Među himnama o crkvenom životu koje vas čujem da pevate, još uvek je premalo onih koje pevaju o praktičnom iskustvu. U većini himni, iskustva su suviše površna; njihovo pevanje ne donosi mnogo koristi ljudima. Neke od tih himni se sastoje samo od prazne teorije, bez imalo stvarnosti. Uzmimo za primer himne „Za ljubav”, „Bog nas najviše voli” i „Večna ljubav” – sve su one prazne i teoretske, sastavljene od ispraznih reči; nemaju nikakvu praktičnu primenu. Šta vi mislite o stihovima ove tri himne? Sve su to besmislice, sve su to reči ljudskih predstava i maštarija; u njima nema ni jedne jedine reči praktičnog iskustva. Ako čovek ne može ni o iskustvu da napiše himne, a ipak želi da piše himne u slavu Boga, zar to nije prevelik zalogaj za njega? Da li je moguće da običan čovek svedoči o onome što Bog ima i što jeste, te da svedoči o Njegovoj suštini? Koliko ljudi je u stanju da to uradi? Ako ne znate ništa o Bogu, a stavljate te predstave i maštarije na papir, da li je to u skladu sa suštinom Boga? Da li je to u skladu sa činjenicama Božjeg dela? Da li je puko deklamovanje tih predstava i maštarija slavljenje Boga? Ako nemaš znanja o Bogu, himne koje pišeš u Njegovu slavu neće biti praktične. Treba umesto toga da pišeš o svom stvarnom iskustvu, o stvarnom znanju i ličnom shvatanju, i da o realističnim i konkretnim stvarima govoriš skromno, izbegavajući hvalisanje i preterivanja. Ti pišeš ove reči, pišeš o temama kao što su Božji plan upravljanja, Njegova pravedna narav, Njegova ljubav, Njegova časnost, Njegova veličina, Njegova nadmoćnost i Njegova jedinstvenost. A da li ti zaista shvataš ove stvari? Da li ih razumeš? Ako ih ne razumeš, a ipak uporno pišeš o njima, onda ti samo naslepo pišeš, te se tako hvališeš i razmećeš. Ljudi se zbune kada zajedno s tobom pevaju takve isprazne reči, prateći te u hvalisanju. Na kraju takvo pevanje nikome ne donosi nikakvu dobrobit. Kakve su posledice toga? Zar se to ne svodi na poigravanje sa ljudima i traćenje njihovog vremena? Zar to nije obmanjivanje i zavaravanje Boga? Zar se ne sramiš?

Vidi, kako glase stihovi himne „Za ljubav”? „Za ljubav, Bog je stvorio čovečanstvo i oduvek se o njemu brinuo i bdeo nad njim.” Da li ima ičeg tačnog u toj rečenici? Da li bilo šta od toga odgovara istini? Bog je zbog ljubavi stvorio Adama i Evu, zar ne? (Nije.) Zašto ih je onda stvorio? (Stvorio ih je zbog Božjeg plana upravljanja.) Božja želja je da plan upravljanja sprovede putem čovečanstva koje je On stvorio – plan upravljanja u trajanju od 6000 godina. Kakav god da bude tok ovog plana upravljanja od 6000 godina, Bog će na kraju pridobiti grupu ljudi koji su u stanju da Mu se pokore i da svedoče o Njemu, koji su u stanju da postanu istinska stvorena bića i istinski gospodari svega stvorenog. Da li to što je Bog prvo imao plan upravljanja, a onda počeo da stvara svet i čovečanstvo ima bilo kakve veze sa ljubavlju? To je bila jedna od Božjih zamisli, deo Njegovog plana. To je isto kao kada ljudi imaju namere i planove. Na primer, neko može planirati da za deset godina postane menadžer i da zarađuje milion dinara, ili da za deset godina stekne određene akademske titule ili da izgradi određeni porodični život. Da li to ima ikakve veze sa ljubavlju? Nema. U svakodnevnom životu, ljudi imaju samo plan po fazama, plan korak po korak, nacrt, cilj, ideal. Kada je reč o Bogu, dok On suvereno vlada nad univerzumom i svime stvorenim, On istovremeno ima plan na zemlji, i taj plan je započeo Božjim stvaranjem svih stvorenja, uključujući i stvaranjem živih bića; potom je Bog stvorio dvoje ljudi. Zar to nije ono što se zapravo dogodilo? Kakvu veze ima ljubav s time što je Bog stvorio takav plan? Nema apsolutno nikakve veze. Dakle, prema vašem mišljenju, da li je tačna izjava „Za ljubav, Bog je stvorio čovečanstvo i oduvek se o njemu brinuo i bdeo nad njim”? Kako je Bog mogao da voli čovečanstvo pre nego što ga je stvorio? Zar takva ljubav ne bi bila šuplja? Ti definišeš Božje stvaranje čovečanstva kao čin Božje ljubavi. Zar to nije klevetanje Boga? Zar to nije bogohuljenje? Zar to nije previše subjektivno? Kako se ta subjektivnost karakteriše? Da li joj nedostaje razum? (Da.) Bog je otkrio tajnu plana upravljanja u trajanju od 6000 godina i tajnu Svog dela u tri etape. Ti misliš da si nešto malo razumeo, da imaš neko površno razumevanje Boga, ali to je samo doslovno razumevanje. A ipak se usuđuješ da definišeš stvari na takav način, tvrdeći da Bog nešto radi iz ljubavi, da sprovodi određeno delo ili da ima određeni plan. Zar to nije previše glupavo i nerazumno? Dakle, da li ima nečeg tačnog u izjavi „Za ljubav, Bog je stvorio čovečanstvo”? (Nema. Ona nije u skladu sa istinom.) Ostavimo prvo po strani pitanje da li je ona u skladu sa istinom; umesto toga, razmotrimo da li ona odgovara stvarnim situacijama. Da li vi mislite da je ta izjava praktična? (Nije praktična.) Zar to nije samo pusta želja? Božje stvaranje čovečanstva nema nikakve veze sa ljubavlju, tako da je izjava „Za ljubav, Bog je stvorio čovečanstvo” neosnovana; ona je čista izmišljotina čovekove mašte, obična besmislica. Ti slepo ograničavaš Boga, što je bogohuljenje i nepoštovanje Boga, te Ga procenjuješ sa ljudskog stanovišta i prema ljudskim maštarijama i predstavama, što je teška greška, nerazumna i besramna. Dakle, fraza „Za ljubav, Bog je stvorio čovečanstvo” je puka besmislica.

U nastavku, stihovi glase: „Bog je stvorio čovečanstvo i oduvek se o njemu brinuo i bdeo nad njim.” Osoba koja je napisala ovu himnu kaže da je i to iz ljubavi. Dakle, ako je pogrešno reći da je Bog stvorio čovečanstvo iz ljubavi, da li je ispravno reći da je, iz ljubavi, Bog oduvek brinuo o čovečanstvu i bdeo nad njim? (Nije.) Zašto to nije ispravno? Kakva vrsta ponašanja je „oduvek o njemu brinuti i bdeti nad njim”? Šta je suština tog ponašanja? Da li je to odgovornost? (Jeste.) Da li Bog može da voli novostvorenog čoveka koji ne razume ništa, koji ne ume da govori, koji nema sposobnost rasuđivanja, i koga može da iskuša zmija? A šta je sa načinom na koji se ljubav pruža, otkriva, ispoljava i izražava – da li postoje neki konkretni detalji o tome? Ne postoje. To je odgovornost; istinsko osećanje koje je ovde na delu jeste odgovornost Boga. Pošto je Bog stvorio čovečanstvo, On mora da ga nadgleda, da brine o njemu i da ga štiti, kao i da ga vodi. To je Božja odgovornost; On to ne čini za ljubav. Ako ti to karakterišeš kao posledicu Božje ljubavi, onda imaš ozbiljno pogrešno shvatanje Boga; ovakvo razumevanje Njega je netačno. Šta su ta dva novostvоrena ljudska bića uopšte znala? Osim daha koji im je Bog dao, oni ništa nisu razumeli, ništa nisu znali. Oni pogotovo nisu imali znanje o Bogu, nisu znali ko je Bog niti šta On predstavlja, i nisu znali kako da paze na Božje reči ni kako da Mu se pokore – čak nisu shvatali ni da je udaljavanje od Boga i skrivanje od Njega problem. Kako Bog može da voli čovečanstvo koje Ga ovako odbija i koje Mu se opire? Da li On može da ga voli? U suštini, Bog brine o čovečanstvu i bdi nad njim, i ono što Bog radi može da predstavlja samo jednu od Njegovih odgovornosti. Zato što Bog ima plan i želju u Svom srcu, On mora da nadgleda i da štiti čovečanstvo koje je stvorio. Ako ti kruto i nepromišljeno kažeš da su Božja zaštita i briga za čovečanstvo iz ljubavi, koliko onda sadržajna ta ljubav u stvari mora da bude? Da li su ljudi stvarno dostojni da ih Bog ovako voli? U najmanju ruku, u srcima ljudi mora da postoji istinska ljubav prema Bogu i iskreno poverenje u Njega, i tek tada će ih Bog voleti. Ako ljudi ne vole Boga, već Mu se opiru, izdaju Ga i čak Ga razapinju, da li su dostojni Božje ljubavi? Na čemu Bog zasniva Svoju ljubav prema ljudima? Bez obzira na okolnosti, ljudi uvek govore da ih Bog voli; to je njihova mašta, to je pusta želja.

Sledeći stihovi glase: „Za ljubav, Bog je izdao zakone i zapovesti da bi usmeravao čovekov život na zemlji. Za ljubav, Bog se ovaplotio i Svoj život dao da iskupi čovečanstvo.” To prilično sveobuhvatno rezimira stvari. Ta dva reda obuhvataju dve etape Božjeg dela, od stvaranja sveta do Doba zakona, pa sve do Doba blagodati kada se Bog ovaplotio da obavi delo iskupljenja. Nažalost, definisanje ove himne tim prvim dvema rečima, „za ljubav”, i korišćenje tih reči kao glavne smernice u određivanju njenog karaktera bilo je pogrešno. Nakon što je Bog stvorio čovečanstvo, bilo da je donosio zakone da usmerava čovečanstvo ili da je čovečanstvo iskupljivao, sve to je urađeno zbog Njegovog plana upravljanja, zbog Njegovih želja i onoga što On namerava da ostvari; nije bilo samo zbog ljubavi. Neki ljudi kažu: „Dakle, Ti kažeš da nema elementa ljubavi u Bogu kada radi ove stvari?” Da li je to tačno? (Nije.) Bog ima suštinu ljubavi, ali, ako kažeš da je suština Božjeg obavljanja Njegovog dela u tri etape zbog ljubavi, onda je to izuzetno pogrešno; to je kleveta i bogohuljenje. Koji je onda glavni razlog zbog kojeg Bog sprovodi Svoje delo u tri etape? To čini zbog Božjeg plana upravljanja, zbog Božjih želja i zbog onoga što Bog namerava da postigne; koren je u tome, a ne samo u ljubavi. Naravno, tokom sprovođenja Njegovog dela u tri etape, suština naravi koju Bog otkriva sadrži ljubav. Koje su konkretne manifestacije te „ljubavi”? To su tolerancija i strpljenje, zar ne? I milost? I darivanje blagodati i blagoslova ljudima? Zar to nisu prosvećenje i vođstvo? Zar to nisu sud i grdnja? Sve su to manifestacije. Orezivanje, sud i grdnja, razotkrivanje i detaljno analiziranje, iskušavanje, oplemenjivanje i tako dalje, sve je to ljubav – ta ljubav je izuzetno sveobuhvatna. Međutim, ako ljudi definišu Božje delo u tri etape kao da je učinjeno samo zbog ljubavi, naglašavajući isključivo ljubav, onda je to previše jednostrano; time se Bog ograničava. Kada ljudi čuju te stihove, pomisliće: „Bog je ljubav, i ništa drugo.” Oni će steći pogrešno razumevanje Boga, zar ne? (Da.) Dakle, ta himna ne samo da ne dovodi ljude u Božje prisustvo, već ih, naprotiv, navodi da Ga pogrešno shvate. Kakvo će stanje nastupiti u ljudima ako stalno pevaju „Za ljubav, za ljubav?” Kakva osećanja će to probuditi? Da li će ta osećanja na kraju dovesti do razumevanja ili do pogrešnog tumačenja Božje naravi? Ako neko ne može u potpunosti da razume ovo pitanje, a ipak govori i peva na ovaj način, onda je to pusta želja, što je još iracionalnije. Kada ljudi upadnu u stanje pustih želja, iracionalnosti i samoponižavanja, to je zabrinjavajuće. Da li takvi ljudi mogu iskreno da hvale Boga u svom srcu? To je nemoguće. Ta himna ne hvali istinski Boga; ona može samo da navede ljude na pogrešan put.

