Odlomak 1

Neki ljudi počnu da veruju u Boga kad uvide da su reči koje Bog izražava zaista istina. Međutim, kad dospeju u Božju kuću i vide da je Bog obična osoba, u svojim srcima razviju predstave. Njihove reči i dela postaju neobuzdani, oni postanu razuzdani, i počnu da govore neodgovorno, pa osuđuju i klevetaju kako im volja. Na ovaj način takvi zli ljudi budu otkriveni. Ta stvorenja bez ljudskosti često čine zlo i ometaju rad crkve, i ništa dobro im se neće desiti! Otvoreno se opiru, kleveću, osuđuju i vređaju Boga, otvoreno hule na Njega i suprotstavljaju Mu se. Takve ljude treba oštro kazniti. Neki ljudi pripadaju redovima lažnih vođa, i nakon što budu razrešeni, stalno su kivni na Boga. Okupljanja koriste kao priliku da nastave da šire svoje predstave i daju oduška svojim zamerkama; mogu čak i nepromišljeno izgovoriti razne grube reči ili reči koje daju oduška njihovoj mržnji. Zar takvi ljudi nisu demoni? Nakon što budu uklonjeni iz Božje kuće, osećaju kajanje, tvrdeći da su nešto pogrešno rekli u trenutku nepromišljenosti. Neki ljudi ne umeju da ih prozru, pa kažu: „Baš su jadni, i u srcu se kaju. Kažu da su dužni Bogu i da Ga ne poznaju, zato hajde da im oprostimo.” Da li se oproštaj može tako lako dati? I ljudi imaju svoje dostojanstvo, a kamoli Bog! Nakon što ovi ljudi završe s bogohuljenjem i klevetama, nekima se čine kao da se kaju, pa im oni opraštaju i kažu da su ovi tako postupili u trenutku nepromišljenosti – ali da li je to zaista bio trenutak nepromišljenosti? Oni uvek imaju nekakvu nameru dok govore, i čak se drznu da osuđuju Boga. Božja kuća ih je smenila, i izgubili su prednosti statusa, i plašeći se da će biti uklonjeni, izgovore brojne zamerke i posle plaču gorko i pokajnički. Da li je ovo iole korisno? Kad jednom izgovoriš reči, one su kao voda prosuta po tlu i ne može se povratiti. Da li bi Bog dopustio da Mu se ljudi opiru, da Ga osuđuju, i da hule na Njega kako im je volja? Da li bi On to prosto ignorisao? U tom slučaju, Bog ne bi imao dostojanstva. Neki ljudi, nakon što se opiru, kažu: „Bože, tvoja me je dragocena krv iskupila. Tražiš od nas da ljudima opraštamo sedamdeset puta sedam puta – i ti treba meni da oprostiš!” Kako je to besramno! Neki ljudi šire glasine o Bogu, pa postanu bojažljivi nakon što Ga oklevetaju. Plašeći se kazne, brzo padnu na kolena i pomole se: „Bože! Ne ostavljaj me, ne kažnjavaj me. Priznajem krivicu, kajem se, tvoj sam dužnik, pogrešio sam.” Reci Mi, da li takvim ljudima može da se oprosti? Ne! Zašto ne? Ono što su učinili vređa Sveti Duh, a greh huljenja na Svetog Duha nikada neće biti oprošten, ni u ovom životu ni u svetu koji dolazi! Bog je odan Svojim rečima. Poseduje dostojanstvo, gnev i pravednu narav. Misliš li da je Bog isti kao čovek, da će, ako neko postane tek malo bolji prema Njemu, On zanemariti njegove prethodne prestupe? Nikako! Da li ti se dobro piše ako se opireš Bogu? Razumljivo je ako učiniš nešto pogrešno usled trenutne nepromišljenosti, ili ako povremeno pokažeš nešto iskvarene naravi. Ali ako se direktno opireš Bogu, buniš se protiv Njega i suprotstavljaš Mu se, i ako Ga klevetaš, huliš na Njega, i širiš glasine o Njemu, onda ti nema spasa. Nema potrebe da se takvi ljudi dalje mole; treba samo da čekaju da budu kažnjeni. Ne može im se oprostiti! Kad dođe to vreme, nemoj besramno reći: „Bože, molim Te oprosti mi!” Žao Mi je, ali koliko god da preklinješ, biće uzaludno. Ako su ljudi već razumeli ponešto od istine, pa onda svesno načinili prestup, ne može im se oprostiti. Prethodno, rečeno je da se Bog ne seća nečijih prestupa. To se odnosilo na manje prestupe koji ne uključuju Božje upravne odluke i ne vređaju Božju narav. U njih ne spadaju bogohuljenje i klevetanje Boga. Ali ako samo jednom huliš na Boga, osuđuješ Ga, ili klevetaš, to će biti trajna mrlja koja se ne može obrisati. Ljudi žele da bogohule i da vređaju Boga kako im je volja, pa da Ga onda iskoriste ne bi li dobili blagoslove. Ništa na svetu ne dolazi tako lako! Ljudi uvek misle da je Bog milostiv i blag, da je dobronameran, da ima neizmerno veliko i široko srce, da se ne seća prestupa ljudi i da zaboravlja prošle prestupe i dela ljudi. Zaboravlja trivijalne stvari. Bog nikada neće oprostiti onima koji Mu se otvoreno opiru i koji na Njega hule.

Iako većina ljudi u crkvi istinski veruje u Boga, nemaju bogobojažljiva srca. To pokazuje da većina ljudi ne poseduje istinsko znanje o Božjoj naravi, pa im je teško da se boje Boga i klone zla. Ako se ljudi ne boje Boga i nisu preplašeni od Njega u svojoj veri, i ako govore šta god žele nakon što Božje delo dodirne njihove interese, kada prestanu da govore, da li će to biti kraj? Onda moraju platiti cenu za to što govore, a to nije jednostavna stvar. Kad neki ljudi bogohule, kad osuđuju Boga, da li u svom srcu znaju šta govore? Svi oni koji tako govore u svom srcu znaju šta govore. Osim onih koje su zaposeli zli duhovi i čiji je razum nenormalan, obični ljudi u svom srcu znaju šta govore. Ako kažu da nije tako, onda lažu. Dok govore, misle: „Znam da si ti bog. Govorim da ne činiš dobro, pa šta mi možeš? Šta ćeš uraditi kad prestanem da pričam?” Ovo rade namerno, da bi uznemirili ostale, da bi ih privukli na svoju stranu, da bi naveli druge da govore slične stvari, da čine slične stvari. Znaju da je to što govore otvoreno protivljenje Bogu, da time idu protiv Boga, da je to bogohuljenje. Nakon što o tome dobro razmisle, smatraju da je ono što su učinili bilo pogrešno: „Šta sam to govorio? Bilo je to plahovito od mene i zaista se kajem!” Njihovo kajanje dokazuje da su tačno znali šta su tada radili; nije tačno da nisu znali. Ako misliš da su na trenutak bili neuki i zbunjeni, da nisu potpuno razumeli, onda to nije potpuno tačno. Ljudi možda nisu potpuno razumeli, ali ako veruješ u Boga onda sigurno imaš makar malo zdravog razuma. Da bi verovao u Boga, treba da strahuješ od Njega i da Ga se bojiš. Ne možeš da huliš na Boga, ili da Ga osuđuješ i klevetaš kako ti je volja. Da li znaš šta podrazumeva „osuđivanje”, „bogohuljenje” i „klevetanje”? Kad nešto kažeš, zar ne znaš da li osuđuješ Boga ili ne? Neki ljudi uvek pričaju o tome kako su ugostili Boga, i kako često viđaju Boga, i kako su slušali Božju neposrednu besedu. O tim stvarima pričaju s bilo kim ko se tu zadesi, naširoko, samo o spoljašnosti; nemaju nimalo istinskog znanja. Možda nemaju loše namere kad govore takve stvari. Možda žele dobro braći i sestrama i žele sve da ohrabre. Ali zašto biraju te stvari da o njima pričaju? Ako oni sami spomenu tu temu, onda imaju nekakvu nameru: uglavnom da se pohvale i da im se ljudi dive. Ako žele da u ljudima probude samopouzdanje i da ih ohrabre u njihovoj veri u Boga, mogli bi im više čitati Njegove reči, koje su istina. Zašto onda uporno pričaju o takvim spoljašnjim stvarima? Ono što je u korenu toga da govore takve stvari je to da prosto nemaju bogobojažljiva srca. Ne plaše se Boga. Kako mogu da se razmeću i tako nepromišljeno pričaju pred Bogom? Bog ima dostojanstva! Kad bi ljudi to shvatili, da li bi i dalje činili takve stvari? Ljudi nemaju bogobojažljiva srca. Svojevoljno i iz sopstvenih pobuda govore kako je Bog i kakav je, da bi ostvarili lične ciljeve i da bi im se drugi divili. To je prosto bogohuljenje i osuđivanje Boga. Takvi ljudi se u svom srcu uopšte ne boje Boga. To su sve ljudi koji se opiru Bogu i hule na Njega. Svi su oni zli duhovi i demoni. Neki ljudi su verovali u Boga nekoliko godina, ali nakon što ih je zarobila velika crvena aždaja, postali su Juda, i čak prate veliku crvenu aždaju u bogohuljenju. Neki ljudi propovedaju jevanđelje, oponašaju religiozne ljude govoreći stvari koje osuđuju Božje delo i kore Boga. Znaju da takve reči predstavljaju opiranje Bogu i bogohuljenje, ali to ih ne brine. Takve reči su neprikladne, bez obzira na to koji su ti motivi. Zar ne možeš prosto da kažeš nešto drugo? Zašto moraš da govoriš te stvari? Zar to nije huljenje na Boga? Ako ti takve reči izlaze iz usta, onda huliš na Boga. Bezbožno je od tebe da govoriš takve stvari, bez obzira na to da li to činiš namerno ili ne. Nemaš bogobojažljivo srce. Pratiš druge i govoriš bogohulne stvari ne bi li zadovoljio druge i pridobio ih. Kako si samo bezbožan; na strani si đavola! Možeš li tek tako proizvoljno da se poigravaš s Bogom, da Ga osuđuješ, ograničavaš, i da bogohuliš? Užasno je činiti nešto takvo! Ako kažeš nešto pogrešno i to uvredi Božju narav, onda si osuđen na propast. Ovo je pogubna stvar! Neki ljudi misle: „Ljude u religiji sveštenici i starešine navode na pogrešan put, i većina njih je govorila stvari koje su bogohuljenje i koje osuđuju i kore Njegovo delo. Neki ljudi su prihvatili Božje delo tokom poslednjih dana i pokajali se. Hoće li stoga biti spašeni? Kad bi ih Bog sve napustio, bilo bi premalo ljudi koji bi bili spašeni; gotovo da niko ne bi bio spašen.” Ne vidiš ovo jasno, zar ne? Božja narav je pravednost, i On je pravedan prema svima. U Nojevo doba, samo osmoro ljudi je spašeno na arki; ostali behu uništeni. Usuđuješ li se da kažeš da je Bog nepravedan? Ljudski rod je duboko iskvaren. Svi pripadaju Sotoni; svi se opiru Bogu, svi su niski i beskorisni. Ako ne mogu da prihvate Božje delo, biće uništeni, kao i uvek. Neki ljudi možda u sebi pomisle: „Ako nikog od nas Bog ne može da spasi, zar onda Božje delo ne bi bilo uzaludno? Čini mi se da Bog ne može da spasi ljudski rod bez čoveka. Ako Bog napusti čoveka, neće više biti Božjeg upravljanja.” Grešiš. Bog će svejedno nastaviti sa Svojim planom upravljanja, čak i bez čoveka. Ljudi precenjuju sebe. Ljudi nemaju bogobojažljiva srca, nisu nimalo odani pred Bogom, nemaju ispravan stav. Pošto ljudi žive pod Sotoninom moći i pripadaju Sotoni, mogu da osuđuju Boga i da hule na Njega bilo kad i bilo gde. Ovo je užasna stvar – uvreda protiv Božje naravi!

Odlomak 2

Oni koji veruju u Boga moraju dokučiti neke ključne stvari. Makar moraju da znaju u svom srcu šta znači verovati u Boga; koje istine oni koji veruju u Boga treba da shvate; kako treba primenjivati pokoravanje Bogu; a prilikom pokoravanja Bogu, koje istine i koje Njegove reči treba da razumeju i kakvu stvarnost treba da poseduju da bi Mu udovoljili. Ako imaš tu veru i takvu rešenost, onda čak i ako ponekad imaš neke predstave i imaš izvesne namere, biće ti lako da ih se oslobodiš. Oni koji nemaju ovakvu veru uvek će biti probirljivi u svom pokoravanju i ponekad će biti skloni cepidlačenju, biće svadljivi, pokazivaće ozlojeđenost i mumlati nezadovoljno… S vremena na vreme pokazivaće svakakvo buntovničko ponašanje! Nije to samo povremeni slučaj ili dva, niti je prolazna misao, već je pre sposobnost da se izgovaraju buntovničke reči i rade buntovničke stvari. To ukazuje na izuzetno ozbiljnu buntovničku narav. Ljudi imaju iskvarene naravi i čak i ako imaju odlučnost da se pokore Bogu, njihova pokornost je ograničena; ona je relativna, a isto tako i povremena, prolazna i uslovna. Nije apsolutna. Uz iskvarenu narav, njihovo buntovništvo je posebno veliko. Oni priznaju Boga, ali ne mogu da Mu se pokore; voljni su da slušaju Njegove reči, ali ne mogu da im se pokore. Oni znaju da je Bog dobar i žele da Ga vole, ali ne mogu. Ne mogu u potpunosti da saslušaju Boga, ne mogu da Mu dopuste da sve orkestrira i još uvek imaju izbora, gaje sopstvene namere i motive i imaju lične spletke, zamisli i način delovanja. Ako imaju svoj način delovanja, sopstvene metode, znači da se nikako neće pokoriti Bogu. Mogu samo da postupaju u skladu sa sopstvenim zamislima i da ustaju protiv Boga. Takvi su buntovni ljudi! Dakle, ljudska priroda nije samo iskvarena narav, kao što je površna samopravednost, umišljenost, ponos ili povremene laži i prevrtljivost prema Bogu; ovde je ljudska suština već postala suština Sotone. Kako je arhanđel davno izdao Boga? A šta je sa današnjim ljudima? Iskreno, prihvatili vi to ili ne, današnji ljudi ne samo da u potpunosti izdaju Boga kao što je to nekad Sotona, već su direktno neprijateljski nastrojeni prema Bogu u svojim srcima, mislima i ideologijama. Tako je Sotona iskvario ljudski rod da budu đavoli; ljudi su zaista postali mlađ Sotone. Možda ćete reći: „Nismo mi neprijateljski nastrojeni prema Bogu. Slušamo sve što Bog kaže.” To je samo prividno – čini se kao da slušaš sve ono što Bog kaže. Zapravo, kad držim zvanične besede i govore, mnogi ljudi nemaju predstave i pristojni su i poslušni, ali kad govorim ili radim stvari u normalnoj ljudskosti ili živim i delam u normalnoj ljudskosti, pojavljuju se njihove predstave. Iako žele da naprave mesta za Mene u svom srcu, ne mogu u njih da me smeste i ma kako istina bila razmenjena, oni nisu u stanju da se oslobode svojih predstava. To pokazuje da se čovek pokorava Bogu samo relativno, ne apsolutno. Ti znaš da je On Bog i znaš da ovaploćeni Bog mora da ima normalnu ljudskost. Zašto onda ne možeš da se Bogu pokoriš apsolutno? Bog se ovaplotio u Hristu, Sinu čovečjem; On ima i božanstvo i normalnu ljudskost. Spolja posmatrano, On ima normalnu ljudskost, ali Njegovo božanstvo živi i dela unutar te normalne ljudskosti. Bog se sada ovaplotio kao Hristos i poseduje i božanstvo i ljudskost. Pa ipak, neki ljudi mogu da se pokore samo nekim Njegovim božanskim rečima i delu, mogu da prihvate samo Njegove božanske i duboke reči i izražene u Božjim rečima, dok zanemaruju neke Njegove reči i delo u normalnoj ljudskosti. Neki čak imaju neke zamisli i predstave u svojim srcima i veruju da je samo Njegov božanski jezik reč Božja, a da Njegov ljudski jezik nije. Mogu li takvi ljudi da prihvate sve istine koje Bog izražava? Mogu li biti pročišćeni i usavršeni od strane Boga? Ne mogu, jer takvi ljudi shvataju na apsurdan način i ne mogu da dokuče istinu. Ukratko, unutrašnji svet čoveka je izuzetno kompleksan i takve buntovničke stvari su posebno komplikovane – nema svrhe raspredati o ovome. Ljudi su u stanju da se pokore Božjem božanstvu, ali ne mogu da se pokore delu i rečima Njegove normalne ljudskosti, što pokazuje da se oni nisu istinski pokorili Bogu. Ljudsko pokoravanje Bogu uvek je uslovno; oni slušaju sve ono što veruju da je ispravno i razumno, a ne žele da slušaju ono što veruju da je neispravno i nerazumno. Oni se ne pokoravaju onome što ne žele da slušaju ili onome što nisu u stanju da urade. Može li se to nazvati istinitim pokoravanjem? Apsolutno ne. To pokazuje da ljudske naravi nisu dobre, da su im naravi posebno podle i loše – to je ključno! To znači da čak i kad se ljudi iole pokore Bogu, uvek se radi o selektivnom i uslovnom pokoravanju, a nikad o apsolutnom pokoravanju Bogu. Kad se kaže da neko sluša i pokorava se, to je onda tek relativno rečeno, jer nisi dotakao ono što ih zanima niti si ih istinski, otvoreno i direktno orezao. Kad ih jednom istinski orežeš, oni će se okrenuti protiv tebe i biti namrgođeni čitav dan. Ako ih nešto pitaš, neće ti odgovoriti, a ako im kažeš da nešto urade, oni to neće hteti da urade. Kad im kažeš da urade nešto što oni ne žele, počeće da lome stvari i da pokazuju tvrdoglavost prema tebi. Koliko loša može da postane ljudska narav! Ako znaš da je On Bog, zašto se tako ophodiš prema Njemu? To nije ništa drugačije od onog što su u prošlosti radili fariseji i Pavle. Da li je Pavle znao da je Isus Bog? Zašto je progonio Isusove učenike? Zašto je uhapsio toliko njih? Na kraju je Isus video da je Pavle otišao predaleko u svojim progonima i, na putu za Damask, On je Pavla oborio na zemlju. Svetlost je zasijala oko njega i Pavle je pao na zemlju. Kad je pao, upitao je Isusa: „Ko si ti, gospodine?”, a Isus mu je rekao: „Ja sam Isus koga ti progoniš” (Dela apostolska 9:5). Od onda, Pavle je bio mnogo više pokoran. Da ga Isus nije „prosvetlio” i oborio ga na zemlju, Pavle ne bi prihvatio Isusa, a kamoli propovedao za Njega. Šta to dokazuje? To dokazuje da su ljudske prirode itekako loše.

