Odlomak 19

Većina ljudi ne razume Božje delo i stoga im je vera previše oskudna. Nije lako poznavati Božje delo; osoba prvo mora da zna da postoji plan za svako Božje delo i da se sve dešava po vremenu koje je Bog odredio. Čovek nikada ne može da dokuči šta i kada Bog dela; Bog obavlja određeno delo u određeno vreme i ne odlaže ga; niko ne može da uništi Njegovo delo. Delanje shodno Njegovom planu i shodno Njegovim namerama načelo je po kom On sprovodi Svoje delo, i niko to ne može promeniti. U tome treba da vidiš Božju narav. Božje delo nikoga ne čeka i kad je vreme da se dela, to se mora učiniti. Svi ste vi iskusili Božje delo u poslednjih nekoliko godina. Ko može da uništi način na koji On opskrbljuje ljude, ili da Ga spreči da kaže Svoje reči kad ih je potrebno reći i da sprovede Svoja dela kad je potrebno da se to čini? Kad su ljudi isprva počeli da šire jevanđelje, većina njih je delila knjige s Božjim rečima ljudima u crkvama i religioznim ljudima. Šta je bio ishod toga? Veoma malo tih ljudi je proučilo Božje reči; većina njih volela je da kleveta, osuđuje i napada. Neki su palili te knjige, neki su ih zaplenjivali, neki su tukli one koji su širili jevanđelje i primoravali ih da priznaju svoju krivicu, a neki su čak zvali i policiju da ih uhapsi i sudski goni. U to vreme, sve veroispovesti su se mahnito opirale, ali naposletku, jevanđelje carstva je ipak bilo razglašeno širom kineskog kopna. Ko može da poremeti sprovođenje Božje volje? Ko može da zaustavi širenje jevanđelja carstva Božjeg? Božje stado sluša Božji glas i oni koje treba da budu zadobijeni od strane Boga to će pre ili kasnije i biti. To je nešto što niko ne može da uništi. To je poput rečenice iz Priča Solomonovih koja kaže: „Srce je carevo, kao korito reke, u rukama Jahvea, koji ga vodi kud je Njemu volja” (Priče Solomonove 21:1). Ovo još više važi za one nevažne ljude, zar ne? Bog ima Svoje planove i uređenja kad će koje delo učiniti. Neki ljudi uvek prosuđuju da je nemoguće da Bog radi ovo ili ono, ali takve ideje su samo zamišljanja ljudi. Koliko god štete ljudi naneli i koliko god nevolja Sotona izazvao, od toga neće biti ništa, i neće moći da zaustave Božje delo. Delo Svetog Duha određuje sve i ljudi ništa ne mogu postići bez dela Svetog Duha. Kakvu razboritost bi ljudi trebalo da poseduju po ovom pitanju? Kad osoba shvati da Sveti Duh ne deluje, treba da otpusti sopstvene predstave i da pazi da ne učini nešto nepromišljeno. Mudar izbor je tragati za Božjim namerama i čekati trenutak koji je odredio Bog. Neki ljudi se uvek oslanjaju na sopstvene ljudske predstave i zamišljanja pa preduhitre Boga, i ishod toga bude da Sveti Duh ne deluje i da su im napori bili uzaludni. Međutim, ljudi moraju da rade to što treba i moraju da ispune svoju dužnost. Ne možeš dokono čekati iz straha da ne uradiš nešto pogrešno, i svakako ne možeš reći: „Bog to nije još uradio i Bog još uvek nije rekao šta želi da ja uradim, tako da neću ništa zasad raditi.” Zar to nije neispunjavanje dužnosti koju imaš? Moraš o tome promisliti jer to nije nebitna stvar, i samo jedna greška u razmišljanju može ti uništiti izglede i upropastiti te.

U Božjem planu upravljanja, koje god delo da Bog čini, čini ga po rasporedu, u pravo vreme, veoma precizno i nikako shodno zamišljanjima ljudi koji kažu: „Ovo neće uspeti, ono neće uspeti, ovo te nikuda ne vodi!” Bog je svemoguć i za Boga ništa nije teško. Od Doba zakona preko Doba blagodati sve do Doba carstva, svaki korak Božjeg dela učinjen je nasuprot predstavama ljudi koji misle da je sve to neizvodljivo. Uprkos tome, na kraju sve uspe i Sotona bude potpuno osramoćen i izgubi, a ljudi prekriju usta. Šta ljudi mogu da rade? Ne mogu čak ni da primenjuju istinu, ali ipak mogu da budu nadmeni i uobraženi, misleći da mogu da postignu sve. Srca su im puna preteranih želja i uopšte ne svedoče istinski. Ima čak i ljudi koji misle: „Božji dan dolazi uskoro, nećemo više morati da patimo, imaćemo dobar život i nazire se kraj.” Da vam kažem, takvi ljudi se samo šlepaju i zabavljaju, i na kraju će samo biti kažnjeni i ništa neće zadobiti! Da li verovanje u Boga samo da bi se video Božji dan i izbegla velika propast može osobi pomoći da zadobije istinu i život? Svi oni koji veruju u Boga da bi izbegli propast i videli Božji dan, nastradaće. Međutim, oni koji veruju da bi stremili istini i bili spašeni putem promene naravi, preživeće. To su istinski vernici u Boga. Oni zbunjeni vernici naposletku neće ništa zadobiti, samo će uzalud raditi i biti kažnjeni teže. Svi ljudi imaju ozbiljan nedostatak pronicljivosti. Oni koji veruju u Boga, ali ne obavljaju svoje zadatke i uvek misle o rđavim stvarima, oni su zlikovci. Oni su bezvernici i mogu nauditi samo sebi. Zar nisu i vernici i nevernici u Božjim rukama? Ko može pobeći Božjim rukama? Niko ne može pobeći! Oni koji pobegnu moraju se naposletku vratiti Bogu i biti kažnjeni. To je očigledno, zašto ljudi to ne vide jasno?

