Mnogi ljudi budu isključeni nakon samo godinu ili dve ili samo tri do pet godina obavljanja svoje dužnosti. Šta je glavni razlog tome? Može se reći da je razlog to što pre svega ti ljudi nemaju savest i razum i što im nedostaje ljudskost. Ne samo što ne prihvataju istinu, nego i prouzrokuju prekidanja i ometanja i uvek površno obavljaju svoje dužnosti. Oni nikada ne slušaju bez obzira na to kako im se govori o istini i tvrdoglavi su i prkosni kada su orezivani. Na kraju nema druge mogućnosti nego da se uklone i isključe. Kakav problem to ilustruje? Da bi se obavljala dužnost, ljudi moraju makar da poseduju savest i razum; bez toga bi teško mogli da budu postojani. Svi oni kojima nedostaje savest i razum nemaju nikakvu ljudskost i ne mogu da prihvate istinu, pa Bog ne može da ih spase i, čak i ako službuju, oni to neće raditi kako treba. To je problem koji jasno morate da vidite. Kada ubuduće naiđete na ljude bez savesti ili razuma – odnosno na ljude bez ljudskosti – morate da ih što pre isključite.

Neki ljudi ne preuzimaju nikakvu odgovornost kada obavljaju svoju dužnost i uvek su površni. Iako mogu da vide problem, ne žele da traže rešenje i plaše se da će nekoga uvrediti, pa samo brzaju u onome što rade, a posledica toga je da posao treba ponovo da se uradi. Pošto obavljaš tu dužnost, trebalo bi da preuzmeš odgovornost za nju. Zašto je ne shvataš ozbiljno? Zašto si površan? I da li nemarano shvataš svoje odgovornosti kada tako obavljaš svoju dužnost? Ma ko da preuzme glavnu odgovornost, svi ostali su odgovorni za to da se pazi na stvari, svi moraju da ponesu taj teret i da imaju taj osećaj odgovornosti – ali, niko od vas uopšte ne obraća pažnju, zaista ste površni, niste nimalo odani i nemarni ste u svojim dužnostima! Ne radi se o tome da ne možete da vidite problem, nego da ne želite da preuzmete odgovornost – a i kada vidite problem, ne želite da se obazirete na to, nego se zadovoljavate sa „dovoljno dobrim”. Zar takva površnost ne predstavlja pokušaj da se Bog obmane? Kada bih, u Svom radu i u besedi o istini, osećao da je „dovoljno dobro” prihvatljivo, šta biste iz toga mogli da zadobijete u skladu sa svojim kovom i stremljenjima? Da imam isti stav kao i vi, ne biste ništa mogli da zadobijete. Zašto to kažem? Delimično zato što ništa ne radite revnosno, a delimično zato što ste prilično lošeg kova i prilično otupeli. Pošto, pored vašeg lošeg kova, vidim i da ste svi vi otupeli, da nemate ljubavi prema istini i da joj ne stremite, moram da govorim detaljno. U Svom govoru sve moram da izdeklamujem, deo po deo slovo i da govorim o stvarima iz svakog ugla i na sve načine. Tek tada malčice razumete. Šta bi ste vi mogli da zadobijete da sam s vama površan i da ponešto progovorim o bilo kojoj temi, kad se to meni radi, a da o tome ne razmišljam mnogo, niti da se trudim, da ne radim iz srca i da ne govorim kada mi se ne govori? Vi sa takvim kovom ne biste razumeli istinu. Ne biste ništa zadobili, a još manje biste dostigli spasenje. Ali ja to ne mogu da uradim, već, naprotiv, moram podrobno da govorim. Moram da ulazim u detalje i da dajem primere koji se odnose na stanja svih vrsta ljudi, na stavove koje ljudi imaju prema istini i na svaku vrstu iskvarene naravi; tek tada ćete razumeti ono što govorim i shvatićete ono što čujete. Bez obzira na to o kom aspektu istine da se razgovara, Ja govorim na različte načine, koristim stilove razgovora za odrasle i za decu, a takođe i obrazloženja i priče, teoriju i praksu, i pričam o iskustvima kako bi ljudi mogli da razumeju istinu i da zakorače u stvarnost. Na taj način, oni koji imaju kova i srce imaće šansu da razumeju istinu, da je prihvate i da budu spaseni. Ali je vaš stav prema svojoj dužnosti uvek bio površan, vi odugovlačite i ne zanima vas koliko kašnjenje prouzrokujete. Ne razmišljate o tome kako da tragate za istinom da biste rešili probleme, uopšte ne razmišljate o tome kako da ispravno obavite svoju dužnost da biste mogli da svedočite o Bogu. To znači zanemarivati svoju dužnost. Stoga vaš život raste veoma sporo, ali se vi ne uzrujavate zbog toga što ste protraćili toliko vremena. U stvari, da ste svoju dužnost obavljali savesno i odgovorno, ne bi vam trebalo pet ili šest godina da se osposobite da govorite o svojim iskustvima i da svedočite o Bogu, i različiti poslovi bi u značajnoj meri bili obavljeni – ali, vi niste spremni da budete obzirni prema Božjim namerama niti stremite istini. Ima nekih stvari koje ne znate kako da uradite, pa vam dajem tačna uputstva. Ne morate da razmišljate, već samo morate da slušate i da počnete tako da postupate. To je jedini delić odgovornosti koji morate da preuzmete – ali, čak i to vas prevazilazi. Gde vam je odanost? Nema je nigde! Vi samo slatkorečivo govorite. U svom srcu znate šta treba da učinite, ali naprosto ne primenjujete istinu. To je buntovništvo protiv Boga, a u samom korenu, to je nedostatak ljubavi prema istini. U svom srcu sasvim dobro znate kako da postupate u skladu sa istinom, samo to ne sprovodite u praksi. To je ozbiljan problem; zurite u istinu, a da je ne primenjujete. Uopšte niste neko ko je pokoran Bogu. Da biste u Božjoj kući obavljali dužnost, morate makar da tražite istinu i da je primenjujete, te da postupate u skladu sa načelima. Ako pri obavljanju dužnosti ne možeš da primenjuješ istinu, gde je onda možeš primenjivati? A ako uopšte ne primenjuješ istinu, u tom slučaju si bezvernik. U čemu je zaista tvoja svrha ako istinu ne prihvataš, a pogotovo je ne primenjuješ, već se prosto razvlačiš po kući Božjoj? Želiš li da od Božje kuće napraviš svoj dom za penzionere ili sirotinju? Ako je tako, grešiš – Božja kuća ne brine o lezilebovićima, o ništarijama. Moraju se izbaciti svi oni sa lošom ljudskošću, koji dragovoljno ne obavljaju svoju dužnost, koji su nedorasli obavljanju dužnosti; moraju se ukloniti svi bezvernici koji uopšte ne prihvataju istinu. Neki ljudi shvataju istinu, ali pri obavljanju dužnosti ne mogu da je primene. Kad uoče problem, ne rešavaju ga i, iako znaju da on spada u njihovu odgovornost, ne ulažu sav svoj trud. Ako ne izvršavaš čak ni one odgovornosti za koje si sposoban, kakvu bi uopšte vrednost ili dejstvo tvoje obavljanje dužnosti moglo da ima? Ima li smisla verovati u Boga na takav način? Neko ko shvata istinu, ali ne može da je primenjuje, ko ne može da podnese teškoće koje treba da podnese – takav čovek nije dorastao obavljanju dužnosti. Neki ljudi koji obavljaju dužnost zapravo to čine samo da bi se najeli. Oni su prosjaci. Misle da će, ako obave nekoliko zadataka u Božjoj kući, imati hranu i krov nad glavom, da će biti zbrinuti bez potrebe da se zaposle. Postoji li nešto tako bagatelno? Božja kuća ne izdržava besposličare. Ako neko ko ni najmanje ne primenjuje istinu, i ko je u obavljanju svoje dužnosti stalno površan, kaže da veruje u Boga, hoće li ga Bog priznati? Svi takvi ljudi su bezvernici i, što se Boga tiče, oni su zlikovci.

