća; zašto je on ipak uspeo da se pokori? (Verovao je u svom srcu da je to sve bilo Božje delo.) To je jedan aspekt. Postoji i drugi, ljudi često mogu da se pokore kada nisu izloženi prevelikim patnjama i mogu da se pokore kada Bog daruje blagoslove; ali kada Bog uzima, njima više nije tako lako da se pokore. Što se tiče Jova, kakav je bio njegov pogled, kakvu je razumnost imao, koje istine je razumeo ili koji aspekt razumevanja Boga je imao kako bi bio u stanju da prihvati tu nesreću i da joj se pokori? (Verovao je da je sve što Bog radi dobro. Verovao je u svom srcu da mu je sve što ima dao Bog, a da on sȃm nije ništa zaradio svojim radom – to što mu je Bog oduzeo je takođe Njegov autoritet. Posedovao je tu vrstu razumnosti, te je bio u stanju da prihvati i pokori se.) Ako ljudi veruju da je sve što Bog radi dobro, njima je lako da se pokore. Ali da li je lako pokoriti se i kada se čini da sve što Bog radi donosi nesreću ljudima? Šta više ukazuje na iskrenu pokornost? (Biti u stanju da se pokoriš čak i kada se čini da sve što Bog radi donosi nesreću ljudima.) Dakle, koju vrstu razumnosti i istine je Jov posedovao kako bi bio u stanju da prihvati tu nesreću? (Jov se iskreno ophodio prema Bogu kao Bogu. Razumeo je da Bog nije samo Onaj koji daruje blagoslove i blagodati – čak i kada uzima, On je i dalje Bog. Takođe je razumeo da čak i ako se čovek susretne sa bedom, to je zato što je Bog to dozvolio. Šta god Bog uradi, On je i dalje Bog i ljudi bi trebalo da Ga stalno obožavaju.) Uglavnom se radi o tome da je Jov donekle razumeo Boga i da je zauzeo dobru poziciju. Shvatio je da se Božja suština neće promeniti samo zato što se menjaju ljudi, događaji i stvari koje dolaze spolja; da je Božja suština stalno i zauvek Božja suština, ona je nepromenjiva. Ne radi se o tome da ako Bog daruje ljudima blagoslove da je On onda Bog, niti se radi o tome da ako sve ono što On čini donosi bedu ljudima, nanosi im patnju, kažnjava ih ili ih uništava, da se Njegova suština menja i da On prestaje da bude Bog. Božja suština se nikada ne menja. Ni čovekova suština se ne menja; to jest, status i suština čoveka kao stvorenog bića se nikada neće promeniti. Čak i ako možeš da se bojiš Boga i da Ga spoznaš, ti si i dalje stvoreno biće; tvoja suština se ne menja. Bog je Jova stavio na tako velika iskušenja, ali je Jov ipak uspeo da se pokori i nije se žalio. Osim što je donekle spoznao Boga, koja mu je bila najveća snaga koja mu je omogućila da se pokori i uzdrži od žalbi? Tȃ da je znao da će ljudi uvek biti ljudi; kako god se Bog prema njima ophodi je u potpunosti ispravno. Da pojednostavim, kako god da se Bog ophodi prema tebi je onako kako bi i trebalo da se ophodi. Zar to nije objašnjenje svega? Ne govori Bogu kako treba da se ophodi prema tebi, koje blagoslove treba da ti dȃ, na koja iskušenja da te stavi i kakav bi značaj Njegovo delo trebalo da ima za tebe. Ne možeš da zahtevaš te stvari, nerazumno je to zahtevati. Izvesni ljudi, tokom perioda mira i sigurnosti, kažu da je sve što Bog radi dobro, ali onda ne mogu to sve i da prihvate kada se desi nešto što nije u skladu sa njihovim predstavama. To se mora razrešiti uz pomoć istine. Koja je to istina? Ona da se čvrsto stoji na svojoj poziciji; kako god da se Bog ophodi prema tebi je zasluženo i bez ikakve greške. Bez obzira kako se Bog ophodi prema tebi, On je ipak Bog; ljudi ne bi trebalo ništa da zahtevaju od Njega. Ne ocenjuj Božju ispravnost i ne ocenjuj razloge, ciljeve niti značaj Njegovih radnji. Te stvari ne zahtevaju tvoju ocenu. Tvoja odgovornost i dužnost su da čvrsto stojiš na svojoj poziciji kao stvoreno biće i da pustiš Boga da orkestrira kako Mu je volja. To je pravi put. Ovo je lako reći, ali teško upražnjavati; ali ljudi moraju da razumeju ovu istinu. Jedino ako razumeš istinu možeš biti iskreno pokoran kada ti se nešto dogodi.