Ljudi često kažu: „Mi, ljudi, svi imamo iskvarene naravi; niko od nas ne može da udovolji Bogu” i „Ljudi su toliko samopravedni i umišljeni. Oni uvek veruju da su dobri, da su bolji od drugih!” Zapravo, ovo je najpovršnije razumevanje; ovo je samo mali aspekt iskvarene naravi. Zašto ne diskutuješ o takvim buntovničkim mislima i namerama protiv Boga i opiranju Bogu u svojoj sopstvenoj prirodi? Bog zahteva da nešto radiš na jedan način, a ti to moraš da uradiš na drugi način. Bog dela na jedan način, a ti moraš da zahtevaš da On dela na drugi način. Nije li to borba sa Bogom? Svako ima ovakvu narav; niko ne može da je izbegne. Možda će neki ljudi reći: „To se ne odnosi na mene, ja nisam znao!” To je zato što nisi došao u kontakt sa Bogom. Kad se to bude desilo, i nakon nedelju dana postepenog upoznavanja sa Njim, zasigurno ćeš se promeniti i otkriti svog istinskog sebe. To nije preterivanje niti je potcenjivanje tebe. Danas, ljudi ne samo da imaju iskvarene naravi, već su im i prirode iskvarene. Njihova normalna ljudskost je već toliko iskvarena da je iskidana u paramparčad i krajnje izgubljena; to jest, ljudi više nemaju normalnu ljudskost. Ovaploćeni Bog ima normalnu ljudskost, ali svi ljudi imaju iskvarene naravi i nemaju puno normalne ljudskosti, što čini nemogućim da budu u harmoniji sa Bogom. Oni će sigurno imati razlike i rasprave sa Bogom po mnogim pitanjima. Čak će ići dotle da pokazuju neprijateljstvo prema Njemu. Razlog tome je što ljudi nemaju bogobojažljiva srca niti srca koja će se pokoriti Bogu. Ne može se zahtevati od ljudi sledeće: „Pošto priznaješ da je On Bog, moraš mu se pokoriti ma šta On rekao”, a još manje se može zahtevati da se predaš Bogu po svakom pitanju. Tu nije reč o predavanju; ljudi su stvorena bića, i na kraju krajeva, Bog je Bog, a čovek je čovek – mora postojati granica između njih. Kako je Avramov sluga molio Boga Jahvea u Doba zakona? „O, Bože Jahve moga gospodara Avrȃma” (1. Mojsijeva 24:12). On je jasno pravio razliku u rangu, dok ljudi danas veruju: „Bog se ne razlikuje tako mnogo od nas. I on ima normalnu ljudskost i ima potrebe, pun spektar emocija, život i aktivnosti normalne ljudskosti. Iako On obavlja božansko delo, Njegova normalna ljudskost je neizostavna!” Čim ljudi steknu takvu sliku o „normalnoj ljudskosti” unutar sebe, postaće skloni da Božje delo, Njegove reči i Njegovu narav pripisuju normalnoj ljudskosti, poričući Njegovu božansku suštinu. To je ogromna greška; zato je nemoguće spoznati Boga, zar ne? Niste došli u kontakt s Bogom; ko se od vas usuđuje da kaže: „Kada bih bio u kontaktu sa Bogom godinu dana, garantujem da ne bih uopšte bio buntovan”? Niko ne može biti tako siguran. Većina ljudi veruje u Boga više od 10 ili 20 godina, a ipak niko od njih ne može da dostigne istinitu pokornost prema njemu. To dovoljno pokazuje da su ljudi duboko iskvareni od strane Sotone i da je sotonska narav već ukorenjena u ljudskom srcu; postoje neke iskvarene stvari koje čak ni ne možete sami otkriti. Mnogo sam reči izgovorio, izrazio mnoge istine, a ipak, malo njih zaista razume istinu. Ljudi danas tvrdoglavo drže do nastranih stavova; oni su glupi i tupi do krajnjih granica. Oni ne samo da su pomalo glupi – njihove buntovničke naravi su se već formirale, ali vi to još uvek niste jasno uočili.

Neki ljudi, kad se sretnu sa Hristom na dan ili dva, ne prepoznaju Ga i osećaju se nekako uzdržano: „Ovo ovde je Bog!” Tu misao imaju u srcu, ali nakon 10 dana ili dve nedelje kontakta sa Njim, oni Ga polako upoznaju i približavaju Mu se, postaju manje uzdržani u svojim srcima i više ne prave razliku između svog i Njegovog statusa. Kao da je reč o potpunoj ravnopravnosti, bez ikakve hijerarhije; oni smatraju da je umesno da Bog deli život i radost sa njima. Ponekad razmišljam, kako ti ljudi mogu da budu takvi? Kada bih ih stalno orezivao i opominjao, sigurno bi se lepo ponašali i bili pokorni. Ponekad, kad razgovaram s nekim kao da smo jednaki, oni pomisle: „Aha, kako je Bog dobar prema meni!” To što sam dobar prema tebi ne dokazuje da ti nemaš buntovničku narav niti da ti je priroda-suština dobra. Zar nije tako? Neki ljudi, kad se prema njima malo bolje ponašam i nasmešim im se, zaborave svoje mesto u vaseljeni, zaborave odakle potiču i ko su i kakva je njihova suština – sve to zaborave. Ljudske prirode su istinski loše; oni nemaju nimalo razuma! Ako neki smatraju da su dobri, onda se odvaže i stupaju u interakciju sa Bogom neko vreme i vide kako sve buntovništvo i opiranje u tebi biva razotkriveno. Sarađuj sa Bogom neko vreme – neću te podsećati, neću ti prigovarati niti te orezivati i niko ti neće držati besede; iskusićeš sam, a mi ćemo videti do koje mere to možeš. Bez sticanja istine, sigurno nećeš uspeti i osećaćeš se jadno, a posledice će biti nezamislive. Buntovnička narav ljudi je previše ozbiljna; njihova srca ne mogu u sebe da prime nikog drugog! Tvoja buntovnička narav, sotonska priroda i nadmeno srce ne mogu u sebe da prime druge ljude. Možda neki ljudi, nakon što budu u interakciji sa Mnom neko vreme, dođu do nekih netačnih razmišljanja; ako se ona ne reše, pa postanu predstave ili sudovi, takvi ljudi će se naći u opasnosti. Neki kažu: „To je zato što si Ti tako običan i normalan. Moja vera u Gospoda Isusa nije takva.” Isto je i kada je reč o tvom verovanju u Isusa. Kada biste živeli u eri Isusa, ne biste bili ništa bolji od fariseja i glave bi vam bile pune predstava. Ne pomišljajte da biste bili bolji od Jude. On je bio u stanju da izda Gospoda i ukrade Njegov novac zarad svoje koristi; možda Ga ti ne bi izdao niti bi nemarno trošio crkveni novac, ali ne bi bio neko ko se pokorio Gospodu i sigurno bi bio pun predstava, buntovništva i opiranja. Reči i delo Gospoda Isusa su pojava i delo Boga. Zašto se Juda protivio Gospodu? Njegova priroda je bila isuviše loša; nije mogao da primi Isusa u sebe i nastavljao je da se prema Njemu ponaša neprijateljski. Zar Petar takođe nije puno propatio u to vreme? Na kraju, zato što je njegova ljudskost bila malo bolja u poređenju sa drugima u to vreme i zato što je bio u stanju da nastavi da voli Boga, uspeo je da se usavrši. U to vreme, i on je imao neke predstave i mišljenja o Isusu, ali zbog toga što je bio u stanju da nastavi da voli Gospoda, na kraju je donekle upoznao Gospoda Isusa. Dakle, ne hvali se; ne garantuj da možeš da uspeš i dostigneš savršen rezultat u nečemu što nisi iskusio. To nije ni istinito ni realno. Moraš to prvo da iskusiš; tek onda će znanje i uvidi koje deliš biti praktična. Ne govori: „Bože, dođi u moju kuću, obećavam da Te neću razljutiti kao drugi. Obećavam da neću biti nečovek kao drugi.” To nije sigurno jer su elementi normalne ljudskosti u ljudima već uništeni; njihova normalna ljudskost je nestala, kao i njihova savest i razum – zdrav razum normalne ljudskosti, sposobnost da se govori jednostavno i iskreno, da se sluša i bude pokoran, sve su to pozitivne stvari koje su već nestale iz ljudi. Stoga, načela nekih ljudi po pitanju načina življenja i njihovi ciljevi u životu već su izmenjeni; svi se oni drže sotonske filozofije i njima dominira sotonska priroda. Njihov način govora je prepreden i lažljiv, oni se okreću kako vetar duva i odlični su u pričanju umilnih stvari – oni misle da je sjajno živeti na takav način. Zašto se kaže da su ljudi duboko iskvareni? Budući tako duboko iskvareni, imaju li ljudi još uvek bar imalo normalne ljudskosti? Ti veruješ da imaš iskvarenu narav, što misliš da je samo to da si donekle nadmen, samopravedan i ponosan, da si donekle lažljiv kad govoriš ili si donekle površan u izvršavanju dužnosti – i to je sve. Ali to što znaš je previše plitko; to je tek grebanje po površini. Ključno je to da je čovek zao po prirodi, svi ljudi poštuju zlo i odriču se Boga i opiru Mu se i njihova normalna ljudskost je već nestala s lica zemlje. Zar nije tako? Dakle, šta bi ljudi trebalo da rade kako bi dostigli standarde potrebne da budu stvorena bića? Ključno je to da nađu put primene, odgovarajući metod primene, iz Božjih reči. Svi vi znate da ne postoje izuzetno dobri ljudi u okviru ljudskog roda. Pa, zašto se onda danas kaže da neki ljudi imaju ljudskost dok je drugi nemaju? Mogu li ljudi koji imaju ljudskost zaista da sprovedu ove istine u delo? Ni oni ne mogu da ih sprovedu u delo; relativno govoreći, oni su samo malo ljubazniji i nežniji u srcu i malo su više odgovorni u svom radu, ali sve je to relativno, a ne apsolutno. Ako procenjujete nekog i kažete da je ta osoba apsolutno dobra i da nema mane i nije buntovna, da je potpuno saglasna i pokorna i da nimalo nije površna u obavljanju svojih dužnosti, zar to ne bi bilo preterivanje? Da li je to u skladu sa činjenicama? Postoji li zaista takva osoba? Ako tako shvatate stvari, onda je to izopačeno. Ali ako verujete u sledeće: „Za nas, ljude, nema nade. Niko od nas nije dobar, pa čemu onda verovanje u Boga? Prosto ću prestati da verujem i čekaću sopstvenu smrt!” i to je apsurdno. Uvek ćete ići iz krajnosti u krajnost, kao da ne razumete najjednostavniji jezik; uvek naginjete na jednu ili na drugu stranu. Ako govorim nežnije i umilnije, vi nećete uspeti da spoznate sebe, ali ako govorim strože i oštrije, vi ćete spustiti glave, postati negativni i čak odustati od sebe. Kad neki ljudi čuju Božje reči suda i osude, oni se odmah parališu i veruju da je s njima svršeno, da ne postoji nada za njihovo spasenje. Upravo takve ljude je najteže spasiti jer ne shvataju jednostavan jezik! Sad kad Bog govori i razotkriva ljude, to je zato da bi ih naveo da razumeju uzroke ljudske iskvarene prirode i da razumeju zašto je čovek u stanju da ustane protiv Boga. Razotkrivanje takvih stvari ljudima donosi korist. Ako takve stvari ne bi bile razotkrivene, verovao bi do kraja ne spoznavši sebe, uvek bi govorio da je arhanđel pun sebe ili bi govorio da je ta osoba nadmena, a neka druga je buntovna. A šta je sa tobom? Postoje takođe ljudi koji uvek kažu: „Mi smo zaista buntovni prema Bogu”, ali i dalje ne znaju uzrok svog buntovništva i ne proziru niti shvataju suštinu tih stanja. To znači da oni ne mogu da se promene i ne mogu da budu spaseni. Jeste li u stanju da shvatite ove reči? (Da.)

Postoje dva glavna aspekta onoga što sam upravo podelio sa vama. Jedan aspekt je taj da verujući u Boga, čovek treba da dostigne istinsku pokornost, da u potpunosti zadovolji standarde stvorenog bića. Drugi je taj da razotkrivanje buntovništva u ljudima i razotkrivanje njihove prirode omogućava da spoznaju sebe. Ako ne bi bili ovako razotkriveni i naterani da spoznaju sebe, onda će svako reći za sebe da je dobar i bolji od drugih. Na primer, neki ljudi kažu: „Ja sam isto tako duboko iskvaren”, ali kad su u interakciji sa drugima neko vreme, oni veruju da su i dalje bolji od drugih misleći: „Ja uopšte nisam dobar; vidim da ni ti nisi bolji. Zapravo si čak gori od mene!” Ne misli da si bolji od drugih. Ni u mašti nisi bolji od drugih; buntovne prirode ljudi su kod svih iste. Je li to sve jasno? Sad kad smo završili ovu besedu, šta vi mislite? Da li razmišljate ovako: „Verujem u Boga toliko godina i mislio sam da sam neko ko se pokorio Bogu. Danas, kad je Bog završio svoju besedu, konačno shvatam da se nisam istinski pokorio Bogu i da se i dalje ne ophodim prema Njemu kao prema Bogu. Čak ne uspevam ni da se pokorim Bogu – potpuno sam bez razuma i zbunjen sam u svojoj veri!” Ako ste zaista došli do ovakve spoznaje, onda postoji nada da krenete pravim putem verovanja u Boga i postanete neko ko Mu se pokorava; tek onda možete steći spasenje.

Odlomak 3

Veliki broj vernika ne daje značaj promeni život-naravi; umesto toga, fokusiraju se na Božji stav prema njima i na to da li za njih ima mesta u Božjem srcu, pa o tome brinu. Uvek pokušavaju da pogode kako izgledaju u Božjim očima i da li su na nekom položaju u Njegovom srcu. Mnogi ljudi gaje takve misli, pa i ako se nađu licem u lice sa Bogom, uvek motre na to da li je On zadovoljan ili ljut kada im se obraća. A ima i onih koji uvek pitaju druge: „Je li Bog pominjao moje muke? Šta on uopšte misli o meni? Brine li za mene?” Neki imaju još ozbiljnije probleme – ako ih Bog makar i letimično pogleda, oni kao da uoče neki novi problem: „O ne, Bog me je upravo pogledao, i po izrazu u Njegovim očima nije izgledalo da je zadovoljan; to nije dobar znak.” Ljudi pridaju veliki značaj takvim stvarima. Neki kažu: „Bog u kojeg mi verujemo je ovaploćeni Bog, pa ako On ne obraća pažnju na nas, nije li to naš kraj?” Time misle sledeće: „Ako u Božjem srcu nema mesta za nas, zašto uopšte da se trudimo da verujemo? Treba jednostavno da prestanemo da verujemo!” Nije li to odsustvo razuma? Znaš li zašto ljudi treba da veruju u Boga? Ljudi nikad ne razmišljaju o tome da li Bog ima mesto u njihovim srcima, a ipak žele mesto u Božjem srcu. Kako su nadmeni i umišljeni! To je deo njih kojem najviše nedostaje razboritosti. Ima čak i onih koji su tako nerazumni da, kada Bog upita za nekog drugog, a ne pomene njihovo ime, ili pokaže zabrinutost ili brigu za druge a ne za njih, osete nezadovoljstvo i počnu da gunđaju i da se žale na Boga, govoreći da je nepravedan i da nije čak ni pravičan ni razuman. To je neki problem sa njihovim razumom, a oni sami su psihološki donekle nenormalni. Pod uobičajenim okolnostima, ljudi uvek tvrde da će se pokoriti Božjim uređenjima i orkestracijama, da se nikada neće žaliti bez obzira na to kako se Bog prema njima ophodi, i da nemaju ništa protiv toga da ih Bog orezuje, da im sudi, ili da ih grdi, ali kada se susretnu sa tim stvarima u stvarnosti, ne prihvataju ih. Jesu li ljudi razumni? Imaju tako visoko mišljenje o sebi i smatraju da su tako važni da, ako im se samo učini da ih je Bog popreko pogledao, osećaju da nema nade da će se spasti, a da i ne pričamo o tome kako bi reagovali da ih Bog zaista oreže. Ili, ako im se Bog obrati oštrijim tonom i time ih u srce ubode, postanu negativni i počnu da misle da nema smisla verovati u Boga. Misle: „Kako da nastavim da verujem u Boga ako se On na mene ne obazire?” Neki nisu u stanju da spoznaju ovakve osobe, pa misle: „Gle kako je istinita njihova vera u Boga. Bog im je tako važan. U stanju su da protumače šta Bog misli iz jednog jedinog pogleda. Duboko su odani Bogu – oni stvarno vide Boga na zemlji kao i Boga na nebu.” Je li zaista tako? Ti ljudi su tako smeteni, tako lišeni uvida u svim stvarima; tako su malog rasta i istinski pokazuju sve vrste ružnoće. Ljudi imaju tako malo razboritosti – imaju previše zahteva od Boga i previše traže od Njega, a nemaju ni trunke razuma. Ljudi uvek zahtevaju da Bog učini ovo ili ono i nisu u stanju da Mu se u potpunosti pokore ni da Ga obožavaju. Umesto toga, postavljaju nerazumne zahteve Bogu na osnovu svojih sklonosti, zahtevajući od Njega da bude veoma velikodušan, da se nikada ni zbog čega ne ljuti, i da se, kad god vidi ljude, uvek smeši i uvek sa njima razgovara, te da im podari istinu i sa njima razgovara o istini. Zahtevaju i da uvek bude strpljiv i da, kada je sa njima, uvek na licu ima prijatan izraz. Ljudi imaju previše zahteva; odveć su hiroviti! Treba da proučite ova pitanja. Ljudski razum je tako slab, zar nije? Ljudi ne samo da nisu sposobni da se u potpunosti pokore Božjim orkestracijama i uređenjima ili da prihvate sve što od Boga dolazi, već Mu, naprotiv, nameću dodatne zahteve. Kako neko sa takvim zahtevima može da bude odan Bogu? Kako može da se pokori Božjim uređenjima? Kako može da voli Boga? Svi ljudi imaju zahteve da Bog treba da ih voli, da treba da ih podnosi, da pazi na njih, da ih štiti i da se stara o njima, a nemaju nikakve zahteve u vezi sa tim kako oni treba da vole Boga, kako da misle na Boga, da budu obzirni prema Bogu, da udovolje Bogu, da imaju Boga u srcima, i da obožavaju Boga. Da li te stvari postoje u ljudskim srcima? To su stvari koje ljudi treba da postignu, pa zašto onda ne pohitaju marljivo ka tom cilju? Neki ljudi se privremeno mogu zaneti, donekle napustiti neke stvari i dati se Bogu, ali to ne traje; kada nalete na najmanju prepreku, mogu se zbog nje obeshrabriti, izgubiti nadu i jadikovati. Ljudi imaju mnogo teškoća i premalo ih je koji streme ka istini i nastoje da vole Boga i da mu udovolje. Sasvim im fali razboritosti, zauzimaju pogrešan stav i vide sebe kao posebno vredne. Ima i onih koji kažu: „Bog nas vidi kao zenicu oka Svoga. Nije oklevao da dozvoli da Njegov jedini Sin bude prikovan na krst da bi iskupio čovečanstvo. Bog je platio visoku cenu da nas otkupi – neverovatno smo vredni i imamo mesto u srcu Božjem. Mi smo posebna grupa ljudi i imamo mnogo viši položaj od nevernika – mi smo ljudi carstva nebeskog.” Sebe smatraju vrlo uzvišenima i veličanstvenima. Mnoge starešine su u prošlosti razmišljale na taj način, verujući da, nakon što su unapređeni, imaju određeni status i položaj u Božjoj kući. Mislili su: „Bog me visoko ceni i dobro misli o meni; On mi je dozvolio da služim kao starešina. Moram da dam sve od sebe dok jurim naokolo i radim za Njega.” Bili su strašno zadovoljni sobom. Ali, s vremenom, uradili su nešto loše i pokazali pravo lice. Potom su smenjeni, pa su se snuždili i oborili glavu. Kada je njihovo nedolično ponašanje raskrinkano i orezano, postali su još negativniji i nisu bili u stanju da istraju u veri. U sebi su mislili: „Bog je tako neuviđavan prema mojim osećanjima, uopšte Mu nije stalo da sačuva moj ponos. Kažu da Bog ima razumevanja za ljudske slabosti, pa zašto sam onda ja odbačen zbog nekakvih sitnih prestupa?” Tada su se obeshrabrili i hteli da napuste svoju veru. Da li takvi ljudi imaju istinsku veru u Boga? Ako ne mogu da prihvate čak ni da budu orezani, premalog su rasta i neizvesno je da li će moći da prihvate istinu u budućnosti. Takvi su ljudi u opasnosti.

