Počećemo zajedničkim razgovorom o načinima na koje sebe predstavljaju ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje. Šta se kod njih najviše ističe? Prvenstveno to da, ma koliko godina verovali u Boga i ma koliko se prikazivali kao ljudi koji tragaju za istinom, njihovi životi se nikada ne razvijaju i oni zapravo nemaju nikakav put praktičnog delovanja u cilju postizanja život-ulaska. Ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje ne razmišljaju o sebi i ne pokušavaju da upoznaju sebe koliko god bila iskvarena narav koju pokazuju. U stvari, oni čak i ne znaju šta je iskvarena narav. Oni nisu svesni svoje naravi koju razotkrivaju i pokazuju, ma koliko nadmeno to delovalo. Koliko god da lažu i upuštaju se u prevaru, oni to ni najmanje ne razumeju. Koliko god da se opiru i bune protiv Boga, ne znaju da je to greška. Oni su poput nevernika koji deluju proizvoljno i čine zlo bez skrupula, misleći da su u pravu, i ni od koga ne prihvataju kritiku ni opomenu. Iako često slušaju propovedi i prisustvuju verskim skupovima, oni nikako ne znaju šta je pokornost ni šta su buntovništvo i protivljenje, niti šta je odbacivanje Božjih orkestracija i uređenja. Oni ne znaju za dobrotu koja proizlazi iz ljudskih namera, ili šta znači postupati u skladu sa istinom i pokoriti se Božjoj suverenosti i Njegovom uređenju. Oni ništa ne znaju o ovim nijansiranim razlikama. Oni ne znaju da li su bili odani ili, pak, površni u obavljanju svoje dužnosti, ne znaju kakvu su iskvarenu narav otkrili i koje su im namere, niti da li je ispravan put kojim koračaju. Oni ne znaju da li je ispravna perspektiva njihovog delovanja, niti koje vrste ponašanja Bog voli a koje prezire. Oni ne znaju ništa od ovih stvari. Ljudi koji nemaju nimalo duhovnog razumevanja ne razumeju duhovne stvari u životu. Oni se slepo drže čitanja Božjih reči i vođenja normalnog duhovnog života. Kada obavljaju svoju dužnost, oni ne dangube i ne stvaraju nevolje, niti namerno rade stvari koje dovode do prekida ili ometanja. Oni rade kako im se kaže i drže se jednostavnih propisa. Ali, kada je reč o detaljima, o stanjima uključenim u život-ulazak, o različitim gledištima i stavovima, oni to potpuno zanemaruju. Kada razgovaraš o istinama koje pomažu da se razreše određene predstave o stvarima, ti misliš da ih nemaš, da su sve predstave već razrešene i da to što vi razgovarate nema nikakve veze sa njima. Ti ne znaš na šta se odnose pojmovi o kojima govoriš niti kakva istina-stvarnost leži u onome što govoriš. Kada govoriš o tome da poznaješ sebe, ti kažeš: „Čovek je buntovan i nadmen, zar ne? A kad on prosto ne bi bio buntovan, zar to ne bi bilo dovoljno? Kada ga zadesi neka nevolja, da se nije hvalisao, da je bio malo skromniji i manje pun sebe – zar to ne bi bilo dovoljno?” Kada govoriš o pokornosti, ti kažeš: „Šta je to toliko važno u pokornosti? Samo ne čini ništa što je zlo. Šta je tu tako teško?” Kada govoriš o pobuni protiv tela, o disciplinovanju tela, o odbacivanju iskvarenosti i primeni istine, ti kažeš: „Nema potrebe da se bunimo protiv tela ili da primenjujemo istinu; samo ću biti dobra osoba.” Toliko je jednostavno njihovo razmišljanje. Može li takva osoba na kraju spoznati istinu? (Ne može.) Kakav je njen stav prema istini? (Ona ne priznaje Božje reči kao istinu, ne prihvata ih i, takođe, smatra da ne poseduje iskvarenu narav koju razotkrivaju Božje reči.) To je tako. Ona misli: „Ja ne posedujem puno čovekove iskvarene naravi koju Bog razotkriva, a čak i da imam malo toga u sebi, to je minorno, samo neke prolazne misli, ništa strašno. Nije li ovo samo zahtev meni da budem pokoran? Slušaću šta god ti kažeš i radiću sve što mi kažeš. Zar to nije pokornost?” Da li je to tako jednostavno? Neki ljudi su tako prostodušni da, kada vide nekoga ko je negativan, kažu: „Samo voli Boga. Zašto plačeš, zašto si negativan?” Ovi ljudi ne poseduju duhovno razumevanje. Šta podrazumeva nedostatak duhovnog razumevanja? Podrazumeva da, bez obzira na to šta Bog kaže ili koje istine govori, ovi ljudi to vide samo kao teoriju. Oni ne razumeju suštinu ovih pitanja, niti razumeju koje probleme treba da reši Božja beseda o ovim istinama. Oni ne razumeju kako su ove istine povezane sa ljudskim život-ulaskom i sa putem kojim hodaju, kako su povezane sa iskvarenom naravi koju ljudi otkrivaju, ili kako su povezane sa ljudima koji žive u ljudskom obličju i sa njihovim dostizanjem spasenja. Oni ne razumeju nijednu od ovih stvari. Njima nije jasno i ne razumeju kakve veze ove Božje reči i ove istine imaju sa razotkrivanjem i izrazom ljudske iskvarenosti, sa njihovim praktičnim delovanjem i ulaskom. Sve što čuju jeste „pokornost, odanost” i „nemojte biti površni, nemojte da prekidate i ometate”. Oni na kraju sve sažmu u jednu rečenicu „Ne sećam se ničega više, ali znam da treba da uradim sve što Bog traži. Čak sam spreman i službovati za Njega. Šta drugo reći?” Oni ne znaju da, osim službovanja, postoje mnoge iskvarene stvari u ljudima koje treba rešiti, kao što su ambicije, želje, preferencije, predstave, zamišljanja, kao i pogrešna gledišta ljudi i Sotonina filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Božje reči zahtevaju da ljudi razreše sve te stvari i zamene ih istinom. Svrha Njegovog objavljivanja ovih istina jeste da te natera da razumeš istinu i da je pustiš u svoje srce, i da zatim nastaviš da je koristiš u stvarnom životu pri rešavanju svojih problema i poteškoća, tako što ćeš ove istine