Izvesni ljudi, nakon što su do sada verovali u Boga i slušali propovedi, razmišljaju ovako: „Jov je mogao da se pokori iskušenjima na koja ga je Bog stavio jer je znao da sve potiče od Božje ruke. Koliko god krava i ovaca, koliko god nekretnina, bogatstva i potomstva neko ima, sve to mu je Bog darovao – to ne zavisi od ljudi. Ljudi su poput robova pred Bogom, moraju da istrpe kako god se On ophodi prema njima.” Oni koriste ovu vrstu negativnog stava da bi spoznali Boga; da li je taj način spoznaje Boga ispravan? Svakako nije ispravan. Koji bi, onda, bio tačan način spoznaje Boga? (Ljudi su stvorena bića, a Bog je zauvek Bog. Kako god da se Bog ponaša, ljudi bi samo trebalo da dopuste Bogu da ih orkestrira kako Mu je volja.) Tako je. Ne zahtevaj da se Bog ponaša na određeni način. Ne zahtevaj da Bog mora sve da vam objasni u razgovoru u zajedništvu. Ako On nešto nije razjasnio, ne bi trebalo da se raspravljaš sa Bogom, misleći da imaš razlog za to. To je pogrešno. To je izuzetno nadmeno i samopravedno, u velikoj meri bez savesti i razuma; to nije nešto što bi stvoreno biće trebalo da kaže. Čak se ni Sotona ne usuđuje da se obraća Bogu na tako histeričan način – ti si iskvareno ljudsko biće, kako možeš da budeš još nadmeniji od Sotone? Koju bi poziciju ljudi trebalo da zauzmu kada se obraćaju Bogu? Kako bi čovek trebalo da razume ovo pitanje? Zapravo, Jovova izjava: „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?” već razjašnjava zašto je on mogao da se pokori Bogu i u njoj postoji istina za kojom treba tragati. Da li je on izrazio žalbu ili pritužbu kada je to izjavio? (Nije.) Da li je to bilo dvosmisleno ili je imalo neke negativne implikacije? (Nije.) Svakako nije. Jov je na kraju shvatio kroz svoje iskustvo da to kako se Bog ophodi prema ljudima nije na njima da odluče. Ovo možda zvuči pomalo neprijatno, ali je činjenica. Bog je uredio svačiju sudbinu za ceo život; prihvatio ti to ili ne, to je činjenica. Ne možeš da promeniš svoju sudbinu. Bog je Stvoritelj i ti bi trebalo da se pokoriš Njegovoj orkestraciji i uređenjima. Kako god se Bog ponaša je ispravno jer On je istina i On je Suveren nad svim stvarima i ljudi bi trebalo da Mu se pokore. Te „sve stvari” uključuju tebe i sva stvorena bića. Čija je, onda, krivica što ti stalno želiš da se opireš? (To je naša krivica.) To je tvoj problem. Ti stalno želiš da opravdavaš i kritikuješ, je li tako? Stalno želiš da primiš blagoslove i prednosti od Boga, je li tako? Ništa od toga nije tako. Takvi pogledi predstavljaju netačno znanje i razumevanje Boga. Upravo zato što je tvoj pogled verovanja u Boga netačan, ti ćeš se neizbežno sukobiti sa Bogom, svađati se sa Njim i protiviti Mu se kad god se suočiš sa nekom situacijom i stalno ćeš razmišljati ovako: „Pogrešno je od Boga da radi ovo; ja to ne razumem. Svako bi se bunio protiv tog načina na koji On radi. Ne liči na Boga da radi to!” Ali ovde se ne radi o tome kakav je Bog; šta god Bog uradio, on je i dalje Bog. Ako nemaš taj razum i to razumevanje, ako stalno istražuješ i izvodiš zaključke kada ti se svakodnevno dešavaju neke stvari, jedini rezultat koji ćeš dobiti jeste taj da ćeš se svađati sa Bogom i protiviti Mu se na svakom koraku, i nećeš biti u stanju da se izbaviš iz tog stanja. Ali ako imaš to razumevanje i možeš da zauzmeš poziciju stvorenog bića i kada se susretneš sa izvesnim situacijama, kada porediš sebe sa tim aspektom istine, upražnjavaš je i ulaziš u nju, onda će tvoj unutrašnji strah od Boga vremenom rasti. Nesvesno ćeš početi da misliš sledeće: „Ispada da to što Bog radi nije pogrešno; sve što Bog radi je dobro. Ljudi to ne moraju da istražuju i analiziraju; samo se prepusti milosti Božje orkestracije!” I kada se nađeš u situaciji da nisi u mogućnosti da se pokoriš Bogu ili prihvatiš Njegove orkestracije, tvoje srce će se osećati ukorenim: „Nisam bio dobro stvoreno biće. Zašto ne mogu da se jednostavno pokorim? Zar to ne rastužuje Stvoritelja?” Što više želiš da budeš dobro stvoreno biće, to ti je jasniji ovaj aspekt istine i sve bolje ga razumeš. Ali što više razmišljaš o sebi kao nekom važnom, verujući da Bog ne bi trebalo da se tako ophodi prema tebi, da ne bi trebalo da te tako opominje, da ne bi trebalo da te tako orezuje i orkestrira, onda si u nevolji. Ako tvoje srce mnogo zahteva od Boga, ako misliš da ima mnogo stvari koje Bog nije trebalo da uradi, onda si krenuo lošim putem; pojavljuju se predstave, sudovi i bogohuljenje i ti nisi daleko od činjenja zla. Kada ljudi koji ne vole istinu čuju Božje reči, oni počnu da analiziraju i istražuju, što uzrokuje sumnju i ruganje. Onda počnu da sude, poriču i osuđuju – to je rezultat toga. Previše je ljudi koji se prema Bogu ophode tako, a uzrok svemu tome je njihova iskvarena narav.

