Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja. Pošto svi ljudi imaju iskvarenu narav i niko ne poseduje istinu, oni mogu pravilno da ispune svoju dužnost samo skladnom saradnjom. Skladna saradnja nije korisna samo za ljudski život-ulazak nego i za pravilno ispunjavanje dužnosti i obavljanje crkvenog posla. Oni koji skladno sarađuju imaju relativno dobru ljudskost i poštenje, ali ako nečija ljudskost nije dobra, ako je neko suviše nadmen i samopravedan ili suviše nepošten i lažljiv, onda taj neko nikako ne može skladno da sarađuje s drugima. Neki ljudi se ne bave poštenim poslom, nisu savesni u obavljanju svoje dužnosti i uvek smeraju nešto loše. Takvi ljudi ne mogu da sarađuju s drugima, ne mogu da pronađu sklad niti da se s nekim dobro slažu. Takvi ljudi nemaju ljudskost, već su to zveri, đavoli i Sotone. Svi poslušni i pokorni ljudi dobre ljudskosti sigurno će uspešno obavljati svoju dužnost i lako sarađivati s drugima. A što se tiče onih koji ne pristupaju pošteno obavljaju svoje dužnosti, koji su raspušteni ili čak ometaju druge u obavljanju dužnosti – ako se takvi ljudi ne poprave ni posle više opomena i ako nikada ne nameravaju da se pokaju, već stalno prekidaju i ometaju obavljanje svojih dužnosti, a njihova ljudskost je podla, onda bi ih bez odlaganja trebalo ukloniti kako bi se izbegli problemi i nevolje u crkvenom poslu. Taj problem moraju da reše starešine i delatnici.

Neki ljudi su neodgovorni kada obavljaju svoju dužnost, zbog čega posao uvek treba iznova da se uradi. To ozbiljno utiče na efikasnost posla. Osim nedostatka specijalizovanog znanja i iskustva, da li postoje i drugi razlozi za pojavu ovog problema? (Kada je neko relativno nadmen i samopravedan, kada samovoljno odlučuje i ne obavlja svoju dužnost u skladu s načelom.) Specijalizovano znanje i iskustvo mogu se naučiti i sticati malo-po-malo, ali ako je problem nečija narav, da li mislite da ga je lako rešiti? (Ne, nije lako.) Kako bi ga onda trebalo rešiti? (Takva osoba mora da iskusi grdnju, sud i orezivanje.) Treba da iskusi sud, grdnju i orezivanje – to su prave reči, ali mogu ih ispuniti isključivo oni koji streme istini. Da li oni koji ne vole istinu mogu da prihvate orezivanje? Ne, ne mogu. Kada posao uvek mora iznova da se radi dok ljudi obavljaju svoju dužnost, najveći problem nije manjak specijalizovanog znanja ili nedostatak iskustva nego to što su oni suviše samopravedni i nadmeni, što ne rade skladno, već sami odlučuju i delaju – a rezultat toga je da prave zbrku u poslu, nista se ne postiže i sav napor bude uzaludan. A tu je najbolniji problem ljudska iskvarena narav. Kada je ljudska narav teško iskvarena, takvi ljudi nisu dobri, oni su zli. Narav zlih ljudi daleko je podlija od obične iskvarene naravi. Zli ljudi su skloni tome da počine zla dela, oni su skloni tome da prekidaju i ometaju crkveni posao. Kad obavljaju svoju dužnost, zli ljudi jedino znaju loše da rade stvari i da prave zbrku; njihovo službovanje je više problematično nego što je korisno. Neki ljudi nisu zli, ali svoju dužnost obavljaju u skladu sa sopstvenom iskvarenom naravi – prema tome, ni oni nisu sposobni da pravilno obavljaju svoju dužnost. Sve u svemu, iskvarene naravi predstavljaju ogromnu prepreku u pravilnom obavljanju dužnosti. Za koji aspekt ljudske iskvarene naravi biste rekli da ima najveći uticaj na efikasnost kojom se obavlja dužnost? (Nadmenost i samopravednost.) A kako se uglavnom ispoljavaju nadmenost i samopravednost? Tako što se odluke donose samovoljno, što se radi po svome, što se ne slušaju predlozi drugih ljudi, što se ne savetuje s drugima, ne sarađuje skladno i uvek se nastoji da se ima poslednja reč. Mada znatan broj braće i sestara možda sarađuje u obavljanju određene dužnosti, pri čemu se svako od njih bavi svojim zadatkom, neke starešine grupe ili nadzornici uvek hoće da imaju poslednju reč; šta god da rade, oni s drugima nikad ne sarađuju skladno, ne učestvuju u zajedničkom razgovoru i brzopleto delaju bez postizanja saglasnosti s drugima. Oni sve druge navode da samo njih slušaju i tu je problem. Osim toga, kad drugi uoče problem, ali ipak ne istupe da spreče nadležnu osobu, to na kraju dovodi do toga da ljudi ne obavljaju efikasno svoju dužnost, posao se pretvara u potpunu zbrku, svi učesnici moraju posao da rade iz početka i pri tome se iscrpljuju. Ko je odgovoran za izazivanje tako ozbiljne posledice? (Nadležna osoba.) Da li su i drugi učesnici odgovorni? (Jesu.) Nadležna osoba je odluke donela samovoljno i insistirala na tome da se stvari obavljaju na njen način, dok su ostali videli problem, ali ništa nisu učinili da je u tome spreče. Da stvar bude još ozbiljnija, oni je čak i slede; zar time ne postaju saučesnici? Ako takvu osobu ne sputaš, ne zaustaviš ili ne razotkriješ, već je umesto toga slediš i dopuštaš joj da manipuliše tobom, zar time Sotoni ne daješ punu slobodu da ometa rad crkve? To je svakako vaš problem. Kada vidite problem, ali ne činite ništa da ga sprečite, ne razgovarate zajedno o tome, ne pokušavate da ga ograničite i, štaviše, ne prijavite ga nadređenima, nego glumite osobu koja hoće svima da ugodi, da li je to znak da niste odani? Da li su oni koji hoće svima da ugode odani Bogu? Ni najmanje. Takva osoba ne samo što nije odana Bogu – ona postupa kao Sotonin saučesnik, njegov sluga i sledbenik. Takva osoba nije odana u svojoj dužnosti i odgovornosti, ali je vrlo odana Sotoni. U tome leži suština ovog problema. Što se tiče nestručnosti, možete stalno da učite i da stičete iskustva prilikom obavljanja svoje dužnosti. Takvi problemi se lako mogu rešiti. Ono što se najteže rešava jeste čovekova iskvarena narav. Ako ne stremite istini ili ne rešavate svoju iskvarenu narav, već uvek igrate ulogu osobe koja hoće svima da ugodi; ako ne orezujete i ne pomažete onima za koje ste se uverili da krše načela, ako ih ne razotkrivate i ne ukazujete na njih, nego se uvek povlačite i poričete odgovornost, onda će takvo vaše obavljanje dužnosti samo ugroziti i odložiti rad crkve. Time što obavljanje svoje dužnosti tretirate kao tričariju i ne preuzimate ni mrvicu odgovornosti ne samo što umanjujete efikasnost posla, već dovodite i do stalnog kašnjenja u radu ckrve. Kada tako obavljate svoju dužnost, zar niste prosto nemarni i zar time ne obmanjujete Boga? Da li to pokazuje odanost Bogu? Ako ste stalno nemarni u obavljanju svoje dužnosti i tvrdoglavo odbijate pokajanje, onda ćete neizbežno biti isključeni.