učiniti svojom realnošću te će se one proživeti i otkriti u tebi. Ono što ćeš tada da otkriješ više neće biti nadmenost, ambicija, želje, predstave, zamišljanja, učenja, filozofije ili druge slične iskvarene stvari, već stvarnost istine. Ljudi koji nemaju duhovno razumevanje to ne mogu da razumeju. Nakon što su godinama slušali propovedi, oni misle: „Zašto je svaka propoved manje-više ista? Godine propovedanja o spoznaji samog sebe ne svode li se na pitanje prepoznavanja naših osnovnih slabosti i iskvarenosti?” Drugi ljudi kažu da su današnje propovedi dublje i detaljnije nego ranije, ali ljudi bez duhovnog razumevanja to ne uspeju da primete. Ovo je znak prepoznavanja takve osobe. Neki ljudi su dovoljno visokog kova, ali ne teže istini, tako da nikada neće postići duhovno razumevanje. Drugi ljudi su previše niskog kova da bi razumeli istinu, pa što više slušaju o pojedinostima svake istine, to se više zbunjuju i nikada ne dođu do pravog puta praktičnog delovanja. Bez obzira na to koliko godina ovi ljudi niskog kova čuvaju svoju veru, oni su u stanju da se samo pridržavaju pravila ili da ulože malo truda, dok oni među njima koji poseduju malo savesti i razuma mogu da pokažu odanost u obavljanju svojih dužnosti. Oni izbegavaju da budu površni, garantuju da neće počiniti očigledne grehe, a takođe pripremaju i neka dobra dela. U nekim stvarima, sposobni su da pokažu jednostavnu vrstu pokornosti, tako što rade ono što se od njih traži i ne pokušavaju da budu ono što nisu, prihvataju neke sitne discipline i, u najmanju ruku, čine stvari u skladu sa standardom svoje savesti. Oni ne vređaju Boga direktno i ne čine stvari koje se jasno opiru Bogu, ali nisu u stanju da postignu dublju pokornost. Mnogo manje su dorasli stvarima kao što su iskušenja i svedočenja Jova. Oni ne razumeju reči i svedočenja Jova. Ne znaju šta zaista znače reči „Bog je dao i Bog je uzeo” i definitivno ne mogu da shvate da je ono što se dogodilo Jovu rezultat gubitka Boga. Ako se suoče sa takvim iskušenjem, oni će se sigurno svađati sa Bogom i puno će se žaliti, jer ti ljudi uopšte ne razumeju istinu. Osoba koja zaista razume istinu može jasno da vidi iskvarena stanja ljudi koje Bog razotkriva. Takvi ljudi mogu više ili manje jasno da vide šta je Bog učinio, mogu ispravno da razumeju probleme sa kojima se suočavaju i ne govore neselektivno, ne određuju i ne definišu ono što ne razumeju. Ljudi koji istinski razumeju istinu mogu da razaznaju razliku između istine i laži, kao i to da li je stanje neke osobe normalno ili nije. Oni takođe mogu da razumeju svoja sopstvena otkrića iskvarenosti u realnosti i u kontekstu stvarnog života, i mogu da prihvate istinu kako bi razrešili sopstvenu iskvarenu narav. Oni mogu da razumeju Božje namere u okruženju koje je On postavio i mogu da primene istinu kako bi rešili stvarne probleme u skladu sa Božjim rečima. To je nešto što čovek sa duhovnim razumevanjem može da postigne.

Za šta je vezan stepen život-ulaska neke osobe? Povezan je sa stepenom do kog čovek razume istinu. Na šta se odnosi stepen do kog čovek razume istinu? Šta je razumevanje istine? To je znanje o tome na koji aspekt stvarnosti se Božje reči odnose, koje probleme u ljudima žele da reše, kojim aspektom čovekove iskvarene naravi se bave, koja su načela ovog aspekta istine, kakav je odnos između ove i drugih istina i koji su standardi Božjih zahteva za ovaj aspekt istine. Razumeti sve ovo znači razumeti istinu. Na primer, da bi razumeo istinu pokornosti, ti prvo moraš da razumeš šta je pokornost, kako zaista biti pokoran i koji standard pokornosti Bog zahteva od ljudi. Ovo je stvarnost pokornosti, istina pokornosti. Ne radi se samo o razumevanju koncepta, definicije i teorije pokornosti, već i o razumevanju načela praktikovanja pokornosti; imati znanje o tome kako primeniti ova načela, sa čim su istina-načela usklađena i čime se ona u primeni krše; kao i sposobnost razlikovanja između ispravnog delovanja i pogrešnih načina činjenja stvari. To je ono što može poslužiti kao dokaz da zaista razumeš istinu. Ako ovaj aspekt istine možeš da primeniš u sebi, moći ćeš da proživiš i da ispuniš ove istine, a onda ćeš prema ovim istinama moći da sameravaš i druge; ako postigneš ove rezultate, steći ćeš stvarnost ulaska u ovaj aspekt istine i tada ćeš biti osoba koja poseduje duhovno razumevanje. Da li neki čovek ima duhovno razumevanje ne zavisi od toga koliko brzo shvata istinu, već od toga da li razume ili ne razume Božje reči. Ako ti se čini da razumeš Božje reči u trenutku kada ih čuješ, ali ih ne razumeš kada se suočiš sa nekim problemom, onda nemaš duhovno razumevanje. Međutim, ako osećaš da ih u nekom trenutku koliko-toliko razumeš, a zatim, kad nakon nekog perioda sticanja iskustva naiđeš na neki problem, prozreš ga i uspeš da razumeš ovaj aspekt istine, onda poseduješ duhovno razumevanje. Ovo razumevanje se ne odnosi na to koliko osoba nešto razume u bukvalnom ili doktrinarnom smislu – to ima veze sa kovom te osobe, kao i sa njenom potragom za istinom i putem kojim ide. Možda se čini da antihrist ima pameti i dara i da ume lepo da govori, ali on ne zna ništa o duhovnim stvarima u životu. Čim završi sa slušanjem originalnih reči iz propovedi, on može da imitira neke od njih i može da shvati ključne pojmove, pa ljudi mogu pomisliti da je antihrist to razumeo. Međutim, stvari koje on govori nespojive su sa situacijama sa kojima se suočava, on ne može da ih objedini i ne ume