Odlomak 10

Ima dosta ljudi koji, čim postanu previše zauzeti obavljanjem dužnosti, prestaju da doživljavaju i ne mogu da održe normalno stanje, što ih dovodi do toga da neprestano traže okupljanje i da o istini razgovaraju u zajedništvu. O čemu se ovde radi? Oni ne razumeju istinu i nisu na pravi način postavili temelje za istiniti put. Takve ljude pokreće revnost u obavljanju svoje dužnosti i oni ne mogu dugo da ustraju. Kad ljudi ne razumeju istinu, nema načela ni u čemu što rade. Ako im se poveri da nešto učine, oni zabrljaju, nemarni su, ne traže načela i nema pokornosti u njihovim srcima – što dokazuje da ne vole istinu i da nisu u stanju da dožive Božje delo. Bez obzira šta radite, prvo treba da razumete zašto to radite, sa kojom namerom, kakav je značaj u tome što radite, šta je suština, i da li je ono što radite pozitivna ili negativna stvar. Morate posedovati jasno razumevanje svih tih pitanja; to je neophodno kako biste mogli da postupate na temelju načela. Ako radite nešto što se može svrstati pod obavljanje dužnosti, onda bi trebalo da se upitate: kako da ispunim svoju dužnost dobro da je ne bih obavljao površno? U tom slušaju, treba da se moliš i približiš Bogu. Moli se Bogu da bi tražio istinu, da bi tražio način na koji ćeš postupati, želje Božje i način na koji ćeš Bogu udovoljiti. Molitva služi da sve ovo postignemo. Molitva Bogu, približavanje Bogu i čitanje Božjih reči nisu religiozne ceremonije niti spoljašnje radnje. Svrha molitve je da, nakon traženja Božje volje, praktično postupaš u skladu sa istinom nakon traženja Božjih namera. Ako uvek kažeš „Bogu hvala”, pre nego što postupiš, možda izgledaš vrlo duhovno i razborito. Međutim, kada dođe vreme za delovanje, a ti i dalje radiš po svojoj volji i uopšte ne tražiš istinu, onda je to „Bogu hvala” puka mantra i lažna duhovnost. Kada obavljaš svoju dužnost, uvek pomisli: „Kako da obavim tu dužnost? Šta je Božja želja?” Oni koji se mole i približavaju Bogu u potrazi za načelima i istinom za svoja dela tragaju za Božjim željama u svom srcu i ne odstupaju od Božjih reči ili istina-načela ni u čemu što rade – ti ljudi su jedini koji istinski veruju u Boga, dok je ljudima koji ne vole istinu sve to nedostižno. Mnogo je ljudi koji slede svoje ideje u svemu što rade, koji posmatraju stvari veoma pojednostavljeno i ne traže istinu. Načela su potpuno odsutna, a oni u svojim srcima ne razmišljaju o tome kako da postupe u skladu s onim što Bog traži niti na koji način da udovolje Bogu, već znaju samo da tvrdoglavo slede sopstvenu volju. Za Boga nema mesta u srcima takvih ljudi. Neki ljudi kažu: „Molim se Bogu samo kad naiđem na poteškoće, ali ipak ne osećam da to ima nekog efekta – zato sada, kada mi se nešto desi, obično se ne molim Bogu, jer od molitve Bogu nema koristi.” Bog je potpuno odsutan iz srca takvih ljudi. Oni ne traže istinu bez obzira šta radili u običnim vremenima; oni samo slede svoje ideje. Pa, postoje li onda načela u njihovim delima? Definitivno ne postoje. Oni sve vide pojednostavljeno. Čak i kada ljudi s njima podele istina-načela, oni nisu u stanju da ih prihvate, zato što nikada nije bilo načela u njihovim delima, zato što za Boga nema mesta u njihovim srcima, već su im srca ispunjena samo njima samima. Oni smatraju da su njihove namere dobre, da ne čine zlo, da se za njih ne može reći da krše istinu, misle da bi postupanje prema sopstvenim namerama trebalo da bude sprovođenje istine, da se tako postupajući pokoravaju Bogu. U stvari, oni istinski ne traže i ne mole se Bogu po ovom pitanju, već deluju impulsivno, prema sopstvenim revnosnim namerama; oni ne vrše svoju dužnost kako Bog traži, nemaju bogoposlušno srce, kod njih ne postoji takva želja. Ovo je najveća greška u praktičnom delovanju ljudi. Ako veruješ u Boga, ali On nije u tvom srcu, zar to nije pokušaj da obmaneš Boga? I kakav efekat može imati takva vera u Boga? Šta time dobijaš? I šta je smisao takve vere u Boga?

Kada učiniš nešto što se ne dopada Bogu i što krši istina-načela, kako da se preispitaš i da pokušaš da spoznaš sebe? Pre nego što si to učinio, jesi li Mu se molio? Jesi li se ikada zapitao: „Da li je to u skladu s istinom? Kako bi Bog gledao na taj čin kad bi Mu on bio predočen? Da li bi bio srećan ili ozlojeđen kad bi to znao? Da li bi On taj čin mrzeo ili bi ga se gnušao?” Nisi ga potražio, zar ne? Čak i kad bi te drugi opominjali, ti bi i dalje mislio da to nije ništa strašno, da ne kršiš nikakva načela i da ne činiš greh. Kao rezultat toga, uvredio bi narav Božju i izazvao Njegov gnev, čak i doveo do toga da te On mrzi. Ovo je posledica ljudskog buntovništva. Stoga bi trebalo da tražiš istinu u svemu. Ovo moraš slediti. Ukoliko predano pristupiš Bogu i moliš se unapred, a zatim potražiš istinu u skladu sa Božjim rečima, nećeš pogrešiti. Može se dogoditi da odstupiš od sprovođenja istine u delo, ali to je teško izbeći, i ispravno ćeš postupati nakon što stekneš neko iskustvo. Međutim, ako znaš kako treba postupati u skladu s istinom, ali to ipak ne primenjuješ, problem je u tome što ne voliš istinu. Oni koji ne vole istinu nikada je neće tražiti, bez obzira na to šta im se sve može dogoditi. Samo oni koji vole istinu poseduju bogobojažljiva srca, pa čak i kad se dogode stvari koje ne razumeju, oni su u stanju da traže istinu. Kada ne možeš da dokučiš Božje namere i ne znaš kako praktično da postupaš, onda bi trebalo da potražiš zajedništvo sa onima koji razumeju istinu. Ako ne možeš da nađeš one koji razumeju istinu, pronađi nekoliko ljudi koji poseduju čisto razumevanje i molite se Bogu zajedno, jednodušno i istomisleno, tražite od Boga, iščekujte Božje vreme, i čekajte da vam Bog otvori put. Dokle god svi čeznete za istinom, tražite istinu, i u zajedništvu razgovarate o istini, može doći trenutak kada će neko od vas smisliti dobro rešenje. Ako se svi složite da je rešenje prikladno i da je to odgovarajući put, onda bi to moglo biti zahvaljujući prosvećenju i prosvetljenju Svetog Duha. Ako zatim nastavite da razgovarate kako biste pronašli jasniji put praktičnog delovanja, to će sigurno biti u skladu s istina-načelima. Ako u sopstvenom postupanju otkriješ da je tvoj način praktičnog delovanja još uvek pomalo neprikladan, moraš ga brzo ispraviti. Ukoliko je greška mala, Bog te neće osuditi jer su tvoje namere ispravne i ti praktično postupaš u skladu s istinom. Jednostavno si malo zbunjen oko načela i napravio si grešku u primeni, što nije neoprostivo. Međutim, većina ljudi, kada nešto rade, rade to na osnovu svojih zamisli. Oni ne koriste Božje reči kao osnovu za razmišljanje o tome kako da praktično postupe u skladu sa istinom ili kako da steknu Božje odobravanje. Umesto toga, oni samo razmišljaju o sopstvenoj koristi, o tome kako da nateraju druge da se ugledaju na njih i da im se dive. Oni deluju samo na osnovu sopstvenih ideja i čisto da bi udovoljili sebi, što je problematično. Takvi ljudi nikada neće delovati u skladu s istinom, pa će ih se Bog uvek gnušati. Ako si zaista neko ko poseduje savest i razboritost, onda bi, šta god da se desi, trebalo da možeš da dođeš pred Boga da se moliš i tražiš, trebalo bi da budeš u stanju da ozbiljno preispitaš motive i nečistost svojih dela, da možeš da odrediš šta je prema Božjim rečima i prema onome što Bog traži od tebe prikladno činiti, i da stalno premeravaš i razmišljaš o tome koja dela su ugodna Bogu, kojih dela se Bog gnuša i koja dela zaslužuju Božje odobravanje. Ovim se pitanjima neprestano moraš vraćati sve dok ih jasno ne razumeš. Ako znaš da imaš sopstvene motive za nešto što si učinio, onda moraš razmisliti o tome koji su to motivi, da li da udovoljiš sebi ili da udovoljiš Bogu, da li je tako nešto korisno za tebe ili za Božji izabrani narod i koje su posledice toga… Ako u svojim molitvama tragaš i više razmišljaš na ovaj način, ako postavljaš sebi više pitanja da bi tragao za istinom, onda će odstupanja u tvojim delima biti sve manja i manja. Samo ljudi koji na ovaj način mogu da traže istinu vode računa o Božjim namerama i boje se Boga, jer oni tragaju u skladu sa zahtevima Božjih reči i sa pokornim srcem, pa će zaključci do kojih dođu ovakvim traganjem biti usaglašeni sa istina-načelima.

Ako vernikova dela nisu u dodiru sa istinom, onda je on isto što i nevernik. To je tip osobe u čijem srcu nema Boga i koja se od Boga udaljava. Takve osobe su poput najamnika koji u Božijoj kući obavi neke uzgredne poslove za svog gospodara, primi za to malu nadoknadu i ode. To jednostavno nije osoba koja veruje u Boga. Kada radiš nešto, prva stvar koju treba da razmotriš i kojoj treba da stremiš jeste kako da zadobiješ Božje priznanje; to bi trebalo da bude načelo i svrha tvog delovanja. Razlog zašto treba da utvrdiš da li je to što radiš u skladu s istinom je taj da, ako to jeste u skladu s istinom, onda je svakako usaglašeno i sa Božjim namerama. To ne znači da je na tebi da procenjuješ je li nešto ispravno ili pogrešno, da li se slaže sa uverenjem svih ostalih, niti da li je u skladu sa tvojim sopstvenim željama; tačnije, ti treba da utvrdiš da li je to što radiš u skladu s istinom i da li koristi radu i interesima crkve ili ne. Ako sve ovo uzmeš u razmatranje, sve ćeš se bolje usklađivati sa Božjim namerama u svom delovanju. Ako ove aspekte ne uzmeš u razmatranje u svojim postupcima, već se osloniš samo na svoju volju, onda je zagarantovano da ćeš raditi pogrešno, jer volja čoveka nije istina i, naravno, u neskladu je sa Bogom. Ako želiš da te Bog prizna, onda moraš da postupaš u skladu sa istinom, a ne u skladu sa sopstvenom voljom. Neki se ljudi bave određenim privatnim stvarima u ime obavljanja svojih dužnosti. Njihova braća i sestre smatraće da je to neprikladno i zameraće im zbog toga, ali takvi ljudi ne prihvataju krivicu. Oni smatraju da je to lična stvar koja ne uključuje crkveni rad, finansije ili ljude, i koja nije zlodelo. Prema tome, ljudi ne bi trebalo da se mešaju. Može ti izgledati da su neke stvari privatne, te da ne uključuju nikakvo načelo niti istinu. Međutim, ako se sagleda to što si uradio, bio si veoma sebičan. Ti nisi vodio računa o radu crkve, o interesima Božje kuće, niti o tome da li bi se to svidelo Bogu; razmišljao si samo o sopstvenoj koristi. Ovo već obuhvata kako ispravnost svetaca tako i ljudskost čoveka. Iako ono što si radio nije obuhvatalo interese crkve, niti istinu, to što se, dok tvrdiš da obavljaš svoju dužnost, zapravo baviš privatnim stvarima nije u skladu sa istinom. Bez obzira na to šta radiš, koliko bilo veliko ili malo, te da li je to tvoja dužnost u Božjoj porodici ili tvoja privatna stvar, moraš razmotriti da li je to što radiš usaglašeno sa Božjim namerama, kao i da li je to nešto što bi čovek sa ljudskošću trebalo da radi. Ako tako tražiš istinu u svemu što radiš, onda si osoba koja zaista veruje u Boga. Ako se ovako ozbiljno odnosiš prema svakoj stvari i prema svakoj istini, onda ćeš moći da ostvariš promene u svojoj naravi. Ima onih koji misle: „Sasvim je dovoljno da postupam prema istini u obavljanju svoje dužnosti. Međutim, kad obavljam svoje privatne stvari, nije me briga šta istina ima da kaže – uradiću šta hoću, uradiću šta god je potrebno da bih ostvario korist.” U ovim rečima se vidi da oni nisu ljubitelji istine. Njihova dela ne slede načela. Učiniće sve što je od koristi njima samima, bez razmišljanja o tome kako će to uticati na Božju kuću. Kao posledica toga, kada učine nešto, Bog nije prisutan u njima, nesrećni su i uznemireni, i ne znaju šta se dešava. Zar nisu dobili šta su zaslužili? Ako svojim delima ne sprovodite istinu već sramotite Boga, onda ste grešni prema Njemu. Ako neko ne voli istinu i često postupa po svojoj volji, onda će često vređati Boga. Takvih će se Bog gnušati, odbaciće ih i ostaviti po strani. Ono što takve osobe čine Bog često ne priznaje, a ako ne znaju da se pokaju, onda kazna nije daleko.

