Oni koji veruju u Boga moraju ići putem vere, u skladu sa Božjom rečju i Njegovim zahtevima. Vernici se moraju ponašati u skladu sa istinom. Ako ljudi nemaju istinu i ako žive prema Sotoninim filozofijama, na kraju neće postići pozitivan ishod niti završetak. Samo je Božja reč večna, nepromenljiva istina. Ako vernik ne živi prema Božjoj reči, niti se ponaša u skladu sa istinom, tada je slep i više nego svetovni ljudi, beznadežno slep. Mnogim ljudima, koji u određenoj oblasti u sekularnom svetu postignu izvestan uspeh i postanu poznati, slava i dobitak udare u glavu, pa počnu da o sebi imaju visoko mišljenje. U stvari, divljenje, pohvala, potvrda i priznanje koje dobijaš od drugih ljudi samo su privremene počasti. Oni ne predstavljaju život, niti i najmanje znače da neko ide ispravnim putem. Nisu ništa više od privremenih počasti i slave. Kakva je to slava? Je li stvarna ili prazna? (Prazna je.) Ona je poput zvezde padalice, zasija i ugasi se. Nakon što ljudi steknu takvu slavu, počasti, aplauze, lovorike i pohvale, i dalje moraju da se vrate stvarnom životu i da žive kao što treba da žive. Pojedini ljudi to ne uviđaju, već žele da im takve stvari ostanu zauvek, što je nerealno. Zbog toga kako se u tom trenutku osećaju, ljudi žele da žive u ovakvom okruženju i ambijentu; žele da zauvek uživaju u tom osećanju. Ako u njemu ne mogu da uživaju, tada kreću pogrešnim putem. Neki pribegavaju različitim metodama, kao što su opijanje i korišćenje droge, kako bi obamrli: tako ljudi koji žive u Sotoninom svetu pristupaju slavi i dobitku. Jednom kada čovek postane poznat i stekne određenu slavu, sklon je da izgubi sopstveni smer, ne zna kako treba da se ponaša, niti šta treba da radi. Glava mu je u oblacima i ne može da se spusti na zemlju – a to je opasno. Da li ste se ikada našli u takvom stanju ili ste se tako ponašali? (Da.) Čime je to izazvano? Činjenicom da ljudi imaju iskvarenu narav: previše su sujetni, previše nadmeni, ne mogu da podnesu iskušenje ni pohvale, i ne tragaju za istinom niti je razumeju. Samo zbog nekog sitnog postignuća ili slave koju su stekli, sebe smatraju jedinstvenim; smatraju da su postali velikani ili superheroji. Smatraju da bi bio pravi zločin kada o sebi ne bi imali visoko mišljenje usred sve te slave, dobitka i sjaja. U svim vremenima i na svakom mestu, ljudi koji ne shvataju istinu skloni su da o sebi imaju visoko mišljenje. Kada o sebi izgrade previsoko mišljenje, hoće li im biti lako da se spuste na zemlju? (Neće.) Nije bez razloga to što donekle razumni ljudi o sebi nemaju visoko mišljenje. Kada nešto tek treba da postignu, kada nemaju ništa da ponude i niko u grupi na njih ne obraća nikakvu pažnju, čak i da to žele, o sebi ne mogu imati visoko mišljenje. Možda jesu pomalo nadmeni i narcisoidni, ili možda pomišljaju da su donekle talentovani i od drugih bolji, ali nisu skloni da o sebi imaju visoko mišljenje. U kojim to okolnostima ljudi o sebi imaju visoko mišljenje? Kada ih zbog nekog postignuća drugi ljudi hvale. Misle da su bolji od drugih, da su drugi ljudi obični i neugledni, da jedino oni imaju značajan status, te da sa drugima nisu u istoj klasi i na istom nivou, već da su iznad njih. Tako se uzdižu. I smatraju da s razlogom o sebi imaju visoko mišljenje. Kako to zaključuju? Oni veruju da stvari stoje ovako: „Posedujem jedinstvenu snagu, kov i pamet, i spreman sam da tragam za istinom. Sada sam nešto postigao – stekao sam ime, a moj ugled i vrednost veći su nego kod drugih ljudi. Prema tome, sigurno se izdvajam iz gomile i predstavljam nekog na koga se svi ugledaju, pa s pravom o sebi imam visoko mišljenje.” Tako razmišljaju u svojoj glavi i na kraju počne da se podrazumeva da o sebi treba da imaju visoko mišljenje. Veruju da je to neosporno ispravno i logično. Ako o sebi nemaju visoko mišljenje, osećaju se neuravnoteženo, kao da sebe potcenjuju, i ne ponašaju se u skladu sa očekivanjima drugih; pa stoga smatraju da je prirodno da o sebi imaju visoko mišljenje. Kakve su posledice kada neko o sebi ima tako visoko mišljenje? (On sa drugima više ne sarađuje dobro, već želi da stvari obavlja po svom.) To je jedan aspekt njegovog ponašanja. Šta još? (Više ne stoji s obe noge na zemlji, u svom području rada više ne nastoji da napreduje, nego se isuviše oslanja na ono što već ima da ponudi.) (U situacijama koje mu se ne dopadaju, on odbija da se pokori.) Zašto odbija da se pokori? Da li je to mogao ranije? (Ranije nije imao potreban alat da bi bio nadmen i bio je u stanju da se obuzda i uzdrži, pa je u izvesnoj meri mogao da se pokori. Ali sad oseća da ima potreban alat i kvalifikacije, i da se od ostalih razlikuje, pa smatra da može da nameće svoje uslove i da odbije da se pokori.) Oseća da se razlikuje od osobe kakva je nekada bio, da ima viši status, da je poznat i da drugima ne bi trebalo lako da se pokorava. Kada bi to učinio, to ne bi išlo uz njegov status i on se ne bi ponašao u skladu sa svojim čuvenjem. Oseća da ima pravo da kaže „ne” i pravo da odbije da se drugima pokorava. Kakve još oblike ponašanja ispoljava? (Ako njegov slučaj postane ozbiljan, može čak početi da liči na Pavla, i da govori: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Osim toga, već mi je pripravljen venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Može početi da Bogu uspostavlja uslove, zaboravljajući da je on sȃm jedno stvoreno biće.) On zaboravlja ko je zapravo. Mislite li da je dobro ako neka osoba o sebi ima visoko mišljenje? (Nije.) Nije, pa zašto onda ljudi o sebi imaju visoko mišljenje? (Zbog sotonske naravi koja je u njima prisutna.) Neizbežno je da neko ima sotonsku narav i to je, svakako, sȃm koren ovog problema. Koji su ostali razlozi? Hajde da razgovaramo o praktičnim razlozima. (Ljudi pridaju prevelik značaj svojim dostignućima, odnoseći se prema njima kao da su sȃm život. Stoga se uvek oduševljavaju svojim uspehom, što ih dovodi do stanja samozadovoljstva iz koga ne mogu da pobegnu.) U tome je srž problema. Tiče se onoga za čime ljudi tragaju i čemu teže u svom srcu, kao i puta kojim biraju da idu. Mnogi ljudi veruju da imaju rast sve dok mogu da obavljaju određene rutinske poslove i da vrše određene dužnosti koje zahtevaju praktična tehnička znanja. Što je njihov posao veštiji, izuzetniji i uspešniji, to više dokazuje da poseduju stvarnost, da vole Boga i da su Mu pokorni. To smatraju svojim životom. Kao takvi, oni to svakako čuvaju i za tim tragaju kao za sopstvenim životnim ciljem, ali su im cilj i pravac pogrešni, baš kao i put. Štaviše, postoji odstupanje u samom korenu ljudskog shvatanja života, u stremljenju ka istini, i u shvatanju toga šta znači imati istina-stvarnost. Kada u ljudskom shvatanju ima odstupanja, onda mora biti odstupanja u čovekovom znanju i konačnoj proceni nečega. Ako u tvom shvatanju ima odstupanja, onda mora biti odstupanja i u onome za čime stremiš. Shodno tome, put koji biraš biće problematičan, baš kao što će odstupanja biti prisutna i u tvojem pravcu i ciljevima u životu.