Pogledajmo refren koji sledi. Refren je još mučniji, posebno način na koji uzdiže svoju „hvalu” do vrhunca. Da li je tačan stih „O Bože! Sve što je u Tvom delu i Tvojim rečima otkriveno jeste ljubav”? (Nije.) U čemu je njegova netačnost? (Taj stih ograničava Božje reči i delo.) Kako ih ograničava? (Ograničava ih da se čine samo iz ljubavi.) Sve Božje izjave i reči otkrivaju Njegovu narav, koju odlikuje pravednost i svetost. Ljubav je samo jedan vid emocije, jedna vrsta osećanja, i ne predstavlja istinsku Božju suštinu. Da li je ispravno okarakterisati ljubav kao suštinu Boga? Kako bi to prikazalo Boga? Prikazalo bi Ga kao dobročinitelja kojeg je lako iskoristiti i koji je popustljiv. Na kraju, šta je suština Boga? (Ona obuhvata pravednost, svetost, milost, blagost i gnev, što je mnogo potpuniji opis.) Pravednost, svetost, milost i blagost, kao i veličanstvo i gnev – sve je to ono što Bog ima i što On jeste, i zajedno predstavljaju Njegovu suštinu. Jednostrano tumačenje određenog aspekta Božje suštine odražava ograničeno razumevanje ljudi u Dobu blagodati, zato što je njihovo iskustvo Božjeg dela, kao i njihovo znanje o Njemu, nepotpuno i jednostrano. Samim tim, njihovo shvatanje Božje suštine zasnovano je na Božjem delu u Dobu blagodati, što dovodi do jednostranog tumačenja. Definisanje Božje naravi na osnovu samo jednog aspekta Njegovog dela suviše je jednostrano, ne odgovara činjenicama i značajno odstupa od istinske Božje suštine.

Pogledajmo drugi stih: „O Bože! Tvoja ljubav nije samo dobrota i milost, već je ona, i više od toga, grdnja i sud.” To je i dalje samo teorija; izjava je tačna, ali to je doktrina, tako da nema svrhe staviti je tu. Da li postoji neko ko ne razume šta ovaj stih poručuje? Bog je izvršio toliko mnogo dela, i većina ljudi je to doživela i svesna je toga, tako da je taj stih besmislica i prazna priča, i malo doprinosi podučavanju ljudi. U nastavku sledi stih: „O Bože! Tvoj sud i grdnja su najistinitija ljubav i najveće spasenje.” Šta znači „najveće spasenje”? To znači da sud i grdnja nisu obično spasenje, već najveće spasenje. Kada Bog ne bi sprovodio delo suda i grdnje, zar Njegovo iskupljenje čovečanstva ne bi bilo najveće spasenje? Zar Njegovo donošenje zakona ne bi bilo najveće spasenje? Ti si podelio Božje delo u tri etape na stepene, kao da je donošenje zakona bio prvi stepen spasenja, raspeće drugi stepen spasenja, a sud i grdnja najveće spasenje. Zar to nije besmislica? Da li je prikladno reći tako nešto? Da li je to ispravno? Ako te prazne reči saopštiš religioznoj osobi, ona neće biti u stanju da uoči nikakvu grešku u njima. Ona ne razume; nije ranije čula ni o jednoj od tih stvari koje joj govoriš, neće znati za njih – smatraće da sve zvuči sveže, originalno i prilično dobro. Ali, ako te iste reči govoriš nekome ko razume istinu, on će odmah prepoznati da su to prazne reči i sažete doktrine, lišene bilo čijeg suštinskog razumevanja ili ličnog iskustva. Dalje se navodi: „Mi ćemo svedočiti o Tvojoj svetoj i pravednoj ljubavi.” Ovde se Božja ljubav opisuje kao sveta i pravedna. Autor himne ne tvrdi da je Božja suština sveta i pravedna, već da je Božja ljubav sveta i pravedna, zagovarajući ideju da Bog treba da voli čoveka. On zapravo smatra sledeće: Bog ne bi trebalo da iskazuje sud i grdnju niti da ispoljava gnev i uzvišenost; jedino je Njegovo iskazivanje ljubavi ispravno, i ta ljubav je sveta i pravedna. Odmah potom se navodi: „Ti zaslužuješ našu večnu hvalu.” Zbog čega autor himne hvali Boga? On Boga hvali samo zato što Bog voli čoveka. Da li je problem u tim rečima veliki. (Jeste.) Zašto kažemo da ovde postoji veliki problem? (Zato što se te reči zasnivaju na ljudskim predstavama i maštarijama; nedostaje razumevanje Boga i On se pokušava ograničiti.) Time se Bog ograničava. Nemaš razumevanje istine i nemaš pravo znanje o Bogu, a ipak pokušavaš da doneseš zaključak, tvoj rezime se ne slaže s Božjom rečju i daleko je od istine, a donekle čak i navodi ljude na pogrešan put. To se svodi na osudu Boga. Šta misliš da ljudi mogu dobiti pevanjem prvog stiha te himne? (Oni će steći predstave o Bogu.) Kakve predstave? (Oni će verovati da je Bog ljubav i da Bog ima samo ljubav i ništa drugo.) Šta je pogrešno u tome što se ljudi tako osećaju? Šta je loše u tome što ljudi žive u zagrljaju Božje ljubavi, okruženi i praćeni njome? Šta je pogrešno u tome što ljudi uživaju u punoći Božje ljubavi i nege? (Ovakvo razumevanje Boga je pristrasno, jer Božja narav obuhvata više od puke ljubavi.) Da li je to samo pristrasno? Tačnije rečeno, suviše je površno da čovek zna samo za Božju ljubav; to je prazno, jednostrano, teorijsko, emotivno osećanje. Razmislite o ovome: ako ljudi misle da je dovoljno da veruju i da znaju da je Bog ljubav, da li će im biti lako da postignu istinsku pokornost kada iskuse Božji sud i grdnju? (Neće.) Ali, oni imaju Božju ljubav kao temelj – zašto se ne bi lako pokorili? Da li će ovakvo svedočenje o Božjoj ljubavi uticati na ljude da prihvate sud i grdnju? (Neće.) Onda Mi recite, kakva je stvarna situacija i koje su praktične poteškoće u to uključene? (Ljudi uvek misle da je Bog ljubav, pa svakodnevno žele da uživaju u Božjoj blagodati. Kada Božji sud i grdnja donesu ljudima telesnu patnju, oni misle da ih Bog ne voli, pa im postaje teško da to prihvate i da se pokore Božjem sudu i grdnji.) Idemo dalje; da li ima još nešto? (Ljudi veruju da je Bog ljubav, pa kada se pobune protiv Boga i izdaju Ga, oni će odlučiti da ih Bog i dalje voli, i da će im pokazati milost i oprost. Zbog toga, ne osećaju potrebu da se pokaju.) Ako ljudi stalno žive u stanju u kojem maštovito veruju da ih Bog posebno voli i da im je naklonjen, mogu li prihvatiti činjenicu da imaju iskvarenu narav? Da li oni mogu prihvatiti različita stanja i iskvarenosti čoveka koje su otkrivene u Božjim rečima? (Ne mogu.) Teško im je da pređu iz tog stanja u stanje pokornosti, da prihvate Božji sud i grdnju; oni mogu samo da ostanu zaglavljeni u Dobu blagodati, verujući da je Bog njihova žrtva za greh, i da je ta žrtva za greh izraz neiscrpne i beskrajne ljubavi za njih. Ako oni ovako shvataju Božju ljubav, do čega to dovodi? Ponašali bi se poput formalnih vernika: ne bi obraćali pažnju na svoje grehe; jednostavno bi izgovorili večernje molitve, priznali bi grehe i smatrali da je time sve rešeno. Oni misle da će im Bog neprestano opraštati, iskazivati milost i dobrotu i pružati blagodat. Takvo razmišljanje im otežava da priznaju svoju iskvarenu narav, da prihvate Božji sud i grdnju, kao i da se pokore Njegovoj volji i da dostignu trenutak kada mogu da dobiju Njegovo spasenje. Kakve će biti posledice za ljude koji ostanu u tom stanju? Da li će se oni opirati Bogu i odbaciti Ga kada On ponovo dođe da sprovede novo delo? (Hoće.) Pa, da li će oni biti u stanju da dočekaju Božji povratak? Zašto religijski svet ne može da prihvati Božje delo u poslednjim danima? Zar to nije sve zbog pogrešnog razumevanja Boga? To je najstrašnija posledica! Ako ljudi ne poznaju Boga, biće im veoma teško da Mu se pokore – na šta ova činjenica ukazuje? Ona ukazuje na to da ljudi imaju iskvarene naravi, te da je njihova suštinska sklonost da se opiru Bogu i da se bune protiv Njega, da ne budu u skladu s Njim. Ljudi su u stanju da se na svakom koraku protive Božjim namerama i istini. Ljudska priroda i suštinska sklonost jesu da ne vole istinu; njihova suštinska sklonost jeste da se opiru Bogu i da se bune protiv Njega. Da li Bog može da voli takvu osobu? (Ne može.) Bez obzira na to da li ih Bog voli, i bez obzira da li su dostojni Božje ljubavi, Bog ne može naterati Sebe da voli takvog čoveka. Zar to nije činjenica?