Odlomak 11

Da biste nešto uradili dobro, potrebno je da tragate za istina-načelima. Dok nešto radite, treba usredsređeno razmišljati o tome kako da to dobro uradite, a potrebno je i da se utišate pred Bogom da biste se molili i tražili. Pre nego što nešto uradite, potrebno je da razgovarate u zajedništvu sa drugima, a ako nemate s kim razgovarati u zajedništvu, morate sami promišljati, moliti se i tražiti način da to uradite dobro. To znači utišati se pred Bogom. Utišati se pred Bogom ne znači da ni o čemu ne misliš; moraš istovremeno postupati i promišljati, dok tražiš odgovarajući način da se nosiš sa ovim pitanjem i neguješ stav traganja i čekanja u svom srcu. Ako nemaš ni najmanju predstavu o tome, pronađi nekoga koga možeš pitati i kod koga se možeš raspitati. Kakav stav treba da imaš tokom raspitivanja? Zapravo, trebalo bi da tragaš za istinom i da čekaš, posmatrajući kako Bog dela. Sveti Duh te neće prosvetiti i voditi tako što će odjednom upaliti svetlo i prosvetliti tvoje srce. Bog često koristi neku osobu ili neki događaj da te podstakne i pomogne ti da razumeš. Postoji mnogo načina da se traga za istinom koji ne podrazumevaju strogo klečanje u molitvi satima; time se odlažu sva druga pitanja. Ponekad možete promišljati o nečemu dok negde idete; ponekad, kada se nešto dogodi, možete pohitati da o tome razgovarate u zajedništvu s drugima; ponekad možete tražiti od Višnjeg; ponekad možete sami čitati Božje reči; ako je pitanje hitno, možete požuriti da razumete realnost situacije, a zatim tragati za istinom, postupajući prema načelima, dok se ujedno molite i tražite u svom srcu. Morate biti u stanju da postupate na ovaj način – to je onda zrelost! Ako vas obuzmu nervoza i panika ili vas preplave osećanja kad god nešto iskrsne, to pokazuje da ste suviše malog rasta, da niste iskusili mnogo stvari ranije, pa morate da iskusite stvari i uvežbate sebe da biste uvećali svoj rast. Morate naučiti nekoliko načina traganja za istinom: kada ste zauzeti ispunjavanjem svoje dužnosti, tragajte za istinom u skladu sa time koliko ste zauzeti; kada imate vremena, tragajte za istinom i čekajte u skladu sa okolnostima koje vam pruža slobodno vreme. Postoji više različitih načina. Ako ima dovoljno vremena da se čeka, onda sačekajte malo. Ne možeš se ponašati ishitreno kada su u pitanju velike stvari; Ako postupiš ishitreno i napraviš grešku, posledice bi bile nezamislive. Da bi postigao najbolje rezultate, moraš da sačekaš, da vidiš šta će se sledeće dogoditi ili da li će te podstaknuti neko ko poseduje znanje o toj situaciji. Sve ovo su načini traganja za istinom. Bog ne koristi samo jednu metodu da prosveti ljude; ne može te prosvetiti samo Božja reč niti Bog može uvek omogućiti da ti ljudi oko tebe pruže vođstvo. Kako te Bog prosvećuje o pitanjima koja su van tvoje ekspertize, o stvarima sa kojima se nikada ranije nisi susreo? Ponekad, On te samo prosvećuje kroz različite ljude, događaje i stvari, i u tom slučaju moraš potražiti stručnjaka ili nekoga ko razume materiju da te posavetuje. Moraš brzo naći bilo koga ko razume materiju, dobiti par smernica od njih, a zatim delati u skladu sa načelima, a Bog će te voditi dok to radiš. Ipak, moraš donekle razumeti zanimanje ili specijalnost o kojima je reč i imati neku predstavu o tome; Bog će te prosvetiti na ovoj osnovi i pokazaće ti šta da radiš.

Šta god da neko radi, može razmišljati, osmišljavati, planirati, konsultovati se i raspitivati se o tome kod raznih izvora da bi utvrdio izvodljivi put, ali uspeh ipak zavisi od Boga. Postoji izreka koja kaže: „Čovek predlaže, Bog raspolaže”. Ova izreka je tačna. Nije mala stvar to što su nevernici kroz iskustvo formulisali ovu izreku, a ako onaj ko veruje u Boga to ne može jasno da vidi, onda je previše neuk i ne razume ni delić istine. Ljudi u svojim srcima moraju čvrsto verovati da Bog ima suverenost nad svim stvarima i da će Bog blagosloviti ono što čovek želi da uradi ako je to u skladu sa Božjim namerama. Moraš imati ovo pravilo u svom srcu, moraš znati da je Bog suveren nad svime i da čovek nema poslednju reč. Zato, šta god nameravaš da učiniš, moraš se prvo moliti Bogu da bi video da li ti je to ganulo srce, a potom moraš tražiti istinu da bi video da li je takvo postupanje u skladu sa istinom i da li je izvodljivo. Ako se to ne može odmah utvrditi, moraš da čekaš. Ne žuri sa delanjem. Sačekaj dok ne razumeš stvar u potpunosti, dok ne osetiš da je pravo vreme, da više ne moraš da čekaš, već da možeš to da uradiš i da u tvom srcu ima dovoljno sigurnosti da to uradiš – onda možeš da delaš. Ako nisi uspeo da stekneš temeljno razumevanje te stvari, ako te, nakon nekoliko dana čekanja, ta stvar više ne zanima i nisi siguran da će biti uspešna, to dokazuje da je ova stvar potekla od ljudske volje i da je Bog nije odobrio, pa bi trebalo brzo da odustaneš od nje. Kada nešto dolazi od Boga, uvek ćeš verovati u to i ta vera neće oslabiti bez obzira na situacije koje se pojave. Na kraju, tvoje srce će sticati sve veću jasnoću, kao da si jasno sagledao tu stvar. Tako izgleda kada nešto dolazi od Boga. Bog traži od ljudi da čekaju, a to znači čekanje da ti Bog otkrije stvari, nakon čega ti stvar postaje jasna, pa je ovo čekanje neophodno. Međutim, kada je reč o onome sa čime treba da sarađuješ, tu moraš da delaš i da se raspituješ, a tokom procesa raspitivanja, Bog ti činjenice može saopštiti kroz neku osobu ili događaj. Ako se ne raspituješ, i u srcu osećaš zabunu i nesigurnost, nećeš znati šta su činjenice. Ali, ako se raspituješ, otkrićeš činjenice i to je ono što ti Bog omogućava da znaš. Zar Božja dela nisu praktična? Bog te vodi i prosvećuje kroz ljude, događaje i stvari. On te usmerava tako da, u procesu sticanja iskustva, razumeš i stekneš uvid u stvari, a pokazuje ti i kako da postupaš. Bog ti ne daje neku izjavu, misao ili ideju iz vedra neba; Bog to ne radi. Kada si se raspitao i otkrio sve činjenice o određenoj situaciji, znaćeš zašto si ranije imao takve misli i osećanja, razumećeš to u svom srcu. Zar do ovog ishoda ne dolazi čim prestaneš da se raspituješ? Kada je reč o tome kako treba da postupaš, Bog se neće mešati u to; ti ćeš već znati kako da postupaš. Tako Bog deluje i vodi ljude, na način koji je istovremeno čudesan i praktičan, koji nije ni najmanje natprirodan. Lenji ljudi uvek žele da im se to dogodi na natprirodan način, žele da im Bog direktno kaže šta da rade, žele da idu prečicom i da Bog to uradi za njih. Oni ne traže i ne tragaju proaktivno, i uopšte ne sarađuju, pa se njihove želje ne ostvaruju. Pobožni ljudi i ljudi koji vole istinu, žive pred Bogom u svim stvarima i umiruju svoja srca pred Bogom. Kada im se nešto desi i ne znaju šta da rade, oni mogu da se mole Bogu, da traže od Boga i da vide šta Bog namerava. Oni imaju srce koje traga, pa ih Bog vodi u tim pitanjima. I kada se na kraju otkrije rezultat, onda mogu videti orkestracije Božje ruke, i mogu videti da to nisu prazne reči kad se kaže da Bog ima suverenost nad svim stvarima. Prema tome, kada iskusiš više takvih stvari, uvidećeš da Bog nije fiktivan, da On nije mit i da On nije prazan, već da je odmah tu kraj tebe; moći ćeš da osetiš Njegovo postojanje, da osetiš Njegovo usmeravanje, kao i orkestracije i uređenja Njegove ruke. Na taj način ćeš sve više i više spoznavati Božju stvarnost i praktičnost. Ali, ako nisi sposoban da na ovaj način stičeš iskustvo, nikada nećeš moći da osetiš ove stvari. Mislićeš: „Da li Bog postoji ili ne? Gde je? Verujem u Boga toliko godina i svi kažu da On postoji, pa kako Ga onda nikada nisam video? Svi kažu da Bog spasava ljude, i govore kako On deluje na čoveka, pa kako onda to nikada nisam osetio?” Nikada nećeš osetiti ove stvari, pa nikada nećeš osetiti spokoj u svom srcu. Tek kada sâm to osetiš, moći ćeš da potvrdiš da je Bog postigao ono što drugi kažu i doživljavaju. Božji postupci su čudesni i nedokučivi, ali su i praktični; moraš da dokučiš ta dva aspekta. To što su oni čudesni i nedokučivi znači da je sve što Bog radi mudro i nedostižno čoveku; određeno je Božjim identitetom i Njegovom suštinom. Ali postoji još jedan aspekt, a to je da su Božja dela neverovatno praktična. Šta to „praktična” znači? To znači da čovek može da dokuči Božja dela, da čovekovo razmišljanje, um, misli, inteligencija, kao i instinkti i kov koji poseduje mogu da razumeju Božja dela, koja nisu natprirodna niti prazna. Kada nešto uradiš ispravno, Bog će ti pokazati da je to ispravno, i imaćeš potvrdu; kada uradiš nešto pogrešno, Bog će ti postepeno pomoći da to shvatiš, prosvetiće te i naterati da shvatiš da si pogrešio i da je to otkrovenje tvoje iskvarene naravi. Tada ćeš osetiti dug prema Bogu. Odlika „praktično” upravo to znači.

Odlomak 12

Kada se čovek suoči sa određenim pitanjima, veoma je važno da potraži istinu. Ako tragaš za istinom, ne samo da ćeš uspeti da rešiš problem, već ćeš ujedno moći da primenjuješ i stekneš istinu. Ako ne tragaš za istinom, već insistiraš na sopstvenom rasuđivanju i uvek postupaš u skladu sa sopstvenim mišljenjem, onda ne samo da nećeš uspeti da rešiš problem sopstvene iskvarenosti, već ćeš i svesno činiti greh, i to je put opiranja Bogu. Recimo, na primer, da te u obavljanju tvojih dužnosti orezuju i da ne tragaš za istinom, već tvrdoglavo ističeš sopstveno rezonovanje. Možda ćeš pomisliti: „Ja sam uradio svoj posao, nisam učinio ništa očito loše. A opet, ne samo da sam orezan zbog nekoliko grešaka, već sam i razotkriven i ponižen, što je jasan znak da me ne vole. Gde je Božja ljubav? Zašto je ne vidim? Kaže se da Bog voli ljude, kako onda to da Bog voli druge, ali mene ne?” Sav jed počinje da izbija. Da li ljudi u takvom stanju mogu da steknu istinu? Ne mogu. Kada se pojave problemi u tvom odnosu sa Bogom a ti se, umesto da ih rešavaš, potpuno promeniš i ostaviš po strani svoja pogrešna uverenja i zatucane ideje, tvrdoglavo opireš Bogu, onda jedini ishod može da bude da te Bog napusti i da Mu i ti okreneš leđa. Bićeš pun jeda na Boga i sumnjaćeš i poricaćeš Njegovu neprikosnovenost i odbijaćeš da se povinuješ Njegovim uređenjima. Da stvar bude gora, poricaćeš da je Bog istina i pravednost, a to je najteži oblik otpora Bogu. Ali ako tragaš za istinom u svemu, shvatićeš Božje namere i ukazaće ti se put kojim možeš da ideš. Time ćeš ne samo potvrditi da je Bog u kog veruješ istina, put, život i ljubav, već i da je sve što Bog radi ispravno, da su Njegove kušnje i oplemenjivanje čoveka ispravni i da su u svrhu čovekovog spasenja i pročišćenja. Steći ćeš znanje o Božjoj pravednosti i svetosti i istovremeno ćeš spoznati Božje delo i veličinu Njegove ljubavi. Kako je to velika nagrada! Možeš li da zadobiješ takvu nagradu ako ne budeš tragao za istinom i ako se uvek budeš ophodio prema Bogu i Njegovom delu na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja? Naravno da ne. Pošto je Sotona do srži iskvario čoveka, svi njegovi postupci i dela i sve što čovek ispoljava su Sotonina narav i sve je u suprotnosti sa istinom i neprijateljski nastrojeno prema Bogu. Čovek nije sposoban da uživa u velikoj Božjoj ljubavi, a ipak, Bog se i dalje brine za čoveka, svakog dana mu daruje blagodat i priređuje za njega svakojake ljude, događaje i stvari da bi ga oplemenjivao i kušao, kako bi čovek mogao da se promeni. Bog otkriva čoveka stavljajući ga u različita okruženja, pa ovaj onda razmišlja i upoznaje sebe, shvata istinu i zadobija život. Bog toliko voli čoveka i Njegova ljubav je toliko stvarna, da čovek može da je vidi i da je opipa. Ako si sve to doživeo, možeš da osetiš da Bog sve radi zarad čovekovog spasenja i da je to najistinskija ljubav. Da Bog ne čini te praktične stvari, ko zna koliko bi nisko čovek pao! A ipak, brojni su oni koji ne vide pravu Božju ljubav, koji i dalje streme ka slavi, dobiti i statusu, koji traže da budu nadmoćni u odnosu na ostale i žele uvek da obrlate i kontrolišu druge. Zar se na taj način ne postavljaju kao rivali Bogu? Ako budu nastavili tim putem, posledice će biti nezamislive! Bog, svojim delom suda razotkriva čovekovu iskvarenost tako da je sam čovek spozna. Bog prekida čovekova pogrešna stremljenja i to odlično radi! Time što Bog razotkriva čoveka i sudi mu, On ga ujedno spasava. To je prava ljubav. Kada i sâm to budeš iskusio, zar time nećeš steći taj aspekt istine? Kada čovek sâm to doživi i dostigne takvo razumevanje i kada shvati te istine, da li će se i dalje žaliti na Boga? Ne, više neće. Tada će moći da se rado i nepokolebljivo pokori Božjim orkestracijama i uređenjima. Sledeći put kada dođe do kušnje ili oplemenjivanja, ili pak orezivanja, čovek će brzo shvatiti da je ono što Bog radi ispravno i da ga Bog razotkriva i spasava. Uskoro će moći to da prihvati i da se pokori, da se pokori Bogu bez isticanja sopstvenog razuma, bez ikakvih predstava ili pritužbi. Ako su ljudi u stanju da se u toj meri pokore, to je zato što su mnogo puta iskusili oplemenjivanje i usavršavanje delovanjem Svetog Duha.