Svima je poznato da nije dobro da neko o sebi ima visoko mišljenje samo zato što je bio u stanju da u svojoj dužnosti postigne određene rezultate. Pa, zašto su onda ljudi skloni da o sebi i dalje imaju visoko mišljenje? Jednim delom to je zbog ljudske nadmenosti i površnosti. Ima li i drugih razloga? (Zato što ljudi ne shvataju da je Bog taj koji ih vodi ka postizanju tih rezultata. Smatraju da sve zasluge njima pripadaju i da poseduju potreban alat, pa zato o sebi imaju visoko mišljenje. U stvari, bez Božjeg dela, ljudi nisu u stanju da išta urade, ali to ne mogu da vide.) Ta izjava je tačna, a uz to je i suštinska za ovaj problem. Ako ljudi ne poznaju Boga i nemaju Svetoga Duha da ih prosvećuje, uvek će smatrati da su u stanju svašta da urade. Pa, ako poseduju potreban alat, postaju nadmeni i o sebi imaju visoko mišljenje. Dok obavljate svoju dužnost, možete li da osetite Božje usmeravanje i prosvećenje Svetoga Duha? (Da.) Ako možete da osetite delo Svetoga Duha, a i dalje o sebi imate visoko mišljenje, i smatrate da posedujete stvarnost, u čemu je tu onda problem? (Kada obavljanje naše dužnosti urodi plodom, mi smatramo da polovina zasluga pripada Bogu, dok druga polovina pripada nama. Do neslućenih razmera preuveličavamo svoj udeo u toj saradnji, smatrajući da od naše saradnje ništa nije bilo važnije, te da bez njega Božje prosvećenje ne bi ni bilo moguće.) Pa, zašto te je Bog prosvetio? Može li Bog da prosveti i druge ljude? (Može.) Kada Bog nekog prosveti, to se događa uz blagodat Božju. I koji je taj tvoj maleni udeo u saradnji? Je li to nešto za šta ti sleduje zasluga ili je to tvoja dužnost i odgovornost? (To je naša dužnost i odgovornost.) Kada priznaš da je to tvoja dužnost i odgovornost, tada imaš ispravan način razmišljanja i nećeš ni pomisliti da sebi za to pripišeš zasluge. Ako uvek razmišljaš: „Ovo je moj doprinos. Da li bi bez moje saradnje Božje prosvećenje bilo moguće? Taj zadatak zahteva da čovek sarađuje; naša saradnja ima glavni udeo u uspehu” – onda grešiš. Kako bi uopšte mogao da sarađuješ da te Sveti Duh nije prosvetio, i da niko sa tobom nije razgovarao o istina-načelima? Ne bi ni znao šta Bog zahteva, niti bi znao put primene. Čak i da želiš da budeš pokoran Bogu i da sarađuješ, ne bi znao kako. Nije li ova tvoja „saradnja” samo prazna reč? Bez prave saradnje, vi samo postupate u skladu sa sopstvenim zamislima. Da li bi, u tom slučaju, dužnost koju obavljaš mogla da bude u skladu sa standardom? Nipošto ne bi mogla, i to ukazuje na problem koji imamo. Koji je to problem? Nezavisno od dužnosti koju neka osoba obavlja, hoće li ona postići rezultate, hoće li obavljati svoju dužnost u skladu sa standardom i dobiti Božje odobravanje, zavisiće od Božjih postupaka. Čak i ako ispunjavaš svoje obaveze i dužnost, ako Bog ne deluje, ako te Bog ne prosvećuje i ne usmerava, u tom slučaju nećeš znati svoj put, svoj pravac niti svoje ciljeve. I šta iz toga na kraju proizlazi? Nakon što ste se sve to vreme mučili, svoju dužnost nećete pravilno obaviti, niti ćete zadobiti istinu i život – sve to će biti uzalud. Prema tome, obavljanje vaše dužnosti u skladu sa standardom, poučavanje vaše braće i sestara i dobijanje Božjeg odobrenja – sve to zavisi od Boga! Ljudi mogu da rade samo one stvari za koje su lično sposobni, koje treba da rade i koje su u okvirima njihovih urođenih mogućnosti – ništa više od toga. Na kraju krajeva, efikasno obavljanje tvojih dužnosti zavisiće od toga kako te Božje reči usmeravaju, a Sveti Duh prosvećuje i vodi; samo tada možeš da shvatiš istinu i da ispuniš Božji nalog u skladu sa putem koji ti je Bog dao i sa načelima koja je On postavio. To je Božja blagodat i blagoslov, a ljudi su slepi ako to ne mogu da vide. Nezavisno od dela koje obavlja kuća Božja, kakav bi trebalo da bude rezultat? U jednom aspektu, on treba da bude svedočenje o Bogu i širenje Božjeg jevanđelja, dok u drugom aspektu treba da bude podučavanje i donošenje koristi braći i sestrama. Delo kuće Božje treba da postigne rezultat u oba područja. U kući Božjoj, bez obzira na to koju dužnost obavljaš, možeš li bez Božjeg usmeravanja postići rezultate? Nipošto ne možeš. Može se reći da je, bez Božjeg usmeravanja, ono što radiš u osnovi beskorisno. Dok tokom godina vršite svoje dužnosti, što ih više izvršavate, sve ste bliži Božjim zahtevima, sve bolje shvatate Njegove namere i bolje razumete načela. Kako se sve to postiže? (Božjim usmeravanjem.) Bez Božjeg usmeravanja i prosvećenja Svetoga Duha, u čemu se zapravo ogleda ljudski „doprinos”? Jedan deo tog „doprinosa” jeste ljudska uobrazilja. Ljudi ponekad vrše dužnosti u skladu sa svojom uobraziljom, smatrajući da na taj način mogu da svedoče o Bogu. Međutim, rezultat je suprotan. Ono što stvaraju ne samo da ne postiže željeni efekat svedočenja o Bogu, već se čini nestvarnim i nepraktičnim, pukim produktom ljudske uobrazilje i izmišljotina, čime se na kraju Bog sramoti. Drugi deo toga jesu ljudske predstave. Ljudi vole da postupaju na osnovu sopstvenih predstava i veruju da su njihove predstave u skladu sa istinom. Kada postupaju u skladu sa svojim predstavama, smatraju da dobijaju tuđe odobravanje i da veličaju