Ljudi koji iskreno veruju u Boga rado obavljaju svoju dužnost, a da ne obračunavaju vlastite dobitke i gubitke. Bez obzira na to da li si ti neko ko stremi istini, moraš da se oslanjaš na svoju savest i razum i da zaista uložiš napor kada obavljaš svoju dužnost. Šta znači zaista uložiti napor? Ako se zadovoljavaš samo time što ćeš uložiti neki simboličan napor i istrpeti malu fizičku teškoću, a da pritom uopšte ne shvataš ozbiljno svoju dužnost, niti tragaš za istina-načelima, onda to nije ništa više od površnosti – to nije stvaran napor. Pri ulaganju napora, ključno je uneti se u to srcem, u srcu se bojati Boga, voditi računa o Božjim namerama, užasavati se pobune protiv Boga i povređivanja Boga i podnositi sve poteškoće kako bi mogao dobro da obavljaš svoju dužnost i da udovoljiš Bogu: ako na taj način imaš bogoljubivo srce, moći ćeš ispravno da obavljaš svoju dužnost. Ako u tvom srcu nema straha od Boga, nećeš osećati nikakav teret dok obavljaš svoju dužnost, nećeš biti nimalo zainteresovan za nju i neizbežno ćeš biti površan, radićeš mehanički bez ikakvog stvarnog efekta – što ne spada u obavljanje dužnosti. Ako zaista osećaš teret i osećaš da je obavljanje dužnosti tvoja lična odgovornost, a da, u suprotnom, nisi sposoban da živiš i da si zver, da tek ako ispravno obavljaš svoju dužnost, zaslužuješ da se zoveš ljudskim bićem i možeš da se suočiš sa sopstvenom savešću – ako imaš taj osećaj tereta kada obavljaš svoju dužnost – onda ćeš sve moći da radiš savesno, moći ćeš da tragaš za istinom i da radiš stvari u skladu s načelima i na taj način ćeš moći da ispravno obavljaš svoju dužnost i da udovoljiš Bogu. Ako si dostojan zadatka koji ti je Bog dao i svega što je Bog žrtvovao za tebe, kao i Njegovih očekivanja od tebe, onda to zaista predstavlja ulaganje napora. Da li sada razumete? Ako samo mehanički obavljaš svoju dužnost i uopšte ne nastojiš da ostvariš rezultate, ti si licemer, vuk u jagnjećoj koži. Možeš da obmaneš ljude, ali ne možeš da prevariš Boga. Ako nema stvarne cene i odanosti kada obavljaš svoju dužnost, onda tvoje obavljanje dužnosti nije zadovoljavajuće. Ako ne ulažeš stvaran napor u svojoj veri u Boga i pri obavljanju svoje dužnosti, ako stalno hoćeš da postupaš tek reda radi i površno, kao nevernik koji radi za svog šefa, ako ulažeš samo simboličan napor, ne koristiš svoj um, provlačiš se dan po dan i ne prijavljuješ probleme kada ih vidiš, ako vidiš nešto prosuto, ali to ne počistiš, i sve što ti ne ide u korist redom odbacuješ – zar to onda nije problematično? Kako neko takav može da bude pripadnik Božje kuće? Takvi ljudi su nevernici; oni nisu iz Božje kuće. Bog ne priznaje nikoga od njih. Bog beleži da li si iskren i da li ulažeš napor kad obavljaš svoju dužnost, a i ti to vrlo dobro znaš. Dakle, da li ste ikada učinili stvarni napor prilikom obavljanja svoje dužnosti? Da li ste je ikada shvatali ozbiljno? Da li ste se prema njoj odnosili kao prema svojoj odgovornosti, kao prema svojoj obavezi? Da li ste je prihvatali kao svoju? Morate ispravno da razmišljate o tim stvarima i da ih upoznate, što će vam olakšati rešavanje problema koji postoje u obavljanju dužnosti i biće od koristi za vaš život-ulazak. Ako ste, pri obavljanju dužnosti, stalno neodgovorni i starešinama i delatnicima ne prijavljujete probleme kada ih otkrijete, niti tragate za istinom da biste ih sami rešili, nego uvek mislite „što manje muke to bolje”, ako stalno živite u skladu s filozofijom za ovozemaljsko ophođenje, ako nikada ne osećate nikakvu odanost i uopšte ne prihvatate istinu kada ste orezivani – ako tako obavljate svoju dužnost, onda ste u opasnosti; vi ste jedan od službenika. Službenici nisu pripadnici Božje kuće, nego zaposleni, unajmljeni radnici. Kada se posao završi, oni će biti isključeni i prirodno će upasti u katastrofu. Ljudi iz Božje kuće su drugačiji; kada obavljaju svoju dužnost, oni to ne čine radi novca, niti da bi učinili napor ili dobili blagoslove. Oni misle: „Ja sam pripadnik Božje kuće. Ono što se tiče Božje kuće tiče se i mene. Poslovi Božje kuće su i moji poslovi. Trebalo bi da srcem budem u Božjoj kući.” Zbog toga oni srcem rade sve što se tiče Božje kuće i preuzimaju odgovornost za to. Oni preuzimaju odgovornost za sve što mogu da zamisle i da vide. Paze na sve što je potrebno rešavati i stvari uzmaju k srcu. To su ljudi iz Božje kuće. Da li ste i vi takvi? (Nismo.) Ako samo žudite za telesnim udobnostima, ne obazirete se kada vidite da u Božjoj kući postoje stvari koje je potrebno rešiti, ne podižete flašu ulja koja se prevrnula, i ako u srcu znate da postoji problem, ali ne želite da ga rešavate, onda se prema Božjoj kući ne odnosite kao prema svojoj kući. Da li ste vi takvi? Ako jeste, onda ste toliko nisko pali da ne postoji razlika između vas i nevernika. Ako se ne pokajete, računaće se da ste izvan Božje kuće i moraćete da budete sklonjeni i isključeni. Činjenica je da Bog u Svom srcu želi da se prema vama ponaša kao prema članovima Svoje porodice, ali vi ne prihvatate istinu i uvek ste površni i neodgovorni kada obavljate svoju dužnost. Ne kajete se bez obrzira na to kako vam se govori o istini. Sami ste sebe smestili izvan Božje kuće. Bog želi da vas spase i da vas ubroji u članove Svoje porodice, ali vi to ne prihvatate. Vi ste onda van Njegove kuće; vi ste nevernici. Prema svakome ko ne prihvati bar malo istine može se postupati kao prema neverniku. Sam si odredio svoj ishod i položaj. Odredio si ga da bude izvan Božje kuće. Ko je osim tebe kriv za to? Primetio sam da su mnogi ljudi kao životinje koje nemaju duh: oni iz dana u dan znaju samo da jedu i rade, nikada ne jedu i ne piju reč Božju i nikad zajedno ne razgovaraju o istini. Oni nimalo ne razumeju duhovne stvari u životu i sve vreme žive kao nevernici; oni su zveri prerušene u ljude. Takvi ljudi su potpuno beskorisni i ne mogu se koristiti čak ni kao službenici. Oni su ništarije, njih bi trebalo isključiti i odmah oterati i nikome od njih ne bi trebalo dozvoliti da ostane. Oni koji iskreno veruju u Boga ljudi su koji su u stanju da prihvate istinu, koji mogu da se pokore bez ozbira na to kako im se govori o istini ili kako bivaju orezivani; oni su ljudi koji imaju takav razum i koji su takođe u stanju da slušaju i da se pokore kada obavljaju svoju dužnost. Ma koju dužnost da obavljaju, oni su u stanju da preuzmu odgovornost, da pravilno izvrše zadatak i da nastave taj posao. Samo takvi pojedinci su dostojni da se zovu ljudima i samo oni su pripadnici Božje kuće. Ljudi koji služe obični su lezilebovići, Bog ih s gnušanjem odbacuje, oni nisu braća i sestre, oni su bezvernici. Ako se prema njima ponašate kao prema braći i sestrama, slepi ste i glupi. Vreme je da se svi grupišu po svojim vrstama. Ovo je vreme kada Bog otkriva i isključuje ljude. Ako iskreno verujete u Boga, morate dobro da stremite istini i dobro da obavljate svoju dužnost. Ako možeš da podeliš neko iskustveno svedočenje, to dokazuje da si ti neko ko voli istinu i ko poseduje neke istina-stvarnosti. Ali, ako ne možeš da podeliš nikakvo iskustveno svedočenje, onda si ti službenik i u opasnosti si da budeš isključen. Ako dobro obavljaš svoju dužnost i ako si odgovoran i odan, onda si ti odani službenik i možeš da ostaneš. Svako ko nije odani službenik mora da bude isključen. Stoga, samo ako dobro obavljaš svoju dužnost, možeš čvrsto da stojiš u Božjoj kući i da budeš pošteđen problema. Dobro obavljanje svoje dužnosti je ključna stvar. U najmanju ruku, ljudi iz Božje kuće su pošteni ljudi. Oni su pouzdani u obavljanju dužnosti, mogu da prihvate Božji nalog i da odano obavljaju svoju dužnost. Ako ljudi nemaju istinsku veru, savest i razum, i ako nemaju srce koje se boji Boga i pokorava Mu se, onda oni nisu pogodni da obavljaju dužnosti. Iako obavljaju svoju dužnost, oni to rade nemarno. Oni su službenici – ljudi koji se nisu iskreno pokajali. Takvi službenici će pre ili kasnije biti isključeni. Samo će odani službenici biti pošteđeni. Iako odani službenici ne poseduju istina-stvarnost, oni imaju savest i razum, u stanju su da iskreno obavljaju svoju dužnost i Bog dozvoljava da budu pošteđeni. Oni koji poseduju istina-stvarnosti i koji mogu glasno da svedoče o Bogu Njegov su narod, te će biti pošteđeni i dospeće u Njegovo carstvo.

Trenutno, sudeći po stavu koji imate prema svojoj dužnosti, svojoj efikasnosti kada nešto radite i rezultatima koje ostvarujete u obavljanju svoje dužnosti, vi svoju dužnost još uvek ne obavljate na odgovarajući način. To je zato što ste suviše površni i suviše velikom broju stvari pristupate tako što radite mehanički bez ikakvog unošenja u to; previše je stvari u kojima ste nepažljivi i pokazujete da se suviše pridržavate pravila. Šta je uzrok tome? Da li to ima veze s vašim kovom i stremljenjima? Tako ljudi vrlo niskog kova i smeteni ljudi obavljaju dužnosti, a tako dužnosti obavljaju i oni koji ne streme istini. Dakle, čemu svi vi konkretno stremite? Da li ste vi ljudi koji streme istini? (Nismo.) Prilično je očigledno da niste ljudi koji streme istini. Jer bi svi vi, imajući u vidu vaš trenutni rast, i nezavisno od toga koliko duboko ili plitko razumete istinu, trebalo da istinu primenjujete u meri u kojoj je razumete – da li vam je lako da to činite? Svi vi verovatno imate neke poteškoće u tome u zavisnosti od vašeg spoljnog okruženja i subjektivnih faktora. Međutim, vi niste zli ljudi, niste antihristi, i vaša ljudskost nije loša. Štaviše, iako je većina vas prosečnog kova, ipak bi trebalo da budete u stanju da dokučite istinu. Time se obezbeđuje da vam stremljenje ka istini ne padne toliko teško. Neke dublje istine mogu za vas da budu nerazumljive, ali ako ja o njima govorim konkretnije i detaljnije, moći ćete da ih razumete i dokučite. Sve dok možete da razumete istinu, ma koliko to bilo duboko ili plitko, i sve dok imate put, znaćete kako da praktično postupate. To je osnovni preduslov da bi se ostvarilo stremljenje ka istini i njena primena, i to je preduslov koji svi vi ispunjavate. U skladu s tim, trebalo bi da svi budete u stanju da stremite istini i da je primenjujete. Pa zašto onda niste bili u stanju da primenjujete istinu? Da li vam nešto stoji na putu? Ne bi trebalo da vam išta smeta, a vi svi bi trebalo da budete u stanju da primenjujete istinu i da radite stvari u skladu s načelima u okviru svojih dužnosti. Imate ovu divnu priliku, a ipak to ne možete da ostvarite. Šta to pokazuje? Kao prvo, to pokazuje da ne volite istinu i da vas ona ne interesuje. Kao drugo, to pokazuje da ne razumete istinski kako da stremite istini i kako da je primenjujete, da ne razumete šta to znači primenjivati istinu, da ne razumete značaj i vrednost primenjivanja istine niti šta je to što je dragoceno kod primene istine. Ako to nimalo ne razumete, samo se razvlačite bez ikakvog interesovanja za istinu ili za njeno primenjivanje i još uvek mislite u sebi: „U čemu je prednost obavljanja stvari u skladu s načelima i primene istine?” Te misli dokazuju da ne razumete vrednost istine, da još uvek niste lično iskusili koristi od toga da se stvari rade u skladu s načelima i uz primenu istine i da nimalo ne osećate značaj toga, pa zato i niste zainteresovani za primenu istine. Iako ste u izvesnoj meri zainteresovani da slušate propovedi i pokazujete određenu radoznalost, imate malo interesovanja kada na red dođe tema primene istine. Neki ljudi rado slušaju propovedi i čitaju reč Božju, i rado bi primenjivali istinu dok nešto rade, ali podbace kada dođe do toga da se istina zaista i primeni. Tada nastupaju njihove želje i filozofija za ovozemaljsko ophođenje i pokazuju se njihove iskvarene naravi, kao što su lenjost, žudnja za udobnošću, lažljivost, nadmetanje za status. Potpuno su neodgovorni u obavljanju svojih dužnosti i uopšte ne rešavaju stvari u skladu s istina-načelima. Oni samo rintaju i rade, zadovoljni su sve dok mogu da izbegnu patnju i nisu savesni ni u čemu. Čak i kada znaju da nisu adekvatno obavili svoju dužnost, oni se ne preispituju, nego nastavljaju da površno obavljaju svoju dužnost. Posmatrano na duži rok, oni otupljuju, zaglupljuju se i ne pokazuju nikakvu reakciju. To je stanje službenika.

