Odlomak 1

Neki ljudi počnu da veruju u Boga kad uvide da su reči koje Bog izražava zaista istina. Međutim, kad dospeju u Božju kuću i vide da je Bog obična osoba, u svojim srcima razviju predstave. Njihove reči i dela postaju neobuzdani, oni postanu razuzdani, i počnu da govore neodgovorno, pa osuđuju i klevetaju kako im volja. Na ovaj način takvi rđavi ljudi budu razotkriveni. Ta stvorenja bez ljudskosti često čine zlo i ometaju rad crkve, i ništa dobro im se neće desiti! Otvoreno se opiru, kleveću, osuđuju i vređaju Boga, otvoreno hule na Njega i suprotstavljaju Mu se. Takve ljude treba oštro kazniti. Neki ljudi pripadaju redovima lažnih vođa, i nakon što budu razrešeni, stalno su kivni na Boga. Okupljanja koriste kao priliku da nastave da šire svoje predstave i daju oduška svojim zamerkama; mogu čak i nepromišljeno izgovoriti razne grube reči ili reči koje daju oduška njihovoj mržnji. Zar takvi ljudi nisu demoni? Nakon što budu uklonjeni iz Božje kuće, osećaju kajanje, tvrdeći da su nešto pogrešno rekli u trenutku nepromišljenosti. Neki ljudi ne umeju da ih prozru, pa kažu: „Baš su jadni, i u srcu se kaju. Kažu da su dužni Bogu i da Ga ne poznaju, zato hajde da im oprostimo.“ Da li se oproštaj može tako lako dati? I ljudi imaju svoje dostojanstvo, a kamoli Bog! Nakon što ovi ljudi završe s bogohuljenjem i klevetama, nekima se čine kao da se kaju, pa im oni opraštaju i kažu da su ovi tako postupili u trenutku nepromišljenosti – ali da li je to zaista bio trenutak nepromišljenosti? Oni uvek imaju nekakvu nameru dok govore, i čak se drznu da osuđuju Boga. Božja kuća ih je zamenila, i izgubili su prednosti statusa, i plašeći se da će biti izgnani, izgovore brojne zamerke i posle plaču gorko i pokajnički. Da li je ovo iole korisno? Kad jednom izgovoriš reči, one su kao voda prosuta po tlu i ne može se povratiti. Da li bi Bog dopustio da Mu se ljudi opiru, da Ga osuđuju, i da hule na Njega kako im je volja? Da li bi On to prosto ignorisao? U tom slučaju, Bog ne bi imao dostojanstva. Neki ljudi, nakon što se opiru, kažu: „Bože, Tvoja me je dragocena krv iskupila. Tražiš od nas da ljudima opraštamo sedamdeset puta sedam puta – i Ti treba meni da oprostiš!“ Kako je to besramno! Neki ljudi šire glasine o Bogu, pa postanu bojažljivi nakon što Ga oklevetaju. Plašeći se kazne, brzo padnu na kolena i pomole se: „Bože! Ne ostavljaj me, ne kažnjavaj me. Priznajem krivicu, kajem se, Tvoj sam dužnik, pogrešio sam.“ Reci Mi, da li takvim ljudima može da se oprosti? Ne! Zašto ne? Ono što su učinili vređa Sveti Duh, a greh huljenja na Svetog Duha nikada neće biti oprošten, ni u ovom životu ni u sledećem! Bog je odan Svojim rečima. Poseduje dostojanstvo, gnev i pravednu narav. Misliš li da je Bog isti kao čovek, da će, ako neko postane tek malo bolji prema Njemu, On zanemariti njegove prethodne prestupe? Nikako! Da li ti se dobro piše ako se opireš Bogu? Razumljivo je ako učiniš nešto pogrešno usled trenutne nepromišljenosti, ili ako povremeno pokažeš nešto iskvarene naravi. Ali ako se direktno opireš Bogu, buniš se protiv Njega i suprotstavljaš Mu se, i ako Ga klevetaš, huliš na Njega, i širiš glasine o Njemu, onda ti nema spasa. Nema potrebe da se takvi ljudi dalje mole; treba samo da čekaju da budu kažnjeni. Ne može im se oprostiti! Kad dođe to vreme, nemoj besramno reći: „Bože, molim Te oprosti mi!“ Žao Mi je, ali koliko god da preklinješ, biće uzaludno. Ako su ljudi već razumeli ponešto od istine, pa onda svesno načinili prestup, ne može im se oprostiti. Prethodno, rečeno je da se Bog ne seća nečijih prestupa. To se odnosilo na manje prestupe koji ne uključuju Božje upravne odluke i ne vređaju Božju narav. U njih ne spadaju bogohuljenje i klevetanje Boga. Ali ako samo jednom huliš na Boga, osuđuješ Ga, ili klevetaš, to će biti trajna mrlja koja se ne može obrisati. Ljudi žele da bogohule i da vređaju Boga kako im je volja, pa da Ga onda iskoriste ne bi li dobili blagoslove. Ništa na svetu ne dolazi tako lako! Ljudi uvek misle da je Bog milostiv i blag, da je dobronameran, da ima neizmerno veliko i široko srce, da se ne seća prestupa ljudi i da zaboravlja prošle prestupe i dela ljudi. Zaboravlja trivijalne stvari. Bog nikada neće oprostiti onima koji Mu se otvoreno opiru i koji na Njega hule.