Odlomak 13

Brojni su danas ljudi koji su usredsređeni na stremljenje ka istini i koji su sposobni da tragaju za istinom kada ih nešto zadesi. Ako želiš da razrešiš pogrešne motive i nenormalna stanja u sebi, moraš da tragaš za istinom. Za početak, moraš da naučiš da se otvoriš u razgovoru u zajedništvu zasnovanom na Božjim rečima. Naravno, treba da odabereš odgovarajućeg slušaoca za otvoreni razgovor u zajedništvu, nekog ko makar voli i prihvata istinu, nekog ima relativno dobru ljudskost i ko je relativno pošten i čestit. Bilo bi, naravno, bolje ako bi mogao da izabereš nekog ko razume istinu, nekog čija bi ti beseda pomogla. Bilo bi korisno pronaći takvog čoveka, kojem bi mogao da se otvoriš u razgovoru i prebrodiš svoje poteškoće. Ako odabereš nekoga ko nije ispravna osoba, ko ne voli istinu, već ima samo nekakav dar ili talenat, ta osoba će ti se rugati, prezreti te i poniziti. To ti neće biti od koristi. Sa jedne strane, pravi pristup kada dolaziš Bogu i moliš Mu se jeste da se otkriješ i pokažeš. I upravo tako treba sa drugima razgovarati u zajedništvu o istini. Nemoj ništa da držiš u sebi i razmišljaš: „Imam svoje motive i poteškoće, unutrašnje stanje mi nije dobro, već negativno. Neću se nikom poveriti. Zadržaću sve u sebi.” Ako probleme stalno držiš u sebi i ne rešavaš ih, postaćeš još negativniji i tonućeš sve dublje. Nećeš biti voljan da se moliš Bogu. Takvo stanje je teško preokrenuti. I zato, u kakvom god stanju bio, bilo da si negativan ili da te zadese nedaće, kakvi god bili tvoji lični motivi ili planovi, šta god si spoznao ili shvatio prilikom ispitivanja, moraš da naučiš da se otvoriš i razgovaraš u zajedništvu, jer tada Sveti Duh deluje. A kako Sveti Duh deluje? Prosvećuje te i prosvetljuje, i omogućava ti da sagledaš ozbiljnost problema, da postaneš svestan glavnog uzroka problema i njegove suštine, da bi ti zatim, malo po malo, shvatio istinu i Njegove namere. On ti omogućava da vidiš put primene i da uđeš u istina-stvarnost. Kada je neko u stanju da otvoreno razgovara u zajedništvu, to znači da ima pošten odnos prema istini. Nečije poštenje meri se njegovim odnosom prema istini. Kada se pošten čovek suoči sa poteškoćama, ma koliko bio negativan ili slab, uvek će se pomoliti Bogu i potražiti druge ljude sa kojima će razgovarati u zajedništvu, u potrazi za rešenjem i u pokušaju da svoj problem ili poteškoću reši kako bi udovoljio Božjim namerama. Takav čovek ne traži nekog kome bi se požalio zbog neke unutrašnje nelagode: on traži rešenje, jer mu je teško da uđe u istina-stvarnost i da iz nje izađe. Skrivanje nerešenih negativnih stvari u čovekovom srcu direktno utiče na njegovo obavljanje dužnosti i na njegov život-ulazak. Ako nisi čist i otvoren prema Bogu, već neprestano u svom srcu gajiš lažljivost, to je veoma opasno. Šta god da ih zadesi, lažljivi ljudi umeju vešto da se pretvaraju i, kakve god predstave imali ili kakvo god nezadovoljstvo osećali, oni nikada ne razgovaraju u zajedništvu. Spolja deluju normalno, ali im je, u stvari, srce toliko preopterećeno negativnostima da jedva mogu da ustanu, a da ti to ne možeš primetiti. Čak i ako sa njima razgovaraš u zajedništvu, neće ti reći istinu. Nikome neće reći koliko su puni pritužbi, pogrešnih shvatanja i predstava. Svoje probleme drže u strogoj tajnosti, u strahu da će ih drugi manje ceniti zbog toga i odbaciti ih jednom kada ih prozru. Iako obavljaju svoje dužnosti, oni nemaju život-ulazak i ne tragaju za istina-načelom u onome što rade. Spolja deluju ravnodušno – niti imaju snage da napreduju, niti su u zaostatku, a to nagoveštava krizu. Srce onih koji ne streme ka istini je bolesno. Srce im je obolelo i oni strahuju da budu izloženi svetlosti. Sve zadržavaju u najdubljoj tajnosti i nikada se ne otvaraju pred drugima. Život ne teče u njima, srce im oboljeva i postaje maligni tumor, i to za njih postaje opasno. Ako čovek ne može da bude čist i da otvoreno prihvati istinu, i ako nije u stanju da reši svoje probleme razgovorom u zajedništvu o istini, onda ne može pravilno da obavlja svoju dužnost i, pre ili kasnije, biće razotkriven i isključen.

Odlomak 14

Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili ulepšavaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš da se otvoriš kada razgovaraš u zajedništvu. Dalje, moraš da naučiš da raščlaniš svoje misli i postupke da bi video koji su od njih pogrešni i koji se ne sviđaju Bogu, te moraš odmah da ih preinačiš i ispraviš. Šta je cilj tog ispravljanja? Cilj je da prihvatiš i usvojiš istinu, istovremeno otklanjajući iz sebe stvari koje su od Sotone i nadomeštajući ih istinom. Ranije si sve činio u skladu sa svojom varljivom naravi, koja je lažljiva i prevrtljiva, i mislio si da ništa ne možeš da postigneš bez laganja. Sada, kada razumeš istinu i gnušaš se načina na koji Sotona postupa, više se tako ne ponašaš, već postupaš sa mentalitetom poštenja, čistote i pokornosti. Ako ne zadržavaš ništa u sebi, ako se ne pretvaraš, ne glumataš i ne prikrivaš stvari, ako se potpuno otvoriš braći i sestrama, ne kriješ svoje najdublje ideje i misli, već dopuštaš drugima da vide tvoj pošten stav, onda će se istina postepeno ukoreniti u tebi, procvetaće i iznedriti plodove i, malo-pomalo, doneti rezultate. Ako ti je srce sve poštenije i sve više okrenuto Bogu, ako znaš da štitiš interese Božje kuće dok obavljaš svoju dužnost i savest ti je uznemirena kada ne zaštitiš te interese, to je onda dokaz da je istina ostvarila uticaj u tebi i da je postala tvoj život. Jednom kada istina postane život u tebi, kada primetiš nekoga ko je bogohulan prema Bogu, ko se Boga ne boji, površan je u obavljanju svoje dužnosti, ili ko prekida i ometa rad crkve, reagovaćeš u skladu sa istina-načelima i po potrebi ćeš takvu osobu moći da prepoznaš i razotkriješ. Ako istina nije postala tvoj život i još uvek živiš u svojoj sotonskoj naravi, onda ćeš, kada otkriješ zle ljude i đavole koji prekidaju i ometaju rad crkve, zažmuriti i zapušiti uši; ignorisaćeš to i neće te gristi savest. Čak ćeš misliti da to što neko ometa rad crkve s tobom nema nikakve veze. Ma koliko to pogađalo rad crkve i interese Božje kuće, tebe nije briga, ne intervenišeš, niti se osećaš krivim, što te čini čovekom bez savesti i razuma, bezvernikom i službenikom. Jedeš ono što je od Boga, piješ ono što je od Boga i uživaš u svemu što od Boga potiče, a opet smatraš da te se ne tiče ništa što škodi interesima Božje kuće, što te čini izdajnikom koji ujeda ruku koja ga hrani. Ako ne braniš interese Božje kuće, da li si ti uopšte ljudsko biće? Ti si demon koji se uvukao u crkvu. Praviš se da veruješ u Boga, pretvaraš se da si jedan od pripadnika Božjeg izabranog naroda, i želiš da živiš na račun Božje kuće. Ne živiš životom ljudskog bića, već više ličiš na đavola nego na čoveka i jasno je da pripadaš bezvernicima. Ako si neko ko stvarno veruje u Boga, u najmanju ruku ćeš govoriti i delati na Božjoj strani, čak i ako tek treba da zadobiješ istinu i život. Barem nećeš stajati skrštenih ruku ako vidiš da su interesi Božje kuće ugroženi. Kada osetiš poriv da zažmuriš na jedno oko, osetićeš krivicu, biće ti nelagodno, i reći ćeš sebi: „Ne mogu da stojim i da ništa ne radim, moram da ustanem i da progovorim, moram da preuzmem odgovornost, moram da razotkrijem to zlo ponašanje, moram da ga zaustavim da ne bi naškodilo interesima Božje kuće i da se crkveni život ne bi ometao.” Ako je istina postala tvoj život, onda ne samo da ćeš imati ovu hrabrost, odlučnost i sposobnost da tu stvar potpuno shvatiš, već ćeš ujedno ispuniti odgovornost koju treba da snosiš za Božje delo i interese Njegove kuće, i samim tim će tvoja dužnost biti ispunjena. Ako bi svoju dužnost mogao da smatraš svojom odgovornošću, obavezom i Božjim nalogom, i ako osetiš da je to potrebno da bi se suočio s Bogom i sa svojom savešću, zar onda ne bi proživljavao integritet i dostojanstvo normalne ljudskosti? Tvoji postupci i ponašanje bili bi „strepnja i klonjenje od zla” o kojima On govori. Ti bi izvršavao suštinu tih reči i proživljavao bi njihovu stvarnost. Kada istina postane čovekov život, onda on može da živi tu stvarnost. Ali, ako još nisi ušao u tu stvarnost, onda, kada otkriješ lažljivost, obmanu ili pretvaranje, ili kada vidiš zle sile antihrista kako ometaju i prekidaju rad Božje kuće, ne osećaš ništa i ne opažaš ništa. Čak i kada ti se to dešava pred nosom, i dalje si u stanju da se smeješ, i dalje jedeš i spavaš mirne savesti i baš nimalo sebi ne zameraš. Koji od ova života birate da proživite? Zar nije očigledno koji je od ta dva života pravo ljudsko obličje, stvarnost pozitivnih stvari, a koji predstavlja rđavu demonsku prirodu ili negativne stvari? Kada istina ne postane čovekov život, onda je život koji čovek proživljava prilično jadan i tužan. Takav čovek nije u stanju da primenjuje istinu, iako bi hteo; nije u stanju da voli Boga, iako bi želeo; i nema snagu da se daje za Boga, iako za time žudi – on nije u stanju da nad tim ima kontrolu – to su jad i tuga iskvarenih ljudskih bića. Da bi rešio taj problem, čovek mora da prihvati istinu i da stremi ka njoj; da bi imao novi život, on mora da primi istinu u svom srcu. Ma šta oni sami radili ili mislili, oni koji nisu u stanju da prihvate istinu ujedno su nesposobni da je primenjuju, pa čak i ako se spolja čini da je sve sa njima kako treba, to je i dalje pretvaranje i obmana – i dalje je licemerje. Prema tome, ako ne stremiš ka istini, nećeš dobiti život i u tome je glavni uzrok problema.

