Odlomak 10

Ima dosta ljudi koji, čim postanu previše zauzeti obavljanjem dužnosti, prestaju da doživljavaju i ne mogu da održe normalno stanje, što ih dovodi do toga da neprestano traže okupljanje i da o istini razgovaraju u zajedništvu. O čemu se ovde radi? Oni ne razumeju istinu i nisu na pravi način postavili temelje za istiniti put. Takve ljude pokreće revnost u obavljanju svoje dužnosti i oni ne mogu dugo da ustraju. Kad ljudi ne razumeju istinu, nema načela ni u čemu što rade. Ako im se poveri da nešto učine, oni zabrljaju, nemarni su, ne traže načela i nema pokornosti u njihovim srcima – što dokazuje da ne vole istinu i da nisu u stanju da dožive Božje delo. Bez obzira šta radite, prvo treba da razumete zašto to radite, sa kojom namerom, kakav je značaj u tome što radite, šta je suština, i da li je ono što radite pozitivna ili negativna stvar. Morate posedovati jasno razumevanje svih tih pitanja; to je neophodno kako biste mogli da postupate na temelju načela. Ako radite nešto što se može svrstati pod obavljanje dužnosti, onda bi trebalo da se upitate: kako da ispunim svoju dužnost dobro da je ne bih obavljao površno? U tom slušaju, treba da se moliš i približiš Bogu. Moli se Bogu da bi tražio istinu, da bi tražio način na koji ćeš postupati, želje Božje i način na koji ćeš Bogu udovoljiti. Molitva služi da sve ovo postignemo. Molitva Bogu, približavanje Bogu i čitanje Božjih reči nisu religiozne ceremonije niti spoljašnje radnje. Svrha molitve je da, nakon traženja Božje volje, praktično postupaš u skladu sa istinom nakon traženja Božjih namera. Ako uvek kažeš „Bogu hvala”, a da nisi ništa učinio, možda izgledaš vrlo duhovno i razborito. Međutim, kada dođe vreme za delovanje, a ti i dalje radiš po svojoj volji i uopšte ne tražiš istinu, onda je to „Bogu hvala” puka mantra i lažna duhovnost. Kada obavljaš svoju dužnost, uvek pomisli: „Kako da obavim tu dužnost? Šta je Božja želja?” Oni koji se mole i približavaju Bogu u potrazi za načelima i istinom za svoja dela tragaju za Božjim željama u svom srcu i ne odstupaju od Božjih reči ili istina-načela ni u čemu što rade – ti ljudi su jedini koji istinski veruju u Boga, dok je ljudima koji ne vole istinu sve to nedostižno. Mnogo je ljudi koji slede svoje ideje u svemu što rade, koji posmatraju stvari veoma pojednostavljeno i ne traže istinu. Načela su potpuno odsutna, a oni u svojim srcima ne razmišljaju o tome kako da postupe u skladu s onim što Bog traži niti na koji način da udovolje Bogu, već znaju samo da tvrdoglavo slede sopstvenu volju. Za Boga nema mesta u srcima takvih ljudi. Neki ljudi kažu: „Molim se Bogu samo kad naiđem na poteškoće, ali ipak ne osećam da to ima nekog efekta – zato sada, kada mi se nešto desi, obično se ne molim Bogu, jer od molitve Bogu nema koristi.” Bog je potpuno odsutan iz srca takvih ljudi. Oni ne traže istinu bez obzira šta radili u običnim vremenima; oni samo slede svoje ideje. Pa, postoje li onda načela u njihovim delima? Definitivno ne postoje. Oni sve vide pojednostavljeno. Čak i kada ljudi s njima podele istina-načela, oni nisu u stanju da ih prihvate, zato što nikada nije bilo načela u njihovim delima, zato što za Boga nema mesta u njihovim srcima, već su im srca ispunjena samo njima samima. Oni smatraju da su njihove namere dobre, da ne čine zlo, da se za njih ne može reći da krše istinu, misle da bi postupanje prema sopstvenim namerama trebalo da bude sprovođenje istine, da se tako postupajući pokoravaju Bogu. U stvari, oni istinski ne traže i ne mole se Bogu po ovom pitanju, već deluju impulsivno, prema sopstvenim revnosnim namerama; oni ne vrše svoju dužnost kako Bog traži, nemaju bogoposlušno srce, kod njih ne postoji takva želja. Ovo je najveća greška u praktičnom delovanju ljudi. Ako veruješ u Boga, ali On nije u tvom srcu, zar to nije pokušaj da obmaneš Boga? I kakav efekat može imati takva vera u Boga? Šta time dobijaš? I šta je smisao takve vere u Boga?

Kada učiniš nešto što se ne dopada Bogu i što krši istina-načela, kako da se preispitaš i da pokušaš da spoznaš sebe? Pre nego što si to učinio, jesi li Mu se molio? Jesi li se ikada zapitao: „Da li je to u skladu s istinom? Kako bi Bog gledao na taj čin kad bi Mu on bio predočen? Da li bi bio srećan ili ozlojeđen kad bi to znao? Da li bi On taj čin mrzeo ili bi ga se gnušao?” Nisi ga potražio, zar ne? Čak i kad bi te drugi opominjali, ti bi i dalje mislio da to nije ništa strašno, da ne kršiš nikakva načela i da ne činiš greh. Kao rezultat toga, uvredio bi narav Božju i izazvao Njegov gnev, čak i doveo do toga da te On mrzi. Ovo je posledica ljudskog buntovništva. Stoga bi trebalo da tražiš istinu u svemu. Ovo moraš slediti. Ukoliko predano pristupiš Bogu i moliš se unapred, a zatim potražiš istinu u skladu sa Božjim rečima, nećeš pogrešiti. Može se dogoditi da odstupiš od sprovođenja istine u delo, ali to je teško izbeći, i ispravno ćeš postupati nakon što stekneš neko iskustvo. Međutim, ako znaš kako treba postupati u skladu s istinom, ali to ipak ne primenjuješ, problem je u tome što ne voliš istinu. Oni koji ne vole istinu nikada je neće tražiti, bez obzira na to šta im se sve može dogoditi. Samo oni koji vole istinu poseduju bogobojažljiva srca, pa čak i kad se dogode stvari koje ne razumeju, oni su u stanju da traže istinu. Kada ne možeš da dokučiš Božje namere i ne znaš kako praktično da postupaš, onda bi trebalo da potražiš zajedništvo sa onima koji razumeju istinu. Ako ne možeš da nađeš one koji razumeju istinu, pronađi nekoliko ljudi koji poseduju čisto razumevanje i molite se Bogu zajedno, jednodušno i istomisleno, tražite od Boga, iščekujte Božje vreme, i čekajte da vam Bog otvori put. Dokle god svi čeznete za istinom, tražite istinu, i u zajedništvu razgovarate o istini, može doći trenutak kada će neko od vas smisliti dobro rešenje. Ako se svi složite da je rešenje prikladno i da je to odgovarajući put, onda bi to moglo biti zahvaljujući prosvećenju i prosvetljenju Svetog Duha. Ako zatim nastavite da razgovarate kako biste pronašli jasniji put praktičnog delovanja, to će sigurno biti u skladu s istina-načelima. Ako u sopstvenom postupanju otkriješ da je tvoj način praktičnog delovanja još uvek pomalo neprikladan, moraš ga brzo ispraviti. Ukoliko je greška mala, Bog te neće osuditi jer su tvoje namere ispravne i ti praktično postupaš u skladu s istinom. Jednostavno si malo zbunjen oko načela i napravio si grešku u primeni, što nije neoprostivo. Međutim, većina ljudi, kada nešto rade, rade to na osnovu svojih zamisli. Oni ne koriste Božje reči kao osnovu za razmišljanje o tome kako da praktično postupe u skladu sa istinom ili kako da steknu Božje odobravanje. Umesto toga, oni samo razmišljaju o sopstvenoj koristi, o tome kako da nateraju druge da se ugledaju na njih i da im se dive. Oni deluju samo na osnovu sopstvenih ideja i čisto da bi udovoljili sebi, što je problematično. Takvi ljudi nikada neće delovati u skladu s istinom, pa će ih se Bog uvek gnušati. Ako si zaista neko ko poseduje savest i razboritost, onda bi, šta god da se desi, trebalo da možeš da dođeš pred Boga da se moliš i tražiš, trebalo bi da budeš u stanju da ozbiljno preispitaš motive i nečistost svojih dela, da možeš da odrediš šta je prema Božjim rečima i prema onome što Bog traži od tebe prikladno činiti, i da stalno premeravaš i razmišljaš o tome koja dela su ugodna Bogu, kojih dela se Bog gnuša i koja dela zaslužuju Božje odobravanje. Ovim se pitanjima neprestano moraš vraćati sve dok ih jasno ne razumeš. Ako znaš da imaš sopstvene motive za nešto što si učinio, onda moraš razmisliti o tome koji su to motivi, da li da udovoljiš sebi ili da udovoljiš Bogu, da li je tako nešto korisno za tebe ili za Božji izabrani narod i koje su posledice toga… Ako u svojim molitvama tragaš i više razmišljaš na ovaj način, ako postavljaš sebi više pitanja u traganju za istinom, onda će odstupanja u tvojim delima biti sve manja i manja. Samo ljudi koji na ovaj način mogu da traže istinu vode računa o Božjim namerama i boje se Boga, jer oni tragaju u skladu sa zahtevima Božjih reči i sa pokornim srcem, pa će zaključci do kojih dođu ovakvim traganjem biti usaglašeni sa istina-načelima.

Ako vernikova dela nisu u dodiru sa istinom, onda je on isto što i nevernik. To je tip osobe u čijem srcu nema Boga i koja se od Boga udaljava. Takve osobe su poput najamnika koji u Božijoj kući obavi neke uzgredne poslove za svog gospodara, primi za to malu nadoknadu i ode. To jednostavno nije osoba koja veruje u Boga. Kada radiš nešto, prva stvar koju treba da razmotriš i kojoj treba da stremiš jeste kako da zadobiješ Božje odobravanje; to bi trebalo da bude načelo i svrha tvog delovanja. Razlog zašto treba da utvrdiš da li je to što radiš u skladu s istinom je taj da, ako to jeste u skladu s istinom, onda je svakako usaglašeno i sa Božjim namerama. To ne znači da je na tebi da procenjuješ je li nešto ispravno ili pogrešno, da li se slaže sa uverenjem svih ostalih, niti da li je u skladu sa tvojim sopstvenim željama; tačnije, ti treba da utvrdiš da li je to što radiš u skladu s istinom i da li koristi radu i interesima crkve ili ne. Ako sve ovo uzmeš u razmatranje, sve ćeš se bolje usklađivati sa Božjim namerama u svom delovanju. Ako ove aspekte ne uzmeš u razmatranje u svojim postupcima, već se osloniš samo na svoju volju, onda je zagarantovano da ćeš raditi pogrešno, jer volja čoveka nije istina i, naravno, u neskladu je sa Bogom. Ako želiš Božje odobravanje, onda moraš da postupaš u skladu sa istinom, a ne u skladu sa sopstvenom voljom. Neki se ljudi bave određenim privatnim stvarima u ime obavljanja svojih dužnosti. Njihova braća i sestre smatraće da je to neprikladno i zameraće im zbog toga, ali takvi ljudi ne prihvataju krivicu. Oni smatraju da je to lična stvar koja ne uključuje crkveni rad, finansije ili ljude, i koja nije zlodelo. Prema tome, ljudi ne bi trebalo da se mešaju. Može ti izgledati da su neke stvari privatne, te da ne uključuju nikakvo načelo niti istinu. Međutim, ako se sagleda to što si uradio, bio si veoma sebičan. Ti nisi vodio računa o radu crkve, o interesima Božje kuće, niti o tome da li bi se to svidelo Bogu; razmišljao si samo o sopstvenoj koristi. Ovo već obuhvata kako ispravnost svetaca tako i ljudskost čoveka. Iako ono što si radio nije obuhvatalo interese crkve, niti istinu, to što se, dok tvrdiš da obavljaš svoju dužnost, zapravo baviš privatnim stvarima nije u skladu sa istinom. Bez obzira na to šta radiš, koliko bilo veliko ili malo, te da li je to tvoja dužnost u Božjoj porodici ili tvoja privatna stvar, moraš razmotriti da li je to što radiš usaglašeno sa Božjim namerama, kao i da li je to nešto što bi čovek sa ljudskošću trebalo da radi. Ako tako tražiš istinu u svemu što radiš, onda si osoba koja zaista veruje u Boga. Ako se ovako ozbiljno odnosiš prema svakoj stvari i prema svakoj istini, onda ćeš moći da ostvariš promene u svojoj naravi. Ima onih koji misle: „Sasvim je dovoljno da postupam prema istini u obavljanju svoje dužnosti. Međutim, kad obavljam svoje privatne stvari, nije me briga šta istina ima da kaže – uradiću šta hoću, uradiću šta god je potrebno da bih ostvario korist.” U ovim rečima se vidi da oni nisu ljubitelji istine. Njihova dela ne slede načela. Učiniće sve što je od koristi njima samima, bez razmišljanja o tome kako će to uticati na Božju kuću. Kao posledica toga, kada učine nešto, Bog nije prisutan u njima, nesrećni su i uznemireni, i ne znaju šta se dešava. Zar nisu dobili šta su zaslužili? Ako svojim delima ne sprovodite istinu već sramotite Boga, onda ste grešni prema Njemu. Ako neko ne voli istinu i često postupa po svojoj volji, onda će često vređati Boga. Takvih će se Bog gnušati, odbaciće ih i ostaviti po strani. Ono što takve osobe čine često ne nailazi na Božje odobravanje, a ako se ne pokaju, onda kazna nije daleko.