da primeni stvari o kojima govori. U stvari, kad sluša reči o kojima se razgovara, čini se da razume važan aspekt istine i da može da shvati načela, pa bi trebalo da zna kako da se nosi sa stvarima. Međutim, kada se suoči sa nekim problemom, on ne sprovodi istinu u delo, već samo iznosi još jednu teorijsku tvdnju. Ovo samo sebi protivreči i dokazuje da takvi ljudi ne razumeju istinu i da su stvari koje propovedaju puka doktrina i teorija. Ti ih čuješ kako propovedaju doktrinu kao da su vrlo razumni u vezi sa tim, dok oni u stvari nemaju duhovno razumevanje. Oni ne razumeju istinu, niti tragaju za istinom. Na primer, kada se nađu u teškoj situaciji i postanu negativni, a ti razgovaraš sa njima o istini, oni ti kažu: „Nemoj da mi govoriš o tome, ja sve to znam.” A u stvari, ne znaju. Da zaista znaju, ne bi bili tako negativni i nerazumni. Kada ih čuješ kako propovedaju svoju nerazumnu i lažnu logiku, shvataš da oni ne razumeju ništa o istini i da nemaju duhovno razumevanje. Jednom kada se suoče sa nečim što se ne uklapa u njihove predstave, oni se žale na Boga, pogrešno Ga razumeju, pa čak i šire okolo svoje predstave. Kada slušaš ono što propovedaju i što šire dalje, kada pogledaš šta je u njihovim srcima, ti shvataš da oni uopšte ne razumeju istinu. I tako, razlučivanjem da li ljudi imaju ili nemaju duhovno razumevanje, otkriva se da većina ljudi ne razume istinu. Oni su u stanju da veći deo vremena vrlo dobro propovedaju reči i doktrine. Posebno oni koji već duži niz godina veruju u Boga i koji vole da propovedaju reči i doktrine osećaju da imaju više kredibiliteta. Međutim, otkriva se da oni uopšte nemaju duhovno razumevanje i da su samo beskorisni ljudi. Oni nisu nimalo korisni za Božju kuću. Kako takva osoba može postići spasenje?

Šta tačno znači nedostatak duhovnog razumevanja? Ukratko, znači nesposobnost da razumete duhovne stvari u životu, nesposobnost da razumete stvari duhovnog carstva, a samim tim i nesposobnost da razumete istinu, po prirodi stvari. Ako posmatraš kako ljudi kojima nedostaje duhovno razumevanje govore i izražavaju svoje stavove, otkrićeš da oni ne razumeju istinu. Neki ljudi mogu dobro da besede i izgleda kao da veruju u Boga sa velikom snagom i verom, pa zašto im onda nedostaje duhovno razumevanje? Vidiš da uvek obavljaju svoju dužnost sa puno zanosa. Uvek su ushićeni, retko negativni i u stanju su da pate i da plate cenu. Međutim, oni ne razumeju istinu i nema nikakvih načela u njihovom delanju. To su ljudi koji nemaju duhovno razumevanje. Ljudi koji, pak, imaju duhovno razumevanje stvari rade u skladu sa načelima. Bilo po svojoj savesti ili u skladu sa istinom koju razumeju, kada naiđu na neki problem, znaju kako da ga rešavaju u skladu sa načelima. Oni ne rade stvari slepo niti se pridržavaju propisa. Ovo su jasne karakteristike ljudi koji imaju duhovno razumevanje. Međutim, oni kojima nedostaje duhovno razumevanje ne primenjuju istina-načela u stvarima koje rade. Većinu vremena samo slepo primenjuju propise. Ponekad se oslanjaju na svoje iskustvo, ponekad na svoj dar, ponekad na svoju savest, elan ili prirodnu dobrotu. O čemu god da neko poseduje duhovno razumevanje, to je oblast u kojoj je pametan i mudar. Ta osoba zna da traži istinu i zna ko govori u skladu sa načelima. To je neko ko poseduje najveće duhovno razumevanje. Ako, nakon što je istinu razumeo, može i da je sprovede u delo, onda ima nadu da će dobiti spasenje od Boga. Zašto se kaže da neki ljudi koji godinama veruju u Boga još uvek službuju? To je zato što ne razumeju istinu. Dva su glavna razloga za nerazumevanje istine. Prvi je da ljudima nedostaje duhovno razumevanje, što ih onemogućava da shvate istinu. Drugi razlog je da nisu skloni istini i ne vole istinu, pa ne mogu ni da je razumeju. Mnogo je ljudi koji veruju u Boga i čine stvari iz ushićenosti, dobrih namera ili iskustva. Oni se drže ovih stvari kao istine, čine mnogo dobrih stvari i u stanju su da nastave to da rade ceo život. Ali, da li oni mogu da rade stvari na ovaj način i da dođu do razumevanja istine? Apsolutno ne. Čak i ako čine dobre stvari tokom života, neće moći da shvate istinu. Prema tome, čovek koji ne razume istinu, ali može da uradi mnogo dobrih stvari, sigurno je dobar čovek, zar ne? To nije izvesno, pošto je najočiglednija posledica nerazumevanja istine to da ljudi mogu da čine zlo i da se opiru Bogu, mogu da slede Sotonu i zle duhove u optužbama i osudi Boga, kao i da se opiru Božjem delu. To je zato što Sotona najlakše zavede i iskoristi ljude koji ne razumeju istinu. Ljudi koji ne razumeju istinu mogu učiniti mnogo dobrih stvari, ali su takođe sposobni da čine zlo i da se opiru Bogu. Stoga, to što celog života činite dobre stvari ne mora od vas da napravi dobru osobu niti znači da vi praktikujete istinu. Ti moraš da pogledaš prirodu tih dobrih stvari i da utvrdiš da li su one u skladu sa istinom i da li pripadaju istina-stvarnosti. Ako ti ne možeš jasno da vidiš ova suštinska pitanja, već i dalje činiš stvari na osnovu svoje ushićenosti, dobrih namera i iskustva, da li to znači da slediš Božji put? Nikako ne znači to, već znači da za merilo u potpunosti uzimaš svoju savest i svoje dobre namere da nešto uradiš. Tako je kad se stvari rade prema sopstvenim predstavama i zamislima. Takvim ljudima nedostaje duhovno razumevanje. To su ljudi koji ne razumeju istinu. Ljudi koji ne mogu jasno da vide ove probleme takođe su ljudi koji ne poseduju duhovno razumevanje.