Kako bi trebalo da rešavate poteškoće na koje nailazite prilikom obavljanja svoje dužnosti? Najbolji način je da svi zajedno traže istinu da bi rešili problem i postigli saglasnost. Sve dok razumeš načela, znaćeš šta treba da uradiš. To je najbolji način rešavanja problema. Ako ne tražiš istinu da bi rešio problem, već umesto toga postupaš isključivo u skladu sa svojim ličnim predstavama i uobraziljama, onda ne obavljaš svoju dužnost. Kako se ovo razlikuje od rada u društvu nevernika ili u Sotoninom svetu? Božjom kućom vladaju istina i Bog. Ma kakav problem da iskrsne, mora da se traži istina da bi se on rešio. Bez obzira na brojnost i razlike među mišljenjima, sva bi mišljenja trebalo izneti i zajednički razgovarati o njima. Onda, nakon što se postigne saglasnost, potrebno je postupiti u skladu s načelima. Na taj način, ne samo što ćete moći da rešite problem, nego ćete moći i da sprovodite istinu u delo i da pravilino ispunjavate svoju dužnost. Možete i da ostvarite skladnu saradnju tokom procesa rešavanja problema. Ako oni koji obavljaju svoju dužnost svi redom vole istinu, onda je njima lako da prihvate istinu i da joj se pokore; ali ako su nadmeni i samopravedni, onda im nije lako da prihvate istinu čak ni kada se zajednički razgovara o njoj. Postoje ljudi koji ne razumeju istinu, ali stalno hoće da ih drugi slušaju. Takvi ljudi samo ometaju druge u obavljanju dužnosti. U tome je koren problema i on mora da se reši da bi dužnost mogla pravilno da se obavlja. Ako je neko uvek nadmen i svojeglav prilikom obavljanja svoje dužnosti, ako uvek samovoljno donosi odluke, ako sve radi nemarno i kako mu se prohte, bez saradnje i razgovora s drugima i bez traženja istina-načela – kakav je to odnos prema vlastitoj dužnosti? Da li se dužnost može pravilno ispuniti na taj način? Ako takva vrsta ljudi nikada ne prihvata da bude orezana, uopšte ne prihvata istinu i nastavi da radi sve po svome, brzopleto i kako im je volja, bez pokajanja i promene – onda problem nije samo u njhovom stavu, nego i u njihovoj ljudskosti i karakteru. To je neko bez ljudskosti. Da li neko bez ljudskosti može ispravno da obavlja svoju dužnost? Naravno da ne može. Ako neko, prilikom obavljanja svoje dužnosti, čak počini i svakojaka nečuvena dela i ometa rad crkve, onda je to neka zla osoba. Takvi ljudi nisu sposobni da obavljaju svoju dužnost. Njihovo obavljanje dužnosti isključivo prouzrokuje ometanje i štetu, oni više škode nego što koriste, te bi ih trebalo isključiti iz obavljanja dužnosti i počistiti iz crkve. To je razlog zašto sposobnost dobrog obavljanja dužnosti ne zavisi isključivo od toga kakvog je neko kova, već pre svega od odnosa te osobe prema vlastitoj dužnosti, od njenog karaktera, od toga da li je njena ljudskost dobra ili loša i da li je u stanju da prihvati istinu. To je koren problema. Bog gleda na to da li svoju dužnost obavljaš punim srcem, da li daješ sve od sebe i zdušno delaš, da li imaš ozbiljan i savestan odnos prema obavljanju svoje dužnosti, da li si iskren i vredno radiš. Bog o tome ispituje svakog. Da li ljudi mogu pravilno da obavljaju svoju dužnost ako je većina neodgovorna i niko nije iskren, ako, uprkos tome što u svom srcu znaju kako treba ispravno da postupe, oni ne teže načelima i niko to ne shvata ozbiljno? U takvoj situaciji, starešine i delatnici moraju da prate, ispituju i ponude smernice ili, pak, da pronađu odgovornu osobu koja će biti starešina grupe ili nadležno lice. Na taj način moguće je pokrenuti većinu ljudi i oni mogu ostvariti dobar rezultat u obavljanju svoje dužnosti. Ukoliko se pojavi neko ko ometa i pravi štetu, neka se on onda odmah čisti odatle, jer kada se problem saseče u korenu, ljudi će lako moći da efikasno obavljaju svoju dužnost. Neki su ljudi možda dobrog kova, ali su neodgovorni u obavljanju svoje dužnosti. Možda poseduju tehničke veštine ili stručno znanje, ali ih ne prenose drugima. Taj problem moraju da reše starešine i delatnici. Trebalo bi da razgovaraju s njima i da ih ohrabre da svoje veštine prenesu drugima, tako da ostali mogu što pre da ovladaju tim veštinama i da usvoje stručno znanje. Kao neko ko ima veliko stručno znanje, ne smeš da se uobraziš niti da se razmećeš svojm kvalifikacijama, već bi trebalo da aktivno prenosiš svoje veštine i znanje početnicima, tako da svi zajedno mogu dobro da obavljaju dužnosti. Možda najbolje poznaješ svoju struku i najveštiji si u nečemu, ali to je dar koji si dobio od Boga i trebalo bi da ga koristiš da obaviš svoju dužnost i da uposliš svoje sposobnosti. Ma koliko da si vešt ili talentovan, ne možeš sam da se prihvataš posla; dužnost se obavlja efikasnije ako svi mogu da usvoje stručne veštine i znanja. Kako poslovica kaže, sposobnom čoveku treba podrška barem tri prijatelja. Koliko god neko bio