Neki ljudi nemaju nimalo znanja o svemogućnosti Boga, iako veruju u Svemogućeg Boga. Neprestano ih zbunjuje sledeće pitanje: „Pošto je Bog svemoguć, ima autoritet i u stanju je da ima suverenost nad svim stvarima, zašto je ipak stvorio Sotonu, dozvolio mu da kvari ljudski rod 6000 godina i svet dovede do stanja haosa? Zašto Bog ne uništi Sotonu? Zar ljudi ne bi imali dobar život kad Sotone ne bi bilo?” To je način na koji većina ljudi misli. Možete li sad da objasnite ovo pitanje? Ovo uključuje istinu u pogledu vizija. O tom pitanju su mnogi razmišljali, ali sad kad posedujete neke osnove, zbog toga nećete sumnjati u Boga. Međutim, zabuna oko ovoga mora se pojasniti. Postoje ljudi koji pitaju: „Zašto je Bog dopustio arhanđelu da Ga izda? Da li možda Bog nije znao da je arhanđeo kadar da Ga izda? Da li Bog nije uspeo to da kotroliše, da li je to dozvolio, ili je pak Bog imao neki cilj?” Normalno je da ljudi postavljaju ovo pitanje i treba da znaju da to pitanje uključuje čitav Božji plan upravljanja. Bog je tako uredio da postoji arhanđeo i njegova izdaja Boga i dozvoljena je i uređena od strane Boga – to zasigurno spada u domen Božjeg plana upravljanja. Bog je dozvolio arhanđelu da iskvari ljudski rod koji je On stvorio, nakon što Ga je izdao. Nije u pitanju to da Bog nije mogao da kontroliše Sotonu pa je ljudski rod zavela zmija i iskvario Sotona, već je Bog dozvolio Sotoni da to uradi. Tek nakon što je dao dozvolu da se to desi, Bog je započeo Svoj plan upravljanja i Svoje delo spasavanja ljudskog roda. Može li čovek da dokuči ovu misteriju? Kad je Sotona konačno iskvario ljudski rod, Bog je tad započeo svoje delo upravljanja ljudskim rodom. Prvo delo Mu je bilo Doba zakona u Izrailju. Nakon što je prošlo dve hiljade godina, učinio je delo raspeća u Doba blagodati i ceo ljudski rod je bio iskupljen. Tokom poslednjih dana, otelotvoren je da osvoji i spasi grupu ljudi u poslednjim danima. Kakvi su to ljudi koji su rođeni u poslednjim danima? To su oni koji su prošli kroz hiljade godina Sotonine iskvarenosti, koji su toliko duboko iskvareni da više nemaju ljudsko obličje. Nakon što su iskusili sud, grdnju i razotkrivanje Božjih reči, nakon što su osvojeni, stiču istinu iz Božjih reči i Bog ih iskreno uverava; postižu razumevanje Boga i mogu potpuno da se pokore Bogu i udovolje Njegovim namerama. Na kraju, ta grupa ljudi zadobijenih putem Božjeg plana upravljanja biće takvi ljudi. Da li mislite da će oni koje nije iskvario Sotona udovoljiti Božjim namerama, ili će to biti oni koje je iskvario Sotona i koji su naposletku spaseni? Ljudi koji će biti zadobijeni tokom čitavog plana upravljanja jesu grupa koja može da razume Božje namere, koja stiče istinu od Boga, i koja poseduje način života i ljudsko obličje koji su Bogu potrebni. Kad je Bog isprva stvorio ljude, jedva da su imali ljudsko obličje i ljudski život. Međutim, nisu posedovali istinu koju Bog zahteva od ljudi i nisu mogli da dostignu obličje za koje se Bog oduvek nadao da će ga ljudi imati. Grupa ljudi koji će naposletku biti zadobijeni, to su oni koji će ostati do kraja, i to su oni koje Bog zadobija, kojima je zadovoljan i koji ga usrećuju. Tokom dela upravljanja koje je trajalo hiljadama godina, ti ljudi koje je konačno spasao najviše su zadobili; istina koju su ovi ljudi zadobili upravo je ono zalivanje i hranjenje koje im je Bog obezbeđivao kroz Svoj rat sa Sotonom. Ljudi iz te grupe su bolji od onih koje je Bog stvorio na samom početku; iako su bili iskvareni, to je bilo neizbežno i to je stvar koja spada u domen Božjeg plana upravljanja. To u potpunosti otkriva Njegovu svemoćnost i mudrost, kao i to da je sve što je Bog uredio, isplanirao i postigao najbolje od svega. Ako te posle ponovo pitaju: „Ako je Bog svemoguć, kako to da Ga je arhanđeo ipak izdao? Potom ga je Bog izgnao dole na zemlju gde mu je dozvolio da iskvari ljudski rod. Koji je značaj toga?” ti na to možeš da kažeš: „To pitanje spada u Božje predodređenje i veoma je značajno. Čovek ne može u potpunosti da ga dokuči, ali s nivoa koji čovek može da shvati i dostigne, može se videti da je to što je Bog uradio vrlo smisleno. Ovim se svakako ne misli da Bog povremeno načini propust, ili da izgubi kontrolu i ne može da upravlja stvarima pa onda okrene Sotonine trikove protiv njega samog govoreći: ’Arhanđeo je ionako pribegao izdaji pa mogu i da nastavim, a ljudski rod ću jednostavno spasiti nakon što ih sve iskvari.’ To nikako nije slučaj.” Ljudi bi barem trebalo da znaju da to pitanje spada u domen Božjeg plana upravljanja. Kog plana? U prvoj etapi, postojao je arhanđeo; u drugoj etapi, arhanđeo je pribegao izdaji; u trećoj etapi, nakon izdaje arhanđela, on je došao među ljudski rod da ga iskvari i onda je Bog započeo svoje delo upravljanja ljudskim rodom. Kad ljudi veruju u Boga onda moraju da razumeju viziju Božjeg plana upravljanja. Neki nikada ne shvate ovaj aspekt istine i uvek imaju osećaj da postoji mnogo nerešivih protivrečnosti. Kad nešto ne razumeju, osećaju se neuvereno, a kad su neuvereni, nemaju energije da idu napred. Bez istine, teško je ostvariti ikakav napredak, pa je onima koji ne tragaju za istinom zaista teško kad se suoče s nekim pitanjem. Da li vam je ovaj razgovor u zajednici pomogao da razumete? Tek nakon izdaje arhanđela, Bog je uspostavio plan upravljanja da spase ljudski rod. Kad je arhanđeo započeo svoju izdaju? Sigurno su postojale neke stvari koje su otkrivale njegovu izdaju, postojao je proces arhanđelove izdaje, to svakako ne može biti tako jednostavno kao što se iz zapisanog čini. To je kao kad je Juda izdao Isusa – bio je to čitav proces. Nije on prosto izdao Isusa nakon što ga je kratko sledio. Juda nije voleo istinu, žudeo je za novcem i stalno je krao. Bog ga je dao Sotoni, Sotona mu je usadio ideje, i onda je Juda počeo da izdaje Isusa. Juda je postepeno postajao bezbožan i pod određenim okolnostima, kad je došlo vreme, izdao je Isusa. Postoji uredan obrazac bezbožnosti ljudi, nije ona tako jednostavna kao što ljudi misle. Trenutno, ljudi mogu da razumeju stvari iz Božjeg plana upravljanja samo do te granice, ali moći će dublje da pojme njegov značaj kad povećaju svoj rast.

Odlomak 20

Sva iskvarena ljudska bića imaju sotonsku prirodu. Svi oni poseduju sotonsku narav i mogu da izdaju Boga bilo gde i bilo kada. Neki ljudi pitaju: „Bog je stvorio ljude i oni su u Božjim rukama. Zašto Bog ne štiti ljude umesto da što im dozvoljava da izdaju Boga? Nije li Bog svemoguć?” Ovo je zaista pravo pitanje. Koje probleme nalaziš u tome? Bog ima svoju svemoguću, ali i praktičnu stranu. Ljudi mogu da izdaju Boga i ako ih Sotona nije iskvario. Ljudi nemaju sopstvenu subjektivnu volju u pogledu toga kako treba da obožavaju Boga i kako da se odreknu Sotone, kako da se ne povezuju sa Sotonom i kako da se pokore Bogu. Bog ima istinu, život i put, Bog je neuvredljiv… Ljudi nemaju ništa od ovoga u sebi. Oni to ne uviđaju u Sotoninoj prirodi i uopšte ne razumeju istinu, tako da mogu izdati Boga bilo gde i bilo kada. Štaviše, nakon što Sotona iskvari ljude, oni nose Sotonine osobine u sebi i lakše im je da izdaju Boga. To je problem. Ako vidiš samo praktičnu, ali ne i svemoguću stranu Boga, biće ti lako da izdaš Boga i da Hrista vidiš kao običnu osobu, te nećeš spoznati kako On može da iznese toliko istina da bi spasio ljudski rod. Ako, pak, vidiš samo svemoguću, a ne i praktičnu stranu Boga, takođe će ti biti lako da Mu se odupireš. A ako ne vidiš nijednu Njegovu stranu, još je veća verovatnoća da ćeš se odupirati Bogu. Dakle, nije li spoznaja Boga najteža stvar na svetu? Što ljudi više poznaju Boga, to više razumeju Božje namere, kao i to da sve što Bog čini ima značenje. Ako ljudi poseduju istinsko znanje o Bogu, mogu postići takve rezultate. Iako Bog ima praktičnu stranu, ljudi Ga nikada ne mogu u potpunosti spoznati. Bog je toliko velik i čudesno nedokučiv, a razmišljanje ljudi suviše ograničeno. Zašto se kaže da čovek pred Bogom zauvek ostaje dete? Evo šta to znači.