Pogledajte oko sebe, možete li reći da u crkvi ima mnogo ljudi koji poseduju duhovno razumevanje i koji mogu razumeti istinu? (Ranije sam mislio da su ljudi kojima nedostaje duhovno razumevanje oni koji imaju apsurdno razumevanje ili, pak, otupeli i neinteligentni ljudi, dok većina ljudi koja obavlja svoju dužnost poseduje duhovno razumevanje. Sada, nakon slušanja Božje besede, shvatam da samo oni koji mogu da razumeju istinu stvarno poseduju duhovno razumevanje. Oni su u manjini, jer većini ljudi nedostaje duhovno razumevanje.) Trenutno su oni koji imaju duhovno razumevanje i razumeju istinu u manjini, a oni koji nemaju duhovno razumevanje ili ne razumeju istinu predstavljaju većinu. Na primer, kako ljudi treba da shvate i spoznaju istinu pokornosti? Većina ljudi misli da pokornost znači da rade ono što im se kaže, da se ne opiru i ne bune kada naiđu na neki problem. Za njih je to pokornost. Ljudi ne razumeju nijednu pojedinost o tome zašto su oko Boga ljudi koji su Mu pokorni, koje je značenje pokornosti i koje je načelo pokornosti, kako čovek treba da se pokori i koje iskvarenosti u ljudima treba razrešiti kada se praktikuje pokornost; oni samo poštuju pravila. Oni misle: „Pokornost znači da, ako vam se kaže da kuvate, vi nemojte da čistite pod, a ako vam je rečeno da počistite pod, nemojte brisati staklo. Ako vam se kaže da nešto uradite, vi samo to radite. Toliko je jednostavno. Ne brinite za ono što vam je u srcu, jer Bog ne obraća pažnju na te stvari.” U stvari, Bog čini da ljudi, uz pokoravanje Njemu, ujedno razreše i svoju buntovnost i iskvarenost, kako bi mogli da postignu istinsku pokornost. To je istina pokornosti. Koliko toga ljudi na kraju uopšte razumeju i spoznaju? Oni razumeju da treba da urade sve što Bog od njih traži da urade. U tome se ogledaju Božje namere i ljudi treba da Mu se bezuslovno pokore. Ako čovek može da shvati sve ovo, on razume istinu pokornosti, može da primenjuje pokornost Bogu i da Mu udovolji. Međutim, većina ljudi ne zna šta je pokornost Bogu; znaju samo da poštuju propise. Samim tim, ti ljudi ne mogu postići pokornost Bogu, jer ne razumeju Božje namere niti istinu pokornosti. To su ljudi koji nemaju duhovno razumevanje. Ljudi kojima nedostaje duhovno razumevanje ne mogu da shvate istinu pokornosti, pa im je teško i da je sprovedu u delo. Oni ne mogu da pronađu način niti načela praktičnog delovanja. Ljudi koji nemaju duhovno razumevanje nisu duhovno prosvećeni. Kako god da im se istina saopšti, oni je ne razumeju. Oni ne znaju da je primena istine pokornosti u stvari proces postizanja život-ulaska. Život-ulazak je kada osoba raščlani i upozna namere, predstave, sklonosti i izbore koje otkrije u procesu prihvatanja i primene istine, kako bi razumela svoje buntovno stanje i shvatila da oni koji se bune i opiru Bogu nikako ne mogu da se usklade sa Njim. Kada ljudi ovo shvate, lako im je da primenjuju istinu. To je tek početak primene istine pokornosti. U procesu koji počinje tvojim razmišljanjem i razumevanjem sopstvene iskvarene naravi, do tačke u kojoj možeš da razrešiš svoju iskvarenu narav, buntovnost, svoje neobične želje za Bogom, preferencije, razmatranja i ambicije, ti ćeš svaki put iznova otkriti sopstvenu iskvarenost, spoznati oblasti u kojima nisi usklađen sa Bogom i razumeti sopstvenu priroda-suštinu. Takođe ćeš doći do spoznaje da ljudima nije lako da se pokore Bogu, da je možda lako razumeti doktrinu pokornosti Bogu i reći da ćeš biti pokoran Bogu, ali nije tako lako to sprovesti u delo. I s kojim ciljem Bog zahteva pokornost? Da li je cilj samo razotkrivanje ljudi? Šta je istina u Božjem traženju pokornosti? Proces u kome se ljudi pokoravaju Bogu jeste proces kojim Bog pročišćava ljude. Drugim rečima, Bog koristi istinu o pokornosti da pročisti i obuzda ljude i da ih vodi na njihovom putu dolaska pred Boga kako bi upoznali sebe, kako bi shvatili sopstvenu buntovnost, iskvarenu narav i prirodu koja se opire Bogu. Upravo to znači razumeti sopstvenu suštinu. Koji konačni rezultat se ovim postiže? Ljudi su u stanju da razumeju koliko su ružne dubine do kojih seže njihova iskvarenost, mogu da spoznaju ko su oni u stvari, da shvate šta treba da rade i gde