Većina ljudi želi da stremi ka istini i da je primenjuje, ali u većini slučajeva imaju samo rešenost i želju za time. Istina nije postala njihov život. Kao rezultat toga, kada se suoče sa zlim silama ili sretnu zle i loše ljude koji čine zlodela, ili lažne starešine i antihriste koji deluju na način koji krši načela – i time ometaju rad crkve i škode Božjem izabranom narodu – ponestane im hrabrosti da istupe i da se oglase. Šta znači kada nemaš hrabrosti? Da li to znači da si stidljiv ili da nerazgovetno pričaš? Ili, pak, da ti stvari nisu potpuno jasne i da samim tim nemaš samopouzdanja da govoriš? Nijedno ni drugo. To je prvenstveno posledica toga što si ograničen iskvarenim naravima. Jedna od iskvarenih naravi koje otkrivaš jeste varljivost. Kada ti se nešto desi, prva stvar koja ti pada na pamet jesu tvoji lični interesi, prvo razmišljaš o posledicama, odnosno da li će za tebe biti neke koristi. To je varljiva narav, zar ne? Sledeća je sebična i podla narav. Pomisliš: „Kakve veze sa mnom ima šteta po interese Božje kuće? Ja nisam starešina, što bih ja mario? To sa mnom nema veze. Nije moja odgovornost.” Takve misli i reči nisu nešto na šta svesno misliš, već su proizvod tvoje podsvesti, što je, zapravo, iskvarena narav koja se ispoljava kada čovek naiđe na neki problem. Takve iskvarene naravi upravljaju načinom na koji razmišljaš, vezuju ti ruke i noge i kontrolišu ono što govoriš. U svom srcu, ti želiš da se zauzmeš i da progovoriš, ali te muče slutnje. Čak i kada se oglasiš, govoriš izokola i ostavljaš sebi prostora da se izmigoljiš, ili pak okolišaš i ne govoriš istinu. Pronicljivi ljudi to vide. Istina je da u svom srcu znaš da nisi rekao sve što je trebalo, da ono što si izgovorio nije imalo nikakvog efekta, da si sve samo odrađivao i da problem nije rešen. Iako nisi ispunio svoju odgovornost, otvoreno govoriš da to jesi učinio ili govoriš da ti nije jasno šta se dešava. Da li je to istina? Da li to zaista misliš? Zar nisi onda u potpunosti pod kontrolom svoje sotonske naravi? Iako ponešto od onoga što govoriš odgovara činjenicama, u ključnim situacijama i po bitnim pitanjima lažeš i obmanjuješ ljude, što dokazuje da si neko ko laže i ko živi po svojoj sotonskoj naravi. Sve što govoriš i misliš obradio je tvoj mozak, pa je svaka tvoja izjava pretvorna, prazna, obična laž. Zapravo, sve što govoriš suprotno je činjenicama i to radiš samo da bi se opravdao – sve radiš iz koristi. Smatraš da si ispunio svoje ciljeve kada si naveo ljude na pogrešan put i naterao ih da veruju. To je način na koji ti govoriš i to ujedno predstavlja tvoju narav. U potpunosti si pod kontrolom svoje sopstvene sotonske naravi. Nemaš nikakvu moć nad onim što govoriš i činiš. Čak i da hoćeš, ne bi mogao da govoriš istinu niti da kažeš šta stvarno misliš. I da hoćeš, ne bi mogao da primenjuješ istinu. I da hoćeš, ne bi mogao da ispunjavaš svoje obaveze. Sve što govoriš, činiš i primenjuješ je laž; naprosto si površan. Potpuno si sputan i pod kontrolom svoje sotonske naravi. Možda bi želeo da prihvatiš i primenjuješ istinu, ali ti se zapravo ni ne pitaš. Kada te tvoje sotonske naravi kontrolišu, ti govoriš i činiš šta god ti sotonska narav naredi. Ti si tek obična marioneta iskvarene telesnosti; postao si oruđe u Sotoninim rukama. Posle se kaješ što si još jednom sledio iskvarenu telesnost i što nisi primenjivao istinu. Pomisliš: „Ne mogu samostalno da prevaziđem telesnost, moram da se pomolim Bogu. Nisam se usprotivio onima koji su ometali rad crkve i grize me savest. Odlučio sam da, kada se to ponovo desi, moram da ustanem i orežem one koji bezobzirno čine nedela u obavljanju dužnosti i ometaju rad crkve, ne bi li se doveli u red i prestali da se bezobzirno ponašaju.” Pošto konačno skupiš hrabrost da se oglasiš, ti se uplašiš i povučeš čim se druga osoba naljuti i lupi šakom o sto. Da li si sposoban da budeš glavni? Čemu ti služe odlučnost i rešenost? Ničemu. Sigurno ste doživeli mnoge incidente ove vrste: kada naiđete na poteškoće, vi dignete ruke, osećate da ne možete ništa da uradite i smatrate da ste beznadežan slučaj, predajete se beznađu i utvrđujete da za vas nema nade i da ste ovoga puta potpuno isključeni. Kad priznaješ da ne stremiš ka istini, zašto se ne pokaješ? Da li si primenjivao istinu? Nemoguće je da ništa nisi razumeo nakon što si godinama slušao propovedi. Zašto nimalo ne primenjuješ istinu? Nikada ne tražiš istinu, a kamoli da je primenjuješ. Jedino što se stalno moliš, izražavaš odlučnost, donosiš odluke i u srcu daješ obećanja. I kakav je ishod? I dalje udovoljavaš ljudima, nisi spreman za probleme na koje nailaziš, nije te briga za zle ljude kada ih vidiš, ne reaguješ kada neko čini zlo ili prouzrokuje ometanje i ostaješ po strani kada nisi lično pogođen. Misliš: „Ne oglašavam se o onome što me se ne tiče. Ne obazirem se apsolutno ni na šta što ne škodi mojim interesima, mojoj taštini ili imidžu. Moram da pazim, jer grom uvek u najviše drvo udara. Neću da pravim gluposti!” Ti si pod čvrstom i nepopustljivom kontrolom tvojih iskvarenih naravi zlobe, lažljivosti, nepomirljivosti i odbojnosti prema istini. Teže ih podnosiš od zlatnog venca^[a] koji steže glavu kralju majmuna. Tako je mučno i nesnosno živeti pod kontrolom iskvarenih naravi! Šta vi kažete na to: zar je lako odbaciti sopstvenu iskvarenost ako ne stremite ka istini? Da li se taj problem može rešiti? Kažem vam: ako ne stremite ka istini i ako ste smeteni u svojim uverenjima, ako godinama slušate propovedi, a ne primenjujete istinu, i ako do samoga kraja verujete, ali možete da izgovorite samo nekoliko reči i doktrina da biste druge obmanuli, onda ste vi do srži najobičniji verski šarlatani; vi ste licemerni fariseji i na taj način ćete i skončati. To će biti vaš kraj. Ako si još gori od toga, onda ti se može desiti da padneš u iskušenje, da napustiš svoju dužnost i da postaneš osoba koja izdaje Boga – u tom slučaju ćeš zaostati i biti isključen. Tako je kada si uvek na ivici ponora! Dakle, u svakom slučaju, nema ničeg važnijeg od stremljenja ka istini. Nema ničeg boljeg od primenjivanja istine.

a. Zlatni venac kralja majmuna je važan predmet koji se pojavljuje u klasičnom kineskom romanu „Putovanje na zapad”. U toj priči, zlatni venac korišćen je za kontrolu misli i postupaka kralja majmuna: svaki put kada bi bio neposlušan, venac bi mu bolno stegao glavu.

Odlomak 15

Ako ljudi imaju srce koje voli istinu, imaće snage da streme ka istini, moći će da rade na primenjivanju istine. Oni mogu da ostave ono što bi trebalo ostaviti i da otpuste ono što treba otpustiti. Naročito je potrebno otpustiti stvari koje se odnose na sopstvenu slavu, korist i status. Ukoliko od njih ne odustaješ, to znači da ne voliš istinu, niti imaš snage da stremiš ka njoj. Kada god ti se nešto bude dešavalo, moraš da tražiš istinu i da je primenjuješ. Ukoliko u trenucima potrebe primenjivanja istine budeš sebičnog srca, nemoćan da odustaneš od svojih interesa, nećeš biti kadar da primenjuješ istinu. Ako nikada ne tražiš ili ne primenjuješ istinu koje god da su okolnosti u pitanju, ti nisi osoba koja voli istinu. Ma koliko godina verovao u Boga, nećeš doći do istine. Neki ljudi uvek teže slavi, koristi i ličnom interesu. Koji god posao crkva da im uredi, oni uvek vagaju, misleći: „Da li će mi ovo koristiti? Ako hoće, uradiću to; ako neće, onda neću.” Ovakve osobe ne primenjuju istinu – mogu li onda valjano da obavljaju svoju dužnost? Zasigurno ne mogu. Čak i ako nisi učinio zlo, još uvek nisi onaj koji primenjuje istinu. Ako ne stremiš ka istini, ne voliš pozitivne stvari i stalo ti je samo do sopstvenog ugleda, statusa, ličnog interesa i koristi bez obzira na to šta te zadesi, onda si osoba koja je vođena samo ličnim interesom i koja je sebična i ništavna. Ovakva osoba veruje u Boga zarad sopstvene dobrobiti i koristi, a ne da bi došla do istine ili Božjeg spasenja. Prema tome, ljudi ove vrste su bezvernici. Ljudi koji iskreno veruju u Boga su oni koji mogu da traže i primenjuju istinu, kao što u svojim srcima prepoznaju da je Hristos istina i da treba da slušaju Božje reči i veruju u Boga onako kako On to zahteva. Ukoliko želiš da primenjuješ istinu onda kada ti se nešto desi, ali pritom uzimaš u obzir svoj ugled i status, kao i svoj obraz, onda će ti to biti teško. U situaciji kao što je ova, kroz molitvu, traženje, promišljajući o sebi i postajući samosvesni, oni koji vole istinu, moći će da odbace lični interes i korist, primenjuju istinu i pokore se Bogu. Takvi ljudi su oni koji iskreno veruju u Boga i vole istinu. A šta je sa ljudima koji uvek misle na sopstveni interes, koji uvek pokušavaju da zaštite sopstveni ponos i sujetu, i koji otkrivaju iskvarenu narav, a ipak ne traže istinu da bi je popravili? Takvi nemaju život-ulazak, niti istinsko iskustveno svedočenje. A to je opasno, zar ne? Ako nikada ne primenjuješ istinu, ako nemaš iskustveno svedočenje, onda ćeš u dogledno vreme biti razotkriven i uklonjen. Kakva je korist od ljudi bez iskustvenog svedočenja u Božjoj kući? Oni će zasigurno loše ispuniti bilo koju dužnost i ništa neće moći da urade kako treba. Zar oni nisu samo običan ološ? Ako ljudi, i nakon višegodišnjeg verovanja u Boga, nikada ne primenjuju istinu, oni su bezvernici; oni su zli ljudi. Ako nikada ne primenjuješ istinu i ako se tvoji prestupi umnožavaju, onda je tvoj kraj zapečaćen. Jasno se vidi da se svi tvoji prestupi, pogrešan put kojim ideš, kao i tvoje odbijanje da se pokaješ, nadovezuju na mnoštvo zlih dela; i tako ćeš završiti u paklu – bićeš kažnjen. Da li mislite da je ovo beznačajna stvar? Ako nisi kažnjen, nećeš znati koliko je to strašno. Kada dođe dan da se zaista suočiš sa nesrećom i smrću, biće prekasno za žaljenje. Ako u svojoj veri u Boga ne prihvatiš istinu i ako godinama veruješ u Boga, ali u tebi nema promena, u krajnjem ishodu ćeš biti uklonjen i napušten. Svi čine prestupe. Ključ je u sposobnosti traženja istine kako bi se ti prestupi ispravili, a to će sigurno smanjiti njihov broj. Čak i ako nekada – kad god to bilo – budeš otkrio svoju iskvarenu narav, a pritom si neprestano u stanju da se moliš Bogu i da se osloniš na Njega, u stanju si da tražiš istinu da bi tu narav popravio i možeš da pročistiš svoju iskvarenu narav, onda nećeš počiniti zlo. Na ovaj način vernici treba da reše problem iskvarene naravi, i to je ono što iskusiti Božje delo znači. Ako se nikada ne moliš Bogu i nikada ne tražiš istinu kada te nešto zadesi, ili ako razumeš istinu, ali je ne primenjuješ, koji će biti krajnji rezultat? To je jasno. Koliko god lukav i uglađen govornik bio, možeš li da pobegneš od ispitivanja Božjeg oka? Možeš li da izbegneš orkestracije Božje ruke? To je nemoguće. Mudri ljudi moraju da dođu pred Boga i pokaju se, moraju da se uzdaju u Njega, da se oslone na Njega, da poprave svoje iskvarene naravi i primene istinu. Onda ćeš prevazići telo i iskušenja Sotone. Čak i ako više puta ne uspeš, moraš da istraješ. Kada istraješ uprkos svemu, doći će vreme kada ćeš doživljavati uspehe i zadobijaćeš Božju blagodat, Njegovu milost i Njegov blagoslov, i moći ćeš da hodaš putem traganja za istinom, da valjano izvršavaš svoje dužnosti i da udovoljiš Bogu.