sposoban, ako svi drugi ne priskoče, nema vajde. Zato niko ne treba da bude nadmen niti da gaji želju da samovoljno postupa i donosi odluke. Ljudi bi trebalo da se pobune protiv telesnog, da ostave po strani svoje ideje i mišljenja, i da skladno rade sa svima drugima. Ko god da je taj što poseduje stručno znanje, trebalo bi da s ljubavlju pomaže drugima, tako da i oni mogu da ovladaju tim veštinama i znanjima. To je od koristi za obavljanje dužnosti. Ako se vladanje nekom veštinom uvek posmatra i koristi kao ulaznica za nešto, i ako se bojiš da druge podučiš toj veštini, kraju ćeš ostati praznih ruku – tako nevernici to posmatraju. To je sebična i niska praksa i ona neće biti prihvaćena u Božjoj kući. Ako nikada ne možeš da prihvatiš istinu i nikada nisi spreman da radiš, onda ćeš jednostavno biti isključen. Ako vodiš računa o Božjim namerama i želiš da budeš odan poslu Njegove kuće, trebalo bi da ponudiš sve svoje sposobnosti i veštine kako bi drugi mogli da ih nauče i usvoje da bi bolje obavljali svoju dužnost. To je nešto što je u skladu s Božjim namerama; samo takvi ljudi imaju ljudskost i imaju Božju ljubav i blagoslov.

Šta neko mora da uradi da bi dobro obavljao svoju dužnost? Mora da se usredsredi na to da je obavlja svim srcem i iz sve snage. Obavljanje dužnosti svim srcem i svom snagom znači usmeriti sve svoje misli na obavljanje dužnosti i ne dozvoliti da ih okupira nešto drugo, a zatim koristiti svu svoju snagu, učiniti sve što je u tvojoj moći i uneti u to svoj kov, talente, sposobnosti i sve što si razumeo kako bi se nosio sa određenim zadatkom. Ako imaš sposobnost shvatanja i razumevanja i imaš dobru ideju, moraš o tome da razgovaraš s drugima. To znači skladna saradnja. Na taj način ćeš dobro obaviti svoju dužnost, tako ćeš postići zadovoljavajući učinak svoje dužnosti. Ako uvek želiš da sve preuzmeš na sebe, ako uvek hoćeš da sam radiš velike stvari, ako uvek hoćeš da ti budeš u centru pažnje a ne drugi, da li obavljaš svoju dužnost? To što radiš naziva se autokratija; samo se izvodi predstava. To je sotonsko ponašanje, a ne obavljanje dužnosti. Niko, bez obzira na svoje sposobnosti, darovitost ili posebne talente, ne može sav posao da preuzme na sebe, već mora da nauči da skladno sarađuje ako želi dobro da uradi crkveni posao. Zato je skladna saradnja načelo prema kojem se obvljanje dužnosti sprovodi u delo. Sve dok radiš svim srcem, svom snagom i uz potpunu odanost, i sve dok nudiš sve što možeš da uradiš, ti dobro obavljaš svoju dužnost. Ako imaš neku misao ili ideju, reci to drugima; nemoj to čuvati za sebe i kriti – ako imaš predloge, iznesi ih; čija god bila ideja koja je u skladu s istinom, treba je prihvatiti i poslušati. Čini tako i ostvarićeš skladnu saradnju. To znači odano obavljati svoju dužnost. Prilikom obavljanja dužnosti, od tebe se ne traži da preuzmeš sve na sebe niti se od tebe traži da se na smrt iscrpljuješ i da budeš „jedini cvet koji cveta” ili da se izdvajaš; od tebe se očekuje da naučiš kako da skladno sarađuješ s drugima, kako da činiš sve što možeš, da ispunjavaš svoje obaveze i da koristiš svu svoju energiju. To znači obavljati svoju dužnost. Obavljati svoju dužnost znači pokazati svu snagu i svetlost koju imaš da bi ostvario neki rezultat. To je dovoljno. Ne pokušavaj stalno da se razmećeš, stalno da govoriš bombastične stvari, da sve radiš sam. Treba da naučiš da radiš zajedno s drugima i treba da se više usredsrediš na to da slušaš predloge drugih ljudi i da otkrivaš njihove sposobnosti. Time se olakšava skladna saradnja. Ako stalno pokušavaš da se napraviš važan i da namećeš svoje, ti ne sarađuješ skladno. Šta radiš? Ometaš i podrivaš druge. Ometanje i podrivanje drugih je igranje uloge Sotone; to nije obavljanje dužnosti. Ako stalno činiš nešto što ometa i podriva druge, onda, bez obzira na to koliko napora ulažeš ili koliko vodiš računa, Bog to neće pamtiti. Možda je tvoja snaga neznatna, ali ako si sposoban da radiš zajedno s drugima, ako si u stanju da prihvatiš pogodne predloge i ako imaš pravu motivaciju i možeš da štitiš posao Božje kuće, onda si ti prava osoba. Ponekad možeš da rešiš problem u jednoj jedinoj rečenici i to na korist svih; ponekad, nakon tvoje besede o samo jednoj izjavi o istini, svako nađe put do praktičnog postupanja, svi mogu skladno da rade zajedno, svi teže istom zajedničkom cilju i dele iste nazore i mišljena, pa je zato posao izuzetno efikasan. Iako se možda niko ne seća da si ti imao tu ulogu, a ti možda ne osećaš da si se mnogo potrudio, Bog će videti da si ti neko ko sprovodi istinu u delo, neko ko postupa u skladu s načelima. Bog će pamtiti da si ti tako uradio. To se zove odano obavljanje dužnosti. Zapravo, sve poteškoće na koje naiđeš u obavljanju svoje dužnosti lako se mogu rešiti. Pa stoga, sve