Boga. Kao rezultat toga, oni brojne stvari čine na osnovu sopstvenih predstava i, ne samo da ne uspevaju da postignu željeni efekat svedočenja o Bogu, već, naprotiv, druge pogrešno navode da te predstave prihvate kao istinu. Ne samo da ih to sprečava da Bogu budu pokorni, već dovodi i do nesporazuma sa Bogom, do sumnji prema Njemu, do osude Boga i bogohuljenja. To su posledice postupanja na osnovu sopstvenih predstava i širenja tih predstava. Kada ljudi nedovoljno shvataju istinu, u svojim postupcima se rukovode uobraziljom i predstavama. Osim uobrazilje i predstava, drugi aspekt ljudskog „doprinosa” jeste ljudsko znanje. Nakon što u raznim oblastima steknu široku lepezu znanja, ljudi to znanje koriste da procene Božje zahteve, da zamišljaju šta je istina i da sami donose sudove o tome kako treba da vrše svoju dužnost i da zadovolje Božje namere. I šta je rezultat takvih postupaka? Oni su zasigurno u suprotnosti sa Božjim namerama zato što ljudsko znanje protivreči istini i sa njom je u suprotnosti. Kada ljudi svoju dužnost vrše na osnovu ljudskog znanja, kakva situacija time nastaje u crkvi? Ljudi će početi da obožavaju znanje i da se međusobno upoređuju kako bi ustanovili ko zna više, ko je pročitao više knjiga ili ko poseduje bolje akademsko zvanje. Takve stvari oni vole da upoređuju. Kada u crkvi nastane takva situacija, ima li to ikakve veze sa ljudima koji ljudsko znanje koriste da bi služili Bogu ili o Njemu svedočili? Naravno da ima. Kakve su posledice korišćenja znanja zarad obavljanja dužnosti i svedočenja o Bogu? To dovodi do davanja prednosti ljudskom znanju u odnosu na ljubav prema istini i ljude dovodi na krivi put traganja za ljudskim znanjem. To nije ispravno i čoveka navodi da sasvim odstupi od istinitog puta. Kada je reč o svedočenju o Bogu i služenju Bogu, bilo da ljudi koriste uobrazilje, predstave ili ljudsko znanje da bi to radili, nijednim od ovih pristupa ne može se postići željeni rezultat pomaganja ljudima da spoznaju Boga i budu Mu pokorni. Naprotiv, time se vrlo lako ometa ljudsko okretanje Bogu. Prema tome, korišćenje uobrazilje, predstava ili ljudskog znanja u cilju svedočenja o Bogu – sve zajedno predstavlja svojevrsni otpor Bogu. Time se prekida i ometa rad Božji i On ne odobrava takve postupke.

Ljudska uobrazilja, predstave i znanje, sve su to aspekti poretka misli. Ljudski postupci se jednim delom zasnivaju na sopstvenim mislima i stavovima, a drugim delom na sopstvenoj iskvarenoj naravi, koja igra ključnu ulogu. Ako ljudi ne shvataju istinu, sebe ne poznaju, ne prihvataju istinu niti je sprovode u delo, i nisu sposobni da se pokore Bogu i istini, na čemu onda zasnivaju obavljanje sopstvene dužnosti? Oni postupaju na osnovu svoje nadmenosti, lažljivosti, zlobe, pokvarenosti i nepopustljivosti, a to su sve aspekti njihove iskvarene naravi. Koje su posledice obavljanja dužnosti na osnovu ovih iskvarenih naravi? (Ljudi sa drugima ne mogu skladno da sarađuju, a mogu i da ometaju i prekidaju rad crkve.) Ove posledice treba da budu poznate. Svako radi šta mu je volja, ne sprovodeći istinu u delo. Svaka osoba radi po svome, deluje u neskladu i izaziva prekid i ometanje. Posao koji je mogao biti dobro obavljen postaje haotičan i neuređen. To se nimalo ne razlikuje od načina obavljanja stvari među nevernicima. U Sotoninom štabu, bilo da je reč o društvu ili o zvaničnim krugovima, kakva atmosfera preovlađuje? Kakvi su načini ponašanja tamo popularni? Ovo bi u izvesnoj meri trebalo da shvatite. Kakva su načela i smernice za tamošnje aktivnosti? Svako sledi sopstvena pravila; svako isteruje svoje. Postupaju shodno svojim interesima i rade šta im je volja. Poslednju reč ima onaj s najvećim autoritetom. Na druge čak ni ne pomišljaju. Rade samo ono što žele, težeći slavi, dobitku i statusu, i postupajući u potpunosti prema ličnim sklonostima. Čim se domognu moći, tu moć brže-bolje sprovode nad drugima. Ako ih uvrediš, žele da ti zagorčaju život i ne možeš ništa drugo osim da im donosiš poklone. Zlobni su poput škorpija, spremni da krše zakone, državne propise, pa čak i da počine zločine. Sve to su u stanju da učine. Eto kako je mračno i zlokobno u Sotoninom štabu. Bog je sada došao da spasi ljudski rod, da ljudima omogući da prihvate istinu, da shvate istinu i oslobode se Sotoninog ropstva i vlasti. Ako ne prihvatate istinu i ne sprovodite je u delo, zar i dalje ne živite pod Sotoninom vlašću? U tom slučaju, koja je razlika između vašeg trenutnog stanja i stanja đavola i Sotone? Vi biste se nadmetali na isti način kao što se nevernici nadmeću. Borili biste se na isti način kao i nevernici. Od jutra do mraka biste kovali zavere, spletkarili, zavideli i upuštali se u zavade. U čemu je koren ovog problema? U tome što ljudi imaju iskvarene naravi i što žive u skladu sa ovim iskvarenim naravima. Vladavina iskvarenih naravi jeste vladavina Sotone; iskvareni ljudski rod živi u sotonskoj naravi, i tu niko nije izuzetak. Prema tome, za sebe ne treba da misliš da si previše dobar, previše smeran ili previše pošten da bi se upustio u borbu za vlast i dobitak. Ako ne shvataš istinu i Bog te ne vodi, svakako nisi izuzetak i, zbog svoje bezazlenosti ili