Mnogi ljudi žele da obavljaju dužnosti, a neki su i spremni da ih obavljaju, ali zašto je svima njima tako teško da primenjuju istinu? Zašto ne mogu da sprovedu u delo čak ni istine koje razumeju? O čemu se ovde tačno radi? Da li mislite da je teško primenjivati istinu? (Nije.) Pa zašto onda niste u stanju da je primenjujete? (Mi ne volimo istinu.) Sa čim ima veze nedostatak ljubavi prema istini? (S čovekovom prirodom.) To ima veze s čovekovom ljudskošću i prirodom. Ljudi koji nemaju ljudskost nemaju ni savest ni razum, oni ne mogu da vole istinu i misle da od nje ima malo koristi. Oni takođe veruju da će doživeti neuspeh ako primenjuju istinu i da je iskrenost za budale, pa zato misle da nema potrebe stremiti istini. Primera radi, kada neki ljudi dožive uvrede od drugih, oni počnu ovako da razmišljaju: „Moram da uradim nešto da se osvetim i da im pokažem koliko sam nemilosrdan.” Kada se jednom takva misao javi u njima, da li oni moraju da je ostvare? Zle misli se javljaju zato što ljudima vlada njihova priroda, ali da li svi ljudi postupaju u skladu s takvim mislima i da li obraćaju pažnju na njih? (Ne u svim slučajevima.) Koliko ima različitih slučajeva? (Ponekad situacija to ne dozvoljava, pa ljudi ne mogu da ostvare svoje zle misli. Takođe je moguće da imaju savest i razum i da su svesni toga da su njihove misli zle, pa se zato svesno kontrolišu.) Da, neki ljudi slušaju svoje zle misli i postupaju u skladu s njima kako bi sebe zadovoljili čim im se ukaže prilika – to su zli ljudi. Bez obzira na to kakvu zlu ideju zao čovek ima u svojoj glavi, on uvek misli da je u pravu i stalno traži priliku da je ostvari. Odnosno, on sprovodi svoje zle misli u delo i zlo u svojoj glavi pretvara u stvarne postupke kako bi ostvario svoje ciljeve. Takvi ljudi nisu razumni, oni se ne susprežu i ne koriste svoju savest da bi se obuzdali, niti se preispituju da bi prosudili adekvatnost i posledice svojih postupaka ili, pak, uticaje i štetu koje bi mogli da prouzrokuju sebi ili drugima. Oni ne primećuju te stvari. Oni rade kako hoće i povrh svega oni veruju da „Pravi čovek mora da bude nemilosrdan. Ljudi moraju da budu zli i okrutni, jer ako nisu okrutni, svi će ih maltretirati, dok se zlog čoveka svi plaše.” Što više razmišljaju o tome, to su više uvereni da je dobro razmišljati na taj način, a onda postupaju u skladu s tim. Da li razumnost i savest obuzdavaju ponašanje takve osobe? (Ne.) Tu osobu ništa ne ograničava. Još jedna vrsta ljudi ima takve misli, a kada im one naiđu, oni mogu da lome stvari da bi dali oduška svojoj frustraciji, ali svoje misli neće sprovesti u delo kada dođe vreme za to. Zašto neće? (Zato što savest i razum mogu da ih obuzdaju da ne počine zla dela.) Oni imaju savest i razum, kao i sposobnost da razlikuju ispravno od pogrešnog, te mogu da utvrde: „Ne mogu tako da postupam, jer će to drugima prouzrokovati štetu a meni gubitke. Možda čak bude i odmazde!” Oni su u stanju da prosude da li su njihove misli ispravne ili pogrešne i da li su dobre ili zle. Nakon izliva besa, oni će ovako razmišljati: „Trebalo bi da budem popustljiv kad god je to moguće. Nema veze; samo više neću komunicirati s tom osobom. Naučiću lekciju iz ovoga i pokušaću da izbegnem prevaru u budućnosti. Nema potrebe za osvetom.” To će ih onda obuzdati. Na čemu počiva ovo „obuzdavanje”? Počiva na tome što oni imaju savest i razumnost, kao i sposobnost da utvrde šta je ispravno a šta pogrešno, da utvrde na čemu se zasniva njihovo ponašanje i koji su njihovi izbori i sklonosti. Kakve su njihove sklonosti? Oni nisu skloni tome da na zlo uzvrate zlim, već izbegavaju da čine loše stvari i zle postupke, pa na kraju odlučuju da se obuzdaju i da ne postupaju u skladu sa svojim mislima. Oni su takođe besni i, u svom besu, oni hoće da učine neke okrutne postupke ili da izgovore neke okrutne reči. Ali, kada dođe to toga da tako postupe, oni se uzdržavaju, staju i ne delaju. Zlo je ograničeno na svet njihovih misli i ne postaje delo ili činjenica. Obe ove vrste ljudi imaju zle misli, pa koja je onda razlika u prirodi između takvih ljudi i one vrste ljudi koju smo ranije pomenuli i koja pušta da njihove zle misle vode njihove postupke? (Ova vrsta ljudi ima čestitu prirodu, pa njima ne mogu da upravljaju zle misli.) Postoji razlika u prirodi između ove dve vrste ljudi. Neki ljudi bivaju ispunjeni mržnjom, neposlušnošću i nezadovoljstvom kada ih drugi kritikuju, razotkrivaju ili orezuju, i takvi zauzimaju osvetnički stav. Međutim, neki drugi ljudi mogu ispravno i razumno da se suoče s takvim situacijama, mogu da prihvate ono što se kaže ako je to istina, a onda da iz toga nauče lekciju; takvi ljudi zauzimaju stav pokornosti i prihvatanja. Koja od ove dve vrste ljudi može da primenjuje istinu? (Ona koja ima savest i koja može da prihvati istinu i da se pokori Bogu.) Zašto kažete da takva osoba ipak ima malo savesti? (Zato što njihova savest utiče na njih i kontroliše njihove zle misli.) Da, upravo se o tome radi. Njihova savest utiče na njih, kontroliše, usmerava i daje smisao njihovim mislima; ona ima uticaja. Da li savest one druge vrste ljudi ima uticaja? Nema; ona nema uticaja. Takvi ljudi samo povremeno pomisle na nju, ali onda ipak postupaju kao i obično. Njihova savest služi samo za ukras i ona praktično i ne postoji. Koja od ove dve vrste ljudi ima relativnu ljudskost? (Ona na koju vlastita savest i razum imaju uticaja.) Oni čija savest ima uticaja sposobni su da prosuđuju šta je ispravno a šta pogrešno i mogu da kontrolišu svoja zla dela. Ova vrsta ljudi može da primenjuje istinu i da ostvari stremljenje ka istini. Kada zatražiš od nekog da čini dobre stvari ili da stvari rešava u skladu s istina-načelima, savest te osobe nema nikakvog uticaja na to. Ti ljudi ne čine ono za šta znaju da je ispravno, već umesto toga rade samo ono što vole. Rado ogovaraju, sude, laskaju drugima ili im se dodvoravaju, i to čine bez oklevanja. Koja vrsta ljudi ste vi? (Ja mislim da sam neko ko stalno hoće da ugodi drugima.) Da li savest i razumnost obuzdavaju one koji hoće da ugode drugima? Mogu li oni da vide razliku između ispravnog i pogrešnog? (Ja mislim da takvi ljudi zapravo mogu da vide ko je u pravu a ko nije, ali im nedostaje osećaj za pravdu; oni ne štite crkveni posao i njima u relativno velikoj meri dominira sotonska filozofija. Primera radi, kada me neko pita za nešto, ako pominjem neku osobu koja nije prisutna, ja govorim iskreno, ali, ako je ta osoba prisutna, uzdržavam se i ne govorim direktno.) Iako mnogi ljudi ne vole istinu i ne streme joj, oni u stvari donekle razumeju svoja različita stanja. Zaboravi za sada na to da li voliš istinu ili ne, i zaboravi da li možeš da je primenjuješ; najpre pokušaj da postepeno poboljšaš i promeniš ona svoja iskvarena stanja koja možeš da prepoznaš. Na taj način ćeš se polako naći na pravom putu. Počni tako što ćeš promeniti ono čega si svestan – odnosno, ono što tvoja savest i razumnost mogu da opaze ili, pak, pogrešna stanja, izjave, ideje i nazore koje tvoj um može da oseti i prepozna – počni od toga što ćeš promeniti ono što možeš da osetiš. Ako to možeš da promeniš, zadobićeš puno toga. U najmanju ruku, bićeš neko ko ima savest i razum, postupaćeš razumno, bićeš u stanju da razlikuješ sopstvena pogrešna stanja i da težiš istini. Na taj način ćeš moći da rešavaš stvari u skladu s načelima i da zakoračiš u istina-stvarnosti. Onda ćeš svoju dužnost obavljati na zadovoljavajući način. Ako možeš da razumeš istinu i da rešavaš praktične probleme u okviru svoje dužnosti, nailazićeš na sve manje i manje poteškoća. Primera radi, recimo da je ranije u tvom srcu uvek bilo nešto što te je sprečavalo da slobodno govoriš, pa zato nisi direktno ukazivao na probleme koje si video kod drugih. Umesto toga, uvek si okolišao i bio slatkorečiv, zato što si se plašio da ćeš povrediti druge i uvek si brinuo o ponosu, osećanjima i međuljudskim odnosima. Sada više ne okolišiš; kada postoji neki problem, o njemu govoriš direktno i jasno, i u stanju si da ukažeš na tuđe probleme i da ispuniš svoje odgovornosti. U tvom srcu više nema briga ni poteškoća i, čim otvoriš usta, možeš da govoriš pravo iz srca, a da na tebe ne utiču niti te ograničavaju drugi faktori. Sada znaš da moraš da slediš načela u onome što radiš, da ne možeš da živiš u skladu sa filozofijom za ovozemaljsko ophođenje, da moraš da ostaviš po strani svoj ponos i da se pridržavaš načela. To postaje sve jasnije, tvoj ponos više nema tako jak uticaj na tebe i možeš da govoriš a da te ne ograničavaju tvoj ponos ili osećanja. Možeš da govoriš lepe reči a da se u srcu više ne osećaš neugodno. Drugim rečima, sve manje i manje stvari može da te ometa; u stanju si da se probiješ kroz njih, da ih pustiš i da se oslobodiš njihove kontrole. Kada primenjuješ istinu i radiš i govoriš u skladu s načelima, više te neće ograničavati iskvarena narav i tvoje srce više neće patiti. To ćeš, naprotiv, osećati kao nešto sasvim prirodno; tvoja savest će biti mirna i osećaćeš da su tvoji postupci baš onakvi kakvi bi trebalo da budu. Tvoje izražavanje i postupci biće prirodni, a tvoje poteškoće samo neznatne. Zar to nije promena?