dok si iskrena osoba sa srcem naklonjenim Bogu i dok si u stanju da tražiš istinu, nema tog problema koji se ne može rešiti. Ako ne razumeš istinu, onda moraš da naučiš da slušaš. Ukoliko postoji neko ko razume istinu ili govori u skladu s istinom, onda moraš to da prihvatiš i poslušaš. Nikako ne treba da radiš nešto što ometa ili podriva druge, ne postupaj i ne donosi odluke samovoljno. Na taj način nećeš učiniti nikakvo zlo. Moraš ovo da upamtiš: obavljati dužnost nije isto što i baviti se sopstvenim poslom, niti samostalno upravljati. To nije tvoj lični posao; to je crkveni posao, a ti samo doprinosiš svojim sposobnostima. Ono što radiš u okviru Božjeg dela upravljanja samo je mali deo čovekove saradnje. Ti imaš tek malu skrajnutu ulogu. Tvoja odgovornost je tolika. Trebalo bi da u svom srcu nosiš tu razboritost. I stoga, bez obzira na broj ljudi koji zajedno obavljaju svoju dužnost i na poteškoće s kojima se suočavaju, prva stvar koju bi svi trebalo da urade jeste da se mole Bogu i da zajedno razgovaraju, da traže istinu, i potom da utvrde načela praktičnog postupanja. Kada tako obavljaju svoju dužnost, imaće put ka praktičnom postupanju. Neki se ljudi stalno trude da se pokažu, a kada im se dodeli odgovornost za neki posao, uvek hoće da imaju konačnu reč. Kakvo je to ponašanje? Tako je kad si zakon za sebe. Oni sami planiraju to što rade ne obaveštavajući ostale i ni sa kim ne prodiskutuju svoje mišljenje; ne dele ga ni sa kim i ne šire ga, nego ga čuvaju u svom srcu. Kada dođe vreme da delaju, oni uporno žele da zadive druge svojim brilijantnim dostignućima, da svima prirede veliko iznenađenje kako bi ostali imali visoko mišljenje o njima. Da li je to obavljanje svoje dužnosti? Oni pokušavaju da se naprave važni, a kad steknu određeni status i ugled, oni počinju da rade za sebe. Zar te ljude nisu obuzele ludačke ambicije? Zašto ne bi nekome rekao šta radiš? Pošto to nije samo tvoj posao, zašto bi postupao bez razgovora sa bilo kim i zašto bi sam donosio odluke? Zašto bi postupao u tajnosti i delovao u mraku tako da niko ništa ne zna o tome? Zašto bi stalno nastojao da ljudi samo tebe slušaju? Očigledno gledaš na taj posao kao na svoj lični posao. Ti si gazda, a svi ostali su radnici – svi oni rade za tebe. Kada stalno razmišljaš na taj način, zar to nije problematično? Zar ono što ta vrsta ljudi pokazuje nije prava narav Sotonina? Kada takvi ljudi obavljaju neku dužnost, oni će pre ili kasnije biti isključeni.

Neophodno je naučiti kako se postupa kad ljudi imaju problema u saradnji s drugima prilikom obavljanja svoje dužnosti. Kakvo je načelo postupanja s njima? Kakav efekat treba postići? Nauči da skladno radiš sa svima i komuniciraj s drugima putem istine, putem Božje reči i načela, a ne osećanjima ili naprasito. Zar neće na taj način u crkvi vladati istina? Zar se stvari neće rešavati na pravedan i razuman način sve dok vlada istina? Zar ne mislite da je skladna saradnja korisna za sve? (Da, jeste.) Za vas je vrlo korisno da tako radite. Pre svega, to je sasvim sigurno nauk i nešto dragoceno za vas dok obavljate svoju dužnost. Povrh svega, ne dozvoljava vam da pravite greške, da izazivate prekidanja i ometanja i da krenete putem antihrista. Da li se plašite da idete putem antihrista? (Da.) Da li je strah koristan sam po sebi? Nije – strah sam po sebi ne može da reši problem. Normalno je plašiti se toga da se ide putem antihrista. To pokazuje da neko voli istinu, da je spreman da teži istini i da je spreman da joj stremi. Ako se plašiš u srcu, onda bi trebalo da tražiš istinu i da pronađeš put praktičnog delovanja. Moraš da počneš tako što ćeš naučiti da skladno sarađuješ s drugima. Ako postoji problem, reši ga kroz razgovor i diskusiju, tako da svi budu upoznati s načelima, kao i sa posebnim rezonovanjem i programom u vezi sa rešavanjem problema. Zar te to ne sprečava da sam donosiš odluke? Osim toga, ako imaš bogobojažljivo srce, prirodno ćeš biti u stanju da primiš Božje preispitivanje, ali moraš takođe da naučiš da prihvatiš da te nadgleda Božji izabrani narod, a to zahteva da imaš toleranciju i prihvatanje. Ako vidiš da te neko nadgleda, da kontroliše tvoj rad ili te proverava bez tvog znanja, i ako se lako razbesniš, ako se ophodiš prema toj osobi kao da je neprijatelj i prezreš je, pa je čak napadneš i prema njoj postupaš kao da je izdajica, žarko želeći da ona nestane, onda je to problematično. Nije li to krajnje podlo? U čemu je razlika između toga i đavoljeg cara? Je li to pošteno postupanje prema ljudima? Ako ideš ispravnim putem i postupaš na ispravan način, zbog čega bi se plašio da te ljudi proveravaju? Ako si uplašen, to pokazuje da nešto vreba u tvom srcu. Ako u svom srcu znaš da imaš problem, tada treba da prihvatiš Božji sud i grdnju. To je razumno. Ako