Od vremena kada je Bog počeo da sprovodi delo suda i da otkriva suštinu iskvarenosti čovečanstva, pa do danas, Bog je izrazio istinu; On je izgovorio mnoge reči da bi spasio čovečanstvo, a izrekao je i mnoge oštre reči suda. Da li vi možete da uočite Božji istinski stav prema čovečanstvu? Na kraju, da li Bog voli ili mrzi čovečanstvo? Neki govore: „Iz činjenice da je Bog dao Adamu i Evi odeću od kože, shvatio sam i naučio da Bog voli ljude i da je Njegov stav prema čovečanstvu pun ljubavi; tu nema mržnje.” Da li je ovakvo shvatanje stvari ispravno? (Nije.) Šta je tu pogrešno? Time se tumače razne Božje odgovornosti, dužnosti i obaveze prema čovečanstvu kao da su učinjene zato što Bog voli čoveka, zato što je čovek divan, zato što zaslužuje ljubav i zato što je dostojan Božje ljubavi. Zar to nije pogrešno shvatanje stvari? (Jeste.) Sve što Bog radi proizilazi iz odgovornosti i dužnosti, a takođe i iz Njegove suštine. To se prvenstveno dešava zbog Njegovog plana, a potom zbog Njegove obaveze. Naravno, dok Bog ispunjava tu obavezu, On otkriva Svoju narav, kao i Svoju suštinu. Dakle, kakva je Njegova narav-suština? To je pravednost, svetost, veličanstvo i neuvredljivost. S takvom naravi i suštinom, a suočen sa čovečanstvom koje je toliko duboko iskvareno od Sotone, kakvi bi trebalo da budu najispravniji Božji stav i zamisli o čovečanstvu? Da li bi oni trebalo da budu tolika ljubav prema čovečanstvu da On ne može da se odvoji od njega? (To bi trebalo da bude više stvar odgovornosti.) Njegova odgovornost je Njegovo delo. On ne voli čovečanstvo toliko da ne može da podnese da se odvoji od njega niti ga obožava do krajnosti; On nije preplavljen ljubavlju prema njemu niti ga čuva kao zenicu Svog oka – Božji istinski stav prema takvom čovečanstvu jeste da Mu je muka do srži. Dakle, zašto kažem da je ta himna gnusna do srži? Zato što izražava ljudske puste želje. Bog ima ljubav, pa ljudi smatraju da je On sve to uradio zato što je čovek divan i dostojan ljubavi. Grešiš, i toliko si razmaženo sentimentalan! Bog sve to radi zbog Svog plana i odgovornosti, a narav-suština koju Bog otkriva kada sve to radi jeste pravednost i svetost. Bez obzira na to šta Bog otkriva, u Božjoj suštini svakako postoji ljubav, a Bog za čovečanstvo radi to što radi isključivo zato što u Božjoj suštini postoji ljubav. Ali, Bog ne voli ljude po Svojoj subjektivnoj volji; On ne voli iskvareno čovečanstvo, On mrzi iskvareno čovečanstvo. Zašto Bog sprovodi delo suda u poslednjim danima? Zašto Bog ima takav stav kada razotkriva iskvareno čovečanstvo? To je određeno Božjom suštinom i naravi i to, štaviše, može da ukaže na jedno praktično pitanje: čovečanstvo živi pod Sotoninom vlašću i svi su sledbenici i obožavaoci Sotone; oni se ne pokoravaju i ne obožavaju Boga istinski, već su Njegovi neprijatelji. Da li Bog može da voli Svoje neprijatelje? (Ne može.) Bog otkriva ljubav i ima suštinu ljubavi, ali On ne radi sve to za ljubav. Ako misliš da Bog sve to radi za ljubav, govorim ti da je to potpuno pogrešna i bestidna pomisao. Ako tako misliš, onda klevećeš Boga. Ne uzdiži sebe previše, ne budi preterano sentimentalan! Neki ljudi govore: „Bog nije sve to uradio za ljubav. Pa, u tom slučaju, zar nema ljubavi u Božjoj suštini?” Da li je to tačno? (Nije.) Gde je tu greška? (Bog ima dobrotu i milost u Svojoj naravi.) Bog poseduje ljubav, ali On ne voli neselektivno. Bog je pravedan i svet, nemoguće je da On voli čovečanstvo koje je Sotona duboko iskvario – zapravo, Bog ima odbojnost prema ovom čovečanstvu i mrzi ga. Neki ljudi pitaju: „Pošto Bog oseća odbojnost prema čovečanstvu i mrzi ga, zašto i dalje obavlja sav ovaj rad nad njima?” Bog ima plan upravljanja i On je voljan da preuzme i ispuni tu odgovornost, tako da će On obaviti taj posao – to je Božje pravo i čovek ne može da se meša. Bog ima tu moć i On takođe ima autoritet da sprovede taj plan upravljanja, čiji je krajnji korisnik čovečanstvo, odnosno svi vi. Već je dovoljno to što čovek može da uživa takve koristi i da dobije toliko velike blagoslove; ne zahtevajte od Boga: „Pošto Ti poseduješ ljubav, moraš da me voliš.” Iz kog razloga da te voli? Zato što te je Bog izabrao? To sigurno nije razlog, zar ne? Zbog tvoje divote? Šta je to toliko divno kod tebe? Zato što izdaješ Boga? Zato što se buniš protiv Boga? Zato što si ispunjen Sotoninom iskvarenom naravi? Zato što se protiviš Bogu? Zato što se opireš Božjoj volji na svakom koraku? Uprkos svemu tome, da li Bog može i dalje da te voli? Da li On i dalje može da voli one koji Mu se opiru? Da li On i dalje može da voli đavole i Sotonu? Ako tvrdiš da Bog može i dalje da voli one koji Mu se suprotstavljaju, pa čak i đavole i Sotonu, zar to nije bogohuljenje? Da li smatraš da Bog može da voli đavole i Sotonu? Da li Bog može da voli Svoje neprijatelje? Da li Bog može da voli na neselektivan način kao što to čini iskvareno čovečanstvo? On to apsolutno ne može. Božja ljubav je principijelna. Stoga, ova ljubav koju ljudi zamišljaju ne postoji, to je samo puka želja i preterano sentimentalno razmišljanje; ona pripada ljudskim predstavama i uopšte nije u skladu s činjenicama, pa moram to ovde da razjasnim. Zašto te Bog ne voli? (Zato što je čovekova narav potpuno iskvarena i on nije dostojan Božje ljubavi.) „Nije dostojan Božje ljubavi” je otrcana fraza. Da li Bog mora da te voli samo zato što te je stvorio? To nije slučaj, zar ne? Bog je stvorio sve stvari i ceo univerzum. Da li On nužno mora da voli baš sve što je stvorio? Bog može da izabere da te voli i može da izabere da te ne voli; to je Božje pravo – to je činjenica. Još jedna činjenica jeste da, ako želiš da te Bog voli i ako želiš da dobiješ Božju ljubav, onda moraš da učiniš nešto dostojno Njegove ljubavi. Da li si ikada uradio nešto što zaslužuje Božju ljubav? Da li poseduješ ponašanje, ljudskost ili narav koji bi Bogu bili ugodni? (Ne.) Iako možda nije vidljivo u prvim godinama verovanja u Boga, s vremenom neki ljudi počinju da ispoljavaju pozitivne promene u ponašanju. Oni obavljaju svoje dužnosti i posao uz sve manje površnosti, u stanju su da teže načelima, da se uče poslušnosti i pokornosti, i da se ne ponašaju samovoljno. Ne oslanjaju se više na maštarije i predstave kada se suočavaju sa nečim, u stanju su da se mole i traže Boga, sarađuju sa braćom i sestrama i češće traže razgovor sa njima, a imaju i skromniji i rigorozniji mentalitet. Imaju pomalo iskrenosti i pomalo istinske vere u Boga, iako se ne može reći da su odani poslu koji im je poverila Božja kuća i Božji nalog. I u stanju su da se fokusiraju na stremljenje ka istini i da paze na promene u svojim naravima, u stanju su da preuzmu inicijativu u upoznavanju svoje iskvarenosti, arogancije i lažljivosti. Često se mole pred Bogom, traže od Njega da orkestrira okruženje, prihvataju Njegovu disciplinu i imaju više pozitivnih stvari u sebi. U Božjim očima, ta ponašanja su dragocena. Međutim, kada je reč o tome da li Bog voli ljude ili ne, da li oni treba da zahtevaju Božju ljubav? (Ne treba.) Ako ljudi svojim ponašanjem ispoljavaju te pozitivne težnje, napredak i promene, onda, sa ljudskog stanovišta, oni pokazuju izvesnu divotu i izraz određene pokornosti. Međutim, ta ponašanja su samo nada koja se u vama nazire. Ova nada znači da će, kroz Božje delo i vođstvo, ljudi razviti pozitivan, aktivan i saradnički stav, a istovremeno će ta ponašanja i otkrivenja svedočiti o Bogu pred Sotonom. Posmatrano iz ovog ugla, odnosno sa ljudskog stanovišta, ljudi imaju malo divote. Ali, kada se to sagleda sa stanovišta Svetog Duha, postavlja se pitanje: da li vas Bog na kraju voli ili ne? Da li imate osobine koje su vredne ljubavi ili ih nemate? Ako Mene pitate, vi ste još uvek daleko. Zato što bi, na osnovu kova, talenata i okolnosti u kojima žive, ljudi trebalo da budu u stanju da postignu znatno bolje rezultate. Zapravo, sve ono što ste vi do sada iskusili, stekli i spoznali, kao i promene koje ste postigli, može se ostvariti za samo pet godina da tome težite svom svojom snagom. Međutim, vama je trebalo punih deset godina da postignete te rezultate. Zar to nije predugo? Vaši umovi su malo otupeli, vaše reakcije su spore, vaši postupci su tromi; u mnogim situacijama, samo zahvaljujući blagovremenom orezivanju, disciplinovanju i nadzoru Višnjeg uspeli ste da postignete nešto. Ovakva postignuća su teško izvojevana, ljudi su platili izvesnu cenu, ali, kada se sagledaju plodovi tog truda, mogu se uočiti određeni aspekti ljudskog ponašanja i izražavanja koji mogu pružiti neku utehu. Međutim, ona su i dalje daleko od standarda divote o kojem je Bog govorio. Da li svi vi osećate da ste sada divniji nego što ste bili pre? (Ne.) Ne, još uvek to ne osećate. Otkrićeš šta sve pokazuješ o sebi uz malo samoispitivanja: „Ah, još uvek ima previše nečistoće u meni, čim razmišljam o nečemu, u mom umu se javljaju prevrtljive zamisli i sve radim površno. Čim sam ovako smeten, problemi se iznova jаvljаju i, kаdа ih preispitаm, one prevrtljive zаmisli se opet pojаvljuju, а jа ponovo izbegаvаm odgovornost i vrаćаm se nаvici dа udovoljаvаm drugimа.” Kao što možeš da vidiš, čak i ležernim preispitivanjem svog ponašanja tokom dana, uočio si značajnu meru iskvarenosti u sebi. Dakle, šta je onda to toliko divno kod tebe? Još uvek tražiš od Boga da te voli, a ipak sebe potcenjuješ; osećaš se potpuno bezvrednim i veruješ da ništa u vezi s tobom ne zaslužuje pohvalu ili ljubav drugih ljudi. Ako ni ljudi ne mogu da pronađu razlog da vas vole, kako biste mogli da očekujete da vas Bog voli? Da li bi to bilo moguće? (Ne bi.) Sada, kada smo dovoljno razjasnili te činjenice, zar ne bi trebalo odbaciti tu himnu? Trebalo bi. Ona je puna reči iz predstava i maštarija, kao i reči iz religije; pa da li vaše pevanje te himne čini ikakvo dobro drugima? Da li vam prija da je pevate i slušate? Pevanje te himne ne samo da ne doprinosi razumevanju istine, već i dovodi ljude u zabludu; ona ih ne oslobađa predstava, već njihove predstave produbljuje i učvršćuje. Zar to ne nanosi štetu ljudima? Pevanje te himne ne samo da vam otežava razumevanje istine; ono vam olakšava da živite unutar svojih predstava i svojih maštarija o Bogu; takva himna apsolutno nikome ne donosi dobro. Stoga se Moje srce ispunjava besom kada vas čujem da pevate tu himnu – godine slušanja propovedi i čitanja Božjih reči su vam prošle uzalud; čak i sada nemate istinsko razumevanje Božje naravi, toliko da poželim da vas prodrmam. Ko piše tekstove pune takvih predstava i maštarija? A vi ih i dalje pevate sa velikim zanosom. Zar nemate nimalo rasuđivanja? Vi Me gorko razočaravate. Sve ovo vreme ste verovali, a da niste stekli nikakvu istina-stvarnost; ne umete čak ni da razlučite reči predstava, maštarija ili besmislica, a ipak ih sve jednako pevate. Vaša vera je zaista u stanju potpune pometnje! Nemam više šta da kažem!

Pogledajte drugi stih himne „Za ljubav”. „Za ljubav, Bog se ponovo ovaplotio u poslednjim danima i došao u narod velike crvene aždaje.” Koliko velika mora da bude Božja ljubav? Da li je ispravno da veruješ da si ti naveo Boga da podnosi poniženje zbog ljubavi, da se ovaploti i dođe u narod velike crvene aždaje, gde se On suočio sa najvećim poniženjem da bi voleo i spasio ljude? Da li Bog sve to čini samo iz ljubavi? Ti razmišljaš samo o dobrom – Bog to radi zbog Svog plana upravljanja. U Božjoj naravi postoji suština koja se može sažeti u sledećoj izjavi: „Bog misli ono što govori, ono što govori biće učinjeno, a ono što On učini trajaće večno.” To je otkrovenje Božjeg autoriteta; kako bi to moglo da bude zbog ljubavi? Recite Mi, da li su ovi iskvareni ljudi dostojni toga da Bog doživi veliko poniženje dolaskom u narod velike crvene aždaje? (Nisu.) Oni nisu dostojni, gori su od mrava i crva, ne zaslužuju to. Da li ti misliš da Bog treba da se ovaploti i da nastavi da podnosi poniženje i Sotonin progon, a da pritom i dalje pruža Svoju ljubav ovom iskvarenom čovečanstvu? Da li tako misliš? Ta ideja je smešna. U stvari, to je Božji plan upravljanja. Bilo da se Bog ovaploti i da dođe u narod velike crvene aždaje ili da radi bilo koji drugi posao, to je samo jedan korak u Njegovom delu. Sada, kada se stiglo do te tačke, Bog mora da deluje na ovaj način. Zašto Bog uopšte sprovodi to delo? On to čini zbog Svog plana upravljanja, a u tom planu primalac Njegovog spasenja je iskvareno čovečanstvo. Sa bilo koje tačke gledišta, iskvareno čovečanstvo, bez obzira na zemlju porekla ili rasu, samo je predmet dela i kontrast u Božjem planu upravljanja. Da li je takav kontrast dostojan da mu Bog podari svu Svoju ljubav? Ne, nije. Nije ispravno tako govoriti niti bi se to trebalo tako okarakterisati. Upravo zato što Bog ima plan upravljanja i zbog činjeničnog stanja koje će On postići svoje delo upravljanja, ti se, kao čovek, kvalifikuješ da prihvatiš to stanje, što je veliki blagoslov. A ipak i dalje, ti bez stida govoriš: „Bog sve to radi zbog Svoje ljubavi prema nama.” To je ozbiljna greška, zabluda i čista besmislica.