Kada vas nešto zadesi, koliko često primenjujete istinu i čuvate Božje delo? (Ne često. Većinu vremena gledam kako da održim svoj ugled ili sopstveni interes, i to shvatam kasnije, ali nije lako pobuniti se protiv samog sebe. Ako postoji neko ko razmenjuje sa mnom istinu, to mi daje malo snage i mogu donekle da se pobunim protiv samog sebe. Ali kada nema nikoga da sa mnom razmenjuje istinu, ja se udaljim od Boga i sve vreme živim u tom stanju.) Teško je pobuniti se protiv tela, a još teže primenjivati istinu, pošto imate sotonsku prirodu koja vas sputava i iskvarenu narav koja vas ometa, a to se ne može popraviti bez razumevanja istine. Koliko vremena dnevno možete da provedete u tišini u prisustvu Boga? Koliko dana može da prođe a da ne pročitate Božje reči pre nego što osetite duhovnu prazninu? (Osećam da ne može da prođe ni dan a da ne pročitam Božje reči. Moram da pročitam odlomak Božje reči ujutru i da razmišljam o tome. Zbog ovoga se osećam bliže Bogu. Ako tokom samo jednog dana užurbano jurim okolo i radim i ne jedem i ne pijem reči Božje, niti se mnogo molim, osećam da sam se veoma udaljio od Boga.) Ako osećate da će za vas biti loše ako se udaljite od Boga, onda još uvek ima nade za vas. Ukoliko ste vernik i želite da dođete do istine, ne možete biti pasivni i uvek čekati nekoga drugog da sa vama razmenjuje istinu. Morate da naučite da aktivno jedete i pijete reči Božje, da se molite Bogu i tražite istinu. Ako budete čekali da vam duh postane mračan i ostanete bez sposobnosti da osetite Boga pre nego što pojedete i popijete Njegove reči i molite Mu se, onda možete samo da održite status kvo. Biti u stanju da održavate „veru” reda radi je već sasvim dobra stvar, ali neće biti napretka u vašem životu, i kada vam se duh osuši i otupi, i kada se previše udaljite od Boga, bićete u opasnosti. Dovoljno je jedno iskušenje da te obori; Sotona te je lako zarobio. Ako uopšte nemaš iskustva, ne razumeš istinu, ne fokusiraš se ni na čitanje Božjih reči niti na slušanje propovedi i nedostaje ti normalan duhovni život, onda će ti biti teško da napreduješ rastom, a tvoj napredak će svakako biti prespor. Koji su razlozi ovog sporog napretka? Kakve su njegove posledice? Moraš da shvatiš ove stvari. Bez obzira na način na koji Bog razotkriva iskvarenost ljudi, oni treba da mu se pokore i prihvate ga. Treba da razmišljaju o sebi i uporede se sa Božjim rečima, kako bi mogli da postignu samospoznaju i postepeno shvate istinu. To je ono što najviše prija Bogu i Sveti Duh će sigurno delovati u njima, i oni će sigurno razumeti Božje namere. Moraš čuvati Božje reči i istinu u srcu u svakom trenutku, tako da kada naiđeš na problem u stvarnom životu, možeš da ga povežeš i uporediš sa Božjim rečima i istinom. Kada to uradiš, problem ćeš lako rešiti. Na primer, svako želi zdravo telo bez bolesti; svi tome teže, ali kako to primeniti u svom svakodnevnom životu? Pre svega, moraš da imaš redovne navike, da ne jedeš ono što je nezdravo ili zabranjeno i da vežbaš u odgovarajućoj meri. Kada kombinuješ sve ove metode, i kada se sve što praktikuješ vrti oko fizičkog zdravlja kao glavnog cilja, postepeno ćeš videti rezultate. Posle par godina ćeš biti zdraviji od drugih i postići ćeš dobre rezultate. Kako si došao do tih rezultata? Oni su posledica usklađenosti tvojih postupanja i ciljeva, kao i usklađenosti tvoje prakse i teorije. Isto je i sa verovanjem u Boga. Ukoliko težiš tome da postaneš osoba koja voli istinu i primenjuje istinu i da budeš osoba promenjene naravi, onda, kada te događaji zadese, moraš da ih povežeš sa ciljevima kojima težiš i istinama koje su vezi sa njima. Ako su ciljevi kojima težiš, kakvi god bili, upravo ono što Bog traži od čoveka, onda je to pravac i cilj kojem vernik mora stremiti. Na primer, slediti Božji put: bojati se Boga i kloniti se zla. Kada budeš imao ovo usmerenje, ovaj cilj, moraš da pronađeš način da ga odmah potom primeniš. Kada kažem „sledeći Božji put”, šta znači „Božji put”? Bojati se Boga i kloniti se zla, to znači. A šta je to bojati se Boga i kloniti se zla? Kada procenjuješ nekoga, na primer – to se odnosi na to da li se ta osoba boji Boga i kloni zla. Kako to procenjuješ? (Moramo biti iskreni, pravični i pošteni, i naše reči ne smeju biti zasnovane na našim osećanjima.) Kada kažeš baš ono što misliš i tačno ono što si video, onda si pošten. Pre svega, to što primenjujemo poštenje je usaglašeno sa time što sledimo Božji put. To je ono čemu Bog uči ljude; to je Božji put. Šta je Božji put? Bojati se Boga i kloniti se zla. Da li poštenje spada u strah od Boga i sklanjanje od zla? I da li se time sledi Božji put? (Da, tako je.) Ako nisi pošten, onda ono što si video i što misliš nije istovetno onome što izlazi iz tvojih usta. Kada te neko pita: „Šta misliš o toj osobi? Da li je ona odgovorna u delovanju crkve?”, i ti odgovoriš: „On je sjajan. Odgovorniji je od mene, boljeg je kova i njegova ljudskost je takođe dobra. On je zreo i stabilan.” A da li tako misliš u svom srcu? Zapravo vidiš da je taj čovek, iako dobrog kova, u stvari nepouzdan, vrlo varljiv i prilično proračunat. To je ono što stvarno misliš, ali kada dođe vreme da progovoriš, pomisliš: „Ne mogu da kažem istinu. Ne smem nikoga da uvredim”, pa zato brzo kažeš nešto drugo i izabereš lepe stvari koje ćeš o njemu reći, ali ništa od onoga što izgovaraš zapravo ne misliš; sve su to laži i pretvaranje. Da li ovo pokazuje da slediš Božji put? Ne. Pošao si Sotoninim putem, putem đavola. Šta je Božji put? To je istina, to je osnova prema kojoj ljudi treba da se vladaju, i to je način kako da se boje Boga i klone zla. Iako govoriš drugoj osobi, Bog takođe sluša; On gleda tvoje srce i ispituje ga. Ljudi slušaju ono što govoriš, ali Bog ispituje tvoje srce. Da li su ljudi sposobni da ispituju srce čoveka? U najboljem slučaju, ljudi mogu da vide da ne govoriš istinu; mogu da vide ono što je na površini, ali samo Bog može da pronikne u dubine tvog srca. Samo Bog može da vidi ono što misliš, šta planiraš, i kakve male intrige, podmuklosti i aktivne misli imaš u svom srcu. Kada Bog vidi da ne govoriš istinu, šta on može da misli o tebi i kako da te oceni? Tako da ne slediš Božji put po ovom pitanju zato što nisi rekao istinu. Da si postupao prema Božjim zahtevima, ti bi rekao istinu: „On ima kova, ali je nepouzdan.” Bez obzira na to da li je tvoja procena tačna, to bi bilo pošteno i iz srca, i to su stanovište i pozicija koje je trebalo da izraziš. Ali nisi – da li si, onda, sledio Božji put? (Ne.) Ukoliko ne kažeš istinu, koja je korist od toga što naglašavaš da slediš Božji put i da udovoljavaš Bogu? Da li se Bog obazire na parole koje uzvikuješ? Da li Bog gleda kako vičeš, koliko glasno vičeš i koliko je velika tvoja rešenost? Da li vidi koliko često vičeš? To nisu stvari koje On gleda. Bog gleda da li primenjuješ istinu, vidi izbore koje praviš i način na koji primenjuješ istinu kada te nešto zadesi. Ako biraš da očuvaš veze, da očuvaš sopstveni interes i ugled, sve se svodi na samoočuvanje i Bog vidi da takav stav i stanovište zauzimaš kada te nešto zadesi, onda će te On ovako proceniti: reći će da nisi neko ko sledi Njegov put. Kažeš da hoćeš da stremiš ka istini i da slediš Božji put, zašto onda to ne primeniš kada te nešto zadesi? Reči koje izgovaraš mogu da budu iz srca i mogu da prenesu tvoju rešenost i želje, ili ti srce može biti ganuto, pa uzvikuješ iskrene reči dok gorko plačeš. No, da li iskrenost na rečima znači da primenjuješ istinu? Da li to znači da istinski svedočiš? Ne nužno. Ako budeš stremio ka istini, moći ćeš da je primenjuješ; ako ne voliš istinu, samo ćeš govoriti stvari koje ljudi žele da čuju, i to će predstavljati kraj. Fariseji su najbolje propovedali doktrine i uzvikivali parole. Često su stajali na ulicama i uzvikivali „O, bože moćni!” ili „Poštovani bože!” Iako su drugima delovali naročito pobožno i nisu činili ništa protivzakonito, da li ih je Bog odobrio? Nije. Kako ih je osudio? Tako što ih je nazvao licemernim farisejima. Pre toga su fariseji bili poštovana klasa u Izraelu; kako su onda označeni ovim imenom? Tako što je ime farisej počelo da se koristi za određeni tip osobe. Koje su osobine ovih osoba? Vešti su u glumatanju, u kitnjastom govoru, u pretvaranju; glume veliku uzvišenost, svetost, poštenje, kao i upadljivu pristojnost, a parole koje uzvikuju zvuče lepo, ali se ispostavlja da nimalo ne primenjuju istinu. Koje to dobre postupke imaju? Čitaju svete spise i propovedaju; uče druge tome da se pridržavaju zakona i pravila i da se ne opiru Bogu. Sve je to dobro ponašanje. Sve što govore zvuči dobro, no ipak potajno kradu priloge kada drugi ne gledaju. Gospod Isus je rekao da oni „proceđuju piće kad im komarac upadne u čašu, a kamilu gutaju” (Matej 23:24). To znači da je njihovo dobro ponašanje samo privid – oni razmetljivo uzvikuju parole, iznose uzvišene teorije i njihove reči prijatno zvuče, ali su dela njihova u potpunom neredu i opiru se Bogu. Njihovo ponašanje je svo pretvorno i prevarantsko; u njihovim srcima nema ni najmanje ljubav prema istini niti prema pozitivnim stvarima. Oni imaju odbojnost prema istini, prema pozitivnim stvarima i prema svemu što dolazi od Boga. Šta vole? Da li vole pravičnost i pravednost? (Ne.) Kako znaš da ne vole te stvari? (Gospod Isus je širio jevanđelje po carstvu nebeskom, koje ne samo da su odbili da prihvate, već su ga i osudili.) Da li bismo ih prozreli da ga nisu osudili? Ne. Pojavljivanje i delo Gospoda Isusa je razotkrilo sve fariseje, i samo su njihova osuda i otpor Gospodu Isusu drugima pokazali njihovo licemerje. Da nije bilo pojavljivanja i dela Gospoda Isusa, niko ne bi razaznao fariseje, i da su ljudi gledali samo njihovo ponašanje, čak bi im i zavideli. Nisu li fariseji postupali neiskreno i lažljivo kada su koristili lažno dobro ponašanje da steknu poverenje ljudi? Da li takvi lažljivi ljudi mogu da vole istinu? Nipošto. Šta su krili iza patvorenog dobrog ponašanja? Najpre su hteli da nasamare ljude. Potom su hteli da ih navedu na stranputicu i pridobiju kako bi ih oni cenili i poštovali. I naposletku – hteli su da budu nagrađeni. Kakva je to prevara bila! Da li su to bili vešti trikovi? Da li su takvi ljudi voleli pravičnost i pravednost? Zasigurno ne. Voleli su status, slavu i korist, a ono što su hteli bile su nagrada i kruna. Nikada nisu primenjivali reči kojima je Bog podučio ljude i nikada ni najmanje nisu proživeli istina-stvarnosti. Krili su se iza dobrog ponašanja i nasamarivali i pridobijali ljude svojim licemerjem kojim su osiguravali svoj status i reputaciju – njih su onda koristili da bi izmamili novac i zarađivali za život. Nije li to dostojno prezira? Iz njihovog ponašanja se vidi da, prema svojoj suštini, oni nisu voleli istinu, kao što je nikada nisu ni primenjivali. Šta dokazuje da nisu primenjivali istinu? Evo krunskog dokaza: Gospod Isus je došao da obavi delo spasenja i sve reči koje je Gospod Isus izgovorio istina su i imaju autoritet. Kako su fariseji reagovali na to? Iako su rečima Gospoda Isusa priznali autoritet i moć, ne samo da ih nisu prihvatili, već su ih osudili i blatili. Zašto su to radili? Zato što nisu voleli istinu, prema kojoj su, u svojim srcima, osećali odbojnost i koju su mrzeli. Priznali su da je Gospod Isus bio u pravu za sve što je rekao, da su Njegove reči imale autoritet i moć, da ni u čemu nije pogrešio niti da za to imaju ikakav dokaz protiv Njega. No, oni su hteli da osude Gospoda Isusa, zato su većali i kovali zavere, pa su rekli „Razapnite ga. Ili on, ili mi,” i tako su fariseji prkosili Gospodu Isusu. U to vreme niko nije razumeo istinu, niti mogao da prepozna Gospoda Isusa kao ovaploćenog Boga. Iz perspektive čoveka, Gospod Isus je ipak izrekao mnoge istine, izgnao demone i iscelio bolesne. Učinio je mnoga čuda, nahranio 5000 ljudi sa pet hlebova i dve ribe, učinio brojne dobre stvari i podario ljudima toliko blagodati. Kad je tako malo toliko dobrih i pravednih ljudi, zašto su fariseji hteli da osude Gospoda Isusa? Zašto su toliko hteli da ga razapnu? Činjenica da su hteli da puste razbojnika umesto Gospoda Isusa pokazuje koliko su fariseji religijskog sveta zli i zlonamerni bili. Kako su samo rđavi bili! Razlika između zlih lica koja su fariseji pokazivali i njihove lažne spoljašnje dobronamernosti bila je tolika da mnogi ljudi nisu mogli da razaznaju šta je istina, a šta laž, ali su pojavljivanje i delo Gospoda Isusa razotkrili sve njih. Fariseji su se obično tako dobro pretvarali i izgledali tako pobožno, da niko ne bi mogao ni da pomisli da bi toliko surovo mogli da se odupiru i progone Gospoda Isusa. Da činjenice nisu otkrivene, niko ne bi mogao da ih prozre. Izraz istine ovaploćenog Boga toliko toga može da otkrije o čoveku!

Odlomak 16

Svrha toga da ljudi razumeju i primenjuju istinu jeste u tome da žive istinu, da žive u ljudskom obličju i da istine koje razumeju i koje su u stanju da sprovedu u delo učine svojim životom. Šta znači učiniti ih svojim životom? To znači da one postaju temelj i izvor nečijih postupaka, življenja, vladanja i postojanja – one menjaju način na koji neko živi. Po čemu su ljudi ranije živeli? Bilo da su imali veru ili ne, živeli su po sotonskim naravima, a ne po rečima Božjim ili po istini. Da li je to obličje kakvo bi trebalo da ima stvoreno biće? (Ne.) Šta Bog traži od čoveka? (Da čovek živi po Njegovim rečima.) Živeti po rečima Božjim – zar to nije cilj koji bi trebalo da imaju ljudi koji istinski veruju u Njega? (Jeste.) Živeti po rečima Božjim jeste obličje kakvo bi trebalo da ima stvoreno biće. U Božjim očima, takvi ljudi su istinska stvorena bića. Stoga, u svom svakodnevnom životu, vi morate da promišljate o tome koje od vaših reči, postupaka, načela vladanja, ciljeva postojanja i načina ophođenja sa svetom jesu u skladu sa istina-načelima – to jest, sa Božjim zahtevima – a koje od njih nemaju nikakve veze s Njegovim rečima i zahtevima. Ako često promišljate o ovim stvarima, postepeno ćete zadobiti ulazak. Ako o ovim stvarima ne promišljate i samo ulažete površne napore, od toga nema nikakve koristi; obavljanje posla reda radi, pridržavanje pravila i obavljanje formalnosti na kraju vam neće doneti ništa. Dakle, šta je zapravo vera u Boga? Vera u Boga je zapravo proces postizanja Božjeg spasenja, kao i proces promene iz ljudskog bića koje je iskvario Sotona u ono što je u Božjim očima istinsko stvoreno biće. Ako neko nastavi da živi po svojoj sotonskoj naravi i prirodi, da li je on, u Božjim očima, u skladu s merilom kao stvoreno biće? (Ne.) Ti tvrdiš da veruješ u Boga, ti priznaješ Boga, priznaješ Božju suverenost i priznaješ da ti Bog sve daje, ali da li živiš Božje reči? Da li živiš u skladu sa Božjim zahtevima? Da li slediš put Božji? Može li stvoreno biće poput tebe da dođe pred Boga? Možeš li da živiš zajedno s Bogom? Da li imaš bogobojažljivo srce? Da li su ono što živiš i put kojim hodiš u skladu s Bogom? (Ne.) Pa, koji je smisao tvoje vere u Boga? Da li si stupio na pravi put? Tvoja vera u Boga je samo u formi i na rečima. Ti veruješ u ime Božje i priznaješ ga, i priznaješ da je Bog tvoj Stvoritelj i Suveren, ali u suštini nisi prihvatio Božju suverenost niti Božje orkestracije, i ne možeš da budeš u potpunosti u skladu s Bogom. To znači da smisao tvoje vere u Boga nije u potpunosti ostvaren. Iako veruješ u Boga, nisi odbacio svoju iskvarenost i postigao spasenje, i nisi ušao u istina-stvarnost u koju je trebalo da uđeš u svojoj veri u Boga. To je zaista tvoja greška. Gledano na ovaj način, vera u Boga nije jednostavna stvar.