Iako većina ljudi u crkvi istinski veruje u Boga, nemaju bogobojažljiva srca. To pokazuje da većina ljudi ne poseduje istinsko znanje o Božjoj naravi, pa im je teško da se boje Boga i klone zla. Ako se ljudi ne boje Boga i nisu preplašeni od Njega u svojoj veri, i ako govore šta god žele nakon što Božje delo dodirne njihove interese, kada prestanu da govore, da li će to biti kraj? Onda moraju platiti cenu za to što govore, a to nije jednostavna stvar. Kad neki ljudi bogohule, kad osuđuju Boga, da li u svom srcu znaju šta govore? Svi oni koji tako govore u svom srcu znaju šta govore. Osim onih koje su zaposeli zli duhovi i čiji je razum nenormalan, obični ljudi u svom srcu znaju šta govore. Ako kažu da nije tako, onda lažu. Dok govore, misle: „Znam da si Ti Bog. Govorim da ne činiš dobro, pa šta mi možeš? Šta ćeš uraditi kad prestanem da pričam?“ Ovo rade namerno, da bi uznemirili ostale, da bi ih privukli na svoju stranu, da bi naveli druge da govore slične stvari, da čine slične stvari. Znaju da je to što govore otvoreno protivljenje Bogu, da time idu protiv Boga, da je to bogohuljenje. Nakon što o tome dobro razmisle, smatraju da je ono što su učinili bilo pogrešno: „Šta sam to govorio? Bilo je to plahovito od mene i zaista se kajem!“ Njihovo kajanje dokazuje da su tačno znali šta su tada radili; nije tačno da nisu znali. Ako misliš da su na trenutak bili neuki i zbunjeni, da nisu potpuno razumeli, onda to nije potpuno tačno. Ljudi možda nisu potpuno razumeli, ali ako veruješ u Boga onda sigurno imaš makar malo zdravog razuma. Da bi verovao u Boga, treba da strahuješ od Njega i da Ga se bojiš. Ne možeš da huliš na Boga, ili da Ga osuđuješ i klevetaš kako ti je volja. Da li znaš šta podrazumeva „osuđivanje“, „bogohuljenje“ i „klevetanje“? Kad nešto kažeš, zar ne znaš da li osuđuješ Boga ili ne? Neki ljudi uvek pričaju o tome kako su ugostili Boga, i kako često viđaju Boga, i kako su slušali Božju neposrednu besedu. O tim stvarima pričaju s bilo kim ko se tu zadesi, naširoko, samo o spoljašnosti; nemaju nimalo istinskog znanja. Možda nemaju loše namere kad govore takve stvari. Možda žele dobro braći i sestrama i žele sve da ohrabre. Ali zašto biraju te stvari da o njima pričaju? Ako oni sami spomenu tu temu, onda imaju nekakvu nameru: uglavnom da se pohvale i da im se ljudi dive. Ako žele da u ljudima probude samopouzdanje i da ih ohrabre u njihovoj veri u Boga, mogli bi im više čitati Njegove reči, koje su istina. Zašto onda uporno pričaju o takvim spoljašnjim stvarima? Ono što je u korenu toga da govore takve stvari je to da prosto nemaju bogobojažljiva srca. Ne plaše se Boga. Kako mogu da se razmeću i tako nepromišljeno pričaju pred Bogom? Bog ima dostojanstva! Kad bi ljudi to shvatili, da li bi i dalje činili takve stvari? Ljudi nemaju bogobojažljiva srca. Svojevoljno i iz sopstvenih pobuda govore kako je Bog i kakav je, da bi ostvarili lične ciljeve i da bi im se drugi divili. To je prosto bogohuljenje i osuđivanje Boga. Takvi ljudi se u svom srcu uopšte ne boje Boga. To su sve ljudi koji se opiru Bogu i hule na Njega. Svi su oni zli duhovi i demoni. Neki ljudi su verovali u Boga nekoliko godina, ali nakon što ih je zarobila velika crvena aždaja, postali su Juda, i čak prate veliku crvenu aždaju u bogohuljenju. Neki ljudi propovedaju jevanđelje, oponašaju religiozne ljude govoreći stvari koje osuđuju Božje delo i kore Boga. Znaju da takve reči predstavljaju opiranje Bogu i bogohuljenje, ali to ih ne brine. Takve reči su neprikladne, bez obzira na to koji su ti motivi. Zar ne možeš prosto da kažeš nešto drugo? Zašto moraš da govoriš te stvari? Zar to nije huljenje na Boga? Ako ti takve reči izlaze iz usta, onda huliš na Boga. Bezbožno je od tebe da govoriš takve stvari, bez obzira na to da li to činiš namerno ili ne. Nemaš bogobojažljivo srce. Pratiš druge i govoriš bogohulne stvari ne bi li zadovoljio druge i pridobio ih. Kako si samo bezbožan; na strani si đavola! Da li bi Bog dozvolio da se Njime igraš, da Ga osuđuješ, da Ga ograničavaš, i da huliš na Njega svojevoljno? Užasno je činiti nešto takvo! Ako kažeš nešto pogrešno i to uvredi Božju narav, onda si osuđen na propast. Ovo je pogubna stvar! Neki ljudi misle: „Ljude u religiji obmanjuju sveštenici i starešine, i većina njih je govorila stvari koje su bogohuljenje i koje osuđuju i kore Njegovo delo. Neki ljudi su prihvatili Božje delo tokom poslednjih dana i pokajali se. Hoće li stoga biti spašeni? Kad bi ih Bog sve napustio, bilo bi premalo ljudi koji bi bili spašeni; gotovo da niko ne bi bio spašen.“ Ne vidiš ovo jasno, zar ne? Božja narav je pravednost, i On je pravedan prema svima. U Nojevo doba, samo osmoro ljudi je spašeno na arki; ostali behu uništeni. Usuđuješ li se da kažeš da je Bog nepravedan? Ljudski rod je duboko iskvaren. Svi pripadaju Sotoni; svi se opiru Bogu, svi su niski i beskorisni. Ako ne mogu da prihvate Božje delo, biće uništeni, kao i uvek. Neki ljudi možda u sebi pomisle: „Ako nikog od nas Bog ne može da spasi, zar onda Božje delo ne bi bilo uzaludno? Čini mi se da Bog ne može da spasi ljudski rod bez čoveka. Ako Bog napusti čoveka, neće više biti Božjeg upravljanja.“ Grešiš. Bog će svejedno nastaviti sa Svojim planom upravljanja, čak i bez čoveka. Ljudi precenjuju sebe. Ljudi nemaju bogobojažljiva srca, nisu nimalo odani pred Bogom, nemaju ispravan stav. Pošto ljudi žive pod Sotoninom moći i pripadaju Sotoni, mogu da osuđuju Boga i da hule na Njega bilo kad i bilo gde. Ovo je užasna stvar – uvreda protiv Božje naravi!