Izvesni ljudi stalno razmišljaju ovako: „Ja sam čovek. Tačno je da je Bog Stvoritelj, ali On mora da me poštuje i razume, mora da me voli i da me štiti.” Da li je ovaj pogled ispravan? Bog ima konačnu reč kada je u pitanju način na koji voli ljude. Bog je Stvoritelj; kako se On ophodi prema stvorenim bićima je Njegova stvar. Bog ima Svoja načela i Svoju narav; bespredmetno je da ljudi imaju neke zahteve. Umesto toga, trebalo bi da nauče kako da razumeju Boga i da Mu se pokore, to je razum koji bi ljudi trebalo da imaju. Izvesni ljudi kažu: „Bog je suviše nepristojan prema ljudima. To što On radi znači da On ne voli ljude. On ih ne poštuje niti se prema njima ophodi kao da su ljudi!” Izvesni ljudi nisu ljudi, već đavoli. Kako god se prema njima ophodili je prihvatljivo; oni zaslužuju da budu prokleti i nisu vredni poštovanja. Postoje oni koji kažu: „Ja sam prilično dobra osoba; nisam uradio ništa čime bih se opirao Bogu i dosta sam patio zbog Njega. Zašto me On i dalje ovako orezuje? Zašto me stalno zapostavlja? Zašto me nikada ne prihvata niti me uzdiže?” S druge strane, neki drugi kažu: „Ja sam jednostavna i bezazlena osoba; verujem u Boga još od kada sam bio u majčinoj utrobi i još uvek verujem u Njega. Ja sam tako čist! Napustio sam svoju porodicu i posao kako bih se dao Bogu i razmišljao sam o tome koliko me Bog voli. Sada izgleda da Bog ne voli ljude baš toliko i osećam da sam zapostavljen, razočaran sam i užasnut Njime.” Zar to nije mučno? U čemu greše ti ljudi? Oni nisu ostali na svom pravom mestu; ne znaju ko su i stalno misle da su neko bitan, neko koga bi Bog trebalo da poštuje i podigne ili čuva i neguje. Ako ljudi stalno imaju pogrešna shvatanja takve vrste, kao i iskrivljene i nerazumne zahteve, to je veoma opasno. U najmanju ruku, Bog će ih se gnušati i mrzeće ih, a ako se ne pokaju, rizikuju da budu uklonjeni. Šta bi onda ljudi trebalo da rade, kako bi trebalo da spoznaju sebe i kako bi trebalo da se ophode prema sebi da bi se povinovali Božjim zahtevima, razrešili svoje poteškoće i otpustili svoje zahteve prema Bogu? Božja kuća je uredila da neki ljudi budu starešine i oni su naročito entuzijastični. Nakon što bi radili izvesno vreme, otkrilo bi se da mogu da obave neke spoljne zadatke poprilično dobro, ali da nisu dobri u rešavanju problema – ne mogu da razgovaraju u zajedništvu o istini kako bi razrešili probleme, tako da su smenjeni sa pozicija starešina u crkvi. Zar to nije veoma prikladno? Ali oni počinju da se svađaju, žale i govore: „One lažne starešine i antihristi nisu dobro obavili svoje poslove, samo su izazivali prekidanja i ometanja. Njih bi zapravo trebalo smeniti i ukloniti. Ali ja nisam uradio ništa loše; zašto i mene smenjuju?” Oni su pomalo uznemireni. Zbog čega? Misle da bi i dalje trebalo da budu starešine pošto nisu uradili ništa loše i da ne bi trebalo da budu smenjeni. Misle da je Božja kuća bila veoma nepoštena prema njima. Njihovo srce je puno tužbi i otpora, dok u njima rastu predstave o Bogu, što dovodi do unutrašnje neuravnoteženosti: „Zar nije rečeno da postoje načela za izbor i uklanjanje starešina? Čini mi se da ne postoji nijedno načelo u vezi sa onim što se dogodilo. Bog je napravio grešku!” Ukratko, čim Bog uradi nešto što šteti njihovim interesima