Kada Bog nešto kaže ili uradi, ljudi uvek pogrešno razumeju: „Kako Bog može to da uradi? Bog je svemoguć!” Ljudi uvek imaju svoje predstave. Što se tiče toga da Bog okusi patnju ovoga sveta, neki ljudi misle: „Zar Bog nije svemoguć? Da li On treba da okusi svetsku patnju? Zar Bog ne zna kakva je ovozemaljska patnja?” Ovo je praktična strana Božjeg delovanja. U Doba blagodati, Isus je bio razapet zarad iskupljenja čovečanstva, ali čovek ne razume Boga, već gaji neke svoje predstave o njemu i govori: „Da bi Bog iskupio celo čovečanstvo, dovoljno je bilo da Sotoni kaže samo: ’Ja sam svemoćan. Kako se usuđuješ da ljudski rod držiš dalje od Mene? Moraš Mi ih predati.’ Sa ovih nekoliko reči sve je moglo biti rešeno – zar Bog nije imao autoritet? Sve što je trebalo da Bog kaže jeste da je čovečanstvo iskupljeno i da su čoveku oprošteni gresi. Time bi čovek bio oslobođen greha. Zar se ove stvari nisu mogle rešiti Božjim rečima? Ako su nebo i zemlja i sve stvari nastali zahvaljujući rečima Boga, kako onda Bog nije mogao da reši ovo pitanje? Zašto je i sam Bog morao biti razapet?” I Božja svemoguća strana i Njegova praktična strana ovde su upošljene. Što se tiče Njegove praktične strane, ovaploćeni Bog je pretrpeo mnogo stradanja za svoje trideset tri i po godine života na zemlji, da bi na kraju bio razapet. Izdržao je najstrašnije patnje. Zatim je uskrsnuo iz smrti, a Njegovo je vaskrsenje predstavljalo aspekt Božje svemoći na delu. Bog nije dao nikakve naznake, nije prolio krv niti stvorio kišu i rekao da je to žrtva za greh. On nije uradio ništa slično, nego se lično ovaplotio da iskupi čovečanstvo i bio je prikovan na krst da bi čovečanstvo saznalo za njegovo delo. Zahvaljujući tome, čovečanstvo je saznalo da je Bog zaista spasao čoveka i ovo je bio dokaz. Bez obzira na to da li neko od ovaploćenja izvršava delo ili ga sȃm Duh direktno obavlja, sve je to neophodno. To znači da ovakvim delovanjem to delo postaje najvrednije i najznačajnije, i samo obavljajući stvari na ovaj način, čovečanstvo može steći koristi od toga. To je zato što je čitavo čovečanstvo predmet Božjeg upravljanja. Ranije je rečeno da je to bilo sa ciljem da se povede rat protiv Sotone i da on bude ponižen. I zapravo, zar ovo na kraju nije dobro za čoveka? Za čoveka je to nešto čemu treba odati počast, nešto što je najvrednije i najznačajnije, jer Bog upravo želi da stvori ljude koji su savladali poteškoće u razumevanju Boga, ljude koje je Bog usavršio i koji su pobednički izašli iz iskvarenosti Sotone. Dakle, ovaj posao se svakako mora obaviti na ovaj način. Odluka o tome koji metod Bog koristi u svakoj fazi Svog dela zasniva se na potrebama čovečanstva. Svakako, Božje delo se ne obavlja upotrebom neselektivnih metoda Ali, ljudi imaju izbora i imaju svoje sopstvene predstave. Kao i sa Isusovim raspećem, ljudi misle: „Kakve veze s nama ima to što je Bog razapet?” Oni misle da to nije povezano, a Bog je morao biti razapet da bi spasio čovečanstvo. Biti razapet je bila najgora patnja tog vremena, da li je Duh mogao biti razapet? Duh nije mogao biti razapet i nije mogao biti predodređenje Boga, a još manje je mogao proliti krv i umreti. Samo je ovaploćenje moglo biti razapeto, to je bio dokaz žrtve za greh. Njegovo telo je poprimilo obličje grešnog tela i podnelo patnju zarad čovečanstva. Duh nije mogao da strada za čovečanstvo, niti je mogao da iskupi ljudske grehe. Isus je razapet za dobrobit čovečanstva. Ovo je praktična strana Boga. Bog je to mogao da uradi i da na taj način pokaže ljubav prema ljudima, dok ljudi to nisu mogli. Ovo je svemoguća strana Boga.