Pogledajte sledeći stih: „Za ljubav, Bog podnosi odbacivanje i klevete, i doživljava veliko progonstvo i nevolje.” Da li je to tačno? Bog podnosi odbacivanje i klevete, i doživljava veliko progonstvo i nevolje. Bez obzira na to šta On podnosi, u Njegovom srcu postoji samo jedna misao, želja i cilj: da ispuni Svoj plan upravljanja. Bog ima veći cilj, ali On sve ovo ne radi da bi se posvetio čovečanstvu niti da bi darovao ljubav i sve Svoje dao ovom čovečanstvu koje je iskvareno, koje je neprijateljski nastrojeno prema Njemu i koje Ga smatra neprijateljem – to nije Njegov razlog. Neki ljudi govore: „Pošto Bog ne radi sve ovo iz ljubavi prema čovečanstvu, i pošto je Njegovo podnošenje odbacivanja, klevete i nevolja samo zarad Njegovog plana upravljanja, onda Bog nije dostojan čovekove ljubavi.” Da li je to tačno? (Nije.) U čemu je greška? Recite Mi šta vi mislite. (Bog radi sav ovaj posao zbog Svog plana upravljanja, ali tokom tog procesa ljudi zapravo dobijaju mnoge koristi, počinju da shvataju određene istine, i da postižu izvesne promene.) Da li je to sve? Recite Mi, da li je pozitivno ili negativno to što Bog doživljava odbacivanje i klevetu, i to što podnosi veliko progonstvo i nevolje zarad Svog plana upravljanja? (To je pozitivno.) Bog podnosi odbacivanje i klevetu, i doživljava veliko poniženje zarad Svog plana upravljanja; to je pozitivno. Da li vi znate zašto je to pozitivno? Koji je sadržaj Božjeg plana upravljanja? (Da porazi Sotonu i da oslobodi ljude iz Sotoninog ropstva.) Kako će Sotona biti poražen? Koji je to konkretan sadržaj? Koji je to konkretan radni projekat? To je spasavanje čovečanstva. To nije nejasno, zar ne? Poraz Sotone je jedan od aspekata; specifičan sadržaj Božjeg plana upravljanja, odnosno, konkretan projekat Božjeg dela, jeste spasenje čovečanstva. Gledano sa ljudskog stanovišta, da li je spasavanje čovečanstva pravedan cilj ili nepravedan cilj? (Pravedan cilj.) To jeste pravedan cilj. Da li je pogrešno da Bog podnosi odbacivanje i klevetu i sve vrste bola i poniženja da bi spasio čovečanstvo? (Nije.) Zar to nije pozitivno? Da li je to sebično? (Nije sebično.) Onda, kako to da vi ne možete to jasno da objasnite? Vi ne možete da objasnite tako jasne i očigledne stvari; umesto toga, vi ih slepo tumačite i proizvoljno donosite presude o njima. Zar to nije vrhunac gluposti i neznanja? Delo Božjeg plana upravljanja veliki je projekat, a detalji tog konkretnog projekta podrazumevaju spasenje čovečanstva. Neki ljudi govore: „Bog spasava čovečanstvo da bi ispunio svoje želje, da bi završio Svoj plan; Bog sve to radi za Sebe, a ne za čovečanstvo. Zar to nije sebično?” Da li je to sebično? (Nije.) Zašto to nije sebično? Delo koje Bog sprovodi pozitivno je i smisleno. Ono je izuzetno dragoceno i značajno za opstanak celog čovečanstva, kao i za njegovo odredište, ishod i stanje postojanja u narednom dobu. Uzimajući u obzir ove činjenice, da li je sebično da Bog podnosi sve ovo i da daje sve ovo kako bi završio Svoj plan upravljanja? (Nije.) Svrha Božjeg plana upravljanja jeste da spasi čovečanstvo, Njegove namere su dobre, divne, i istinska su ljubav; stoga se ne može reći da je Bog sebičan zato što udovoljava Svojim namerama. Samo iz ovog čina koji je Bog sproveo, iz ovog čina koji je On planirao, čovek može da vidi suštinu Boga i da vidi da je Njegovo srce divno i dobro. Iako je ovo čovečanstvo postalo razvratno, iako je sledilo Sotonu, puno Sotonine iskvarene naravi, buntovništva, otpora prema Bogu, bogohuljenja i neprijateljstva, Bog je i dalje u stanju da strpljivo spasava čovečanstvo, a da od toga nikada ne odustane. Iz čega sve to proizlazi? To proizlazi iz Božjeg plana upravljanja, iz Njegove želje. Da li je to sebično? Čovečanstvo je najveći i krajnji korisnik celokupnog Božjeg plana upravljanja. Svi vi ste jedini nosioci i naslednici obećanja, blagoslova i dobrih odredišta koje je Bog podario čovečanstvu. Dakle, recite Mi, da li je Bog sebičan? (Nije.) Bog nije sebičan. Ali, da li Bog sve ovo čini samo iz ljubavi? (Ne.) Značaj, vrednost i istine koje ljudi ovde treba da shvate suviše su duboki – kako bi to moglo da bude samo zarad malo ljubavi? Ljubav je samo mali deo emocionalnog izražavanja, fragment otkriven u emocijama i osećanjima, a ne celina. Ali, u delu Božjeg sprovođenja Njegovog plana upravljanja, i u procesu Božjeg spasenja čovečanstva, ono što je zaista otkriveno jeste celokupnost Božje naravi. A Njegova narav nije samo ljubav, odnosno, nije samo dobrota i milost; ona takođe obuhvata pravednost i veličanstvo, gnev i kletve, kao i mnoštvo drugih aspekata. Naravno, konkretno govoreći, tokom Njegovog dela u tri etape, Božja narav i suština se postepeno otkrivaju i obelodanjuju ljudima. Međutim, ljudi nisu u stanju da ih prepoznaju, i čak govore: „Bog je sve ovo uradio zato što nas voli.” Ova ideja o „ljubavi” koju ljudi imaju – zašto zvuči tako neugodno, tako mučno? Svesti takvo smisleno Božje delo, koje ima ogroman uticaj na odredište i ishod čovečanstva, na puko sitno osećanje ljubavi – zar to nije klevetanje Božjih namera, klevetanje Božjih ozbiljnih i promišljenih napora da spase čovečanstvo?

Sledeći stih glasi: „Za ljubav, Bog živi skromno i skriveno među iskvarenim čovečanstvom.” Ovde autor himne kaže da je i to učinjeno za ljubav. Bog ovo radi zato što je to neophodno za Njegovo delo; kako bi to moglo da bude za ljubav? Da li ima smisla da Bog živi među čovečanstvom iz ljubavi prema njima, i da bude skroman i skriven iz ljubavi prema njima? Koliko bi čovečanstvo moralo da bude privlačno i divno da bi Bog bio toliko nestrpljiv i voljan da živi među njima, i da se čak ovaploti i bude skroman i skriven? Da li su ovo činjenice? (Nisu.) Koje su činjenice? (Bog se zbog Svog plana upravljanja ovaplotio, postao je skroman i skriven, i došao je na zemlju da izrazi istinu i da spase ljude.) U teoriji, to je zbog Božjeg plana upravljanja. U očima ljudi, čini se da Božji skroman i skriven život među iskvarenim čovečanstvom Boga vrlo usrećuje, čini se da On živi sasvim udobno, osećajući radost svakog dana, i da je prilično zadovoljan dok posmatra svaki čovekov pokret, kao i njegova ponašanja i otkrivenja. Da li je to tako? (Nije.) Kako je to u stvari? (Bog ovo radi zato što Njegovo delo to zahteva.) Zato što Njegovo delo to zahteva; to je teorija. U stvarnosti, da li život među ljudima zaista Bogu donosi radost? Sreću? Zadovoljstvo? (Ne.) Kako bi onda Bog trebalo da se oseća? Primera radi, svi vi verujete u Boga i smatrate sebe prilično ispravnima, ali kada biste živeli sa uličnim klincima, razbojnicima, huliganima i bandama iz podzemlja, govoreći iste reči kao oni, jedući istu hranu kao oni i svakodnevno radeći iste stvari, kako biste se osećali? (Osećali biste odbojnost i bili biste zgađeni.) Kakvo bi bilo vaše stanje uma kada biste živeli sa silovateljima i ubicama? (Mučno.) Dakle, znate šta znači osećati se mučno – recite Mi onda, može li Bog da bude srećan živeći među iskvarenim čovečanstvom? Da li On može da bude radostan? (Ne može.) Tu nema sreće niti radosti – odakle bi onda ljubav došla? Ako uopšte nema radosti, sreće niti zadovoljstva, nije li za Njega protivrečno da ljude voli kao što voli Sebe, da ih voli toliko da ne može da se rastane od njih? Zar u takvoj tvrdnji nema elementa pretvaranja? Šta je tu tačno istina? Šta bi Bog zapravo trebalo da oseća živeći među iskvarenim čovečanstvom ako znamo da On ne oseća sreću, zadovoljstvo niti radost? (Bol.) Bol, to je veoma opipljivo osećanje. Još nešto? (Odbojnost.) Odbojnost, to je još jedno osećanje. Još nešto? (Mržnju prema čovekovoj iskvarenoj naravi.) Mržnju, gađenje i gnušanje. Tu je takođe i najiskrenije osećanje, a to je da se život među iskvarenim čovečanstvom, posebno kada je reč o međusobnom slaganju, razgovoru, zajedničkom radu i druženju, doživljava kao neverovatno poniženje. Kad je takvo stanje stvari, kad to stanje uporno traje, misliš li da bi normalna osoba i dalje mogla da ima ljubav? (Ne.) Ona ne može da ima ljubav. U odsustvu ljubavi, šta bi ona uradila? (Povukla bi se.) Povlačenje je želja, to je način razmišljanja. Međutim, da bi se suočilo sa činjenicama, šta bi trebalo uraditi? Zar ne bi trebalo uložiti napore da se ovi ljudi promene? (Trebalo bi.) Za ovakvo čovečanstvo, neophodno je praktikovati pružanje, obrazovanje, prekoravanje, razotkrivanje, orezivanje, ponekad i disciplinovanje i tako dalje; to je nužno i ne može se izostaviti. Ali, da li takvi postupci mogu doneti trenutne rezultate? (Ne mogu.) Šta bi onda trebalo uraditi? (Oni moraju da budu orezivani, disciplinovani i mora im se suditi tokom dugog vremenskog perioda.) Da li je lak posao orezivanja, suda i grdnje ljudi tokom dugog vremenskog perioda? Šta Bog mora da podnese da bi to uradio? (Poniženje i bol.) Bog radi sa neverovatnim strpljenjem. Šta to strpljenje donosi? Ono donosi bol. Dakle, kada Bog živi među iskvarenim čovečanstvom, On ne oseća radost niti sreću u Svom srcu. Bez radosti i sreće, da li On u svom srcu može da ima ljubav prema ljudima? On ne može Sebe primorati da ih voli. Kako onda On može da sprovede Svoje delo? Na osnovu čega? On samo ispunjava Svoju odgovornost. To je služba ovaploćenog Boga; ona je takve prirode. Ispunjavanje svoje odgovornosti znači u potpunosti ostvariti sve što je neko video, sve što zna, sve što treba da kaže i što treba da uradi najbolje što može. To se naziva ispunjavanjem svoje odgovornosti. Zašto je moguće ispuniti ovu odgovornost? Zbog Božjeg identiteta i suštine, zato što ovaploćeni Bog ima ovaj nalog i odgovornost, On neminovno nosi ovaj teret za čovečanstvo. Dakle, bez obzira na to s kakvim ljudima i s kakvim iskvarenim ljudskim bićima On živi, to je stvarno stanje stvari. Da li znate kakvo je to stanje stvari? To je stanje u kojem Bog ne oseća sreću niti radost, već mora da podnosi poniženje; istovremeno, On mora neumorno i neprestano da podnosi sve vrste ljudske iskvarenosti i buntovništva. Dok podnosi sve ovo, On takođe mora da neumorno govori i radi ono što treba reći i uraditi; On mora jasno da objasni stvari koje ljudi ne razumeju, a onima koji svesno čine prestupe, On mora da izrekne odgovarajuću disciplinu, odgovarajući sud i grdnju. Sve ovo što Bog radi povezano je sa Njegovim planom upravljanja i sa koracima Njegovog dela. Naravno, to ima još više veze sa Božjim konkretnim radnim projektom spasavanja čovečanstva. Ukratko, to ima veze sa Božjim ličnim odgovornostima. Sve ovo što Bog čini jeste ispunjavanje Njegove odgovornosti. Naravno, ono što On otkriva dok ispunjava Svoju odgovornost Njegova je suština i Njegova narav. Šta je onda suština ovaploćenog Boga, odnosno, suština tog običnog čoveka? Posebno u sprovođenju ove etape dela u poslednjim danima, On ne manifestuje znamenja i čuda niti prikazuje bilo kakva čudesa; sve što On može da uradi jeste da ljudima govori istine koje bi oni trebalo da poseduju i razumeju. On razotkriva iskvarene naravi koje ljudi sami nisu u stanju da prepoznaju, omogućavajući im da ih spoznaju i priznaju, kao i da shvate suštinu i stvarne činjenice o iskvarenosti čovečanstva; svrha ovoga jeste da ljudi dožive istinsko pokajanje i da se dovedu na pravi put. Kada su ljudi u stanju da se istinski pokaju, kada su u stanju da razumeju i primenjuju istinu, oni ulaze u istina-stvarnost i nadaju se da će dobiti spasenje, čime se ispunjavaju delo i odgovornost ovaploćenog Boga. Kada su ljudi na pravom putu, ono što preostaje jeste da prime Božja iskušenja i oplemenjivanje – time se završava delo ovaploćenog Boga; Njegove odgovornosti su ispunjene i Njegovo delo je dovršeno. Kada ovaploćeni Bog završi Svoje delo i dovede vas na pravi put, to znači da je Njegova služba završena i On više nema nikakvu obavezu prema vama. Šta znači to da nema obavezu? To znači da On više ne mora da bude sa tim ljudima i da podnosi stvari poput njihove iskvarenosti, predstava, pobune, otpora, odbacivanja i tako dalje.