i što povređuje njihova osećanja, oni počnu da traže mane. Da li je to problem? Kako se taj problem može rešiti? Moraš da prepoznaš svoj lični identitet, moraš da znaš ko si. Bez obzira na to kakve talente i vrline imaš ili kakve veštine i sposobnosti poseduješ, čak i koliko zasluga si zaradio u Božjoj kući, koliko si jurio okolo ili koliki si kapital stekao, te stvari su Bogu ništavne, a ako iz tvoje pozicije deluju bitno, zar onda nije došlo do pogrešnog razumevanja i protivurečnosti između tebe i Boga? Kako bi trebalo rešiti ovaj problem? Ako žudiš da smanjiš distancu između sebe i Boga i da razrešiš protivurečnosti, kako bi to trebalo da uradiš? Moraš da porekneš one stvari za koje misliš da su ispravne i kojih se čvrsto držiš. Kada to uradiš, ti i Bog više nećete biti na distanci i stajaćeš na svom mestu onako kako treba i moći ćeš da se pokoriš, da shvatiš da je sve što Bog radi ispravno, kao i da porekneš i otpustiš sebe. Više se nećeš ophoditi prema zaslugama koje si stekao kao prema kapitalu niti ćeš više pokušavati da postavljaš uslove Bogu, da zahtevaš nešto od Njega ili da od Njega tražiš nagradu. U tom trenutku, ti više nećeš imati poteškoća. Šta je razlog tome da čovek pogrešno shvata Boga? Razlog tome je što ljudi ne mogu da procene svoje kapacitete; da budem precizan, ne znaju kakvi su oni u Božjim očima. Precenjuju sebe i svoju poziciju u Božjim očima, dok ono što smatraju da je nečija vrednost i kapital vide kao istinu, kao standarde po kojima Bog meri da li će biti spaseni. To je pogrešno. Moraš da znaš koje mesto zauzimaš u Božjem srcu, kako te Bog posmatra, kao i, prilikom pristupanja Bogu, koju odgovarajuću poziciju treba da zauzmeš. Trebalo bi da znaš ovo načelo; na taj način, tvoji pogledi će biti usaglašeni sa istinom i u skladu sa onim Božjim. Moraš da imaš takav razum i da budeš u stanju da se pokoriš Bogu; bez obzira na to kako se On ophodi prema tebi, ti moraš da se pokoriš. Onda više neće biti protivrečnosti između tebe i Boga. I kada se Bog ponovo bude ophodio prema tebi na Svoj način, zar nećeš biti u stanju da se pokoriš? Da li ćeš se i dalje raspravljati sa Bogom i suprotstavljati Mu se? Nećeš. Čak i ako osetiš izvesnu nelagodu u srcu, da način na koji se Bog ophodi prema tebi nije onakav kakav bi ti želeo i da ne razumeš zašto se prema tebi ophodi tako, svejedno, pošto već razumeš neke istine i poseduješ neke stvarnosti i pošto si u mogućnosti da čvrsto stojiš na svojoj poziciji, više se nećeš boriti protiv Boga, što znači da će sve te tvoje radnje, kao i tvoje ponašanje, koji bi doveli do toga da ti propadneš, prestati da postoje. I zar nećeš onda biti bezbedan? Kada postaneš bezbedan, osećaćeš se prizemljeno, što znači da si zakoračio na Petrov put. Vidiš, Petar je verovao u Boga toliko godina, tražio svoj put toliko godina i toliko je propatio. I tek nakon mnogih iskušenja, konačno je razumeo neke istine i posedovao neke istina-stvarnosti. Što se tiče svih vas sada, ja sam toliko govorio, sve sam jasno objasnio – to je kao da vam je neko sve servirao na tacni, zar ne? Vi ste dostigli toliko toga a da niste išli zaobilaznim putem; svi ste prilično dobro prošli u ovoj pogodbi. Zašto onda i dalje niste zadovoljni? Ne bi trebalo da imate dodatnih zahteva.