Ljudsko ponašanje i način na koji se ljudi odnose prema svetu moraju da se zasnivaju na Božjim rečima; to je najosnovnije načelo ljudskog ponašanja. Kako ljudi mogu da sprovode istinu u delo ako ne razumeju načela ljudskog ponašanja? Sprovoditi istinu u delo ne znači izgovarati prazne reči ili uzvikivati slogane. Naprotiv, radi se o tome da, bez obzira s čim se ljudi susretnu u životu, sve dok to uključuje načela ljudskog ponašanja, njihov pogled na stvari ili pitanje obavljanja dužnosti, pred njima je izbor i trebalo bi da tragaju za istinom, da potraže osnovu i načela Božjih reči, a zatim da pronađu put praktičnog delovanja. Oni koji mogu da tako praktično delaju ljudi su koji streme istini. Da bi se moglo tako stremiti istini, ma koliko velike bile poteškoće s kojima se neko suočava, mora da se ide Petrovim putem, a to je put stremljenja istini. Primera radi, koje načelo bi trebalo slediti kada se radi o interakciji s drugim ljudima? Možda je tvoje prvobitno gledište da je „u harmoniji blago, a u strpljenju sjaj” i da bi trebalo da paziš da se nekome ne zameriš, da zbog tebe drugi ne izgube obraz i da nikoga ne uvrediš te da tako gradiš dobre odnose s drugima. Ako si ograničen takvim gledištem, ćutiš kada vidiš da drugi čine loše stvari ili da krše načela. Ti bi radije da crkveni posao trpi gubitak, nego da nekoga uvrediš. Nastojiš da se nikome ne zameriš, bez obzira ko su ti ljudi. Kad govoriš, misliš samo na osećanja ljudi i na čuvanje obraza i uvek kažeš lepe reči da bi ugodio drugima. Čak i ako otkriješ da neko ima probleme, biraš da to tolerišeš, o toj osobi govoriš samo iza njenih leđa, ali, kada je gledaš u oči, održavaš mir i dobre odnose. Šta mislite o takvom ponašanju? Zar se tako ne ponašaju oni koji samo hoće da ugode drugima? Zar to nije prilično prevrtljivo ponašanje? To krši načela ljudskog ponašanja. Zar nije nisko ponašati se na takav način? Oni koji tako postupaju nisu dobri ljudi i to nije plemenito ponašanje. Ma koliko da si patio i ma koju cenu da si platio, ako ne poštuješ načela ponašanja, onda si u tom pogledu doživeo neuspeh i Bog neće prepoznati, upamtiti i prihvatiti tvoje ponašanje. Pošto si shvatio ovaj problem, da li si ožalošćen zbog toga? (Jesam.) Šta to osećanje žalosti dokazuje? Ono dokazuje da i dalje voliš istinu, da imaš srce koje voli istinu i da želiš da voliš istinu. Dokazuje da tvoja savest još uvek ima svest i da tvoja savest nije sasvim umrla. Bez obzira na to koliko duboko si iskvaren ili koliko su brojne tvoje iskvarene naravi, još uvek poseduješ suštinu koja voli istinu i pozitivne stvari. Sve dok imaš svest i znaš kakavi problemi postoje u pogledu tvoje ljudskosti, naravi, obavljanja dužnosti i ophođenja prema Bogu; sve dok imaš svest kada se tvoje reči i postupci tiču nazora, stavova i mišljenja i možeš da shvatiš da su tvoji nazori pogrešni, da nisu u skladu s istinom ili s Božjim namerama, ali da nije lako odustati o njih; sve dok hoćeš da sprovodiš istinu u delo, ali to nisi u stanju i tvoje srce se muči i razdire od bola, a ti se osećaš dužnim – to je jedno od ispoljavanja ljudskosti koja voli pozitivne stvari. To je svest o savesti. Ako tvoja ljudskost ima svest o savesti i ako jedan njen deo voli istinu i pozitivne stvari, ti ćeš imati takva osećanja. To što imaš takva osećanja dokazuje i da imaš sposobnost da praviš razliku između pozitivnih i negativnih stvari i da nisi nemaran i ravnodušan prema njima; nisi otupeo niti ti nedostaje svest, nego, naprotiv, imaš svest. A pošto imaš svest, imaš i sposobnost da razlikuješ ispravno od pogrešnog, pozitivno od negativnog. Ako imaš svest i tu sposobnost, zar ti onda neće biti lako da mrziš te negativne stvari, te pogrešne nazore i iskvarene naravi? Biće ti relativno lako. Ako razumeš istinu, onda ćeš svakako moći da mrziš negativne i telesne stvari i to zato što poseduješ ono minimalno i najosnovnije: svest o savesti. Imati svest o savesti je nešto stvarno dragoceno, isto kao i imati sposobnost da razlikuješ istinu od laži i imati osećaj za pravdu kada se radi o ljubavi prema pozitivnim stvarima. Te tri stvari su nešto najpoželjnije i najvrednije u normalnoj ljudskosti. Ako imaš te tri stvari, onda ćeš sigurno biti u stanju da sprovodiš istinu u delo. Čak i ako imaš samo jednu ili dve od tih stvari, ipak ćeš moći da sprovodiš nešto od istine u delo. Hajde da pogledamo malo svest o savesti. Primera radi, ako sreteneš zlu osobu koja ometa i prekida crveni posao, da li ćeš moći to da razaznaš? Da li si u stanju da uočiš očigledna zla dela? Naravno da jesi. Zli ljudi čine loše svari, a dobri ljudi čine dobre stvari; prosečna osoba može na prvi pogled da vidi razliku. Ako imaš svest o savesti, zar nećeš imati osećanja i nazore? Ako imaš nazore i osećanja, onda ispunjavaš jedan od najosnovnijih uslova za sprovođenje istine u delo. Ako možeš da vidiš i osetiš da ta osoba čini zlo i ako možeš to da razaznaš i da zatim razotkriješ tu osobu i omogućiš i Božjem izabranom narodu da to razazna, zar to neće rešiti problem? Zar to ne znači sprovoditi istinu u delo i pridržavati se načela? Koje metode se tu koriste da se istina sprovede u delo? (Razotkrivanje, prijavljivanje i zaustavljanje zlih dela.) Tačno. Takvim postupanjem se istina sprovodi u delo i, ako tako radiš, ispunićeš svoje odgovornosti. Ako možeš da postupaš u skladu s istina-načelima koja razumeš kada se nađeš u takvoj situaciji, time istinu sprovodiš u delo, time postupaš u skladu s načelima. Ali, ako nemaš svest o savesti i ako vidiš da zli ljudi čine zlo, da li bi bio svestan toga? (Ne bih.) A šta bi ljudi bez ikakve svesti mislili o tome? „Šta me se tiče da li ta osoba čini zlo? Meni ne čini ništa nažao, pa zašto bih je onda vređao? Da li je to stvarno neophodno? Kakve bih koristi imao od toga?” Da li takvi ljudi razotkrivaju, prijavljuju i sprečavaju zle ljude da čine zlo? Naravno da ne. Oni razumeju istinu, ali ne mogu da je sprovode u delo. Da li takvi ljudi imaju savest i razum? Oni nemaju ni savest ni razum. Zašto to kažem? Zato što oni razumeju istinu, ali je ne sprovode u delo; to znači da nemaju ni savest ni razum i znači da se bune protiv Boga. Oni su usredsređeni samo na to da štite sopstvene interese; ne obaziru se na to da li crkveni posao trpi gubitke i da li to škodi interesima Božjeg izabranog naroda. Oni samo nastoje da zaštite sebe, a ukoliko otkriju probleme, oni ih ignorišu. Čak i kada vide da neko čini zlo, oni se prave da to ne vide i misle da je to u redu sve dok ne škodi njihovim interesima. Ma šta drugi radili, čini se da se to njih nimalo ne tiče; oni nemaju nikakav osećaj odgovornosti, a njihova savest nema nikakav uticaj na njih. Na osnovu tih ispoljavanja, da li ti ljudi imaju ljudskost? Čovek bez savesti i razuma je čovek bez ljudskosti. Svi ljudi bez savesti i razuma su zli: oni su zveri prerušene u ljude, koje su u stanju da počine svakojake loše stvari.