Odlomak 4

Najvažniji deo traganja za istinom je usredsređivanje na čitanje Božjih reči. Koliko toga neka osoba može steći od čitanja Božjih reči zavisi od njene sposobnosti razumevanja. Iako Božje reči svi čitaju, neki ljudi su u stanju da dokuče njihov pravi smisao i da u njima pronađu svetlost, te će stoga, dokle god čitaju Božje reći, iz njih nešto zadobijati. Drugi, međutim, nisu takvi. Oni se, dok čitaju Božje reči, usredsređuju isključivo na razumevanje doktrina. Posledica toga je da oni, nakon višegodišnjeg čitanja Božjih reči, razumeju mnoge doktrine, ali zato nisu u stanju da reše nijedan od problema sa kojima se susreću; ništa od onoga što su naučili nije im od koristi. O čemu se ovde radi? Mada svi ljudi čitaju Božje reči, rezultati su im različiti. Oni koji vole istinu u stanju su da je prihvate, dok oni koji istinu ne vole nisu spremni ni da je prihvate, čak i ako čitaju Božje reči. Na bilo koji problem da naiđu, oni u Božjim rečima neće tražiti istinu. Kad čitaju Božje reči, ljudi koji imaju neko iskustvo mogu da raspravljaju o praktičnim stvarima i da govore o svojim praktičnim znanjima o istini – to je razumevanje istine. Nasuprot tome, ljudi bez ikakvog iskustva u stanju su da dokuče samo doslovno značenje Božjih reči i nemaju ni trunke znanja i iskustva – to se ne može smatrati razumevanjem istine. Pojedine vođe drugima često govore kako u crkvu idu s naročitim ciljem da pruže istinu. Da li je to tačno? Izraz „pružati istinu“ ne bi trebalo olako izgovarati. Ko poseduje istinu? Ko se usuđuje da tvrdi da pruža istinu? Nije li takva tvrdnja preterana? Ako verujete u Boga i sledite Ga, vi ste naprosto ljudi koji istinu prihvataju i tragaju za njom. Ako ste u stanju da to činite, već i to je sasvim dobra stvar. Međutim, čak i ako neka osoba može da razume nešto od istine i da govori o određenim iskustvima i znanju o istini, za tu se osobu ipak ne može reći da istinu pruža, zato što nijedno ljudsko biće ne poseduje istinu. Kako bi se pričanje o nekim iskustvima i znanju moglo nazvati pružanjem istine? Stoga se vođe i delatnici mogu opisati jedino kao osobe koje obavljaju delo pojenja i koje su naročito odgovorne za život-ulazak svoje braće i sestara. Za njih se ne može reći da pružaju istinu. Čak i ako neka osoba poseduje određeni rast, za nju se još uvek ne može reći da druge ljude snabdeva istinom. To se nikako ne može kazati. Koliko ima onih koji razumeju istinu? Da li neku osobu vlastiti rast čini podobnom za pružanje istine? Čak se ni za ljude koji poseduju određeno iskustvo i znanje o istini ne može reći da pružaju istinu. To se nikako ne može reći, jer bi to bilo isuviše nerazumno. Neki ljudi su ponosni zbog toga što poje crkvu i što pružaju istinu, misleći da razumeju veliki deo istine: Oni, međutim, nisu u stanju da raspoznaju lažne vođe i antihriste. Zar to nije protivrečno? Ako na pitanje šta je istina odgovaraš rečima „Božja reč je istina; istina je Božja reč“, da li ti onda zaista razumeš istinu? Ti si u samo stanju da izgovaraš reči i doktrine, ali ti nedostaje iskustvo i znanje o tome šta je istina, te stoga nisi podoban da druge ljude snabdevaš istinom. U ovom trenutku, svima onima koji služe kao vođe nedostaje iskustvo; oni samo poseduju nešto malo kvaliteta i spremnost da tragaju za istinom. Pogodni su za negovanje i obučavanje, i mogu da preuzmu vođstvo u ispunjavanju dužnosti. Čak i ako su u stanju da u zboru besede o nekom svom znanju, kako bi moglo da se kaže da oni pružaju istinu? Većina vođa i delatnika može da priča o nekom znanju, ali to ne znači da oni poseduju istina-stvarnost. Uostalom, oni su godinama slušali propovedi i poseduju ponešto površnog znanja; spremni su da u zboru pričaju o istini i donekle mogu da budu od pomoći drugima, ali se ipak ne može reći da pružaju istinu. Jesu li vođe i delatnici u stanju da pruže istinu? Naravno da nisu. Vođe i delatnici propovedaju i poje crkvu; što je najvažnije, oni moraju biti u stanju da rešavaju praktične probleme, jer jedino na taj način mogu istinski da napoje crkvu. U ovom trenutku, većina vođa i delatnika još uvek nije u stanju da rešava mnoge praktične probleme. Čak i ako mogu da u zboru razgovaraju o određenom znanju u vezi sa istinom, oni uglavnom i dalje izgovaraju samo doktrinarne reči i fraze. Ako nisu u stanju da u zboru jasno govore o istina-stvarnosti, mogu li oni zaista da rešavaju probleme? Većina vođa i delatnika naprosto poseduje nešto malo sposobnosti razumevanja, ali još uvek nema mnogo praktičnog iskustva. Može li se reći da oni više od drugih ljudi razumeju istinu i da poseduju više istina-stvarnosti? Ne može se reći da su oni u tome bolji od drugih. Promovisanje nekih lidera i delatnika vrši se čisto u cilju njihovog odgoja; dopušta im se da praktično deluju zato što poseduju izvesne kvalitete i sposobnost razumevanja, i zato što žive u prikladnom porodičnom okruženju. Promovisanje takvih ljudi ne znači da oni poseduju istina-stvarnost i da mogu da pružaju istinu. To naprosto znači da oni koji tragaju za istinom stiču prosvećenje i svetlost pre drugih ljudi, ali to slabašno svetlo još uvek ne dopire do istine; ono nije sastavni deo istine, već je samo u skladu sa istinom. Istina je samo ono što Bog neposredno izražava. Prosvećenje Svetog Duha je samo privrženo istini, jer Sveti Duh ljude prosvećuje u skladu s njihovim rastom. On ljudima istinu ne saopštava neposredno. Umesto toga, daje im svetlost koju su u stanju da steknu. Moraš to da razumeš. Ako neka osoba poseduje izvestan uvid u Božje reči i određeno iskustveno znanje, da li se to računa u istinu? Ne. U najboljem slučaju bi se moglo reći da ta osoba donekle razume istinu. Prosvetiteljske reči Duha Svetoga ne predstavljaju Božje reči, one ne predstavljaju istinu i one nisu istina. Za tu osobu se, dakle, u najbolju ruku može reći da donekle razume istinu i da ju je Sveti Duh malo prosvetio. Ako neka osoba stekne izvesno razumevanje istine i zatim počne da je pruža drugim ljudima, time će im ona pružiti samo svoje vlastito razumevanje i iskustvo. Nikako se ne može reći da ona time drugima pruža istinu. Ispravno je reći da ona sa drugima u zboru razgovara o istini; to je sasvim prikladan opis. Zašto ovo kažem? Zato što ono o čemu ti u zboru razgovaraš s drugima predstavlja tvoje razumevanje istine; to se nikako ne može nazvati samom istinom. Prema tome, možeš samo da kažeš kako u zboru razgovaraš o izvesnom razumevanju i iskustvu; kako bi uopšte mogao da kažeš da druge snabdevaš istinom? Snabdevanje istinom nije jednostavna stvar. Ko je dostojan da za sebe nešto takvo kaže? Jedino je Bog sposoban da ljude snabdeva istinom. Jesu li ljudi za to sposobni? Tu stvar, dakle, morate jasno da sagledate. Ovde se ne radi samo o korišćenju pogrešnih reči; suština je u tome da time kršite i izvrćete činjenice. Vaša je tvrdnja naprosto preterana. Ljudi mogu steći izvesno razumevanje i iskustvo u vezi s Božjim rečima, ali se na osnovu toga ne može reći da oni poseduju istinu, niti da su sazdani od istine. To se nikako ne može reći. Ma koliko razumevanja da ljudi steknu od istine, ne može se reći da oni zbog toga poseduju život istine, a kamoli da su sazdani od istine. To se ni u kom slučaju ne može reći. Ljudi razumeju samo delić istine, poseduju tračak svetlosti i određene načine praktičnog delovanja. Oni poseduju tek ponešto od stvarnosti pokoravanja i istinske promene. Ali se na osnovu toga ne može reći da su zadobili istinu. Izražavajući istinu, Bog ljudima pruža život. On od ljudi ujedno zahteva da razumeju istinu i da zadobiju istinu kako bi Mu služili i udovoljavali. Čak i ako nastupi dan kada će ljudi Božje delo iskusiti u tolikoj meri da će zaista zadobiti istinu, ni tada neće moći da se kaže da su ljudi sazdani od istine, a kamoli da istinu poseduju. To je zato što je, čak i za ljude s dugogodišnjim iskustvom, količina istine koju su u stanju da zadobiju ograničena i veoma mala. Istina je najdublja i najtajnovitija stvar; to je ono što Bog ima i što jeste. Čak i ako tokom svog života ljudi iskuse istinu, ono što mogu od nje da zadobiju biće veoma ograničeno. Oni nikada neće biti u stanju da istinu u potpunosti zadobiju, da je potpuno razumeju, niti da je u potpunosti prožive. Upravo na to Bog misli, kad kaže da će ljudi u Njegovom prisustvu zauvek ostati odojčad.