Bilo da razmatramo celokupni Božji plan upravljanja ili neko konkretno delo ovaploćenog Boga, da li je išta od toga urađeno samo za ljubav? Nije nijedno. Božji Duh sa neba posmatra čovečanstvo na određeni način, a ovaploćeni Bog na zemlji ima približno isto gledište. Zašto kažem „približno”? Ovaploćeni Bog na zemlji u stanju je da slabosti čovečanstva posmatra iz nešto obzirnije perspektive zahvaljujući Svojoj ljudskosti, zahvaljujući svom suživotu sa stvorenim čovečanstvom u istom prostoru, a i zahvaljujući tome što, poput iskvarenog čovečanstva, On poseduje spoljašnje karakteristike ljudskog bića. Shodno tome, ovaploćeni Bog može da živi sa ljudima u nešto većem skladu nego što to može Bog na nebu. Pogledajmo to na ovaj način: da se Bog nije ovaplotio, da li biste svi vi sedeli ovde u ovom trenutku? Ne biste sedeli. Sve ovo je posledica potreba Božjeg dela – to je jedini razlog zbog kojeg je On platio tako veliku cenu i lično došao ovde da to učini. Ukoliko bi Bog govorio ljudima sa neba, u izvesnom smislu bi im, zbog prostorne razdvojenosti, bilo teško da čuju Njegove reči. S druge strane, s obzirom na opsežne i obimne izjave Boga u poslednjim danima, ako bi On govorio sa neba na takav način, to bi bilo neprikladno, bez obzira na to sa kojeg stanovišta ili iz kog ugla to posmatrate. Stoga, jedina i najbolja opcija, koja je ujedno i najkorisnija za čovečanstvo, za Božji plan upravljanja i za delo spasenja čovečanstva, jeste da se Bog ovaploti; ovaploćenje Boga jeste jedina opcija i jedini način da se sprovede to delo. Samo ovaploćeni Bog može da sprovede to delo, samo je On sposoban da izvrši taj rad i da postigne te rezultate. Ako pogledaš obim reči koje je Bog izgovorio u poslednjim danima, mnogo ih je izrečeno. Kako bi se toliko toga moglo preneti bez metode ovaploćenja? Kada bi Bog govorio sa neba u obliku groma, koliko ljudi bi smrtno stradalo svaki put kada bi On sudio i osuđivao zle ljude? Malo ko bi preživeo. Kada bi Bog govorio iz vihora ili iz plamena, koliko bi se vihora i požara moralo desiti da bi On mogao da završi izgovaranje ovih reči? Takav pristup bi uznemirio celo čovečanstvo. A nakon svih ovih godina tokom kojih je ovaploćeni Bog govorio, da li su Njegove reči uticale na uobičajeni život čovečanstva? Ni najmanje. Svet se ne obazire na to niti to iole utiče na njega. Time se u potpunosti ostvaruje svrha delovanja ovaploćenog Boga; bez ovaploćenog Boga, ovakav rad zaista bi bio neizvodljiv. Postoji tajnovitost u samom radu ovaploćenog Boga. Bog ne želi da ceo svet i celo čovečanstvo zna za to; On ne želi da ovi neznabošci, koje nije Bog izabrao, znaju za to. On te reči može da izrazi samo u stanju skrivenosti, tako da je usvajanje metode ovaploćenja najsmislenije; to je takođe i najmudrija metoda. Samo kada se Bog ovaploti, to može ostati tajna. Božja mudrost i svemogućnost se ogledaju u tome što Njegovo ovaploćenje živi u istom prostoru kao i čovečanstvo, prenoseći čovečanstvu istinu ljudskim jezikom, na način i u formi koje čovečanstvo može da prihvati. Ovo je nešto što samo Bog može da učini; to je prevazilazi čovečanstvo. Sve ovo se odnosi na Božji veliki plan upravljanja. Bilo bi previše pojednostavljeno, suprotno činjenicama i zaista neopravdano ako bi čovek jednostrano opisao takav veliki Božji plan upravljanja kao nešto što se čini samo za ljubav. Ukratko, bez obzira na sadržaj dela koje se obavlja, taj oblik Božjeg ovaploćenja ovog puta je zaista izazvao znatno uzbuđenje i ostvario značajan uticaj širom sveta i među celim čovečanstvom, što pokazuje koliko je ova činjenica zapravo ogroman događaj. Činjenica i oblik Božjeg ovaploćenja sami su po sebi tema sporenja u celom svetu i u celoj verskoj zajednici; to je događaj prema kojem je čovečanstvo neprijateljski nastrojeno, koji čovečanstvo osuđuje i odbacuje, i koji je čovečanstvu najteže da dokuči i da zamisli. To što Bog može da radi na ovaj način pokazuje Njegovu mudrost, Njegovu moć, Njegovu svemogućnost i Njegov autoritet; to se uopšte ne čini zbog neke male ljubavi, ili zbog neke trivijalne stvari ili nekog razloga sitnog poput semenke susama. Drugim rečima, veliki događaj koji može uzdrmati čitav verski svet, ceo politički svet, celo čovečanstvo, pa čak i ceo univerzum, ne proizlazi iz ljubavi, već proizlazi iz Božjeg plana upravljanja i Njegove želje da spase čovečanstvo. To je najveća vizija treće etape Božjeg dela; to je najveća vizija koju ljudi treba da razumeju, da znaju i da shvate. Ako ovu viziju svedeno odrediš rečima: „To je zbog Božje ljubavi; Bog nas voli. Gle, Bog se već jednom ovaplotio i bio razapet iz ljubavi prema nama, a ovog puta se ponovo ovaplotio i došao da nas voli” – zar to nije ozbiljna greška? Definisanje takve velike vizije Božjeg dela kao nečega što se čini za ljubav suviše je površno. Ako ne poznaješ Boga, neka bude tako; ali smesta zatvori usta, ne govori besmislice i nemoj nasumično da izražavaš mišljenje. Već sam vam napomenuo, kada je reč o Božjoj naravi, Božjoj suštini i viziji Božjeg dela, ljudi ne bi trebalo da sude ishitreno, da proizvoljno donose zaključke ili da nemarno postavljaju ograničenja. Ako ne razumete, samo priznajte da ne razumete. Ako razumete malo, onda odmah recite: „Razumem samo ovoliko; ne usuđujem se da proizvoljno ograničavam i ne znam da li je to tačno.” Moraš da dodaš ovakve vrste objašnjenja i pojašnjenja – ne govori nepromišljeno. Ako govoriš nepromišljeno, onda, u manjim razmerama, možeš pogrešno da utičeš na druge, stvarajući im zablude i navodeći ih na stranputicu; u većim razmerama, možeš da uvrediš Božju narav. Ti karakterišeš Božji plan upravljanja i takvo veliko delo Božjeg spasenja čovečanstva kao ljubav, kao nešto što se čini iz ljubavi. Zar to nije besmislica? Da li bi trebalo išamarati ljude koji to govore? (Trebalo bi.) Zašto bi ih trebalo ošamariti? Zato što je to govor bez razmišljanja, to je izvlačenje stvari iz konteksta. Zar to nije prouzrokovano nadmenom naravi? Zar ti nisi tek pre nekoliko dana počeo da veruješ u Boga? Da li si Ga uopšte video? Da li razumeš Njegovu narav? Istinu o viziji Božjeg plana upravljanja ne možeš objasniti ni jasno ni temeljno, a ipak se usuđuješ da definišeš Božju suštinu i narav. Zar to nije krajnje drsko? Ti se usuđuješ da koristiš reč „ljubav” da definišeš tako veliku stvar; to je nešto što vređa Božju narav. Da li je veliki prestup uvrediti Božju narav? Svakako jeste. Neki ljudi govore: „Ne znam; ni ja ne razumem.” To je tačno. Upravo zato što ne razumeš niti znaš, i zato što si neznalica i glupav, ne bi trebalo da govoriš nepromišljeno. Možeš li ti, običan čovek, proizvoljno da sudiš ili da olako donosiš zaključke o Božjim poslovima? Celo čovečanstvo, čak i kada bi se udružilo, ne bi bilo u stanju da jasno objasni Božje poslove, a ti sam želiš da definišeš Božju narav, Njegovo delo i Njegovu suštinu sa svega nekoliko reči. Zar to nije uvredljivo za Božju narav? (Jeste.) Onda postoji ozbiljan problem sa ovom himnom. Ne samo da je ona puna smetenih, praznih, bogohulnih reči, već, što je najvažnije, može da dovede ljude u zabludu, da ih navede na pogrešan put i da ih zarobi u predstavama. Da li se ova himna može zadržati, uzimajući u obzir ozbiljne posledice koje izaziva? Apsolutno se ne može zadržati; mora se u potpunosti odbaciti.

Nastavljamo: „Za ljubav, Bog izražava istinu i donosi put večnog života.” Zar nije mučno kako ove reči ograničavaju stvari? (Jeste.) Čitajmo dalje: „Za ljubav, Bog sudi i Svojom rečju razotkriva sotonsku prirodu čovečanstva.” Recite mi, kada Bog izgovara oštre reči da razotkrije čovekovu iskvarenu narav, da li je to zato što Bog voli čoveka ili zato što se Bog gnuša čoveka i mrzi ga? (To je zato što se Bog gnuša čoveka i mrzi ga.) Bog se gnuša čoveka, pa koja je to Njegova narav? (Pravednost, svetost.) Tačno tako; to nije zbog ljubavi. Zar se time što ljudi tako definišu stvari one ne postavljaju i ne razumeju pogrešno? Da li ima ikakvog praktičnog znanja o istini u toj izjavi? To je iskrivljeno i jednostrano razumevanje, pogrešno tumačenje, pogrešno shvatanje; ovaj stih donosi pogrešan prikaz. Zatim pogledajte sledeći stih: „Za ljubav, Bog nas kuša, oplemenjuje i orezuje da bi nas očistio od iskvarenosti.” Zar to nije isti problem kao i sa prethodnim stihom? (Da.) Problem je isti. I dalje u nastavku se navodi: „O Bože! Sve što je otkriveno u Tvom delu i Tvojim rečima jeste ljubav.” Zar to opet ne ograničava Boga? Šta je to što Bog otkriva? Svoju svetost i divotu, kao i Svoju pravednu narav. Bog ima gnev, veličanstvo, kao i milost i dobrotu, pa kako se može reći da je sve zbog ljubavi? To ograničavanje je tako mučno i proizvoljno! Zar ono nije uzrokovano nadmenošću? Ono što autor himne objašnjava i rezimira nema nikakve veze sa narav-suštinom otkrivenom u Božjim rečima i izjavama. Zatim se navodi da je sve ljubav, što je ne samo irelevantno, već i iskrivljeno i pogrešno – to je potpuno pogrešan prikaz. Ljubav jeste emocija, i ona se može ispoljiti kao neka radnja ili kao ponašanje, ali ona nije primarna suština Boga; Bog ne voli ljude neselektivno. Da li je moguće da je Božja ljubav toliko bezgranična da za nju nema dovoljno prostora, do te mere da On voli čak i Sotonu, iskvareno čovečanstvo i Svoje neprijatelje? Da li je to tako? Božja ljubav nije bez načela; ona je principijelna. On voli pozitivne stvari, a mrzi negativne i zle stvari. Recite Mi, da li Bog voli ljude koji iskreno veruju u Njega? Da li voli one koji odano obavljaju svoju dužnost? Da li voli one koji Mu se pokoravaju? Da li Bog voli ljude koji, nakon što su iskusili Njegov sud i grdnju, imaju u svom srcu istinsko pokajanje, imaju istinsku pokornost Bogu, i istinski vole Boga? Ako ljudi razumeju istinu i mrze svoje iskvarene naravi, onda je njihova „mržnja” pozitivna stvar. I da li ih Bog voli? (Da.) Oni koji su u stanju da prihvate istinu pozitivni su ljudi, a oni koji su u stanju da se pokore Bogu još su pozitivniji. Bog voli pozitivne ljude; On mrzi đavole i Sotonu. Oni koje On proklinje i kažnjava svi su odreda zli ljudi, ali su oni koje Bog voli svi redom iskreni, ljudi koji teže istini. Stoga, Božja ljubav je principijelna; ona nije bez načela. To što je Bog prema nekim ljudima milostiv ne podrazumeva nužno da ih voli. Ove stvari se moraju jasno razumeti; Božja ljubav se ne sme slepo definisati. Nemarno govoriti o Božjoj ljubavi i slepo je definisati nesumnjivo predstavlja osudu Boga i bogohuljenje.

Pogledajmo, dalje, da li je ispravno govoriti: „O Bože! Tvoja ljubav nije samo dobrota i milost, već je ona, i više od toga, grdnja i sud”? (To je ispravno u teoriji, ali nije primenljivo u praksi.) U teoriji nema problema, ali je veoma teško povezati ovo sa Božjom ljubavlju. Ove reči ne treba smatrati pogrešnim, ali ih ne treba smatrati ni ispravnim. One su besmislica, koju jedva da treba spominjati. Nastavljamo dalje: „O Bože! Tvoj sud i grdnja su najistinitija ljubav i najveće spasenje.” Šta svi vi mislite o tome? (Ovaj stih je netačan; on uspostavlja Božji sud i grdnju kao najveće spasenje, dok se Božje spasenje u stvari ne sastoji samo od toga.) Zar raspeće Božjeg ovaploćenja, Njegovo ispaštanje i nošenje svih grehova čovečanstva nisu najistinitija ljubav? Zar oni nisu najveće spasenje? (Jesu.) Prema tome, u poređenju sa sudom i grdnjom, šta je zaista „najveće”? U stvari, nakon ozbiljne analize, ova izjava se pokazala kao netačna, neprikladna i suviše strogo ograničena. Ona ne bi trebalo da bude izrečena na ovakav način. Ne bi trebalo govoriti da je sve što Bog čini ljubav, ali je ispravno govoriti da sve što Bog čini ima pozitivan efekat na ljude, te da je sve to spasenje i milost za ljude, zato što se sve to čini za dobrobit čovečanstva. Ako o Božjem sudu i grdnji govorite kao o „najvećim” i podižete ih na najviši nivo, to nije ispravno. Nešto što je „najveće” trebalo bi da bude jedino, bez poređenja; Božji sud i grdnja ne mogu se nazvati „najvećim” u poređenju sa drugim Božjim delima. Neko je jednom napisao himnu, a jedan od stihova glasi: „Volim Božju pravednu narav više od Njegove ljubavi i milosti.” Da li su ove reči tačne ili netačne? (One su netačne.) Šta nije u redu sa njima? (One hijerarhijski razpoređuju Božju pravednost, svetost, dobrotu i milost.) Zapravo, ova izjava je tačna i predstavlja istinsko iskustvo ljudi nakon što su doživeli Božji sud i grdnju. Kakva je pozadina tog istinskog iskustva? Iza toga stoji sledeća priča: kada ljudi uživaju u Božjoj dobroti i milosti, oni mogu samo da dobiju blagodat, ali nikada ne mogu da prepoznaju svoje iskvarene naravi niti da ih odbace. Jedini način da se otarase tih iskvarenih naravi jeste da iskuse Božji sud i grdnju, kao i da podnesu bol mnogih kušnji i oplemenjivanja. Stoga, na temelju navedenog i u tom kontekstu, ljudi dolaze do ovakvog razumevanja; ono je tačno, odgovara činjenicama i nije teoretska logika. Ova himna je konstruktivna, ali niko od vas to ne može da vidi; zaista vam nedostaje rasuđivanje. Šta potvrđuje taj nedostatak rasuđivanja? Koji je razlog tog nedostatka? Razlog je nerazumevanje istine. Himna „Za ljubav” puna je besmislica: nije praktična, ne dopada mi se i ne pada mi na pamet da je pevam. Koliko mali rastom morate da budete da biste je pevali tako ushićeno i zarazno! Vi niste u stanju da shvatite bilo šta, a ne razumete ni istine u koje bi ljudi trebalo da uđu, a ipak želite da komentarišete Božju suštinu i Njegov plan upravljanja. Zar to nije nedostatak razuma? Ljudi bez razuma koji se usuđuju da govore preko reda ne posvećuju se svojim pravim zadacima; oni uopšte nisu pragmatični.