Sve što Bog čini uključuje kako Njegovu svemoguću tako i Njegovu praktičnu stranu. Božija svemogućnost jeste Njegova suština, i Njegova praktičnost je takođe Njegova suština; ova dva aspekta su neodvojiva. U tome što Bog Svoja dela čini na stvaran, praktičan način na delu je Njegov praktični aspekt, a u takvom Njegovom radu ogleda se takođe i Njegov svemogući aspekt. Ti ne možeš da kažeš: „Pošto Bog radi na praktičan način, On je praktičan, ima samo praktičnu stranu i nema svemogući aspekt”. Ako tako kažeš, to će postati pravilo. Ovo je praktični aspekt, ali postoji i svemogući aspekt. Sve što Bog čini sadrži oba ova aspekta – Njegovu svemogućnost i Njegovu praktičnost – i sve se obavlja na osnovu Njegove suštine; to je izraz Njegove naravi kao i otkrovenje Njegove suštine i onoga što On jeste. Ljudi misle da je u Doba blagodati Bog bio samo milost i ljubav; ali On je i tada imao Svoj gnev i Svoj sud. Kada je Bog prokleo fariseje i sve Jevreje – zar to nije bio Njegov gnev i pravednost? Ti ne možeš da kažeš da je Bog u Doba blagodati bio samo milost i ljubav, da u suštini nije posedovao gnev, sud ili kletvu – takvom izjavom ljudi pokazuju nedostatak razumevanja Božjeg dela. Celokupno Božje delo u Dobu blagodati bilo je izraz Njegove naravi. Sve što je Bog učinio, a što je čovek mogao da vidi, bilo je da dokaže da je On Sȃm Bog i da je svemoguć, da dokaže da On Sȃm ima suštinu Boga. Da li Božje delo suda i grdnje u sadašnjoj etapi znači da On nema milosti ili ljubavi? Ne znači. Ako suštinu Boga obuhvatiš samo jednom rečenicom ili jednom izjavom, previše si nadmen i samopravedan, budalast si i neznalica, i to pokazuje da ne poznaješ Boga. Neki ljudi kažu: „Reci nam istinu o spoznaji Boga, dobro nam objasni.” Šta treba da kaže čovek koji poznaje Boga? On će reći: „Stvar spoznaje Boga je toliko duboka da ne mogu sasvim da je objasnim u nekoliko rečenica. Ne mogu je učiniti razumljivom, kako god da se izrazim. Dokle god shvatiš suštinu, to je dovoljno. Čovek nikada ne može spoznati Boga u potpunosti.” Nadmena osoba koja ne poznaje Boga će reći: „Znam kakav je On Bog, zaista Ga razumem.” Zar ovo nije hvalisanje? Svako ko ovo kaže nadmen je do krajnjih granica! Postoje neke stvari koje ljudi – ako ne iskuse i ne vide činjenice – ne mogu zaista da spoznaju niti da dožive, tako da im znanje o Bogu deluje prilično apstraktno. Ljudi koji ne poseduju znanje, već samo čuju neku vrstu izjave, razumeju njenu logiku, ali je ne spoznaju. Samo zato što je ti nisi spoznao, ne znači da to nije istina. Ovo deluje apstraktno onima koji nemaju iskustva, mada zapravo nije apstraktno. Ako čovek zaista ima iskustva, moći će da uklopi Božje reči u odgovarajući kontekst, kao i da ih primeni i iskoristi u praksi. To je suština razumevanja istine. Možeš li da razumeš istinu ako slušaš samo doslovno značenje Božjih reči, ali ne poseduješ praktično razumevanje? Moraš da ih primeniš u praksi i da ih iskusiš. Nije lako razumeti istinu.

Bog je u Dobu blagodati iskupio celokupan ljudski rod. To je Božja svemoguća strana, a Njegova svemogućnost uključuje i sav Njegov praktični rad. Dok Bog obavlja Svoje delo da bi osvojio ljude, svi pred Njim padaju ničice i sposobni su da Ga prihvate. Ako ljudi o Božjoj svemogućnosti i praktičnosti govore kao da su one međusobno nezavisne, neće do kraja moći da ih razumeju. Da biste spoznali Boga, morate da udružite svoja znanja o Njegova dva aspekta, o svemogućnosti i praktičnosti; samo tada možete postići rezultate. Bog radi stvarno i praktično, pročišćava i rešava iskvarenost čovečanstva izražavajući istinu, i takođe ima sposobnost da ljude neposredno predvodi – te stvari pokazuju Božju praktičnu stranu. Bog izražava Svoju narav i ono što On jeste, i svaki posao koji ljudi ne mogu da obave, On može. U tome se vidi svemoguća Božja strana. Bog ima autoritet da ono što On kaže sprovede u delo, da utemelji Svoje zapovesti i da se postara da ono što On kaže bude izvršeno. Dok Bog govori, otkriva se Njegova svemogućnost. Bog ima suverenost nad svim stvarima, može da navede Sotonu da mu služi, da uredi okruženja u kojima će ljudi biti kušani i oplemenjeni, da ljude pročisti i izmeni njihovu narav – kroz sve se to ispoljava Božja svemoguća strana. Suština Boga je i svemoguća i praktična, a ova dva aspekta se međusobno dopunjuju. Sve što Bog čini izraz je Njegove naravi i otkrovenje onoga što On jeste. Ono što On jeste uključuje Njegovu svemogućnost, Njegovu pravednost i Njegovu veličanstvenost. Božje delo je, od početka do kraja, otkrovenje Njegove sopstvene suštine i izraz onoga što On jeste. Njegova suština ima dva aspekta: jedan je aspekt Njegove svemogućnosti, a drugi je aspekt Njegove praktičnosti. Koju god etapu Božijeg dela da pogledate, videćete da postoje ova dva aspekta svojstvena svemu što Bog čini. Ovo je jedan put ka razumevanju Boga.