Ljudi nisu mnogo zahtevni prema sebi, ali su veoma zahtevni prema Bogu. Mole Ga da im ukaže posebnu pažnju i da bude strpljiv i predusretljiv prema njima, da ih voli, da ih snabdeva, i da im se nasmeši, da bude tolerantan prema njima, da bude popustljiv prema njima i da se brine za njih na mnoge načine. Očekuju da ne bude nimalo strog prema njima i da ne uradi ništa što bi ih iole uznemirilo; zadovoljni su samo ako im šapuće nežne reči baš svaki dan. Ljudi su tako nerazboriti! Nije im jasno šta treba da rade, šta treba da postignu, kakva stanovišta treba da imaju, u koji položaj treba da se postave da bi služili bogu i koji je primeren položaj da se u njega postave. Ljudi sa nekakvim statusom imaju veoma visoko mišljenje o sebi, a i oni bez statusa prilično dobro misle o sebi. Ljudi sebe nikada ne poznaju. U svojoj veri u Boga moraš doći do te tačke da, kako god da On govori sa tobom, koliko god da je strog prema tebi i da se na tebe ne obazire, ti ipak budeš u stanju da nastaviš da veruješ bez žalbi i da vršiš svoju dužnost kao i obično. Tada ćeš biti zreo i iskusan čovek i zaista ćeš imati nekakav rast i delić razuma normalne osobe. Nećeš postavljati zahteve Bogu, nećeš više imati ekstravagantne želje i nećeš više ništa tražiti ni od drugih ni od Boga polazeći od svojih sklonosti. To će pokazati da, do neke mere, poseduješ ljudsko obličje. Vi trenutno imate previše zahteva, ti zahtevi su preterani, i imate previše ljudskih namera. To dokazuje da nisi zauzeo ispravan položaj; položaj koji si zauzeo previše je uzvišen i sebe si video kao izuzetno časnog – kao da nisi na mnogo nižem položaju od Boga. Zato je s tobom teško izaći na kraj, a upravo to i jeste priroda Sotone. Ako u tebi postoje takva stanja, sigurno ćeš češće biti negativan, a ređe normalan, pa će tvoj napredak u životu biti spor. Suprotno tome, oni koji su čistog srca i manje hiroviti lako će prihvatiti istinu i brže će napredovati. Oni koji su čistog srca ne pate toliko, a ti imaš vrlo jaka osećanja, previše si hirovit i uvek nešto zahtevaš od Boga, pa su pred tobom velike prepreke u prihvatanju istine i tvoj napredak u životu odvija se sporo. Neki ljudi nastavljaju da tragaju uprkos tome što ih drugi napadaju i isključuju – to na njih ni najmanje ne utiče. Takvi su ljudi velikodušni, pa malo manje pate i manje je prepreka pred njihovim život-ulaskom. Ti si hirovit i na tebe uvek utiče ovo ili ono – ko te je popreko pogledao, ko te je pogledao s visine, ko te nije primetio, ili šta je Bog rekao što te je izazvalo, ili grube reči koje je On rekao a koje su ti probole srce i povredile samopoštovanje, ili šta je dobro dao nekom drugom a ne tebi – pa postaješ negativan i čak pogrešno razumeš Boga. Takvi ljudi su hiroviti i pomalo gluvi za zdrav razum. Ma kako s njima delili istinu, oni je jednostavno neće prihvatiti i njihovi problemi će ostati nerešeni. Sa takvim je ljudima najteže izaći na kraj.

Često vas čujem kako na ovaj način razgovarate u zajedništvu: „Posrnuo sam dok sam nešto radio, a onda sam kasnije, pošto sam malo propatio, stekao nešto malo razumevanja.” Mnogi su ljudi imali ovakvu vrstu iskustva – to iskustvo je tako površno. Možda se do to malo razumevanja stiglo nakon godina iskustva i ljudi su možda mnogo propatili i prošli kroz sito i rešeto samo da bi nešto malo razumeli i promenili se. Kako je to jadno! Toliko je nečistoća u ljudskoj veri, toliko im je naporno da veruju u Boga! Do dana današnjeg, u svakom čoveku još uvek ima mnogo nečistoća i svaki još uvek postavlja Bogu mnogo zahteva – sve to su ljudske nečistoće. Činjenica da u sebi imaju sve te nečistoće dokazuje da postoji problem sa njihovom ljudskošću i otkriva njihove iskvarene naravi. Ima razlike između primerenih i neprimerenih zahteva koje čovek postavlja Bogu – to se mora jasno razlučiti. Mora nam biti jasno kakav stav čovek treba da zauzme i kakav razum treba da poseduje. Primetio sam da se neki uvek fokusiraju na Moj izraz kad sam sa ljudima i uvek proučavaju prema kome se Bog dobro, a prema kome loše ponaša. Ako vide da ih Bog gleda sa negativnim izrazom, ili čuju kako ih raskrinkava ili osuđuje, ne mogu to da otpuste – kako god da sa njima razgovaraš ne pomaže i, koliko god vremena da prođe, ne mogu da se preobrate. Izriču sami sebi presudu, drže se za tu jednu u prolazu izgovorenu rečenicu i koriste je da odrede kakav odnos Bog ima prema njima. Valjaju se u negativnosti i, kako god neko sa njima delio istinu, oni nisu voljni da je prihvate. To je prosto nerazumno. Jasno je da čovek nema nimalo znanja o pravednoj naravi Božjoj i da je uopšte ne razume. Ukoliko su ljudi sposobni da se pokaju i promene, promeniće se i Božji odnos prema njima. Ako se tvoj odnos prema Bogu ne promeni, može li se promeniti Njegov odnos prema tebi? Ako se ti promeniš, promeniće se i Njegovo ponašanje prema tebi, ali ako se ti ne promeniš, neće ni Njegovo ponašanje prema tebi. Neki ljudi još uvek nisu upoznati s tim šta Bog mrzi, šta voli, niti išta znaju o Njegovoj radosti, ljutnji, tuzi i sreći, o Njegovoj svemoći i Njegovoj mudrosti, a ne mogu da govore ni o nekom znanju na osnovu opažanja – zato je čovekom tako teško upravljati. Čovek zaboravlja sve dobronamerne reči koje mu Bog uputi, ali ako On napravi ijednu strogu primedbu ili ga nekom rečenicom oreže ili osudi, to čoveka u srce ubode. Zašto ljudi ne shvataju ozbiljno reči pozitivnog usmeravanja, a ljute se, postaju negativni i ne mogu da se oporave kada čuju reči suda i orezivanja? Na kraju će im, da se preobrate, možda biti potreban dug period kontemplacije, i tek kada to uklope sa utešnim rečima koje su od Boga dobili, probudiće se. Bez tih utešnih reči ne bi bili u stanju da se izdignu iz svoje negativnosti. Dok ljudi tek stiču iskustvo Božjeg dela, imaju mnogo pogrešnog znanja i pogrešnih shvatanja o Bogu. Uvek smatraju da su u pravu, uvek se drže sopstvenih predstava i ne prihvataju stvari koje drugi kažu. Tek kada steknu tri do pet godina iskustva, postepeno počinju da shvataju, da stiču uvid, da prepoznaju da nisu bili u pravu i da osećaju kako je teško bilo izaći na kraj s njima. Kao da tek tada odrastu. Što više iskustva stiču, dolaze do bogospoznaje, dok njihovo nerazumevanje Boga opada; više se ne žale, već počinju da imaju normalnu veru u Boga. Njihov rast, u poređenju sa prošlošću, više je nalik rastu odrasle osobe. Bili su kao deca – skloni durenju, negativnosti i, u određenim trenucima, držanju na odstojanju od Boga. Možda su se žalili kada bi naišli na neke stvari, određene reči Božje su možda postale predmetom njihove najnovije predstave, i možda su u nekim periodima počeli da sumnjaju u Boga – tako je to kad je neko premalog rasta. Sada kada su toliko toga doživeli i nekoliko godina čitali Božje reči, uznapredovali su i postali mnogo stabilniji nego što su u prošlosti bili. Sve je to posledica razumevanja istine – to istina počinje da deluje u njima. Stoga, ukoliko ljudi razumeju istinu i u stanju su da je prihvate, nema te teškoće koju ne mogu da savladaju i uvek će nešto dobiti, kolika god da je dužina njihovog iskustva. Naravno, neće biti dobro ako njihovo iskustvo bude prekratko trajalo, ali dok god žanju plodove svakog svog iskustva, brzo će rasti u životu.

Činjenica da vas sada odgajaju da postanete vođa, radnik ili rukovodilac, ili da obavljate važne dužnosti, nije dokaz da imate veći rast. To znači samo da ste malo boljeg kova od prosečnog čoveka, da se malo više zalažete u svom traganju, i da se nešto više isplati odgajati vas. To svakako ne znači da ste u stanju da se pokorite Bogu niti da se prepustite milosti Božjih orkestracija i ne znači da ste ostavili po strani svoje mogućnosti i nade. Ljudi još uvek nemaju tu vrstu razboritosti. I dalje, dok radite, u sebi nosite neku negativnost, kao i namere i težnje da steknete blagoslove, a nosite i ljudske predstave i uobrazilju. Istovremeno, dok radite svoj posao, nosite i neki teret, kao da se dobrim delima iskupljujete za grehe iz prošlosti, a ne da radite iz srećne spremnosti da to činite. Isto tako, još uvek niste došli do tačke kada se, bez obzira na to kako se Bog ophodi prema vama, brinete samo za to da postupate u skladu sa Njegovim namerama i Njegovim zahtevima. Da li možete to da postignete? Ljudi nemaju tu razboritost. Svi oni žele da pročitaju Boga, misleći: „Kakav tačno odnos ima Bog prema meni? Da li me koristi da služim ili me čuva i usavršava?” Svi žele da Ga pročitaju na taj način, samo se ne usuđuju da to kažu. Činjenica da se ne usuđuju to da kažu dokaz je da njima još uvek vlada jedna misao: „Nema smisla govoriti o tome – to je jednostavno moja priroda i nije je moguće promeniti. Dok god uspevam da ne radim ništa loše, to je dovoljno – ne zahtevam previše od sebe.” Ograničavaju sebe na najniži mogući položaj i na kraju ne napreduju, a istovremeno nose sa sobom površan način razmišljanja pri obavljanju svoje dužnosti. Tek kada se sa vama nekoliko puta porazgovara u zajedništvu, svi počinjete da razumete delić istine i spoznajete delić stvarnosti istine. Nije važno da li te koriste niti kakav odnos ima Bog prema tebi. Ključ je u tvojim proaktivnim nastojanjima, u putu kojim izabereš da kreneš i u tome da li si, na kraju krajeva, sposoban da se promeniš – to su najvažnije stvari. Koliko god dobar odnos da Bog ima prema tebi, ako se ne promeniš, to neće biti dovoljno. Ako posrneš kad god te nešto zadesi i nemaš ni najmanje odanosti, tada, koliko god da Bog ima dobar odnos prema tebi, od toga neće biti nikakve koristi. Put kojim izabereš da ideš od ključnog je značaja. Bog te je u prošlosti možda prokleo i izgovori reči mržnje i gnušanja prema tebi, ali ako si se ti sada promenio, promeniće se i Njegov odnos prema tebi. Ljudi su uvek puni straha i nelagode i nedostaje im prave vere, što ukazuje na to da ne razumeju Božje namere. Sada kada ste stekli neko razumevanje, hoćete li opet postati negativni i slabi kada vas, u budućnosti, budu zadesile neke stvari? Hoćete li biti u stanju da upražnjavate istinu i budete postojani u svedočenju? Hoćete li biti u stanju da se istinski pokorite Bogu? Ako to budete mogli da ostvarite, imaćete razum normalne ljudskosti. Zar sada nemate neko znanje o iskvarenoj naravi čovečjoj, o Božjem spasenju i o Njegovim namerama? Imate barem okvirnu ideju. Kada, jednoga dana, budete u stanju da proniknete u neke realnosti svih aspekata istine, u potpunosti ćete proživeti normalnu ljudskost.

Odlomak 4

Najvažniji deo traganja za istinom je usredsređivanje na čitanje Božjih reči. Koliko toga neka osoba može steći od čitanja Božjih reči zavisi od njene sposobnosti razumevanja. Iako Božje reči svi čitaju, neki ljudi su u stanju da dokuče njihov pravi smisao i da u njima pronađu svetlost, te će stoga, dokle god čitaju Božje reći, iz njih nešto zadobijati. Drugi, međutim, nisu takvi. Oni se, dok čitaju Božje reči, usredsređuju isključivo na razumevanje doktrina. Posledica toga je da oni, nakon višegodišnjeg čitanja Božjih reči, razumeju mnoge doktrine, ali zato nisu u stanju da reše nijedan od problema sa kojima se susreću; ništa od onoga što su naučili nije im od koristi. O čemu se ovde radi? Mada svi ljudi čitaju Božje reči, rezultati su im različiti. Oni koji vole istinu u stanju su da je prihvate, dok oni koji istinu ne vole nisu spremni ni da je prihvate, čak i ako čitaju Božje reči. Na bilo koji problem da naiđu, oni u Božjim rečima neće tražiti istinu. Kad čitaju Božje reči, ljudi koji imaju neko iskustvo mogu da raspravljaju o praktičnim stvarima i da govore o svojim praktičnim znanjima o istini – to je razumevanje istine. Nasuprot tome, ljudi bez ikakvog iskustva u stanju su da dokuče samo doslovno značenje Božjih reči i nemaju ni trunke znanja i iskustva – to se ne može smatrati razumevanjem istine. Pojedine vođe drugima često govore kako u crkvu idu s naročitim ciljem da pruže istinu. Da li je to tačno? Izraz „pružati istinu” ne bi trebalo olako izgovarati. Ko poseduje istinu? Ko se usuđuje da tvrdi da pruža istinu? Nije li takva tvrdnja preterana? Ako verujete u Boga i sledite Ga, vi ste naprosto ljudi koji istinu prihvataju i tragaju za njom. Ako ste u stanju da to činite, već i to je sasvim dobra stvar. Međutim, čak i ako neka osoba može da razume nešto od istine i da govori o određenim iskustvima i znanju o istini, za tu se osobu ipak ne može reći da istinu pruža, zato što nijedno ljudsko biće ne poseduje istinu. Kako bi se pričanje o nekim iskustvima i znanju moglo nazvati pružanjem istine? Stoga se vođe i delatnici mogu opisati jedino kao osobe koje obavljaju delo pojenja i koje su naročito odgovorne za život-ulazak svoje braće i sestara. Za njih se ne može reći da pružaju istinu. Čak i ako neka osoba poseduje određeni rast, za nju se još uvek ne može reći da druge ljude snabdeva istinom. To se nikako ne može kazati. Koliko ima onih koji razumeju istinu? Da li neku osobu vlastiti rast čini podobnom za pružanje istine? Čak se ni za ljude koji poseduju određeno iskustvo i znanje o istini ne može reći da pružaju istinu. To se nikako ne može reći, jer bi to bilo isuviše nerazumno. Neki ljudi su ponosni zbog toga što poje crkvu i što pružaju istinu, misleći da razumeju veliki deo istine: oni, međutim, nisu u stanju da raspoznaju lažne vođe i antihriste. Zar to nije protivrečno? Ako na pitanje šta je istina odgovaraš rečima „Božja reč je istina; istina je Božja reč”, da li ti onda zaista razumeš istinu? Ti si u samo stanju da izgovaraš reči i doktrine, ali ti nedostaje iskustvo i znanje o tome šta je istina, te stoga nisi podoban da druge ljude snabdevaš istinom. U ovom trenutku, svima onima koji služe kao vođe nedostaje iskustvo; oni samo poseduju nešto malo kvaliteta i spremnost da tragaju za istinom. Pogodni su za negovanje i obučavanje, i mogu da preuzmu vođstvo u obavljanju dužnosti. Čak i ako su u stanju da u zboru besede o nekom svom znanju, kako bi moglo da se kaže da oni pružaju istinu? Većina vođa i delatnika može da priča o nekom znanju, ali to ne znači da oni poseduju istina-stvarnost. Uostalom, oni su godinama slušali propovedi i poseduju ponešto površnog znanja; spremni su da u zboru pričaju o istini i donekle mogu da budu od pomoći drugima, ali se ipak ne može reći da pružaju istinu. Jesu li vođe i delatnici u stanju da pruže istinu? Naravno da nisu. Vođe i delatnici propovedaju i poje crkvu; što je najvažnije, oni moraju biti u stanju da rešavaju praktične probleme, jer jedino na taj način mogu istinski da napoje crkvu. U ovom trenutku, većina vođa i delatnika još uvek nije u stanju da rešava mnoge praktične probleme. Čak i ako mogu da u zboru razgovaraju o određenom znanju u vezi sa istinom, oni uglavnom i dalje izgovaraju samo doktrinarne reči i fraze. Ako nisu u stanju da jasno govore o istina-stvarnosti, mogu li oni zaista da rešavaju probleme? Većina vođa i delatnika naprosto poseduje nešto malo sposobnosti razumevanja, ali još uvek nema mnogo praktičnog iskustva. Može li se reći da oni više od drugih ljudi razumeju istinu i da poseduju više istina-stvarnosti? Ne može se reći da su oni u tome bolji od drugih. Promovisanje nekih lidera i delatnika vrši se čisto u cilju njihovog odgoja; dopušta im se da praktično deluju zato što poseduju izvesne kvalitete i sposobnost razumevanja, i zato što žive u prikladnom porodičnom okruženju. Promovisanje takvih ljudi ne znači da oni poseduju istina-stvarnost i da mogu da pružaju istinu. To naprosto znači da oni koji tragaju za istinom stiču prosvećenje i svetlost pre drugih ljudi, ali to slabašno svetlo još uvek ne dopire do istine; ono nije sastavni deo istine, već je samo u skladu sa istinom. Istina je samo ono što Bog neposredno izražava. Prosvećenje Svetog Duha je samo privrženo istini, jer Sveti Duh ljude prosvećuje u skladu s njihovim rastom. On ljudima istinu ne saopštava neposredno. Umesto toga, daje im svetlost koju su u stanju da steknu. Moraš to da razumeš. Ako neka osoba poseduje izvestan uvid u Božje reči i određeno iskustveno znanje, da li se to računa u istinu? Ne. U najboljem slučaju bi se moglo reći da ta osoba donekle razume istinu. Prosvetiteljske reči Duha Svetoga ne predstavljaju Božje reči, one ne predstavljaju istinu i one nisu istina. Za tu osobu se, dakle, u najbolju ruku može reći da donekle razume istinu i da ju je Sveti Duh malo prosvetio. Ako neka osoba stekne izvesno razumevanje istine i zatim počne da je pruža drugim ljudima, time će im ona pružiti samo svoje vlastito razumevanje i iskustvo. Nikako se ne može reći da ona time drugima pruža istinu. Ispravno je reći da ona sa drugima u zajedništvu razgovara o istini; to je sasvim prikladan opis. Zašto ovo kažem? Zato što ono o čemu ti u zajedništvu razgovaraš s drugima predstavlja tvoje razumevanje istine; to se nikako ne može nazvati samom istinom. Prema tome, možeš samo da kažeš kako u zajedništvu razgovaraš o izvesnom razumevanju i iskustvu; kako bi uopšte mogao da kažeš da druge snabdevaš istinom? Snabdevanje istinom nije jednostavna stvar. Ko je dostojan da za sebe nešto takvo kaže? Jedino je Bog sposoban da ljude snabdeva istinom. Jesu li ljudi za to sposobni? Tu stvar, dakle, morate jasno da sagledate. Ovde se ne radi samo o korišćenju pogrešnih reči; suština je u tome da time kršite i izvrćete činjenice. Vaša je tvrdnja naprosto preterana. Ljudi mogu steći izvesno razumevanje i iskustvo u vezi s Božjim rečima, ali se na osnovu toga ne može reći da oni poseduju istinu, niti da su sazdani od istine. To se nikako ne može reći. Ma koliko razumevanja da ljudi steknu od istine, ne može se reći da oni zbog toga poseduju život istine, a kamoli da su sazdani od istine. To se ni u kom slučaju ne može reći. Ljudi razumeju samo delić istine, poseduju tračak svetlosti i određene načine praktičnog delovanja. Oni poseduju tek ponešto od stvarnosti pokoravanja i istinske promene. Ali se na osnovu toga ne može reći da su zadobili istinu. Izražavajući istinu, Bog ljudima pruža život. On od ljudi ujedno zahteva da razumeju istinu i da zadobiju istinu kako bi Mu služili i udovoljavali. Čak i ako nastupi dan kada će ljudi Božje delo iskusiti u tolikoj meri da će zaista zadobiti istinu, ni tada neće moći da se kaže da su ljudi sazdani od istine, a kamoli da istinu poseduju. To je zato što je, čak i za ljude s dugogodišnjim iskustvom, količina istine koju su u stanju da zadobiju ograničena i veoma mala. Istina je najdublja i najtajnovitija stvar; to je ono što Bog ima i što jeste. Čak i ako tokom svog života ljudi iskuse istinu, ono što mogu od nje da zadobiju biće veoma ograničeno. Oni nikada neće biti u stanju da istinu u potpunosti zadobiju, da je potpuno razumeju, niti da je u potpunosti prožive. Upravo na to Bog misli, kad kaže da će ljudi u Njegovom prisustvu zauvek ostati odojčad.