Da li neko ko nema svest o savesti može da razlikuje dobre postupke od zlih stvari? Da li ima ikakav pojam o tome šta je ispravno a šta pogrešno ili šta je tačno a šta netačno? (Nema.) Pa, kako onda taj neko pristupa drugim ljudima? Kako vidi iskvarenu ljudsku rasu? Taj neko veruje da je celokupno čovečanstvo prilično loše, a da on sam nije najgori u ljudskom rodu, već da je većina ljudi gora od njega. Ako mu kažeš da ljudi moraju da imaju savest i razumnost i da bi trebalo da pripremaju dobra dela, on će reći da je to laž i neće poverovati u to. Stoga takvi ljudi, koji nemaju svest o savesti, nikada neće saznati značenje i vrednost sprovođenja istine u delo. Dakle, da li je moguće naterati takvu osobu da zavoli istinu? (Nije.) U njihovoj priroda-suštini nema ničega što voli istinu, pa zato oni sami nikada neće moći da vole istinu. Takvi ljudi nikada neće razumeti šta je to istina, šta je dobro i šta je zlo. U njihovom umu pozitivne stvari su negativne, a negativne stvari su pozitivne; ova dva pojma su izmešana. Na kojim načelima se zasnivaju njihovi postuci? Oni ne prave razliku između ispravnog i pogrešnog ili između dobra i zla niti mare za odmazdu ili kaznu; rade i govore samo ono što ide u njihovu korist. A svoja gledišta menjaju u skladu s okruženjem i tako da odgovaraju njihovim interesima. Drže se onih gledišta koja potpomažu njihove interese, sve dok ne ostvare svoje ciljeve i dok ne ispune svoje želje. Da li neko ko ima takvu ljudskost i takvu priroda-suštinu može da sprovodi istinu u delo? (Ne može.) Šta neko mora da ima da bi sprovodio istinu u delo? (Svest o savesti, sposobnost da razlikuje ispravno i pogrešno, i srce ispunjeno ljubavlju prema pravdi i pozitivnim stvarima.) Šta od toga vi imate? Od ove tri stvari, sticanje sposobnosti da se razlikuje ispravno i pogrešno i da se zavoli pravda i pozitivne stvari može malo da iscrpljuje. Oni koji ne vole istinu vrlo teško postižu te dve stvari. Ali ljudi koji, u najmanju ruku, imaju savest i razum moraju da čine stvari prema svojoj savesti i razumu, da barem ne povređuju druge, da im ne škode radi sopstvene koristi i da ne čine zle ili beskrupulozne stvari – na taj način, njihova savest može da bude mirna. Ako istinski veruju u Boga, onda makar moraju da budu iskreni i da u svemu što rade postupaju po svojoj savesti i razumu. To su merila da bi neko bio dobra osoba. Još je bolje ako iole imaju kova i ako mogu da shvate istinu; onda mogu da traže istinu u svemu što rade i da neprestano razmišljaju o tome da li njihovi postupci krše načela. Da li ti duboko u srcu imaš merilo da to proceniš? Ako učiniš nešto pogrešno ili prekršiš načela, ako si površan ili čuvaš svoje telesne odnose, da li si svestan toga? Ako jesi, onda imaš malo savesti. Ako nemaš svest o savesti, onda imaš problem. Da bi mogli da se nadate spasenju, morate da imate makar svest o savesti; ako nemate čak ni to, vi ste u opasnosti, jer Bog ne spasava one bez ljudskosti. Kakav efekat svest o savesti ima u tvojoj ljudskosti? Efekat je u tome da moraš da koristiš svoju savest kako bi procenio da li je ispravno ili pogrešno ono što ti lično doživljavaš, što vidiš svojim očima i čuješ svojim ušima, ono što misliš, što planiraš da uradiš i ono što si već učinio. Tvoje ponašanje i postupci moraju da imaju barem neku osnovu. Primera radi, recimo da vidiš nekoga ko stremi s puno entuzijazma, ali ko je takođe jedna vrlo jednostavna i naivna osoba, a ti je stalno gledaš s visine i stalno hoćeš da je maltretiraš, nerviraš i ismevaš svojim rečima. Imaš takve misli, a povremeno i pokazuješ takvo ponašanje – da li ćeš u svom srcu biti svestan toga? Da li ćeš znati da su te misli i postupci pogrešni i ružni? Da li ćeš shvatiti prirodu svojih postupaka? (Hoću.) Ako je tako, to znači da imaš svest o savesti. Ako nisi u stanju ni da razlikuješ da li su tvoji pogledi na ljude, događaje i stvari, kao i misli duboko u tvom srcu, ružni ili lepi i dobri, i ako nemaš nikakvo merilo da to proceniš u svom srcu, onda nemaš ljudskost. Ljudi bez savesti nemaju ljudskost. Ako ne poznaješ čak ni osnovnu ljudskost, onda baš ništa ne vrediš i ne možeš da budeš spasen. Zašto je Bog Judi dodelio ulogu da proda Gospoda? On je to učinio u skladu s Judinom prirodom. Juda je bio od one sorte koja bi izdala svog Gospodara zarad sopstvene koristi, a Bog ne spasava takve ljude. Juda je mogao da ukrade novac, pa da li je onda imao savest? (Nije.) Tako to izgleda kad se nema savest. Naročito činjenica da je novac koji je on ukrao pripadao Gospodu znači da je on bio sorta koja nema nimalo savesti i razuma; on je bio demon koga ništa nije sprečavalo da čini loše stvari. On nije imao svest o savesti i nije mogao da se obuzda, pa je zato mogao da potajno potroši te darove Bogu. Ako neko može potajno da potroši darove Bogu, kakvu ljudskost on poseduje? (Ljudskost zle osobe.) On nema ljudskost. Prvi znak da neko nema ljudskost jeste to da nema svest o savesti i da se ni u čemu što čini ne upravlja prema svojoj savesti. Judi je nedostajala čak ta najosnovnija stvar, što znači da nije imao nikakvu ljudskost, te je za njega bilo normalno da učini tako nešto. Stoga, to što je Bog uredio da Judina uloga bude da proda Gospoda i što ga je naveo da na taj način služi bilo je najpogodniji izbor; ništa od Božjeg materijala nije protraćeno, sve što Bog uradi je ispravno. Kada je Juda ukrao novac iz kese s novcem, a da niko nije znao za to, on je verovao da ni Bog nije video da je on to uradio. On nije imao svest o savesti i mislio je da niko drugi ne zna. I šta je bila posledica toga? Počinio je veliki greh prodavši i izdavši Gospoda i vekovima je poznat kao grešnik. Onda se obesio i umro, a stomak mu se rasprsao. Da li treba žaliti takvu osobu? Zver bez ikakve ljudskosti koja je tako kažnjena ne zaslužuje nikakvo žaljenje.

Ljudi koji imaju ljudskost sve čine u skladu sa svojom savešću i razumom. Osnova njihovog ponašanja, u najmanju ruku, neće se spustiti ispod merila njihove savesti. Ako su svesni toga da je neki postupak pogrešan, oni će biti u stanju da kontrolišu svoje ponašanje. Savest govori ljudima šta je prikladan način postupanja, pa ljudi koji imaju savest mogu da govore i da postupaju po svojoj savesti. Kada postanu vernici, njihova savest nastavlja da igra istu ulogu. Dakle, kada postoji mnogo toga što oni ne mogu jasno da vide, oni ipak mogu da, u najmanju ruku, pristupe tome i rešavaju stvari po svojoj savesti. Ako uz to još i razumeju istinu, onda će stvari rešavati u skladu s istina-načelima; njihova savest će imati svest o tome da li je njihovo postupanje u skladu s istina-načelima i uticaće na njih. Ako ljudi krše načela i štite svoje telesne interese, to je stoga što prevladava njihova iskvarena narav, a oni koji imaju savest trebalo bi da budu toga svesni. Ako neko razume istinu, ali je ne sporovodi u delo, da li oseća da ga vlastita savest optužuje? Da li njegovo srce može da počine u miru? Svi ljudi mogu to da iskuse. Da li je svest o vašoj savesti, bilo da se bavite ljudima ili da nešto radite, očigledna u vašem svakodnevnom životu? Da li se ponekad osećate kao da nešto dugujete ili kao da vas neko prekoreva? Da li ponekad osećate unutrašnji nemir i optuživanje ili unutrašnju borbu i patnju? Da li ikada imate takav osećaj? Ako imate, to nije tako loše, ali ako nemate, onda ste u opasnosti. Ko god vi bili, ako nemate osećaj savesti, onda u Boga ne verujete istinski. Neki ljudi pitaju: „Kakve to veze ima s tim da li je nečija vera istinska ili lažna?” Šta biste vi rekli, šta povezuje te stvari? (Kada neko ko ima svest o savesti učini nešto pogrešno, njegovo osećanje samoprekora, patnje, kajanja, kao i osećaj duga dolaze od Boga. Činjenica da taj neko može da oseti Božji prekor ukazuje na to da u svom srcu prihvata Božje ispitivanje. Neki ljudi uopšte nemaju tu svest, što ukazuje na to da u svom srcu uopšte ne veruju da Bog sve ispituje. Kada učine nešto pogrešno, ne osećaju se dužnim; oni nemaju tu vrstu svesti.) To je delimično tačno. Ima li još nešto? (Ljudi koji imaju savest priznaju da ima Boga i, kada učine nešto pogrešno, oni znaju da se pomole Bogu i da sebe preispitaju i znaju da traže istinu da bi rešili problem. Kada se neko lišen savesti suoči se s problemom, na njega savest ne utiče; u njegovom srcu nema mesta za Boga i on ne traži istinu da bi rešio problem. On ne veruje da mu je potrebna istina, pa i ne pokušava da istinu sprovodi u delo. Oni koji veruju u Boga, ali ne sprovode istinu u delo bezvernici su.) Bez obzira na to sa čim se osoba od istiske vere susretne, ona prihvata Božje ispitivanje i na taj način njena savest ima svest o tome šta je ispravno a šta pogrešno ili šta je dobro a šta loše. I što je još važnije, takva osoba veruje da Bog postoji i veruje u Njegovu reč. Ona čuva Božje reči koje čuje u svom srcu, koje onda postaju njeno merilo za procenu sopstvenog ponašanja, načina na koji se odnosi prema svetu i svega što radi. Koje je to merilo? Razumeli ljudi istinu ili ne, oni uglavnom Božju reč uzimaju kao svoje merilo, jer veruju u Boga, veruju da On postoji i veruju da je Njegova reč istina. Pošto veruju da je Božja reč istina, oni prirodno koriste Njegove reči da procene probleme kada se sa njima suoče. U najmanju ruku, znaju da njihove sopstvene misli i predstave nisu istina. Dakle, kada se suoče s problemima, svest o savesti im govori da moraju da prihvate Božju reč kao osnovu, a ako to ne mogu da urade i ako ne mogu da je sprovedu u delo, neće moći da imaju mirnu savest i osećaće se izmučeno. Primera radi, kako ljudi znaju da su stvari poput čuvanja svojih telesnih odnosa s drugima, uživanja u udobnosti i ugađanja drugima nešto negativno? (To se otkriva u Božjoj reči.) Da, ako te stvari merite prema Božjoj reči, sve su one negativne, predstavaljaju otkrivanje iskvarene naravi i prouzrokovane su ljudskom prirodom. Kada takvi ljudi otkriju te stvari, da li su u srcu srećni i radosni ili su uznemireni i pate? Oni osećaju unutrašnju borbu i nemir, kao nož koji im se uvrće u telo. Pri svakom susretu s takvim stvarima, njihovo srce pati ako ne mogu da ih reše u skladu s istina-načelima ili da prevaziđu ograničenja koja im nameću vlastita osećanja. Kako taj bol nastaje? Uslov njegovog nastake jeste da oni imaju svest o savesti i da razumeju istinu Božje reči. Kada se u njima jave sva ta patnja, prekor i optužbe, oni duboko u srcu osećaju mržnju i gađenje prema sebi i čak mogu s prezirom da gledaju na sebe, govoreći: „Mogu da pričam priče, da kažem da hoću da volim Boga i da udovoljim Bogu i mogu prilično glasno da iznosim te slogane, ali, kada me nešto snađe, uvek mislim na svoj ponos. Ne mogu da prevaziđem ta ograničenja ma koliko puta da pokušam. Ja samo ne želim da vređam druge, ali stalno vređam Boga.” Oni s vremenom i duboko u srcu formiraju mišljenje o sebi – kakvo je to mišljenje? Oni za sebe ne misle da su dobri ljudi; znaju da su u stanju da učine mnoge loše stvari i vide da se dobro pretvaraju i da su licemerni. U takvim okolnostima, oni počinju da poriču sebe i više ne veruju u sebe. Kako se dolazi do toga? Do toga se dolazi na osnovu razumevanja Božje reči, kada njihova savest ima svest i kada vrši svoju funkciju.