Odlomak 11

Da biste nešto uradili dobro, potrebno je da tragate za istina-načelom. Dok nešto radite, treba usredsređeno razmišljati o tome kako da to dobro uradite, a potrebno je i da se umirite, da se molite i da tragate za istinom pred Bogom. Pre nego što nešto uradite, potrebno je da razgovarate u zajedništvu, a ako nemate s kim razgovarati u zajedništvu, morate sami razmišljati, moliti se i tražiti način da to uradite dobro. To znači umiriti se pred Bogom. Nije neophodno da ni o čemu ne misliš da bi bio smiren pred Bogom; moraš istovremeno delati i promišljati, dok tražiš odgovarajući način da se nosiš sa ovim pitanjem i neguješ stav traganja za istinom i čekanja u svom srcu. Ako nemaš ni najmanju predstavu o tome, pronađi nekoga koga možeš pitati i kod koga se možeš raspitati. Kakav stav treba da imaš tokom raspitivanja? Zapravo, trebalo bi da tragaš za istinom i da čekaš, posmatrajući kako Bog dela. Sveti Duh te neće prosvetiti i voditi tako što će odjednom upaliti svetlo i prosvetliti tvoje srce. Bog uvek koristi neku osobu ili neki događaj da te podstakne i pomogne ti da razumeš. Postoji mnogo načina da se traga za istinom koji ne podrazumevaju strogo klečanje u molitvi satima; time se odlažu sva druga pitanja. Ponekad možete razmišljati o nečemu dok šetate; ponekad, kada se pojavi pitanje, možete pohitati da o njemu razgovarate u zajedništvu; ponekad istinu možete tražiti od Višnjeg; ponekad možete sami čitati Božje reči; ako je pitanje hitno, možete požuriti da razumete realnost situacije, a zatim tragati za istinom, postupajući prema načelima, dok se ujedno molite i tražite istinu u svom srcu. Ovo je način na koji morate postupati – zreli način! Ako vas obuzmu nervoza i panika ili vas preplave osećanja kad god nešto iskrsne, onda ste suviše sitnog rasta, ništa niste iskusili ranije, pa morate da iskusite stvari i uvežbate sebe da biste uvećali svoj rast. Morate naučiti nekoliko načina traganja za istinom: kada ste zauzeti ispunjavanjem svoje dužnosti, tragajte za istinom u skladu sa time koliko ste zauzeti; kada imate vremena, tragajte za istinom i čekajte u skladu sa okolnostima koje vam pruža slobodno vreme. Postoji više različitih načina. Ako imate dovoljno vremena da čekate, onda sačekajte malo. Ne možeš se ponašati ishitreno kada su u pitanju velike stvari; posledice pravljenja ishitrene greške bile bi nezamislive. Da bi postigao najbolje rezultate, moraš da sačekaš i posmatraš šta će se sledeće dogoditi ili da vidiš da li će te podstaknuti neko ko poseduje znanje o toj situaciji. Sve ovo su načini traganja za istinom. Bog ne koristi samo jednu metodu da prosveti ljude; ne može te prosvetiti samo Božja reč niti Bog može uvek omogućiti da ti ljudi oko tebe pruže vođstvo. Kako te Bog prosvećuje o pitanjima koja su van tvoje ekspertize, o stvarima sa kojima se nikada ranije nisi susreo? Ponekad te prosvećuje kroz različite ljude, događaje i stvari, i u tom slučaju moraš potražiti stručnjaka ili nekoga ko razume materiju da te posavetuje. Moraš brzo naći bilo koga ko razume materiju, dobiti par smernica od njih, a zatim delati u skladu sa načelima, a Bog će te voditi dok to radiš. Ipak, moraš donekle razumeti profesionalne veštine i specijalnost o kojima je reč i imati neku predstavu o tome; Bog će te prosvetiti na ovoj osnovi i pokazaće ti šta da radiš.

Šta god da neko radi, može razmišljati, osmišljavati, planirati, konsultovati se i raspitivati se o tome kod više izvora da bi utvrdio mogući put, ali uspeh ipak zavisi od Boga. Izreka „Čovek predlaže, Bog raspolaže” je tačna. Neverovatno je da su nevernici kroz iskustvo saželi ovu izreku, a ako onaj ko veruje u Boga to ne može jasno da vidi, onda je previše neuk i ne razume ni delić istine. Ljudi u svojim srcima moraju čvrsto verovati da Bog ima suverenost nad svim stvarima i da će Bog blagosloviti ono što čovek želi da uradi ako je to u skladu sa Božjim namerama. Moraš imati ovo pravilo u svom srcu, moraš znati da je Bog suveren nad svime i da čovek nema poslednju reč. Zato, bez obzira na ono što činiš, moraš se prvo moliti Bogu da bi video da li ti je to ganulo srce, a potom moraš tražiti istinu da bi video da li je takvo postupanje u skladu sa istinom i da li je moguće. Ako se to ne može odmah utvrditi, moraš da čekaš. Ne žuri sa delanjem. Sačekaj dok ne razumeš stvar u potpunosti, dok ne osetiš da je pravo vreme, da više ne moraš da čekaš, već da možeš to da uradiš i da u tvom srcu ima dovoljno sigurnosti da to uradiš – onda možeš da delaš. Ako nisi uspeo da stekneš temeljno razumevanje te stvari, ako te, nakon nekoliko dana čekanja, ta stvar više ne zanima i nisi siguran da će biti uspešna, to dokazuje da je ova stvar potekla od ljudske volje i da je Bog nije odobrio, pa bi trebalo brzo da odustaneš od nje. Kada nešto dolazi od Boga, uvek ćeš osećati veru u to i ta vera neće oslabiti bez obzira na situacije koje se pojave. Na kraju, tvoje srce će sticati sve veću jasnoću, kao da si jasno sagledao tu stvar. Tako izgleda kada nešto dolazi od Boga. Bog tera ljude da čekaju, a to znači čekanje na otkrovenje od Boga, nakon čega ti stvar postaje jasna, pa je ovo čekanje neophodno. Međutim, kada je reč o načinima na koje treba da sarađuješ, tu moraš da delaš i da se raspituješ, a tokom procesa raspitivanja, Bog ti činjenice može saopštiti kroz neku osobu ili događaj. Ako se ne raspituješ, i u srcu osećaš zabunu i nesigurnost, nećeš znati šta su činjenice. Ali, ako se raspituješ, otkrićeš činjenice i Bog će biti taj koji će ti ih obelodaniti. Zar Božja dela nisu praktična? Bog te vodi i prosvećuje kroz ljude, događaje i stvari. On te usmerava tako da, u procesu sticanja iskustva, razumeš i stekneš uvid u stvari, a pokazuje ti i kako da postupaš. Bog ti ne daje neku izjavu, misao ili ideju iz vedra neba; Bog to ne radi. Kada si se raspitao i otkrio sve činjenice o određenoj situaciji, znaćeš zašto si ranije imao takve misli i osećanja, razumećeš to u svom srcu. Zar do ovog ishoda ne dolazi čim prestaneš da se raspituješ? Kada je reč o tome kako treba da postupaš, Bog se neće mešati u to; ti ćeš već znati kako da postupaš. Tako Bog deluje i vodi ljude, na način koji je istovremeno čudesan i praktičan, koji nije ni najmanje natprirodan. Lenji ljudi uvek žele da im se to dogodi na natprirodan način, žele da im Bog direktno kaže šta da rade, žele da idu prečicom i da Bog to uradi za njih. Oni ne traže i ne tragaju proaktivno, i uopšte ne sarađuju, pa se njihove želje ne ostvaruju. Pobožni ljudi, istinoljubivi ljudi, žive pred Bogom u svim stvarima i umiruju svoja srca pred Bogom. Kada im se nešto desi i ne znaju šta da rade, oni mogu da se mole Bogu, da traže od Boga i da vide šta Bog želi. Oni imaju srce koje traga, pa ih Bog vodi u tim pitanjima. I kada se na kraju otkrije rezultat, onda mogu videti orkestracije Božje ruke. Nisu to prazne reči kad se kaže da Bog ima suverenost nad svim stvarima. Prema tome, kada iskusiš više takvih stvari, uvidećeš da Bog nije fiktivan, da On nije mit i da On nije šupalj. Bog će biti kraj tebe; moći ćeš da osetiš Njegovo postojanje, da osetiš Njegovo vođstvo, kao i orkestracije i uređenja Njegove ruke. Na taj način ćeš sve više i više spoznavati Božju stvarnost i praktičnost. Ali, ako nisi sposoban da na ovaj način stičeš iskustvo, nikada nećeš moći da osetiš ove stvari. Mislićeš: „Da li Bog postoji ili ne? Gde je? Verovao sam u Boga toliko godina i svi kažu da On postoji, pa kako ga onda nikada nisam video? Svi kažu da Bog spasava ljude, pa kako nikada nisam osetio kako Bog deluje na ljude?” Nikada nećeš osetiti ove stvari, pa nikada nećeš osetiti spokoj u svom srcu. Tek kada sȃm to osetiš, moći ćeš da potvrdiš da je Bog uredio ono što drugi kažu i doživljavaju. Božje delo je čudesno i nedokučivo, ali je i praktično; moraš da razumeš ta dva aspekta. To što je Božje delo čudesno i nedokučivo znači da je sve što Bog radi mudro i nedostižno čoveku; određeno je Božjim identitetom i Njegovom suštinom. Ali postoji još jedan aspekt, a to je da su Božja dela neverovatno praktična. Šta to „praktična” znači? To znači da čovek može da razume Božja dela, da čovekovo razmišljanje, um, misli i inteligencija, kao i instinkti i kov koji čovek ima mogu da razumeju Božja dela – Božja dela nisu natprirodna niti šuplja. Kada nešto uradiš ispravno, Bog će ti pokazati da je to ispravno, i imaćeš potvrdu; kada uradiš nešto pogrešno, Bog će ti postepeno pomoći da to shvatiš, prosvetiće te i naterati da shvatiš da si pogrešio i da je to otkrovenje tvoje iskvarene naravi. Tada ćeš osetiti dug prema Bogu. Odlika „praktično” upravo to znači.

Odlomak 12

Kada se čovek suoči sa određenim pitanjima, veoma je važno da potraži istinu. Ako tragaš za istinom, ne samo da ćeš uspeti da rešiš problem, već ćeš ujedno moći da primenjuješ i stekneš istinu. Ako ne tragaš za istinom, već insistiraš na sopstvenom rasuđivanju i uvek postupaš u skladu sa sopstvenim mišljenjem, onda ne samo da nećeš uspeti da rešiš problem sopstvene iskvarenosti, već ćeš i svesno činiti greh, i to je put opiranja Bogu. Recimo, na primer, da te u obavljanju tvojih dužnosti orezuju i da ne tragaš za istinom, već tvrdoglavo ističeš sopstveno rezonovanje. Možda ćeš pomisliti: „Ja sam uradio svoj posao, nisam učinio ništa očito loše. A opet, ne samo da sam orezan zbog nekoliko grešaka, već sam i razotkriven i ponižen, što je jasan znak da me ne vole. Gde je Božja ljubav? Zašto je ne vidim? Kaže se da Bog voli ljude, kako onda to da Bog voli druge, ali mene ne?” Sav jed počinje da izbija. Da li ljudi u takvom stanju mogu da steknu istinu? Ne mogu. Kada se pojave problemi u tvom odnosu sa Bogom a ti se, umesto da ih rešavaš, potpuno promeniš i ostaviš po strani svoja pogrešna uverenja i zatucane ideje, tvrdoglavo opireš Bogu, onda jedini ishod može da bude da te Bog napusti i da Mu i ti okreneš leđa. Bićeš pun jeda na Boga i sumnjaćeš i poricaćeš Njegovu neprikosnovenost i odbijaćeš da se povinuješ Njegovim uređenjima. Da stvar bude gora, poricaćeš da je Bog istina i pravednost, a to je najteži oblik otpora Bogu. Ali ako tragaš za istinom u svemu, shvatićeš Božje namere i ukazaće ti se put kojim možeš da ideš. Time ćeš ne samo potvrditi da je Bog u kog veruješ istina, put, život i ljubav, već i da je sve što Bog radi ispravno, da je u pravu kada kuša i oplemenjuje čoveka i da to radi zarad čovekovog spasenja i pročišćenja. Steći ćeš znanje o Božjoj pravednosti i svetosti i istovremeno ćeš spoznati Božje delo i veličinu Njegove ljubavi. Kako je to velika nagrada! Možeš li da zadobiješ takvu nagradu ako ne budeš tragao za istinom i ako uvek budeš prilazio Bogu i Njegovom delu na osnovu sopstvenih predstava i maštarija? Naravno da ne. Pošto je Sotona do srži iskvario čoveka, svi njegovi postupci i dela i sve što čovek ispoljava su Sotonina narav i sve je u suprotnosti sa istinom i neprijateljski nastrojeno prema Bogu. Čovek nije sposoban da uživa u velikoj Božjoj ljubavi, a ipak, Bog se i dalje brine za čoveka, svakog dana mu daruje blagodat i uređuje za njega svakojake ljude, događaje i situacije da bi ga kušao i oplemenjivao, kako bi čovek mogao da se promeni. Bog otkriva čoveka stavljajući ga u različita okruženja, pa ovaj onda razmišlja i upoznaje sebe, shvata istinu i zadobija život. Bog toliko voli čoveka i Njegova ljubav je toliko stvarna, da čovek može da je vidi i da je opipa. Ako si sve to doživeo, možeš da osetiš da Bog sve radi zarad čovekovog spasenja i da je to najistinskija ljubav. Da Bog ne čini te praktične stvari, ko zna koliko bi nisko čovek pao! A ipak, brojni su oni koji ne vide pravu Božju ljubav, koji i dalje streme ka slavi, dobiti i statusu, koji teže tome da budu nadmoćni u odnosu na ostale i žele uvek da obrlate i kontrolišu druge. Zar se na taj način ne postavljaju kao rivali Bogu? Ako budu nastavili tim putem, posledice će biti nezamislive! Bog, svojim delom suda razotkriva čovekovu iskvarenost tako da je sam čovek spozna. Bog prekida čovekova pogrešna stremljenja i to odlično radi! Time što Bog razotkriva čoveka i sudi mu, On ga ujedno spasava. To je prava ljubav. Kada i sȃm to budeš shvatio, zar time nećeš steći taj aspekt istine? Kada čovek sȃm to shvati i dostigne takvo razumevanje i kada shvati te istine, da li će se i dalje žaliti na Boga? Ne, više neće. Tada će moći da se rado i nepokolebljivo pokori Božjim orkestracijama i uređenjima. Sledeći put kada dođe do kušnje ili oplemenjivanja, ili pak orezivanja, čovek će brzo shvatiti da je ono što Bog radi ispravno i da ga Bog razotkriva i spasava. Uskoro će moći to da prihvati i da se pokori, da se pokori Bogu bez isticanja sopstvenog razuma, bez ikakvih predstava ili pritužbi. Ako su ljudi u stanju da se u toj meri pokore, to je zato što su mnogo puta iskusili oplemenjivanje i usavršavanje delovanjem Svetog Duha.