dobrote, ili zbog svoje mladosti, ni na koji način sebe nećeš sačuvati od borbe za slavom i dobitkom. U stvari, i sȃm ćeš tražiti slavu, dobitak i status dokle god za to imaš priliku i okolnosti ti to dozvoljavaju. Pomama za slavom i dobitkom je prepoznatljivo ponašanje ljudi koji imaju rđavu prirodu Sotone. Niko nije izuzetak. Celokupan iskvareni ljudski rod živi radi slave, dobitka i statusa, te je u svojoj borbi za sticanje tih stvari spreman da plati bilo koju cenu. Isto važi i za sve one koji žive pod Sotoninom vlašću. Prema tome, onaj ko ne prihvata istinu ili je ne shvata, koji ne može da postupa u skladu sa načelima, jeste osoba koja živi usred sotonske naravi. Sotonska narav već ima prevlast nad tvojim mislima i kontroliše tvoje ponašanje; Sotona te je u potpunosti stavio pod svoju kontrolu i porobio te, pa zato, ako ne prihvatiš istinu i ne pobuniš se protiv Sotone, nećeš moći da se izbaviš. Dok sada u Božjoj kući obavljaš svoju dužnost, donekle si pokoran, u srcu si na to donekle otporan, donekle si ozbiljan, poseduješ određeni osećaj odgovornosti, brigu o svom statusu možeš da ostaviš po strani, često možeš da se odupreš takmičarskom duhu, u stanju si da popustiš drugima, da sa njima skladno sarađuješ i, pri susretu sa stvarima koje ne razumeš, možeš da tražiš i da sačekaš. Kako ste postigli taj stav i to ponašanje? To je neposredno povezano sa Božjom opskrbom, usmeravanjem i zalivanjem. Sve to je rezultat brojnih reči koje je Bog izgovorio. U suprotnom, čak i ako je osoba dobrog kova, ona ne može da otkrije istinu niti da je razume. Da Bog nije došao da izrazi ove istine, kuda bi ljudi otišli da pronađu istinu? Od svog detinjstva ljudi stiču obrazovanje i tokom brojnih godina pohađaju školu, no, jesu li saznali istinu? Nisu uopšte. Ljudi se dive poznatim ličnostima i velikanima, i veličaju kulturno znanje, ipak, jesu li saznali istinu? Nisu. Čak ni nakon što su pročitali brojne knjige, istinu nisu saznali. Zapravo, u svetu uopšte nema istine. Tek nakon što je Bog došao i doneo istinu i put u večni život, i nakon što su godinama čitali Božje reči, ljudi napokon otkrivaju istinu. Tek tada shvataju vrednost i dragocenost istine. U tom trenutku, ljudi shvataju da su u prošlosti njihove reči, postupci i ponašanje bili zasnovani na uobrazilji, na predstavama i na ljudskom znanju. Osim toga, rukovodili su se svojom iskvarenom naravi. Predstave, ljudsko znanje i uobrazilja, koji ispunjavaju ljudsko srce, nisu istina. Prema tome, ljudi su skloni tome da proživljavaju različite aspekte Sotonine iskvarene naravi. Oni ne mogu da prožive ljudsko obličje, niti da se uzdrže od laganja čak i da to žele, i teško im je da učine makar i nekoliko dobrih stvari. Oni koji žive u skladu sa Sotoninom naravi prirodno ispoljavaju lik Sotone. Njihove reči, postupci i ponašanje, svi su pod uticajem Sotonine naravi i niko od njih iz toga ne može da se izbavi. Ako možete da prepoznate ovo gledište, tokom obavljanja svoje dužnosti, bilo da postižete određene rezultate, dajete određeni doprinos, lepo se ponašate ili doživljavate određene promene, kakav bi način razmišljanja trebalo da imate? (Onakav kakvim se iskazuje zahvalnost Bogu.) Treba da zahvalite Bogu. Bogu pripada sva slava. Bog je onaj koji je to učinio, a ljudi nemaju čime da se hvale. Svaka osoba poseduje različit stepen sposobnosti. Na primer, neki ljudi su prirodno osetljivi na muzički ritam i melodiju, dok se drugi ističu u plesu. Bez obzira na to koje prirodne talente ljudi poseduju, svi ti talenti potiču od Boga, te ljudi nemaju čime da se hvale. Te urođene talente sasvim sigurno nisu dobili od roditelja jer ih roditelji možda ni ne poseduju, a čak i da ih poseduju, svoje talente deci ne mogu preneti; ako ta deca već nemaju prirodne sposobnosti, roditelji decu ne mogu podučiti talentima. Prema tome, talenti i darovi koje ljudi poseduju nemaju nikakve veze sa njihovim roditeljima. Naravno, ti talenti nisu nešto što se može steći učenjem. Talenti i sposobnosti sa kojima se ljudi rađaju darovani su od Boga. Bog ih je vrlo davno predodredio. Ako te je Bog načinio glupim, onda postoji smisao u tvojoj gluposti; ako te je načinio bistrim, tada postoji smisao u tvojoj bistrini. Kakve god talente da ti Bog podari, koje god da su tvoje vrline, koliko god da je visok tvoj količnik inteligencije, za Boga sve to ima svrhu. Sve te stvari je Bog predodredio. Bog je odavno odredio ulogu koju igraš u svom životu i dužnost koju obavljaš. Neki ljudi uviđaju da drugi poseduju vrline koje oni sami nemaju i zbog toga su nezadovoljni. Žele da to promene tako što će naučiti više, videti više i biti marljiviji. Ipak, postoji granica koja se može dostići njihovom marljivošću, te oni ne mogu da nadmaše nadarene i stručne ljude. Koliko god da se upinješ, beskorisno je. Bog je odredio šta ćeš biti i niko ne može ništa da učini da bi to promenio. U čemu god da si dobar, to je teren na kome treba da se potrudiš. Koja god da je dužnost prikladna za tebe, to je dužnost koju treba da obavljaš. Ne primoravaj sebe da zalaziš u područja koja su van domašaja tvojih veština i nemoj drugima da zavidiš. Svako obavlja svoju funkciju. Ne pomišljaj da