Oni koji istinski veruju u Boga ljudi su koji imaju istinsku veru u Boga. Njihova su osećanja vođena savešću i razumom; oni u srcu veruju da su Božje reči istina; oni veruju da je sve što Bog uradi ispravno i da ima za cilj spasavanje i pročišćavanje ljudi. To je korisno za njih bez obzira na to da li odgovara ljudskim predstavama i uobrazilji. Oni koji ne veruju istinski u Boga nemaju ni savest ni razum, niti uopšte mare za savest i razum. Uvek napola veruju i napola ne veruju u Božje reči; njihovo srce ne može da oseti da su Božje reči istina. Pa kako oni gledaju na postojanje Boga? U srcu, oni misle ovako: „Ako bog postoji, gde je on? Ja ga ne vidim. Ne znam da li bog stvarno postoji. Ako veruješ da on postoji, onda on i postoji; ako ne veruješ, onda on ne postoji.” Oni tako gledaju na stvar. A ipak se premišljaju, misleći ovako: „Toliko mnogo ljudi veruje u boga i svedočilo je o njemu. Možda bog stvarno postoji. Nadam se da je tako, jer onda mogu da iskoristim situaciju i da dobijem blagoslove. Tako bi mi se baš posrećilo.” Idu na sreću i primenjuju kockarski način razmišljanja i hoće da učestvuju u tome samo da bi se malo zabavili; oni misle da, čak i ako ne budu blagosloveni, to nije nikakav gubitak, jer ništa nisu ni uložili. Njihovo viđenje i stav o postojanju boga su ovakvi: „Da li bog stvarno postoji? Ne mogu da kažem ni da postoji ni da ne postoji. Nisam baš siguran. Da li svi ti ljudi koji su svedočili stvarno to misle? Ili lažu? Ni u to nisam siguran.” Njihovo srce sve to dovodi u pitanje; oni to ne mogu da dokuče, pa stalno sumnjaju. Njihovo verovanje u Boga ukaljano je sumnjom i pogrešnim nazorima. Kakav je njihov stav o Božjim rečima kada On govori i izražava istinu? (Oni sumnjaju i ne veruju.) To nije njihov glavni nazor; vi to ne vidite jasno. Da li oni Božju reč prihvataju kao istinu? (Ne prihvataju.) Šta oni misle? „Toliko mnogo ljudi voli da čita božje reči, pa zašto onda mene to ne zanima? Šta se može zadobiti čitanjem božjih reči i razumevanjem istine? Kakva je korist od toga? Možeš li stvarno da uđeš u carstvo nebesko? Ljudi ne mogu da vide carstvo nebesko. Po meni, mora da postoji neka stvarna korist od verovanja u boga, mora da postoji neka stvarna prednost.” Takvi ljudi se brinu da će biti isključeni ako ne shvate istinu, pa zato povremeno slušaju propovedi. Ali, onda im se i dalje vrte po glavi ovakve misli: „Kažu da božje reči imaju autoritet i moć, pa zašto ja to onda ne čujem i ne osećam? Kažu da božje reči mogu da promene ljude, pa zašto onda njegove reči mene nisu promenile? I dalje žudim za telesnim udobnostima kao i ranije; volim hranu i odeću; moja ćud je loša kao i uvek; i dalje se plašim kada me progoni velika crvena aždaja. Zašto ja još uvek nemam veru? Bog od ljudi traži da budu iskreni; on od njih traži da budu ljudi od istine i ljudskosti. Zar iskreni ljudi nisu budale? Bog od ljudi zahteva da ga se boje i da se klone zla, ali koliko ljudi može stvarno to i da ostvari? Ljudska priroda je sebična. Ako slediš svoju ljudsku prirodu, moraš da razmišljaš o tome kako da dobiješ blagoslove za sebe. Moraš da spletkariš da bi za sebe izvukao korist. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi. Moraš da uzmeš sudbinu u svoje ruke; moraš sam da iskuješ svoju sreću. To je najrealnije. Ako se ljudi ne bore i ne uzimaju stvari za sebe i ako ne žive za slavu, dobitak i korist, ništa neće dobiti. Niko ti to neće doneti pred noge. Hrana nikada stvarno ne pada s neba!” To su njihove misli i nazori, njihova filozofija za ovozemaljsko ophođenje, njihova logika i pravila po kojima preživljavaju. Da li su ljudi koji imaju takve misli i nazore bezvernici? Upravo je to stav koji bezvernici imaju o istini. Njihov um ne zna šta je to istina, ne zna gde se ispoljavaju autoritet i moć Božjih reči i ne zna kako Bog uređuje čovekov ishod. Oni samo obožavaju moć i traže koristi koje su tik pred njima. Oni misle da bi trebalo da budu blagosloveni ako veruju u Boga i da je istiniti put jedino ako Bog ljudima dâ sreću, ako im ispuni život bogatstvom i obiljem i ako im podari srećan život. Oni ne veruju da su Božje reči istina niti da Bog ima suverenost nad svim stvarima, a kamoli da Bog može da promeni nečiju narav ili sudbinu. Stoga, tokom svog verovanja u Boga, oni nikada nisu stremili istini. Ukratko, njihova vera u Boga slabi, zato što ne prihvataju Božje reči kao svoj život i svoj životni cilj; njih ne zanima čitanje Božjih reči niti slušanje propovedi; oni čak zaspe dok se razgovara o istini. Povrh svega, oni osećaju da je obavljanje svoje dužnosti dodatan teret i da rade nizašta. Njihovo srce čezne za onim vremenom kada će Božje delo biti potpuno i kada će im Bog izneti Svoju oduku, pa će moći da vide da li će stvarno dobiti blagoslove. Kada shvate da nikada neće dobiti blagoslove ako tako veruju u Boga, da će sigurno biti isključeni i da će ipak umreti katastrofalno, onda oni odmah mogu da se povuku. Iako kažu da veruju u Boga, njihovo srce sumnja u Njega. Oni kažu da su Božje reči istina, ali njihovo srce ne veruje u istinu. Nikada nisu čitali Božje reči niti su ikada istinski slušali propoved. Nikada nisu razgovarali o istini i nikada nisu tragali za istinom dok su obavljali svoju dužnost; oni se oslanjaju isključivo na sopstvene napore. To je tipičan bezvernik. Oni se nimalo ne razlikuju od nevernika.