Neki misle da će, čim budu stekli iskustvo i znanje o istinama koje Bog izražava, čim budu temeljno razumeli svaki aspekt istine i čim budu bili u stanju da deluju u skladu s istinom, odmah moći i da tu istinu izraze. Misle da će na taj način živeti kao Hristos, baš kao što je Pavle rekao: „Jer Hristos je za mene život“ (Filipljanima 1:21). Da li je takvo njihovo stanovište ispravno? Nije li to, naprosto, još jedno prihvatanje argumenta „bogočoveka“? Ovakvo je gledište potpuno pogrešno! Ljudi moraju razumeti jednu stvar: ma koliko iskustva i znanja o istini da poseduješ, pa čak i ako si već zakoračio u istina-stvarnost, u stanju si da se pokoriš Božjim orkestracijama i uređenjima i možeš da se pokoriš Bogu i da svedočiš za Njega, i ma koliko da je tvoj život-ulazak postao uzvišen i temeljan, ti ipak i dalje živiš životom ljudskog bića, a ljudsko biće nikada ne može postati Bog. To je apsolutna činjenica koju ljudi moraju razumeti. Čak i ako, naposletku, stekneš iskustvo i razumevanje svakog aspekta istine, pokoriš se Božjim orkestracijama i postaneš usavršena osoba, ni tada još uvek neće moći da se kaže da si sazdan od istine. Čak i ako si u stanju da govoriš o pravom iskustvenom svedočenju, to i dalje ne znači da možeš da izražavaš istinu. Ranije je, unutar religijskih grupa, bilo sasvim uobičajeno da se za nekoga kaže kako poseduje „Hristov život u sebi“. To je pogrešna i nejasna tvrdnja. Mada ljudi više ne govore takve stvari, njihovo razumevanje ovog pitanja i dalje je ostalo nejasno. Neki ovako razmišljaju: „Budući da smo stekli istinu i da je ona u nama, to znači da mi istinu posedujemo, da je nosimo u svojim srcima i da smo takođe u stanju da je izražavamo.“ Zar nije i ovakvo mišljenje pogrešno? Ljudi često pričaju o tome da li poseduju istinu ili ne, pri čemu uglavnom misle na to imaju li iskustvo i znanje o istini, te da li su u stanju da praktično deluju u skladu s istinom. Svako doživljava istinu, ali je pritom stanje koje svaka osoba doživljava različito. Takođe se razlikuje i ono što svaka osoba zadobija od istine. Čak i ako biste iskustva i razumevanja svih ljudi spojili u jedno, to i dalje ne bi u potpunosti odražavalo suštinu istine. Toliko je istina duboka i tajanstvena! Zašto kažem da ništa od onoga što si zadobio, kao ni celokupno tvoje razumevanje, ne može da zameni istinu? Nakon što ljudi, kroz tvoje besede u zboru, budu čuli nešto o tvojim iskustvima i razumevanju, oni će to razumeti i neće im biti neophodno dugogodišnje iskustvo da bi to u potpunosti razumeli i zadobili. Čak i ako se radi o nečemu donekle dubljem, za to im neće biti potrebno iskustvo od nekoliko godina. Što se pak istine tiče, ljudi neće moći da je u celosti iskuse dok su živi. Čak i ako bi sve ljude skupio na jednu gomilu, ni sva njihova iskustva zajedno ne mogu da obuhvate celu istinu. Kao što vidite, istina je tako duboka i tajanstvena. Rečima se ona ne može u celosti objasniti. Istina, izražena ljudskim jezikom, za ljudska bića predstavlja istinitost. Ljudi nikada neće moći da je u celosti iskuse i nikad neće biti u stanju da u potpunosti prožive istinu. To je zato što oni, čak ni kad bi živeli nekoliko hiljada godina, ne bi uspeli da u celosti iskuse nijedan delić istine. Ma koliko godina iskustva da imaju, istina koju su razumeli i zadobili i dalje će biti ograničena. Može se reći da istina predstavlja večni izvor života ljudskog roda. Izvor istine je Bog, a ulazak u istina-stvarnosti je posao kojem nema kraja.