sve možeš dobro da uradiš, niti da si savršeniji ili bolji od drugih, u stalnoj želji da druge zameniš i da se dokažeš. To je iskvarena narav. Ima onih koji smatraju da ne mogu ništa dobro da urade i da nemaju nikakve veštine. Ako je tako, treba samo da budeš osoba koja sluša i koja se na razuman način pokorava. Uradi ono što možeš i radi to dobro, svom snagom. To je dovoljno. Bog će biti zadovoljan. Ne razmišljaj stalno o tome da druge nadmašiš, da sve uradiš bolje od drugih i da se u svakom pogledu izdvojiš iz gomile. Kakva je to narav? (Nadmena narav.) Ljudi oduvek imaju nadmenu narav, te zato, čak i kad žele da teže istini i da Bogu udovolje, ne uspevaju u tome. Kada su pod kontrolom nadmene naravi, ljudi su najviše skloni da zalutaju. Na primer, postoje neki ljudi koji se uvek razmeću tako što, umesto Božjih zahteva, pokazuju svoje dobre namere. Hoće li Bog odobriti takvu vrstu pokazivanja dobrih namera? Da biste uvažili Božje namere, morate poštovati Božje zahteve i obavljati svoju dužnost, morate se pokoravati Božjim uređenjima. Ljudi koji pokazuju svoje dobre namere nisu obzirni prema Božjim namerama, već, naprotiv, uvek isprobavaju nove trikove i govore uzvišene reči. Bog ne traži da na ovaj način budeš obziran. Neki ljudi navode da je razlog u tome što vole da se nadmeću. Želja za nadmetanjem je sama po sebi negativna stvar. To je otkrivenje – ispoljavanje – nadmene naravi Sotone. Kada imaš takvu narav, uvek pokušavaš da držiš druge pod kontrolom, uvek nastojiš da ih prestigneš, uvek se nadmećeš i od ljudi uvek pokušavaš da nešto uzmeš. Izrazito si zavidan, ni pred kim ne popuštaš i uvek nastojiš da se izdvojiš iz gomile. To izaziva nevolje; tako postupa Sotona. Ako zaista želiš da budeš prihvatljivo stvoreno biće, nemoj slediti sopstvene snove. Loš je i sȃm pokušaj da budeš nadmoćniji i sposobniji nego što jesi kako bi postigao sopstvene ciljeve. Treba da naučiš da se pokoravaš Božjim orkestracijama i uređenjima i treba da budeš postojan na mestu koje čovek treba da zauzima; jedino se u tome ogleda razum.

Prema kojim načelima se ponašate? Trebalo bi da se ponašate u skladu sa svojom pozicijom, da pronađete pravo mesto za sebe i da obavljate dužnost koju treba da obavljate; jedino takva osoba ima razum. Na primer, postoje ljudi koji su vični nekim stručnim veštinama i shvataju njihova načela, pa treba da preuzmu odgovornost i da obave završne provere u tom području; postoje ljudi koji mogu da ponude ideje i uvide, nadahnjujući druge i pomažući im da svoje dužnosti bolje obavljaju – u tom slučaju oni treba da donose ideje. Ako možeš da pronađeš pravo mesto za sebe i da radiš u skladu sa svojom braćom i sestrama, izvršavaćeš svoju dužnost i ponašaćeš se u skladu sa svojom pozicijom. Prvobitno si možda u stanju da ponudiš samo neke ideje, a ako pokušaš da ponudiš nešto drugo i na kraju se baš mučiš da to i učiniš, i dalje ti to ne polazi za rukom. A zatim, kad drugi ponude takve stvari, osećaš se neprijatno i ne želiš da slušaš, u srcu osećaš bol i sputanost, pa se žališ na Boga i kažeš kako je Bog nepravedan – onda je to ambicija. Kakva to narav u čoveku rađa ambiciju? Ambiciju rađa nadmena narav. Ova stanja sigurno mogu nastati u vama u svakom trenutku, a ako ne tražite istinu da biste ih rešili, ako nemate život-ulazak i u tom smislu ne možete da se promenite, tada će nivo sposobnosti i čistote uz koji obavljate svoje dužnosti biti nizak, a ni rezultati neće biti naročito dobri. To nije zadovoljavajuće obavljanje dužnosti i znači da Bog od vas nije stekao slavu. Bog je svakoj osobi podario različite talente i darove. Neki ljudi su nadareni za dve ili tri oblasti, neki su talentovani samo u jednoj, a neki su bez ikakvih talenata – ako ovim stvarima možete ispravno da pristupite, u tom slučaju imate razum. Čovek koji ima razum moći će da pronađe svoje mesto, da se ponaša u skladu sa svojom situacijom i da dobro obavlja svoju dužnost. Čovek koji nikada ne može da pronađe svoje mesto osoba je koja uvek ima ambiciju. On stalno stremi ka statusu i dobitku. Nikad nije zadovoljan onim što ima. Kako bi stekao što veću dobit, nastoji da dograbi sve što može; uvek u nadi da će zadovoljiti svoje prekomerne želje. Smatra da bi, ako je nadaren i dobrog kova, trebalo da uživa u većoj Božjoj blagodati, te da nije pogrešno imati neke prekomerne želje. Ima li takva osoba razum? Nije li besramno stalno imati prekomerne želje? Ljudi sa savešću i razumom mogu da osete da je to besramno. Ljudi koji shvataju istinu neće praviti takve gluposti. Ako se nadaš da ćeš svoju dužnost ispunjavati odano kako bi se odužio za Božju ljubav, to ne predstavlja prekomernu želju. U skladu je sa savešću i razumom normalne ljudskosti. Boga to usrećuje. Ako zaista želiš da svoju dužnost dobro obavljaš, za sebe pre svega moraš pronaći pravu poziciju, te da onda ono što je u tvojoj moći uradiš svim svojim srcem, umom i snagom, najbolje što znaš. Ovakav pristup je zadovoljavajući, a takvo je obavljanje dužnosti sa određenom merom čistote. Pravo stvoreno biće bi upravo to trebalo da učini. Pre svega, moraš da shvatiš šta je pravo stvoreno biće: pravo stvoreno biće nije natčovek, već osoba koja