znaš da imaš problem, ali ne dozvoljavaš da te iko nadgleda, kontroliše tvoj rad ili istraži tvoj problem, tada si vrlo nerazuman, buntovan si prema Bogu i opireš Mu se, pa je u tom slučaju tvoj problem još ozbiljniji. Ako pripadnici Božjeg izabranog naroda razaznaju da si zla osoba ili nevernik, tada će posledice biti još problematičnije. Prema tome, oni koji mogu da prihvate nadgledanje, ispitivanje i kontrolu od strane drugih najrazumniji su od svih, imaju toleranciju i normalnu ljudskost. Nakon što ustanoviš da nešto pogrešno radiš ili da otkrivaš iskvarenu narav, ako si u stanju da se pred ljudima otvoriš i da sa njima komuniciraš, to će onima oko tebe pomoći da na tebe motre. Svakako je neophodno prihvatiti nadgledanje, ali je najvažnije Bogu se moliti i u Njega se uzdati, uz stalno podvrgavanje ispitivanju. Posebno ako si krenuo pogrešnim putem ili si učinio nešto loše, ili ako si na korak da samovoljno postupiš ili da doneseš neku odluku, a neko u tvojoj blizini to pomene i upozori te, treba to da prihvatiš i da što pre razmisliš o sebi, da priznaš svoju grešku i da je ispraviš. To te može sprečiti da kročiš na put antihristȃ. Ako postoji neko ko ti na taj način pomaže i upozorava te, zar time, i bez svog znanja, nisi zaštićen? Jesi – na taj način si zaštićen. Stoga ne bi trebalo da se stalno štitiš od braće i sestara ili od ljudi koji te okružuju. Nemoj stalno da se prerušavaš i kriješ, i da ne dozvoljavaš drugima da te razumeju ili da vide ko si. Ako se tvoje srce uvek štiti od drugih, to će uticati na tvoju potragu za istinom, lako ćeš biti lišen dela Svetoga Duha i propustićeš mnoge prilike da se usavršiš. Ako se stalno štitiš od drugih, nosićeš tajne u svom srcu i nećeš moći da sarađuješ s drugim ljudima. Lako ti se može desiti da radiš pogrešne stvari, da ideš pogrešnim putem i zaprepastićeš se kada načiniš greške. Šta ćeš tada misliti? „Da sam samo znao, sarađivao bih sa svojom braćom i sestrama kako bih od samog početka pravilno obavljao svoju dužnosti i sigurno ne bih imao nikakvih problema. Ali, pošto sam se plašio da će me drugi prozreti, štitio sam se od njih. Ali na kraju, niko drugi nije napravio grešku – ja sam bio taj ko je napravio prvu grešku. Kako je to sramotno i glupo!” Ako možeš da se usredsrediš na traženje istine i da se otvoriš u razgovoru s braćom i sestrama kada naiđeš na poteškoće, tvoja braća i sestre mogu da ti pomognu i da ti omoguće da shvatiš ispravan put i načela praktičnog postupanja. To te može sačuvati od toga da kreneš pogrešnim putem kada obavljaš svoju dužnost, pa nećeš doživeti neuspeh, nećeš pasti niti će te Bog s gnušanjem odbaciti i isključiti. Umesto toga, dobićeš zaštitu, pravilno ćeš obavljati svoju dužnost i zadobićeš Božje odobravanje. Koliko koristi ljudi mogu da imaju od skladne saradnje!

Lako je doslovno shvatiti reči „skladna saradnja”, ali ih je teško sprovesti u delo. Nije lako proživeti praktičnu stranu ovih reči. Zašto to nije lako? (Ljudi imaju iskvarenu narav.) Tako je. Čovek ima iskvarenu narav, nadmenu, rđavu, nepopustljivu, i slično, i to ga ometa da istinu sprovodi u delo. Kada sarađuješ s drugima, otkrivaš sve vrste iskvarenih naravi. Primera radi, misliš ovako: „Hoćete da sarađujem s tom osobom, ali da li je ta osoba sposobna za to? Zar me ljudi neće gledati s visine ako budem sarađivao s nekim bez ikakvog kova?” A ponekad možda čak misliš i ovako: „Ta osoba je tako nepromišljena i ne razume šta govorim!” ili „Ono što ja imam da kažem je dubokoumno i pronicljivo. Ako bih joj rekao i pustio je da to uzme za sebe, da li bih se ja i dalje isticao? Moj predlog je najbolji. Ako bih ga ja tek tako nekom rekao i pustio da se dalje koristi, ko bi znao da je to bio moj doprinos?” Takve misli i stavovi – takve đavolske reči – stalno se čuju i vide. Ako imaš takve misli i stavove, da li si spreman da sarađuješ s drugima? Da li si u stanju da ostvariš skladnu saradnju? To nije lako; u tome postoji izvesna doza izazova! Reči „skladna saradnja” lako je izgovoriti – samo otvoriš usta i one izlete. Ali kada dođe vreme da se one sprovedu u delo, zaokupe te unutarnje prepreke. Misli ti lutaju na sve strane. Ponekad, ako si dobro raspoložen, možda čak i možeš malo da porazgovaraš s drugima; ali ako si loše raspoložen i ako te ometa iskvarena narav, uopšte nećeš biti u stanju da to sprovodiš u delo. Neki ljudi na poziciji starešine ne mogu da sarađuju ni sa kim. Uvek s visine gledaju na druge, uvek su izbirljivi s ljudima i osuđuju ih i napadaju čim primete njihove nedostatke. Zato su takve starešine kao trule jabuke i zato bivaju zamenjeni. Zar oni ne razumeju šta znače reči „skladna saradnja”? U stvari, oni ih sasvim dobro razumeju, ali jednostavno nisu u stanju da ih sprovode u delo. Zašto ne mogu da ih sprovode u