Neki misle da će, čim budu stekli iskustvo i znanje o istinama koje Bog izražava, čim budu temeljno razumeli svaki aspekt istine i čim budu bili u stanju da deluju u skladu s istinom, odmah moći i da tu istinu izraze. Misle da će na taj način živeti kao hristos, baš kao što je Pavle rekao: „Hristos je za mene život” (Filipljanima 1:21). Da li je takvo njihovo stanovište ispravno? Nije li to, naprosto, još jedno prihvatanje argumenta „bogočoveka”? Ovakvo je gledište potpuno pogrešno! Ljudi moraju razumeti jednu stvar: ma koliko iskustva i znanja o istini da poseduješ, pa čak i ako si već zakoračio u istina-stvarnost, u stanju si da se pokoriš Božjim orkestracijama i uređenjima i možeš da se pokoriš Bogu i da svedočiš za Njega, i ma koliko da je tvoj život-ulazak postao uzvišen i temeljan, ti ipak i dalje živiš životom ljudskog bića, a ljudsko biće nikada ne može postati Bog. To je apsolutna činjenica koju ljudi moraju razumeti. Čak i ako, naposletku, stekneš iskustvo i razumevanje svakog aspekta istine i dozvoliš Bogu da te orkestrira, i postaneš usavršena osoba, ni tada još uvek neće moći da se kaže da si sazdan od istine. Čak i ako si u stanju da govoriš o pravom iskustvenom svedočenju, to i dalje ne znači da možeš da izražavaš istinu. Ranije je, unutar religijskih grupa, bilo sasvim uobičajeno da se za nekoga kaže kako poseduje „Hristov život u sebi”. To je pogrešna i nejasna tvrdnja. Mada ljudi više ne govore takve stvari, njihovo razumevanje ovog pitanja i dalje je ostalo nejasno. Neki ovako razmišljaju: „Budući da smo stekli istinu i da je ona u nama, to znači da mi istinu posedujemo, da je nosimo u svojim srcima i da smo takođe u stanju da je izražavamo.” Zar nije i ovakvo mišljenje pogrešno? Ljudi često pričaju o tome da li poseduju istinu ili ne, pri čemu uglavnom misle na to imaju li iskustvo i znanje o istini, te da li su u stanju da praktično deluju u skladu s istinom. Svako doživljava istinu, ali je pritom stanje koje svaka osoba doživljava različito. Takođe se razlikuje i ono što svaka osoba zadobija od istine. Čak i ako biste iskustva i razumevanja svih ljudi spojili u jedno, to i dalje ne bi u potpunosti odražavalo suštinu istine. Toliko je istina duboka i tajanstvena! Zašto kažem da ništa od onoga što si zadobio, kao ni celokupno tvoje razumevanje, ne može da zameni istinu? Nakon što ljudi, kroz tvoje besede u zboru, budu čuli nešto o tvojim iskustvima i razumevanju, oni će to razumeti i neće im biti neophodno dugogodišnje iskustvo da bi to u potpunosti razumeli i zadobili. Čak i ako se radi o nečemu donekle dubljem, za to im neće biti potrebno iskustvo od nekoliko godina. Što se pak istine tiče, ljudi neće moći da je u celosti iskuse dok su živi. Čak i ako bi sve ljude skupio na jednu gomilu, ni sva njihova iskustva zajedno ne mogu da obuhvate celu istinu. Kao što vidite, istina je tako duboka i tajanstvena. Rečima se ona ne može u celosti objasniti. Rečeno ljudskim jezikom, istina je za ljude istinitost. Ljudi nikada neće moći da je u celosti iskuse i nikad neće biti u stanju da u potpunosti prožive istinu. To je zato što oni, čak ni kad bi živeli nekoliko hiljada godina, ne bi uspeli da u celosti iskuse nijedan delić istine. Ma koliko godina iskustva da imaju, istina koju su razumeli i zadobili i dalje će biti ograničena. Može se reći da istina predstavlja večni izvor života ljudskog roda. Izvor istine je Bog, a ulazak u istina-stvarnosti je posao kojem nema kraja.

Istina je život Boga Sȃmoga; ona predstavlja Njegovu narav, Njegovu suštinu, ono što On ima i što jeste. Ako kažeš da si, sticanjem određenog iskustva i znanja, došao u posed istine, da li to onda znači da si dostigao svetost? Zašto onda i dalje otkrivaš iskvarenost? Zašto ne možeš da raspoznaš različite tipove ljudi? Zašto ne možeš da svedočiš za Boga? Čak i ako razumeš ponešto od istine, možeš li da predstavljaš Boga? Možeš li da proživiš Božju narav? Možda imaš ponešto iskustva i znanja o određenom aspektu istine i možda si u stanju da u svojim govorima prospeš tračak svetlosti, ali je ono što ljudima pružaš ipak do krajnosti ograničeno i kratkog veka. To je zato što tvoje razumevanje i svetlost koju si stekao ne predstavljaju suštinu istine, niti predstavljaju njenu celinu. Predstavljaju samo jednu stranu ili mali aspekt istine, a to je jedini nivo koji ljudska bića mogu da dostignu i koji je još uvek daleko od suštine istine. To malo svetlosti, prosvećenja, iskustva i znanja nikada neće moći da zamene istinu. Čak i kad bi svi ljudi kroz doživljavanje istine ostvarili neke rezultate i kad bi sva njihova iskustva i znanja bila objedinjena na jednom mestu, time se i dalje ne bi dostigla celovitost i suština čak ni jedne jedine crtice te istine. U prošlosti je rečeno: „Sve sam to sažeo u jedan aforizam namenjen ljudskom svetu: Među ljudima nema onih koji Me vole.” Ova rečenica predstavlja istinu, pravu suštinu života, najdublju stvar i izraz Boga Sȃmoga. Sa tri godine iskustva, ti ćeš možda imati malo površnog razumevanja, dok će nakon sedam ili osam godina tvoje razumevanje možda biti nešto veće, ali to tvoje razumevanje nikada neće moći da zameni ovu crticu istine. Neko drugi će posle dve godine možda steći nešto malo razumevanja, ili će nešto više razumeti posle deset godina, ili će pak njegovo razumevanje pred kraj života biti relativno veliko, ali čak ni vaše kolektivno razumevanje ne može da zameni tu crticu istine. Ma koliko uvida, svetlosti, iskustva i znanja da vas dvojica kolektivno posedujete, to nikada neće moći da zameni tu crticu istine. Drugim rečima, ljudski život je uvek ljudski život i ma koliko da je tvoje znanje u skladu sa istinom, Božjim namerama i Njegovim zahtevima, ono nikad ne može da zameni istinu. Reći da ljudi poseduju istinu znači da oni zaista razumeju istinu, da proživljavaju nešto od stvarnosti Božjih reči, da imaju ponešto stvarnog znanja o Bogu, te da su u stanju da Boga veličaju i da za Njega svedoče. Ne može se, međutim, reći da ljudi već poseduju istinu, zato što je istina isuviše duboka. Da bi iskusili makar jednu jedinu crticu Božje reči, ljudima može biti potreban čitav životni vek, ali ni kroz celoživotna iskustva nekoliko generacija, pa čak ni za hiljade i hiljade godina, oni tu jednu crticu Božje reči neće moći da u celosti iskuse. Jasno je da je proces razumevanja istine i bogopoznanja zaista beskrajan, te da postoji ograničenje u pogledu količine istine koju čovek u svom celoživotnom iskustvu može razumeti. Neki ljudi će, odmah nakon što su razumeli tekstualno značenje Božje reči, tvrditi kako su došli u posed istine. Zar to nije besmislica? Kako u pogledu svetlosti tako i u pogledu znanja, postoji pitanje dubine. Istina-stvarnosti u koje neka osoba tokom svog života verovanja može da zakorači, ograničene su. Prema tome, to što posedujete izvesnu količinu znanja i svetlosti ne znači da posedujete i istina-stvarnosti. Glavna stvar koju morate razmotriti jeste da li se ta svetlost i to znanje dotiču suštine istine. To je najvažnije. Nekim ljudima se čini da poseduju istinu, na osnovu toga što su u stanju da prosipaju svetlost ili da ponude malo površnog razumevanja. To ih čini srećnim, pa postaju samoljubivi i uobraženi. A zapravo su još uvek daleko od ulaska u istina-stvarnost. Koju istinu ljudi poseduju? Mogu li ljudi koji poseduju istinu bilo gde i bilo kada posrnuti? Ako poseduju istinu, kako onda mogu da još uvek prkose Bogu i da Ga izdaju? Ako tvrdiš da poseduješ istinu, to dokazuje da je u tebi Hristov život – što je zaista nečuveno! Postao si Gospod, postao si Hristos, šta li? Radi se o apsurdnoj tvrdnji, koju su u potpunosti izmislili ljudi; ona se tiče ljudskih predstava i maštarija i ne predstavlja održivi stav prema Bogu.

Kad je reč o ljudskom razumevanju istine i životu s njom kao sa vlastitim životom, šta se zapravo podrazumeva pod tim „životom”? To znači da istina suvereno vlada njihovim srcem, da su u stanju da žive prema Božjim rečima, te da poseduju stvarno znanje o Božjim rečima i da zaista razumeju istinu. Kada ljudi u sebi imaju taj novi život, to se u celosti postiže kroz primenu i doživljavanje Božjih reči. Zasnovano je na temelju istine Božjih reči i postiže se njihovim životom u carstvu istine; sve što ljudski život u sebi sadrži jeste njihovo znanje i iskustvo istine. To je njegov temelj i ne izlazi van tog opsega; to je taj život o kojem se govori kad god se pomene pitanje zadobijanja istine i života. Kad se za nekoga kaže da je u stanju da živi u skladu sa istinom Božjih reči, to ne znači da je u njemu život istine, niti se time kaže da neko ko istinu poseduje kao svoj život samim tim postaje istina, da njegov unutrašnji život postaje život istine, a kamoli da je on sȃm istina i život. Na kraju krajeva, njegov je život i dalje život ljudskog bića. Ako si u stanju da živiš prema Božjim rečima i poseduješ znanje o istini, ako se to znanje ukorenilo u tebi i postalo tvoj život, a istina koju si stekao iskustvom postala je osnova tvog postojanja, ako živiš u skladu s tim Božjim rečima, ako to ne može niko da promeni i ako Sotona ne može da te navede na pogrešan put niti da te iskvari, to onda znači da si zadobio istinu i život. Drugim rečima, tvoj život samo sadrži istinu, odnosno tvoje razumevanje, iskustvo i uvid u istinu; i ma šta da radiš, živećeš u skladu s tim stvarima i nećeš izlaziti van njihovog opsega. U tome je značenje posedovanja istina-stvarnosti, a upravo takve ljude Bog želi da naposletku zadobije Svojim delom. Ipak, ma koliko dobro ljudi razumeli istinu, njihova je suština i dalje ljudska i uopšte se ne može porediti s Božjom suštinom. To je zato što oni nikako ne mogu da dožive celokupnu istinu i što oni istinu ni na koji način ne mogu u celosti da prožive; jedino što oni mogu da prožive jeste krajnje ograničeni delić istine koji je ljudskim bićima dostižan. Kako bi oni onda mogli da se pretvore u Boga? Kada bi lično Bog usavršio neku grupu ljudi i od njih stvorio više i niže Bogove, zar ne bi nastao haos? Osim toga, takvo nešto je nemoguće i krajnje apsurdno – to je samo čovekova smešna zamisao. Bog je stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja, a zatim je stvorio čoveka, kako bi Mu čovek bio pokoran i klanjao Mu se. Božje stvaranje čoveka je bilo najsmisleniji mogući čin. Bog je stvorio samo čoveka; On nije stvorio Bogove. Iako Bog deluje u ovaploćenom obliku, to nije isto kao kad bi On stvorio nekog Boga. Bog nije stvorio sȃmoga Sebe; On ima Svoju vlastitu suštinu, koja je nepromenljiva. Ljudi ne poznaju Boga, te bi stoga trebalo da čitaju što više Božjih reči; ljudi mogu da razumeju istinu samo ako je često traže. Ne bi trebalo da pričaju besmislice zasnovane na vlastitim maštarijama. Ako imaš iole iskustva s Božjim rečima i ako živiš u skladu s pravim iskustvom i znanjem o istini, Božje će reči postepeno postati tvoj život. Uprkos tome, ne možeš da kažeš da je istina tvoj život, niti da ono što izražavaš predstavlja istinu; grešiš ako tako misliš. Ako poseduješ tek ponešto iskustva u vezi s nekim konkretnim aspektom istine, može li to samo po sebi značiti da poseduješ istinu? Može li se to smatrati sticanjem istine? Jesi li u stanju da istinu detaljno objasniš? Možeš li da na osnovu istine otkriješ Božju narav i ono što Bog ima i što jeste? Ako nisi postigao takve efekte, to je dokaz da se doživljavanje samo nekog određenog aspekta istine ne može smatrati pravim razumevanjem istine, niti bogopoznanjem, a kamoli sticanjem istine. Svako poseduje iskustvo u samo jednom pojedinačnom aspektu i opsegu istine; ljudi to doživljavaju unutar svog ograničenog opsega i ne mogu da dosegnu do svih nebrojenih aspekata istine. Mogu li ljudi proživeti prvobitno značenje istine? Dokle zapravo doseže tvoje neznatno iskustvo? Ono je tek zrnce peska na obali mora; kap vode u okeanu. Prema tome, ma koliko dragoceno bilo to tvoje znanje i sva ta osećanja koja si iz svojih iskustava zadobio, oni se i dalje ne mogu smatrati istinom. Za njih se jedino može reći da su u skladu sa istinom. Istina dolazi od Boga, a unutrašnje značenje i stvarnosti istine pokrivaju veoma širok opseg, i nju niko ne može ni da dokuči ni da opovrgne. Dokle god poseduješ stvarno razumevanje istine i Boga, ti ćeš neke istine razumeti; niko neće moći da opovrgne ta stvarna razumevanja, a svedočenja koja u sebi sadrže istina-stvarnosti zauvek će biti održiva. Bog odobrava ljude koji poseduju istina-stvarnosti. Dokle god tragaš za istinom, dokle god možeš da se u doživljavanju Božjih reči oslanjaš na Boga i u stanju si da istinu prihvatiš kao svoj život, bez obzira na to u kakvom se okruženju nalaziš, imaćeš svoj put i bićeš u stanju da opstaneš i da dobiješ Božje odobravanje. Iako je ono malo što ljudi stiču usklađeno sa istinom, ne može se reći da to predstavlja istinu, a još manje se može reći da su oni zadobili istinu. Taj tračak svetla koji su ljudi stekli prikladan je samo za njih same, ili za neke druge ljude unutar određenog opsega, ali neće biti prikladan u nekom drugačijem opsegu. Ma koliko da je iskustvo neke osobe duboko, ono je i dalje ograničeno i nikada neće dosegnuti dubinu istine. Svetlost i razumevanje koje neka osoba poseduje nikada se ne mogu porediti sa istinom.