Odlomak 21

Bilo da Bog Svoje delo obavlja putem Svog ovaploćenja ili putem Svog Duha, sve se to čini u skladu sa Njegovim planom upravljanja. To se ne radi ni po kakvim otvorenim ili skrivenim metodama, niti u skladu sa ljudskim potrebama, već u potpunosti prema Njegovom planu upravljanja. Delo poslednjih dana Bog ne može da obavi kako god Mu se prohte. Ova etapa se obavlja na temelju prethodne dve etape Njegovog dela. Delo Doba blagodati, druga etapa Njegovog dela, omogućilo je čovečanstvu da se iskupi, a to je učinjeno ovaploćenjem. Nije nemoguće da Duh izvrši trenutnu etapu Božjeg dela. On je u stanju da to učini, ali je mnogo prikladnije da to izvrši ovaploćeno telo – time se mnogo efikasnije mogu spasiti ljudi. Uostalom, izjave ovaploćenog tela efikasnije osvajaju ljude nego što to čine neposredne izjave Svetog Duha, i one pomažu ljudima da spoznaju Boga. Dok deluje, Duh ne može uvek da bude sa ljudima. Nije moguće da Duh živi direktno sa ljudima i da razgovara sa njima licem u lice, kao što to sada radi ovaploćenje, a postoje trenuci kada Duh ne može da otkrije šta se krije u ljudima kao što to ovaploćenje može. U ovoj etapi, glavni zadatak ovaploćenja jeste da osvoji ljude i da ih zatim usavrši, kako bi oni mogli da spoznaju Boga i da Mu se klanjaju. To je Delo okončanja jedne ere. Da se u ovoj etapi ne radi o osvajanju ljudi, već samo o tome da se njima da do znanja da Bog stvarno postoji, onda bi Duh mogao to da izvede. Možda mislite da bi Duh, kada bi On obavljao ovu etapu, mogao da zameni telo i da obavi isti posao, te da bi se, pošto je Bog svemoguć, postigli isti rezultati, bez obzira da li posao obavlja telo ili Duh. Međutim, grešite ako tako mislite. Bog deluje prema Svom upravljanju, prema Svom planu i koracima usmerenim ka čovekovom spasenju. Ne radi se o tome da je, kao što zamišljaš, Duh svemoguć, da je telo svemoguće i da je sam Bog svemoguć, tako da može da radi šta god želi. Bog deluje prema Svom planu upravljanja i svaka etapa Njegovog dela sastoji se od određenih koraka. Takođe je isplanirano kako treba da se izvrši ova etapa, kao i detalji koji treba da budu uključeni. Prva etapa Božjeg dela obavljena je u Izraelu, dok se ova poslednja etapa izvršava u Kini, u zemlji velike crvene aždaje. Neki ljudi kažu: „Zar Bog to ne može da uradi u nekoj drugoj zemlji?” Prema planu upravljanja za ovu etapu, to se mora uraditi u Kini. Ljudi u Kini su zaostali, žive dekadentnim životom, lišeni ljudskih prava i sloboda. To je zemlja gde vladaju Sotona i zli demoni. Svrha pojavljivanja i delovanja u Kini jeste spasavanje ljudi koji žive u najmračnijem delu sveta i koje je Sotona najdublje iskvario. Ovo je jedini način da se zaista pobedi Sotona i da se stekne potpuna slava. Ako bi se Bog pojavio i delovao u nekoj drugoj zemlji, to ne bi bilo toliko značajno. Neophodno je da se izvrši svaka etapa Božijeg dela, a Bog je izvodi na način na koji ona mora biti izvršena. Neke stvari se mogu postići delovanjem tela, a neke delovanjem Duha. Bog bira da deluje putem tela ili putem Duha u zavisnosti od toga koja će od tih metoda dati najbolje rezultate. Nije da bi, kao što ste vi sugerisali, bilo koji način delovanja bio ispravan; nije da bi Bog mogao da deluje tako što bi neformalno poprimio ljudski oblik, niti bi Duh mogao to da uradi bez susreta sa ljudima licem u lice. Time nijedna od ovih metoda ne bi mogla postići određene rezultate. Ne smete ovo pogrešno da razumete. Bog je svemoguć, ali ima i praktičnu stranu, a ljudi to ne vide. Ljudi vide Boga kao izrazito natprirodnog i ne mogu da Ga dokuče, pa razvijaju predstave i sve vrste nerealnih ideja o Njemu. Vrlo malo ljudi vidi da su Božje reči i delo istina, da su praktične, da su najrealnije stvari i da ih čovek može dodirnuti i videti. Ako su ljudi zaista takvog kalibra i ako imaju sposobnost razumevanja, trebalo bi da, nakon što su iskusili nekoliko godina Božijeg dela, budu u stanju da vide da su sve reči koje Bog izražava istina-stvarnosti, da postoje istine i načela u svim delima i stvarima koje On čini, kao i da sve što On čini ima veliki značaj. Sve što Bog čini ima smisla, neophodno je i može postići najbolje rezultate. Sve to ima određenu svrhu, plan i značaj. Da li misliš da je Božje delo zasnovano na nepromišljeno izgovorenim rečima? On ima svemoćnu, ali takođe i praktičnu stranu. Vaše znanje je jednostrano. Postoje greške u vašem razumevanju svemoguće strane Boga, da ne govorimo o vašem razumevanju Njegove praktične strane, gde su vaše greške mnogo veće.