Istina je život Boga Sâmoga; ona predstavlja Njegovu narav, Njegovu suštinu, ono što On ima i što jeste. Ako kažeš da si, sticanjem određenog iskustva i znanja, došao u posed istine, da li to onda znači da si dostigao svetost? Zašto onda i dalje pokazuješ iskvarenost? Zašto ne možeš da raspoznaš različite tipove ljudi? Zašto ne možeš da svedočiš za Boga? Čak i ako razumeš ponešto od istine, možeš li da predstavljaš Boga? Možeš li da proživiš Božju narav? Možda imaš ponešto iskustva i znanja o određenom aspektu istine i možda si u stanju da u svojim govorima prospeš tračak svetlosti, ali je ono što ljudima pružaš ipak do krajnosti ograničeno i kratkog veka. To je zato što tvoje razumevanje i svetlost koju si stekao ne predstavljaju suštinu istine, niti predstavljaju njenu celinu. Predstavljaju samo jednu stranu ili mali aspekt istine, a to je jedini nivo koji ljudska bića mogu da dostignu i koji je još uvek daleko od suštine istine. To malo svetlosti, prosvećenja, iskustva i znanja nikada neće moći da zamene istinu. Čak i kad bi svi ljudi kroz doživljavanje istine ostvarili neke rezultate i kad bi sva njihova iskustva i znanja bila objedinjena na jednom mestu, time se i dalje ne bi dostigla celovitost i suština čak ni jedne jedine crtice te istine. U prošlosti je rečeno: „Sve sam to sažeo u jedan aforizam namenjen ljudskom svetu: Među ljudima nema onih koji Me vole.“ Ova rečenica predstavlja istinu, pravu suštinu života, najdublju stvar i izraz Boga Sâmoga. Sa tri godine iskustva, ti ćeš možda imati malo površnog razumevanja, dok će nakon sedam ili osam godina tvoje razumevanje možda biti nešto veće, ali to tvoje razumevanje nikada neće moći da zameni ovu crticu istine. Neko drugi će posle dve godine možda steći nešto malo razumevanja, ili će nešto više razumeti posle deset godina, ili će pak njegovo razumevanje pred kraj života biti relativno veliko, ali čak ni vaše kolektivno razumevanje ne može da zameni tu crticu istine. Ma koliko uvida, svetlosti, iskustva i znanja da vas dvojica kolektivno posedujete, to nikada neće moći da zameni tu crticu istine. Drugim rečima, ljudski život je uvek ljudski život i ma koliko da je tvoje znanje u skladu sa istinom, Božjom voljom i Njegovim zahtevima, ono nikad ne može da zameni istinu. Reći da ljudi poseduju istinu znači da oni zaista razumeju istinu, da proživljavaju nešto od stvarnosti Božjih reči, da imaju ponešto stvarnog znanja o Bogu, te da su u stanju da Boga veličaju i da za Njega svedoče. Ne može se, međutim, reći da ljudi već poseduju istinu, zato što je istina isuviše duboka. Da bi iskusili makar jednu jedinu crticu Božje reči, ljudima može biti potreban čitav životni vek, ali ni kroz celoživotna iskustva nekoliko generacija, pa čak ni za hiljade i hiljade godina, oni tu jednu crticu Božje reči neće moći da u celosti iskuse. Jasno je da je proces razumevanja istine i bogopoznanja zaista beskrajan, te da postoji ograničenje u pogledu količine istine koju čovek u svom celoživotnom iskustvu može razumeti. Neki ljudi će, odmah nakon što su razumeli tekstualno značenje Božje reči, tvrditi kako su došli u posed istine. Zar to nije besmislica? Kako u pogledu svetlosti tako i u pogledu znanja, postoji pitanje dubine. Istina-stvarnosti u koje neka osoba tokom svog života verovanja može da zakorači, ograničene su. Prema tome, to što posedujete izvesnu količinu znanja i svetlosti ne znači da posedujete i istina-stvarnosti. Glavna stvar koju morate razmotriti jeste da li se ta svetlost i to znanje dotiču suštine istine. To je najvažnije. Nekim ljudima se čini da poseduju istinu, na osnovu toga što su u stanju da prosipaju svetlost ili da ponude malo površnog razumevanja. To ih čini srećnim, pa postaju samoljubivi i uobraženi. A zapravo su još uvek daleko od ulaska u istina-stvarnost. Koju istinu ljudi poseduju? Mogu li ljudi koji poseduju istinu bilo gde i bilo kada posrnuti? Ako poseduju istinu, kako onda mogu da još uvek prkose Bogu i da Ga izdaju? Ako tvrdiš da poseduješ istinu, to dokazuje da je u tebi Hristov život – što je zaista nečuveno! Postao si Gospod, postao si Hristos, šta li? Radi se o apsurdnoj tvrdnji, koju su u potpunosti izmislili ljudi; ona se tiče ljudskih predstava i maštarija i ne predstavlja održivi stav prema Bogu.

Kad je reč o ljudskom razumevanju istine i životu s njom kao sa vlastitim životom, šta se zapravo podrazumeva pod tim „životom“? To znači da istina suvereno vlada njihovim srcem, da su u stanju da žive prema Božjim rečima, te da poseduju stvarno znanje o Božjim rečima i da zaista razumeju istinu. Kada ljudi u sebi imaju taj novi život, to se u celosti postiže kroz primenu i doživljavanje Božjih reči. Zasnovano je na temelju istine Božjih reči i postiže se njihovim životom u carstvu istine; sve što ljudski život u sebi sadrži jeste njihovo znanje i iskustvo istine. To je njegov temelj i ne izlazi van tog opsega; to je taj život o kojem se govori kad god se pomene pitanje zadobijanja istine i života. Kad se za nekoga kaže da je u stanju da živi u skladu sa istinom Božjih reči, to ne znači da je u njemu život istine, niti se time kaže da neko ko istinu poseduje kao svoj život samim tim postaje istina, da njegov unutrašnji život postaje život istine, a kamoli da je on sâm istina i život. Na kraju krajeva, njegov je život i dalje život ljudskog bića. Ako si u stanju da živiš prema Božjim rečima i poseduješ znanje o istini, ako se to znanje ukorenilo u tebi i postalo tvoj život, a istina koju si stekao iskustvom postala je osnova tvog postojanja, ako živiš u skladu s tim Božjim rečima, ako to ne može niko da promeni i ako Sotona ne može da te obmane niti da te iskvari, to onda znači da si zadobio istinu i život. Drugim rečima, tvoj život samo sadrži istinu, odnosno tvoje razumevanje, iskustvo i uvid u istinu; i ma šta da radiš, živećeš u skladu s tim stvarima i nećeš izlaziti van njihovog opsega. U tome je značenje posedovanja istina-stvarnosti, a upravo takve ljude Bog želi da naposletku zadobije Svojim delom. Ipak, ma koliko dobro ljudi razumeli istinu, njihova je suština i dalje ljudska i uopšte se ne može porediti s Božjom suštinom. To je zato što njihovo doživljavanje istine traje večno i što oni istinu ni na koji način ne mogu u celosti da prožive; jedino što oni mogu da prožive jeste krajnje ograničeni delić istine koji je ljudskim bićima dostižan. Kako bi oni onda mogli da se pretvore u Boga? Kada bi lično Bog