Ako neka osoba poseduje izvesno iskustvo u vezi s Božjim rečima, ako razume neke istine i ponešto od Božjih namera, ako donekle poznaje Boga i ako joj je narav donekle izmenjena i očišćena, za nju se i dalje može reći samo to da predstavlja osobu i stvoreno ljudsko biće, ali tu se upravo radi o onoj vrsti normalnih osoba koje Bog želi da zadobije. Kojoj, dakle, vrsti osoba pripadaš? Neki kažu: „Ja sam osoba koja poseduje istinu.” Ne bi bilo prikladno tako nešto kazati. Ti jedino možeš da kažeš sledeće: „Ja sam osoba koju je Sotona iskvario i koja je iskusila sud i grdnju Božjih reči. Konačno sam razumeo istinu i moja je iskvarena narav očišćena. Ja sam naprosto osoba koju je Bog spasao.” Ukoliko bi pak rekao: „Ja sam osoba koja poseduje istinu. Iskusio sam sve Božje reči i sve sam ih razumeo. Znam značenje svega što Bog govori, kao i kontekst i okolnosti pod kojima su te reči izgovorene. Sve ja to znam. Zar to onda ne znači da posedujem istinu?” ti bi ponovo pogrešio. To što imaš nekog iskustva u vezi s Božjim rečima i što si iz njih zadobio malko svetlosti ne čini te osobom koja poseduje istinu. A oni koji su u stanju samo da razumeju neke doktrine i da o njima raspravljaju, još su manje merodavni da iznose takve tvrdnje. Ljudi moraju jasno da shvate kakav položaj neka osoba treba da zauzme pred Bogom i pred istinom, šta su zapravo ljudi, kakav je život unutar čoveka i kakav je Božji život. Ljudi moraju razumeti šta je čovekova suština. Nekima se čini da poseduju istinu na osnovu toga što su par dana doživljavali Božje delo i što su razumeli nekoliko reči i doktrina. Takvi ljudi spadaju među najnadmenije i potpuno su lišeni razuma. Stoga je ovo pitanje neophodno detaljno razmotriti, kako bi ljudi uistinu mogli da razumeju sami sebe i da spoznaju ljudski rod, kako bi razumeli šta je iskvareno čovečanstvo, koji nivo ljudi mogu da dostignu nakon što konačno budu usavršeni, te kako im se na prikladan način obraćati i nazivati ih. Ljudi bi trebalo da znaju te stvari, umesto da se prepuštaju svakakvim maštarijama. Ljudima bi bolje bilo da realističnije sagledaju vlastito ponašanje, jer će na taj način biti barem donekle stabilniji. Neki od onih koji veruju u Boga stalno tragaju za vlastitim snovima i hteli bi da prožive Božjim životom i likom. Da li je to realistično? Ljudi oduvek žele da poseduju Božji život – zar to nije opasna stvar? To je nadmena ambicija ljudskih bića, koja neodoljivo podseća na Sotoninu nadmenu ambiciju. Neki ljudi, nakon što su neko vreme radili u crkvi, počinju ovako da razmišljaju: „Kad velika crvena aždaja bude svrgnuta s vlasti, treba li mi da postanemo carevi i da preuzmemo vlast? Koliko bi gradova svako od nas trebalo da stavi pod svoju kontrolu?” Strašno je kad neka osoba otkriva takve stvari. Ljudi koji nemaju nikakvog iskustva vole da pričaju o doktrinama i da se prepuštaju fantazijama. Pritom čak za sebe misle da su pametni, kao da su verujući u Boga ostvarili nekakav uspeh, kao da žive poput Hrista i Boga. Sve su to Pavlovi učenici i svi oni koračaju putem kojim je išao Pavle. Ukoliko se ne pokaju, svi ti ljudi će postati antihristi i biće strogo kažnjeni.

Odlomak 5

Kada slušate ove reči koje je izgovorio Bog, da li ih upoređujete sa sobom ili ih, pak, samo slušate kao doktrinu, provučete ih kroz svoj um jednom, tako da shvatite šta znače i to je sve? Sa kakvim stavom i sa kakvim namerama ih slušate? Ako zaista razumete šta je Bog rekao – da će biti uklonjeni oni koji ne primenjuju istinu; da oni koji ne primenjuju istinu u očima Boga nisu dobri, već zli ljudi – onda treba da razmislite o sebi i da uvidite koji od vaših postupaka nisu u skladu sa primenom istine i koji vaši metodi i stavovi se u Božjim očima ispoljavaju kao neprimenjivanje istine. Da li ste ikada pokušali da dokučite ove stvari? Da li ste razmišljali o sebi? Nije dovoljno da samo letimično pročitate Božje reči; morate da ih promatrate, da razmišljate o sebi i da poredite svoje misli i dela sa razotkrivajućim Božjim rečima i da dostignete samospoznaju. Samo na taj način možete da se istinski pokajete i promenite. Ako čitate Božje reči, a ne razmišljate o njima i ne razmišljate o sebi, već se samo koncentrišete da razumete doktrinu, onda vaša vera u Boga neće imati nikakav život-ulazak, niti ćete proći kroz ikakav stvarni preobražaj. Stoga, od suštinske je važnosti da promislite, da tražite istinu i razmišljate o sebi dok čitate Božje reči. Šta su Božje reči? One su stvarnost svih pozitivnih stvari, one su istina, one su pravi put, one su život koji je Bog podario ljudima. Božje reči nisu doktrina, nisu parole, nisu nekakva teorija, niti su filozofsko znanje; one su zapravo istina koju ljudi moraju da shvate i dostignu, i one su život koji moraju da steknu. Stoga su Božje reči u prisnoj vezi sa životima ljudi i sa samim životom, sa putem kojim ljudi treba da idu i sa ishodom i odredištem ljudi. Ako neko zaista razume istinu i zadobio je istinu, sve u vezi s njim će se promeniti u skladu sa tim. Ako neko nikad ne može da shvati istinu ili da živi prema Božjim rečima, ni na koji način neće moći da postigne istinsku promenu niti da zadobije Božje odobrenje. Ishod i odredište te osobe biće samo propast i uništenje. Eto koliko su ljudima važne Božje reči i istina koju On izražava. Ako čitate Božje reči, a ne promatrate ih i ne razmišljate o sebi, niti ih dovodite u vezu sa sopstvenim stvarnim problemima i teškoćama, onda je sve što uspete da shvatite tek površno, dok istinu nikako ne možete da shvatite, niti da dokučite Božje namere. Zato morate da naučite kako da promatrate Božje reči da biste razumeli istinu. U tome je ključ. Ima mnogo načina da promatrate Božje reči: možete tiho da ih čitate i da se molite u srcu, tražeći prosvećenje i prosvetljenje od Svetog Duha; možete i u zajedništvu da ih molitveno čitate, u društvu onih koji tragaju za istinom; i naravno, možete da objedinite besede i propovedi sa svojim promatranjem kako biste produbili svoje shvatanje i razumevanje Božjih reči. Ima mnogo raznovrsnih načina. Ukratko, ako neko želi da dostigne razumevanje Božjih reči dok ih čita, onda je ključno da promatra i molitveno čita Božje reči. Molitveno čitanje Božjih reči nema za cilj da ljudi budu u stanju da ih prepričaju, niti da ih nauče napamet; cilj je da ljudi steknu ispravno razumevanje ovih reči nakon što su ih molitveno čitali i promatrali, i da spoznaju značenje ovih reči koje je izgovorio Bog, kao i Njegovu nameru. U njima treba pronaći put praktičnog delovanja i sprečiti da ljudi krenu svojim putem. Pored toga, treba imati sposobnost razlučivanja raznoraznih stanja i vrsta ljudi koji su razotkriveni u Božjim rečima i treba se prema svakoj vrsti ljudi odnositi u skladu sa načelima, dok u isto vreme pazimo da ne zastranimo. Onda kada naučiš kako da molitveno čitaš i da promatraš Božje reči, i kada to radiš često, tek tad se Božje reči mogu ukoreniti u tvom srcu i postati tvoj život.

Odlomak 6

U poslednjim danima, Stvoritelj je javno izgovorio sve ove reči i otkrio svakojaku vrstu ljudi. Sada se svaka vrsta ljudi suočava sa istinom, istinskim putem i izjavama Stvoritelja i otkrivaju se njihovi raznovrsni glasovi i stavovi. Misli i stavovi nekih ljudi naginju ka izopačenom, neki su samopravedni i nadmeni, neki su konzervativni, privrženi tradicionalnoj kulturi i truli, a mnogi su glupi i neuki. Čak ima i ljudi koji mrze istinu i neprijateljski se odnose prema njoj, koji iskaljuju gnev poput besnih pasa, donose sud olako i bezobzirno osuđuju istinu i pozitivne stvari. Oni besramno sude svakoj pozitivnoj stvari i osuđuju svaki izraz istine, ne trude se da razluče da li je ta stvar ispravna ili pogrešna, niti da li ima istine u njoj. Takvi ljudi su životinje i đavoli. Kada se ljudi suoče sa istinom i istinskim putem, kroz različite stavove koje ispoljavaju otkriva se i razotkriva sotonska ružnoća njihove ograničenosti, tvrdoglavosti, nepopustljivosti i nadmenosti. Morate da naučite da budete razboriti, da na osnovu toga proširite svoja shvatanja, te da istovremeno tražite i nešto od istine. Ako se ove stvari otkrivaju kod onih koji ne veruju i koji nisu prihvatili Božje delo poslednjih dana, da li onda i vi sami ispoljavate iste osobine? Ponekad ih ispoljavate na drugačiji način i izgovarate ih drugačije, ali vi zapravo otkrivate iste naravi kao i nevernici. Nalik onome kada neki ljudi koji prihvataju Gospoda Isusa veruju da su svi pod suncem, koji ne prihvataju Gospoda Isusa, inferiorni. Oni veruju da su superiorni zato što su prihvatili spasenje krsta Gospoda Isusa, te gledaju na sve ostale sa visine. Kakva je to narav? Njima nedostaje uvid; suviše su ograničeni i izuzetno su nadmeni i samopravedni. Oni vide da drugi ljudi otkrivaju svoje iskvarene naravi, ali ne vide da i oni sami otkrivaju iste iskvarene naravi. Da li i vi, dakle, ispoljavate takve osobine? Svako od vas to svakako čini jer su sve ljudske iskvarene naravi potpuno iste i razlike u priroda-suštinama, traganjima i čežnjama svake vrste ljudi postoje samo zbog Božjeg dela i spasenja, potreba Njegovog dela ili Njegovog predodređenja. Neki ljudi nemaju srca ni duha. To su mrtvi ljudi i zveri koji ne shvataju veru. Ovi ljudi su, od čitavog čovečanstva, na najnižem stupnju i ne mogu se smatrati ljudima. Oni koji prihvataju Božje novo delo bolje razumeju istinu, njihov uvid i razumevanje Boga su veći, a njihove teorije i stavovi su na višem nivou. Baš kao što oni koji veruju u hrišćanstvo više razumeju Boga i imaju veće znanje o stvaranjima i delima Stvoritelja od onih vernika u Jahvea koji se pridržavaju zakona, oni koji prihvataju treću etapu dela imaju dublje razumevanje Boga od hrišćanskih vernika. S obzirom da je svaka etapa Božjeg dela viša od prethodne, sledi, naravno, da će i razumevanje ljudi svakako postajati sve veće. Međutim, ako posmatraš to iz druge perspektive, iskvarene naravi koje otkrivate nakon što prihvatite ovu etapu dela su suštinski iste kao iskvarene naravi koje otkrivaju religiozni ljudi. Jedina razlika je u tome što ste vi već prihvatili ovu etapu dela, poslušali brojne propovedi, razumeli mnoge istine, zadobili istinsko shvatanje vaše priroda-suštine i na neki način se istinski promenili tako što se prihvatili i primenili istinu. Tako da, ako pogledate ponovo kako se ponašaju oni koji su religiozni, vi mislite da su oni iskvareniji od vas. Ali, u stvari, kada biste stali rame uz rame sa njima, videli biste da su ljudski stavovi prema Bogu i istini isti; svi se ponašate shodno svojim predstavama i uobraziljama i po svom nahođenju, i vaše iskvarene naravi su iste. Da su i oni prihvatili ovu etapu dela, poslušali ove propovedi i razumeli ove istine, ne bi ni bilo neke velike razlike među vama. Šta iz ovoga možete zaključiti? Možete videti da istina menja ljude, da su ove reči koje Bog govori i ove propovedi koje propoveda spasenje za celo čovečanstvo i da su to stvari koje su čitavom čovečanstvu potrebne. Namena tih stvari nije samo da zadovolji ljude određene grupe, etničke pripadnosti, kategorije ili boje kože. Sotona je iskvario celokupno čovečanstvo i svi ljudi imaju sotonske naravi. Nema velike razlike u pogledu njihove iskvarene suštine; samo njihova boja kože, etničko poreklo, okruženje i društveni sistem u kom su odrasli nisu isti ili postoje male razlike u njihovoj tradicionalnoj kulturi, poreklu i obrazovanju koje su stekli. Ali to samo tako spolja izgleda – jedan Sotona je iskvario celokupno čovečanstvo i njihova iskvarena priroda-suština je ista. Stoga, ove reči koje Bog izgovara i ovo delo koje On čini nisu usmereni na ljude iz određene etničke grupe ili zemlje, već na celo čovečanstvo. Čak i kada postoje razlike u kulturi i poreklu različitih etničkih grupa ili razlike u stečenom obrazovanju, u Božjim očima njihove iskvarene naravi su potpuno iste. Tako da, iako se jedna etapa Njegovog dela odvija tek na jednom mestu, prvo kao model da bi se Njegovo delo proširilo na druga mesta, ona se može primeniti na celokupno čovečanstvo i može spasiti i opskrbiti celokupno čovečanstvo. Neki ljudi kažu: „Evropljani i ljudi iz drugih zemalja nisu potomci velike crvene aždaje, pa zar nije neprikladno da Bog kaže da je čitavo čovečanstvo duboko iskvareno?” Da li su ove reči tačne? (Ne, nisu. Čitavo čovečanstvo ima istu priroda-suštinu koju je Sotona iskvario.) Tako je – „potomci velike crvene aždaje” samo je naziv za ljude jedne etničke grupe; to ne znači da ljudi koji se tako zovu i ljudi koji se ne zovu tako imaju različite suštine. Zapravo, njihove suštine su i dalje iste. Čitavo čovečanstvo leži pod rukom zlikovca; sve ljude je Sotona iskvario i njihove iskvarene priroda-suštine su potpuno iste. Sad, kada Kinezi čuju ove reči koje Bog izgovara, oni se bune i pružaju otpor; imaju svoje predstave i uobrazilje; to je ono što oni ispoljavaju. Kada se ove reči ponove ljudima iz neke druge entičke grupe, oni takođe imaju svoje uobrazilje i predstave, pribegavaju buntovništvu, nadmenosti, samopravednosti i čak i pružaju otpor – potpuno je isto. Čitavo čovečanstvo, bez obzira na etničku pripadnost i kulturno poreklo, ispoljava ništa drugo do ponašanja iskvarenih ljudi koje je Bog razotkrio.

Iskvarene naravi su zajedničke čitavom čovečanstvu; sve su iste, sa mnogo sličnosti i bez očiglednih razlika. Ove reči koje Bog izgovara i istine koje izražava ne spašavaju samo jednu etničku grupu, jednu zemlju ili jednu grupu ljudi – Bog spašava čitavo čovečanstvo. Šta vam to pokazuje? Da li postoji iko u ljudskom rodu ko nije podvrgnut Sotoninoj iskvarenosti i pripada drugoj kategoriji ili vrsti ljudi? Da li postoji iko ko nije predmet Božje suverenosti? (Ne, ne postoji.) Šta znače ove reči koje izgovaram? Bog drži suverenost nad celim čovečanstvom i jedan Bog stvorio je čitavo čovečanstvo. Bez obzira na to kojoj etničkog grupi pripadaju, koja su vrsta ljudi ili koliko su sposobni, sve ih je stvorio Bog. U očima čoveka, neki ljudi se razlikuju u odnosu na druge i superiorni su, ali u Božjim očima svi su isti; svaki čovek je isti u očima Boga. Gde to vidite? Razlike u boji kože i jeziku su puka spoljašnost, ali su ljudske iskvarene naravi i njihove priroda-suštine iste; to je prava istina. Božje reči mogu postići rezultate za sve ljude koji imaju sotonsku iskvarenu narav, one su usmerene na njihove iskvarene naravi i mogu rešiti sve njihove iskvarene naravi. To pokazuje da su sve Božje reči istina, da one mogu da opskrbe, pročiste i spasu ljudski rod; to je neosporno. Sada, reči koje Bog izražava u poslednjim danima već su se proširile po svim zemljama i etničkim grupama sveta – to je činjenica! I kakva je čovekova reakcija? (Bilo je mnogo različitih reakcija.) I na šta sve te razne reakcije ukazuju ili šta odražavaju o suštini čoveka? Ukazuju na to da je ljudska priroda-suština ista, njihove reakcije su iste kao kod fariseja i Jevreja kada je Gospod Isus došao da obavi delo: oni osećaju odbojnost prema istini, puni su sopstvenih predstava i uobrazilja o Bogu, a njihovo verovanje u Njega postoji u sklopu njihovih iluzornih uobrazilja i predstava. Celokupno čovečanstvo ne poznaje Boga i opire Mu se. Nakon što čuju Božje reči, njihova prva reakcija, ili ono što po svojoj priroda-suštini prirodno otkrivaju, jesu otpor i neprijateljstvo prema Bogu; to je nešto što im je svima zajedničko. Sve njihove negativne reakcije i svi njihovi stavovi, kada se suoče sa istinama koje Bog izražava, proizilaze iz priroda-suštine iskvarenog čovečanstva i predstavljaju ovu ljudsku rasu. Njihove predstave i uobrazilje su nalik predstavama i zamislima koje su glavni sveštenici, pisari i fariseji imali o Bogu kada je Gospod Isus došao; nisu se promenili. Pripadnici religije nose krst već 2000 godina, ali ostaju isti, ni najmanje se nisu promenili. Kada ljudi ne zadobiju istinu, to je ono što prirodno otkrivaju i što proizilazi iz njih instinktivno, a to je i njihov stav prema Bogu. Ako osoba, dakle, veruje u Boga, ali ne traga za istinom, može li se njena iskvarena narav popraviti? (Ne, ne može.) Bez obzira na to koliko dugo veruje, neće moći da reši problem svoje iskvarene naravi ako ne traga za istinom. Pre dve hiljade godina, fariseji su besno pružali otpor, osudili Gospoda Isusa i razapeli Ga na krst. Sada se sveštenici, starešine, oci i episkopi u religioznom svetu i dalje besno opiru i osuđuju ovaploćenog Boga, baš kao što su to činili fariseji. Ako bi neko i otišao među njih i svedočio da je Bog ovaploćen, mogao bi biti uhvaćen i pogubljen, a ako bi ovaploćen Bog otišao na mesta bogosluženja svake glavne religije da propoveda, sigurno bi Ga opet razapeli na krst ili bi Ga predali onima na vlasti. Sigurno ne bi bili blagi prema Njemu jer su priroda-suštine iskvarenih ljudi sve iste. Da li imate bilo kakvu reakciju kada čujete ove reči? Da li mislite da su oni koji su godinama verovali u Boga, ali nisu ni na koji način tragali za istinom, prilično zastrašujući? (Donekle.) To je vrlo zastrašujuća stvar! Držati Bibliju i krst, oslanjati se na zakon, nositi odeću fariseja ili odore sveštenika i javno se opirati Bogu i osuđivati Ga u hramovima – zar to nije ono što vernici u Boga rade usred bela dana? Gde su ljudi koji osuđuju Boga i opiru Mu se? Ne treba daleko tražiti. Bilo ko među Njegovim vernicima ko ne prihvata istinu i oseća odbojnost prema istini je protivnik Boga, antihrist i farisej.