delo? Zato što im je suviše stalo do statusa i zato što imaju suviše nadmenu narav. Oni hoće da se prave važni, pa se neće odreći statusa kad ga jednom steknu, iz straha da će on preći u tuđe ruke, a oni sami ostati bez ikakve stvarne moći. Plaše se da će ih drugi izostaviti i da neće imati visoko mišljenje o njima, plaše se da njihove reči neće imati nikakvu moć ili autoritet. Toga se oni plaše. Koliko daleko ide njihova nadmenost? Oni gube razboritost i čine proizvoljne i brzoplete postupke. I do čega to dovodi? Ne samo što loše obavljaju svoju dužnost, nego i svojim postupcima prekidaju i ometaju, pa zato bivaju premešteni i zamenjeni. Recite Mi, da li je takva osoba, sa takvom naravi, igde prikladna da obavlja neku dužnost? Gde god da bude postavljena, bojim se da neće pravilno obavljati svoju dužnost. Ona ne može da sarađuje s drugima – pa, da li to znači da će biti u stanju da dobro obavlja dužnost samostalno? Naravno da ne. Ako takva osoba samostalno obavlja neku dužnost, ona će se još manje suzdržavati i postupaće još proizvoljnije i brzopletije. To da li ćeš dobro obavljati svoju dužnost nije pitanje tvojih sposobnosti, tvog kova, tvoje ljudskosti, tvojih mogućnosti ili tvojih veština; svodi se na to da li si ti neko ko prihvata istinu i da li si u stanju da sprovodiš istinu u delo. Ako si u stanju da sprovodiš istinu u delo i da se pravedno odnosiš prema drugim ljudima, onda možeš da ostvariš skladnu saradnju s njima. U tome da li neko može dobro da obavlja svoju dužnost i da ostvari skladnu saradnju s drugima ključno je da li taj neko može da prihvati istinu i da joj se pokori. Ljudski kov, talenti, sposobnosti, životno doba i slično nisu ono glavno, sve je to od drugorazrednog značaja. Najvažnija stvar je videti da li neko voli istinu i da li može istinu da sprovodi u delo. Kada oni koji vole istinu i koji mogu da je sprovode u delo čuju propoved, priznaće da je ona dobra. U stvarnom životu, kada se susretnu s ljudima, događajima i stvarima, oni će sprovoditi te istine. Oni će sprovoditi istinu u delo, to će postati njihova sopstvena stvarnost, deo njihovog života. To će postati kriterijumi i načela po kojima će se vladati i po kojima će delati; postaće nešto što oni proživljavaju i otkrivaju. Kada oni koji ne vole istinu slušaju propoved, takođe će priznati da je dobra i misliće da sve razumeju. Oni su zabeležili doktrine u svom srcu, ali koja načela i kriterijume oni primenjuju da bi razmotrili ono što rade? Oni uvek razmatraju stvari u skladu sa sopstvenim interesima; ne razmatraju stvari tako što koriste istinu. Plaše se da će zbog sprovođenja istine u delo propusti priliku i plaše se da će ih drugi osuđivati i gledati s visine – da će izgubiti obraz. Razmatraju čas jedno čas drugo, a onda na kraju misle: „Samo ću čuvati svoj status, reputaciju i interese, to je ono glavno. Ako te stvari budu ispunjene, ja ću biti zadovoljan. Ako ne budu ispunjene, neću biti srećan što sprovodim istinu delo niti ću uživati u tome.” Da li je to neko ko voli istinu? Nikako. Neki ljudi veoma ozbiljno slušaju propovedi i čak hvataju beleške. Svaki put kad čuju neku ključnu reč ili važnu frazu, oni ih zapišu u beležnicu, ali ih kasnije ne koriste i ne primenjuju. Ne vidi se nikakva stvarna promena ma koliko vremena prošlo. Da li izgleda kao neko voli istinu? Oni koji vole istinu – pod pretpostavkom da je shvataju – sprovode je u delo, dok oni koji ne vole istinu ne mogu da je sprovode u delo, čak i ako je shvataju. Mislite li da neko ko ne voli istinu može da razlikuje dobro i zlo? (Ne može.) U stvari, može. Primera radi, ako je neko ranije bio ljubazan prema nekoj osobi, a onda ta osoba povredi njegove interese, on bi rekao: „Ta osoba nema savesti. Ranije sam joj pomogao, a sada se tako ponaša prema meni!” Čujte, taj neko govori o savesti, ali po kom standardu meri nečiju savest ili dobro i zlo? Svako ko im je od koristi i sve reči ili dela koji im koriste – pozitivni su, dok je sve ono što im nije od koristi negativno. U toj meri je sebično njihovo gledište. Mislite li da takva vrsta osobe može da zadobije istinu? (Ne, ne može.) Zašto ne? (Ne može da zadobije istinu zato što ne postupa u skladu s načelima i istinom. Umesto toga, takva osoba radi u sopstvenu korist i spletkari za sebe u svakom pogledu.) Baš tako. Takva osoba ne može da zadobije istinu. Za kakvu vrstu osobe je istina spravljena? Ona je spravljena za ljude koji vole istinu i koji su u stanju da sve ostave zbog nje. To su ljudi koji mogu da zadobiju istinu, kojima istina na kraju pripada i kojima se ona daje. To znači biti u stanju da sprovodiš istinu u delo i da po svaku cenu proživljavaš istinu čak i ako to znači žrtvovati sopstvene interese ili ono što najviše voliš i sve to ponuditi. Na taj način se može zadobiti istina.