Odlomak 13

Brojni su danas ljudi koji su usredsređeni na traganje za istinom, sposobni da istinu traže kada ih nešto zadesi. Ako želiš da se rešiš pogrešnih motiva i nenormalnih stanja u sebi, moraš da tražiš istinu. Za početak, moraš da naučiš da se otvoriš u razgovorima zasnovanim na Božjim rečima. Naravno, treba da odabereš odgovarajućeg slušaoca za otvoreni razgovor u zajedništvu, nekog ko makar voli i prihvata istinu, nekog ima bolju ljudskost od većine i ko je relativno čestit i pošten. Bilo bi, naravno, bolje ako bi mogao da izabereš nekog ko razume istinu, nekog čija bi ti beseda pomogla. Bilo bi korisno pronaći takvog čoveka, kojem bi mogao da se otvoriš u razgovoru i prebrodiš svoje poteškoće. Ako odabereš pogrešnu osobu, koja ne voli istinu, već ima samo nekakav dar ili talenat, ta osoba će ti se rugati, prezreti te i poniziti. To ti neće biti od koristi. Sa jedne strane, pravi pristup kada dolaziš Bogu i moliš Mu se jeste da se otkriješ i pokažeš. I upravo tako treba sa drugima razgovarati u zajedništvu o istini. Nemoj ništa da držiš u sebi i razmišljaš: „Imam svoje motive i poteškoće, unutrašnje stanje mi nije dobro, već negativno. Neću se nikom poveriti. Zadržaću sve u sebi.” Ako probleme stalno držiš u sebi i ne rešavaš ih, postaćeš još negativniji i tonućeš sve dublje. Nećeš hteti da se moliš Bogu. Takvo stanje je teško preokrenuti. I zato, ma u kakvom stanju bio i ma kakva te negativnost ili nedaće zadesile, kakvi god bili tvoji lični motivi ili planovi, šta god si spoznao ili shvatio prilikom ispitivanja, moraš da naučiš da se otvoriš i razgovaraš u zajedništvu, jer tada Sveti Duh deluje. A kako Sveti Duh deluje? Prosvećuje te i prosvetljuje, i omogućava ti da sagledaš ozbiljnost problema, da postaneš svestan glavnog uzroka problema i njegove suštine, da bi ti zatim, malo po malo, shvatio istinu i Njegove namere. On ti mogućava da vidiš put primene i da uđeš u istina-stvarnost. Kada je neko u stanju da otvoreno razgovara u zajedništvu, to znači da ima pošten odnos prema istini. Nečije poštenje meri se njegovim odnosom prema istini. Kada se pošten čovek suoči sa poteškoćama, ma koliko bio negativan ili slab, uvek će se pomoliti Bogu i potražiti druge ljude sa kojima će razgovarati u zajedništvu, u potrazi za rešenjem i u pokušaju da svoj problem ili poteškoću reši kako bi udovoljio Božjim namerama. Takav čovek ne traži nekog kome bi se požalio zbog neke unutrašnje nelagode: on traži rešenje, jer mu je teško da uđe u istina-stvarnost i da iz nje izađe. Skrivanje nerešenih negativnih i loših stvari u čovekovom srcu direktno utiče na njegovo obavljanje dužnosti i na njegovu istina-stvarnost. Ako nisi čist i otvoren prema Bogu, već neprestano u svom srcu gajiš lažljivost, to je veoma opasno. Šta god da ih zadesi, lažljivi ljudi umeju vešto da se pretvaraju i, kakve god predstave imali ili nezadovoljstvo osećali, oni nikada ne razgovaraju u zajedništvu. Spolja deluju normalno, ali im je, u stvari, srce toliko preopterećeno negativnostima da jedva mogu da ustanu, a da uopšte tako ne izgledaju. Čak i ako sa njima razgovarate u zajedništvu, neće vam reći istinu. Nikome neće reći koliko su opterećeni pritužbama, nesporazumima i predstavama. Svoje probleme drže u strogoj tajnosti, u strahu da će ih drugi manje ceniti zbog toga i odbaciti ih jednom kada ih prozru. Iako obavljaju svoje dužnosti, oni nemaju život-ulazak i ne tragaju za istina-načelom u onome što rade. Spolja deluju ravnodušno – niti imaju živahnosti da napreduju, niti su u zaostatku, a to nagoveštava krizu. Srce onih koji ne streme ka istini je bolesno. Srce im je obolelo i oni strahuju da budu izloženi svetlosti. Sve zadržavaju u najdubljoj tajnosti i nikada se ne otvaraju pred drugima. Život ne teče u njima, srce im oboljeva i postaje maligni tumor, i to za njih postaje opasno. Ako čovek ne može da bude čist i da otvoreno prihvati istinu, i ako nije u stanju da reši svoje probleme razgovorom o istini u zajedništvu, onda ne može valjano da obavlja svoju dužnost i, pre ili kasnije, biće razotkriven i isključen.

Odlomak 14

Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš da se otvoriš kada razgovaraš u zajedništvu. Dalje, moraš da naučiš da raščlaniš svoje misli i postupke da bi video koji su od njih pogrešni i koji se ne sviđaju Bogu, te moraš odmah da ih preinačiš i ispraviš. Šta je cilj tog ispravljanja? Cilj je da prihvatiš i usvojiš istinu, istovremeno otklanjajući iz sebe stvari koje pripadaju Sotoni i nadomeštajući ih istinom. Ranije si sve činio u skladu sa svojom varljivom naravi, koja je lažljiva i prevrtljiva, i mislio si da ništa ne možeš da postigneš bez laganja. Sada, kada razumeš istinu i gnušaš se načina na koji Sotona postupa, više se tako ne ponašaš, već postupaš sa mentalitetom poštenja, čistote i pokornosti. Ako ne zadržavaš ništa u sebi, ako se ne pretvaraš, ne zavaravaš i ne prikrivaš stvari, ako se potpuno otvoriš braći i sestrama, ne kriješ svoje najdublje ideje i misli, već dopuštaš drugima da vide tvoj pošten stav, onda će se istina postepeno ukoreniti u tebi, procvetaće i iznedriti plodove i, malo-pomalo, doneti rezultate. Ako ti je srce sve poštenije i sve više okrenuto Bogu, ako znaš da štitiš interese Božje kuće dok obavljaš svoju dužnost i savest ti je uznemirena kada ne zaštitiš te interese, to je onda dokaz da je istina ostvarila uticaj u tebi i da je postala tvoj život. Jednom kada istina postane život u tebi, kada primetiš nekoga ko je bogohulan prema Bogu, ko se Boga ne boji, površan je u obavljanju svoje dužnosti, ili ko prekida i ometa rad crkve, reagovaćeš u skladu sa istina-načelima i po potrebi ćeš takvu osobu moći da prepoznaš i razotkriješ. Ako istina nije postala tvoj život i još uvek živiš u svojoj sotonskoj naravi, onda ćeš, kada otkriješ zle ljude i đavole koji prekidaju i ometaju rad crkve, zažmuriti i zapušiti uši; ignorisaćeš to i neće te gristi savest. Čak ćeš misliti da to što neko ometa rad crkve s tobom nema nikakve veze. Ma koliko to pogađalo rad crkve i interese Božje kuće, tebe nije briga, ne intervenišeš, niti se osećaš krivim, što te čini čovekom bez savesti i razuma, bezvernikom i službenikom. Jedeš ono što je od Boga, piješ ono što je od Boga i uživaš u svemu što od Boga potiče, a opet smatraš da te se ne tiče ništa što škodi interesima Božje kuće, što te čini izdajnikom koji ujeda ruku koja ga hrani. Ako ne braniš interese Božje kuće, da li si ti uopšte ljudsko biće? Ti si demon koji se uvukao u crkvu. Praviš se da veruješ u Boga, pretvaraš se da si baš ti odabran, i želiš da živiš na račun Božje kuće. Ne živiš životom ljudskog bića, već više ličiš na zlotvora nego na čoveka i jasno je da pripadaš bezvernicima. Ako si neko ko stvarno veruje u Boga, u najmanju ruku ćeš govoriti i delati na Božjoj strani, čak i ako tek treba da zadobiješ istinu i život. Barem nećeš stajati skrštenih ruku ako vidiš da su interesi Božje kuće ugroženi. Kada osetiš poriv da zažmuriš na jedno oko, osetićeš krivicu, biće ti nelagodno, i reći ćeš sebi: „Ne mogu da stojim i da ništa ne radim, moram da ustanem i da progovorim, moram da preuzmem odgovornost, moram da razotkrijem to zlo ponašanje, moram da ga zaustavim da ne bi naškodilo interesima Božje kuće i da se crkveni život ne bi ometao.” Ako je istina postala tvoj život, onda ne samo da ćeš imati ovu hrabrost, odlučnost i sposobnost da tu stvar potpuno shvatiš, već ćeš ujedno ispuniti odgovornost koju treba da snosiš za Božje delo i interese Njegove kuće, i samim tim će tvoja dužnost biti ispunjena. Ako bi svoju dužnost mogao da smatraš svojom odgovornošću, obavezom i Božjim nalogom, i ako osetiš da je to potrebno da bi se suočio s Bogom i sa svojom savešću, zar onda ne bi proživljavao integritet i dostojanstvo normalne ljudskosti? Tvoji postupci i ponašanje bili bi „strepnja i klonjenje od zla” o kojima On govori. Ti bi izvršavao suštinu tih reči i proživljavao bi njihovu stvarnost. Kada istina postane čovekov život, onda on može da živi tu stvarnost. Ali, ako još nisi ušao u tu stvarnost, onda, kada otkriješ lažljivost, obmanu ili pretvaranje, ili kada vidiš zle sile antihristȃ kako ometaju i prekidaju rad Božje kuće, ne osećaš ništa i ne opažaš ništa. Čak i kada ti se to dešava pred nosom, i dalje si u stanju da se smeješ, i dalje jedeš i spavaš mirne savesti i baš nimalo sebi ne zameraš. Koji od ova života birate da proživite? Zar nije očigledno koji je od ta dva života pravo ljudsko obličje, stvarnost pozitivnih stvari, a koji predstavlja rđavu demonsku prirodu ili negativne stvari? Kada istina ne postane čovekov život, onda je život koji čovek proživljava prilično jadan i tužan. Takav čovek nije u stanju da primenjuje istinu, iako bi hteo; nije u stanju da voli Boga, iako bi želeo; i nema snagu da se daje za Boga, iako za time žudi – on nije u stanju da nad tim ima kontrolu – to su jad i tuga iskvarenih ljudskih bića. Da bi rešio taj problem, čovek mora da prihvati istinu i da stremi ka njoj; da bi imao novi život, on mora da primi istinu u svom srcu. Ma šta oni sami radili ili mislili, oni koji nisu u stanju da prihvate istinu ujedno su nesposobni da je primenjuju, pa čak i ako se spolja čini da je sve sa njima kako treba, to je i dalje pretvaranje i obmana – i dalje je licemerje. Prema tome, ako ne stremiš ka istini, nećeš dobiti život i u tome je glavni uzrok problema.