O čemu smo, pre svega, danas razgovarali u zajedništvu? S jedne strane, o redovnom obraćanju pažnje na ispitivanje različitih aspekata tvog stanja, zatim o njihovom analiziranju kako bismo spoznali da li su ispravni. Sa druge strane, o razrešavanju različitih pogrešnih razumevanja Boga koja se pojavljuju u tebi. Kad imaš pogrešna razumevanja Boga, u tebi postoje nepopustljivi, pristrasni elementi koji će te sprečiti da tragaš za istinom. Ako se tvoja pogrešna razumevanja Boga uklone, bićeš u stanju da tragaš za istinom; ako, pak, ne, u srcu ćeš osetiti otuđenost i molićeš se površno. To je varanje Boga i On uopšte neće slušati. Ako imaš pogrešna razumevanja Boga, ako stvaraš distancu i otuđenost između sebe i Njega i ako je tvoje srce zatvoreno za Njega, onda nećeš želeti da slušaš Njegove reči niti da tragaš za istinom. Bez obzira šta uradiš, ti ćeš samo otaljavati stvari, pretvarati se i bićeš lažljiv. Kada se razreše čovekova pogrešna razumevanja Boga i kada on preskoči tu prepreku, on će se prema svakoj Božjoj reči i zahtevu odnositi sa iskrenošću i stupiće pred Njega ozbiljno i čistog srca. Ako između čoveka i Boga postoje protivrečnost, distanca i pogrešno razumevanje, koju, onda, ulogu igra čovek? To je uloga Sotone i to je u suprotnosti sa Bogom. Koje su posledice suprotstavljanja Bogu? Može li takva osoba da se pokori Bogu? Može li da prihvati istinu? Ne može. Ako ne može da uradi ništa od toga, onda će ta osoba završiti bez ičega i doći će do zastoja u promenama u njenoj naravi. Stoga, kada čovek ispituje svoja različita stanja, u jednu ruku to radi kako bi spoznao sebe, dok u drugu to zahteva fokus na ispitivanje koja to pogrešna razumevanja Boga čovek ima. Šta sadrže ta pogrešna razumevanja? Predstave, uobrazilju, razgraničenja, sumnje, istraživanje i nagađanja – pre svega te stvari. Kada neka osoba u sebi ima ove stvari, ona pogrešno razume Boga. Kada se nađeš u ovim stanjima, pojavi se problem u tvojoj vezi sa Bogom. Tada moraš smesta da tragaš za istinom kako bi razrešio ovaj problem – i moraš da ga razrešiš. Neki misle ovako: „Razvio sam pogrešno razumevanje Boga, tako da ne mogu da obavljam svoju dužnost dok ne razrešim ovaj problem.” Da li je to prihvatljivo? Ne, nije. Nemoj da odlažeš obavljanje svoje dužnosti, već obavljaj svoju dužnost i razrešavaj svoj problem u isto vreme. Dok obavljaš svoju dužnost, tvoje pogrešno razumevanje Boga će početi da se menja nabolje, a da ti nećeš biti svestan toga, i otkrićeš odakle potiče tvoj problem i koliko je ozbiljan. Jednog dana, možda ćete biti u stanju da shvatite sledeće: „Čovek je stvoreno biće, a Stvoritelj je zauvek moj Gospod; suština toga se ne menja. Čovekov status se ne menja, niti se menja status Boga. Bez obzira na to šta Bog radi, čak i da celokupno čovečanstvo misli da je to što je On radi pogrešno, ne mogu da poreknem to što je On uradio niti da poreknem da je On istina. Bog je najviša istina, večno nepogrešiv. Čovek bi trebalo da se čvrsto drži svoje ispravne pozicije. Ne bi trebalo da istražuje Boga, već da prihvati Božju orkestraciju i da prihvati sve Njegove reči. Sve što Bog kaže ili uradi je ispravno. Čovek ne bi trebalo da zahteva razne stvari od Boga – stvorena bića nisu kvalifikovana za to. Čak i kada bi se Bog prema meni odnosio kao prema igrački, i dalje bi trebalo da se pokorim, a ako to ne uradim, to je moj problem, ne Božji.” Kada imaš iskustvo i znanje ovog aspekta istine, zaista ćeš ući u pokornost Bogu i više nećeš imati velike teškoće, i, bez obzira da li obavljaš svoju dužnost ili upražnjavaš različite aspekte istine, mnoge teškoće biće razrešene. Pokornost Bogu je najveća istina, to je najdublja istina. U velikom broju slučajeva, kada se ljudi suoče sa raznim teškoćama, kada postoje razne prepreke ili kada se susretnu sa nečim sa čime ne mogu da se pomire, šta je uzrok tome? (Ne stoje na ispravnoj poziciji.) Oni stoje na pogrešnoj poziciji. Oni imaju pogrešna razumevanja Boga; žele da istražuju Boga i ne žele da se prema Njemu odnose kao prema Bogu; žele da poreknu Božju ispravnost i žele da poreknu da je Bog istina. To podrazumeva da čovek ne želi da bude stvoreno biće, već da bi želeo da bude ravnopravan sa Bogom, da Mu nađe mane. To će izazvati probleme. Ako možeš da ispuniš svoju dužnost kako treba i ako se čvrsto držiš svog mesta kao stvoreno biće, onda se, u suštini, u tebi neće pojaviti otpor prema tome šta Bog radi. Možda ćeš imati neka pogrešna razumevanja i možda ćeš imati neke predstave, ali, u najmanju ruku, tvoj stav će biti stav voljnosti da prihvatiš Božje orkestracije i tvoja startna pozicija će biti pozicija voljnosti da se pokoriš Bogu, tako da se u tebi neće pojaviti otpor Bogu.