Iako bezvernici priznaju da Bog postoji, oni ne veruju u istinu i ne prihvataju je. U svom srcu, oni znaju da Bog ne spasava bezvernike, pa zašto onda i dalje odugovlače svoj boravak u Božjoj kući? (Da bi dobili blagoslove.) To rade da bi dobili blagoslove; to ima veze s njihovim interesima. U srcu bezvernika postoji očekivanje da dobiju blagoslove i oni veruju da će im se na kraju osmehnuti sreća ako budu verovali u Boga, ako Ga budu priznavali i ako ne budu sumnjali u Njega ili Ga napustili. Stoga se oni, naoružani ovom „verom”, smeštaju u Božjoj kući i nikada ništa neće moći da ih natera da odu. Oni sve razumeju u svojoj glavi i nisu ni najmanje glupi; oni samo ne razumeju istinu. Oni veruju da neće biti uklonjeni ili proterani iz crkve sve dok ne rade loše stvari ili dok ne remete crkveni posao i da će, ako tako kupuju vreme do dana kada Božje delo bude završeno, izaći kao pobednici i dobiti blagoslove. Oni imaju svoju računicu, ali ima jedna stvar koju ne mogu da promene: oni nikada neće prihvatiti istinu, zato što ne veruju da je ovaploćeni Bog jedan istiniti Bog i zato što sumnjaju u Božju suverenost nad svime. Šta se na kraju događa onima koji ne mogu da prihvate istinu? (Oni bivaju isključeni.) Da, oni svi bivaju isključeni. Te bezvernike ne zanima istina, ali oni uvek gaje nadu da će biti blagosloveni. Njihovo shvatanje i definicija Božje pravednosti ukaljani su njihovim sopstvenim zamišljanjem i očekivanjima i oni se hvataju za slamku, očajnički se držeći fraze: „Bog je pravedan”. Šta to tačno znači da se oni očajnički drže ove fraze? To znači da oni stalno imaju predrasude i da pogrešno tumače Božju pravednost. Oni misle: „Bože, pošto si ti pravedan, trebalo bi da svemu što ja radim pristupaš na osnovu te pravednosti. Nisam počinio nikakvo zlo niti sam izazvao prekidanje ili ometanje, pa bi zato trebalo da me obaspeš milošću i da me pustiš da ostanem.” To je slamka za koju se oni očajnički hvataju. Da li je ta njihova ideja objektivna i realna? (Ona je nerealna.) Zašto je nerealna? Oni ne veruju u potpunosti u Božju pravednost, oni žele da okušaju sreću i da se kockaju s njom i nadaju se da će Bog ispuniti njihove želje. Zar to nije samo puka želja? Oni ne znaju kakva je Božja pravedna narav, ne tragaju za istinom, ne nastoje da spoznaju Boga i naročito ne traže Božju reč. Oni tako veruju samo iz puke želje i u tome ima nekog okušavanja sreće. Zašto oni mogu tako da misle? Zato što im je to od koristi: ta slamka je konačna nit o kojoj visi njihov život; to je poslednja nada, na koju su položili sav svoj ulog. Da li se oni nadaju da će izgubiti kad s takvom željom stavljaju svoj život na kocku? (Ne.) Kada se ljudi kockaju, oni se obično nadaju da će dobiti, pa čega ovi ljudi treba da se drže da bi osetili da mogu da dobiju i da bi se osećali sigurnim da će dobiti? To je fraza: „Bog je pravedan.” Da li ti bezvernici koji kažu da je Bog pravedan zaista i veruju u to? Da li zaista veruju da će se On odužiti svakome prema njegovim zaslugama? Da li je Božja pravednost kako je oni shvataju isto što i istinska Božja pravednost? (Nije.) Da li oni znaju da to nije isto? (Znaju.) Pa zašto onda i dalje govore: „Bog je pravedan”? Šta sadrži ta njihova fraza? Kakve namere su sadržane u njoj? (Oni hoće da koriste te reči da bi naveli Boga da im ispuni zahteve i da im dozvoli da prežive i da uđu i carstvo nebesko.) Da, iza ove fraze krije se cilj: oni nastoje da time primoraju Boga. Kada izgovaraju te reči, oni hoće da kažu: „Zar ti nisi pravedan? Skupo sam platio, pa bi ti trebalo da postupaš u skladu sa svojom pravednošću. Toliko sam trčao okolo i podneo toliko muka i kako ću sada da budem blagosloven?” To predstavlja prinudu, iznuđivanje i postavljanje zahteva. Oni misle da primoravanjem i ulagivanjem mogu da dobiju blagoslove i ono što žele. Zar bi Bog zaista tako postupio? Ne, ne bi. Pošto ne veruju da Bog postoji, ne veruju u Njegovu narav i, naravno, ne veruju da je Njegova reč istina, oni se usuđuju da bezobzirno negoduju protiv Boga, da se suprotstavljaju Bogu i da se tako kockaju. Oni čine takve stvari baš zato što su bezvernici. Bezvernici se tako ponašaju i svaki čas govore: „Podneo sam toliko muka i šta sam dobio?” ili „Bog je pravedan i ja imam veru u boga, a ne u ljude”. Bezvernici često tako govore i pokazuju takvu narav i ponašanje; to je njihov stav o Bogu. Oni ne veruju u Njegovo postojanje, ali i dalje hoće da se dodvoravaju Bogu tako što ulažu napor i plaćaju cenu; oni koriste reč Božju, koriste reči i doktrine, kao i te teorije da primoraju i optuže Boga kako bi ostvarili svoj cilj da dobiju blagoslove. Ali, zar oni ne prave grešku takvim pukim željama? Da li će se to njihovo kockanje na kraju isplatiti? (Neće.) A da li oni znaju da će izgubiti? Da li su svesni da se klade i kockaju? (Jesu.) Niste u pravu. Oni apsolutno nisu svesni toga i veruju da je njihova vera istinska. Zašto misle da je njihova vera istinska? Recite Mi, kako ljudi mogu da prepoznaju takva stanja i naravi? Ako žive u svetu nevernika i proučavaju neka klasična dela tradicionalne kulture, kao što su „Konfučijeve analekte” i „Tao Te Čing” („Knjiga puta i vrline”), da li će biti u stanju da prepoznaju takva ponašanja i suštine? (Neće.) Nikada to neće biti u stanju. Šta bi ljudi trebalo da urade da bi sa svojom priroda-suštinom bili u stanju da prepoznaju te probleme? (Da prihvate Božju reč.) Najpre moraju da prihvate Božju reč i istinu. Moraju da veruju da je celokupna Božja reč ispravna, da prihvate Božju reč i da se prema njoj odnose kao prema nekoj vrsti ogledala sa kojim će se porediti. Tek tada mogu da prepoznaju stanja i nazore koje nose u sebi, kao i problem iskvarene naravi koja postoji u njihovoj prirodi. Ako ne prihvate istinu ili ne smatraju da je Božja reč istina, da li će za njih postojati to ogledalo? (Neće.) Za njih ono nikada neće postojati. Kada se duboko u srcu tako bezobzirno suprotstavljaju i negoduju protiv Boga, mogu li da shvate da je to problem? Oni to nikada neće shvatiti. Oni smatraju da je način na koji razmišljaju i postupaju ispravan, razuman i pravičan. Postupaju i veruju kao što su to uvek činili, ne osećaju nikakvu potrebu da detaljno analiziraju ili odbace neki od svoji postojećih nazora i ne vide nikakvu korist od toga da prihvate orezivanje, sud, grdnju ili razotkrivanje Božje reči. Oni žive samo za sebe, u svom unutrašnjem svetu. Ništa od onoga što rade nema veze s Božjom reči. Oni misle onako kako žele da misle i smatraju da je sve u šta veruju i šta misle ispravno i da je to istina. Sudeći po stavu koji imaju o Božjoj reči, oni nikada neće prepoznati probleme koji postoje duboko u njihovom srcu. Kada skupo plaćaju i svakog dana trče okolo, za koga i za šta oni trče? Šta upravlja takvim ponašanjem? Kakvi su njihovi motivi? S jedne strane, oni nemaju stvarnu veru u Boga, nego žele da se kockaju s Njim sa idejom da okušaju sreću. S druge strane, njima dominira želja za blagoslovima. Svaki put kada pomisle na dobijanje blagoslova i Božjeg obećanja, oni s još više entuzijazma trče okolo. U dubini njihovog srca cveta radost, a neki se i uzbude i zaplaču, misleći da im Bog toliko daje i da je tako fin. Zar to nije pogešno poimanje? Deluje da su ta stanja i osećanja istovetna onome što ljudi koji streme istini osećaju duboko u srcu kada iskuse Božji udarac, disciplinovanje i prekor. Oni koji streme istini takođe zaplaču i zahvaljuju se Bogu, ali kako se te dve vrste ljudi razlikuju po svojoj prirodi? Kada oni koji streme istini trpe bol i patnju, to je zato što se osećaju dužnim Bogu i nedostojnim Božjih obećanja i blagoslova. Oni su veoma srećni što im je Bog već toliko toga dao, ali duboko u srcu oni su nesrećni, jer osećaju da nisu učinili dovoljno i da su dužni Bogu. Oni se ponekad uzbude i zaplaču, ali to je iz zahvalnosti Bogu za Njegovu blagodat, milost i toleranciju. Kada oni vide da Bog ne gleda na njihove prestupe, buntovništvo i iskvarenost, već ipak pokazuje milost i toleranciju prema njima, usmerava ih i daje im blagodati, oni se zapravo osećaju dužnim i duboko u srcu pate. Oni se kaju i žale i ne usuđuju se ni da pomisle na to da li ima nade da dobiju blagoslove, jer se smatraju nedostojnim. Kakva je priroda suza kod bezvernika? Daću vam opis, a vi vidite da li je tačan. Kada ih nešto snađe i kada vide veliko delo Svetoga Duha i blagodat koju im Bog daje, kada ih gane Sveti Duh, kada ih Bog vodi i prosvećuje i kada im delo urodi plodom, oni su srećni i duboko u srcu se mole Bogu: „O, bože, hvala t za tvoje blagoslove i usmeravanje. Ova slava u potpunosti pripada tebi.” Duboko u srcu, oni su veoma zadovoljni sobom i misle: „Bog me ipak nije napustio. Nekada sam mislio da ne verujem istinski u toga, kao neki bezvernik, ali sada vidim da me tog i dalje blagosilja i da me nije napustio. To znači da moja nada i šanse da dobijem blagoslove i divno odredište sve više rastu. Čini se da je moja odluka da verujem u boga bila ispravna; bog me je izabrao.” Da li se osećaju dužnim kada imaju takve misli? Da li razumeju sami sebe? Da li iskreno mrze svoju sotonsku prirodu i nadmenu narav? (Ne mrze.) Da li osećaju stvarnu zahvalnost za delo koje je Bog učinio nad njima. (Ne osećaju.) Čak i ako izražavaju neku površnu zahvalnost, duboko u srcu oni misle: „Svakako je istina da me je bog izabrao. Kako bih mogao da verujem u njega da me nije izabrao?” Na kraju, oni to pripišu tome da im se Bog odužio za sve muke