Većina ljudi želi da stremi ka istini i da je primenjuje, ali u većini slučajeva imaju samo nameru i želju za time. Istina nije postala njihov život. Kao rezultat toga, kada se suoče sa zlim silama ili sretnu zle i loše ljude koji čine zlodela, ili lažne starešine i antihriste koji deluju na način koji krši načela – i time ometaju rad crkve i škode Božjim izabranicima – ponestane im hrabrosti da istupe i da se oglase. Šta znači kada nemaš hrabrosti? Da li to znači da si stidljiv ili da nerazgovetno pričaš? Ili, pak, da ti stvari nisu potpuno jasne i da samim tim nemaš samopouzdanja da govoriš? Nijedno ni drugo. To je prvenstveno posledica toga što si ograničen iskvarenim naravima. Jedna od iskvarenih naravi koje ispoljavaš jeste varljivost. Kada ti se nešto desi, prva stvar koja ti pada na pamet jesu tvoji lični interesi, prvo razmišljaš o posledicama, odnosno da li će za tebe biti neke koristi. To je varljiva narav, zar ne? Sledeća je sebična i podla narav. Pomisliš: „Kakve veze sa mnom ima šteta po interese Božje kuće? Ja nisam starešina, što bih ja mario? To sa mnom nema veze. Nije moja odgovornost.” Takve misli i reči nisu nešto na šta svesno misliš, već su proizvod tvoje podsvesti, što je, zapravo, iskvarena narav koja se ispoljava kada čovek naiđe na neki problem. Takve iskvarene naravi upravljaju načinom na koji razmišljaš, vezuju ti ruke i noge i kontrolišu ono što govoriš. U svom srcu, ti želiš da se zauzmeš i da progovoriš, ali te muče slutnje. Čak i kada se oglasiš, govoriš izokola i ostavljaš sebi prostora da se izmigoljiš, ili pak okolišaš i ne govoriš istinu. Pronicljivi ljudi to vide. Istina je da u svom srcu znaš da nisi rekao sve što je trebalo, da ono što si izgovorio nije imalo nikakvog efekta, da si sve samo odrađivao i da problem nije rešen. Iako nisi ispunio svoju odgovornost, otvoreno govoriš da to jesi učinio ili govoriš da ti nije jasno šta se dešava. Da li je to istina? Da li to zaista misliš? Zar nisi onda u potpunosti pod kontrolom svoje sotonske naravi? Iako ponešto od onoga što govoriš odgovara činjenicama, u ključnim situacijama i po bitnim pitanjima lažeš i obmanjuješ ljude, što dokazuje da si neko ko laže i ko živi po svojoj sotonskoj naravi. Sve što govoriš i misliš obradio je tvoj mozak, pa je svaka tvoja izjava pretvorna, prazna, obična laž. Zapravo, sve što govoriš suprotno je činjenicama i to radiš samo da bi se opravdao – sve radiš iz koristi. Smatraš da si ispunio svoje ciljeve kada si naveo ljude na pogrešan put i naterao ih da veruju. To je način na koji ti govoriš i to ujedno predstavlja tvoju narav. U potpunosti si pod kontrolom svoje sopstvene sotonske naravi. Nemaš nikakvu moć nad onim što govoriš i činiš. Čak i da hoćeš, ne bi mogao da govoriš istinu niti da kažeš šta stvarno misliš. I da hoćeš, ne bi mogao da primenjuješ istinu. I da hoćeš, ne bi mogao da ispunjavaš svoje obaveze. Sve što govoriš, činiš i primenjuješ je laž; naprosto si površan. Potpuno si sputan i pod kontrolom svoje sotonske naravi. Možda bi želeo da prihvatiš i primenjuješ istinu, ali ti se zapravo ni ne pitaš. Kada te tvoje sotonske naravi kontrolišu, ti govoriš i činiš šta god ti sotonska narav naredi. Ti si tek obična marioneta iskvarene telesnosti; postao si oruđe u Sotoninim rukama. Posle se kaješ što si još jednom sledio iskvarenu telesnost i što nisi primenjivao istinu. Pomisliš: „Ne mogu samostalno da prevaziđem telesnost, moram da se pomolim Bogu. Nisam se usprotivio onima koji su ometali rad crkve i grize me savest. Odlučio sam da, kada se to ponovo desi, moram da ustanem i orežem one koji čine nedela u obavljanju dužnosti i ometaju rad crkve, ne bi li se doveli u red i prestali da se bezobzirno ponašaju.” Pošto konačno skupiš hrabrost da se oglasiš, ti se uplašiš i povučeš čim se druga osoba naljuti i lupi šakom o sto. Da li si sposoban da budeš glavni? Čemu ti služe odlučnost i volja? Ničemu. Sigurno ste doživeli mnoge incidente ove vrste: kada naiđete na poteškoće, vi dignete ruke, osećate da ne možete ništa da uradite i smatrate da ste beznadežan slučaj, predajete se beznađu i odlučujete da za vas nema nade i da ste ovoga puta potpuno isključeni. Kad priznaješ da ne stremiš ka istini, zašto se ne pokaješ? Da li si primenjivao istinu? Nemoguće je da ništa nisi razumeo nakon što si godinama slušao propovedi. Zašto nimalo ne primenjuješ istinu? Nikada ne tražiš istinu, a kamoli da je primenjuješ. Jedino što se stalno moliš, donosiš odluke, definišeš svoje težnje i u srcu daješ obećanja. I kakav je ishod? I dalje udovoljavaš ljudima, nisi spreman za probleme na koje nailaziš, nije te briga za zle ljude kada ih vidiš, ne reaguješ kada neko čini zlo ili prouzrokuje ometanje i ostaješ po strani kada nisi lično pogođen. Misliš: „Ne oglašavam se o onome što me se ne tiče. Ne obazirem se apsolutno ni na šta što ne škodi mojim interesima, mojoj taštini ili imidžu. Moram da pazim, jer grom uvek u najviše drvo udara. Neću da pravim gluposti!” Ti si pod čvrstom i nepopustljivom kontrolom tvojih iskvarenih naravi zlobe, lažljivosti, nepomirljivosti i odbojnosti prema istini. Teže ih podnosiš od zlatnog venca^[a] koji steže glavu kralju majmuna. Tako je mučno i nesnosno živeti pod kontrolom iskvarenih naravi! Šta vi kažete na to: zar je lako odbaciti sopstvenu iskvarenost ako ne stremite ka istini? Da li se taj problem može rešiti? Kažem vam: ako ne stremite ka istini i ako ste smeteni u svojim uverenjima, ako godinama slušate propovedi, a ne primenjujete istinu, i ako do samoga kraja verujete, ali možete da izgovorite samo nekoliko reči i doktrina da biste druge obmanuli, onda ste vi do srži najobičniji verski šarlatani; vi ste licemerni fariseji i na taj način ćete i skončati. To će biti vaš kraj. Ako si još gori od toga, onda ti se može desiti da padneš u iskušenje, da napustiš svoju dužnost i da postaneš osoba koja izdaje Boga – u tom slučaju ćeš zaostati i biti isključen. Tako je kada si uvek na ivici ponora! U ovom trenutku, nema ničeg važnijeg od stremljenja ka istini. Nema ničeg boljeg od primenjivanja istine.

a. Zlatni venac kralja majmuna je važan predmet koji se pojavljuje u klasičnom kineskom romanu „Putovanje na zapad”. U toj priči, zlatni venac korišćen je za kontrolu misli i postupaka kralja majmuna: svaki put kada bi bio neposlušan, venac bi mu bolno stegao glavu.

Odlomak 15

Ako ljudi imaju srce koje voli istinu, imaće snage da streme ka istini, moći će da rade na primenjivanju istine. Oni mogu da odbace ono što bi trebalo odbaciti i da odustanu od onoga od čega treba odustati. Naročito je potrebno odustati od stvari koje se odnose na sopstvenu slavu, korist i status. Ukoliko od njih ne odustaješ, to znači da ne voliš istinu, niti imaš snage da stremiš ka njoj. Kada god ti se nešto bude dešavalo, moraš da tražiš istinu i da je primenjuješ. Ukoliko u trenucima potrebe primenjivanja istine budeš sebičnog srca, nemoćan da odustaneš od svojih interesa, nećeš biti kadar da primenjuješ istinu. Ako nikada ne tražiš ili ne primenjuješ istinu koje god da su okolnosti u pitanju, ti nisi osoba koja voli istinu. Ma koliko godina verovao u Boga, nećeš doći do istine. Neki ljudi uvek teže slavi, koristi i ličnom interesu. Koji god posao crkva da im uredi, oni uvek vagaju, misleći: „Da li će mi ovo koristiti? Ako hoće, uradiću to; ako neće, onda neću.” Ovakve osobe ne primenjuju istinu – mogu li onda valjano da obavljaju svoju dužnost? Zasigurno ne mogu. Čak i ako nisi učinio zlo, još uvek nisi onaj koji primenjuje istinu. Ako ne stremiš ka istini, ne voliš pozitivne stvari i stalo ti je samo do sopstvenog ugleda, statusa, ličnog interesa i koristi bez obzira na to šta te zadesi, onda si osoba koja je vođena samo ličnim interesom i koja je sebična i ništavna. Ovakva osoba veruje u Boga zarad sopstvene dobrobiti i koristi, a ne da bi došla do istine ili Božjeg spasenja. Prema tome, ljudi ove vrste su bezvernici. Ljudi koji iskreno veruju u Boga su oni koji mogu da traže i primenjuju istinu, kao što u svojim srcima prepoznaju da je Hristos istina i da treba da slušaju Božje reči i veruju u Boga onako kako On to zahteva. Ukoliko želiš da primenjuješ istinu onda kada ti se nešto desi, ali pritom uzimaš u obzir svoj ugled i status, kao i svoj obraz, onda će ti to biti teško. U situaciji kao što je ova, kroz molitvu, traženje, promišljajući o sebi i postajući samosvesni, oni koji vole istinu, moći će da odbace lični interes i korist, primenjuju istinu i pokore se Bogu. Takvi ljudi su oni koji iskreno veruju u Boga i vole istinu. A šta je sa ljudima koji uvek misle na sopstveni interes, koji uvek pokušavaju da zaštite sopstveni ponos i sujetu, i koji otkrivaju iskvarenu narav, a ipak ne traže istinu da bi je popravili? Takvi nemaju život-ulazak, niti istinsko iskustveno svedočenje. A to je opasno, zar ne? Ako nikada ne primenjuješ istinu, ako nemaš iskustveno svedočenje, onda ćeš u dogledno vreme biti razotkriven i uklonjen. Kakva je korist od ljudi bez iskustvenog svedočenja u Božjoj kući? Oni će zasigurno loše ispuniti bilo koju dužnost i ništa neće moći da urade kako treba. Zar oni nisu samo običan ološ? Ako ljudi, i nakon višegodišnjeg verovanja u Boga, nikada ne primenjuju istinu, oni su bezvernici; oni su zli ljudi. Ako nikada ne primenjuješ istinu i ako se tvoji prestupi umnožavaju, onda je tvoj kraj zapečaćen. Jasno se vidi da se svi tvoji prestupi, pogrešan put kojim ideš, kao i tvoje odbijanje da se pokaješ, nadovezuju na mnoštvo zlih dela; i tako ćeš završiti u paklu – bićeš kažnjen. Da li mislite da je ovo beznačajna stvar? Ako nisi kažnjen, nećeš znati koliko je to strašno. Kada dođe dan da se zaista suočiš sa nesrećom i smrću, biće prekasno za žaljenje. Ako u svojoj veri u Boga ne prihvatiš istinu i ako godinama veruješ u Boga, ali u tebi nema promena, u krajnjem ishodu ćeš biti uklonjen i napušten. Svi čine prestupe. Ključ je u sposobnosti traženja istine kako bi se ti prestupi ispravili, a to će sigurno smanjiti njihov broj. Čak i ako nekada – kad god to bilo – budeš otkrio svoju iskvarenu narav, a pritom si neprestano u stanju da se moliš Bogu i da se osloniš na Njega, u stanju si da tražiš istinu da bi tu narav popravio i možeš da pročistiš svoju iskvarenu narav, onda nećeš počiniti zlo. Na ovaj način vernici treba da reše problem iskvarene naravi, i to je ono što iskusiti Božje delo znači. Ako se nikada ne moliš Bogu i nikada ne tražiš istinu kada te nešto zadesi, ili ako razumeš istinu, ali je ne primenjuješ, koji će biti krajnji rezultat? To je jasno. Koliko god lukav i uglađen govornik bio, možeš li da pobegneš od ispitivanja Božjeg oka? Možeš li da izbegneš orkestracije Božje ruke? To je nemoguće. Mudri ljudi moraju da dođu pred Boga i pokaju se, moraju da se uzdaju u Njega, da se oslone na Njega, da poprave svoje iskvarene naravi i primene istinu. Onda ćeš prevazići telo i iskušenja Sotone. Čak i ako više puta ne uspeš, moraš da istraješ. Kada istraješ uprkos svemu, doći će vreme kada ćeš doživljavati uspehe i zadobijaćeš Božju blagodat, Njegovu milost i Njegov blagoslov, i moći ćeš da hodaš putem traganja za istinom, da valjano izvršavaš svoje dužnosti i da udovoljiš Bogu.