Od tri etape Božjeg dela, prvu obavlja Duh, dok preostale dve obavlja ovaploćenje, a svaka etapa Njegovog dela je veoma bitna. Uzmimo raspeće za primer – da je Duh razapet na krstu, to ne bi imalo nikakvog smisla, jer ljudi Duh ne mogu ni da vide ni da dodirnu, a Duh ne može ništa da oseća niti da trpi bol. Samim tim, takvo raspeće ne bi imalo nikakvog smisla. Etapa koja se odigrava u poslednjim danima bavi se osvajanjem ljudi, a to je delo koje telo može da uradi. Kada je reč o ovom delu, Duh ne može da zameni ovaploćenje, dok delo koje Duh obavlja telo ne može da izvrši. Kada Bog bira telo ili Duh kako bi izvršio neku etapu svog dela, apsolutno je neophodno napraviti izbor i sve se to radi da bi se postigli najbolji rezultati i ostvarili ciljevi Njegovog plana upravljanja. Bog ima svemoćnu i praktičnu stranu. On radi na praktičan način u svakoj etapi Svog delovanja. Ljudi zamišljaju da Bog ne govori, da ne misli, već da radi šta god želi, ali to nije slučaj. On ima mudrost, ima sve što On jeste, i to je Njegova suština. Kada deluje, On treba da otkrije i izrazi Svoju narav, Svoju suštinu, Svoju mudrost i sve ono što On ima i što jeste, kako bi ljudi mogli da razumeju, spoznaju i dostignu te stvari. On ne deluje iznenada i neočekivano, a pogotovo ne deluje na osnovu ljudske mašte. On postupa u skladu sa potrebama dela i sa rezultatima koje treba postići. On govori na praktičan način, On deluje i pati iz dana u dan, a kada pati, oseća bol. Nije da je Duh prisutan kada ovaploćenje deluje i govori niti Duh odlazi kada ovaploćenje ne deluje i ne govori. Da je tako, onda On ne bi patio i to ne bi bilo ovaploćenje. Ljudi ne mogu da vide Božju praktičnu stranu, pa Ga zato ne poznaju dobro već Ga samo površno razumeju. Kažu da je Bog praktičan i normalan, ili da je Bog svemoguć i svemoćan – sve su te reči naučili od drugih, jer nemaju pravo znanje niti pravo iskustvo. Kada je reč o ovaploćenju, zašto se toliko naglašava suština ovaploćenja? Zašto ne Duha? Fokus je na delovanju tela, dok delo Duha pomaže i pridonosi, čime se postižu rezultati delovanja tela. Ljudi u svakoj etapi mogu da saznaju pomalo o Bogu, ali nisu u stanju da proniknu i da dopru do tog saznanja, kada žele da saznaju nešto više o Njemu; kada Bog kaže malo, ljudi razumeju malo, ali njihovo znanje o Njemu još uvek nije sasvim jasno i ne mogu lako da shvate suštinski deo toga. Ako mislite da Duh može da učini sve što i telo, i da Duh može da zameni telo, onda nikada nećete spoznati značaj i delo tela, niti ćete spoznati šta je ovaploćenje.