Šta mislite da je ljudima najdragocenije? Da li je to ljudski život? (Jeste.) U stvari, nije. Pretpostavimo da se od tebe traži da daš svoj život za Boga. Da li bi mogao da ga se odrekneš? Pretpostavimo da se od tebe traži da ponudiš sebe Bogu i da odmah umreš, da li bi to mogao da uradiš? Ima onih koji bi to mogli. Život stoga ljudima nije najvažnija stvar, jer neki su zaista spremni da sebe ponude Bogu ili da daju svoj život za Boga bilo kada i bilo gde. Ali, kada su na kocki njihovi lični interesi, reputacija i status, naročito kada se to odnosi na njihovu budućnost i sudbinu, da li oni mogu da sprovode istinu u delo i da se pobune protiv sopstvenog tela? To je najteže učiniti. Šta je u takvoj situaciji čoveku najvažnije? (Njegovi interesi, budućnost i sudbina.) Tako je. Ne život, nego sopstveni interesi, status, budućnost i sudbina – to je ono čemu ljudi pridaju najveću važnost i što najviše cene. Neko ko može da dȃ život za Boga nije nužno neko ko voli istinu i sprovodi je u delo. Spremnost da se da život za Boga može da bude samo fraza. Kažeš da možeš da ponudiš svoj život Bogu, a da li si u stanju da otpustiš prednosti svog statusa? Da otpustiš gordost? Šta je lakše žrtvovati? (Lakše je žrtvovati svoj život.) Da. Kada se neki ljudi suoče s izborom, iako mogu da žrtvuju svoj život, oni nisu u stanju da se odreknu prednosti statusa ili da odustanu od svog pogrešnog puta. Recimo da treba da izabereš jedan od dva puta. Jedan je put iskrene osobe koja govori istinu i kaže šta joj je u srcu, koja deli svoje misli s drugima, koja priznaje svoje greške i iznosi činjenice onakve kakve one jesu, koja pokazuje drugima svoju iskvarenu ružnoću i sama sebe sramoti. Drugi put je dati svoj život za Boga kao mučenik i ući u carstvo nebesko kada umreš. Koji ćeš izabrati? Neki će možda reći: „Biram da dam svoj život za Boga. Spreman sam da umrem za Njega; posle smrti ću dobiti nagradu i ući u carstvo nebesko.” Ako je neko odlučan u tome, dati život za Boga može se postići jednim jedinim energičnim potezom. Ali, da li se sprovođenje istine u delo i iskrenost mogu postići jednim takvim potezom? Ne mogu, čak ni u dva takva poteza. Ako imaš volje kad nešto radiš, to možeš dobro da uradiš samo jednim potezom; ali zbog jednog slučaja kada kažeš istinu bez laži ne postaješ iskrena osoba za sva vremena. Biti iskren podrazumeva promenu svoje naravi, a za to je potrebno deset ili dvadeset godina iskustva. Moraš prvo da odbaciš svoju lažljivu i dvoličnu narav da bi mogao da ispuniš osnovno merilo iskrenosti. Zar to nije svima teško? To predstavlja ogroman izazov. Bog sada želi da usavrši i zadobije grupu ljudi i svi koji streme istini moraju da prihvate sud i grdnju, kušnje i oplemenjivanje, čija je svrha da reše njihovu lažljivu narav i da od njih načine iskrene ljude, ljude koji se pokoravaju Bogu. To nije nešto što se može postići jednim jedinim potezom; to zahteva iskrenu veru i čovek mora da prođe kroz mnogo kušnji i mnogo oplemenjivanja pre nego što to postigne. Ako Bog sada od tebe traži da budeš iskrena osoba i da govoriš istinu, a to je nešto što uključuje neke činjenice, kao i tvoju budućnosti i sudbinu, nešto čije posledice možda neće ići u tvoju korist, kada drugi više neće imati visoko mišljenje o tebi, a ti ćeš osećati da ti se reputacija srozala – da li bi u takvim okolnostima mogao da budeš iskren i da kažeš istinu? Da li bi i dalje mogao da budeš pošten? To je ono najteže, mnogo teže nego odreći se svog života. Možeš da kažeš: „Ne vredi da me teraju da kažem. Radije bih umro za Boga nego da kažem istinu. Uopšte neću da budem iskrena osoba. Radije ću umreti nego da me svi gledaju s visine i misle da sam obična osoba.” Šta nam to pokazuje da ljudi najviše cene? Ljudi najviše cene svoj status i reputaciju – ono čime upravlja njihova sotonska narav. Život je na drugom mestu. Ako bi ih neka situacija naterala na to, oni bi skupili snagu da daju svoj život, ali ne bi lako dali svoj status i reputaciju. Za ljude koji veruju u Boga, dati svoj život nije od najvećeg značaja; Bog zahteva od ljudi da prihvate istinu, da zaista budu iskreni ljudi koji kažu sve što im je u srcu, koji se otvaraju i ogoljavaju pred svima. Da li je to lako učiniti? (Ne, nije.) Bog zapravo ne traži da daš svoj život. Zar ti život nije Bog dao? Kakve koristi bi Bog imao od tvog života? Bog ga ne želi. On želi da govoriš iskreno, da kažeš ko si i šta misliš u svom srcu. Da li to možeš da kažeš? Tu zadatak postaje teži i možda ćeš reći: „Nateraj me da mukotrpno radim i imaću snage za to. Nateraj me da žrtvujem svu svoju imovinu, i ja ću moći to da učinim. Lako bi mi bilo da napustim svoje roditelje i decu, svoj brak i karijeru. Ali da kažem šta mi je u srcu, da govorim iskreno – to je jedino što ne mogu da uradim.” Zašto to ne možeš da uradiš? Zato što će te, kada to uradiš, svi koji te znaju ili te dobro poznaju videti u drugačijem svetlu. Neće