Iako je Jov imao veru, da li je znao šta se u početku dešavalo kada je naišao na Božje kušnje? (Ne.) Ljudi nemaju sposobnost da direktno prodru u duhovno carstvo; Jov nije znao ništa o tome šta se tamo dešavalo – bio je potpuno nesvestan bilo čega. Tako da je, kada su ga snašle Božje kušnje, sigurno bio zbunjen i mislio je: „O, šta se to dešava? Sve je bilo tako mirno, zašto se ovo desilo tako iznenada? Zašto sam iznenada izgubio svu stoku i imetak?” U početku je bio zbunjen, ali zbunjenost nije bila isto što i pogrešno razumevanje Boga, zbunjenost nije bila isto što i nemogućnost da se razume šta Bog radi. Radilo se samo o tome da se sve desilo tako iznenada; Jov o tome nije ništa znao unapred niti ga je neko prethodno obavestio – bio je u potpunosti nespreman. Međutim, to ne znači da bi on pogrešno odabrao ili krenuo pogrešnim putem, ili da nije mogao da se pokori. Šta je, onda, Jov uradio sledeće? Sigurno je umirio svoje srce i ozbiljno razmislio o svojim radnjama i molio se Bogu. Nakon nekoliko dana traganja, došao je do zaključka: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). To što je Jov izjavio predstavlja njegov pogled i put kojim je hodao. Iako je Jov isprva bio zbunjen kada se susreo sa kušnjama, znao je da je to Božje delo, a ne volja čoveka. Bez Božje dozvole, niko nije smeo da dodirne ono što je Bog dao ljudima, čak ni Sotona. Spolja gledano, Jov je, naizgled, imao izvesno pogrešno razumevanje onoga šta je Bog radio; nije znao šta mu se dešavalo niti šta je Bog hteo time da kaže. Nije u potpunosti razumeo, ali njegovo pogrešno razumevanje nije bilo poricanje ili dovođenje u pitanje onoga što je Bog radio; Jovovo pogrešno razumevanje pripadalo je onoj vrsti koju Bog dopušta. Nakon toga, brzo je shvatio da Bog Jahve namerava da mu uzme sve što ima i da je to što Bog radi ispravno; odmah je kleknuo da to prihvati. Da li obični ljudi mogu da dostignu taj nivo? Ne mogu. Ma koliko Jov bio zbunjen u tom trenutku ili ma koliko dugo mu trebalo da klekne i prihvati sve što mu se desilo, njegov stav je uvek bio da stoji u poziciji stvorenog bića. Suočen sa ovim događajima, on nije rekao: „Ja sam bogat i imam toliko mnogo sluga, kako neko može tek tako da mi oduzme te stvari? Moram da kažem svojim slugama da ih odmah vrate.” Da li je on to uradio? Nije. Bilo mu je jasno u srcu da je to bilo Božje delo i da čovek ništa nije mogao da uradi po tom pitanju. Kada bi se upleo, bilo bi to kao da se suprotstavlja onome što je Bog uradio i da se suprotstavlja svemu što ga je zadesilo. Ni jednu pritužbu nije u tom trenutku izgovorio, nije osuđivao šta se dešavalo niti se umešao kako bi pokušao da preokrene sve. Jednostavno je čekao i nemo posmatrao kako će se stvari odvijati, posmatrajući šta će Bog uraditi. Od početka do kraja, ono što je Jov uradio bilo je da se čvrsto držao svog ispravnog mesta, to jest, čvrsto se držao mesta stvorenog bića. Tako se on ponašao. Iako je Jov bio donekle zbunjen kada su ga ti događaji zadesili, bio je u stanju da traga i da prihvati da je sve što Stvoritelj radi ispravno i onda se pokorio. Nije koristio ljudske metode kako bi razrešio ovaj problem. Kada su pustahije došle, dopustio im je da zaplene šta mogu; nije reagovao plahovito kako bi se borio protiv njih. U srcu je pomislio: „Bez Božje dozvole, oni ne bi mogli da zaplene ništa. Sada kada su sve uzeli, jasno je da je to Bog dozvolio. Bilo kakva ljudsko mešanje bilo bi beskorisno. Ljudi ne mogu da reaguju plahovito, ne mogu da se mešaju.” To što se nije umešao ne znači da je tolerisao pustahije; to nije bio znak slabosti ili straha od pustahija. U stvari, radilo se o tome da se jako bojao Božje ruke i da je imao bogobojažljivo srce. Rekao je: „Neka uzmu. Na kraju krajeva, te stvari mi je dao Bog.” Zar to nije ono što bi stvoreno biće trebalo da kaže? (Da.) On nije imao nijednu pritužbu. Nije poslao nikoga da se bori, da mu vrati njegove