živi sasvim jednostavno i praktično na zemlji; ni po čemu nije izvanredna niti je i najmanje izuzetna, već je poput svake druge obične osobe. Ako stalno želiš da nadmašiš druge, da se kotiraš više od ostalih, to ti donosi tvoja nadmena, sotonska narav i u pitanju je zabluda izazvana tvojom ambicijom. Ti to, zapravo, ne možeš da postigneš i za tebe je to nemoguće. Bog ti nije podario takav talenat i veštinu, niti ti je dao takvu suštinu. Iako se tvoj izgled, porodica i vaspitanje mogu isticati i uprkos tome što mogu postojati neke posebnosti u tvojim talentima i darovima, ne zaboravi da si običan pripadnik ljudskog roda koji se ni po čemu ne razlikuje od ostalih. Ali, ne zaboravi sledeće: koliko god da si jedinstven, to se ogleda samo u sitnicama, dok je tvoja iskvarena narav istovetna naravima drugih. Stav koji treba da imaš i načela kojih u obavljanju svoje dužnosti moraš da se pridržavaš isti su kao i kod drugih. Ljudi se međusobno razlikuju samo po snazi i talentima. U crkvi, neki ljudi umeju da sviraju gitaru, neki umeju da sviraju erhu, a neki bubnjeve. Ako te zanima neka od ovih oblasti, možeš da je savladaš. Koja god konkretna veština ili tehnologija da je u pitanju, sve dok uživaš u učenju i spretno radiš, možeš da je savladaš. Kad savladaš neku novu veštinu, možeš da je koristiš u obavljanju neke dodatne dužnosti, ne samo da bi ugodio ljudima, već i Bogu. Sticanje dodatnih veština i što veći doprinos delu Božje kuće zavređuju najveći blagoslov. Dok je čovek mlad i ima dobro pamćenje, nema ničeg pogrešnog u učenju novih stvari. U tome ima samo koristi i nema nikakve štete. Od koristi je pri obavljanju dužnosti i za delo Božje kuće. Vredan je i odgovoran onaj ko je, dok izvršava svoju dužnost, usredsređen na učenje raznih novih stvari; takav je čovek mnogo bolji od onih koji nisu posvećeni svom poslu. Ipak, ako već neko vreme učiš neku stvar, a i dalje ništa ne shvataš, to ukazuje na to da nemaš kov za tu oblast. Baš kao što neki ljudi dobro plešu, ali falširaju dok pevaju i nemaju sluha, takva stvar je urođena i ne može se promeniti. Tome treba pristupiti uz ispravan stav. Ako umeš da igraš, onda igraj dobro. Ako imaš srce koje veliča Boga, čak i ako falširaš dok pevaš, Bogu to neće smetati. Sve dok u srcu imaš radosti, to je dovoljno. U čemu god da ste talentovani, sve dok te talente koristite, dobra je to stvar. Svoje dužnosti obavljajte savesno, što će reći, ponašajte se u skladu sa svojom pozicijom.

Neka niko o sebi ne misli da je savršen, istaknut, uzvišen niti da se razlikuje od ostalih; sve su to doneli čovekova nadmena narav i neukost. Oni koji za sebe uvek misle da se izdvajaju – to uzrokuje nadmena narav; ako nikad ne mogu da prihvate sopstvene nedostatke i nikad ne mogu da se suoče sa sopstvenim greškama i propustima – to uzrokuje nadmena narav; ako nikad ne dozvoljavaju da drugi budu iznad ili bolji od njih – to uzrokuje nadmena narav; ako nikad ne dozvoljavaju da tuđe vrline nadmaše ili zasene njihove vlastite – to uzrokuje nadmena narav; ako nikada ne dozvoljavaju da drugi imaju bolje zamisli, predloge i gledišta i ako, kad otkriju da su drugi bolji od njih samih, postaju negativni, ne žele da pričaju, osećaju se uznemireno i odbačeno i uzrujavaju se – sve to uzrokuje nadmena narav. Nadmena narav te može navesti da štitiš svoju reputaciju, onesposobiti da prihvatiš da te drugi ispravljaju, onesposobiti da se suočiš sa svojim manama i onesposobiti da prihvatiš svoje propuste i greške. Povrh toga, kad je neko bolji od tebe, nadmena narav može podstaći mržnju i ljubomoru u tvom srcu i možeš se osećati sputanim, do te mere da ne želiš da vršiš svoju dužnost i postaješ površan u njenom obavljanju. Nadmena narav može u tebi podstaći ova ponašanja i načine postupanja. Ako ste u stanju da, malo-pomalo, dublje kopate po svim ovim pojedinostima, da postignete pomake i da ih shvatite; ako nakon toga postepeno možete da se pobunite protiv tih misli, da se pobunite protiv tih pogrešnih predstava, gledišta, pa čak i ponašanja, tako da vas oni više ne sputavaju; i ako, pri obavljanju svoje dužnosti, možete da pronađete pravu poziciju za sebe, da postupate u skladu sa načelima, da obavljate dužnost koju možete i koju treba da obavljate, tada ćete, s vremenom, moći bolje da obavljate svoje dužnosti. To predstavlja ulazak u istina-stvarnost. Ako možeš da uđeš u istina-stvarnost, izgledaćeš kao da imaš ljudsko obličje i ljudi će reći: „Ovaj čovek se ponaša u skladu sa svojim položajem i svoju dužnost obavlja na utemeljen način. Ne uzda se u prirodnost, u naprasitost, niti u svoju iskvarenu sotonsku narav, da bi vršio svoju dužnost. Ponaša se uzdržano, ima bogobojažljivo srce, ima ljubav prema istini, a njegovo ponašanje i izražavanje otkrivaju da se pobunio protiv sopstvenog tela i sklonosti.” Kako je divno ponašati se na takav način! U onim prilikama kad drugi navode tvoje mane, ti ne samo da možeš da ih prihvatiš, već si optimističan i svojim nedostacima i manama pristupaš staloženo. Stanje tvoga uma prilično je normalno, u njemu nema krajnosti, nema naprasitosti. Zar se posedovanje ljudskog obličja ne ogleda baš u tome? Samo takvi ljudi imaju razum.