Sada, da li u svom srcu osećate da je važno razumeti reč Božju i primenjivati istinu? (Osećamo.) Znate da je važno primenjivati istinu, ali to nije jednostavna stvar – to podrazumeva mnoge teškoće. Kako se one mogu razrešiti? Morate da dolazite pred Boga u molitvi svaki put kad naiđete na teškoće i morate da tragate za istinom u rečima Božjim, kako biste mogli da razrešite sopstvene teškoće, razrešite sopstvene slabosti i razne spoljašnje izazove te da postignete sprovođenje istine u delo. Doživljavajući ovo, imaćete nadu da ćete zadobiti Božje odobravanje. Samo razumevanjem više istine i sposobnošću da primenjuješ istinu možeš postati neko ko sledi put Božji, i time će tvoja vera zadobiti Božje odobravanje. Ako kažeš da priznaješ ime Božje i da veruješ da On ima suverenost nad svim stvarima i da je Stvoritelj, ali ne postoji nijedan aspekt tvog života koji je povezan s istinom, sa Božjim zahtevima ili s onim što bi stvoreno biće trebalo da čini, zar onda tvoj ishod u konačnici neće biti problematičan? Može li neko doći pred Boga ako njegov život nema nikakve veze s ovim stvarima? Ti kažeš da možeš doći pred Boga, ali da li Bog odobrava takvu veru kao što je tvoja? Ne odobrava, a šta to znači? To znači da Bog niti priznaje stvoreno biće poput tebe niti mu je ono potrebno. Ako Bog ne priznaje i ne odobrava tvoju veru, može li onda da te odobri? (Ne može.) S tobom će biti gotovo. Bog te neće spasti i tvoj ishod će biti odlučen! Da li je to ishod koji želite za sebe? (Ne.) Kakav ishod želite? (Da imamo Božje odobravanje.) Da bi te Bog odobrio, šta prvo moraš da razumeš? U šta prvo moraš da uđeš? Pre svega, moraš da znaš šta Bog voli da ljudi rade, a šta ne voli. Prvo sumiraj te stvari, tako da ih jasno razumeš, i onda ćeš se osećati sigurno kad nešto radiš. To je jednostavno kada se izrazi rečima. Da li je lako sumirati takve stvari? Veoma je lako. Od onih koji su u prošlosti činili zlo i bili eliminisani, sumiraj stvari koje su radili, a koje Bog prezire, sumiraj lekcije koje možeš naučiti iz njihovih neuspeha i nemoj činiti nijednu od tih loših stvari. Zatim, sumiraj dobra ispoljavanja onih koje je Bog odobrio i čini više takvih stvari. Na taj način, moći ćeš da dobiješ Božje odobravanje. Moraš da promišljaš o tome kako da postupaš i primenjuješ da bi najviše bio u skladu s Božjim namerama, i moraš u svom srcu da razumeš koje ljude i stvari Bog najviše prezire, a kojim ljudima i stvarima se Bog najviše raduje. Moraš da znaš kako da ih raspoznaš, i najbolje je da ih klasifikuješ i sumiraš kako bi ti u srcu bile jasne. Najvažnija stvar je da u svom srcu imaš to merilo i tu granicu. S tim načelom, tim merilom, tom granicom, imaćeš načela za obavljanje stvari i moći ćeš da obavljaš stvari u skladu s načelima. Ako nemaš to načelo i to merilo, tvoji postupci će biti nepredvidivi – ne zna se kad ćeš činiti zlo, a kad dobro. Možda osećaš da nešto nije zlo, ali u Božjim očima jeste; ili možda osećaš da je nešto dobro, dok je u Božjim očima zlo. Ako je sve što radiš takvo, zar to nije problematično? Ako insistiraš na tome da radiš ono što Bog ne odobrava i čini se da nikad ne prestaješ, a jedva da činiš išta od onoga što Bog odobrava i još misliš da si mnogo uradio, zar nisi smeten? Ako se većina stvari koje radiš u Božjim očima smatra zlim, može li te On i dalje odobriti? (Ne može.) Znajući da Bog te stvari ne odobrava, da li treba da ih radite ili ne? (Ne treba.) Pa ako ih radiš, da li su to zla dela ili dobra dela? (Zla dela.) Ako ih prepoznaješ kao zla dela, nikada više ne treba da ih činiš. Kako se to zove? Napuštanje nasilja u svojim rukama – to je ispoljavanje istinskog pokajanja. Ako znaš da si učinio zlo i siguran si da Bog to ne odobrava, onda treba da imaš pokajničko srce. Ako ne promišljaš o sebi i umesto toga braniš i racionalizuješ svoja zlodela, onda si u nevolji: sigurno ćeš biti eliminisan i više nećeš biti kvalifikovan da obavljaš svoju dužnost. Dakle, koje je načelo koje treba savladati i put kojim treba ići u obavljanju svoje dužnosti? S kakvom namerom treba to raditi da bi se dobilo Božje odobravanje? (S namerom traganja za istinom i dokučivanja Božjih namera u svim stvarima.) Svi to znaju, ali da li to što znaš znači da možeš to i da sprovedeš u delo? Da li to što razumeš znači da možeš to i da sprovedeš u delo? (Ne.) Šta onda treba da radiš? Moraš da se moliš Bogu i da se oslanjaš na Njega, moraš da patiš zarad istine i da otpustiš svoje ambicije, želje, namere i telesne udobnosti. Ako ih ne otpustiš, a i dalje želiš da zadobiješ istinu, zar se ne prepuštaš maštarijama? Neki ljudi žele da razumeju istinu, da zadobiju istinu i takođe da se daju za Boga, ali ne mogu ništa da ostave. Ne mogu da ostave svoje izglede za budućnost, ne mogu da ostave telesne udobnosti, svoje porodično zajedništvo, svoju decu i roditelje, niti mogu da ostave svoje namere, ciljeve ili želje. Bez obzira na okolnosti, oni uvek sebe stavljaju na prvo mesto. Svoje poslove i svoje sebične želje stavljaju na prvo mesto, a istinu na poslednje; zadovoljavanje svojih telesnih interesa i svojih iskvarenih sotonskih naravi im je na prvom mestu, dok je primenjivanje reči Božje i udovoljavanje Bogu sporedno i na poslednjem mestu. Mogu li takvi ljudi naići na Božje odobravanje? Kada oni uopšte mogu ući u stvarnost istine na ovaj način? Kada oni uopšte mogu udovoljiti Božjim namerama? (Nikada.) Ako ste spolja obavljali svoju dužnost i niste bili besposleni, ali vaša iskvarena narav uopšte nije rešena, može li se to nazvati sleđenjem puta Božjeg? (Ne.) Vi svi razumete ove stvari, ali kad dođe do sprovođenja istine u delo, smatrate to teškim. Moraš da upotrebiti svoju patnju i žrtvu za primenjivanje istine, a ne za pridržavanje pravila i obavljanje posla reda radi. Koliko god da patiš zarad istine, vredno je toga. Patnja koju podnosiš radi primenjivanja istine da bi udovoljio Božjim namerama Njemu je prihvatljiva i On je odobrava.

S kojim se problemima sada suočavate? Jedan je taj što ne razumete detalje mnogih istina i nemate u svom srcu merilo kojim biste ih razlikovali; štaviše, teško vam je da istine koje razumete sprovedete u delo. Pretpostavimo da je, tokom perioda u kojem pokušavate da primenjujete istinu, u početku teško, ali što je više primenjujete, to postaje lakše; što je više primenjujete, to manje preovladava vaša iskvarena narav; istina sve više zadobija prevlast, kao i vaša odlučnost da primenjujete istinu; vaše stanje postaje sve normalnije; a vaše sebične telesne želje i vaše ljudske ideje postaju sve manje dominantne. To je normalno i postoji nada da ćete zadobiti Božje odobravanje. Ali pretpostavimo da već dugo primenjuješ istinu, a ipak tvoji lični interesi, sebične želje, namere i iskvarena narav i dalje vode glavnu reč, dominirajući svakim aspektom i detaljem tvog života. Primenjivanje istine ti ostaje jednako teško kao i uvek, i iako obavljaš svoju dužnost, većina onoga što radiš nije povezana s primenjivanjem istine. Zar to neće dovesti do nevolje? Sigurno hoće! U kojoj god da si crkvi, kakvo god da je tvoje okruženje – te stvari nisu važne. Važno je da li se tvoje stanje stremljenja ka istini poboljšava, da li tvoj odnos s Bogom postaje sve normalniji, da li tvoja savest, razum i ljudskost postaju normalniji i da li se tvoja odanost i pokornost Bogu povećavaju. Ako se pozitivne stvari u tebi povećavaju i preovlađuju, postoji nada da ćeš zadobiti istinu. Ako u tebi nikada nije bilo ni traga ovim pozitivnim stvarima, onda nisi ni najmanje napredovao i tvoja narav se nimalo nije promenila. Kako možeš imati život-ulazak ako uopšte ne primenjuješ istinu? Neki ljudi kažu: „Primenjivao sam je i naprezao se. Kako to da ne vidim rezultate?” Šta znači taj nedostatak rezultata? To znači da nisi primenjivao istinu. Bez obzira na to koliko puta si pokušao da je primeniš, krajnja posledica je da tvoja iskvarena narav i sotonska priroda i dalje pobeđuju, što znači da nisi uspeo da iskoristiš stvarnost istine i reč Božju da nadvladaš svoju iskvarenu sotonsku narav. Može li se tako reći? (Može.) Da li si onda pobednik ili promašaj? (Promašaj.) Ti si promašaj, a ne pobednik. Kada primenjuješ istinu, u tvom srcu se vodi borba. Ne možeš da otpustiš svoje namere, ali razumeš šta istina kaže i koji su Božji zahtevi. Dok se borba vodi, ti napuštaš istinu; ne primenjuješ je. Na kraju, i dalje utoljavaš sopstvene sebične želje, otkrivaš svoju iskvarenu narav, a ono što živiš i dalje je tvoja sotonska priroda, bez primenjivanja istine. Koja je krajnja posledica? (Neuspeh.) Pretpostavimo da na kraju ne pobediš u borbi i da nastaviš da živiš po svojoj sotonskoj naravi kao i pre. Ti biraš da ne postupaš po rečima Božjim, tvoji lični interesi su na prvom mestu, ti utoljavaš svoje želje i sebične namere, ali ne udovoljavaš Bogu, i ne stojiš na strani istine. To znači da si potpuni promašaj, i to je jedan od načina na koji se borba može završiti. Kako bi se drugačije mogla završiti? Kada ih zadese događaji, ljudi takođe doživljavaju unutrašnje borbe. Osećaju se uznemireno, bolno i slabo; čak su i njihovo dostojanstvo i ponos izazvani, a njihova sujeta ne može biti zadovoljena. Štaviše, mogu se suočiti s tim da budu orezani, ili da ih drugi preziru, ili da budu poniženi, gubeći i svoje dostojanstvo i svoj ponos. Ali kada se suoče s takvom situacijom, oni mogu da se mole Bogu, i nakon što to učine, njihova srca bivaju ojačana i oni prozrevaju te stvari tragajući za istinom. Oni će primenjivati istinu s izuzetnom snagom, čvrsti u svojoj odluci: „Ne marim za svoj ponos, niti želim status niti da zadovoljim svoju sujetu. Čak i ako me drugi preziru i pogrešno me razumeju, ovog puta biram da udovoljim Bogu i biram da primenim istinu, kako bi me Bog odobrio i bio zadovoljan mnome u ovoj stvari, i kako ne bih povredio srce Božje.” Oni će konačno napustiti svoj ponos i sujetu, svoje namere, svoje ambicije i sebične namere, a zatim će stati na stranu Boga, istine i pravde. Nakon što primene istinu, njihova srca su veoma zadovoljna, istinski spokojna i puna radosti. Osećaju blagoslov Božji i osećaju da je tako dobro primenjivati istinu. Primenjivanjem istine, njihova srca dobijaju zadovoljstvo i hranu, i osećaju da žive u obličju ljudskog bića, umesto da budu kontrolisani i zarobljeni svojim iskvarenim sotonskim naravima, i da su u toj stvari svedočili o Bogu i bili postojani u svedočenju i na položaju na kojem bi stvoreno biće trebalo da stoji. U svom srcu osećaju duševni mir, uživanje i sreću. To je drugi način na koji bi se borba mogla završiti. Šta mislite o takvom kraju? (Dobar je.) Ali da li se to „dobro“ lako postiže? (Ne.) To „dobro“ se mora osvojiti borbom; moguće je da se ljudi upuste u borbu jednom ili dvaput i na kraju ne uspeju, ali neuspeh donosi lekcije. Zbog neuspeha ljudi osećaju osudu svoje savesti što ne primenjuju istinu, on ih ostavlja s osećajem duga prema Bogu i donosi im unutrašnju muku i bol. Zatim, kada se kasnije suoče s takvim okolnostima, a da toga nisu ni svesni, postaće sve bolji i bolji u nadvladavanju svojih iskvarenih sotonskih naravi; postepeno će apsolutno birati da primenjuju istinu kako bi udovoljili Božjem srcu. To je normalan proces nadvladavanja iskvarene sotonske naravi i primenjivanja istine radi udovoljavanju Božjim namerama.