treba da stoje kao stvorena bića; oni postaju istinski pokorni Bogu i više ne postavljaju nerazumne zahteve. Ovo je željeni rezultat koji se postiže. Upravo to znači ući u stvarnost istine. Nisu li ovo pojedinosti o tome šta znači poznavati sebe? Nisu li ovo detaljna pitanja vezana za pokoravanje Bogu? Da li ljudi razmišljaju o ovim pojedinostima kada slušaju istinu o pokornosti? Ne, oni to ne mogu. Mogu li da postignu istinsku pokornost Bogu ako ne razumeju sve ove pojedinosti u potpunosti? Ako ljudi ne mogu da postignu pokornost Bogu, mogu li dobro obavljati svoje dužnosti kao stvorena bića? To je nemoguće. Prepoznavanje ovih pojedinosti o sebi i više je nego presudno; to je najosnovnija lekcija za postizanje spasenja. Kada se pokoriš do samog kraja, ti ne istražuješ šta Bog kaže, nemaš svoje lično mišljenje i ne kažeš „ja mislim”, „ja se pitam”, „planiram da uradim to i to” ili „trebalo bi da uradim to i to”. Ti nemaš sva ta razmatranja, želje i ambicije koje počinju sa „ja”. U stanju si da doslovce prihvatiš ono što Bog kaže i da delaš u skladu sa Njegovim rečima. Upravo to znači slušati Božje zapovesti i slediti Njegov put. Na ovaj način, Božji proces tvog pročišćenja došao je do kraja. Tvoja iskvarenost je pročišćena i vraćen ti je pravi identitet stvorenog bića. To znači pronaći svoje mesto i čvrsto stajati na njemu. Bez ovih razmatranja, odluka i želja koje počinju sa „ja”, a koje bi te uznemirile, tebi je lako da primenjuješ pokornost. Neki ljudi kažu: „Bog uvek traži pokornost, ali to nema smisla! Zar ja ne smem da se zauzmem za sebe? Zar moja žalba nije razložna i razumna?” Da li je ovo pokornost? Da li takva osoba razume istinu pokornosti? Ona ne razume istinu pokornosti, ne zna značenje pokornosti, ne zna koje su njene obaveze i odgovornosti, ne zna svoju dužnost niti gde treba da stoji. Ponekad su Božje reči koje razotkrivaju ljude prilično oštre. Kada ih ljudi slušaju, osećaju se uznemireno i neprijatno. Iznutra osećaju bol, a narušeni su im čak i dostojanstvo i integritet. Oni misle: „Bog nema ljubavi, milosti, blagosti, saosećanja, tolerancije ni oproštaja za ljude. Previše je strog!” Svi ljudi cene svoje dostojanstvo i integritet i izuzetno teško prihvataju da im ih neko narušava. Sledstveno tome, oni ne mogu biti pokorni čak i kada bi to želeli. U svom srcu, oni misle: „Bog previše zahteva od ljudi. On pravi budalu od mene i muči me, zar ne?” Međutim, to nije tačno. Božji zahtev da Mu se ljudi pokore nema za cilj da nekoga natera da Mu se pokori, a još manje da nekoga primora da Mu se pokori. Božji zahtev dolazi uz neke uslove. Upućen je onima koji imaju savest i razum i koji mogu da prihvate istinu, kao i onima koji razumeju istinu. Ako ti ne razumeš istinu i nemaš savest i razum, ti nisi u stanju da ispuniš Božje zahteve. U stvari, sve istine koje Bog izražava upućene su onima koji vole istinu i prihvataju je. Bog ne zahteva ništa od onih koji ne vole istinu i ne prihvataju je. Da li vidiš da neko ko ne primenjuje istinu istog trenutka biva disciplinovan ili kažnjen? To se ne dešava ni jednom jedinom čoveku. Božja je namera i nada da svi ljudi mogu prihvatiti, razumeti i posegnuti za istinom. To je Njegova namera. Ako čovek vidi Božje reči i oseća da Bog zahteva da postupi po tim rečima, onda ih je pogrešno razumeo. Stoga, kada čitate Božje reči, morate razumeti Njegove namere, njihovu ciljnu publiku i značenje. Nemojte nemarno da komentarišete Njegove reči. Ako ti stalno pronalaziš neke izgovore i nemaš pokornost, šta će Bog misliti o tebi? Bog će reći da ti nisi pročišćen, da nisi osoba koja se pokorava Bogu, i da nisi proživeo stvarnost pokoravanja Bogu. Prema tome, pokornost o kojoj ti govoriš puka je doktrina i zauvek će ostati teorija. Ako se u srcima ljudi često jave neke predstave pri susretu sa raznim drugim ljudima, događajima, stvarima i okruženjima koje je Bog uredio, oni će se verovatno usprotiviti Bogu i boriti se protiv Njega. Ova vrsta ljudi ne poseduje istina-stvarnost pokornosti, već pokornost za njih predstavlja samo doktrinu i prazne reči. U kom kontekstu ovakvi ljudi mogu biti iole pokorni? Moraju se nalaziti u odgovarajućem okruženju koje je u skladu sa njihovim