usavršio neku grupu ljudi i od njih stvorio više i niže Bogove, zar ne bi nastao haos? Osim toga, takvo nešto je nemoguće i krajnje apsurdno – to je samo čovekova smešna zamisao. Bog je stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja, a zatim je stvorio čoveka, kako bi Mu čovek bio poslušan i klanjao Mu se. Božje stvaranje čoveka je bilo najsmisleniji mogući čin. Bog je stvorio samo čoveka; On nije stvorio Bogove. Iako Bog deluje u ovaploćenom obliku, to nije isto kao kad bi On stvorio nekog Boga. Bog nije stvorio sâmoga Sebe; On ima Svoju vlastitu suštinu, koja je nepromenljiva. Ljudi ne poznaju Boga, te bi stoga trebalo da čitaju što više Božjih reči; ljudi mogu da razumeju istinu samo ako je često traže. Ne bi trebalo da pričaju besmislice zasnovane na vlastitim maštarijama. Ako imaš iole iskustva s Božjim rečima i ako živiš u skladu s pravim iskustvom i znanjem o istini, Božje će reči postepeno postati tvoj život. Uprkos tome, ne možeš da kažeš da je istina tvoj život, niti da ono što izražavaš predstavlja istinu; grešiš ako tako misliš. Ako poseduješ tek ponešto iskustva u vezi s nekim konkretnim aspektom istine, može li to samo po sebi značiti da poseduješ istinu? Može li se to smatrati sticanjem istine? Jesi li u stanju da istinu detaljno objasniš? Možeš li da na osnovu istine otkriješ Božju narav i ono što Bog ima i što jeste? Ako nisi postigao takve efekte, to je dokaz da se doživljavanje samo nekog određenog aspekta istine ne može smatrati pravim razumevanjem istine, niti bogopoznanjem, a kamoli sticanjem istine. Svako poseduje iskustvo u samo jednom pojedinačnom aspektu i opsegu istine; ljudi to doživljavaju unutar svog ograničenog opsega i ne mogu da dosegnu do svih nebrojenih aspekata istine. Mogu li ljudi proživeti prvobitno značenje istine? Dokle zapravo doseže tvoje neznatno iskustvo? Ono je tek zrnce peska na obali mora; kap vode u okeanu. Prema tome, ma koliko dragoceno bilo to tvoje znanje i sva ta osećanja koja si iz svojih iskustava zadobio, oni se i dalje ne mogu smatrati istinom. Za njih se jedino može reći da su u skladu sa istinom. Istina dolazi od Boga, a unutrašnje značenje i stvarnosti istine pokrivaju veoma širok opseg, i nju niko ne može ni da dokuči ni da opovrgne. Dokle god poseduješ stvarno razumevanje istine i Boga, ti ćeš neke istine razumeti; niko neće moći da opovrgne ta stvarna razumevanja, a svedočenja koja u sebi sadrže istina-stvarnosti zauvek će biti održiva. Bog hvali ljude koji poseduju istina-stvarnosti. Dokle god tragaš za istinom, dokle god možeš da se u doživljavanju Božjih reči oslanjaš na Boga i u stanju si da istinu prihvatiš kao svoj život, bez obzira na to u kakvom se okruženju nalaziš, imaćeš svoj put i bićeš u stanju da opstaneš i da dobiješ Božje odobravanje. Iako je ono malo što ljudi stiču usklađeno sa istinom, ne može se reći da to predstavlja istinu, a još manje se može reći da su oni zadobili istinu. Taj tračak svetla koji su ljudi stekli prikladan je samo za njih same, ili za neke druge ljude unutar određenog opsega, ali neće biti prikladan u nekom drugačijem opsegu. Ma koliko da je iskustvo neke osobe duboko, ono je i dalje ograničeno i nikada neće dosegnuti dubinu istine. Svetlost i razumevanje koje neka osoba poseduje nikada se ne mogu porediti sa istinom.

Ako neka osoba poseduje izvesno iskustvo u vezi s Božjim rečima, ako razume neke istine i ponešto od Božje volje, ako donekle poznaje Boga i ako joj je narav donekle izmenjena i očišćena, za nju se i dalje može reći samo to da predstavlja osobu i stvoreno ljudsko biće, ali tu se upravo radi o onoj vrsti normalnih osoba koje Bog želi da zadobije. Kojoj, dakle, vrsti osoba pripadaš? Neki kažu: „Ja sam osoba koja poseduje istinu.“ Ne bi bilo prikladno tako nešto kazati. Ti jedino možeš da kažeš sledeće: „Ja sam osoba koju je Sotona iskvario i koja je iskusila sud i grdnju Božjih reči. Konačno sam razumeo istinu i moja je iskvarena narav očišćena. Ja sam naprosto osoba koju je Bog spasao.“ Ukoliko bi pak rekao: „Ja sam osoba koja poseduje istinu. Iskusio sam sve Božje reči i sve sam ih razumeo. Znam značenje svega što Bog govori, kao i kontekst i okolnosti pod kojima su te reči izgovorene. Sve ja to znam. Zar to onda ne znači da posedujem istinu?“ ti bi ponovo pogrešio. To što imaš nekog iskustva u vezi s Božjim rečima i što si iz njih zadobio malko svetlosti ne čini te osobom koja poseduje istinu. A oni koji su u stanju samo da razumeju neke doktrine i da o njima raspravljaju, još su manje merodavni da iznose takve tvrdnje. Ljudi moraju jasno da shvate kakav položaj neka osoba treba da zauzme pred Bogom, šta su zapravo ljudi, kakav je život unutar čoveka i kakav je Božji život. Ljudi moraju razumeti šta je čovekova suština. Nekima se čini da poseduju istinu na osnovu toga što su par dana doživljavali Božje delo i što su razumeli nekoliko reči i doktrina. Takvi ljudi spadaju među najnadmenije i potpuno su lišeni razuma. Stoga je ovo pitanje neophodno detaljno razmotriti, kako bi ljudi uistinu mogli da razumeju sami sebe i da spoznaju ljudski rod, kako bi razumeli šta je iskvareno čovečanstvo, koji nivo ljudi mogu da dostignu nakon što konačno budu usavršeni, te kako im se na prikladan način obraćati i nazivati ih. Ljudi bi trebalo da znaju te stvari, umesto da se prepuštaju svakakvim maštarijama. Ljudima bi bolje bilo da realističnije sagledaju vlastito ponašanje, jer će na taj način biti barem donekle stabilniji. Neki od onih koji veruju u Boga stalno tragaju za vlastitim snovima i hteli bi da prožive Božjim životom i likom. Da li je to realistično? Ljudi oduvek žele da poseduju Božji život – zar to nije opasna stvar? To je nadmena ambicija ljudskih bića, koja neodoljivo podseća na Sotoninu nadmenu ambiciju. Neki ljudi, nakon što su neko vreme radili u crkvi, počinju ovako da razmišljaju: „Kad velika crvena aždaja bude svrgnuta s vlasti, treba li mi da postanemo carevi i da preuzmemo vlast? Koliko bi gradova svako od nas trebalo da stavi pod svoju kontrolu?“ Strašno je kad neka osoba ima ovakve izlive. Ljudi koji nemaju nikakvog iskustva vole da pričaju o doktrinama i da se prepuštaju fantazijama. Pritom čak za sebe misle da su pametni, kao da su verujući u Boga ostvarili nekakav uspeh, kao da žive poput Hrista i Boga. Sve su to Pavlovi učenici i svi oni koračaju putem kojim je išao Pavle. Ukoliko se ne pokaju, svi ti ljudi će postati antihristi i biće strogo kažnjeni.