stvari ili da ih zaštiti. Zar to nije iskreno ispoljavanje pokoravanja Bogu? (Da.) Mogao je to da uradi samo zato što je imao pravo razumevanje Božje suverenosti. Bez tog razumevanja, on bi pribegao ljudskim metodima da se bori i povrati svoje stvari, a kako bi Bog na to gledao? To nije pokoravanje Božjim orkestracijama. Tu nema razumevanja stvari koje je Božja ruka uradila, a verovanje u Njega svih tih godina bilo bi uzalud. Srećan si kada Bog daje, ali pun prezira kada ti uzima stvari, nisi sklon tome i želiš da ih na silu uzmeš; nezadovoljan si onim što Bog radi, ne želiš da izgubiš te stvari; prihvataš samo Božje nagrade, ali ne i kada te nečeg lišava; ne želiš da se pokoriš orkestraciji Božje ruke – da li je to delovanje iz pozicije stvorenog bića? (Nije.) To je buntovništvo, to je suprotstavljanje. Zar ljudi ne ispoljavaju ta ponašanja često? (Da.) To je u potpunoj suprotnosti u odnosu na ono što je Jov uradio. Kako je Jov izrazio da je mogao da se plaši Jahvea na poziciji stvorenog bića, da se pokori, da prihvati Božja iskušenja i da prihvati šta mu je Bog darovao? Da li je zapomagao? Da li se žalio? Da li je koristio sva moguća ljudska sredstva i metode da povrati sve? Ne – dozvolio je Bogu da slobodno uzme. Zar to nije imanje vere? On je imao iskrenu veru, iskreno razumevanje i iskreno pokoravanje. Nijedna od tih stvari nije jednostavna; sve one zahtevaju određeno vreme kako bi se iskusile, kako bi se za njima tragalo i kako bi se prigrlile. Jov je mogao da prikaže ta ispoljavanja tek kada je imao određeni nivo razumevanja Stvoritelja. Šta je Jov rekao na kraju? („Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21).) A šta je rekla Jovova žena? „Prokuni Boga, pa umri!” (Knjiga o Jovu 2:9). Ono što je ona mislila je: „Prestani da veruješ. Kada bi to u šta veruješ stvarno bio bog, zašto si onda suočen sa opasnošću? Zar to nije odmazda? Ništa loše nisi uradio, zašto ti se ovo dešava? Možda je tvoja vera pogrešna?” Kako je Jov odgovorio svojoj ženi? Rekao je: „Brbljaš kao neka luda žena!” (Knjiga o Jovu 2:10). Jov je svoju ženu nazvao ludom; rekao joj je da ne veruje iskreno i da ne razume Boga, i da je zato mogla da izgovori prkosne reči Bogu. Jovova žena nije poznavala Boga. Kada se desilo nešto tako veliko, što je očigledno bilo Božje delo, ona za divno čudo nije prepoznala to, već je naprotiv savetovala Jova rečima: „Krenuo si lošim putem. Prestani da veruješ i napusti svog boga.” Kako je to strašno čuti! Zašto je ona podsticala Jova da napusti Boga? Zato što je izgubila svoju imovinu i više nije mogla da je koristi. Od bogate žene postala je siromah bez ičega. Bila je nezadovoljna Božjim lišavanjem, pa je rekla Jovu da prestane da veruje, čime je implicirala sledeće: „Ja više ne verujem, pa ni ti ne bi trebalo. Jedno savršeno dobro domaćinstvo je lišeno svega, ostali smo bez ičega. Za tren oka smo izgubili sve, naše bogatstvo pretvorilo se u siromaštvo. Koja je svrha verovanja u takvog boga? Prestani da veruješ!” Zar to nisu lude reči? Tako se ona ponela. Da li ju je Jov poslušao? Nije; onda ga nije navela na pogrešan put niti ga je omela, niti je prihvatio njene poglede. Zašto nije? Zato što se Jov držao jedne izjave: „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?” (Knjiga o Jovu 2:10). Pomislio je sledeće: „Sve ovo je savršeno normalno. Ma kako Bog delovao, ispravno je; ljudi bi samo trebalo da prihvate to. Ne bi trebalo da veruju u Boga samo da bi tragali za blagoslovima. Ja sam toliko godina uživao u Božjem blagoslovu a da ništa za Njega nisam uradio – sada je vreme da svedočim o Njemu. To što Bog uzima je Njegovo, može da ga uzme kad god želi. Ljudi ne bi trebalo da imaju zahteve, trebalo bi da jednostavno prihvate i da se pokore.” Dakle, da li bi ti trebalo da primiš blagoslove iz verovanja u Boga? Da li to tako treba da bude? Kada čovek može u potpunosti da dokuči ovo pitanje, tada će imati veru.