Kada vas nešto zadesi, koliko često primenjujete istinu i čuvate Božje delo? (Ne često. Većinu vremena gledam kako da održim svoj ugled ili sopstveni interes, i to shvatam kasnije, ali nije lako pobuniti se protiv samog sebe. Ako postoji neko ko razmenjuje sa mnom istinu, to mi daje malo snage i mogu donekle da se pobunim protiv samog sebe. Ali kada nema nikoga da sa mnom razmenjuje istinu, ja se udaljim od Boga i sve vreme živim u tom stanju.) Teško je pobuniti se protiv tela, a još teže primenjivati istinu, pošto imate sotonsku prirodu koja vas sputava i iskvarenu narav koja vas ometa, a to se ne može popraviti bez razumevanja istine. Koliko vremena dnevno možete da provedete u tišini u prisustvu Boga? Koliko dana može da prođe a da ne pročitate Božje reči pre nego što osetite duhovnu prazninu? (Osećam da ne može da prođe ni dan a da ne pročitam Božje reči. Moram da pročitam odlomak Božje reči ujutru i da razmišljam o tome. Zbog ovoga se osećam bliže Bogu. Ako tokom samo jednog dana užurbano jurim okolo i radim i ne jedem i ne pijem reči Božje, niti se mnogo molim, osećam da sam se veoma udaljio od Boga.) Ako osećate da će za vas biti loše ako se udaljite od Boga, onda još uvek ima nade za vas. Ukoliko ste vernik i želite da dođete do istine, ne možete biti pasivni i uvek čekati nekoga drugog da sa vama razmenjuje istinu. Morate da naučite da aktivno jedete i pijete reči Božje, da se molite Bogu i tražite istinu. Ako budete čekali da vam duh postane mračan i ostanete bez sposobnosti da osetite Boga pre nego što pojedete i popijete Njegove reči i molite Mu se, onda možete samo da održite status kvo. Biti u stanju da održavate „veru” reda radi je već sasvim dobra stvar, ali neće biti napretka u vašem životu, i kada vam se duh osuši i otupi, i kada se previše udaljite od Boga, bićete u opasnosti. Dovoljno je jedno iskušenje da te obori; Sotona te je lako zarobio. Ako uopšte nemaš iskustva, ne razumeš istinu, ne fokusiraš se ni na čitanje Božjih reči niti na slušanje propovedi i nedostaje ti normalan duhovni život, onda će ti biti teško da napreduješ rastom, a tvoj napredak će svakako biti prespor. Koji su razlozi ovog sporog napretka? Kakve su njegove posledice? Moraš da shvatiš ove stvari. Bez obzira na način na koji Bog razotkriva iskvarenost ljudi, oni treba da mu se pokore i prihvate ga. Treba da razmišljaju o sebi i uporede se sa Božjim rečima, kako bi mogli da postignu samospoznaju i postepeno shvate istinu. To je ono što najviše prija Bogu i Sveti Duh će sigurno delovati u njima, i oni će sigurno razumeti Božje namere. Moraš čuvati Božje reči i istinu u srcu u svakom trenutku, tako da kada naiđeš na problem u stvarnom životu, možeš da ga povežeš i uporediš sa Božjim rečima i istinom. Kada to uradiš, problem ćeš lako rešiti. Na primer, svako želi zdravo telo bez bolesti; svi tome teže, ali kako to primeniti u svom svakodnevnom životu? Pre svega, moraš da imaš redovne navike, da ne jedeš ono što je nezdravo ili zabranjeno i da vežbaš u odgovarajućoj meri. Kada kombinuješ sve ove metode, i kada se sve što praktikuješ vrti oko fizičkog zdravlja kao glavnog cilja, postepeno ćeš videti rezultate. Posle par godina ćeš biti zdraviji od drugih i postići ćeš dobre rezultate. Kako si došao do tih rezultata? Oni su posledica usklađenosti tvojih postupanja i ciljeva, kao i usklađenosti tvoje prakse i teorije. Isto je i sa verovanjem u Boga. Ukoliko težiš tome da postaneš osoba koja voli istinu i primenjuje istinu i da budeš osoba promenjene naravi, onda, kada te događaji zadese, moraš da ih povežeš sa ciljevima kojima težiš i istinama koje su vezi sa njima. Ako su ciljevi kojima težiš, kakvi god bili, upravo ono što Bog traži od čoveka, onda je to pravac i cilj kojem vernik mora stremiti. Na primer, slediti Božji put: bojati se Boga i kloniti se zla. Kada budeš imao ovo usmerenje, ovaj cilj, moraš da pronađeš način da ga odmah potom primeniš. Kada kažem „sledeći Božji put”, šta znači „Božji put”? Bojati se Boga i kloniti se zla, to znači. A šta je to bojati se Boga i kloniti se zla? Kada procenjuješ nekoga, na primer – to se odnosi na to da li se ta osoba boji Boga i kloni zla. Kako to procenjuješ? (Moramo biti iskreni, pravični i pošteni, i naše reči ne smeju biti zasnovane na našim osećanjima.) Kada kažeš baš ono što misliš i tačno ono što si video, onda si pošten. Pre svega, to što primenjujemo poštenje je usaglašeno sa time što sledimo Božji put. To je ono čemu Bog uči ljude; to je Božji put. Šta je Božji put? Bojati se Boga i kloniti se zla. Da li poštenje spada u strah od Boga i sklanjanje od zla? I da li se time sledi Božji put? (Da, tako je.) Ako nisi pošten, onda ono što si video i što misliš nije istovetno onome što izlazi iz tvojih usta. Kada te neko pita: „Šta misliš o toj osobi? Da li je ona odgovorna u delovanju crkve?”, i ti odgovoriš: „On je sjajan. Odgovorniji je od mene, boljeg je kova i njegova ljudskost je takođe dobra. On je zreo i stabilan.” A da li tako misliš u svom srcu? Zapravo vidiš da je taj čovek, iako dobrog kova, u stvari nepouzdan, vrlo varljiv i prilično proračunat. To je ono što stvarno misliš, ali kada dođe vreme da progovoriš, pomisliš: „Ne mogu da kažem istinu. Ne smem nikoga da uvredim”, pa zato brzo kažeš nešto drugo i izabereš lepe stvari koje ćeš o njemu reći, ali ništa od onoga što izgovaraš zapravo ne misliš; sve su to laži i pretvaranje. Da li ovo pokazuje da slediš Božji put? Ne. Pošao si Sotoninim putem, putem đavola. Šta je Božji put? To je istina, to je osnova prema kojoj ljudi treba da se vladaju, i to je način kako da se boje Boga i klone zla. Iako govoriš drugoj osobi, Bog takođe sluša; On gleda tvoje srce i ispituje ga. Ljudi slušaju ono što govoriš, ali Bog ispituje tvoje srce. Da li su ljudi sposobni da ispituju srce čoveka? U najboljem slučaju, ljudi mogu da vide da ne govoriš istinu; mogu da vide ono što je na površini, ali samo Bog može da pronikne u dubine tvog srca. Samo Bog može da vidi ono što misliš, šta planiraš, i kakve male intrige, podmuklosti i aktivne misli imaš u svom srcu. Kada Bog vidi da ne govoriš istinu, šta on može da misli o tebi i kako da te oceni? Tako da ne slediš Božji put po ovom pitanju zato što nisi rekao istinu. Da si postupao prema Božjim zahtevima, ti bi rekao istinu: „On ima kova, ali je nepouzdan.” Bez obzira na to da li je tvoja procena tačna, to bi bilo pošteno i iz srca, i to su stanovište i pozicija koje je trebalo da izraziš. Ali nisi – da li si, onda, sledio Božji put? (Ne.) Ukoliko ne kažeš istinu, koja je korist od toga što naglašavaš da slediš Božji put i da udovoljavaš Bogu? Da li se Bog obazire na parole koje uzvikuješ? Da li Bog gleda kako vičeš, koliko glasno vičeš i koliko je velika tvoja volja? Da li vidi koliko često vičeš? To nisu stvari koje On gleda. Bog gleda da li primenjuješ istinu, vidi izbore koje praviš i način na koji primenjuješ istinu kada te nešto zadesi. Ako biraš da očuvaš veze, da očuvaš sopstveni interes i ugled, ako se sve svodi na preživljavanje i Bog vidi da takav stav i stanovište zauzimaš kada te nešto zadesi, onda će te On ovako proceniti: reći će da nisi neko ko sledi Njegov put. Kažeš da hoćeš da stremiš ka istini i da slediš Božji put, zašto onda to ne primeniš kada te nešto zadesi? Reči koje izgovaraš mogu da budu iz srca i mogu da prenesu tvoju volju i želje, ili ti srce može biti ganuto, pa uzvikuješ iskrene reči dok gorko plačeš. No, da li iskrenost na rečima znači da primenjuješ istinu? Da li to znači da istinski svedočiš? Ne nužno. Ako budeš stremio ka istini, moći ćeš da je primenjuješ; ako ne voliš istinu, samo ćeš govoriti stvari koje ljudi žele da čuju, i to će predstavljati kraj. Fariseji su najbolje propovedali doktrine i uzvikivali parole. Često su stajali na ulicama i uzvikivali „O, bože moćni!” ili „Poštovani bože!” Iako su drugima delovali naročito pobožno i nisu činili ništa protivzakonito, da li ih je Bog odobrio? Nije. Kako ih je osudio? Tako što ih je nazvao licemernim farisejima. Pre toga su fariseji bili poštovana klasa u Izraelu; kako su onda označeni ovim imenom? Tako što je ime farisej počelo da se koristi za određeni tip osobe. Koje su osobine ovih osoba? Vešti su u glumatanju, u kitnjastom govoru, u pretvaranju; glume veliku uzvišenost, svetost, poštenje, kao i upadljivu pristojnost, a parole koje uzvikuju zvuče lepo, ali se ispostavlja da nimalo ne primenjuju istinu. Koje to dobre postupke imaju? Čitaju svete spise i propovedaju; uče druge tome da se pridržavaju zakona i pravila i da se ne opiru Bogu. Sve je to dobro ponašanje. Sve što govore zvuči dobro, no ipak potajno kradu priloge kada drugi ne gledaju. Gospod Isus je rekao da oni „proceđuju piće kad im komarac upadne u čašu, a kamilu gutaju” (Matej 23:24). To znači da je njihovo dobro ponašanje samo privid – oni razmetljivo uzvikuju parole, iznose uzvišene teorije i njihove reči prijatno zvuče, ali su dela njihova u potpunom neredu i opiru se Bogu. Njihovo ponašanje je svo pretvorno i prevarantsko; u njihovim srcima nema ni najmanje ljubav prema istini niti prema pozitivnim stvarima. Oni imaju odbojnost prema istini, prema pozitivnim stvarima i prema svemu što dolazi od Boga. Šta vole? Da li vole pravičnost i pravednost? (Ne.) Kako znaš da ne vole te stvari? (Gospod Isus je širio jevanđelje po carstvu nebeskom, koje ne samo da su odbili da prihvate, već su ga i osudili.) Da li bismo ih prozreli da ga nisu osudili? Ne. Pojavljivanje i delo Gospoda Isusa je razotkrilo sve fariseje, i samo su njihova osuda i otpor Gospodu Isusu drugima pokazali njihovo licemerje. Da nije bilo pojavljivanja i dela Gospoda Isusa, niko ne bi razaznao fariseje, i da su ljudi gledali samo njihovo ponašanje, čak bi im i zavideli. Nisu li fariseji postupali neiskreno i lažljivo kada su koristili lažno dobro ponašanje da steknu poverenje ljudi? Da li takvi lažljivi ljudi mogu da vole istinu? Nipošto. Šta su krili iza patvorenog dobrog ponašanja? Najpre su hteli da nasamare ljude. Potom su hteli da ih navedu na stranputicu i pridobiju kako bi ih oni cenili i poštovali. I naposletku – hteli su da budu nagrađeni. Kakva je to prevara bila! Da li su to bili vešti trikovi? Da li su takvi ljudi voleli pravičnost i pravednost? Zasigurno ne. Voleli su status, slavu i korist, a ono što su hteli bile su nagrada i kruna. Nikada nisu primenjivali reči kojima je Bog podučio ljude i nikada ni najmanje nisu proživeli istina-stvarnosti. Krili su se iza dobrog ponašanja i nasamarivali i pridobijali ljude svojim licemerjem kojim su osiguravali svoj status i reputaciju – njih su onda koristili da bi izmamili novac i zarađivali za život. Nije li to dostojno prezira? Iz njihovog ponašanja se vidi da, prema svojoj suštini, oni nisu voleli istinu, kao što je nikada nisu ni primenjivali. Šta dokazuje da nisu primenjivali istinu? Evo krunskog dokaza: Gospod Isus je došao da obavi delo spasenja i sve reči koje je Gospod Isus izgovorio istina su i imaju autoritet. Kako su fariseji reagovali na to? Iako su rečima Gospoda Isusa priznali autoritet i moć, ne samo da ih nisu prihvatili, već su ih osudili i blatili. Zašto su to radili? Zato što nisu voleli istinu, prema kojoj su, u svojim srcima, osećali odbojnost i koju su mrzeli. Priznali su da je Gospod Isus bio u pravu za sve što je rekao, da su Njegove reči imale autoritet i moć, da ni u čemu nije pogrešio niti da za to imaju ikakav dokaz protiv Njega. No, oni su hteli da osude Gospoda Isusa, zato su većali i kovali zavere, pa su rekli „Razapnite ga. Ili on, ili mi,” i tako su fariseji prkosili Gospodu Isusu. U to vreme niko nije razumeo istinu, niti mogao da prepozna Gospoda Isusa kao ovaploćenog Boga. Iz perspektive čoveka, Gospod Isus je ipak izrekao mnoge istine, izgnao demone i iscelio bolesne. Učinio je mnoga čuda, nahranio 5000 ljudi sa pet hlebova i dve ribe, učinio brojna dobra dela i podario ljudima toliko blagodati. Kad je tako malo toliko dobrih i pravednih ljudi, zašto su fariseji hteli da osude Gospoda Isusa? Zašto su toliko hteli da ga razapnu? Činjenica da su hteli da puste razbojnika umesto Gospoda Isusa pokazuje koliko su fariseji religijskog sveta zli i zlonamerni bili. Kako su samo rđavi bili! Razlika između zlih lica koja su fariseji pokazivali i njihove lažne spoljašnje dobronamernosti bila je tolika da mnogi ljudi nisu mogli da razaznaju šta je istina, a šta laž, ali su pojavljivanje i delo Gospoda Isusa razotkrili sve njih. Fariseji su se obično tako dobro pretvarali i izgledali tako pobožno, da niko ne bi mogao ni da pomisli da bi toliko surovo mogli da se odupiru i progone Gospoda Isusa. Da činjenice nisu otkrivene, niko ne bi mogao da ih prozre. Izraz istine ovaploćenog Boga toliko toga može da otkrije o čoveku!

Odlomak 16

Svrha toga da ljudi razumeju i upražnjavaju istinu je da prožive istinu, da prožive ljudsko obličje i da istine koje razumeju i koje su u stanju da sprovedu u delo postanu njihov život. Šta to znači da te istine postanu njihov život? To znači da one postanu temelj i izvor njihovih postupaka, života, ponašanja i postojanja – da promene njihov način života. Po kakvim su pravilima ljudi ranije živeli? Bilo da su imali uverenja ili ne, živeli su uzdajući se u sotonsku narav i nisu živeli po Božjim rečima ni po istini. Da li stvoreno biće treba tako da živi? (Ne treba.) Šta Bog traži od čoveka? (Da živi po Njegovim rečima.) Živeti po Božjim rečima – ne bi li to trebalo da bude cilj ljudi koji istinski veruju u Njega? (Trebalo bi.) Stvoreno biće treba da živi uzdajući se u Božje reči. U Božjim očima, takvi su ljudi istinska stvorena bića. Tako možeš redovno razmišljati o tome koje su tvoje reči, koji tvoji postupci i koja načela tvog ponašanja, ciljevi tvog postojanja i načini ophođenja sa svetom u skladu sa istina-načelima, u skladu sa onim što Bog traži od čoveka, a koji od njih nemaju nikakve veze sa rečima i zahtevima Božjim. Ako često razmišljaš o tim stvarima, postepeno ćeš postići ulazak. Ako ne razmišljaš o tim stvarima, onda nema koristi od toga da ulažeš tek površne napore; ako postupaš rutinski, slediš pravila i učestvuješ u obredima, to ti na kraju neće doneti ništa. Šta je dakle, tačno, vera u Boga? Vera u Boga je u stvari proces postizanja Božjeg spasenja i proces pretvaranja iz ljudskog bića iskvarenog Sotonom u ono što je, u Božjim očima, istinsko stvoreno biće. Ako neko nastavi da se uzdaje u svoju sotonsku narav i prirodu da bi živeo, da li on, u Božjim očima, ispunjava uslove da bude stvoreno biće? (Ne ispunjava.) Kažeš da veruješ u Boga, priznaješ Boga, priznaješ Njegovu neprikosnovenost i priznaješ da ti On daje sve, ali da li proživljavaš Božje reči? Da li živiš u skladu sa Njegovim zahtevima? Da li slediš Njegov put? Da li stvoreno biće kao što si ti može doći pred Boga? Jesi li u stanju da živiš zajedno sa Bogom? Imaš li bogobojažljivo srce? Da li su ono što proživljavaš i put kojim koračaš u skladu sa Bogom? (Nisu.) Pa šta je onda smisao tvoje vere u Boga? Jesi li zakoračio na pravi put? Ti veruješ u Boga samo formalno i na rečima. Veruješ u Boga i priznaješ ime Božje, priznaješ da je Bog tvoj Stvoritelj i Suveren, ali nisi u suštini prihvatio Njegovu suverenost i Njegove orkestracije i stoga ne možeš biti u celosti u skladu sa Njim. To znači da smisao tvoje vere u Boga još nije u potpunosti ostvaren. Iako veruješ u Boga, nisi još odbacio svoju iskvarenost i postigao spasenje, nisi još zakoračio u istina-stvarnost u koju je trebalo da, u svojoj veri u Boga, zakoračiš. To je greška. Kada ovako na to gledamo, vera u Boga nije jednostavna stvar.