Kakva je to narav ako ljudi, u svom nastojanju da se drugima uvek predstave u najboljem izdanju, uvek prikrivaju svoje slabosti, uvek se šepure i uvek se predstavljaju u najboljem svetlu, kako bi drugi o njima imali visoko mišljenje i kako ne bi mogli da primete njihove mane ili nedostatke? To su nadmenost, obmana, licemerje; to je narav Sotone, nešto rđavo. Uzmimo za primer pripadnike sotonskog režima: koliko god se oni borili, bili smrtni neprijatelji i ubijali u mraku, nikome nije dozvoljeno da ih prijavi ili razotkrije. U strahu da će ljudi videti njihovo demonsko lice, čine sve što mogu da ga prikriju. U javnosti, daju sve od sebe da prikriju svoje slabosti, govoreći koliko vole ljude, koliko su oni veliki, slavni i nepogrešivi. Ovo je priroda Sotone. Prevara i obmana su najistaknutije karakteristike Sotonine prirode. A šta je cilj te prevare i obmane? Da se ljudi zavaraju, da se spreči da uvide njegovu suštinu i pravo lice, i da se time postigne cilj produženja njegove vladavine. Običnim ljudima možda nedostaju takva moć i status, a ipak, i oni žele da zadobiju blagonaklone poglede drugih, da ih drugi izuzetno cene i da ih u svom srcu uzdižu do najviših visina. To je iskvarena narav i, ako ljudi ne shvataju istinu, oni nisu u stanju da je prepoznaju. Od svega je najteže prepoznati iskvarene naravi: lako je prepoznati sopstvene mane i nedostatke, ali nije lako prepoznati sopstvenu iskvarenu narav. Ljudi koji sebe ne poznaju nikada ne pričaju o svojim iskvarenim stanjima – za sebe uvek smatraju da su baš kako treba. Ni ne shvatajući to, počinju da se razmeću: „Kroz sve ove godine svoje vere, bio sam izložen brojnim progonima i pretrpeo sam tolike muke. Znate li kako sam sve to savladao?” Nije li ovo nadmena narav? U čemu je motiv da se neko ovako javno pokazuje? (Da bi ljudi o njemu imali visoko mišljenje.) A koji mu je motiv da ljudi o njemu imaju visoko mišljenje? (Da bi u glavama tih ljudi stekao status.) Kad u nečijem umu stekneš određeni status, pa kad se ti ljudi nađu u tvom društvu, prema tebi su puni poštovanja i naročito učtivi dok sa tobom razgovaraju. Uvek se na tebe ugledaju, u svemu ti uvek ustupaju mesto, propuštaju te, laskaju ti i tebi su poslušni. Oni u svemu traže tebe i tebi prepuštaju da donosiš odluke. A ti u tome pronalaziš uživanje – osećaš da si jači i bolji od svih drugih. Nema čoveka kome se ne dopada ovo osećanje. Ovo je osećanje da imaš status u nečijem srcu; ljudi bi želeli da se tome prepuste. Baš zbog toga se ljudi otimaju za status i svi bi želeli da im se u srcu drugih dodeli status, da ih drugi cene i da ih obožavaju. Da u tome ne pronalaze takvo zadovoljstvo, nikada ne bi stremili ka statusu. Na primer, ako u nečijem umu nemaš status, ta osoba će te posmatrati kao sebi ravnog, kao da ste jednaki. Po potrebi će ti se i suprotstaviti, prema tebi se neće ophoditi učtivo i s poštovanjem, a možda čak i ode pre nego što završiš rečenicu. Da li bi se osećao odbačeno? Ne dopada ti se kada se ljudi prema tebi tako odnose; dopada ti se da ti laskaju, da se na tebe ugledaju i da te u svakom trenutku obožavaju. Dopada ti se kad si u središtu svega, kada se sve oko tebe vrti, i svi te slušaju, na tebe se ugledaju i pokorno slede tvoja uputstva. Zar to nije želja da vladaš poput cara, da imaš vlast? Tvoje reči i postupci vode se izgradnjom i sticanjem statusa, i ti se oko toga sa drugima otimaš, boriš i nadmećeš. Cilj ti je da zauzmeš položaj i da te Božji izabrani narod sluša, podržava i obožava. Sticanjem tog položaja ujedno stičeš i vlast, te možeš da uživaš u prednostima statusa, u divljenju drugih i u svim drugim pogodnostima koje dolaze sa tim položajem. Ljudi se uvek prerušavaju, pred drugima se razmeću, predstavljaju se u najboljem svetlu, podešavaju svoje držanje i ulepšavaju se kako bi kod drugih ostavili utisak da su savršeni. Cilj im je da steknu status kako bi mogli da uživaju u njegovim pogodnostima. Ako u to ne veruješ, dobro razmisli: zašto uvek želiš da ljude navedeš da o tebi imaju visoko mišljenje? Želiš da ih navedeš da te obožavaju i da se na tebe ugledaju, kako bi na kraju mogao da preuzmeš vlast i da uživaš u pogodnostima statusa. Status koji tako očajnički tražiš doneće ti mnoge koristi, a te su koristi upravo ono na čemu drugi zavide i što bi i sami želeli da imaju. Nakon što ljudi iskuse brojne koristi koje im status donosi, to počne da ih opija i prepuštaju se tom raskošnom životu. Jedino za ovakav život ljudi smatraju da nije protraćen. Iskvareni ljudski rod uživa da se prepušta ovim stvarima. Prema tome, kad jednom zadobije određeni položaj i počne da uživa u raznim koristima koje taj položaj donosi, čovek će besomučno žudeti za tim grešnim zadovoljstvima, do te mere da ih nikada neće otpustiti. U suštini, stremljenje ka slavi i statusu vođeno je željom da se uživa u prednostima koje sa određenim položajem dolaze, da se vlada poput cara, da se nad Božjim izabranim narodom sprovodi kontrola, da se nad svime poseduje vrhovna vlast i da se uspostavi nezavisno carstvo u kome takva osoba može da uživa u privilegijama svog statusa i da se prepušta grešnim zadovoljstvima. Da bi ljude obmanuo, nasamario i izigrao, Sotona se služi najrazličitijim metodama i kod ljudi stvara lažne utiske. Kako bi ljude naveo da mu se dive i da ga se plaše, koristi se čak zastrašivanjem i pretnjama, sa krajnjim ciljem da ih natera da mu se pokore i da ga obožavaju. To je ono što je po volji Sotoni; a to je i njegov cilj u nadmetanju sa Bogom kako bi zadobio ljude. Prema tome, kad se među drugim ljudima borite za status i ugled, za šta se vi zapravo borite? Da li je to zaista zarad lične slave? Ne. Zapravo se boriš za koristi koje ti ta slava donosi. Ako u tim koristima želiš da zauvek uživaš, za njih ćeš morati i da se izboriš. Međutim, ako tim koristima ne pridaješ značaj, već kažeš: „Nije mi važno kako se ljudi prema meni odnose. Ja sam samo obična osoba. Nisam dostojan tako dobrog tretmana, niti želim da obožavam neku osobu. Bog je Jedini koga treba istinski da obožavam i da Ga se bojim. Jedino je On moj Bog i moj Gospod. Ma koliko da je neko dobar, ma koliko da su mu velike sposobnosti, koje god da