Odlomak 9

Što se tiče Noja, Avrama i Jova, koji su zabeleženi u Starom zavetu Biblije, kakve su bile osobine njihove ljudskosti? Zbog kojih njihovih osobina normalne ljudskosti ih je Bog smatrao prihvatljivim? (Naročito su posedovali savest i razum.) To je potpuno tačno. Jov je doživeo toliku starost, a da mu se Bog uopšte nije lično obratio niti mu se ukazao, ali je Jov mogao da razume i oseti sve što je Bog činio. Na kraju, svoje bogopoznanje sažeo je u rečima: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“ (Knjiga o Jovu 1:21). Šta znače ove reči? Znače sledeće: „Jahve je Bog, On je Stvoritelj, On je moj Bog i, kada On govori, čak i ako razumem samo polovinu onoga što kaže, moram to da slušam i doslovno sledim.“ Bog je Jova smatrao prihvatljivim tek kada je Jovovo bogopoznanje dostiglo ovaj nivo. Jov je imao takva iskustva i sposobnosti shvatanja, i mogao je ujedno da prihvati iskušenja koja mu je Bog nametnuo i da im se pokori. Sve ovo je postigao na osnovu toga što je imao savest i razum normalne ljudskosti. Bez obzira da li je video Boga, bez obzira na to šta mu je Bog činio i da li ga je Bog iskušavao ili mu se ukazivao, on je uvek verovao: „Jahve je moj Bog, i moram se pridržavati onoga što Bog naređuje i što Boga ushićuje, razumeo ja to ili ne; moram slediti Njegov put, moram Ga slušati i pokoravati se Njemu.“ U Knjizi o Jovu zabeleženo je da bi Jovova deca često pravila gozbe, a da Jov nikada ne bi učestvovao u njima, već bi se umesto toga molio i prinosio paljenice za njih. Činjenica da je Jov često to činio dokazuje da je znao u svojoj duši da Bog prezire čovekovo preterivanje u jelu, piću i veselju, i čovekov život u gozbama. Jov je u svojoj duši razumeo da je ovo istina i, iako nije neposredno čuo da Bog tako kaže, znao je u svojoj duši da Bog upravo to misli. Pošto je Jov znao šta Bog misli, mogao je da Ga sluša i da mu se pokorava, držeći se toga u svako doba, i nikada nije učestvovao u jelu, piću i gozbama. Da li je Jov razumeo istinu? Nije. Mogao je to uraditi zato što je imao savest i razum normalne ljudskosti. Pored savesti i razuma, najvažnije je bilo to što je imao istinsku veru u Boga. U dubini duše prepoznao je da je Bog Stvoritelj, a ono što Stvoritelj kaže jeste Božja volja. Današnjim jezikom rečeno, to je istina, to je najviše uputstvo, i to je ono čega čovek mora da se pridržava. Bez obzira da li čovek može da shvati šta Bog time misli, ili shvata tek nekoliko Njegovih izgovorenih reči, čovek bi to trebalo da prihvati i da se toga pridržava. Upravo je to razum koji čovek treba da poseduje. Kada čovek poseduje ovakav razum, mnogo mu je lakše da se pridržava Božje reči, da je primenjuje, i da se Njegovoj reči pokorava. Dok tako postupa, neće biti poteškoća ni patnje, i sigurno neće biti nikakvih prepreka. Da li je Jov razumeo veći deo istine? Da li je spoznao Boga? Da li je imao znanje o Božjim odlikama i biću ili o Njegovoj naravi i suštini? U poređenju sa današnjim ljudima, nije Ga spoznao, i vrlo je malo razumeo. Međutim, Jov jeste imao sposobnost da primeni sve što je razumeo. Nakon što bi nešto razumeo, bio je poslušan i pridržavao se toga. To je bila najplemenitija osobina njegove ljudskosti, ali i ono što su ljudi najviše omalovažavali. Ljudi misle: „Zar se Jov nije samo suzdržavao od gozbi? Zar nije samo redovno prinosio paljenice Bogu? Današnjim rečima, zar se nije samo uzdržavao od uživanja u telesnim zadovoljstvima?“ Sve je to puka površnost, a kada pogledate Jovovu ličnu narav, suštinu i ljudskost koji stoje iza ovih postupaka, shvatićete da to nije jednostavno, niti je tako lako postići. Ako bi obična osoba izbegavala gozbe kako bi uštedela novac, to bi bilo lako postići. Ali Jov je bio bogat čovek u to vreme. Koji bi bogat čovek izabrao da nema gozbe? Zašto je, onda, Jov mogao da se uzdržava od gozbi? (Znao je da su Bogu mrske. Mogao je da se boji Boga i kloni zla.) Tačno tako. Bojeći se Boga i kloneći se zla, šta je tačno Jov primenjivao? Znao je da su sve stvari koje Bog prezire zlo, pa se pridržavao Božje reči i nije činio ništa što bi Bog prezirao. Ni u kom slučaju ne bi činio ove stvari, bez obzira na to šta bi bilo ko drugi rekao. To znači bojati se Boga i kloniti se zla. Zašto je Jov mogao da se boji Boga i kloni zla? Šta je razmišljao u svom srcu? Kako je mogao da ne čini ta zla dela? Imao je bogobojažljivo srce. Šta znači imati bogobojažljivo srce? To znači da mu se srce plašilo Boga, da je moglo da poštuje Boga kao velikog, i da je u njemu bilo mesta za Boga. Jov se nije bojao da će Bog to videti, niti da će se Bog naljutiti. Naprotiv, u svom srcu je poštovao Boga kao velikog, bio je voljan da udovolji Bogu, i bio je voljan da se čvrsto drži Božje reči. Zato je mogao da se boji Boga i kloni zla. Svi sada mogu izgovarati frazu „bojati se Boga i kloniti se zla“, ali ne znaju kako je Jov to postigao. Zaista, Jov je izraz „bojati se Boga i kloniti se zla“ smatrao najosnovnijim i najvažnijim za veru u Boga. Zbog toga je mogao da se čvrsto drži ovih reči, kao da se drži zapovesti. Slušao je Božje reči jer je njegovo srce poštovalo Boga kao velikog. Bez obzira koliko su reči Božje bile neprimetne u očima čoveka, čak i kada su to bile samo obične reči, u Jovovom su srcu te reči poticale od vrhovnog Boga; bile su to najveće, najvažnije reči. Čak i ako su to reči koje ljudi omalovažavaju, sve dok su Božje reči, ljudi bi trebalo da ih se pridržavaju – čak i ako ih neko zbog toga ismeva ili ponižava. Čak i ako naiđu na teškoće ili progon, moraju se do kraja čvrsto držati Njegovih reči; ne mogu odustati od njih. Upravo to znači bojati se Boga. Moraš se čvrsto držati svake reči koju Bog zahteva od čoveka. Što se tiče onih stvari koje Bog zabranjuje, ili onih koje Bog prezire, nije važno ako o njima ne znaš, ali, ako znaš za njih, onda bi trebalo da si sposoban da ih nikako ne činiš. Trebalo bi da izdržiš, čak i ako te porodica napusti, ako te nevernici zadirkuju ili ti se bližnji rugaju i ismevaju te. Zašto treba da budeš čvrst? Šta je tvoje polazište? Koja su tvoja načela? Ovako glase: „Moram se čvrsto držati Božjih reči i delovati prema Njegovoj volji. Biću odlučan u činjenju onih stvari koje Bog voli, i čvrst da napustim ono što je Bogu mrsko. Ako ne poznajem Božju volju, to je u redu, ali ako znam i razumem Njegovu volju, biću odlučan u slušanju i pokoravanju Njegovim rečima. Niko neće moći da me spreči i neću posustati čak ni ako nastupi kraj sveta.“ Upravo to znači bojati se Boga i kloniti se zla.