Ma šta god Stvoritelj uradio je ispravno i istina je. Ma šta god On uradio, Njegov identitet i status se ne menjaju. Svi ljudi bi trebalo da Ga obožavaju. On je večni Gospod i večni Bog ljudskog roda. Ta činjenica se nikada ne može promeniti. Ljudi ne mogu da Ga priznaju kao Boga samo kada ih daruje ili da Ga ne priznaju kao Boga kada uzima stvari od njih. To je čovekov pogrešan pogled, a ne greška u Božjim postupcima. Ako ljudi razumeju istinu, onda će biti u stanju da to vide jasno, a ako su, duboko u sebi, u stanju da prihvate da je to istina, onda će njihov odnos sa Bogom postajati sve normalniji. Ako kažeš da priznaješ da su Božje reči istina, ali kada se nešto desi, ti Ga ne razumeš, čak Ga i okrivljuješ i nisi Mu iskreno pokoran, onda je besmisleno kada kažeš da su Božje reči istina. Najvažnija stvar je da tvoje srce treba da bude u stanju da prihvati istinu i da šta god se desi, ti treba da budeš u stanju da vidiš da su Božji postupci ispravni i da je On pravedan. To je ona vrsta osobe koja razume Boga. Postoje mnogi vernici koji se fokusiraju samo na razumevanje doktrine. Oni priznaju duhovnu teoriju, ali kada ih nešto zadesi, ne prihvataju istinu i ne pokoravaju se. To su licemerni ljudi. Stvari koje obično govoriš su sve tačne, ali kada se desi nešto što nije u skladu sa tvojim predstavama, ti nisi u stanju da to prihvatiš. Raspravljaš se sa Bogom, misleći da Bog nije trebalo da uradi ovo ili ono. Ne možeš da se pokoriš Božjem delu i ne tragaš za istinom niti razmišljaš o svom buntovništvu. To znači da nisi pokoran Bogu. Stalno voliš da se svađaš sa Bogom; stalno misliš da su tvoji argumenti jači od istine, da kada bi mogao da izađeš na scenu i podeliš ih, mnogi ljudi bi te podržali. Ali čak i kada bi te mnogo ljudi podržalo, to su sve iskvareni ljudi. Zar nisu sve pristalice i svi koje oni podržavaju iskvareni ljudi? Zar im svima ne nedostaje istina? Čak i kada bi te celo čovečanstvo podržalo i protivilo se Bogu, Bog bi i dalje bio u pravu. I dalje bi čovečanstvo bilo to koje greši, koje se buni protiv Boga i koje Mu se opire. Da li je to samo fraza? Ne. To je činjenica; to je istina. Ljudi moraju često da razmišljaju i iskušavaju ovaj aspekt istine. Bog je svoje delo obavio u tri faze i u svakoj fazi bilo je mnogo ljudi koji su se tome protivili. Kao kada je Gospod Isus došao da izvrši Svoje delo iskupljenja, čitav Izrael se podigao protiv Njega. Ali, sada u ljudskom rodu postoje milijarde ljudi koji svi priznaju Gospoda Isusa kao Spasitelja. Njegovi vernici rašireni su po celom svetu. Gospod Isus je već iskupio ceo ljudski rod. To je činjenica. Bez obzira iz koje zemlje dolaze oni koji žele to da poreknu, to je uzaludno. Bez obzira kako iskvareni ljudi procenjuju Božje delo, Božje delo i istine koje Bog izgovara su uvek tačni i ispravni. Bez obzira koliko ljudi u celoj ljudskoj rasi se pobuni protiv Boga, to je uzaludno. Sve što Bog radi je ispravno; On ne pravi ni najmanje greške. Pošto iskvareni ljudi nemaju istinu i nikako nisu u stanju da vide značaj i suštinu Božjeg dela jasno, ništa što oni kažu nije u skladu sa istinom. Čak i kada bi sumirao sve teorije ljudskog roda, one i dalje ne bi bile istina. Ne bi mogle da nadmaše niti jednu Božju reč niti bilo koju reč istine. To je činjenica. Ako ljudi to ne razumeju, onda moraju to da polako iskuse. Koji je preduslov da se ovo iskustvo desi? Prvo moraš da priznaš i prihvatiš da su Božje reči istina. Zatim, moraš da kreneš da ih upražnjavaš i doživljavaš. Vrlo brzo ćeš otkriti da su Božje reči istina – to je apsolutno tačno. U tom trenutku, počećeš da ceniš Božje reči, stremljenje ka istini postaće ti važno i bićeš u stanju da prihvatiš istinu u svom srcu i da je pretvoriš u svoj život.

10. septembar 2018. godine