Da li sada osećate u svom srcu da je važno razumeti Božju reč i upražnjavati istinu? (Osećamo.) Svi znate da je važno upražnjavati istinu, ali to učiniti nije jednostavna stvar, već prožeta teškoćama. Kako se to može ispraviti? Moraš doći pred Boga u molitvi svaki put kad te zadese teškoće i moraš tražiti istinu u Božjim rečima, da bi rešio sopstvene teškoće, ispravio sopstvene mane i rešio teškoće u spoljnoj sredini te počeo da upražnjavaš istinu. Kada to doživiš, imaćeš nadu da ćeš steći Božje odobravanje. Ako si bolje razumeo istinu i u stanju si i da je upražnjavaš, onda možeš da postaneš onaj koji sledi Božji put, a time će i tvoja vera naići na Božje odobravanje. Ako kažeš da priznaješ Božje ime i da veruješ da On ima suverenost nad svim stvarima i da je Stvoritelj, ali u tvom životu nema ni mrvice nečega što je u vezi sa istinom, sa Božjim zahtevima ili sa onim što bi stvoreno biće trebalo da radi, neće li tada tvoj kraj biti pun nevolja? Može li neko ko nema nikakve veze sa ovim stvarima doći Bogu? Kažeš da možeš da dođeš Bogu, ali da li Bog odobrava veru kao što je tvoja? Ne odobrava, a šta to znači? Znači da Bog niti priznaje niti mu je potrebno stvoreno biće poput tebe. Ako Bog ne priznaje i ne odobrava tvoju veru, može li onda odobriti tebe kao osobu? (Ne može.) Ovo je kraj: Bog te neće spasti i tvoj će kraj biti rešen! Je li to ishod koji sebi želite? (Nije.) Kakav ishod želite? (Da naiđemo na Božje odobravanje.) Da bi dobio Božje odobravanje, šta prvo moraš da razumeš? U šta prvo moraš da uđeš? Pre svega, moraš da znaš koji su ljudski postupci Bogu ugodni, a koji neugodni. Prvo te stvari pobroj, da ih jasno razumeš; a onda, kada budeš radio stvari, znaćeš kako da se ponašaš. Eto koliko je jednostavno. Je li lako pobrojati te stvari? Vrlo je lako. Od onih koji su činili zlo i koji su u prošlosti uklonjeni, pobroj sve što su radili a čega se Bog gnuša, pobroj sve lekcije kojima nas uče njihovi neuspesi i ne čini ni jednu od tih loših stvari. Onda pobroj dobro ponašanje svih onih koje je Bog odobrio i čini više tih stvari. Na taj ćeš način dobiti Božje odobravanje. Moraš da shvatiš šta da radiš i da upražnjavaš da bi bio što više u skladu sa Božjim namerama i moraš u srcu da razumeš kojih se ljudi i stvari Bog najviše gnuša, a koji su Mu ljudi i stvari najviše po volji. Moraš da znaš kako da ih razlikuješ, a najbolje je da ih razvrstaš i pobrojiš da bi ih jasno razumeo. Najvažnije je da imaš taj aršin i tu granicu u svom srcu. Pomoću tog načela, tog aršina, te granice, imaćeš načela za postupanje i bićeš u stanju da obavljaš stvari u skladu sa načelima. Ako, pak, ne budeš imao to načelo i taj aršin, nećeš imati sigurnost kada budeš činio stvari i nećeš znati koje su od stvari koje radiš zle, a koje dobre. Ti možda misliš da nešto nije zlo, ali u Božjim očima jeste; ili možda misliš da je nešto dobro, dok je u Božjim očima to zlo. Ako sve to radiš, nije li to problematično? Ako hotimično i beskonačno radiš stvari koje Bog ne odobrava, a samo mali broj stvari koje odobrava, ali misliš da si učinio veoma mnogo takvih stvari, ne znači li to da si smeten? Ako se većina stvari koje radiš u Božjim očima smatra zlim, može li te On i dalje odobravati? (Ne može.) Znajući da Bog nešto ne odobrava, treba li to ipak da radiš ili ne treba? (Ne treba.) Da li je činjenica da to radiš zlo ili dobro delo? (Zlo delo.) Ako prepoznaš da je u pitanju zlo delo i nakon toga više nikada to ne ponoviš, kako se to zove? Napuštanje nasilja u tvojim rukama, što je znak istinskog pokajanja. Ako znaš da si učinio zlo i siguran si da Bog to ne odobrava, treba da imaš pokajničko srce. Ako, pak, ne razmišljaš o sebi i umesto toga braniš i racionalizuješ svoje zlodelo, onda si u nevolji: sigurno ćeš biti uklonjen i nećeš više ispunjavati uslove za obavljanje svoje dužnosti. Koje je, dakle, načelo kojim treba ovladati i put kojim treba krenuti u obavljanju svoje dužnosti? S kojom namerom treba postupati da bi se zadobilo Božje odobravanje? (Tražiti istinu i osetiti Božje namere u svim stvarima.) Svi to znaju, ali da li im to znanje pomaže da to sprovedu u delo? Kada jednom to razumemo, možemo li ga sprovesti u delo? (Ne možemo.) Šta onda možeš da uradiš? Moraš da se moliš i da se uzdaš u Boga, moraš da patiš za istinu i da ostaviš po strani svoje ambicije, želje, namere i telesna zadovoljstva. Ako ih ne ostaviš po strani ali i dalje želiš da dođeš do istine, nije li to onda puko sanjarenje? Neki žele i da razumeju i da dođu do istine; žele da se daju Bogu, ali ne mogu ničeg da se odreknu. Ne mogu da se odreknu svoje budućnosti, ne mogu da se odreknu telesnih zadovoljstava, ne mogu da se odreknu zajedništva svoje porodice, svoje dece i roditelja, niti mogu da se odreknu svojih namera, svojih ciljeva, ni svojih želja. Šta god da ih zadesi, uvek stavljaju sebe, svoje poslove i svoje sebične potrebe na prvo mesto, a istinu na poslednje; zadovoljavanje telesnih potreba i njihovih sotonskih, iskvarenih naravi na prvom je mestu, a upražnjavanje Božje reči i udovoljavanje Bogu je sekundarno i na poslednjem je mestu. Mogu li takvi ljudi naići na Božje odobravanje? Mogu li ikada ući u istina-stvarnost, ili udovoljiti Božjim namerama? (Ne mogu nikada.) Ako si, naizgled, ispunio svoju dužnost i nisi bio dokon, ali tvoja iskvarena narav nije ni najmanje popravljena, slediš li Božji put? (Ne slediš.) Vi razumete ove stvari, ali kada istinu treba sprovesti u delo, to je težak posao. Tvoja patnja i ispaštanje treba da budu utrošeni na upražnjavanje istine, a ne na povinovanje pravilima i praćenje postupka. Koliko god da patiš radi istine, vredi, a patnja koju pretrpiš zbog upražnjavanja istine da bi udovoljio Božjim namerama Njemu je prihvatljiva i On je odobrava.

Koji su problemi sada pred vama? Jedan je taj da ne razumete pojedinosti mnogih istina i nemate aršin u svojim srcima pomoću kojeg biste ih raspoznavali; štaviše, teško je upražnjavati istine koje ne razumeš. Pretpostavimo da je upražnjavati istinu na početku teško, ali što je više upražnjavaš, to postaje lakše; što je više upražnjavaš, to manje tvoja iskvarena narav pobeđuje; istina sve više stiče prednost, kao i volja da se upražnjava istina; tvoje stanje postaje sve normalnije, a sebične telesne želje i tvoje ljudske zamisli sve ređe preovlađuju. To je normalno i ima nade da ćeš zadobiti Božje odobravanje. Ali pretpostavimo da već dugo upražnjavaš istinu, a tvoji interesi, sebične želje, namere i iskvarena narav ipak i dalje preuzimaju vođstvo u svakom aspektu i detalju tvog života. Upražnjavanje istine ti i dalje teško pada i, iako vršiš svoju dužnost, većina onoga što radiš nije povezana sa upražnjavanjem istine. Zar ne mislite da je to problematično? Svakako će biti! Bez obzira na to u kojoj si crkvi i kakvo ti je okruženje, te stvari nisu važne. Važno je da li tvoje stanje stremljenja istini napreduje, da li tvoj odnos sa Bogom postaje sve normalniji, da li tvoja savest, razum i ljudskost postaju normalniji, da li tvoja odanost i pokornost Bogu rastu. Ako pozitivne stvari u tebi rastu i preovlađuju, ima nade da ćeš doći do istine. Ako, pak, nikada nije bilo ni traga ovih pozitivnih stvari u tebi, onda nisi nimalo napredovao i u tvojoj naravi nije došlo ni do jedne jedine promene. Kako možeš imati život-ulazak ako uopšte ne upražnjavaš istinu? Neki kažu: „Upražnjavao sam je i trudio sam se. Kako to da ne vidim nikakve rezultate?” Šta znači to odsustvo rezultata? Znači da nisi upražnjavao istinu. Bez obzira na to koliko si puta pokušao da je upražnjavaš, krajnja posledica je da si i dalje ophrvan svojom iskvarenom naravi i sotonskom prirodom, što znači da nisi koristio istina-stvarnost i Božju reč da prevaziđeš svoju sotonsku, iskvarenu narav. Može li se tako reći? (Može.) Jesi li onda neko ko prevazilazi teškoće ili promašen čovek? (Promašen čovek.) To znači biti promašen čovek, a ne čovek koji prevazilazi teškoće. Kada upražnjavaš istinu, u tvom se srcu vodi borba. Nisi u stanju da ostaviš svoje namere po strani, ali razumeš šta govori istina i koji su Božji zahtevi. U tom procesu borbe, ti ostavljaš istinu po strani; ne upražnjavaš je. Na kraju zadovoljavaš sopstvene sebične želje, razotkrivaš svoju iskvarenu narav, a ono što proživljavaš je tvoja sotonska priroda, bez upražnjavanja istine. Koja je, dakle, krajnja posledica? (Neuspeh.) Pretpostavimo da na kraju ne pobediš u toj borbi i da živiš u skladu sa svojom sotonskom naravi kao i pre: biraš da ne sprovodiš Božje reči u delo, stavljaš sopstvene interese na prvo mesto, zadovoljavaš svoje želje i svoju sebičnost, a ne udovoljavaš Bogu i nisi na strani istine. To znači da si promašen čovek od glave do pete, a to je jedna vrsta ishoda borbe. Šta je druga vrsta posledice borbe? Ljudi, kada ih određeni događaji zadese, vode i unutrašnju borbu. Osećaju se nelagodno, uznemireno i slabo, čak su i njihovo dostojanstvo i karakter dovedeni u pitanje, a njihova taština ne može se zadovoljiti. Štaviše, suočavaju se sa orezivanjem ili ih drugi gledaju s visine, ili bivaju poniženi, ostaju i bez dostojanstva i bez karaktera. Ali kada se nađu u takvoj situaciji, mogu da se pomole Bogu i kada to učine njihova su srca ojačana i, tražeći istinu, vide stvari jasno. Upražnjavaće istinu sa izvanrednom snagom, čvrsti u svojoj rešenosti. „Ne želim ni ugled, ni status, ni taštinu. Čak i ako me drugi nipodaštavaju i pogrešno razumeju, ja sada biram da udovoljim Bogu i da upražnjavam istinu, da bih dobio Božje odobravanje i da bi Bog bio zadovoljan sa mnom u ovoj stvari i da ne bih povredio Njegovo srce.” Konačno će ostaviti po strani svoj ugled i taštinu, svoje namere, svoje ambicije i sebičnost i stajaće na strani Boga, istine i pravde. Pošto su upražnjavali istinu, njihova su srca zadovoljna, u miru i puna radosti. Osećaju Božji blagoslov i osećaju da je dobro upražnjavati istinu; upražnjavanjem istine, njihova srca dobijaju zadovoljstvo i hranu, a oni sami osećaju da žive kao ljudska bića, umesto da njima upravlja i drži ih zarobljenima njihova sotonska i iskvarena narav. Pošto su svedočili za Boga i bili postojani u svedočenju i na položaju u kojem stvoreno biće i treba da bude, osećaju duševni mir, uživanje i sreću u srcima. To je druga vrsta posledice. Kakva je ovakva posledica? (Dobra.) Ali je li lako postići to „dobro”? (Nije.) To „dobro” se mora osvojiti u procesu borbe i moguće je da će, u borbi, ljudi jednom ili dvaput posrnuti. Ali neuspeh sa sobom nosi i nauk: On ljude tera da osete težinu svoje savesti zbog neupražnjavanja istine, da duguju Bogu i da im srca trpe patnju i bol. Kada se kasnije budu suočavali sa takvim okolnostima, ljudi će nesvesno postajati sve bolji u prevazilaženju svoje sotonske, iskvarene naravi; postepeno će apsolutno izabrati da upražnjavaju istinu da bi ugodili srcu Božjem. To je normalan proces prevazilaženja sotonske, iskvarene prirode i upražnjavanja istine da bi se udovoljilo Božjim namerama.