predstavama. Takođe, moraju biti dobro raspoloženi. Tek tada mogu primenjivati istinu pokornosti. Da li to onda znači da oni poseduju stvarnost pokornosti Bogu? Ne, jer je njihova pokornost suviše ograničena. Ona mora da bude u skladu sa njihovim predstavama i da ispunjava njihove uslove da bi oni mogli biti pokorni. Ovakve situacije su retke i sporadične. Kako onda izgleda istinska pokornost? Sve dok čovek prepoznaje da je to istina, on ne pronalazi izgovore niti postavlja uslove i može biti pokoran bez obzira da li to odgovara ljudskom ukusu i predstavama ili ne. Takav čovek će se pokoriti bez prigovora, čak i ako je određen da umre. To se zove biti pokoran do smrti. Takva je Petrova pokornost. Koliko ljudi može ostvariti takvu pokornost? Skoro niko. Ljudi koji veruju u Boga moraju razumeti šta je istina. Istina je put koji treba da prate ljudi na svim mestima i u svim epohama. To je put koji svi treba da slede. Bez obzira na to da li su ljudi kadri i da li su voljni, istina je put koji celo čovečanstvo – oni iskvareni od Sotone kao i oni neiskvareni, današnje čovečanstvo kao i ono sutrašnje – treba da sledi. A zašto je to tako? Zato što je istina pravi put, stvarnost svih pozitivnih stvari koju sva stvorena bića treba da slede. Šta treba da uradiš kada je istina u sukobu sa tvojim mislima, stavovima ili s tvojom naravi? Trebalo bi da izabereš da se pokoriš. Ovo je istina pokornosti. Šta je istina pokornosti? Koja je praktična strana ove istine pokornosti Bogu? Bez obzira na to da li istinu želiš da primenjuješ ili ne, da li misliš da je to ispravno ili pogrešno, kakva god da je tvoja tačka gledišta, i bez obzira na to kako gledaš na Božje reči i na Božje zahteve, ti treba da ih prihvatiš, da im se pokoriš i da ih primeniš. To je pokornost, i to je istina pokornosti. Ljudi zbog svoje iskvarene naravi ne mogu da sprovedu istinu u delo. Nije stvar u tome da čovek, ako ne može da primenjuje istinu, onda smatra da to i nije istina ili da se ona pretvara u prazne reči. Ovo verovanje je pogrešno i apsurdno. Neki se pitaju: „Ako jedna osoba ne može da primenjuje istinu, to istinu ne dovodi u pitanje, ali ako niko nije sposoban da je primenjuje, zar je to i dalje istina?” Da li je ovo pitanje ispravno? (Nije.) To je logično rezonovanje. Činjenica je da se suština istine nikada ne menja. Čak i ako ti ne možeš da je primeniš u praksi, istina je i dalje put koji ljudi treba da slede i to je ispravan put. Ne možeš reći da je istina netačna ako jedna osoba nije u stanju da je primeni u praksi bez obzira koliko se trudila. Istina je i dalje tačna, pa i ako deset hiljada ljudi ne može da je sprovede u delo. Čak i da niko ne može da je sprovede u delo, istina je i dalje tačna. Istina se nikada ne menja. Samo istina može omogućiti čovečanstvu da živi normalno, da živi pred Bogom i da zadobije Njegovo odobrenje i blagoslov. To je istina i to je rezultat koji se može postići prihvatanjem istine. Odakle dolazi istina? Istina dolazi od Boga. On je izražava. Njegove reči su istina. Istina je reč Božja i reč Božja je istina. Ako ljudi prepoznaju istinu i voljni su da je prihvate, koje probleme moraju da reše da bi bili pokorni? Oni moraju da razreše svoju iskvarenu narav, kao i svoje lične izbore, razmatranja, planove itd. Da li se ove stvari mogu ostaviti po strani čim ih prepoznate? (Ne mogu.) One se pronalaze u procesu traženja ili primene istine pokornosti, kroz molitvu da Bog uredi okruženje i da stvori ljude, događaje i stvari, kroz molitvu za Njegov prekor i disciplinu, Njegovu grdnju i sud, Njegova iskušenja i oplemenjivanje, kako bi ljudi postepeno rešavali ove stvari i bili pročišćeni – i tek kada se neko pročisti, on može da postigne apsolutnu pokornost. Ako si pokoran tokom procesa u kome pokušavaš da rešiš ove probleme, oni se mogu rešiti. Ako nisi pokoran, oni nikada neće biti rešeni. Na kraju, tek kada se svi ovi problemi reše i ti budeš pročišćen, bićeš osoba pokorna Bogu. Zašto ovo govorim? Da li vi ovde shvatate tu vezu? Kada si pokoran, ovaj aspekt istine se može ugraditi u tebe i postati tvoja stvarnost. Kada proživiš ovaj aspekt stvarnosti, tvoji će problemi u ovoj oblasti biti rešeni. To je tako.