U nastavku se navodi: „Mi ćemo svedočiti o Tvojoj svetoj i pravednoj ljubavi i Ti zaslužuješ našu večnu hvalu.” Naravno da je neophodno da se Bogu uputi večna hvala, ali može li se zaista reći da ljudi hvale Boga ako je to jedini način na koji Ga doživljavaju? Recimo da Bog nekoga ne voli; On ga se gnuša i mrzi ga do krajnjih granica. Ako ta osoba, uprkos tome, može da voli i hvali Boga, onda ona ima određeni rast i određeno istinsko znanje o Bogu. Koji pridevi određuju „Božju ljubav” u stihu „Mi ćemo svedočiti o Tvojoj svetoj i pravednoj ljubavi i Ti zaslužuješ našu večnu hvalu”? To su pridevi „sveto” i „pravedno”. Obratite pažnju na to koliko autor himne veruje da je Božja ljubav velika. On koristi Božju suštinu da definiše Božju ljubav, govoreći da je Božja ljubav pravedna i sveta – zar to nije očigledno? Ljudi nisu voljni da uživaju u običnoj ljubavi niti uživaju u milostivoj ljubavi ili u ljubavi koja neguje ljude; oni će hvaliti Boga samo kada uživaju u Njegovoj svetoj i pravednoj ljubavi, i zato govore da Bog zaslužuje večnu hvalu. Da li je to tačno? Bez obzira da li se posmatra sa stanovišta činjenica ili logike, ova izjava je toliko pogrešna da je potpuna besmislica; to je mentalni bolesnik koji bljujezbrku reči da bi naveo ljude na pogrešan put. Zar mislite da je to sekularni svet? U svetu, svakakvi zli i prljavi duhovi, svakakvi karakteri i problematične ništarije, kao i oni koji imaju malo veštine, elokvencije ili drskosti, usuđuju se da se propovedaju i izvode ali, u kući Božjoj, istina ima autoritet. Svi ti mali đavoli moraju da budu sklonjeni sa scene; moraju da budu očišćeni iz crkve. Sve njihove jeresi i zablude moraju se detaljno analizirati kako bi svi mogli da ih otvoreno razaznaju i da ih okarakterišu. Posmatrano iz tog ugla, šta je Božja ljubav? Ako kažete da je ona pravednost i svetost, da li je to tačno? (Nije; Božja ljubav nije samo to.) Šta je onda Božja ljubav? (Tu su takođe sud i grdnja, ali i veličanstvo i gnev; sve je to Božja ljubav.) Božja ljubav je Božja ljubav, a Božja suština je Božja suština. Ljubav Božja je u Božjem srcu i umu, u Njegovim osećanjima, u Njegovoj suštini i u Njegovim delima. Da li ti to možeš jasno da objasniš? Ipak, govoriš o Božjoj ljubavi kao o pravednosti i svetosti, usuđuješ se da je definišeš na taj način – kako drsko od tebe! Da li Bog prihvata tvoju upotrebu takvih definicija kao hvalu? (On ne prihvata.) Zašto ne prihvata? (Zato što je to bogohuljenje.) Bog je zgađen, a ti pričaš čiste i potpune besmislice! Tvoja slepa hvala je beskorisna, i Bog nije zadovoljan njome. Božja potreba za hvalom čovečanstva nije toliko velika. On nema želju za tim; nije Mu potrebna čovekova hvala da bi živeo udobno ili da bi imao samopouzdanje. Da li On ima tu potrebu? (Nema.) Delo koje Bog sprovodi jeste da spase čovečanstvo i da mu podari dobro odredište, te On obavlja određeni posao za opstanak čovečanstva u narednom dobu; svrha svega toga nije da dobije ljudsku hvalu. To što čovečanstvo odaje hvalu Bogu samo je jedan od rezultata Njegovog dela, ali, ako ljudi imaju pogrešna shvatanja o Bogu i hvale Ga slepo, onda Bog to neće dozvoliti niti prihvatiti. Ako ljudi u svom povlađivanju sebi veruju da Bog pridaje veliku važnost hvalospevima čovečanstva, zar to nije pogrešno tumačenje? Zbog toga što ljudi upućuju Bogu nešto malo hvale i svedočanstva, oni misle da je On time duboko dirnut, a u stvari, On nije uopšte dirnut. Zar to nije ono što Bog zaslužuje? To je sasvim normalna stvar.

Pogledajmo nastavak: „Za ljubav, Bog stavlja ljude, događaje i stvari u službu kako bismo mogli da dobijemo istinu i život.” Da li je ovaj stih tačan? (Nije.) Šta nije u redu sa njim? Da li je problem u rečima „za ljubav”? Sve je u prve dve reči, koje pogrešno usmeravaju i koje navode na pogrešan put u toj meri da zbunjuju umove ljudi, što im onemogućava da razlikuju ispravno od pogrešnog. Ubuduće, izbegavajte nepravilnu upotrebu reči „za ljubav”. Reči koje slede nakon njih, „Bog stavlja ljude, događaje i stvari u službu kako bismo mogli da dobijemo istinu i život”, istinite su. Takav sadržaj postoji u Božjem delu, ali bilo bi pogrešno okarakterisati to kao Božju ljubav. To je Božja sila, Božji autoritet i Božja mudrost; to nije zbog ljubavi. Preciznije rečeno, to nije samo zbog Božje ljubavi. Bog ima moć da pokrene sve ljude, događaje i stvari kako bi služili čovečanstvu koje On želi da spasi. On pokreće sve stvari i teme da bi služili čovečanstvu koje želi da spase i da bi služili Njegovom delu upravljanja, a krajnji korisnik toga je čovečanstvo – ljudi dobijaju istinu i život. Ako ti govoriš da je to samo zbog ljubavi, zar onda Božja mudrost, autoritet i sila više ne postoje? Nije ispravno govoriti da je to samo zbog ljubavi, pa su orijentacija i pozicioniranje takvih izjava takođe pogrešni. Šta znači kada se kaže da su sve te izjave pogrešne? To znači da te izjave nisu u skladu sa istinom. One su izrečene na iskrivljen način; one nisu stvarnost istine i nisu praktična strana istine koju ljudi doživljavaju.

Pogledajte sledeći stih: „Za ljubav, Božji sud i grdnja nam omogućavaju da se odvojimo od Sotoninog uticaja i da dostignemo spasenje.” Da li postoji neki problem u njemu? I dalje je problem u dve reči „za ljubav” koje su neprikladna pretpostavka. Nema ničeg pogrešnog u frazi „Božji sud i grdnja nam omogućavaju da se odvojimo od Sotoninog uticaja i da dostignemo spasenje”, zato što je to rezultat Božjeg dela. Međutim, postavlja se pitanje zašto autor himne stalno dodaje reči „za ljubav” na početku? Kakvu pouku možete da izvučete iz toga? Kada je reč o komentarisanju, definisanju ili ograničavanju Božje narav-suštine, morate da budete posebno pažljivi i da usvojite stav skrušenosti i opreznosti. Ako ste u stanju da neobuzdano pričate gluposti, i ako je sve što kažete besmislica, prazne reči, hvalisanje i bogohuljenje, onda ćete uvrediti Božju narav i izazvati da vas se On gnuša i da vas mrzi. U poređenju sa suštinom Boga, da se izrazimo pomalo neadekvatno, čovekovo znanje o Bogu može se opisati samo kao kap u okeanu ili kao zrno peska na plaži. Jaz između to dvoje je ogroman, a kada se ljudi i dalje usuđuju da ograničavaju stvari i da samovoljno donose zaključke, proizvoljno tretirajući svoje predstave kao istine i formulišući ih u reči, onda će nastati veliki problem. Koji je to veliki problem? (Bogohuljenje.) Bogohuljenje je problematično i ozbiljno po svojoj prirodi. Ako ne želiš da svojom ličnom voljom bogohuliš, onda bi trebalo da se čvrsto pridržavaš onoga što sam upravo rekao, to jest, budi oprezan i pazi šta govoriš. Šta znači „paziti šta govoriš”? (Ne iznositi proizvoljne komentare o Bogu i ne ograničavati Ga.) Tako je. Kada se govori o pitanjima koja uključuju vizije, „uključivanje vizija” je samo opšti izraz; konkretnije, to se odnosi na pitanja koja uključuju Božji plan upravljanja, Njegovo delo i narav-suštinu. Dakle, govori i postupaj oprezno u vezi sa pitanjima koja se odnose na ove vizije, i nemoj proizvoljno da ograničavaš ili da sudiš. Neki ljudi govore: „To je baš ono što sam mislio.” Ali, da li je ispravno da ti veruješ da je to baš tako? Ne budi suviše nadmen i samopravedan. Ako ono što misliš nije tačno, a ti i dalje pričaš besmislice i proizvoljno svodiš stvari, onda je to sud, klevetanje i bogohuljenje – i možeš te snaći nešto veće od onoga što očekuješ. Neki ljudi ne mogu to da prihvate, i govore: „To je samo moje viđenje, a ako mi Ti ne dozvoliš da govorim, tražiš od mene da se pretvaram.” Kako je to zahtev da se pretvaraš? To je savetovanje da budeš oprezan i da ne govoriš ništa o čemu nisi dobro razmislio i pokušao da potvrdiš. To je za tvoje dobro; to je za tvoju zaštitu. Ako je ono što ti misliš pogrešno, da li znaš kakve će biti posledice nakon što to izgovoriš? Moraćeš da snosiš odgovornost za svoje reči. Ko god je antihrist počinio je mnoga zla dela, a kakve su ga posledice sačekale na kraju? Oni su morali da snose odgovornost za svoja dela, i crkva je morala da se uhvati u koštac sa njima. Stoga, ako imaš neku ideju ili određeno razumevanje, najbolje je da to potvrdiš pre nego što to izgovoriš. Pre nego što to pretočiš u pisanu formu, bilo da je reč o članku, tekstu ili komponovanju himne, potrebno ti je dovoljno činjenične osnove i teoretske podrške. Ako nemaš dovoljno činjenica i teorijske podrške, onda su previše nepraktične činjenice koje želiš da utvrdiš, a takvo je i ono za šta veruješ da je „istina”; to su samo prazne teorije i reči koje navode na pogrešan put. Moglo bi se reći da pokazuješ bezobzirnu smelost i da govoriš bogohulne reči.

Bog je izrazio toliko istina od početka Svog dela do sada, i postoje mnoge reči koje obuhvataju različita stanja i iskvarene naravi ljudi, kao i različite potrebe ljudi. Šta mislim pod tim? To znači da se može napisati toliko himni o temama koje se tiču ljudskog iskustva, ljudskog shvatanja Božje reči i ljudskog shvatanja Božjih zahteva. Ti možeš da pišeš o bilo kom aspektu u kojem imaš iskustva. Ako nemaš iskustva, nemoj da pišeš nasumično. Ako imaš iskustva, ali nisi dobar u pisanju himni, onda možeš da potražiš nekoga ko razume himne kako bi ti dao smernice pre pisanja. Ljudi koji ne razumeju himne svakako bi trebalo da izbegavaju da ih nepromišljeno pišu samo da bi popunili prazninu. Ljudi koji pišu himne moraju da imaju iskustvo i da uz to shvataju načela; oni moraju da govore iz srca i da izgovaraju praktične reči kako bi napisana himna bila od koristi ljudima. U nekim himnama iznose se ideje koje nisu ni malo praktične, već su to samo reči i doktrine koje ljudima ne donose nikakvu korist; bolje je uzdržati se od pisanja takvih himni. Dešava se da neki ljudi napišu himne, a potom zatraže od drugih da ih prepravljaju, iako ti koji prepravljaju zapravo nemaju iskustva niti književnog talenta, već se samo pretvaraju da ih imaju. Zar to nije obmanjivanje? Iako nemaju lično iskustvo, oni se i dalje upuštaju u prepravljanje himni za druge, što ukazuje na nedostatak samospoznaje. Stoga, oni koji nemaju iskustva ili istinskog znanja nikada ne bi trebalo da pišu himne. S jedne strane, oni neće učiniti apsolutno nikakvo dobro nikome, a s druge strane, samo će praviti budalu od sebe.