Da li vam je sada teško da upražnjavate istinu? Ili je teško da radite po svojoj volji i da ne upražnjavate istinu? (Teško je upražnjavati istinu.) A raditi po svojoj volji? (To je lako.) To otkriva vaš pravi rast: niko od vas se nije nimalo promenio i još uvek niste u stanju da upražnjavate istinu. Kako je jadan takav rast! Svi mislite da je upražnjavati istinu teško, a raditi po svojoj volji lako, što je dokaz da ste i dalje nesposobni da upražnjavate istinu. Za vas je postalo prirodno da sledite sklonosti tela; navikli ste se na to kao da je u pitanju neko pravilo, pa stoga mislite da je preteško upražnjavati istinu: u stalnom ste strahu da će vaše samopoštovanje i status biti oštećeni, pa ne upražnjavate istinu, već postupate po svojim zamislima. Jednom jedinom mišlju čovek postaje kukavica, promašen čovek u zatočeništvu svoje sotonske, iskvarene naravi te gubi i svoje svedočenje i Božje odobravanje. Eto kako je to lako. Ali je li isto tako lako postati neko ko upražnjava istinu i svedoči za Boga? Za to je potreban proces. Kada čovek prihvati istinu, u njegovom umu se odigrava stalna borba, u kojoj stvari naginju čas na ovu, čas na onu stranu. Postoji stalna unutrašnja borba i na kraju, ta borba se okončava zaključkom: oni koji vole istinu, upražnjavaju je, svedoče i postaju ljudi koji prevazilaze teškoće; oni koji ne vole istinu imaju previše samovolje, a premalo ljudskosti, slabog su karaktera i dostojni prezira – takvi ljudi biraju da zadovolje sopstvenu sebičnost i želje i potpuno su pod vlašću svoje sotonske, iskvarene naravi. Kada ti se dese izvesne stvari u svakodnevnom životu, da li nadvladaš svoju sotonsku, iskvarenu narav? Ili te ona drži pod svojom vlašću i upravlja tobom? U kakvom si stanju većinu vremena? Na osnovu toga može da se proceni da li si osoba koja primenjuje istinu. Ako ste većinu vremena u stanju da prevaziđete svoju sotonsku, iskvarenu narav i da postanete onaj koji svedoči, tada ste osoba koja upražnjava i voli istinu. Ako većinu vremena zadovoljavate sopstvene sebične želje i niste u stanju da prevaziđete svoju sotonsku, iskvarenu narav i da budete na strani istine, da upražnjavate istinu i da udovoljite Bogu, onda ste čovek koji niti upražnjava istinu, niti ima istina-stvarnost. Očigledno je da su ljudi koji nemaju istina-stvarnost ljudi koji veruju u Boga ali nemaju život-ulazak. Ocenite se, dakle: jeste li većinu vremena na strani tela? Ili ste na strani istine? Male stvari koje se ne tiču istine se ne računaju, ali kada se dogode velike stvari koje od vas zahtevaju da birate, jeste li na strani istine ili na strani tela? (Prvo smo na strani tela; ali posle borbe stajemo na stranu istine, kada razumemo deo istine kroz molitvu i traganje.) Ispravno je reći da čovek može stati na stranu istine kada razume istinu, ali to što si se pobunio protiv tela ne znači nužno da upražnjavaš istinu. Istina se ne upražnjava pobunom protiv tela i uzdržavanjem od onoga što želiš; naprotiv, da bi upražnjavao istinu moraš da se pridržavaš načela istine i da ih sprovodiš u delo. U kakvim se, dakle, vi situacijama uobičajeno nalazite? (Ono što zovemo pobunom protiv tela nije baš upražnjavanje istine; to je u stvari praktikovanje samokontrole.) Izgleda da je to slučaj sa većinom ljudi, zar ne? (Tako je.) U kom ste, dakle, vi stanju sada? Da li tek treba da zakoračite u istina-stvarnost? (Treba.) Ako verujete u Boga bez život-ulaska, znači da niste još zakoračili u istina-stvarnost; to je stanje u kojem se nalazite, pa ima mnogo stvari koje ne umete da razaznate. A zašto ne umeš da ih razaznaš? Pa, zato što si razumeo samo pojedine reči i doktrine, ali nisi još razumeo istinu i zakoračio u stvarnost, tako da nemaš iskustva mnogih stanja. Još ih nisi doživeo, pa ne možeš jasno ni da ih objasniš. Tako stvari stoje. Šta god da je u pitanju, moraš to sam da doživiš, a kada budeš doživeo, znaćeš sve detalje. Tvoja osećanja, misli i proces tvog sticanja iskustva će biti detaljni, a upravo ti detalji su osobina stvarnosti. Bez njih imaš samo površno znanje, pa to što znaš ponavljaš kao papagaj. Površno znanje znači da si se zaustavio na bukvalnom shvatanju, da nisi još usvojio to znanje i da si još uvek daleko od ulaska u istina-stvarnost. Može li se tako reći? (Može.) Morate postupati u skladu sa današnjom besedom i morate naučiti da duboko razmišljate. Da bi upražnjavao istinu, moraš i duboko da razmišljaš, a ako razmišljaš dok upražnjavaš i upražnjavaš dok razmišljaš, sve bolje ćeš razumeti detalje istine, tvoje poznavanje istine će se produbiti; na taj način možeš zaista da doživiš istina-stvarnost. Tek kada je naučiš i doživiš, možeš da poseduješ istina-stvarnost.

Odlomak 17

Ljudi misle da je istinu teško primenjivati, pa zašto su onda neki ljudi u stanju da je primenjuju? Sve zavisi od toga da li čovek voli istinu. Neki kažu da su oni koji primenjuju istinu ljudi sa dobrom ljudskošću. Ova izjava je tačna. Neki ljudi imaju dobru ljudskost i mogu donekle da primenjuju istinu. Međutim, nekim ljudima manjka ljudskosti i teško im je da primenjuju istinu, što znači da moraju malo da propate da bi to mogli da učine. Recite Mi, da li čovek koji ne primenjuje istinu traži istinu u svojim postupcima? On je uopšte ne traži. On smišlja neke svoje namere i smatra da će biti dobro i u njegovom interesu ako ih bude sproveo u delo, pa postupa prema tim svojim namerama. Istinu ne traži zato što s njegovim srcem nešto nije u redu, jer njegovo srce nije kako treba. On ne traži, ne ispituje, niti se pred Bogom moli; samo tvrdoglavo postupa prema sopstvenoj želji. Takav čovek naprosto ne voli istinu. Iako prema istini ne gaji ljubav, on određene stvari može da radi u skladu sa načelima, kao i stvari koje ne krše ta načela. Međutim, sȃm izostanak kršenja načela ne znači da je čovek tražio Božje namere. Za to bi se moglo reći da je čista slučajnost. Neki ljudi određene stvari rade zbunjeno i nasumično, bez ikakvog traženja, ali su u stanju da sebe naknadno preispitaju. Ako otkriju da je takvo postupanje nespojivo sa istinom, sledeći put će se od toga uzdržati. Za ovo se može reći da u sebi sadrži određenu meru ljubavi. Takav čovek je u stanju da se u određenoj meri promeni. Oni koji nemaju ljubav prema istini, neće je tražiti u datom trenutku, niti će sebe ispitivati kasnije. Oni nikada ne preispituju da li su stvari koje čine na kraju ispravne ili pogrešne, tako da uvek krše načela i istinu. Čak i ako rade nešto čime ne krše načela, to nije u skladu sa istinom, a to takozvano nekršenje načela naprosto je stvar pristupa. U kakvom je onda stanju takav čovek kad postupa prema sopstvenoj želji? On ne postupa u nekom ošamućenom i smetenom stanju, i ne radi se o tome da mu nije bilo jasno da li je takvo postupanje zaista u skladu sa istinom ili nije. To nije okolnost u kojoj se nalazi, već on tvrdoglavo istrajava u postupanju prema sopstvenoj želji; odlučio je da se ponaša na taj način, bez apsolutno ikakve namere da traži istinu. Ako zaista traži Božje namere, pre nego što Božje namere u potpunosti shvati, razmotriće ovaj pravac delovanja: „Počeću to na ovaj način. Ako je to u skladu sa istinom, nastaviću ovim putem; ako nije u skladu sa istinom, brže-bolje ću to popraviti i prestati da se ponašam na takav način.” Bude li u stanju da istinu traži na ovaj način, u budućnosti će moći da se promeni. Bez ove namere, on neće moći da se promeni. Kad čovek koji ima srce preduzme neku radnju, on može da pogreši samo jednom, najviše dvaput – jednom ili dvaput, a ne tri ili četiri puta, to predstavlja normalan razum. Ako je u stanju da istu grešku počini tri ili četiri puta, to dokazuje da nema ljubavi prema istini, kao i da ne traži istinu. Ovakav čovek definitivno nije osoba sa ljudskošću. Nakon što jednom ili dvaput pogreši, ako u srcu nema nikakvu reakciju, ako nema grižu savesti, onda će istu grešku učiniti tri ili četiri puta, i takva osoba naprosto nije u stanju da se promeni; on je upravo takav – potpuno ga je nemoguće iskupiti. Ako nakon što jednom pogreši, oseti da u vezi sa onim što je uradio nešto nije u redu, ako sebe zbog toga izrazito mrzi i u svom srcu oseća krivicu, ako se nalazi u ovakvom stanju, kad se ponovo bude bavio sličnim stvarima, ponašaće se bolje i malo-pomalo više neće praviti istu grešku. Čak i ako to bude poželeo u svom srcu, više neće tako postupiti. Ovo je jedan vid promene. Možda ćeš reći: „Moja pokvarena narav se ne može promeniti.” Da li je tačno da se ne može promeniti? Radi se o tome da ti ne želiš da se menjaš. Ako si voljan da primenjuješ istinu, zar i dalje ne bi bio u stanju da se promeniš? Ljudima koji to kažu nedostaje moć volje. Svi oni su bednici dostojni prezira. Nisu spremni da izdrže patnju. Ne žele da primenjuju istinu, već kažu da istina ne može da ih promeni. Zar takav čovek nije izrazito lažljiv? Radi se o tome da on nije u stanju da primenjuje istinu, ljudskost mu je falična, a ipak nikad ne upozna sopstvenu prirodu. Često posumnja u to da li delo Božje može da upotpuni čoveka ili ne može. Takav čovek ne namerava da svoje srce ikad preda Bogu, ne planira da ikada izdrži nevolje. Ovde ostaje samo da ne bi propustio priliku da mu se u budućnosti posreći. Takav čovek je lišen ljudskosti. Da je on čovek sa ljudskošću, čak i ako Sveti Duh očito ne deluje na njemu i ako on tek donekle shvata istinu, da li bi mogao da se upusti u zlodela? Čovek sa ljudskošću, nezavisno od toga da li Sveti Duh deluje na njemu, neće biti u stanju da se upusti u zlodela. Neki ljudi bez ljudskosti mogu da obavljaju određena dobra dela samo pod uslovom da Sveti Duh deluje na njima. Kad Sveti Duh na njima ne deluje, njihova se priroda razotkriva. Ima li ikog na kome Sveti Duh može uvek da deluje? I među nevernicima neki ljudi imaju dobru ljudskost, na njima Sveti Duh takođe ne deluje, pa se ipak ne upuštaju ni u kakva rđava dela. Ako veruješ u Boga, kako možeš da se upuštaš u rđava dela? To ukazuje na problem ljudske prirode. Ako Sveti Duh ne deluje na ljudima, njihova priroda se razotkriva. Ako Sveti Duh na njima deluje, Sveti Duh će ljude pokrenuti, dajući im prosvećenje i prosvetljenje, pružajući im nalet snage, tako da mogu da obave neka dobra dela. U tom slučaju, nije reč o tome da je tim ljudima priroda dobra, već su u pitanju rezultati postignuti delom Svetoga Duha. Međutim, bez delovanja Svetog Duha na njima, ljude vole da slede sopstvene želje, što ih dovodi do toga da nesvesno učine neke loše stvari. Tek tada se otkriva njihova prava priroda.

Kako se može rešiti ljudska priroda? Sve započinje razumevanjem suštine ljudske prirode koju čovek mora da raščlani prema Božjim rečima da bi se videlo da li je ona pozitivna ili negativna i da li se opire Bogu ili se Bogu pokorava. Čovek to mora da čini sve dok ne shvati svoju priroda-suštinu; tek tada može istinski da omrzne sebe i pobuni se protiv svog tela. U isto vreme, čovek mora razumeti Božje namere i zahteve. Šta je tvoj cilj u stremljenju ka istini? Moraš da postigneš promene u svojoj život-naravi. Kad se tvoja narav promeni, steći ćeš istinu. Uz svoj trenutni rast, kako možete da sprečite sebe da činite zlo, da se opirete Bogu ili da činite stvari koje povređuju istinu? Ako želiš da se promeniš, moraš da razmotriš ova pitanja. Da bi se pozabavio problemom loše prirode, moraš da shvatiš koje iskvarene naravi imaš i šta si u stanju da uradiš. Moraš da dokučiš koje mere treba da preduzmeš i kako da ih sprovedeš u delo da bi kontrolisao svoju lošu prirodu. Ovo je ključno pitanje. Kad ti je u umu zbrka, a u duši vlada tama, moraš da znaš kako da tražiš istinu da bi to rešio, kako da pravilno ispunjavaš svoje dužnosti i kako da kreneš pravim putem. Za sebe moraš da uspostaviš načelo. To će zavisiti od volje pojedinca i od toga da li je reč o čoveku koji Boga želi ili ne želi. Recimo da postoji neki čovek koji ima kratak fitilj. Sebi je napravio tablu i na njoj napisao: „Obuzdaj svoj temperament”. Zatim ju je okačio na zid svoje radne sobe da mu posluži kao sredstvo da sebe obuzda i da sebe upozori. Možda ovo i pomogne, no, može li to u potpunosti da reši problem? Nikako. Uprkos tome, ljudi treba da se suzdržavaju. U prvom planu je potreba da se reši problem njihove iskvarene naravi. Da bi razrešili probleme u vezi sa svojom prirodom, ljudi moraju da krenu od sopstvene samospoznaje. Samo ako jasno sagledaju suštinu svoje iskvarene naravi, oni sebe mogu da omrznu i da se pobune protiv tela. I za pobunu protiv tela se zahteva posedovanje načela. Može li se čovek pobuniti protiv tela ako je smeten? Čim naiđe na problem, on se prepušta telu. Neke ljude može da opčini i sȃm prizor lepe žene. Ako to važi i za tebe, moraš za sebe da uspostaviš određeni obrazac. Kad ti priđe neka lepa žena, hoćeš li samo otići sa tog mesta ili ćeš učiniti nešto drugo? Šta treba da uradiš ako ona pokuša da te uhvati za ruku? Ako nemaš načela, spotaći ćeš se pri susretu sa takvom situacijom. Šta treba da uradiš ako te obuzme pohlepa pri pogledu na novac i bogatstvo? Treba da se konkretno posvetiš ovom problemu i da se usredsrediš na ličnu obuku da bi ga rešio, pa ćeš s vremenom postepeno moći da se pobuniš protiv tela. U rešavaju iskvarene prirode, postoji jedno prilično važno načelo, a sastoji se u tome da sve svoje probleme treba da izneseš pred Boga i da sebe preispitaš. Osim toga, svake večeri moraš da ispitaš svoja stanja od tog dana i da proučiš sopstveno ponašanje: koji su tvoji postupci bili učinjeni u skladu sa istinom, a koji su predstavljali kršenje načela? Ovo je još jedno načelo. Ove dve stavke su najvažnije. Prema prvoj stavci, kad se otkrije tvoja iskvarenost, moraš da razmišljaš o sebi. Prema drugoj stavci, moraš naknadno da razmišljaš o sebi i da tražiš istinu. Treća stavka se sastoji u tome da moraš da budeš načisto šta znači primenjivati istinu i postupati prema načelu. Ako ove stvari možeš zaista da shvatiš, onda ćeš moći da postupaš ispravno. Budeš li se pridržavao ova tri načela, moći ćeš da se obuzdaš, sprečavajući sebe da otkrivaš ili da ispoljavaš svoju iskvarenu prirodu. To su osnovna načela pri rešavanju vlastite prirode. Uz primenu ovih načela, ako pokušaš da radiš u pravcu istine i da ostaneš u granicama normalnog stanja čak i kad Sveti Duh ne deluje na tebi ili ako je prošlo mnogo vremena otkako je neko sa tobom razgovarao u zajedništvu, ti si onda čovek koji voli istinu i koji se buni protiv tela. Robovi su oni koji uvek zavise od drugih koji će sa njima u zajedništvu razgovarati o istini i orezivati ih. Takvi su ljudi falični i nesposobni su da žive samostalno. Oni koji postupaju bez načela ponašaće se nepromišljeno i izgubiće kontrolu nad sobom ako neko vreme nisu orezani ili se sa njima nije razgovaralo u zajedništvu. Kako takav čovek može iznova da uveri Boga? Dakle, da bi rešio problem prirode moraš da se pridržavaš ova tri načela. To će te sprečiti da učiniš neke velike prestupe i osiguraće da se Bogu ne opireš ili da Ga ne izdaš.