Da li vam je sada teško da primenjujete istinu? Ili je teško slediti sopstvenu volju, ne primenjujući istinu? (Primenjivanje istine je teško.) A šta je sa sleđenjem svoje volje? (To je lako.) Ovo otkriva vaš stvarni rast: nimalo se niste promenili i još uvek niste u stanju da primenjujete istinu. Kako je jadan taj rast! Svi osećate da je primenjivati istinu teško, a lako slediti sopstvenu volju, što dokazuje da još uvek niste u stanju da primenjujete istinu. Sleđenje svojih telesnih sklonosti postalo vam je druga priroda; toliko ste navikli na to da je praktično postalo pravilo. Stoga, osećate da je preteško primenjivati istinu. U stalnom ste strahu da ne nanesete štetu svom ponosu i statusu, pa ne primenjujete istinu, već postupate po sopstvenim idejama. Jednom jedinom mišlju, čovek postaje kukavica, promašaj zarobljen svojom iskvarenom sotonskom naravi, i gubi svoje svedočenje i Božje odobravanje. Eto koliko je to lako. Ali da li je isto tako lako postati neko ko primenjuje istinu i svedoči o Bogu? To zahteva proces. Kada neko počne da prihvata istinu, u njegovom umu uvek postoji borba, stvari se kolebaju napred-nazad, vuku u različitim pravcima. Vodi se stalna unutrašnja borba, ali se prašina na kraju slegne: oni koji vole istinu primenjuju je, svedoče i postaju pobednici, dok oni koji ne vole istinu, koji su previše samovoljni, čija je ljudskost preslaba i koji su niskog karaktera i podli, biraju da utole sopstvene sebične želje i prohteve i potpuno su kontrolisani svojom iskvarenom sotonskom naravi. Kada vam se stvari dešavaju u svakodnevnom životu, da li pobeđujete svoju iskvarenu sotonsku narav? Ili ste njome zarobljeni i kontrolisani? U kakvom ste stanju većinu vremena? Na osnovu ovoga se može proceniti da li si ti osoba koja primenjuje istinu ili ne. Ako većinu vremena možeš da nadvladaš svoju iskvarenu sotonsku narav i postaneš neko ko svedoči, onda si ti onaj ko primenjuje i voli istinu. Ako većinu vremena utoljavaš sopstvene sebične želje i nisi u stanju da nadvladaš svoju iskvarenu sotonsku narav i staneš na stranu istine, da primeniš istinu i udovoljiš Bogu, onda si ti onaj ko ne primenjuje istinu niti ima istina-stvarnost. Oni koji nemaju istina-stvarnost su oni koji veruju u Boga, ali nemaju život-ulazak – to je očigledno. Zato, procenite sami sebe: da li većinu vremena stojite na strani tela ili na strani istine? Male stvari koje ne uključuju istinu se ne računaju, ali kada se dese velike stvari koje zahtevaju da ti izabereš, da li stojiš na strani istine ili na strani tela? (U početku stojimo na strani tela; ali posle borbe, kroz molitvu i traženje, razumemo nešto od istine i onda stajemo na stranu istine.) Tačno je reći da možeš stati na stranu istine kada je razumeš, ali bunt protiv tela ne znači nužno da ti primenjuješ istinu. Nije da je bunt protiv tela i nesleđenje sopstvene volje jednako primenjivanju istine; naprotiv, samo pridržavanjem i primenjivanjem načela istine vi zaista primenjujete istinu. Dakle, kako je to obično za vas? (Ono što mi zovemo buntom protiv tela nije stvarno primenjivanje istine; to je zapravo praktikovanje samokontrole.) Čini se da je to slučaj s većinom ljudi, zar ne? (Jeste.) U kakvom ste onda stanju sada? Još niste ušli u istina-stvarnost, zar ne? (Nismo.) Verovati u Boga bez život-ulaska znači da još niste ušli u istina-stvarnost; to je stanje u kojem se nalazite, pa niste u stanju da raspoznate mnoge stvari. Zašto ne možete da ih jasno raspoznate? Zato što razumete samo reči i doktrine i ne razumete istinski istinu. To dokazuje da još niste ušli u istina-stvarnost. Kada se suočite s mnogim situacijama, još uvek ne znate kako da ih doživite ili da tragate za istinom, pa ne uspevate da prozrete stvari i, iako želite da razgovarate u zajedništvu o istini, ne možete je jasno izraziti. Tako je to. Šta god da je u pitanju, moraš to sâm da doživiš, a pošto si to doživeo, znaćeš koji su detalji. Postojaće detalji u tvojim osećanjima, mislima i procesu tvog iskustva, a ti detalji su praktične stvari. Ako nemaš te stvari, a imaš samo površno znanje, onda samo ponavljaš kao papagaj. Površno znanje znači da si se zaustavio na doslovnom razumevanju; još ga nisi učinio svojim i još si daleko od ulaska u istina-stvarnost. Može li se tako reći? (Može.) Morate da primenjujete u skladu s današnjim razgovorom u zajedništvu i morate da naučite da promišljate. Da bi primenjivao istinu, takođe moraš da promišljaš, i promišljajući dok primenjuješ i primenjujući dok promišljaš, razumećeš sve više i više detalja istine, tvoje znanje o istini će postajati sve dublje i dublje, i na taj način, ti možeš istinski da doživiš šta je istina-stvarnost. Tek kada je doživiš, možeš da poseduješ istina-stvarnost.

Odlomak 17

Svi misle da je sprovođenje istine u delo prilično teško, ali zašto su onda neki ljudi u stanju da to čine? Ključ je u tome da li čovek voli istinu. Neki kažu da svi oni koji primenjuju istinu imaju dobru ljudskost. Ta izjava je tačna. Neki ljudi imaju dobru ljudskost i u stanju su da primene deo istine. Međutim, ljudskost nekih ljudi je relativno loša i teško im je da primenjuju istinu, što znači da moraju donekle da pate da bi to učinili. Recite Mi, da li neko ko ne primenjuje istinu traga za istinom u svojim postupcima? On uopšte ne traga. Kad im se jave sopstvene ideje i pomisle da je dobro i korisno za njih da tako postupe, oni onda i postupe u skladu sa tim svojim idejama. Ne tragaju za istinom zato što nešto nije u redu s njihovim srcem – srce im nije ispravno. Ne tragaju niti istražuju i ne dolaze pred Boga da se mole; samo tvrdoglavo postupaju u skladu sa sopstvenim idejama. Takav tip čoveka naprosto ne voli istinu. Iako ne voli istinu, neke stvari koje radi i dalje su u skladu s načelima i ne krše ih. Međutim, to što ne krši načela ne znači da je tragao za Božjim namerama – može se samo reći da je to neka vrsta slučajnosti. Neki ljudi postupaju smeteno, bez traganja, ali su posle u stanju da ispitaju sebe. Ako otkriju da takvo postupanje nije u skladu s istinom, sledeći put neće tako postupiti. Za to se može reći da imaju izvesnu ljubav prema istini. Takav pojedinac je sposoban da doživi određeni stepen promene. Oni bez ljubavi prema istini niti tragaju za njom u datom trenutku, niti ispituju sebe naknadno; nikad ne istražuju da li su stvari koje rade zaista ispravne ili ne, pa tako uvek krše načela i istinu. Čak i ako neke stvari koje rade ne krše načela, one i dalje nisu u skladu s istinom, a to takozvano „nekršenje načela” naprosto je pitanje pristupa. Dakle, u kakvom je stanju takav čovek kad postupa u skladu sa sopstvenim idejama? On ne postupa bez jasnosti; nije da mu je nejasno da li je takvo postupanje u skladu s istinom ili ne. To nije stanje u kom se nalazi; naprotiv, on tvrdoglavo istrajava u tome da postupa po sopstvenim idejama. Odlučio je da postupa na taj način, bez ikakve namere da traga za istinom. Kad bi istinski tragao za Božjim namerama, onda bi, pre nego što u potpunosti shvati Božje namere, razmotrio sledeće: „Prvo ću postupiti ovako. Ako je to u skladu s istinom, nastaviću tako; ako nije, odmah ću to ispraviti i prestati tako da postupam.” Kad bi bio u stanju da traga na ovaj način, mogao bi da se promeni u budućnosti. Bez takvog srca, neće moći da se promeni. Čovek sa srcem će u datoj stvari pogrešiti samo jednom, najviše dvaput – jednom ili dvaput, ne tri ili četiri puta; to je normalno poimanje. Ako čovek tri ili četiri puta počini istu grešku, to dokazuje da nema ljubavi prema istini, niti traga za istinom. Takav čovek definitivno nije pojedinac s ljudskošću. Ako, nakon što jednom ili dvaput pogreši, u njegovom srcu nema nikakve reakcije, ako nema svesti u njegovoj savesti, onda će to moći da uradi i treći i četvrti put. Takav čovek naprosto ne može da se promeni. On je baš takav čovek; potpuno je otpisan. Ako, nakon što jednom pogreši, oseti da je to što je uradio bilo pogrešno, pa mrzi sebe zbog toga i oseća krivicu u sebi – ako je to stanje u kom se nalazi – onda će postupiti bolje kad ponovo bude radio istu stvar i postepeno više neće činiti istu grešku; čak i ako mu se ta misao i dalje javi u srcu, neće postupiti po njoj. To je jedan aspekt promene. Možda ćeš reći: „Moja iskvarena narav ne može da se promeni.” Da li je istina da ne može da se promeni? Stvar je u tome što ti nisi voljan da se promeniš. Kad biste bili voljni da primenjujete istinu, zar se i dalje ne biste mogli promeniti? Ljudi koji ovo govore nemaju odlučnost. Svi su oni beskičmeni bednici, ljudi koji nisu voljni da trpe teškoće. Nisu voljni da primenjuju istinu, već umesto toga govore da istina ne može da ih promeni. Zar takvi ljudi nisu veoma prevrtljivi? Oni su ti koji nisu u stanju da primenjuju istinu, njihova ljudskost je problematična, a ipak nikad ne spoznaju sopstvenu prirodu, pa čak često sumnjaju da li Božje delo može ili ne može da upotpuni ljude. Takav čovek nikad nije nameravao da preda svoje srce Bogu, nikad nije nameravao da trpi teškoće. Jedini razlog zašto ostaje ovde jeste puka nada da će mu se u budućnosti posrećiti s blagoslovima. Takav čovek je lišen ljudskosti. Ako neko ima ljudskost, da li će on činiti loše stvari čak i onda kad Sveti Duh očigledno ne deluje u njemu i on ne razume mnogo istine? Čovek s ljudskošću neće činiti loše stvari bez obzira na to da li Sveti Duh deluje na njemu ili ne. Neki ljudi bez ljudskosti mogu da čine neke dobre stvari samo pod uslovom da Sveti Duh deluje na njima. Kad Sveti Duh ne deluje na njima, njihova priroda se razotkriva. Na kome Sveti Duh može uvek da deluje? Neki među nevernicima imaju dobru ljudskost; na njima ne deluje Sveti Duh, a ipak ne čine nikakva posebno nemoralna dela. Kao vernik u Boga, kako onda možeš da činiš nemoralna dela? Ovo pokazuje da je to pitanje prirode. Kad Sveti Duh ne deluje na ljudima, njihova priroda se razotkriva. Kad Sveti Duh deluje na njima, Sveti Duh ih pokreće, darujući im prosvetljenje i prosvećenje, dajući im nalet snage, tako da su u stanju da učine neke dobre stvari. Kad to čine, to nije zato što je njihova priroda dobra; to je, naprotiv, rezultat postignut delom Svetog Duha. Ali kad Sveti Duh ne deluje na njima, oni vole da slede sopstvene ideje, što ih navodi da nesvesno čine neke loše stvari. Samo to je istinsko otkrivenje njihove prirode.

Kako se može rešiti ljudska priroda? Prvo, ljudi moraju da steknu znanje o suštini svoje prirode; moraju da je detaljno analiziraju u skladu s Božjim rečima da bi videli da li je pozitivna ili negativna i da li se opire Bogu ili Mu se pokorava. Moraju to da čine sve dok ne prozru kakva je zaista njihova priroda-suština, a onda mogu istinski da zamrze sebe i da se pobune protiv svog tela. Pored toga, moraju da razumeju Božje namere i zahteve. Koji je tvoj cilj u stremljenju ka istini? Morate da postignete promene u svojoj život-naravi. Jednom kad ti se narav promeni, zadobićeš istinu. Sa vašim trenutnim rastom, kako možete da steknete kontrolu nad sobom da ne činite zlo, da se ne opirete Bogu i ne radite stvari koje krše istinu? Moraš da razmišljaš o ovim stvarima ako želiš da se promeniš. Što se tiče problema loše prirode, morate da shvatite koje iskvarene naravi imate i šta ste sve u stanju da uradite. Moraš da shvatiš koje mere treba preduzeti i kako u praksi kontrolisati sopstvene iskvarene naravi. To su ključna pitanja. Kad vam u srcu vlada zbrka, a u duhu tama, morate da znate kako da tragate za istinom da biste to rešili, kako da ispunite svoje dužnosti i kako da idete pravim putem. Morate da uspostavite načelo za sebe. To zavisi od odlučnosti pojedinca i od toga da li je on osoba koja želi Boga ili ne. Bio je jednom jedan čovek koji je često umeo da plane. Napravio je ploču na kojoj je napisao reči: „Obuzdaj gnev”. Zatim ju je okačio na zid svoje radne sobe kao način da se obuzda i kao upozorenje samom sebi. Možda je to bilo od neke koristi, ali da li je moglo u potpunosti da reši problem? Apsolutno ne. Uprkos tome, ljudi treba da se obuzdavaju. Najvažnije je da se reši problem njihove iskvarene naravi. Da bi rešili probleme sa svojom prirodom, moraju da počnu tako što će upoznati sebe. Samo ako prozru suštinu svoje iskvarene naravi, mogu da zamrze sebe i da se pobune protiv tela. Bunt protiv tela takođe zahteva posedovanje načela. Može li se neko pobuniti protiv tela ako je smeten? Čim naiđe na problem, predaje se telu. Neki od vas se možda zaustave u mestu kad vide lepu ženu; u tom slučaju, treba da uspostaviš moto za sebe. Kad vam lepa žena priđe, da li treba da odete ili šta treba da uradite? Šta treba da uradiš ako ona krene da te uhvati za ruku? Ako nemaš načela, spotaknućeš se u takvoj situaciji. Kako da rešiš to kada te zaslepi pohlepa čim ugledaš novac? Treba posebno da razmišljaš o ovom problemu i da se usredsrediš na to da vežbaš ne bi li to i rešio, pa ćeš vremenom postepeno moći da se pobuniš protiv tela. Da biste rešili svoju iskvarenu prirodu, postoji jedno prilično ključno načelo, a to je da u svemu treba da dođete pred Boga i da se preispitujete. Pored toga, svake večeri morate da ispitujete svoja stanja tokom tog dana i da proveravate sopstveno ponašanje: koje su stvari urađene u skladu s istinom, a koje su kršile načela? To je još jedno načelo. Ova dva načela su najvažnija. Prvo je da morate da razmišljate o sebi kad se vaša iskvarenost otkrije. Drugo je da nakon toga morate da razmišljate o sebi i da tragate za istinom. Treće je da morate da shvatite i da vam postane jasno šta znači primenjivati istinu i postupati po načelima. Ako zaista možete da razumete ove stvari, onda možete tačno da obavljate stvari. Ako se pridržavate ova tri načela, možete se obuzdati, sprečavajući svoju iskvarenu prirodu da se ispolji ili da deluje. To su osnovna načela za rešavanje vaše prirode. Ako, kad Sveti Duh ne deluje na vas ili kad vam niko dugo ne govori u zajedništvu, uz ova načela i dalje možete da ostanete u normalnom stanju tako što težite ka istini, onda ste osoba koja voli istinu i buni se protiv tela. Oni koji uvek zavise od drugih da im u zajedništvu govore o istini i da ih orezuju jesu robovi. Takvi ljudi su hendikepirani i nesposobni da žive samostalno. Bez orezivanja i posle nekog vremena bez razgovora u zajedništvu, oni koji postupaju bez načela postupaće nepromišljeno i svojevoljno i izgubiće kontrolu nad sobom. Kako Bog može biti spokojan zbog takvih ljudi? Dakle, morate se pridržavati ova tri načela da biste rešili problem prirode. To će vas sačuvati od činjenja velikih prestupa i zasigurno se nećete opirati Bogu niti Ga izdati.