Koji je tačan način da se izmeri da li neka osoba ima duhovno razumevanje? Da li je dovoljno samo pogledati da li ona može da razume doslovno značenje Božjih reči? (Nije dovoljno.) Šta tačno znači imati duhovno razumevanje? To je kada čovek može da razume Božje reči i kada može implicitno da razume i shvati propovedi i da u zajedništvu razgovara o njima, kada može da razume reči propovedi i da o njima razgovara bez dubljeg objašnjenja, čak i ako nisu jasno povezane. Čak i ako značenje propovedi i beseda nije u potpunosti iskazano, ta osoba i dalje može da ih shvati i zna šta znače. To je tip osobe koji poseduje duhovno razumevanje. Oni koji ne mogu da razumeju Božje reči, niti da razumeju propovedi i besede, oni koji uvek pogrešno razumeju ove stvari i osećaju da u njima postoje nedoslednosti – takvi ljudi nemaju duhovno razumevanje. Jer ljudi kojima nedostaje duhovno razumevanje neće moći u potpunosti da razumeju istinu, čak i ako im ti u zajedništvu o tome govoriš na veoma jasan način. Za njih je dovoljno dobro da razumeju doktrine i poštuju propise. Stoga čoveku koji ne poseduje duhovno razumevanje nije lako da razume istinu. Međutim, ako neko ko ima duhovno razumevanje ne teži istini i ne razume je, onda se on suštinski ne razlikuje od nekoga kome nedostaje duhovno razumevanje. Zato je od najveće važnosti razumeti istinu. Bez obzira na to da li čovek poseduje duhovno razumevanje ili ne, on treba da traga za istinom. Što dublje shvati istinu, više će od nje imati koristi. Ne samo da će moći jasno da sagleda stvari, već će takođe moći i da izabere ispravan put. Stoga, ako čovek želi da traga za istinom, on u nekom pogledu mora da bude gladan Božjih reči, mora da uloži trud u razumevanju Njegovih reči i da nauči da ih razmatra, da ih molitveno čita, razgovara o njima i traga unutar njih. A šta je najvažnije od svega? Takav čovek mora da primeni i doživi Božje reči. Tek kada si primenio i iskusio ove Božje reči i kad su one postale tvoja stvarnost, ti možeš zaista razumeti na šta se Njegove reči odnose i koje istine tačno sadrže. Kada razumeš istinu, po prirodi stvari ćeš steći i duhovno razumevanje. Ali, postizanje duhovnog razumevanja nije cilj. Šta jeste cilj? Cilj je primena istine i razumevanje istine. Ako neko vidi napredak kada primenjuje Božje reči, i zna šta da radi, i ako, pošto je primenio Njegove reči, može da razume istine u njima, zna odnose i načela njihove primene, onda je to neko sa duhovnim razumevanjem, neko ko je postigao efekte razumevanja istine. Pitanje da li neko poseduje duhovno razumevanje povezano je sa pitanjem da li on može razumeti i zadobiti istinu, tako da je za ljude koji veruju u Boga pitanje da li neko ima duhovno razumevanje od velikog značaja, jer ono direktno utiče na nečiju sposobnost da razume istinu. Na primer, Bog zahteva pokornost čoveka, ali čemu tačno čovek treba da se pokori? Šta je predmet pokornosti? (Istina i Božja reč.) Pokorite se istini i Božjoj reči. Konkretno, to znači pokoriti se zahtevima koje je Bog ljudima postavio; pokoriti se stvarnom životnom okruženju, ljudima, događajima i stvarima koje Bog uređuje za ljude; pokoriti se Božjim zahtevima za ljude koji obavljaju različite dužnosti. Hajde da odemo i dalje od toga: šta je još sadržano u stvarnosti pokornosti? (Kada se pokoravamo radnim aranžmanima Višnjeg.) To je deo toga. Šta još? (Pokornost u svakoj dužnosti koju Božja kuća uredi za nas.) Dužnosti su veoma važna stvar za ljude koji veruju u Boga, a pitanje da li neko može dobro da obavlja svoju dužnost vezano je za to da li ta osoba poseduje istina-stvarnost. Postoji još jedan deo toga: standard ponašanja koji Bog zahteva od ljudi. Ovo je takođe veoma važno. Šta podrazumeva nečije ponašanje? Podrazumeva način na koji se neko ponaša prema svojoj braći i sestrama, kako se odnosi prema bogatstvu i kako se odnosi prema svojim izgledima, braku, osećanjima i telesnom uživanju. Tražiti istinu u svim ovim raznim stvarima, delovati u skladu sa Božjim zahtevima, činiti stvari u skladu sa načelima istine i pridržavati se načela istine u praktičnom postupanju i u životu – sve je to pokornost. Sve ovo je stvarnost pokornosti. Na primer, neki ljudi veruju da način na koji se neko ophodi prema svojoj braći i sestrama nije povezan sa istinom pokornosti. Da li je ovo gledište ispravno? Povezano je sa načinom na koji se neko ponaša. Da li je načelo ljudskog ponašanja da uvek maltretiraš brata ili sestru koji ti se ne sviđa i da uvek grubo razgovaraš sa njima? (Nije.) Kako Bog zahteva od ljudi da se ponašaju prema drugima? (Traži da se prema ljudima ponašamo pravično.) Šta znači pravičnost? To znači da se prema ljudima ophodimo u skladu sa istina-načelima, a ne na osnovu njihovog izgleda, identiteta, statusa, obrazovanja, ili na osnovu naših sopstvenih sklonosti ili osećanja prema njima. Zašto je onda pravično tretirati ljude u skladu sa istina-načelima? Mnogo je onih koji ovo ne razumeju, a da bi razumeli, treba prvo da razumeju istinu. Da li je pravičnost na način na koji je shvataju nevernici istinska pravičnost? Apsolutno nije. Samo sa Bogom može biti pravednosti i pravičnosti. Pravičnost postoji samo u zahtevima koje Stvoritelj postavlja pred bića koja je stvorio i samo tako se može otkriti Božja pravednost. Stoga, pravičnost se može postići samo ako se prema ljudima ophodiš u skladu sa istina-načelima. Šta treba da zahtevaš od ljudi u crkvi i kako da se ophodiš prema njima? Koju god dužnost da obavljaju, to je ono što treba da bude organizovano za njih – a ako nisu u stanju da obavljaju svoju dužnost, već smetaju, onda bi ih trebalo ukloniti ako to zaslužuju, čak i ako imaju dobar odnos sa tobom. To je pravičnost, to je ono što se podrazumeva pod načelima pravednog ophođenja prema drugima. Ovo ima veze sa načelima ponašanja. Jedan aspekt istine pokornosti uključuje obavljanje svoje dužnosti. Drugi aspekt podrazumeva način na koji su ljudi