koje su pretrpeli i za cenu koju su platili i misle da je praktično sigurno da će dobiti blagoslove. Oni se ne osećaju dužnim Bogu, nemaju nikakvo samorazumevanje, a još manje imaju istinsku zahvalnost prema Bogu, dok istovremeno njihova želja za blagoslovima raste. Koja je razlika između ljudi čija želja da dobiju blagoslove raste i ljudi koji se osećaju nedostojnim blagoslova, nedostojnim Božjeg obećanja i nedostojnim Božjeg upravljanja i usmeravanja? Jedni uzmiču, ne želeći da se bore, i osećaju se nedostojnim blagoslova, dok drugi stalno hoće da se bore, uvek spletkare i računaju kako da izmire račune s Bogom, misleći: „Toliko godina sam bio vernik i toliko sam se namučio, pa kakve su šanse da dobijem blagoslove? Da li će mi bog ubuduće davati blagoslove?” Postoji oštra suprotnost: jedni se bore, dok se drugi osećaju nedostojnim. Ko od ove dve vrste ljudi ima savest i razum? (Onaj ko se oseća nedostojnom blagoslova.) Onaj ko se oseća nedostojnom blagoslova shvata stvarnu situaciju. On oseća da je beznačajno stvoreno biće nedostojno blagoslova pred licem Stvoritelja. Oseća se dužnim i kaje se, dok ujedno ima i stvarno razumevanje i, štaviše, duboko u srcu oseća stvarnu zahvalnost prema Bogu. On je pronašao svoje pravo mesto. Drugi se bori: bori se za odredište, za status i za blagoslove. Šta je za njega cilj podnošenja svih tih muka i plaćanja te cene? On to radi kako bi ih razmenio za blagoslove i odredište. On se nada da će prodati svoju službu za nagradu od Boga. Da li je takav neko stvarno stvoreno biće u Božjim očima? Da li je on stvoreno biće kakvo Bog želi? (Nije.) Da li je Bog ikada rekao da se blagoslovi i nagrade jedino borbom mogu steći? (Nije.) Pa šta onda Bog traži od ljudi? (Da se ponašamo tako da dobro obavljamo dužnost stvorenog bića.) (Da postanemo iskreni ljudi.) To su neki konkretni zahtevi, a koji su ostali? (Da postupamo u skladu s Božjom reči i zahtevima.) (Da primenjujemo svaku istinu koju poznajemo.) To sve nije cilj. I dalje vam izmiče ključna stvar. I dalje ne znate šta Bog traži od ljudi. Njegovi zahtevi su zapravo prilično jednostavni: slušaj Božju reč i pokori Mu se. To su ti zahtevi. Slušati Božju reč znači sprovoditi u delo zahteve koje On ima od ljudi. Osim zahteva koje ste upravo pomenuli, postoji i mnoštvo drugih. Šta je s pokoravanjem Bogu? Ne razumeš uvek Božje namere, a da li si u stanju da Mu se pokoriš? To se tiče i stava stvorenog bića o Stvoritelju. Ponekad možda ne razumeš Božju reč kada je pročitaš, jer ti On samo daje zapovest – da li je slušaš? Moraš da je slušaš bez pitanja da li je ona ispravna ili pogrešna i iz kog razloga ti je upućena. Moraš da slušaš sve što Bog kaže, sve što ti dâ ili ti zapovedi da uradiš; to je pokornost. Tek kada dostigneš pokornost, ti si stvoreno biće u Božjim očima. Slušati Božju reč i pokoriti Mu se: to su Božji zahtevi od ljudi. Postoji još jedan izraz: slediti Božji put. Šta to „slediti” ovde znači? To znači praktično postupati u skladu s Božjom reči, živeti u skladu s Božjom reči i biti neko ko sledi Njegov put. Šta je to Njegov put? To je Njegova reč. U stvari, i „slušati Božju reč i pokoriti Mu se” i „slediti Božji put” označavaju istu stvar, a oni koji to čine vrsta su ljudi koju Bog želi. Da li je Bog ikada rekao ljudima: „Ne moraš da slušaš Moju reč. Možeš samo da težiš blagoslovima. Nemoj nikada da zaboraviš da možeš da budeš blagosloven. U tom cilju bi trebalo da se odrekneš svega, da podneseš još više poteškoća, da platiš veću cenu i da još više trčiš okolo?” Da li Bog ima takve zahteve? Da li se oni pojavljuju bilo gde u Njegovoj reči? (Ne.) Da li su te reči istina? (Nisu.) Zar nije buntovnički to što bezvernici te reči smatraju istinom? Šta se dešava kad oni te reči smatraju istinom? Oni mogu da imaju koristi od tih reči, one upravo predstavljaju ono čemu oni streme i što je njihova ambicija. Da li u svom srcu obraćaju pažnju na to šta Bog traži od ljudi? Da li mogu da se povinuju i ispune te zahteve? (Ne mogu.) Zašto ne mogu? Zato što čim ispune te zahteve – tako što slušaju Božju reč i pokoravaju Mu se – to znači da treba da odustanu od svoje želje da budu blagosloveni i od ideje da imaju pravo da streme blagoslovima i nagradama. Blagoslovi i nagrade su njihova žila kucavica, pa da li će pristati da ih se odreknu? (Neće.) Te stvari predstavljaju njihov život, pa će, ako ih se odreknu, izgubiti dušu i njihov život više neće imati smisla. Oni žive za blagoslove, te zato, ako od njih zatražiš da odustanu od dobijanja blagoslova, od njih zapravo tražiš da postupaju suprotno svojim načelima i usmerenju i da se pobune protiv sebe, pa stoga oni to ne mogu da prihvate. Tražiti od njih da primenjuju istinu, da slušaju Božju reč i da Mu se pokore, za njih je jednostavno suviše teško, čak teže nego naterati matoru kravu da se popne na drvo. Sama njihova priroda određuje da oni to ne mogu da učine.

Da li želite da živite u skladu sa željom i namerom da dobijete blagoslove ili hoćete da dobro obavljate svoju dužnost s obe noge čvrsto na zemlji, da budete odgovarajuće stvoreno biće i neko ko sluša Božju reč i pokorava Mu se? Kakvi ljudi hoćete da budete? (Hoću da budem stvoreno biće s obe noge čvrsto na zemlji.) Neki ljudi nisu spremni na to. Oni kažu: „Takav život je previše surov. Radije bih umro ili samo prestao da verujem. Ljudima nedostaje motivacija ako nemaju nikavu želju za blagoslovima i nikakvu ambiciju. Nemoguće mi je da živim tako; previše je surovo.” Da li među vama ima takvih? (Bože, ja sam ponekad takav. Povremeno sam u takvom stanju.) Da li su takva stanja uobičajena? Da li se često ili retko nađete u njima? Šta je jače: vaša želja za blagoslovima ili vaša volja da budete stvoreno biće? Da li se zbog ideje da odustanete od svake želje za blagoslovima i da obavljate svoju dužnost s nogama čvrsto na zemlji neko od vas oseća kao izduvani balon, kao da vaš život nema smisao, da vas ništa ne zanima i da ne možete da se pokrenete? (To me savršeno opisuje.) Da li je onda to stanje ozbiljno? Da li povremeno osećate slabiji poriv da dobijete blagoslove ili je to za vas uobičajeno? Šta je od toga? Da li ovog trenutka znate da li ste istinski vernici ili bezvernici? Ako smatrate da su sva vaša stanja i ponašanja ona koja karakterišu iskrenog vernika a ne bezvernika, da istinski verujete u Božje postojanje i da ste spremni da prihvatite Njegovu reč, ali uz to imate par ambicija i nešto malo taštine i nadate se da ćete dobiti blagoslove, to nije problem; još uvek možete da budete spaseni i još uvek možete da se promenite. Ako si bezvernik s izuzetno jakom željom za blagoslovima, onda si u problemu. Kojim putem idu takvi ljudi? (Putem antihrista.) Ako su u stanju da idu putem antihrista, kakav će na kraju biti njihov odnos s Bogom? (Suprotstavljanje Bogu.) Da li biste vi mogli da idete tako daleko, da se suprotstavite Bogu? (Neću da mu se suprotstavljam.) To što nećete samo je vaša želja. Da li su te stvari deo tvoje priroda-suštine? Da li bi mogao da kreneš tim putem? (Ako ne uložim napor u pogledu istine, lako bih mogao da se nađem na tom putu, ali, ako sam svestan toga i hoću da se promenim, ako hoću da preokrenem kurs i da više ne idem tim putem, onda mogu malo više da postignem.) To što si svestan toga pokazuje da u svom srcu još uvek imaš nešto svesti, da još uvek imaš težnju i da još uvek želiš da stremiš istini, ali, iskvarena narav je suviše duboko ukorenjena u tvom srcu, pa tu uvek postoji sukob. Sa svakim korakom koji učinite ka istini i svaki put kad prihvatite istinu, u vašem srcu postoji sukob i vi neprekidno živite u periodu borbe. Tako je to za nove vernike. Prilično je normalno da postoji sukob i on je neizbežan je za one koji žele da streme istini. Ovaj sukob se okončava kada ti ljudi zadobiju istinu, kada Sotona bude pobeđen, kada njihova sotonska narav, filozofija i logika budu uništeni i kada istina prevlada i zavlada njihovim srcima. Oni koji ne streme istini, koji žive u skladu sa svojom sotonskom naravi osećaju da je sve u redu u njihovom srcu i tu nema nikakvog sukoba. Oni su tupi i glupi, oni su jedni od mrtvih; svi oni koji ne prihvataju istinu su mrtvi. Šta je dobra strana sukoba u nečijem srcu? Primera radi, ako je jedna polovina tvojih misli negativna, a druga pozitivna, onda će ti pozitivne misli pružiti šansu da po okončanju tog sukoba izabereš da zakoračiš putem stremljenja istini, što znači da imaš 50-50 posto nade da budeš spasen. Negativne misli mogu da te nateraju da slediš svoje telesne misli i ideje ili, pak, svoje namere, motive i nazore tokom sukoba. To te može postaviti na put antihrista i naterati te da se suprotstaviš Bogu. Međutim, ako je tvoja ljubav prema istini velika i ako si u stanju da prihvatiš istinu i da se pobuniš protiv Sotone, onda su tvoje šanse za spasenje takođe velike. To zavisi od toga da li možeš da prihvatiš istinu i da je koristiš da se očistiš od svoje iskvarene naravi. To u potpunosti zavisi od tebe, niko drugi ne može da ti pomogne; to je samo tvoja stvar. To da li ćeš voleti istinu ili ne samo je tvoja stvar i, kada u dubini tvog srca postoji sukob, niko ne može da ti pomogne da odlučiš da li ćeš na kraju izabrati istinu ili ćeš zadovoljiti svoje sebične želje; to je tvoja untrašnja stvar. Drugi mogu samo da te usmeravaju kroz razgovor i savetovanje; međutim, put koji na kraju izabereš ne tiče se nikog drugog do tebe. Svi bi to trebalo da shvate.

22. avgust 2019. godine