Ako ljudi ne tragaju za istinom i ne mogu je zadobiti, nikada neće spoznati Boga. Kada ljudi ne poznaju Boga, uvek će ostati neprijateljski raspoloženi prema Njemu i za njih je nemoguće da budu u skladu sa Njim. Bez obzira na to koliko tvoje srce subjektivno želi da voli Boga i ne želi da Mu se opire, ti nemaš nikakve koristi od toga. Beskorisno je da samo imaš želju i da hoćeš da se suzdržiš jer se to dešava na nesvesnom nivou i određeno je ljudskom prirodom. Moraš, dakle, da težiš da postaneš osoba koja ima istinu, koja stremi da primeni istinu, koja odbacuje svoju iskvarenu narav, ulazi u istina-stvarnosti i postiže usklađenost sa Bogom; to je pravi put. Morate da znate u svom srcu da je najvažniji deo verovanja u Boga traganje za istinom, i morate da dokučite i neke praktičnosti u pogledu toga sa kojim aspektima treba da počnete kada tragate za istinom, kao i šta treba da radite, kako da pristupite svojim dužnostima, kako da pristupite svakoj vrsti osobe oko sebe, kako da pristupite raznim stvarima i situacijama, koji stav treba da zauzmete kada im pristupate i koji pristup je u skladu sa istina-načelima. Ako ne tražiš istinu ili ne razumeš istina-načela i jedino si sposoban da slediš propise i definišeš stvari prema propisima, kao i shodno logici, predstavama i uobraziljama, onda je način na koji primenjuješ istinu pogrešan, i samo dokazuje da si, tokom godina verovanja u Boga, samo doslovno sledio propise, ali nisi razumeo istinu i nemaš stvarnost. Slediti propise i živeti u skladu sa predstavama i uobraziljama je iscrpljujuće i naporno za tebe, ali sve je to uzaludan trud i Bog ti neće dati ni trunku odobrenja. Zaslužuješ da budeš iscrpljen! Ako poseduješ duhovno razumevanje i jasno shvatanje kada čitaš Božje reči ili slušaš propovedi i razgovore, što više iskusiš, to ćeš više razumeti i zadobiti, i sve stvari koje razumeš biće praktične i u skladu sa istinom. Tada ćeš zadobiti istinu i zadobićeš život. Ako je ono što si zadobio i razumeo nakon što si verovao u Boga dugi niz godina i dalje stvar doktrine i propisa, i dalje stvar predstava i uobrazilja, i pravila i propisa koji te obavezuju, onda si potpuno gotov. To dokazuje da nisi zadobio istinu i da nemaš život. Ma koliko godina da si verovao u Boga i ma koliko reči i doktrina možeš da propovedaš, ti si i dalje smešna i zbunjena osoba. Iako ne zvuči lepo reći to na taj način, to je činjenica. Mnogi ljudi godinama veruju u Boga, ali ne vide da istina i Hristos imaju moć u Božjoj kući i da Sveti Duh ima suverenost nad svim. Ovakvi ljudi nemaju nikakvo razumevanje i nalik su slepcima. Neki vide Boga kako sudi ljudima i grdi ih, kako je usavršio jednu grupu ljudi, ali je mnoge druge uklonio, te tako sumnjaju u Božju ljubav, pa čak i u Njegovu pravednost. Da li ovakvi ljudi imaju sposobnost shvatanja? Da li imaju ikakvo razumevanje? Pravedno je reći da su to budalasti ljudi koji nisu u stanju išta da razumeju. Apsurdni ljudi uvek gledaju na stvari na besmislen način; samo oni koji razumeju istinu mogu da sagledaju stvari tačno i u skladu sa činjenicama.

Odlomak 7

Neki ljudi koji propovedaju jevanđelje, koji šire Božje delo i svedoče o njemu prave ozbiljnu grešku – oni izbacuju one reči Božje na osnovu kojih religiozni ljudi najlakše razvijaju predstave, čime se potencijalnom primaocu jevanđelja nudi skraćena, koncizna verzija reči Božjih. Rade to pod izgovorom da time sprečavaju ljude da razviju predstave i nesporazume, a da li je to ispravno? Sve su reči Božje istina. Bez obzira da li ljudi imaju predstave i da li te reči prihvataju ili vole, istina je istina; oni koji je prihvate mogu da budu spaseni, dok će oni koji je ne prihvate propasti. Svako ko odbije istinu zaslužuje da umre i propadne. Kakve to ima veze sa onima koji šire jevanđelje? Oni koji šire jevanđelje trebalo bi da dozvole ljudima da čitaju originalne reči Božje, umesto da ih skraćuju iz straha da će ljudi imati predstave. Kada ljudi istražuju istiniti put, oni žele da vide kako se originalne reči Božje izgovaraju, kakav je njihov sadržaj i koje su najoriginalnije Božje izjave o određenim pitanjima. Ljudi žele da znaju: „Kad kažete da je Bog Stvoritelj, koje su to reči koje On izgovara? Koji je Njegov stil govora?” Vi insistirate na promeni onih Božjih reči koje nisu u skladu sa ljudskim predstavama, kao što je sve što religiozni ljudi kažu kada objašnjavaju Bibliju usklađeno sa ljudskim predstavama; vi insistirate da ljudima predstavite izmenjenu verziju Božjih reči i ne dozvoljavate im da vide Njegove reči u prvobitnom obliku. O čemu se tu radi? Da li i vi imate predstave o tim rečima Božjim? Da li vi, kao religiozni ljudi, verujete da Njegove reči koje nisu u skladu sa ljudskim predstavama nisu istina, već da su istina samo one reči koje se uklapaju u ljudske predstave? Ako je tako, to je ljudska greška. Kako god da su reči Božje izgovorene i bez obzira da li su u skladu sa čovekovim predstavama, one su istina. Samo zato što iskvareni ljudi nemaju i ne poznaju istinu, oni razvijaju predstave u vezi sa rečima Božjim – u tome su čovekova glupost i neznanje. Vi ne vidite jasno da su Božje reči naročito praktične i konkretne u postizanju nekog konkretnog efekta, a još ste manje svesni koliko je čovek slabog kova i kako je ljudima teško da razumeju Božje reči kada su one previše koncizne i teoretske. Setite se, kada se Gospod Isus pojavio da obavi Svoje delo, mnogi učenici nisu mogli da razumeju Njegove reči i morali su od Njega da traže primere i da im ispriča parabole kako bi oni shvatili značenje tih reči. Zar nije tako? Kada ja danas suviše detaljno i osobeno govorim, žalite se da je predugo. Kada idem u dubinu, ne razumete, a kada uopštavam ili teoretišem, prihvatate to kao doktrinu. Ljudi su komplikovani po tom pitanju. Po rečima Božjim, sada uz ljudski postoji i božanski jezik, postoje i jasnoća i specifičnost i ima mnogo primera koji otkrivaju različita ljudska stanja. Onima koji već razumeju istinu čini se da su neke reči suviše detaljne, ali su one novim vernicima baš kakve treba da budu i bilo bi teško postići rezultate bez toliko detalja i specifičnosti. To je poput roditelja koji podižu decu. Dok su deca mala, roditelji moraju podrobno da rade mnoge stvari, ali mogu da prestanu s tim kada deca postanu razumna i sposobna da se brinu o sebi. Budući da ljudi to razumeju, kako ne mogu da razumeju pitanje Božjeg dela? Novi vernici moraju da pročitaju reči koje su površnije i potkrepljene primerima, reči koje su srazmerno detaljne i koje zalaze u tančine. Oni koji veruju u Boga godinama i razumeju neke istine moraju da čitaju reči koje su srazmerno duboke i koje mogu da dokuče. Kako god da Bog govori, to sve ima za cilj da dozvoli ljudima da razumeju istinu, da odbace svoje iskvarene naravi i da uđu u istina-stvarnost. On govori kako bi to postigao. Bilo da su Njegove reči duboke ili površne, bilo da ljudi mogu da ih dosegnu ili ne, razumevanje istine i ulazak u istina-stvarnost nisu jednostavni. Nemoj misliti da, samim tim što si dobrog kova i što možeš da dokučiš dublje istine, već poseduješ površne istine i stvarnost. Da li se o tome radi? Biti poštena osoba dovoljna je istina za čitav životni vek iskustva. Bez obzira koliko su Božje reči površne, bez obzira koliko primera On daje, možda nećeš ući u stvarnost čak ni nakon deset ili osam godina iskustva. Zato je, kada se pristupa rečima Božjim, pogrešno gledati koliko su one duboke. To je pogrešno gledište. Najbolje je obratiti veliku pažnju na stvarnost; nije da ti imaš stvarnost samo zato što imaš sposobnost razumevanja i zato što možeš da razumeš istinu. Ako ne možeš da primeniš istinu, čak i najbolje razumevanje za tebe će biti samo isprazna doktrina. Moraš da primeniš istinu, da imaš iskustvo i znanje – samo tako će tvoje razumevanje biti praktično. Svako ko se žali da su reči Božje isuviše detaljne ili trivijalne nadmen je, samopravedan i nema nimalo istina-stvarnosti. Može li čovek da dokuči mudrost reči i misli Božjih? Mnogi ljudi su previše nadmeni ili neznalice u svom stavu prema rečima Božjim; ponašaju se kao da imaju mnogo istina-stvarnosti, dok zapravo ne primenjuju istinu i uopšte ne mogu istinito da svedoče. Oni samo mogu da govore isprazne reči iz teorije; teoretičari su i prevaranti. Kako bi oni koji istinski tragaju za istinom trebalo da čitaju reči Božje? Trebalo bi da tragaju za istinom. Traganje za istinom obuhvata i uključuje mnoge stvari, pa da li se onda o tome može govoriti ne ulazeći u detalje? Da li se mogu postići rezultati ako se ne govori specifično i sveobuhvatno? Da li ljudi mogu zaista da razumeju bez pomoći brojnih primera? Mnogi ljudi smatraju da su neke Božje reči isuviše površne – dobro, u koliko tih površnih reči si ti ušao? Koje svedočenje iz iskustva možeš da podeliš? Ako nisi ušao čak ni u te površne, da li možeš da dokučiš duboke reči? Da li možeš zaista da ih razumeš? Ne umišljaj da si pametan, ne budi nadmen i samopravedan!

Vratimo se na pitanje uplitanja u Božje reči. Božja kuća je izdala standardizovanu verziju izdanja „Reč se pojavljuje u telu” i niko nema dozvolu da pravi ni najmanje izmene. Niko ne sme da menja nijednu standardnu verziju Božjih reči, a ako ih neko i izmeni, to će se onda tretirati kao uplitanje u Njegove reči. Oni koji se upliću u Njegove reči ni najmanje ne razumeju žudnju svih onih koji vape za istinom i raduju se čitanju reči Božjih. Ti ljudi žele da čitaju preciznu, standardnu verziju Njegovih reči, koje su originalne reči Božje, izrazi Njegovih prvobitnih značenja i namera. Takvi su svi ljudi koji vole istinu. Ljudi ne razumeju prvobitnu Božju nameru, svrhu i značenje izvođenja celokupnog ovog dela ni zašto On izgovara sve te reči, niti razumeju zašto on govori tako detaljno. Ljudi ne razumeju, ali ipak analiziraju i sumiraju u svojim glavama, da bi se na kraju uplitali u one Božje reči koje nisu u skladu sa ljudskim predstavama. To dovodi do toga da je ljudima, kada završe čitanje tih izmenjenih reči Božjih, teško da razumeju Njegova prvobitna značenja. Zar to ne utiče na njihovo razumevanje istine i njihov život-ulazak? U čemu je ovde problem? Radi se o tome da onima koji se upliću u Božje reči nedostaje bogobojažljivo srce. To je metod bezvernika; čim oni deluju, njihova sotonska narav se sama razotkrije. Oni uvek imaju neka mišljenja i ideje u vezi sa tim šta je Bog uradio ili rekao i oni uvek žele da upravljaju tim stvarima, da ih obrade, da ispruže svoje crne đavolske kandže i da reči Božje preobrate u vlastite izreke. To je Sotonina narav – nadmenost. Kada Bog govori neke stvarne reči, neke svakodnevne reči koje su bliske čovečanstvu, ljudi ih dočekuju sa omalovažavanjem, gledaju na njih s visine i prilaze im sa prezrivim stavom. Oni stalno žele da koriste ljudsko znanje i maštu kako bi načinili neke revizije i promenili stil. Zar to nije odvratno? (Jeste.) Ni u kom slučaju ne smete to da radite. Morate se ponašati poslušno. Reči Božje su reči Božje i, bez obzira na to kako ih On izgovara, one moraju da zadrže svoj originalni oblik i ne smeju se menjati. Jedino se propovedi uživo mogu donekle reorganizovati, pod uslovom da se radi o neznatnim izmenama i da se ne menja prvobitno značenje. Prvobitno značenje nikako ne sme biti promenjeno. Ukoliko ti nemaš istinu, nemoj da ga menjaš; svako ko ga menja moraće da preuzme odgovornost. Božja kuća zadužuje nekoliko ljudi da organizuju propovedi i razgovore, koje oni moraju organizovati u skladu sa načelima i nikako ne smeju ništa da menjaju. Oni koji nemaju duhovno razumevanje i koji ne razumeju istinu ne bi smeli da se mešaju, da ne se ne bi suočili sa kaznom. Pošto si ti jedan od ljudi koje je Bog odabrao, trebalo bi marljivo da čitaš Njegove reči, da se fokusiraš na razumevanje istine i ulazak u stvarnost i da ne sumnjaš u reči Božje, niti u istinu. Pre svega, nemoj da koristiš svoj um da proveravaš reči Božje. Nije dobro stalno biti uključen u primenu zla; jednom kada uvrediš Božju narav, biće ti veoma teško. Neki ljudi razumeju jedan manji deo biblijskog znanja; izučavaju teologiju nekoliko dana, pročitaju nekoliko knjiga i onda misle da razumeju istinu, da su postali stručnjaci i da su sposobni. Ali čemu služi to malo tvoje sposobnosti? Da li možeš da svedočiš o Bogu? Da li imaš istina-stvarnost? Da li možeš da dovedeš ljude u prisustvo Boga? To malo tvoje teorije i učenosti nikako ne predstavlja istinu. Bog u Svojoj čovečnosti izgovara neke reči koje omogućavaju ljudima da dokuče značenje, neke reči koje je ljudskom rodu lakše da razume, ali ljudi ostaju neuvereni i žele da izmene Njegove reči. Žele da izmene Njegove reči kako bi ih uskladili sa vlastitim predstavama, kako bi one odgovarale njihovim ukusima i željama, kako bi prijale ušima, očima i srcu. Kakva je to narav? To je nadmena narav. Raditi nešto bez bilo kakvih načela istine i ponašati se u skladu sa Sotoninim putevima lako će poremetiti i uznemiriti delo Božje kuće. To je veoma opasna stvar! Jednom kada uvrediš Božju narav, postaće prilično teško i postoji opasnost da ćeš biti uklonjen.

Neki ljudi osećaju odbojnost kada vide da se u Božjim rečima detaljno govori o putu praktičnog delovanja za život-ulazak. Ako je tako, zar ne bi osetili još veću odbojnost kada bi videli sve te zakone, odluke i pravila koje je Bog objavio u Starom zavetu? I zar ne bi, ako bi čitali još detaljnije reči prvobitnih zapovesti u Bibliji, razvili predstave? Pomislili bi: „Ove reči su suviše trivijalne. Ono što se može jasno reći u jednoj razvučeno je na tri ili četiri rečenice. Te reči bi trebalo da budu konciznije i direktnije, kako bi ljudi mogli da na prvi pogled sve vide i razumeju slušajući samo jednu rečenicu. Zar ne bi bilo sjajno da nisu tako duge, već jednostavne, lako razumljive i lako primenjive. Zar kao takve ne bi bolje svedočile i slavile Boga?” Ovakvo mišljenje deluje ispravno, ali da li misliš da bi čitanje Božjih reči trebalo da bude kao čitanje romana – što lakše, to bolje? Božje reči su istina; one zahtevaju duboko razmišljanje i čovek mora da ih primenjuje i doživi kako bi razumeo i zadobio istinu. Što su Božje reči manje u skladu sa ljudskim predstavama, to je više istine u njima. Zapravo, nijedan aspekt istine nije u skladu sa ljudskim predstavama; Božje reči nisu nešto što su ljudi ranije videli ili doživeli, već su sveže. Međutim, kada ih više godina čitaš i doživljavaš, znaćeš da su sve Božje reči istina. Neki ljudi uvek imaju predstave o Božjim rečima. Odakle potiče ovaj problem? U čemu oni greše? Ovaj problem pokazuje da ljudi nisu upoznati sa Božjim delom niti sa Njegovom naravi. Svaka rečenica koju On izgovara praktična je i činjenična, On koristi svakodnevni ljudski govor i ne upotrebljava jezik teoretičara i naučenjaka. To je veoma korisno za ljudsko razumevanje istine. Ne postoji niko ko može jasno da dokuči ovo pitanje – Božje delo i Njegove reči najpraktičniji su i najstvarniji. Ljudi u govoru priznaju: „Sve Božje reči su tačne. Njegove reči pomažu ljudima, ali ljudi ne razumeju Boga. On najbolje zna koje su ljudske potrebe i kako da govori da bi Ga oni razumeli. Lakše je prihvatiti način na koji On opominje ljude i govori im. Bog zna unutrašnju strukturu ljudi i kakve misli i predstave imaju, a još bolje zna šta je ljudima najpotrebnije, dok sami ljudi nemaju pojma o tome.” Ali, kada pogledaš Božje reči, želiš da ih pojednostaviš i promeniš, kako bi se uskladile sa čovekovim predstavama i ukusima. Mogu li onda Božje reči još uvek biti istina? Mogu li još uvek biti Njegove reči? Zar ne bi onda postale čovekove reči? Zar ovakav način razmišljanja nije previše nadmen i samopravedan? Božje reči su istina, bez obzira da li se poklapaju sa čovekovim predstavama i uobraziljom. Bez obzira koliko reči On kaže i koliko su one detaljne, Božje reči se ne izgovaraju uzalud. Ako On doda jednu rečenicu, to je zato da bi pomogao ljudima da bolje razumeju, što im donosi korist. Ako bi izostavio jednu rečenicu, ljudi ne bi tako dobro razumeli i Sotoni bi onda bilo lakše da iskoristi tu situaciju. Većina ljudi je lošeg kova i ne mogu da dokuče reči ako ih Bog ne objasni i detaljno ne obrazloži. Svi ljudi su tupavi i glupi, tako da nijedna rečenica ne sme da bude izostavljena. Kada se o nekom aspektu ne bi govorilo detaljno, ljudi ga ne bi razumeli. Možda bi ga ti razumeo, ali neko drugi ne bi. Možda bi vas više razumelo, ali neki drugi ne bi. Uvek će biti onih koji ne razumeju. Bog se ne obraća samo tebi; On se obraća celokupnom ljudskom rodu, svima koji imaju uši i koji mogu da razumeju šta im Bog govori. Da li je tvoje gledište preusko? Ljudi mogu da vide samo ono što je tik ispred njih i misle: „Razumem ovu rečenicu. Zašto Bog i dalje mora da je objašnjava tako detaljno?” Ako je previše jednostavna, ljudi dobrog kova će je razumeti, ali oni prosečnog kova to neće moći; ako Bog detaljno izlaže nekoliko rečenica za ljude prosečnog kova, ti negoduješ. Da li to znači da si ti neko ko prihvata istinu? Odakle onda dolaze te tvoje primedbe? Zar to nije sotonska nadmena narav? Kada Bog radi nešto što makar malo odstupa od tvojih predstava, kada otkrije samo mali deo onoga što On ima i što On jeste – negovanje, razumevanje, pružanje ljubavi ljudima, zabrinutost i brigu o njima – ti misliš da je Bog preopširan, da previše govori, da troši vreme na beznačajne stvari, te da ne treba to da radi. Upravo to pokazuje da veruješ u svoje predstave. To je tvoj utisak o Bogu, koliko Ga poznaješ i kako Ga vidiš. Nije li onda puka doktrina tvoje uverenje: „sve što Bog radi je ispravo, Bog najbolje razume čoveka”? Tebi je to postalo doktrina; tvoje poznavanje Boga se ne podudara sa onim što On otkriva, nisu u korelaciji. Štaviše, ne ponašaš se tako prema Bogu; prema Njegovim rečima i delu odnosiš se shodno svojim predstavama i uobrazilji, shodno svojoj nadmenoj naravi. Da li si čovek koji prihvata istinu? Niti je prihvataš, niti ti je srce bogobojažljivo. Kada se suočiš sa Božjim rečima i delima, možeš da sudiš, da se žališ, da nagađaš, sumnjaš, poričeš, da se opireš i da imaš izbor. Da li ti iskreno veruješ u Boga? Ako ne možeš da se pokoriš Njegovom delu, da li možeš da zadobiješ istinu? Ako se tako odnosiš prema Božjim rečima, Njegovom delu, istini, svemu što On ima i što jeste, i svemu što od njega potiče, da li onda možeš dostići Njegovo spasenje? Ako ne možeš da zadobiješ istinu, bićeš kažnjen.