poslušni i kako rešavaju probleme kada ih zadese neka katastrofa i bolest, i kako su postojani u svom svedočenju. Osim toga, postoji aspekt čovekovog ponašanja. Ono što je najvažnije, on mora da teži poštenju i mora imati savest i razum. Čovek takođe mora da živi, da se hrani, odeva, da se negde skloni i da se kreće kao normalna osoba. Koji zahtev Bog postavlja ljudima u pogledu kvaliteta života? (Trebalo bi da budemo srećni što imamo šta da jedemo i šta da obučemo.) To je bio Božji zahtev za ljude u Dobu blagodati. Koji su Božji zahtevi za ljude u sadašnjoj epohi? Bog ima zahteve vezane za hranu, odeću, zaštitu i prevozna sredstva, za govor i ponašanje ljudi, kao i za njihov način oblačenja. On ne traži od tebe da budeš asketa, niti bi želeo da se prepustiš telesnom uživanju. Lenjost, prepuštanje telesnom uživanju i traženje zadovoljstva nisu Božji zahtevi. Koji su standardi Božjih zahteva? On zahteva od tebe da budeš potpuno posvećen, savestan, odgovoran u svojim obavezama, da patiš i plaćaš cenu, da marljivo radiš i da ne budeš lenj. Bog takođe ima neke standarde kada ti upućuje zahteve u vezi sa tvojim stavovima prema bogatstvu, svetu, zlim trendovima, kao i u odnosu na tvoj stav kako se treba odnositi prema nevernicima koji su povezani sa tobom, i u svim ovim zahtevima se može pronaći istina. Svaka od ovih velikih kategorija sadrži istine koje ljudi treba da primene i pokore im se. Neki ljudi se prepuštaju udobnosti i uživaju u jelu, piću i zabavi. Oni vole da udovoljavaju svojim telesnim željama i prate trendove. Kada vide kako se ljudi u društvu zabavljaju, oni žele da im se pridruže, a njihova srca stalno žude sa spoljnim svetom. Mogu li oni dobro obavljati svoju dužnost? (Ne mogu.) Kada vide nevernike u lepoj odeći, neki ljudi smatraju da su stvari koje oni nose kao ljudi koji veruju u Boga isuviše obične i, ako stalno brinu o tome da će ih drugi gledati s nipodaštavanjem, oni će se uznemiriti. Drugi, pak, vide mlade parove koji žive u svom malom svetu, pa se oni sami osećaju usamljeno i izolovano. To ih neprestano boli i oni ne traže istinu, niti izlaze pred Boga. Mogu li oni dobro obavljati svoju dužnost? (Ne mogu.) Koliko god ove stvari delovale neupadljivo, i iako se čini da ne uključuju očigledne istine, one su povezane sa najosnovnijim istinama Božjih zahteva za čoveka. Ako neka osoba ne može da prevaziđe i razreši ove probleme, ako joj te stvari uvek izazivaju nelagodu, narušavaju verovanje u Boga i ometaju vršenje dužnosti, onda će toj osobi biti prilično teško da krene pravim putem vere u Boga.

Svaki aspekt istine, od onog najosnovnijeg do onog malo dubljeg, predstavlja istinu. Ne postoji razlika između površinske i duboke istine; razlika je u tome koje istine ljudi treba da primenjuju pod kojim okolnostima. Neke istine imaju veze sa dužnostima ljudi; neke imaju veze sa njihovim svakodnevnim životom, na primer, sa njihovim svakodnevnim navikama, pravilima i sklonostima; a neke imaju veze sa okruženjem, ljudima, događajima i stvarima koje Bog uređuje za čoveka. Bez obzira na to kakav je problem, da li on ima veze sa svakodnevnim životom ili dužnostima, bez obzira na to koliko je velika ili mala stvar koju taj problem dotiče, ako možeš da mu priđeš ozbiljno, da tražiš istinu, da postupaš u skladu sa načelima istine i praktično deluješ u skladu sa načelima istine, onda ti zaista stremiš ka istini. Neki ljudi provedu godine slušajući propovedi i, umesto da se usredsrede na to da primene istinu, oni se usredsrede samo na slušanje propovedi koje ranije nisu čuli. Oni stalno žele da čuju reči i misterije trećeg neba, i uvek drže uzvišene propovedi drugima. Kada vide da ih ti ljudi ne razumeju, prilično su zadovoljni sobom. Ovo je van razuma. Kakva je korist od toga da govore o tim praznim stvarima? Ako se ono što propovedaš ne odnosi na čovekovu dužnost, na stanja čoveka i njegovu iskvarenu narav koja se otkriva u čovekovom svakodnevnom životu; ako je ta propoved odvojena od života ljudi, njihovog ulaska i dužnosti; ako nema veze sa stanjima koja se javljaju i otkrivaju u njihovom svakodnevnom životu; onda ono što ti propovedaš nije ništa drugo do doktrina i prazne reči, a ne istina. Mnogo je ljudi koji misle da razumeju istinu nakon što su čuli veliki broj propovedi. Iz tih propovedi, oni izvuku neke doktrine i propise, pa ih često propovedaju drugima i besede sa njima, ali ne znaju kako da se nose sa problemima ili poteškoćama kada na njih naiđu. Zašto onda doktrina koju oni razumeju nije u stanju da reši nijedan stvarni problem? To dokazuje da oni još uvek ne razumeju istinu. Neki ljudi već dugi niz godina propovedaju reči i doktrine, ali kada ih neko zamoli da razgovaraju o istini i reše neke probleme, oni nisu u stanju da to učine. Kada se od njih traži da pišu i svedoče o svojim iskustvima, oni nisu u stanju da to urade, a kada neko naiđe na problem i zatraži pomoć, ne mogu im je dati. Kakva je to osoba? Takvi ljudi ne razumeju istinu, niti imaju duhovno razumevanje. To je za žaljenje! Dugački razgovori i glasno pevanje; usredsređenost na znanje, doktrinu i teologiju, na sticanje onoga što drugi nemaju, na učenje onoga što drugi ranije nisu čuli; ili fokusiranje na pamćenje stvari kako bi se zadobilo obožavanje i divljenje drugih – može li se duhovno razumevanje postići ovim stvarima? (Ne može.) A mogu li razumeti istinu oni koji ne uspeju da dosegnu duhovno razumevanje? (Ne mogu.) Dakle, duhovno razumevanje je povezano sa razumevanjem istine. Ma koliko godina da neko veruje u Boga, da li ta osoba ima duhovno razumevanje najbolje se otkriva kroz to da li ona razume istinu. Oni sa duhovnim razumevanjem mogu lako da razumeju Božju reč i lako mogu da razumeju istinu kada čuju propovedi. Ljudi koji mogu da razumeju istinu ljudi su sa duhovnim razumevanjem, i sve dok oni koji poseduju duhovno razumevanje streme ka istini, lako će ući u istina-stvarnost.

5. oktobar 2020. godine