su razmere njegovog talenta i koliko god da je veličanstven i savršen njegov lik, ja ga se ne bojim jer on nije istina. On nije Stvoritelj, nije Spasitelj, i ne može da orkestrira čovekovom sudbinom, niti da nad njom ima suverenost. Nije predmet mog obožavanja. Nijedno ljudsko biće ne zaslužuje da ga obožavam” – zar to nije u skladu sa istinom? Nasuprot tome, ako druge ne obožavaš, kako prema njima treba da se odnosiš ako oni počnu tebe da obožavaju? Moraš pronaći način da ih u tome zaustaviš i da im pomogneš da se takvog mentaliteta oslobode. Moraš pronaći način da im pokažeš svoje pravo lice i da im dozvoliš da vide tvoje ruglo i tvoju pravu prirodu. Bez obzira na to koliko je tvoj kov dobar, koliko si visoko obrazovan, koliko si dobro obavešten ili inteligentan, ključno je da ljudima predočiš da si i dalje samo jedna obična osoba. Ni za koga nisi predmet divljenja ni obožavanja. I najvažnije, moraš biti postojan u svom položaju i ne smeš da se povlačiš nakon što pogrešiš ili se osramotiš. Ako, nakon što pogrešiš ili se osramotiš, ne samo da to ne priznaješ, već na prevaru želiš da to prikriješ ili ulepšaš, usložnjavaš svoju grešku i deluješ još ružnije. Tvoja ambicija postaje još očitija. Iskvarena ljudska bića su dobra u prerušavanju. Ma šta da rade i kakvu god iskvarenost da otkrivaju, uvek moraju da se prerušavaju. Ako nešto krene naopako ili ako nešto urade pogrešno, za to žele da okrive drugoga. Za dobre stvari, sebi žele da pripišu zasluge, a za loše, da krivicu svale na druge. Zar u stvarnom životu nema mnogo takvog prerušavanja? Ima ga i previše. Pravljenje grešaka ili pretvaranje: šta se od ovoga odnosi na narav? Pretvaranje je pitanje naravi, u sebi podrazumeva nadmenu narav, rđavost i lažljivost; Bog ga se naročito gnuša. U stvari, kad se prerušavaš, svima je jasno šta se događa, dok ti misliš da drugi to ne vide i upinješ se da polemišeš i sebe opravdaš u pokušaju da sačuvaš obraz i da sve druge uveriš kako ništa loše nisi uradio. Nije li to glupo? Šta drugi misle o tome? Kako se osećaju? Muka im je i zgroženi su. Ako, nakon što napraviš grešku, prema njoj možeš da se odnosiš ispravno i ako svima drugima možeš da dozvoliš da o tome govore, dopuštajući im da komentarišu i da o tome rasuđuju, a ti si u stanju da budeš otvoren i da to detaljno analiziraš, kakvo će mišljenje svi imati o tebi? Reći će da si poštena osoba, jer ti je srce otvoreno prema Bogu. Kroz tvoje postupke i ponašanje moći će da vide tvoje srce. Međutim, ako pokušavaš da se pretvaraš i da sve obmaneš, ljudi će o tebi imati loše mišljenje, uz reči da si budala i da si nerazuman. Ako ne pokušavaš da se pretvaraš niti da sebe opravdaš, ako možeš da priznaš sopstvene greške, svi će reći da si pošten i mudar. Šta te to čini mudrim? Svi greše. Svi imaju mane i nedostatke. I, zapravo, svi imaju istu iskvarenu narav. Ne zamišljaj da si plemenitiji, savršeniji i ljubazniji od drugih; to je krajnje nerazumno. Nakon što ti ljudske iskvarene naravi, suština i pravo lice ljudske iskvarenosti postanu jasni, nećeš pokušavati da prikrivaš svoje greške, niti ćeš drugima zamerati njihove greške – i sa svojim i sa tuđim greškama moći ćeš da se suočiš kako treba. Tek tada ćeš postati pronicljiv i nećeš praviti gluposti, a to će te učiniti mudrim. Ljudi koji nisu mudri su budalasti i uvek se zadržavaju na svojim sitnim greškama dok se prikradaju iza kulisa. Tome je odvratno prisustvovati. Ono što radiš je, u stvari, istog trenutka jasno drugim ljudima dok ti od toga i dalje besramno praviš predstavu. Drugima to izgleda kao nastup nekog klovna. Zar to nije glupo? Zaista jeste. Glupavi ljudi nemaju ni trunku mudrosti. Koliko god propovedi da su čuli, istinu i dalje ne shvataju i ništa ne vide onakvim kakvo zaista jeste. Nikad ne prestaju da se ponašaju kao da su iznad drugih, smatrajući da se od svih drugih razlikuju i da zaslužuju veće poštovanje; to su nadmenost i samopravednost, to je glupost. Budale nemaju duhovno razumevanje, zar ne? Stvari u kojima si glup i nerazuman zapravo su stvari u kojima nemaš duhovno razumevanje i u kojima ne možeš lako da shvatiš istinu. To je realno stanje.

Preobražaj iskvarene naravi ne odvija se preko noći. Čovek mora neprestano o sebi da razmišlja i da sebe ispituje po svim pitanjima. Mora da ispituje svoje postupke i ponašanja s obzirom na Božje reči, da nastoji da sebe razume i da pronađe put primene istine. To je način na koji se rešava iskvarena narav. Neophodno je razmišljati o iskvarenim naravima koje se otkrivaju u svakodnevnom životu i istraživati ih, primenjivati analizu i razlučivanje utemeljene na sopstvenom shvatanju istine i postepeno praviti pomake, kako bi čovek bio u stanju da primenjuje istinu i da sve svoje postupke usklađuje sa istinom. Kroz takvo stremljenje, primenu i samorazumevanje, ova otkrovenja iskvarenosti počinju da se smanjuju i ima nade da će se nečija narav na kraju preobraziti. To je put. Preobražaj naravi predstavlja pitanje rasta u čovekovom životu. Čovek mora da dokuči istinu i da je primenjuje. Jedino se primenom istine može rešiti problem iskvarene naravi. Bude li se iskvarena narav i dalje neprekidno otkrivala, do te mere da se otkriva u svakom postupku i u svakoj reči, to znači da se čovekova narav nije preobrazila. Sva pitanja u vezi sa iskvarenom naravi treba ozbiljno raščlaniti i istražiti. Čovek treba da traži istinu kako bi iskopao osnovne uzroke iskvarene naravi i kako bi se njima pozabavio. Ovo je jedini način da se u potpunosti reši problem iskvarene naravi. Kad jednom pronađeš ovaj put, postoji nada da ćeš preobraziti svoju narav. Ovo nisu isprazne stvari; od značaja su za stvarni život. Ključna stvar je da li pojedinci mogu zdušno i marljivo da se posvete istina-stvarnostima i da li su u stanju da primenjuju istinu. Sve dok su u stanju da primenjuju istinu, oni postepeno mogu početi da odbacuju svoju iskvarenu narav. Zatim se mogu ponašati u skladu sa Božjim zahtevima i u skladu sa svojom pozicijom. Kad pronađu svoje mesto, kad budu postojani u svojoj ulozi stvorenog bića i postanu osoba koja istinski obožava Boga i Njemu se pokorava, dobiće Božje odobravanje.

20. februar 2020. godine