Pevanje himni jednim delom služi da hvalite Boga, a drugim delom da se upustite u duhovnu predanost i samoispitivanje, čime sebi omogućavate da imate koristi od toga. Vrednost himne određuje se prema tome koliko su njeni stihovi korisni i koliko dobra donose ljudima. Ako je neka himna dobra i zasnovana na iskustvu, u njoj će biti mnogo reči koje donose dobro ljudima i koje su korisne. Na šta se odnose korisne reči? One se odnose na stihove o kojima možeš da razmišljaš svaki put kada se susretneš sa nečim u svojim iskustvima. Te reči mogu da ti daju pravac i put praktičnog delovanja. One mogu da ti pruže određenu pomoć, inspiraciju i usmerenje, ili mogu da ti osvetle put. Prema tome, iz tih reči, koje potiču iz praktičnih iskustava, možeš da pronađeš poziciju koju bi trebalo da zauzimaš, stav koji bi trebalo da usvojiš, stanovište koje bi trebalo da zauzmeš, veru koju bi trebalo da imaš, i put koji bi trebalo da primenjuješ. Ili, iz tih reči, možeš da prepoznaš određene aspekte svoje izobličenosti, kao i da prepoznaš određene aspekte svog iskvarenog stanja, svoje otkrovenje iskvarenosti, ili svoje misli i ideje. Sve to je korisno za ljude. Zašto je to korisno za ljude? Zato što je to u skladu sa istinom, i zato što su to ljudska iskustva i spoznaje. Ako u stihovima postoje istinski praktične stvari koje mogu da budu korisne za tvoje životno iskustvo, pružajući ti pomoć, usmerenje, prosvećenje ili upozorenje u vezi sa rešavanjem tvoje iskvarene naravi, onda su te reči vredne i primenljive u praksi. Iako su neki stihovi skromni, oni su praktični. Možda nisu toliko elegantno sročeni, možda ne liče na poeziju ili prozu, i možda su svi napisani narodnim jezikom i od srca, ali, ako te reči izražavaju razumevanje istine i ako prenose stvarno iskustvo istine, onda su one za tebe poučne, praktične i vredne. Najveća poteškoća koju svi vi sada imate jeste to što ne znate kako da razlučujete; ne možete da prepoznate da li su neki stihovi samo prazne reči ili oni, pak, jesu reči i doktrine. Kakve god reči da se pevaju, vama je to u redu; vi ne razmišljate o tome da li su stihovi praktični, da li imaju svetlost istine, da li su od ikakve koristi ljudima, i da li su od ikakve koristi vama – nijedna od ovih misli vam ne prolazi kroz glavu. Ti i dalje smatraš da su himne prilično lepe i predivne nakon što si ih otpevao, ali ne znaš kakav su efekat imale na tebe. Zar to nije osoba kojoj nedostaje rasuđivanje?

Postoji himna koja se zove „Nema boljeg srca od Božjeg”, a svaki stih u toj himni jeste spoznaja koja proizlazi iz praktičnog iskustva. Ta himna je od velike pomoći ljudima – da li je iko od vas ikada čuo za nju? Što su stihovi bolji i što su poučniji za ljudski život, to ste vi manje voljni da ih prihvatite. Vi ih ne gledate niti im pridajete ikakvu pažnju, ne cenite te dobre stvari, ne znate kako da zadržite nešto što je vredno – čim to dobijete, to vam isklizne iz ruku. Kako ste svi vi uistinu osiromašeni i jadni! Preporučivao sam ovu himnu mnogo puta tokom okupljanja. Redovno pevanje takvih himni ostvaruje takav efekat da vam olakšava ulazak, olakšava vam rast vere u Boga, kao i postizanje istinske pokornosti Bogu. Ovi efekti su nemerljivi. Ovo je vredna himna, pa je preporučujem, ali niko od vas je ne peva. Vi još uvek ne znate šta je stvarnost, a šta su samo reči i doktrine, pa treba da pevate ove himne češće i da ih istinski osetite. Analizirajmo ovu himnu.

Prvi stih ove himne glasi: „Izabravši da volim Boga, dozvolio sam Mu da uzme šta god On želi.” Šta da uzme? Vaš status, porodicu, ugled, pa čak i dostojanstvo. Koji su bili elementi oplemenjivanja koji su zadesili Jova? Šta je Bog učinio? (On je uzeo Jovovu imovinu i decu.) Bog mu je uzeo sve, te je on u trenu ostao bez ičega, a celo telo mu je bilo prekriveno čirevima. To se zove lišavanje. To je konkretno lišavanje, a opšta svrha tog čina bila je da Bog testira Jova; to je bilo iskušenje, a jedan od konkretnih zadataka tog iskušenja bilo je lišavanje. Pogledajmo dalje u nastavku: „Iako se osećam pomalo tužno, ni jednom rečju ne prigovaram.” Zar to nije ljudski stav? (Jeste.) „Osećam se pomalo tužno.” Po vašem mišljenju, da li ljudi teško podnose kada im Bog nešto oduzme? (Da.) Teško im pada, osećaju bol, tugu, bespomoćnost i malodušnost; žele da plaču, da naprave scenu i da se pobune. Mnogo je pojedinosti u toj tuzi, pa da li je ova izjava realistična? (Jeste.) „Ni jednom rečju ne prigovaram.” Zar čovek nema ni jedan jedini prigovor? To je nemoguće, ali ljudi treba da streme ka tome; treba da dožive to i da usvoje ovakav stav. Da li te reči sadrže bilo kakvo pozitivno usmerenje za ljude? (Da.) „Ni jednom rečju ne prigovaram.” Trebalo bi da ljudi žive bez prigovora; ne bi trebalo da se žale. Ako ljudi imaju prigovore, trebalo bi da spoznaju sebe i da se ne žale na Boga, već da se pokore – ovo je stav čovekove pokornosti Bogu. Ljudi ne bi trebalo da se žale; prigovaranje je vrsta pobune protiv Božjeg dela i iskušenja, i nije istinska pokornost. Sledeći stih glasi: „Svojom iskvarenom naravi, čovek zaslužuje sud i grdnju.” Zar to nije činjenica? (Jeste.) Činjenica je da ljudi imaju iskvarene naravi, ali, ako ne prepoznaju ovu činjenicu, mogu li da izgovore tu tvrdnju? Ako ljudi to ne prepoznaju, onda neće ni priznati; ako oni to ne priznaju, onda neće davati takve izjave, tako da taj stih proizlazi iz istinskog iskustva ljudi. Izraz „čovek zaslužuje sud i grdnju” izgleda prilično jednostavno, ali koje je njeno implicitno značenje? Podrazumeva da ljudi imaju iskvarene naravi, da se bune protiv Boga i opiru Mu se, te da zaslužuju sud i grdnju. Koliko god patnje da to sobom povlači, ona je zaslužena – sve što Bog čini jeste ispravno. Da li su ove reči realistične? (Jesu.) Ovo je subjektivno priznanje posedovanja iskvarenih naravi dok se spremno prihvata sud i grdnja. Ovakav stav podrazumeva priznanje da su Božji sud i grdnja spasenje za ljude, te da Bog treba da deluje na ovaj način. To je stav pokornosti prema Božjem metodu rada putem suda i grdnje. Da li bi ljudi trebalo da imaju ovakav stav? (Trebalo bi.) Zaista bi trebalo. Dakle, kada se ova himna otpeva, da li ona donosi korist ljudima? (Da.) Koje koristi ona donosi? Ako ne pevaš ove reči, ti nećeš znati ovu činjenicu, ti nećeš znati koje gledište bi trebalo da imaš, kako bi trebalo da se pokoriš, ili kakav stav bi trebalo da usvojiš da bi se pokorio i da bi prihvatio Božji sud i grdnju. Međutim, ako pevaš ovu himnu i razmišljaš o njenim stihovima, osetićeš da su te reči veoma dobre, da su ispravne, da možeš reći „amin” na njih i da možeš priznati da proizlaze iz iskustva. Da li deluju uzvišeno? (Ne.) Ali, one ti donose pozitivno usmerenje, pružajući proaktivan i pozitivan put. Kada otkriješ da imaš iskvarenu narav i kada te Bog podvrgne sudu i grdnji, ti stihovi će ti dati ispravnu perspektivu i put praktičnog delovanja. Pre svega, moraš da shvatiš da bi ljudi, kada imaju iskvarene naravi, trebalo da prihvate Božji sud i grdnju. Tu nema diskusije; ne raspravljaj se sa Bogom. Bez obzira na to da li možeš da razumeš Njegove namere ili ne, prvo moraš da se pokoriš. Ko je kriv što imaš iskvarenu narav? Ko te je naveo da se opireš Bogu? Zaslužuješ da budeš podvrgnut sudu i grdnji. Odakle potiče ova pokornost? Zar to nije praktičan put? To je put praktičnog delovanja. Kako bi se čovek osećao nakon pevanja ovih stihova? Zar oni nisu izuzetno praktični? Oni nisu zapanjujući niti naročito uzvišeni; oni su sasvim obični, ali prenose činjenice, i ujedno svima koji pevaju ovu himnu pružaju put praktičnog delovanja. Možda oni nisu toliko lepo sročeni, ali su praktični.

Pogledajte sledeći stih: „Božja reč je istina; ne smem pogrešno da tumačim Njegove namere.” Da li je ova izjava tačna? (Jeste.) Šta je tačno u njoj? Neki ljudi govore: „’Božja reč je istina.’ Zar to nije očigledno? Zar to nije doktrina?” Taj stih služi kao osnova za sledeći: „Ne smem pogrešno da tumačim Njegove namere.” Kako je ova fraza nastala? Iz kakvog je stanja i raspoloženja izrasla? (Ako ljudi zaista veruju da je Božja reč istina, oni neće pogrešno tumačiti Boga.) Pošto ti tvrdiš da je Božja reč istina, ne bi trebalo pogrešno da tumačiš Božje namere. Onda, šta treba da radiš ukoliko dođe do nesporazuma? Odmah ostavi po strani svoje namere i tragaj za istinom. Sa stanovišta doktrine, ako znaš da su Božje reči istina, a i dalje pogrešno tumačiš Božje namere, u čemu je tu greška? (Greška je u neprihvatanju istine.) To je tačno. Stoga, trebalo bi da ljudi budu pokorni i da ne tumače pogrešno Božje namere. Pošto tvrdiš da je Božja reč istina – to je teorija koju razumeš – zašto onda pogrešno tumačiš Božje srce kada te zadese stvarni događaji? To dokazuje da nisi istinski prihvatio činjenicu da je Božja reč istina. Zar onda ovaj stih ne služi kao nagoveštaj? Šta ti on sugeriše? (Moramo verovati da je Božja reč istina, moramo čvrsto priznati tu činjenicu.) Moraš da veruješ da je Božja reč ispravna, da je ona istina. Pošto tvrdiš da je Božja reč istina, nemoj svoje namere da smatraš istinom ili ciljem kada te zadese neki događaji. Umesto toga, moraš da sagledaš kakve su Božje namere. Štaviše, da li je istina da Bog želi da te testira? (Jeste.) Ako tvrdiš da je to istina, možeš li onda pogrešno da tumačiš Božje namere? Pretpostavimo da se u sebi premišljaš o ovim terminima: „Da li će me Bog osuditi? Ako budem osuđen, da li ću biti kažnjen? Da li to znači da sam Bogu neprijatan i da će me uništiti?” Zar sve to nisu pogrešna tumačenja? (Jesu.) Sve su to pogrešna tumačenja. Dakle, zar rečenica „Božja reč je istina; ne smem pogrešno da tumačim Njegove namere” ne navodi sve vas da nešto shvatite? Zar nije poenta u tome da napustiš svoja pogrešna tumačenja, te da prihvatiš iskušenja koja ti Bog daje, da prihvatiš Njegov sud i da prihvatiš Njegovu grdnju? (Jeste.) Šta je osnova za prihvatanje? To je tvoje čvrsto priznanje da su Božje reči ispravne, da su one istina. Ljudi su ti koji imaju iskvarene naravi i koji greše. Oni ne smeju da koriste svoje namere kako bi spekulisali o Božjim namerama; Bog ne greši. Pošto je utvrđeno da Bog ne greši, ljudi bi stoga trebalo da prihvate sve što On čini.

Dalje se navodi: „U samoispitivanju, često otkrivam previše nečistoće.” Kako se ova nečistoća identifikuje kroz samoispitivanje? (Kada ljudi otkrivaju svoju iskvarenost.) Ona se identifikuje kada ljudi otkrivaju svoju iskvarenost; to je jedna strana toga. Kada Bog testira ljude, kada okolnosti koje On uređuje za ljude nisu po njihovoj volji, oni se često pitaju: „Da li me Bog više ne voli? Zar Bog nije pravedan? On nije pravedan kada to čini – Njegovi postupci nisu u skladu sa istinom i On ne uzima u obzir teškoće ljudi.” Ljudi stalno smišljaju zavere protiv Boga, razvijajući sve vrste iskvarenih naravi, misli, ideja, gledišta i sumnji u vezi s Njim. Zar to nisu nečistoće? (Jesu.) Naravno, to je takođe pokazatelj ljudske iskvarenosti. U sledećem stihu, „Ako se ne trudim svom snagom, možda će mi biti teško da budem usavršen”, ove reči predstavljaju misli autora himne, do kojih je došao razmišljanjem. Ti ne preispituješ svoju nečistoću, uvek pogrešno razumeš Boga i samo na rečima priznaješ da je On istina, ali, kada te zadese neki događaji, uporno se držiš svojih ideja, buniš se protiv Boga, žališ se na Njega, pogrešno Ga razumeš i ne prihvataš Njegov sud i grdnju. Ako ne napustiš te nečistoće, biće ti veoma teško da budeš usavršen; to jest, to će biti nemoguće, i neće biti nade jer nisi u stanju da prihvatiš istinu. Da li, po tvom mišljenju, ovi stihovi imaju praktičnu stranu? (Imaju.) Svaki stih ove himne obuhvata jezik i opise stvarnih stanja koja se javljaju kada ljudi stvarno doživljavaju određene situacije.