Preduslov koji je neophodan da bi ljudi mogli da odbace zlo jeste da imaju bogobojažljivo srce. Kako nastaje bogobojažljivo srce? Tako što se poštuje Božja veličina. Šta znači poštovati Boga kao velikog? To je kada čovek zna da je Bog neprikosnoven nad svim stvarima, i kada se njegovo srce boji Boga. Kao rezultat toga, on je u stanju da koristi Božje reči kada procenjuje bilo koju situaciju, i da koristi Božje reči kao svoje merilo i kriterijum. To znači poštovati Boga kao velikog. Jednostavno rečeno, poštovati Boga kao velikog znači imati Boga u svom srcu, znači da tvoje srce misli na Boga, da ne zaboraviš na sebe u stvarima koje radiš, i da ne pokušavaš da ideš sam svojim putem, već da pustiš Boga da te vodi. O svemu ovako razmišljate: „Verujem u Boga i sledim Boga. Ja sam samo sitno stvoreno biće koje je Bog izabrao. Trebalo bi da se odreknem gledišta, preporuka i odluka koje proističu iz moje volje, i da pustim Boga da bude moj Gospodar. Bog je moj Gospod, moja stena, i svetlo koje me vodi u svemu što radim. Moram da postupam prema Njegovim rečima i volji, a ne da stavljam sebe na prvo mesto.“ To znači imati Boga u svom srcu. Kada želiš nešto da uradiš, ne postupaj impulsivno ni brzopleto. Prvo razmisli šta kažu Božje reči, da li bi Bog prezreo tvoje postupke, i da li su tvoji postupci u skladu sa Njegovom voljom. U svom srcu, prvo se zapitaj, razmisli i promisli; ne budi brzoplet. Biti brzoplet znači biti impulsivan, znači da te pokreće usijana glava i ljudska volja. Ako si uvek brzoplet i impulsivan, to pokazuje da Bog nije u tvom srcu. Tada, kada kažeš da poštuješ Boga kao velikog, zar to nisu prazne reči? Gde je tvoja stvarnost? Nemaš stvarnost i ne možeš poštovati Boga kao velikog. Ponašaš se kao gospodar po svim pitanjima, postupajući po sopstvenoj volji na svakom koraku. U tom slučaju, ako kažeš da imaš bogobojažljivo srce, zar to nije besmisleno? Varaš ljude ovim rečima. Ako osoba ima bogobojažljivo srce, kako se to zaista ispoljava? Poštovanjem Božje veličine. Konkretna manifestacija poštovanja Boga kao velikog jeste to što Bog ima mesto u srcu te osobe – a to je najvažnije mesto. Ta osoba u svom srcu dopušta Bogu da bude njen Gospodar i da ima vlast. Kada se nešto dogodi, ima srce koje se pokorava Bogu. Nije brzopleta niti impulsivna, i ne postupa ishitreno; već je u stanju da se smireno suoči s tim, i umiri se pred Bogom da bi tražila istina-načela. Da li postupaš prema Božjoj reči ili prema svojoj volji, i da li dopuštaš svojoj volji ili Božjoj reči da preuzme kontrolu, zavisi od toga da li je Bog u tvom srcu. Kažeš da je Bog u tvom srcu, ali kada se nešto dogodi, postupaš slepo, dajući sebi poslednju reč i gurajući Boga u stranu. Da li je ovo ispoljavanje srca koje u sebi ima Boga? Postoje ljudi koji mogu da se mole Bogu kada se nešto dogodi, ali, nakon molitve, neprestano ovako razmišljaju: „Mislim da bi trebalo ovo da uradim. Mislim da bi trebalo ono da uradim.“ Uvek slediš svoju volju i ne slušaš nikoga bez obzira kako ljudi s tobom razgovarali u zajedništvu. Zar ovo nije pokazatelj odsustva bogobojažljivog srca? Pošto ne tražiš istina-načela niti istinu sprovodiš u delo, kada kažeš da poštuješ Boga kao velikog i da imaš bogobojažljivo srce, to su samo prazne reči. Ljudi koji nemaju Boga u svom srcu i koji nisu u stanju da poštuju Boga kao velikog – to su ljudi koji nemaju bogobojažljivo srce. Ljudi koji nisu u stanju da traže istinu kada se nešto dogodi i koji nemaju srce koje se Bogu pokorava, svi odreda su ljudi koji nemaju savest i razum. Ako neko zaista ima savest i razum, on će, kada se nešto dogodi, prirodno biti u stanju da traži istinu. Prvo mora da pomisli: „Verujem u Boga. Došao sam da tražim Božje spasenje. Zbog sopstvene iskvarene naravi, uvek sebe smatram jedinim autoritetom u svemu što radim; uvek se suprotstavljam Božjoj volji. Moram se pokajati. Ne mogu da nastavim da se protivim Bogu na ovaj način. Moram da naučim kako da budem pokoran Bogu. Moram tražiti šta Božje reči kažu, i šta su istina-načela.“ Ovo su misli i težnje koje proizlaze iz razuma normalne ljudskosti. Ovo su načela i stav s kojima treba da obavljate stvari. Kada poseduješ razum normalne ljudskosti, tada imaš ovaj stav; kada ne poseduješ razum normalne ljudskosti, tada nemaš ovaj stav. Zato je posedovanje razuma normalne ljudskosti ključno i veoma važno. Neposredno je povezano s razumevanjem istine i postizanjem spasenja.