Odlomak 18

Mnogi ljudi su pomenuli isti problem: nakon što saslušaju besedu Višnjeg, sve im je jasno, postaju motivisani i više nisu negativni, ali to stanje traje samo desetak dana, a zatim ponovo postaje nenormalno – gube motivaciju i ne znaju kako da nastave i šta da rade. Kakav je to problem? Koji je njegov koren? Da li ste vi ikada razmišljali o tome? Neki kažu da je koren u tome što se ljudi ne usredsređuju na istinu. Pa, kako to da ti imaš normalno stanje nakon što saslušaš besedu? Zašto se osećaš naročito srećno i oslobođeno nakon što čuješ istinu? Neki kažu da je to zbog dela Svetog Duha. Zašto onda Sveti Duh više ne deluje nakon desetak dana? Neki kažu da je to zato što ljudi više ne teže napretku i što su postali lenji. Zašto onda Sveti Duh i dalje ne deluje na ljude koji teže napretku? Zar i ti ne težiš napretku? Zašto Sveti Duh ne deluje? Nijedan od razloga koje ljudi navode nije u skladu sa stvarnošću. U ovome leži problem: bez obzira na to da li Sveti Duh deluje ili ne, čovekova saradnja se ne može zanemariti. Kad čovek koji voli istinu jasno shvati istinu, on će uvek održavati normalno stanje, bez obzira na to da li je to period kada Sveti Duh deluje ili ne. Ali za nekoga ko ne voli istinu, čak i ako naročito jasno razume istinu i čak i ako Sveti Duh snažno deluje, istina koju on može da primenjuje i dalje će biti ograničena. On će moći da primenjuje samo malo istine u kratkom vremenskom periodu dok je srećan. Većinu vremena, on će i dalje postupati u skladu sa sopstvenim sklonostima i često će ispoljavati svoje iskvarene naravi. Dakle, da li je čovekovo stanje normalno i da li on može da primenjuje istinu ne zavisi u potpunosti od dela Svetog Duha. Takođe ne zavisi u potpunosti od toga da li je istina čoveku jasna. Umesto toga, to zavisi od toga da li čovek voli istinu i da li je voljan da je primenjuje. U normalnim okolnostima, nakon što čovek čuje propovedi i besede, njegovo stanje je neko vreme prilično normalno. To je rezultat shvatanja istine; istina te navodi da spoznaš sopstvenu iskvarenu prirodu, osećaš se srećno i oslobođeno, i tvoje stanje se popravlja. Ali nakon nekog vremena, iznenada se suočiš s nečim neobičnim i ne znaš kako to da proživiš, tvoje srce više nije bistro kao pre i ti istinu nesvesno potiskuješ; ne trudiš se da tražiš Božje namere u svojim postupcima, u svemu postupaš samovoljno i nemaš baš nikakvu nameru da primenjuješ istinu. Kako vreme prolazi, gubiš istinu koju si nekada razumeo. Takođe nastavljaš da ispoljavaš sopstvenu iskvarenu narav. Kad se susretneš sa stvarima, ne tražiš Božje namere – čak i kad se približiš Bogu, to je samo formalnost. U trenutku kad to shvatiš, tvoje srce je već daleko odlutalo od Boga, i već si učinio mnogo stvari kojima se opireš Bogu, pa si čak i hulio na Boga. To je problematično. Ako su okolnosti relativno blage, ljudi još uvek mogu da budu spaseni, ali ako su okolnosti ozbiljne – ako su otišli toliko daleko da su hulili na Boga, da su pokušavali da se takmiče s Bogom za nadmoć i da su pokušavali da se nadmeću s Bogom za status, hranu i odeću – onda im nema spasa. Cilj jasne besede o istini jeste da se ljudima omogući da razumeju i primenjuju istinu i da postignu promene u svojim naravima. Cilj nije naprosto u tome da se unese svetlost i malo sreće u njihova srca kad jednom shvate istinu. Ako razumeš istinu, ali je ne primenjuješ, onda se gubi značaj besede o istini i njenog razumevanja. U čemu je problem kad ljudi razumeju istinu, ali je ne sprovode u delo? To je dokaz da oni ne vole istinu, da u svom srcu ne prihvataju istinu, u kom slučaju će propustiti Božje blagoslove i priliku za spasenje. Kad je reč o tome da li su ljudi u stanju da postignu spasenje, ključno je da li su u stanju da prihvate i primenjuju istinu. Ako sprovedeš u delo istine koje razumeš, dobićeš prosvećenje, prosvetljenje i vođstvo Svetog Duha, i moći ćeš da uđeš u istina-stvarnost, da postigneš dublje razumevanje istine i na kraju zadobiješ istinu i Božje spasenje. Neki ljudi nisu u stanju da primenjuju istinu i uvek se žale da ih Sveti Duh ne prosvećuje niti prosvetljuje, da im Bog ne daje snagu. To je pogrešno; to je pogrešno razumevanje Boga. Prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha izgrađeni su na temelju ljudske saradnje. Ljudi moraju da imaju iskreno srce i da budu voljni da primenjuju istinu, i bez obzira na to da li je njihovo razumevanje duboko ili površno, moraju biti u stanju da istinu sprovode u delo. Tek tada će ih Sveti Duh prosvetiti i prosvetliti. Ako ljudi razumeju istinu, ali je ne sprovode u delo, i samo čekaju da Sveti Duh deluje i primora ih na to, zar nisu izuzetno pasivni? Bog nikada nikoga ne primorava ni na šta. Ako ljudi razumeju istinu, ali nisu voljni da je sprovode u delo, to pokazuje da ne vole istinu, ili da je njihovo stanje nenormalno i da ih nešto u tome sprečava. Ali ako su ljudi u stanju da se mole Bogu, i Bog će delovati; prava briga je ako nisu voljni da primenjuju istinu i takođe se ne mole Bogu, jer tada Sveti Duh nema načina da u njima deluje. Zapravo, bez obzira na to kakvu teškoću ljudi imaju, ona se uvek može rešiti; ključno je da li su u stanju da postupaju u skladu sa istinom ili to nisu. U ovom trenutku, problemi iskvarenosti u vama nisu rak, nisu neizlečive bolesti. Ako možete da rešite da primenjujete istinu, primićete delo Svetog Duha, i biće moguće da se te iskvarene naravi promene. Sve zavisi od toga da li ti možeš da rešiš da primenjuješ istinu – to je ključno. Ako ti primenjuješ istinu i ideš putem stremljenja ka istini, tada ćeš moći da primiš delo Svetog Duha i sigurno ćeš moći da budeš spasen. Ako je put kojim ideš pogrešan, tada ćeš izgubiti delo Svetog Duha; jedan pogrešan korak vodiće ka drugom, i sve će za tebe biti gotovo, i bez obzira na to koliko godina nastaviš da veruješ, nećeš moći da postigneš spasenje. Na primer, kad rade, neki ljudi nikada ne razmišljaju o tome kako da rade na način koji koristi delu Božje kuće i koji je u skladu s Božjim namerama. Kao rezultat toga, čine mnoge stvari koje su sebične i podle, navlače na sebe Božje gnušanje i mržnju, i tako bivaju otkriveni i eliminisani. Ako su ljudi u stanju da u svim stvarima traže istinu i da postupaju u skladu sa istinom, tada su već stupili na pravi put vere u Boga, i tako imaju nadu da postanu neko ko je u skladu s Božjim namerama. Neki ljudi razumeju istinu, ali je ne sprovode u delo. Umesto toga, veruju da istina nije ništa posebno i da nije u stanju da reši problem njihove sopstvene volje i iskvarenih naravi. Zar takvi ljudi nisu zaista smešni? Zar nisu krajnje apsurdni? Zar ne misle za sebe da su veoma pametni? Ako su ljudi u stanju da postupaju u skladu sa istinom, tada se njihove iskvarene naravi mogu promeniti. Ako su njihova vera i služenje Bogu u skladu s njihovom prirodnom ličnošću, tada niko od njih neće moći da postigne promene u svojim naravima. Postoje neki ljudi koji provode ceo dan gušeći se u teskobi koju su izazvali sopstvenim pogrešnim izborima. Iako su im istine lako dostupne, oni ih ne istražuju niti pokušavaju da ih sprovedu u delo, već istrajavaju u tome da izaberu sopstveni put. Kakav apsurdan način postupanja! Oni zaista ne znaju kako da uživaju u blagoslovima koje imaju; rođeni su da pate. Primenjivanje istine je tako jednostavno; sve se svodi na to da li je primenjuješ ili ne. Ako si ti neko ko ima odlučnost da primenjuje istinu, tada će tvoja negativnost, slabost i iskvarena narav postepeno biti rešeni i promenjeni; to zavisi od toga da li tvoje srce voli istinu, da li si u stanju da prihvatiš istinu, da li možeš ili ne možeš da patiš i platiš cenu da bi zadobio istinu. Ako zaista voliš istinu, moći ćeš da istrpiš svakojaku bol da bi je zadobio – bez obzira na to da li to znači da će te ljudi klevetati, osuđivati ili odbacivati, sve to treba da podneseš sa strpljenjem i tolerancijom. Bog će te štititi i blagosloviti, On te neće napustiti niti ignorisati – to je neupitno. Ako se moliš Bogu s bogobojažljivim srcem, oslanjaš se na Boga i gledaš ka Bogu, neće postojati teškoća koju ne možeš prebroditi. Možda imaš iskvarenu narav i možda činiš prestupe, ali ako imaš bogobojažljivo srce i ako oprezno ideš putem stremljenja ka istini, tada ćeš nesumnjivo moći da ostaneš postojan, i Bog će te nesumnjivo voditi i štititi.

Postoje neki ljudi koji se opremaju istinama samo da bi radili i propovedali, da bi opskrbljivali druge, a ne da bi rešavali sopstvene probleme, a kamoli da bi te istine primenjivali. U pogledu razumevanja, njihova beseda je čista i u skladu sa istinom, ali je ne povezuju sa sobom, niti je primenjuju ili proživljavaju. U čemu je ovde problem? Da li su oni zaista prihvatili istinu kao svoj život? Ne, nisu. Doktrina koju čovek propoveda, ma koliko čista bila, ne znači da taj čovek poseduje istina-stvarnost. Da bi se čovek opremio istinom, mora prvo sâm u nju da uđe, i mora da sprovede istinu u delo kad je razume. Ako se čovek ne usredsredi na sopstveni ulazak, već želi da se razmeće propovedajući istinu drugima, njegova namera je pogrešna. Postoje mnoge lažne starešine koje rade na ovaj način, neprestano besedeći s drugima o istinama koje razumeju, opskrbljujući novovernike, podučavajući ljude tome da primenjuju istinu, da dobro obavljaju svoje dužnosti, da ne budu negativni. Sve su to ispravne reči, i te lažne starešine se mogu smatrati punim ljubavi, ali zašto oni sami ne primenjuju istinu ili nemaju život-ulazak? Šta se ovde zaista dešava? Da li osoba poput ove zaista voli istinu? Teško je reći. Tako su fariseji u Izraelu tumačili Sveto pismo drugima, a oni sami ipak nisu mogli da se drže Božjih zapovesti. Kad se Gospod Isus pojavio i delovao, čuli su Božji glas, ali su se opirali Gospodu. Razapeli su Gospoda Isusa i Bog ih je prokleo. Prema tome, sve ljude koji ne prihvataju ili ne primenjuju istinu Bog će osuditi. Kako su samo bedni! Pošto reči i doktrine koje propovedaju mogu pomoći drugima, zašto ne mogu pomoći njima samima? Dobro bismo učinili da takvu osobu nazovemo licemerom koji nema stvarnost. Oni drugima pružaju reči istine i navode druge da je primenjuju, ali sami ne primenjuju ni najmanji deo toga. Zar takva osoba nije bestidna? Oni nemaju istina-stvarnost, a ipak i dalje propovedaju reči i doktrine drugima kako bi se pretvarali da su neko ko poseduje istina-stvarnost. Zar to nije namerno zavođenje ljudi i nanošenje štete ljudima? Ako takva osoba bude otkrivena i eliminisana, moći će da krivi samo sebe. Neće biti vredna sažaljenja. Može li neko ko samo propoveda reči i doktrine, ali ne primenjuje istinu, postići istinsku promenu? Zar ne obmanjuju druge i ne nanose štetu samima sebi? Ključ stremljenja ka istini leži u njenom sprovođenju u delo. Svrha primenjivanja istine je da se reše sopstvene iskvarene naravi i da se proživi istinsko ljudsko obličje, ali oni uopšte ne prepoznaju svoje iskvarene naravi, niti znaju kako da koriste istinu da reše svoje teškoće. Dakle, bez obzira na to kako zalivaju, opskrbljuju ili podržavaju druge, nikada neće postići stvarne rezultate jer nemaju put za život-ulazak ili promenu naravi. Ako besedom o istini ne mogu da reše ljudske teškoće niti bilo koji problem, zar onda stvari koje govore nisu samo reči i doktrine koje su prijatne za uho ali su nepraktične? Ako želiš da postigneš promenu u svojoj naravi, moraš se prvo usredsrediti na primenjivanje i proživljavanje Božjih reči. Bez obzira na to koje aspekte istine razumeš, moraš se usredsrediti na njihovo sprovođenje u delo. Samo ćeš kroz sopstvenu primenu i proživljavanje istine otkriti probleme, a posebno ćeš moći da prepoznaš kad se tvoje iskvarene naravi ispolje. Ako možeš da tražiš istinu da rešiš te probleme, ući ćeš u istina-stvarnost, i tvoja život-narav će se promeniti. Ti ćeš tada imati put kad budeš razgovarao o primenjivanju istine, i moći ćeš da rešavaš probleme kad budeš besedio o istini. To pokazuje da ćeš, sve dok si voljan da primenjuješ istinu, posedovati istina-stvarnost, i da ćeš, sve dok si voljan da primenjuješ istinu, biti podoban da opskrbljuješ druge. Zauzvrat, Bog će te odobravati, a ljudi će te hvaliti.