ti se više diviti. Izgubićeš obraz i doživećeš kranje poniženje, a tvoj integritet i dostojanstvo će nestati. Nestaće tvoj uzvišeni status i prestiž u srcima drugh. To je razlog zašto u takvim okolnostima nećeš govoriti istinu bez obzira na sve. Kada se ljudi suoče s tim, u njihovom srcu se vodi borba i, kada se ta borba okonča, neki se konačno probiju kroz svoje poteškoće a drugi to ne učine, već njima i dalje upravlja njihova iskvarena sotonska narav i njihov sopstveni status, ugled i nazovi dostojanstvo. To predstavlja poteškoću, zar ne? Samo govoriti iskreno i reći istinu nije veliki podvig, ali toliko mnogo hrabrih junaka, toliko mnogo ljudi koji su se zakleli da će se posvetiti Bogu, da će sebe uložiti i da će živeti za Boga i toliko mnogo onih koji su Bogu izrekli veličanstvene stvari otkriju da to ne mogu da urade. Šta time hoću da kažem? Kada Bog traži da ljudi dobro ispunjavaju svoju dužnost, On od njih ne traži da izvrše određeni broj zadataka niti da ostvare velike podvige ili preduzmu velike poduhvate. Bog želi da ljudi budu u stanju da na praktičan način učine sve što mogu i da žive u skladu s Njegovim rečima. Bogu nije potrebno da budeš velik ili plemenit ili da činiš bilo kakva čuda i On ne želi da u tebi vidi bilo kakva prijatna iznenađenja. Njemu to nije potrebno. Sve što je Bogu potrebno jeste da nepokolebljivo praktično postupaš u skladu s Njegovim rečima. Kada slušaš Božje reči, čini ono što si razumeo, izvršavaj ono što si shvatio, dobro upamti ono što si čuo i onda, kad dođe vreme da se to sprovede u delo, učini to u skladu s Božjim rečima. Neka one postanu tvoj život, tvoja stvarnost i ono što proživljavaš. Tako će Bog biti zadovoljan. Stalno tražiš veličinu, plemenitost i status; stalno tražiš uzdizanje. Kako se Bog oseća kada to vidi? On to mrzi i On će se udaljiti od tebe. Što više težiš stvarima kao što su veličina, plemenitost, superiornost nad drugima, uvažavanje, isticanje i važnost, to si Bogu gadniji. Ako ne porazmišliš o sebi i ne pokaješ se, Bog će te zamrzeti i napustiti. Nemoj da postaneš neko ko se Bogu gadi, već budi neko koga On voli. Dakle, kako možeš da zadobiješ Božju ljubav? Tako što ćeš poslušno prihvatiti istinu, stajati na mestu stvorenog bića, postupati u skladu s Božjim rečima i s obe noge na zemlji i pravilno obavljati svoje dužnosti, tako što ćeš biti iskrena osoba i tako što ćeš proživljavati ljudsko obličje. To je dovoljno i Bog će biti zadovoljan. Ljudi moraju da budu sigurni da nemaju ambicije ili zaludne snove, da ne traže slavu, dobitak ili status i da se ističu iz gomile. Štaviše, ne smeju da nastoje da budu veličine ili nadljudi, da budu superiorni u odnosu na druge i da teraju druge da ih obožavaju. To je želja iskvarene ljudskosti i to je put Sotone; Bog ne spasava takve ljude. Ako ljudi neprestano teže slavi, dobitku i statusu, i to bez pokajanja, onda za njih nema leka i čeka ih samo jedan ishod: biće isključeni. Ako se danas pokajete, još uvek ima vremena; ali, kada dođe dan da Bog završi Svoje delo i katastrofe postanu sve veće, onda više nećete imati priliku. Kada dođe to vreme, oni koji teže slavi, dobitku i statusu, ali tvrdoglavo odbijaju da se pokaju, biće isključeni. Svima vama mora da bude jasno koju vrstu ljudi spasava Božje delo i šta znači Njegovo spasenje. Bog od ljudi traži da stupe pred Njega, da slušaju Njegove reči, da prihvate istinu, da odbace svoju iskvarenu narav i da postupaju kako Bog kaže i zapoveda. To znači živeti u skladu s Njegovim rečima nasuprot sopstvenim predstavama, uobrazilji i sotonoskoj filozofiji ili stremljenju ljudskoj „sreći”. Sve one koji ne slušaju Božje reči ili ne prihvate istinu, već i dalje bez pokajanja žive prema Sotoninoj filozofiji i sa sotonskom naravi, takva vrsta ljudi ne može da dostigne Božje spasenje. Slediš Boga, ali to je naravno i zato što te je Bog izabrao – ali šta to znači da te je Bog izabrao? To znači da te menja u nekoga ko veruje u Boga, ko iskreno sledi Boga, ko može da napusti sve za Boga i ko je u stanju da sledi Božji put; u nekoga ko je odbacio svoju sotonsku narav, ko više ne sledi Sotonu ili živi pod njegovom vlašću. Ako slediš Boga i obavljaš svoju dužnost u Njegovoj kući, ali u svakom pogledu kršiš istinu i ne postupaš i ne živiš u skladu s Njegovim rečima, a možda Mu se čak i suprotstavljaš, da li Bog može da te prihvati? Nikako. Šta time hoću da kažem? Obavljanje svoje dužnosti zapravo nije teško, niti je teško to činiti odano i po prihvatljivim merilima. Ne moraš da žrtvuješ svoj život niti da činiš bilo šta posebno ili teško, samo treba da slediš Božje reči i uputstva iskreno i nepokolebljivo, da ne unosiš svoje zamisli i da ne obavljaš svoje poslove, već da koračaš putem stremljenja istini. Ako neko to može da uradi, on u osnovi ima ljudski izgled. Kada bude iskreno pokoran Bogu i kada postane iskrena osoba, imaće obličje pravog ljudskog bića.

25. jun 2019. godine