Pogledajmo sledeći stih: „Iako su današnje teškoće brojne, čast je uživati u Božjoj ljubavi.” Ovde se teškoće dovode u vezu sa Božjom ljubavlju i sa čašću. Zar ovo nije nešto što je proizašlo iz stvarnog iskustva? Zar ovo nije vrsta istinske vere i stava razvijenog iz čovekovih stvarnih postupaka i iskustava? Ove reči nisu izmišljene ni iz čega, one su nastale u kontekstu određenog raspoloženja, okruženja i događaja. Koje je tvoje mišljenje o ovom stavu? Ljudi podnose brojne teškoće, koje dovode do gubitka integriteta i dostojanstva. Ove teškoće, između ostalog, ljudima oduzimaju status i interese, čime im se nanosi velika bol. Međutim, došavši dovde, oni razvijaju istinsku veru u Boga i znanje o Njemu; oni osećaju da je sve to uživanje u Božjoj ljubavi, da je to posebno prihvatanje od Boga, da to nije Bog koji im otežava život. Oni smatraju da je to čast i da je to Bog koji ih voli, te da On zato deluje na ovaj način, tako što ih lišava i proverava, tako što ih podvrgava sudu i grdnji. To predstavlja stvarno, pozitivno stanje uma koji bi ljudi trebalo da imaju, a koje se razvilo u kontekstu stvarnog života. Kakav bi čovek izjavio: „Iako su današnje teškoće brojne, čast je uživati u Božjoj ljubavi”? Ovo svakako ne bi izjavio onaj tip čoveka koji je napisao himnu „Za ljubav”. Sve što su ti ljudi mogli da izgovore bile su smetene i prazne reči, kao i zvučne fraze i slogani. Da li su oni u stanju da izgovore reči: „Iako su današnje teškoće brojne, čast je uživati u Božjoj ljubavi”? Da li su oni u stanju da izgovore te reči iz dubine svog srca? Nisu. Sve što su izgovarali bile su isprazne reči, preuveličane reči i reči koje su ljudi voljni da slušaju. Na kraju su nekako sklepali himnu, misleći da su time pokazali svoju sposobnost i pamet. Po Mom mišljenju, nijedna reč u tim stihovima ne vredi ništa. Sve te reči su besmislice; trebalo bi ih odbaciti i nikome ne bi trebalo dozvoliti da ubuduće peva takve himne. Ako želite da pevate, treba da pevate himnu „Nema boljeg srca od Božjeg”, koja sadrži iskrene reči, reči iz srca. Te reči su poučne za ljude.

Poslednji red prvog stiha glasi: „Kroz teškoće učim se pokornosti”, što znači da su teškoće te koje ljude uče pokornosti. Zatim sledi stih koji glasi: „Nema boljeg srca od Božjeg.” Ovaj stih je zaista relevantan za temu. On predstavlja konačno razumevanje i iskustvo stečeno kroz sve ove stvari; to je naime razumevanje da Bog namerava da spasi ljude. Ono što ljudi treba da razumeju jeste da Božje srce prema ljudima ne bi moglo da bude bolje, te da je sve što On čini korisno za njih. Ono što On čini nije usmereno da nanese patnju ili nemir ljudima, već da ih pročisti. Stoga, autor himne može iskreno da izjavi: „Nema boljeg srca od Božjeg.” To je jezik ljudskosti. Da li bi iko mogao da izgovori reči „Nema boljeg srca od Božjeg?” bez određene količine iskustva i razumevanja, bez određene količine iskustva i bez razumevanja Božjeg dela i načina na koji On spasava ljude, kao i bez tih konkretnih pojedinosti. Nikako to ne bi mogao. Ponovo pogledajte iskaz: „Kroz teškoće učim se pokornosti.” Da li ova rečenica ima praktičnu stranu? Zar to nije nešto što ljudi stiču ili što požanju tek nakon što uđu u istina-stvarnost? (Jeste.) Šta je onda teškoća? Da li se ona ogleda u tome da nema dovoljno hrane, da se nema šta oblačiti ili, pak, u iskustvu zatvorskih muka? Ona se ne odnosi na fizičku patnju u tim oblicima. Pre bi se reklo da je to bitka koju ljudi doživljavaju u svojim srcima u vezi sa istinom, u vezi sa Božjim delom, sa Božjim spasenjem i Božjom mukotrpnom negom. Nakon takvog iskustva, ljudi osećaju da su u svojim srcima mnogo patili zbog svojih nadanja; oni konačno razumeju Božje namere, znaju da treba da Mu se pokore, uče da treba da Mu se pokore i stiču duboko iskustvo onoga što On čini. Tek tada mogu da izgovore: „Nema boljeg srca od Božjeg.” Većina ljudi ne može da izgovori takvu rečenicu. Sviđa mi se ova himna; sviđa mi se ovakva vrsta himne. Svakako će vam biti od pomoći ako često pevate ovu himnu. Svaki stih u njoj deluje tako što ograničava iskvarenu narav otkrivenu u vašem svakodnevnom životu; to vam je i vodič i pomoć ka praktičnom iskustvu i ka ulasku u istina-stvarnost. Kako bi bilo dobro da češće čitate ove stihove kada imate slobodnog vremena! Da li postoji ijedan stih u ovoj himni koji nije izgovoren u određenom stanju ili u određenom kontekstu? Da li postoji ijedan stih koji ne podrazumeva ulazak u određeni aspekt istine? Svaki stih to podrazumeva – ni u jednom nema praznih reči. Pogledajte poslednjih nekoliko stihova: „Iako sam izabrao da volim Boga, moja ljubav je uprljana mojim vlastitim idejama.” Izbor da se voli Bog jeste jedna široka, opšta, teoretska izjava. To zapravo znači prihvatiti Božji nalog, vršiti svoju dužnost i dati se za Boga, što je ovde sažeto u frazi „voleti Boga”. Ljudi osećaju da su i dalje uprljani svojim idejama; bez samospoznaje i bez ikakvog iskustva istine, ko bi mogao izgovoriti takvu frazu? Vi svakako ne biste mogli da je izgovorite, zato što vam nedostaje to iskustvo. U nastavku se navodi: „Moram težiti da dostignem duh poput Petrovog.” Cilj autora himne je da bude poput Petra. I vi ste sebi postavili kriterijum i cilj, i vi želite da budete poput Petra – pa, koji je vaš put? Ti takođe moraš da se trudiš, ali možeš li da izgovoriš frazu „Moja ljubav je uprljana mojim vlastitim idejama”. Kako ćeš dostići duh poput Petrovog ako ne znaš ni šta znači to da ti je ljubav uprljana tvojim vlastitim idejama? Postoji praktična strana ovog iskaza. Postaje još bolje u nastavku: „Bez obzira na to kako Bog dobija moju ljubav, moja je jedina želja da Mu udovoljim.” To je ono što ljudi zahtevaju od sebe nakon što iskuse teškoće i iskušenja; to je stav udovoljavanja Božjim namerama, stav pokornosti Bogu i težnja ka istini. Drugim rečima, ako ste u stanju da udovoljite Bogu, znači da ste postigli svoj cilj, bez obzira na to u kojoj meri možete da ga postignete. Postoji praktična strana ovih reči. Da li se osećaš ohrabreno i motivisano nakon čitanja tih reči? (Da.) One ljudima, nakon što ih pročitaju, daju cilj, podsticaj i usmerenje. Ponekad ljudi osećaju da, kako god postupali, ne mogu to dobro da urade, te zapadnu u negativnost. Međutim, kada pročitaju te reči i shvate da Bog ne traži mnogo od ljudi, oni pomisle: „Sve što treba da uradim jeste da ugodim Bogu. Ne tražim ništa drugo; tražim samo da napustim svoje telesne želje i sklonosti i da Mu ugodim – to je dovoljno.” Na kraju, sve se svodi na reči: „Iako su današnje teškoće brojne, čast je uživati u Božjoj ljubavi. Kroz teškoće učim se pokornosti. Nema boljeg srca od Božjeg.” Ove reči su prilično praktične.

Sve u svemu, himna „Nema boljeg srca od Božjeg” govori o istinskom iskustvu. Nakon što dožive Božje delo, Njegovu grdnju, sud i kušnje, ljudi uče da se pokore, počinju da razumeju Božje namere i znaju da nema boljeg srca od Njegovog. To je Božji divni aspekt, i to je ono što ljudi doživljavaju; to je takođe ono što ljudi treba da znaju. Ako ove stihove praktičnog iskustva i znanja pretočite u pesme i ako ih često pevate, imaćete veliku korist. S jedne strane, pevanje himni Božjih reči može da pomogne da se bolje shvati istina i da se brže uđe u istina-stvarnost. S druge strane, ako pevate ove iskustvene himne koje su napisali ljudi koji imaju stvarnost, vaše iskustvo i razumevanje će brže napredovati. To su uvidi i razumevanja zapisani nakon što su ljudi imali određena iskustva, a oni sadrže i put i smernice za ulazak koji ljudi treba da imaju. Dostupni su vam u gotovom obliku i biće vam od ogromne pomoći. Zašto ne komponujete muziku za takve iskustvene stihove? Zašto stalno komponujete muziku za stihove koji su isprazni, nepraktični i banalni? Vi ste suviše nepromišljeni, ne znate šta čini dobru himnu – pravo ste razočaranje! Ove iskustvene himne čine ljudima toliko dobra. Ako redovno pevate ove praktične reči, one se time utiskuju u vaše srce, što značajno pomaže vašem život-ulasku i promeni naravi. Ako zauvek ostanete zaglavljeni u etapi Doba blagodati – hvaleći Božju blagodat, Njegovu ljubav, Njegove blagoslove, i Njegovu milost i dobrotu – da li ćete ikada biti u stanju da uđete u istina-stvarnost? Vaš rast i stanje ostaju toliko jadno mali, uvek zaglavljeni u površnoj etapi; bez nekih dobrih himni koje će vas usmeravati, biće previše naporno da sami uđete u istina-stvarnost. Pogledajte himnu „Nema boljeg srca od Božjeg”. Molitveno čitajte tu himnu u svoje slobodno vreme. Ona sadrži put koji će te usmeravati i koji će ti pomoći da uđeš u istina-stvarnost; može ti dati ispravan smer da bi imao ispravnu perspektivu. Šta bi bile neke od ispravnih perspektiva? „Svojom iskvarenom naravi, čovek zaslužuje sud i grdnju.” Zar ovo nije vrsta ispravne i čiste perspektive koju bi ljudi trebali da imaju? Pored toga, da li su tačne reči „Božja reč je istina; ne smem pogrešno da tumačim Njegove namere”? (One su tačne.) Zaista moraš da ih prihvatiš, da se baviš njima i da ih iskusiš, a kada te zadese događaji, imaćeš put kojim ćeš koračati; ove reči će postati smernice za tvoje postupke i ponašanje. A tu je i stih: „Ako se ne trudim svom snagom, možda će mi biti teško da budem usavršen.” Ovo takođe predstavlja ispravnu perspektivu. Šta je sa stihom „Kroz teškoće učim se pokornosti. Nema boljeg srca od Božjeg”. Da li je ovo izgled koji treba imati? (Da.) Pažljivo pogledajte: ni jedna rečenica ovde nije samo prazna priča ili puke reči i doktrine; sve one govore o razumevanju i uvidu nastalom iz istinskog iskustva. U poređenju sa maločas pomenutom himnom „Za ljubav”, šta vi mislite da je praktično? Ono što je praktično treba zadržati, dok ono što je šuplje treba eliminisati i odbaciti; to ne treba promovisati. Ima onih koji govore: „Navikao sam da pevam te himne; ušle su mi u srce i ne mogu bez njih.” Ako ne možeš bez njih, onda nastavi da ih pevaš. Videću šta si dobio time što si ih pevao dvadeset godina – videću da li možeš ući u istina-stvarnost. Ako budeš pevao himnu „Nema boljeg srca od Božjeg”, ona će ti osvojiti srce nakon prvog ili drugog pevanja. Ako je budeš pevao mesec mesec ili dva meseca, tvoje stanje će se donekle promeniti, a ako zaista prihvatiš njene reči iz dubine svog srca, tvoje unutrašnje stanje će biti drugačije i potpuno ćeš ga preobraziti. Možeš celog života da pevaš te himne ispraznih teorija i besmislica, ali to neće biti ni od kakve koristi. Baš kao što su ljudi u Doba blagodati pevali te isprazne i površne himne celog života, a nisu spoznali istinu – to je čisto gubljenje vremena.

12. januar 2022. godine