U svom pristupu Božjim rečima, nemoj da ih analiziraš niti ispituješ, ne budi prepreden, ne sumnjaj, ne razbijaj glavu. Odnosi se prema njima kao prema istini – to je najpametniji pristup. Šta god da radiš, nemoj sebi da kažeš: „Ja sam moderna osoba, imam dobro znanje i obrazovanje, znam gramatiku, diplomirao sam ovo ili ono, imam veštine ili zanimanje, razumem, mogu da shvatim. Bog ne zna. Iako Bog razume ceo ljudski rod, On nema ništa osim istine, ne razume stručne stvari, ni u čemu nije dobar, jedino zna da izrazi istinu.” To je tačno. Bog jedino može da izrazi istinu i može sve da prozre jer On je istina. On je suveren sudbine ljudskog roda i On kontroliše tvoju sudbinu. Niko ne može da izbegne Božju vlast i uređenje. Kakav treba da bude stav ljudi prema Božjim rečima? Trebalo bi da slušaju, pokoravaju se, prihvate i primenjuju do poslednjeg slova – takav bi stav trebalo da imaju. Šta god radili, ne ispitujte. Mnogo toga sam vam rekao, ali vi možete da prihvatite samo deo toga. Ne prihvatate nikakve reči koje nisu u skladu sa ljudskim predstavama – čak im se opirete i opovrgavate ih u svojim srcima. Prihvatate jedino reči koje su u skladu sa ljudskim predstavama, a odbacujete one koje nisu. Da li tako možete da zadobijete istinu? Da li reči koje se ne poklapaju sa ljudskim predstavama zaista nisu istina? Da li se usuđuješ da to tvrdiš? Onda moram da te pitam koliko istine razumeš? Koje istine poseduješ? Podeli svedočenje o svim istinama koje razumeš i dozvoli da svako odluči da li su one zaista istine. Ako možeš da priznaš da nemaš istinu, to znači da imaš razum. Ako zaista imaš razum, da li i dalje smeš da zaključiš da reči koje se ne povinuju ljudskim predstavama nisu istina? Da li i dalje smeš da se kockaš sa Bogom? Kao stvoreno ljudsko biće, nemoj da budeš nadmen i samopravedan, nemoj da imaš tako visoko mišljenje o sebi. Ti uopšte na poznaješ istinu; ne bi mogao da potpuno doživiš niti jednu rečenicu Božjih reči tokom svog života, niti bi mogao da ih razumeš i proživiš u svom životnom veku. Ako možeš da razumeš neke od njih i primeniš ih, to je dobar početak. Ljudi su veoma osiromašeni i jadni – tako stoje stvari. Ako su tako osiromašeni i jadni, zašto su onda nadmeni i samopravedni? To ih čini i jadnim i podlim. Ljudima savetujem da poslušno čitaju Božje reči, da odbace svoje predstave čim se pojave i da se prema Božjim rečima odnose kao prema istini, da daju sve od sebe da dobro razmisle o njima i da ih onda iskuse. Možda će onda moći da razumeju šta je istina. Ne brinite o tome koliko su Božje reči detaljne ili opširne. Ako možeš da ih razumeš i iskusiš, a zatim da svedočiš o njima, samo tada se možeš smatrati sposobnim. Slično je vrlo određenom stavu koji ljudi imaju prema hrani koju jedu, verujući da je neka ukusna, dok druge nisu. Šta proizlazi iz toga? Ukusna hrana ne mora da bude hranjiva, hrana koju ne volite ne mora da bude manje hranjiva, već je možda hranjivija i bolja. Ljudima je teško da razluče šta jeste, a šta nije istina, šta potiče od Boga i šta potiče od čoveka. Tek nakon što razumeju istinu, mogu da razlikuju neke od tih stvari. Oni koji ne razumeju istinu ne mogu ništa da prozru. Ako si svestan da ti nedostaje opažanje, budi skroman, uzdržan i više traži istinu. To radi pametna osoba. Ako do sada još nisi ništa prozreo, ali nastavljaš sa slepom nadmenošću, usuđuješ se da sudiš o svemu i kritikuješ svakoga ko govori, ti uopšte nemaš razum. Zar se ne slažete da tako stoje stvari? Šta god da čovek radi, on ne sme da pokaže zube u prisustvu istine. Mora da održava bogobojažljivost u srcu i da traži istinu u svim stvarima. Jedino je takva osoba zaista pametna i mudra.

Odlomak 8

Kakva je priroda problema neovlašćenog menjanja Božjih reči? Ako menjaš Božje reči i neovlašćeno menjaš Njegov govor, to predstavlja najozbiljnije bogohuljenje i protivljenje Bogu. Samo oni sotonskog soja mogu činiti ovakvo zlo delo, i isti su kao arhanđel. Arhanđel je rekao: „Bože, ti možeš da stvaraš nebesa i zemlju i sve ostalo, možeš da proizvodiš znamenja i čuda – i ja to mogu. Ti si seo na presto, i ja ću isto učiniti. Ti vladaš svim narodima, ali vladam i ja. Ti si stvorio ljude, ali ja njima upravljam!” Toliko je arogantan arhanđel; nema trunke razuma. Priroda neovlašćenog menjanja Božjih reči ista je kao i kod arhanđela, što znači da je to manifestacija direktnog suprotstavljanja Bogu i bogohuljenja protiv Boga. Ljudi koji neovlašćeno menjaju Božje reči upravo su oni koji Mu se najviše suprotstavljaju, i oni direktno vređaju Njegovu narav. Bog nikoga ne mrzi kao one koji neovlašćeno menjaju Njegove reči. Može se reći da je neovlašćeno menjanje Božjih reči bogohuljenje protiv Boga i protiv Svetog Duha, te da je neoprostiv greh. Osim neovlašćenog menjanja Božjih reči, ima još nešto što vređa Božju narav, a to je kada se ljudi nonšalantno drznu da menjaju radne aranžmane, i potom ih prosleđuju crkvi kako bi Božje izabranike naveli na stranputicu, narušavajući i ometajući rad crkve. Ovo je takođe manifestacija direktnog suprotstavljanja Bogu i nešto što vređa Božju narav. Neki ljudi uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Oni veruju da je čovek napisao radne aranžmane, da oni potiču od čoveka, i gde god se oni ne podudaraju sa predstavama koje ovi ljudi imaju, oni ih menjaju po sopstvenom nahođenju. Da li vi znate koje se Božje upravne odluke ovim krše? (7. „U crkvenom poslu i u crkvenim pitanjima, pored pokoravanja Bogu, u svemu sledi uputstva čoveka koga koristi Sveti Duh. Neprihvatljiv je i najmanji prekršaj. Povinuj se u potpunosti i nemoj analizirati šta je ispravno, a šta pogrešno; ono što je ispravno ili pogrešno nema nikakve veze sa tobom. Tvoje je da se pobrineš jedino za potpunu pokornost” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Deset upravnih odluka kojih se Božji izabrani narod mora pridržavati u Doba carstva”).) Ono čime se krše upravne odluke stvari su koje vređaju Boga. Zar vam to nije jasno? Neki ljudi imaju sve ležernije stavove prema radnim aranžmanima Višnjeg. Prema njihovom verovanju, „višnji uređuje radne aranžmane, a mi obavljamo posao u crkvi. Neke reči i neki poslovi mogu se obavljati na fleksibilan način i na nama je da odlučimo kako će se konkretno izvršavati. Višnji samo govori i uređuje radne aranžmane, a mi smo ti koji ih praktično obavljamo. Dakle, pošto nam višnji odredi radne aranžmane, možemo da ih obavljamo po sopstvenom nahođenju. Ma kako da budu obavljeni, u redu je. Niko nema pravo da se meša”. Postupaju prema sledećim načelima: slušaju ono što smatraju ispravnim i zanemaruju ono što smatraju pogrešnim. Smatraju da njihova verovanja predstavljaju istinu i načela, opiru se svemu što nije u skladu sa njihovom voljom i prema tebi su izuzetno netrpeljivi u pogledu tih stvari. Kada reči Višnjeg nisu u skladu sa njihovom voljom, jednostavno ih izmene i prenose dalje tek kada su sa njima saglasni. Ne dozvoljavaju da se, bez njihovog pristanka, te reči prenose dalje. I dok se radni aranžmani Višnjeg u drugim oblastima prenose u izvornom obliku, ti ljudi ih na crkve za koje su zaduženi prenose u sopstvenoj, izmenjenoj verziji. Ti ljudi uvek žele da Boga odgurnu u stranu; žude da sve druge navedu da u njih veruju, da ih slede i da im se pokore. Oni smatraju da u nekim oblastima Bog ne može da se meri sa njima, pa oni sami moraju da budu Bog, dok drugi treba da veruju u njih. U tome je sva suština. Ako ste ovo razumeli, da li biste i dalje plakali kad oni budu otpušteni? Da li biste ih i dalje sažaljevali? Da li biste i dalje mislili: „Višnji nije postupio kako treba. Odnos prema ljudima nije korektan. Kako se ovako vredna osoba može otpustiti?” Oni koji ovako govore nisu pronicljivi. Za koga oni vredno rade? Boga radi? Zarad crkvenog posla? Oni vredno rade kako bi konsolidovali svoj status; ulažu veliki trud kako bi osnovali svoja nezavisna kraljevstva. Služe li Bogu? Obavljaju li svoje dužnosti? Jesu li lojalni i pokorni Bogu? To su jednostavno Sotonini poslušnici i, kada su oni na delu, đavo je taj koji vlada. Oni škode Božjem planu upravljanja i ometaju Božje delo. Pravi su antihristi! Neki ljudi kažu: „Vidi koliko se oni zalažu – potrebno je dosta truda da bi se sve ovo napisalo i da bi se prenelo dalje crkvama.” Onda mi dozvolite da vas pitam da li je to što oni pišu poučno za ljude? Koji je to tačno cilj koji žele da postignu? Razaznaješ li ti ove stvari? Koje će biti posledice ako te navedu na pogrešan put? Jesi li o tome razmišljao? Poneko ove ljude sažaljeva, govoreći: „Oni vrlo naporno rade, nije lako napisati sve ove stvari, tako da Božja kuća treba da im oprosti ako su neke stvari izmenili ili izobličili u onome što su napisali.” Zašto je problematično ovako govoriti? Može li čovek zaista dobiti odobravanje od Boga samo zato što vredno radi? U čiju korist ovi ljudi tako vredno rade? Ako to ne čine kako bi udovoljili Bogu i proslavili Ga, već samo da bi stekli status za sebe, onda, ma koliko vredno radili, ima li taj rad ikakvog značaja i vrednosti? Ovakav trud je sebičan i nizak, izopačen i besraman! Koje će biti posledice ako ova vrsta antihrista ne bude otpuštena? Ljudi će ometati rad crkve kako im se prohte i postaće protivnici Boga pre nego što to i primete. Zar to nije narušavanje i ometanje Božjeg posla? Ako oni vredno rade da bi postigli svoje ciljeve, da li im to daje pravo da se protive Bogu? Da li onda treba da Mu se protive i da ustanu protiv Njega? Da li treba da budu proizvoljni i bezobzirni i da li treba da odbiju da Mu se pokore? Mogu li tek tako da rade šta god požele? Oni koji ne poseduju istinu, koji se ne pokoravaju Bogu već samo naslepo deluju, misleći da je sve što rade razumno i ispravno, čisti su đavoli i Sotonini poslušnici koji dolaze da narušavaju i ometaju rad crkve! Ako ti, ne samo da nisi u stanju da prepoznaš ovakve ljude, već i saosećaš sa njima, plačeš zbog njih i braniš ih, onda si i ti, takođe, ništarija, smetenjak i gluperda. Ti možda i dalje misliš: „Višnji nema obzira prema njihovim osećanjima. Ta je osoba tako vredno radila, a višnji je tek tako uklonio.” Ako ovo govoriš, onda si i ti Sotonin poslušnik i sam pripadaš đavolu. Mnogo je ljudi koji žive po Sotoninim filozofskim pogledima, koji nikad ne razotkrivaju i ne ukazuju na lažne vođe i antihriste, sve dok jednog dana neki antihrist ne uradi nešto katastrofalno i onda oni konačno shvate da je antihrist ljude naveo na stranputicu. Neki ljudi, pak, i dalje ovako razmišljaju: „Bog je svemoguć, tako da ovaploćeni Bog treba da zna koliko antihrista ima u crkvi. Da li zaista ima potrebe da mi ukazujemo na njih?” Zar ljudi koji ovo govore nisu nerazumni? Ovog trenutka Bog radi među ljudima, a čovek koga Bog koristi je običan čovek, tako da, ako on nije ostvario direktan kontakt sa pitanjima crkve, kako onda može znati nešto o ovim stvarima? Mnogo puta, kad je bilo incidenata sa antihristima, problemi su bili rešeni tek kad su neki ljudi ukazali i razotkrili antihriste, i kad je Višnji naložio istragu. Dok radi i vodi ljude u normalnoj ljudskosti, Bog uopšte nije natprirodan i vrlo je praktičan, ali On osvaja, poražava i ponižava Sotonu. Jedino na ovaj način se Njegova svemoguća priroda i mudrost mogu otkriti. Toliko je praktično Božje delo; On uređuje sve ove ljude, događaje i stvari, tako da Njegovi izabranici mogu izvući pouke, steći razboritost i proširiti svoje znanje. Kad Njegovi izabranici budu stekli razboritost, lažne vođe, antihristi i zli ljudi neće moći da izbegnu „dugu ruku zakona”. Bog će upotrebiti činjenice da ih razotkrije i da omogući svim Svojim izabranicima da jasno vide i shvate. Zar mnogi zli ljudi i antihristi nisu u prošlosti bili otkriveni i eliminisani? Zar niko ne može ovo jasno da vidi? Onda ste isuviše smeteni!

Iako ima ljudi koji ne razumeju neke delove radnih aranžmana Božje kuće, oni su ipak u stanju da se pokore govoreći: „Sve što Bog radi ispravno je i ima smisla. Ako ne razumemo radne aranžmane u potpunosti, treba prvo da im se pokorimo. Ne možemo suditi Bogu! Treba i dalje da slušamo šta nam govore radni aranžmani, čak i onda kad nisu u skladu s našim predstavama, jer smo mi ljudi, a šta to ljudski um može da vidi? Treba samo da se pokorimo Božjim aranžmanima; doći će dan kad ćemo ih razumeti. Čak i ako se desi, kad dođe taj dan, da ih i dalje ne razumemo, treba da nastavimo da im se voljno pokoravamo. Mi smo ljudi i mi treba da se pokoravamo Bogu. To je ono što treba da radimo.” Ali, neki ljudi su drugačiji, i kad vide radne aranžmane Božje kuće, oni će ih prvo proučavati, govoreći: „Ovo bog govori i ovo su njegovi zahtevi. Prva stavka izgleda prihvatljivo, ali druga nije baš odgovarajuća. Ja ću to da promenim.” Da li ovakvi ljudi imaju bogobojažljivo srce? Ako po svojoj volji menjaš radne aranžmane, kakva je priroda ovog problema? Zar to nije narušavanje i ometanje rada Božje kuće? Jesu li stvari koje poseduješ istina? Ako zaista imaš istinu, zašto je onda ne iskažeš? Zašto menjaš Božje reči? Kakvu narav otkrivaš radeći ovo? To je nadmena i samopravedna narav, ona koja nikoga neće da posluša. Ako se usudiš da biraš šta ti se sviđa kad se radi o Božjim radnim aranžmanima, onda postoji ozbiljan problem u tvom načinu razmišljanja i u tvoj naravi. Božji izabranici bi trebalo lako da prepoznaju ovakve ljude. Najpre, ovakvi ljudi ne mogu razgovarati s drugima o istini da bi razrešili probleme, ali ipak veruju da oni razumeju istinu i neće nikoga da poslušaju. Drugo, kad imaju predstave o radnim aranžmanima, ne pominju ih Božjoj kući, već ih umesto toga samo prenose dalje. Treće, kad imaju predstave o Bogu i o radu Božje kuće, ne samo da ih ne razrešavaju, već podstiču Božje izabranike da i oni, takođe, razvijaju predstave o Njemu, da ustanu i bore se protiv Njega, kako bi ga prisilili da se ponaša u skladu s njihovim željama, i kako bi na kraju Njega naveli da se pokori. Na osnovu ova tri načina ponašanja, čovek sa sigurnošću može utvrditi kakva je ovo sorta ljudi. Jesu li to ljudi koji traže istinu i pokoravaju se Bogu? Apsolutno ne. Oni uopšte ne traže istinu, a ni Bogom nisu zadovoljni. Imaju predstave o Bogu i šire ih drugima, navodeći sve ostale da steknu predstave o Bogu, da ustanu da se bore protiv Boga i da Mu se suprotstavljaju. Na osnovu ovoga, oni mogu biti okarakterisani kao pravi, kompletni antihristi. Kako treba postupati sa ovakvim ljudima? Treba li im pomoći s ljubavlju? To je uzaludno jer oni ne prihvataju istinu. A da budu orezani? To je, takođe, uzaludno, jer oni ne prihvataju istinu. Ako oni koji veruju u Boga ne mogu da prihvate istinu, onda je to ozbiljan problem i užasna stvar! Ako ovu stvar posmatraš isuviše pojednostavljeno i veruješ da to nije mnogo važno, onda će doći dan kad ćeš uvrediti Boga. Video sam ovakve ljude, i iako još uvek nisu bili uklonjeni, njihova sudbina je već bila utvrđena: oni će biti isključeni.