Odlomak 18

Mnogi ljudi su spomenuli isti problem: nakon slušanja besede Svevišnjeg, osećaju da su vedri i puni energije i da više nisu negativni. Međutim, ovo stanje traje samo desetak dana i onda ponovo postane nenormalno i ljudima nedostaje energije. Ne znaju kako da nastave i šta da rade. Kakav je ovo problem? Šta mu je u korenu? Da li ste ikada o tome razmišljali? Neki kažu da je koren problema u tome što se ljudi ne usredsrede na istinu. Kako onda budeš u normalnom stanju nakon slušanja besede? Zašto se osećaš naročito srećno i slobodno nakon što si čuo istinu? Neki kažu da je to delo Svetog Duha. Zašto onda Sveti Duh više ne deluje nakon desetak dana? Neki kažu da je to zato što su se ulenjili i više se ne trude da budu bolji. Zašto onda Sveti Duh i dalje ne deluje na ljude koji se trude da budu bolji? Zar se i ti ne trudiš da budeš bolji? Zašto Sveti Duh ne deluje? Razlozi koje ljudi za to daju nisu u skladu sa stvarnošću. Problem je u tome što se, bez obzira na to da li Sveti Duh deluje ili ne, čovekova saradnja ne može zanemariti. Kada osoba koja voli istinu postane kadra da razume istinu jasno, stalno će održavati normalno stanje, bez obzira na to da li je u pitanju period u kom Sveti Duh deluje. S druge strane, ako neko ne voli istinu, čak iako razume istinu naročito jasno i čak iako Sveti Duh značajno deluje, istina koju on može primenjivati i dalje će biti ograničena. Moći će da primenjuje samo malo od istine tokom tog kratkog vremena kad je srećan. Veći deo vremena će i dalje postupati po sopstvenim opredeljenjima i često pokazivati svoju iskvarenu narav. Znači, da li je stanje neke osobe normalno i da li ona može da primenjuje istinu ne zavisi u potpunosti od delovanja Svetog Duha. Takođe ne zavisi potpuno od toga da li je istina jasna toj osobi. Zavisi od toga da li ta osoba voli istinu i da li je voljna da primenjuje istinu. Obično, osoba sluša propovedi i besede i, na neko vreme, stanje joj je prilično normalno. To je rezultat shvatanja istine; istina te navodi da budeš svestan sopstvene iskvarene prirode, srce ti je srećno i oslobođeno, a tvoje stanje se poboljšava. Ali nakon nekog vremena, mogao bi se iznenada suočiti s nečim što ne znaš kako da iskusiš, srce ti postaje mračnije nego pre i nesvesno zanemaruješ istinu; ne pokušavaš da tragaš za Božjim namerama u svojim postupcima, sve činiš po sopstvenoj volji i nemaš nameru da uopšte primenjuješ istinu. Kako vreme prolazi, ti gubiš istinu koju si nekada razumeo. Stalno pokazuješ svoju sopstvenu iskvarenu narav, ne tragaš za Božjim namerama kad se suočiš sa stvarima, a čak i kad se približiš Bogu, samo se pretvaraš. Onog trenutka kad to shvatiš, srce ti se već udaljilo od Boga i već si se opirao Bogu u mnogim stvarima i čak izgovorio i neka huljenja na Boga. Ovo je veoma zabrinjavajuće. Iskupljenje je i dalje moguće za one koji nisu predaleko odmakli tim putem, ali nije moguće za one koji su toliko daleko otišli da hule na Boga i suprotstavljaju Mu se, takmičeći se za položaj, kao i za hranu i odeću, za njih nema iskupljenja. Cilj razgovora u zajedništvu o istini očigledno je da se ljudi osposobe da razumeju i primenjuju istinu i postignu promene u svojoj naravi. Ne radi se samo o tome da im se unese svetlost i malo sreće u srce kad napokon shvate istinu. Ako razumeš istinu ali je ne primenjuješ, onda razgovori u zajedništvu i razumevanje istine nemaju smisla. U čemu je problem kad ljudi razumeju istinu ali je ne primenjuju? To je dokaz da oni ne vole istinu, da u svojim srcima ne prihvataju istinu, a u tom slučaju će biti izostavljeni iz Božjih blagoslova i propustiti priliku za spasenjem. Što se tiče toga da li su ljudi kadri ili ne da dostignu spasenje, presudno je to da li su kadri da prihvate i primenjuju istinu. Ako primenjuješ sve istine koje si razumeo, primićeš prosvećenje, prosvetljenje i vođenje Svetim Duhom, i moći ćeš da uđeš u istinu-stvarnost, dostići ćeš dublje razumevanje istine i zadobiti istinu kao i Božje spasenje. Neki ljudi nisu u stanju da primenjuju istinu, uvek se žale da ih Sveti Duh ne prosvećuje ili ne prosvetljuje, da im Bog ne daje snage. Ovo je pogrešno; ovo je nerazumevanje Boga. Prosvećenje i prosvetljenje od Svetog Duha izgrađeno je na temeljima ljudske saradnje. Ljudi moraju biti iskreni i voljni da primenjuju istinu, i bez obzira na to da li im je razumevanje duboko ili površno, moraju biti kadri da primenju istinu. Tek tada će ih Sveti Duh prosvetiti i prosvetliti. Ako ljudi razumeju istinu, ali je ne primenjuju – ako prosto čekaju da Sveti Duh deluje i primora ih da je primenjuju – zar tad nisu krajnje pasivni? Bog nikad ne primorava ljude da rade bilo šta. Ako ljudi razumeju istinu, ali nisu voljni da je primenjuju, to pokazuje da ne vole istinu, ili da im je stanje nenormalno i da postoji nekakva blokada. Ali ako su ljudi kadri da se mole Bogu, i Bog će delovati; samo ako nisu voljni da primenjuju istinu i ako se ne mole Bogu, tada Sveti Duh neće imati načina da deluje u njima. Zapravo, u kakvoj god nevolji da su ljudi, ona uvek može biti rešena; ključno je to da li mogu da primenjuju istinu ili ne. U današnje vreme, problemi iskvarenosti u vama nisu rak, nisu neka neizlečiva bolest. Ako čvrsto odlučite da primenjujete istinu, primićete delo Svetog Duha i ove iskvarene naravi moći će da se promene. Sve zavisi od toga da li možeš čvrsto da odlučiš da ćeš primenjivati istinu, to je ključno. Ako primenjuješ istinu, ako koračaš putem traganja za istinom, onda ćeš moći da primiš delo Svetog Duha i svakako možeš biti spašen. Ako je put kojim koračaš pogrešan, onda ćeš izgubiti delo Svetog Duha, jedan pogrešan korak pratiće drugi, te će za tebe sve biti svršeno, i bez obzira na to koliko narednih godina veruješ, nećeš uspeti da stekneš spasenje. Na primer, kada rade, neki ljudi nikad ne misle o tome kako da obavljaju posao na način koji pomaže Božjoj kući i koji je u skladu s Božjim namerama – rezultat toga je da čine mnogo sebičnih i podlih stvari koje su Bogu gadne i mrske; i radeći tako, otkriveni su i uklonjeni. Ako ljudi u svim stvarima uspevaju da tragaju za istinom i primenjuju istinu, onda su već na pravom putu vere u Boga i stoga ima nade da postanu neko ko živi u skladu s Božjim namerama. Neki ljudi razumeju istinu, ali je ne primenju. Umesto toga, veruju da istina nije ništa više od ovoga i nisu u stanju da reše sopstvene sklonosti i iskvarene naravi. Zar takvi ljudi nisu smešni? Zar nisu budalasti? Zar nisu pametnjakovići? Ako ljudi mogu da postupaju u skladu s istinom, onda njihove iskvarene naravi mogu da se menjaju. Ako je njihova vera i služba za Boga u skladu s njihovom prirodnom ličnošću, onda baš niko od njih neće moći da ostvari promene u svojoj naravi. Ima nekih ljudi koji po ceo dan provode u žalu zbog sopstvenih pogrešnih izbora. Gotova istina im je već data, ali je oni ne istražuju niti pokušavaju da je primene, već nastoje da sami odaberu svoj put. Kakvo je to besmisleno ponašanje; zaista, ne umeju čak ni da uživaju u blagoslovima kad ih imaju i sudbina im je da im život bude težak. Primenjivanje istine je zaista lako; bitno je samo da li je primenjuješ ili ne. Ako si neko ko je rešio da će primenjivati istinu, onda će se tvoja negativnost, slabost i iskvarena narav postepeno razlagati i menjati; to zavisi od toga da li tvoje srce voli istinu ili ne, da li si kadar da prihvatiš istinu ili ne, da li možeš da patiš i platiš cenu da bi zadobio istinu ili ne. Ako zaista voliš istinu, moći ćeš da izdržiš svakojake boli da bi zadobio istinu, bilo to klevetanje, osuđivanje ili odbacivanje od strane drugih. Sve to treba da podneseš strpljivo i trpeljivo; i Bog će te blagosloviti i zaštititi, neće te napustiti niti zanemariti – to je potpuno sigurno. Ako se moliš Bogu i srce ti je bogobojažljivo, ako zavisiš od Boga i uzdaš se u Njega, neće biti ničega što nećeš moći da savladaš. Možda imaš iskvarenu narav i možda praviš prestupe, ali ako imaš bogobojažljivo srce i ako obazrivo koračaš putem traganja za istinom, onda ćeš nesumnjivo moći da ostaneš čvrst, i nesumnjivo će te voditi i štititi Bog.

Postoje ljudi koji se opreme istinama samo da bi radili i propovedali, da bi obezbedili druge, a ne da bi rešili sopstvene probleme, i svakako ne da bi te istine primenjivali. Njihove besede mogu biti pune čistog razumevanja i u skladu s istinom, ali oni se ne mogu s njom meriti, niti je primenjuju i doživljavaju. U čemu je ovde problem? Da li su zaista prihvatili istinu kao svoj život? Ne, nisu. Doktrina koju neko propoveda, koliko god da je čista, ne znači da taj neko poseduje istinu-stvarnost. Da bi bila opremljena istinom, osoba prvo mora i sama da je u nju ušla i da je primenjuje kad je bude razumela. Ako se osoba ne usredsredi na sopstveni ulazak, već samo želi da se hvališe propovedajući istinu drugima, namera joj je pogrešna. Ima mnogo lažnih vođa koji na taj način postupaju, neprekidno razgovaraju u zajedništvu s drugima, o istinama koje oni razumeju, snabdevajući nove vernike, podučavajući ljude da primenjuju istinu, da dobro obavljaju dužnosti, da ne budu negativni. Te reči su svakako korisne i dobre – čak bi se reklo pune ljubavi – ali zašto oni koji ih govore ne primenjuju istinu? Zašto nemaju život-ulazak? Šta se tu zapravo dešava? Da li takva osoba zaista voli istinu? Teško je reći. Tako su fariseji Izraela tumačili Bibliju drugima, a sami nisu mogli da se pridržavaju Božjih zapovesti. Kad se Gospod Isus pojavio i delovao, čuli su Božji glas, ali su se opirali Gospodu. Razapeli su Gospoda Isusa i Bog ih je prokleo. Stoga će sve one koji ne prihvataju istinu ili je ne primenjuju prokleti Bog. Kako su samo jadni! Ako reči i doktrine koje propovedaju mogu da pomognu drugima, zašto ne mogu da pomognu njima? Takvu osobu, koja nema realnost, treba da nazovemo licemerom. Drugima pruža bukvalno značenje istine, druge navodi da je primenjuju, ali sama je ni najmanje ne primenjuje. Zar takva osoba nije besramna? Ne poseduje istinu-stvarnost, ali dok propoveda reči i doktrine drugima, pretvara se da je poseduje. Zar to nije namerno navođenje na pogrešan put i nanošenje štete ljudima? Kad bi takvu osobu otkrili i uklonili, mogla bi da krivi samo sebe. Ne bi bila dostojna sažaljenja. Da li neko ko propoveda reči i doktrine, ali ne primenjuje istinu, može da postigne pravu promenu? Zar ne vara druge i šteti sebi? U traganju za istinom najvažnija je primena. Svrha primene istine je da se ukloni iskvarena narav i proživi istinsko ljudsko obličje, ali takva osoba ne prepoznaje svoju iskvarenu narav i ne koristi istinu da reši svoje nevolje. Bez obzira na to kako zaliva, snabdeva ili podržava druge, nikad neće postići prave rezultate jer nema put do život-ulaska ili promene svoje naravi. Ako razgovori u zajedništvu o istini ne rešavaju nevolje i probleme ljudi, zar to onda nisu samo reči i doktrine koje prijaju uhu ali su beskorisne? Ako hoćeš da postigneš promenu u svojoj naravi, prvo moraš da se usredsrediš na primenjivanje i doživljavanje Božjih reči. Bez obzira na to koje aspekte istine razumeš, moraš da se usredsrediš na to da ih primenjuješ. Samo ćeš primenom i doživljavanjem istine otkriti probleme, i posebno, moći ćeš da prepoznaš kad ti se otkriva iskvarena narav. Ako možeš da tragaš za istinom ne bi li rešio ove probleme, ući ćeš u istinu-stvarnost, i život-narav će ti se promeniti. Tada ćeš imati put kad pričaš o primenjivanju istine, i moći ćeš da rešiš probleme kad besediš o istini. Ovo pokazuje da ćeš, ako si voljan da primenjuješ istinu, posedovati istinu-stvarnost. Ako si voljan da primenjuješ istinu, bićeš sposoban da snabdeš druge. Zauzvrat, Bog će te hvaliti, a ljudi će te ceniti.