Oni koji veruju u Boga moraju barem imati bogobojažljivo srce. A šta znači bojati se Boga? Ljudi se moraju bojati Boga, sve moraju raditi s pažnjom i brigom, ostavljajući sebi neki manevarski prostor, a ne samo da rade ono što žele. Na primer, kad Božja kuća otpusti neke lažne vođe, neki ljudi kažu: „Nisam baš siguran o čemu se ovde radi. Ne znamo šta su oni tačno uradili, ali čak i kad bismo znali, ne bismo mogli iscrpno da razumemo prirodu onoga što su uradili. Sve što Bog čini ispravno je, i sigurno da će doći dan kad će nam On pojasniti stvari i dozvoliti nam da razumemo Njegovu nameru.” Ako ne razumeš zašto Božja kuća ovako radi neke stvari, ali se ipak možeš pokoriti, ti si onda prilično pobožna osoba za koju se može reći da je donekle bogobojažljivog srca. Ako ne razumeš, ali se ipak okrećeš protiv Boga i ometaš rad crkve, to znači da si u nevolji. Kad god crkva otpusti neke lažne vođe i protera neke antihriste, neki njihovi verni sledbenici uvek ustanu da ih brane, javno sudeći Bogu zbog ovoga, govoreći da je On nepravedan, i tražeći od Svetog Duha da otkrije ovu stvar. Za ovakve ljude, čak i ako je njihovo bogosluženje izuzetno kad šire jevanđelje i obavljaju svoje dužnosti, ništa od ovoga nije važno. Jedna izdaja će zauvek odrediti tvoju sudbinu. Moraš jasno sagledati suštinu izdaje; nemoj misliti da to nije važno. Može se reći da ste se svi vi usprotivili Bogu, da ste svi prestupili. Međutim, vaše protivljenje i prestupi drugačiji su po svojoj prirodi. Priroda stvari o kojoj sam upravo govorio vrlo je ozbiljna i predstavlja javnu osudu i suprotstavljanje Bogu. Neki ljudi uvek vole nešto da pišu, neka pisma koja nonšalantno dele u crkvi. Da li je ovo u skladu s načelima? Da li su stvari koje oni pišu pravo svedočanstvo? Predstavljaju li one životno iskustvo? Jesu li poučne za Božje izabranike? Ako nisu, a ovi ljudi nastavljaju da ih nemarno dele po crkvi, onda oni ljude navode na stranputicu, šireći krivoverje i zablude, izvrćući činjenice, brkajući ispravno i pogrešno, i izgovarajući gomilu totalnih besmislica. Neki ljudi čak žele da napišu i sopstvenu knjigu, te da je onda pošalju u crkvu i postanu slavni. Zar ljudi nisu izvukli duboko poučnu lekciju iz Pavlovog primera? Ti i dalje želiš da napišeš knjigu, da napišeš „autobiografiju slavne ličnosti” i da napišeš „Sažetak istine”. Ti si potpuno nerazuman! Ako si u stanju, onda napiši nekoliko dela iskustvenog svedočenja. Zar ti nisu sudili i zar nisi dovoljno propatio u ovih nekoliko godina od kad veruješ u Boga? Zar još uvek ovo ne možeš jasno da sagledaš? Šta ljudi razumeju? Reči i doktrine koje izgovaraš ne mogu razrešiti čak ni tvoje sopstvene probleme, a ti i dalje hoćeš druge da snabdevaš njima. Nemaš ni trunku samospoznaje! Zašto Božja kuća štampa i šalje knjige na jednoobrazan način? Zato što je većina tih knjiga sačinjena od Božjih reči, a ostatak se sastoji od istinitih iskustvenih svedočenja Božjih izabranika. Ovo su sve pozitivne stvari koje su Božjim izabranicima potrebne, tako da su sve knjige koje Božja kuća jednoobrazno izdaje potrebne za rad crkve i za život-ulazak Božjih izabranika. Ovaj način obavljanja stvari takođe potiče od smernica dobijenih od Svetog Duha. Vi svi razumete da su knjige koje jednoobrazno izdaje Božja kuća najvrednije i najneophodnije. Vi dobro znate kakve koristi možete steći od slušanja propovedi, tako da, ako razumete stvari koje šire lažne vođe i antihristi, vi ćete istinski moći da razlučite ko su lažne vođe i antihristi. Ali, sa vašim sadašnjim rastom, vi samo razumete mnoge doktrine o verovanju u Boga, a istina vam još uvek nije jasna. Još uvek postoje neke važne stvari koje ne možete razumeti u potpunosti, koje vam se čine neodređene i nejasne, i tako, vi još uvek ne posedujete nijednu od istina-stvarnosti, i rasuđivanje vam i dalje nije najbolje. Bez obzira na to kako se bilo ko u crkvi ponaša ili govori, vama nedostaje jasan sud o tome. Neki ljudi veruju da, dokle god ljudi govore elokventno, oni mogu svedočiti o Bogu, i da oni koji ne govore elokventno ne mogu govoriti o iskustvenom svedočenju čak i ako ga poseduju. Jesu li oni ovde u pravu? U ozbiljnoj su zabludi; iskustveno svedočenje jeste praktično bez obzira na to kako se o njemu govori, a kad ljudi nemaju iskustveno svedočenje, ono što govore nije praktično, bez obzira na to koliko lepo mogu da govore o doktrinama. Zašto je to tako? Govoriti o rečima i doktrinama ne znači da čovek poseduje istina-stvarnost, a čak i ako razume malo istine, ovo razumevanje je i dalje prilično plitko i ograničeno, i on nikako ne može pisati o iskustvenom svedočenju. Ako čovek ne poseduje iskustveno svedočenje, a ipak drsko izgovara reči i doktrine i drži ljudima lekcije, onda on postaje licemerni farisej. Može samo da smišlja lažna svedočenja da bi ljude naveo na stranputicu. Bog će prokleti one koji to rade. Da li neko može ili ne može istinito da svedoči ne zavisi od elokvencije te osobe. Pogledajte koliko je iskustvenog svedočanstva Petar imao – koliko je pisama napisao? Koliko je članaka o svedočenju napisao? Možda samo nekoliko, ali je Bog odobrio Petra kao osobu koja Ga je najbolje poznavala i iskreno volela. Ako zaista imaš iskustveno svedočenje, onda ćeš se definitivno promeniti i ponašanje će ti se značajno popraviti. Nećeš više raditi ove stvari koje su te zanosile, stvari za koje si mislio da su ispravne. Kad shvatiš koliko je čovek beznačajan, sirot i jadan, nećeš se usuditi da postupaš samovoljno, niti ćeš se usuditi da pišeš knjigu ili autobiografiju. Svi oni koji žele da pišu knjige ili autobiografije, ili da grade svoj ugled u ime davanja nekakvog doprinosa, nadmeni su, uobraženi i ambiciozni ljudi koji precenjuju svoje sposobnosti, koji nemaju bogobojažljivo srce i kojima se dopada da prate sopstvenu volju u onome što rade. Ljudi koji istinski streme ka istini, do jednoga se koncentrišu na to da dobro obavljaju svoje dužnosti, razumevajući istinu i postupajući u skladu sa načelima. Oni misle da su pravilno obavljanje dužnosti, promena naravi, ulazak u istina-stvarnost i posedovanje pravog iskustvenog svedočenja bolji od bilo čega drugog. Oni koji mogu da streme na ovaj način, najpametniji su i najrazboritiji ljudi.

Odlomak 9

Što se tiče Noja, Avrama i Jova, koji su zabeleženi u Starom zavetu Biblije, kakve su bile osobine njihove ljudskosti? Zbog kojih njihovih osobina normalne ljudskosti ih je Bog smatrao prihvatljivim? (Naročito su posedovali savest i razum.) To je potpuno tačno. Jov je doživeo toliku starost, a da mu se Bog uopšte nije lično obratio niti mu se ukazao, ali je Jov mogao da razume i oseti sve što je Bog činio. Na kraju, svoje bogopoznanje sažeo je u rečima: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). Šta znače ove reči? Znače sledeće: „Jahve je Bog, On je Stvoritelj, On je moj Bog i, kada On govori, čak i ako razumem samo polovinu onoga što kaže, moram to da slušam i doslovno sledim.” Bog je Jova smatrao prihvatljivim tek kada je Jovovo bogopoznanje dostiglo ovaj nivo. Jov je imao takva iskustva i sposobnosti shvatanja, i mogao je ujedno da prihvati kušnje koje mu je Bog nametnuo i da im se pokori. Sve ovo je postigao na osnovu toga što je imao savest i razum normalne ljudskosti. Bez obzira da li je video Boga, bez obzira na to šta mu je Bog činio i da li ga je Bog kušao ili mu se ukazivao, on je uvek verovao: „Jahve je moj Bog, i moram se pridržavati onoga što Bog naređuje i što Boga ushićuje, razumeo ja to ili ne; moram slediti Njegov put, moram Ga slušati i pokoravati se Njemu.” U Knjizi o Jovu zabeleženo je da bi Jovova deca često pravila gozbe, a da Jov nikada ne bi učestvovao u njima, već bi se umesto toga molio i prinosio paljenice za njih. Činjenica da je Jov često to činio dokazuje da je znao u svojoj duši da Bog prezire čovekovo preterivanje u jelu, piću i veselju, i čovekov život u gozbama. Jov je u svojoj duši razumeo da je ovo istina i, iako nije neposredno čuo da Bog tako kaže, znao je u svojoj duši da Bog upravo to želi. Pošto je Jov znao šta Bog želi, mogao je da Ga sluša i da Mu se pokorava, držeći se toga u svako doba, i nikada nije učestvovao u jelu, piću i gozbama. Da li je Jov razumeo istinu? Nije. Mogao je to uraditi zato što je imao savest i razum normalne ljudskosti. Pored savesti i razuma, najvažnije je bilo to što je imao istinsku veru u Boga. U dubini duše prepoznao je da je Bog Stvoritelj, a ono što Stvoritelj kaže jeste Božja volja. Današnjim jezikom rečeno, to je istina, to je najviše uputstvo, i to je ono čega čovek mora da se pridržava. Bez obzira da li čovek može da shvati Božju želju, ili je Bog izgovorio samo nekoliko reči, čovek bi to trebalo da prihvati i da se toga pridržava. Upravo je to razum koji čovek treba da poseduje. Kada čovek poseduje ovakav razum, mnogo mu je lakše da se pridržava Božje reči, da je primenjuje, i da se Njegovoj reči pokorava. Dok tako postupa, neće biti poteškoća ni patnje, i sigurno neće biti nikakvih prepreka. Da li je Jov razumeo veći deo istine? Da li je spoznao Boga? Da li je imao znanje o Božjim odlikama i biću ili o Njegovoj narav-suštini? U poređenju sa današnjim ljudima, nije Ga spoznao, i vrlo je malo razumeo. Međutim, Jov jeste imao sposobnost da primeni sve što je razumeo. Nakon što bi nešto razumeo, bio je poslušan i pridržavao se toga. To je bila najplemenitija osobina njegove ljudskosti, ali i ono što su ljudi najviše omalovažavali. Ljudi misle: „Zar se Jov nije samo suzdržavao od gozbi? Zar nije samo redovno prinosio paljenice Bogu? Današnjim rečima, zar se nije samo uzdržavao od uživanja u telesnim zadovoljstvima?” Ovo nisu ništa drugo do površne stvari, a kada pogledaš Jovovu narav-suštinu i ljudskost koji stoje iza tih stvari, shvatićeš da to nisu jednostavne stvari, niti ih je tako lako postići. Ako bi obična osoba izbegavala gozbe kako bi uštedela novac, to bi bilo lako postići. Ali Jov je bio bogat čovek u to vreme. Koji bi bogat čovek izabrao da nema gozbe? Zašto je, onda, Jov mogao da se uzdržava od gozbi? (Znao je da su Bogu mrske. Mogao je da se boji Boga i kloni zla.) Tačno tako. Bojeći se Boga i kloneći se zla, šta je tačno Jov primenjivao? Znao je da su sve stvari koje Bog prezire zlo, pa se pridržavao Božje reči i nije činio ništa što bi Bog prezirao. Ni u kom slučaju ne bi činio ove stvari, bez obzira na to šta bi bilo ko drugi rekao. To znači bojati se Boga i kloniti se zla. Zašto je Jov mogao da se boji Boga i kloni zla? Šta je razmišljao u svom srcu? Kako je mogao da ne čini ta zla dela? Imao je bogobojažljivo srce. Šta znači imati bogobojažljivo srce? To znači da mu se srce plašilo Boga, da je moglo da poštuje Boga kao velikog, i da je u njemu bilo mesta za Boga. Jov se nije bojao da će Bog to videti, niti da će se Bog naljutiti. Naprotiv, u svom srcu je poštovao Boga kao velikog, bio je voljan da udovolji Bogu, i bio je voljan da se čvrsto drži Božje reči. Zato je mogao da se boji Boga i kloni zla. Svi sada mogu izgovarati frazu „bojati se Boga i kloniti se zla”, ali ne znaju kako je Jov to postigao. Zaista, Jov je izraz „bojati se Boga i kloniti se zla” smatrao najosnovnijim i najvažnijim za veru u Boga. Zbog toga je mogao da se čvrsto drži ovih reči, kao da se drži zapovesti. Slušao je Božje reči jer je njegovo srce poštovalo Boga kao velikog. Bez obzira koliko su reči Božje bile neprimetne u očima čoveka, čak i kada su to bile samo obične reči, u Jovovom su srcu te reči poticale od vrhovnog Boga; bile su to najveće, najvažnije reči. Čak i ako su to reči koje ljudi omalovažavaju, sve dok su Božje reči, ljudi bi trebalo da ih se pridržavaju – čak i ako ih neko zbog toga ismeva ili kleveta. Čak i ako naiđu na teškoće ili progon, moraju se do kraja čvrsto držati Njegovih reči; ne mogu odustati od njih. Upravo to znači bojati se Boga. Moraš se čvrsto držati svake reči koju Bog zahteva od čoveka. Što se tiče onih stvari koje Bog zabranjuje, ili onih koje Bog prezire, nije važno ako o njima ne znaš, ali, ako znaš za njih, onda bi trebalo da si sposoban da ih nikako ne činiš. Trebalo bi da izdržiš, čak i ako te porodica napusti, ako te nevernici zadirkuju ili ti se bližnji rugaju i ismevaju te. Zašto treba da budeš čvrst? Šta je tvoje polazište? Koja su tvoja načela? Ovako glase: „Moram se čvrsto držati Božjih reči i delovati u skladu s Njegovim željama. Biću odlučan u činjenju onih stvari koje Bog voli, i čvrst da napustim ono što je Bogu mrsko. Ako ne poznajem Božju nameru, to je u redu, ali ako znam i razumem Njegovu nameru, biću odlučan u slušanju i pokoravanju Njegovim rečima. Niko neće moći da me spreči i neću posustati čak ni ako nastupi kraj sveta.” Upravo to znači bojati se Boga i kloniti se zla.

Preduslov koji je neophodan da bi ljudi mogli da odbace zlo jeste da imaju bogobojažljivo srce. Kako nastaje bogobojažljivo srce? Tako što se poštuje Božja veličina. Šta znači poštovati Boga kao velikog? To je kada čovek zna da je Bog neprikosnoven nad svim stvarima, i kada se njegovo srce boji Boga. Kao rezultat toga, on je u stanju da koristi Božje reči kada procenjuje bilo koju situaciju, i da koristi Božje reči kao svoje merilo i kriterijum. To znači poštovati Boga kao velikog. Jednostavno rečeno, poštovati Boga kao velikog znači imati Boga u svom srcu, znači da tvoje srce misli na Boga, da ne zaboraviš na sebe u stvarima koje radiš, i da ne pokušavaš da ideš sam svojim putem, već da pustiš Boga da te vodi. O svemu ovako razmišljate: „Verujem u Boga i sledim Boga. Ja sam samo sitno stvoreno biće koje je Bog izabrao. Trebalo bi da se odreknem gledišta, preporuka i odluka koje proističu iz moje volje, i da pustim Boga da bude moj Gospodar. Bog je moj Gospod, moja stena, i svetlo koje me vodi u svemu što radim. Moram da postupam prema Njegovim rečima i željama, a ne da stavljam sebe na prvo mesto.” To znači imati Boga u svom srcu. Kada želiš nešto da uradiš, ne postupaj impulsivno ni brzopleto. Prvo razmisli šta kažu Božje reči, da li bi Bog prezreo tvoje postupke, i da li su tvoji postupci u skladu sa Njegovim namerama. U svom srcu, prvo se zapitaj, razmisli i promisli; ne budi brzoplet. Biti brzoplet znači biti impulsivan, znači da te pokreće usijana glava i ljudska volja. Ako si uvek brzoplet i impulsivan, to pokazuje da Bog nije u tvom srcu. Tada, kada kažeš da poštuješ Boga kao velikog, zar to nisu prazne reči? Gde je tvoja stvarnost? Nemaš stvarnost i ne možeš poštovati Boga kao velikog. Ponašaš se kao gospodar po svim pitanjima, postupajući po sopstvenoj volji na svakom koraku. U tom slučaju, ako kažeš da imaš bogobojažljivo srce, zar to nije besmisleno? Varaš ljude ovim rečima. Ako osoba ima bogobojažljivo srce, kako se to zaista ispoljava? Poštovanjem Božje veličine. Konkretna manifestacija poštovanja Boga kao velikog jeste to što Bog ima mesto u srcu te osobe – a to je najvažnije mesto. Ta osoba u svom srcu dopušta Bogu da bude njen Gospodar i da ima vlast. Kada se nešto dogodi, ima srce koje se pokorava Bogu. Nije brzopleta niti impulsivna, i ne postupa ishitreno; već je u stanju da se smireno suoči s tim, i umiri se pred Bogom da bi tražila istina-načela. Da li postupaš prema Božjoj reči ili prema svojoj volji, i da li dopuštaš svojoj volji ili Božjoj reči da preuzme kontrolu, zavisi od toga da li je Bog u tvom srcu. Kažeš da je Bog u tvom srcu, ali kada se nešto dogodi, postupaš slepo, dajući sebi poslednju reč i gurajući Boga u stranu. Da li je ovo ispoljavanje srca koje u sebi ima Boga? Postoje ljudi koji mogu da se mole Bogu kada se nešto dogodi, ali, nakon molitve, neprestano ovako razmišljaju: „Mislim da bi trebalo ovo da uradim. Mislim da bi trebalo ono da uradim.” Uvek slediš svoju volju i ne slušaš nikoga bez obzira kako ljudi s tobom razgovarali u zajedništvu. Zar ovo nije pokazatelj odsustva bogobojažljivog srca? Pošto ne tražiš istina-načela niti istinu sprovodiš u delo, kada kažeš da poštuješ Boga kao velikog i da imaš bogobojažljivo srce, to su samo prazne reči. Ljudi koji nemaju Boga u svom srcu i koji nisu u stanju da poštuju Boga kao velikog – to su ljudi koji nemaju bogobojažljivo srce. Ljudi koji nisu u stanju da traže istinu kada se nešto dogodi i koji nemaju srce koje se Bogu pokorava, svi odreda su ljudi koji nemaju savest i razum. Ako neko zaista ima savest i razum, on će, kada se nešto dogodi, prirodno biti u stanju da traga za istinom. Prvo mora da pomisli: „Verujem u Boga. Došao sam da tražim Božje spasenje. Zbog sopstvene iskvarene naravi, uvek sebe smatram jedinim autoritetom u svemu što radim; uvek se suprotstavljam Božjim namerama. Moram se pokajati. Ne mogu da nastavim da se protivim Bogu na ovaj način. Moram da naučim kako da budem pokoran Bogu. Moram tražiti šta Božje reči kažu, i šta su istina-načela.” Ovo su misli i težnje koje proizlaze iz razuma normalne ljudskosti. Ovo su načela i stav s kojima treba da obavljate stvari. Kada poseduješ razum normalne ljudskosti, tada imaš ovaj stav; kada ne poseduješ razum normalne ljudskosti, tada nemaš ovaj stav. Zato je posedovanje razuma normalne ljudskosti ključno i veoma važno. Neposredno je povezano s razumevanjem istine i postizanjem spasenja.