Odlomak 22

Sadržaj knjige „Reč se pojavljuje u telu” nudi mnoštvo različitih aspekata istine, kao i neke proročke reči koje predskazuju kakvo će biti stanje dolazećeg doba. Tačnije, proročanstva su vrlo uopštena, a većina reči sadržana u ovoj knjizi razmatra život-ulazak, razotkrivajući ljudsku prirodu, govoreći nam o tome kako da spoznamo Boga i Njegovu narav. Što se tiče toga koje doba je pred nama, koliko će ih biti, u kakvim će se okolnostima čovečanstvo naći, zar nije tačno da u ovoj knjizi nema nekog konkretnog plana, konkretnog uputstva, ili, pak, konkretnog razdoblja? Ideja je da ljudi ne treba da se bave dobom koje dolazi; to vreme još nije stiglo, već je još uvek vrlo daleko. Čak i kad bih vam govorio o tim stvarima, ne biste ih razumeli, a pored toga, ljudima nije ni potrebno da to sada razumeju. Te stvari imaju vrlo malo značaja za njihovu promenu život-naravi. Sve što treba da razumete jesu one reči koje razotkrivaju ljudsku prirodu. To je dovoljno. U prošlosti je bilo proročanstava kao što je Hiljadugodišnje carstvo, Bog i čovek zajedno idu na počinak, ali ono i vezano za Doba reči. Sve reči proročanstva odnose se na vreme koje će uskoro doći; ono što se ne pominje još uvek je vrlo daleko. Ne morate učiti o dalekim stvarima; ono što ne treba da znate neće vam biti rečeno; ono što treba da znate cela je istina koja dolazi od Boga – na primer, Božja narav pokazana čoveku, šta Bog ima i šta Bog jeste, iskazano Božjim rečima, razotkrivanje ljudske prirode kroz sud i grdnju, kao i životni pravac koji Bog pruža ljudima jer Božje delo spasavanja ljudi u svojoj biti sadrži sve ovo.

Bog prvenstveno upućuje ove reči dok obavlja delo upravljanja čovečanstvom da bi osvojio ljude i spasio ih, kao i da bi promenio čovekovu narav. Trenutno, Doba reči predstavlja realistično doba; to je doba u kome istina osvaja i spasava čoveka; biće još Božjih reči kasnije – ima mnogo toga što je ostalo neizrečeno. Neki ljudi misle da ove do sad izgovorene reči predstavljaju celokupan Božji izraz, što je veoma pogrešna interpretacija jer je Bog delo Doba reči tek započeo u Kini, a biće još reči nakon što se On bude javno pojavio i delao u budućnosti. Kakvo će biti Doba carstva, koje će biti odredište čovečanstva, šta će se desiti po dolasku na to odredište, kako će tada izgledati život čovečanstva, do kog nivoa se može uzdići ljudski instinkt, kakvo će vođstvo i kakve odredbe biti potrebni itd. – sve ovo sadržano je u delu Doba reči. Sveobuhvatnost Boga nije, kao što zamišljate, samo u delu „Reč se pojavljuje u telu”. Može li izraz Božje naravi i Božje delo biti tako jednostavni kao što zamišljate? Božja sveobuhvatnost, sveprisutnost, svemoć i uzvišenost nisu samo prazne reči – ako kažeš da knjiga „Reč se pojavljuje u telu” predstavlja sve što Bog jeste i da ove reči okončavaju Božje delo upravljanja, onda je tvoje sagledavanje Boga previše skučeno; zar i ovo ne znači postavljanje granica Bogu? Morate znati da su ove reči samo jedan mali deo Božje sveobuhvatnosti. U religioznim krugovima Bog je sveden na Bibliju. A zar ga i vi, takođe, danas ne svodite u uže granice? Zar ne znate da postavljanje granica Bogu znači ponižavanje Boga? Da to znači blasfemiju i osudu Boga? U ovom trenutku, mnogo ljudi razmišlja ovako: „Sve što je Bog rekao tokom poslednjih dana sadržano je u knjizi ’Reč se pojavljuje u telu’, nema drugih Božjih reči; to je sve što je Bog rekao”, zar ne? Velika je greška razmišljati na ovaj način! Reči sadržane u knjizi „Reč se pojavljuje u telu” predstavljaju samo uvodnu reč za Božje delo poslednjih dana, samo su deo reči ovog dela. Te reči se uglavnom bave istinom vizija. Kasnije će biti i reči vezanih za mnogobrojne detalje praktičnog delovanja. Zato, javno objavljivanje dela „Reč se pojavljuje u telu” ne znači da je završena jedna faza Božjeg dela, a još manje znači da je Božje delo suda u poslednjim danima neosporno završeno. Bog i dalje ima da izrazi mnoge reči, a čak i kada one budu izgovorene, ne može se reći da je Božje delo upravljanja završeno. Kad delo čitavog univerzuma bude završeno, moći će da se kaže samo da je završen plan upravljanja od šest hiljada godina; ali, hoće li u univerzumu i dalje postojati ljudi u tom trenutku? Dokle god postoji život, dokle god postoji čovečanstvo, mora se odvijati i Božje delo upravljanje. Kad plan upravljanja od šest hiljada godina bude završen, dokle god postoji čovečanstvo, život i ovaj univerzum, Bog će i dalje njima upravljati, ali se to više neće zvati plan upravljanja od šest hiljada godina. Sada se to zove Božje upravljanje. Možda će to u budućnosti nositi neko drugo ime; to će biti drugi život za čovečanstvo i za Boga i neće moći da se kaže da će Bog pri usmeravanju ljudi i dalje koristiti iste reči koje koristi danas, jer te reči odgovaraju samo ovom vremenskom razdoblju. Zato, nikada nemojte svoditi Božje delo u uže granice. Neki kažu „Bog čoveku daje samo ove reči i ništa više; Bog samo to ima da kaže”. To takođe predstavlja svođenje Boga na određenu meru. To je isto kao da su se u Doba carstva koristile reči koje su govorene u vreme Isusa – da li bi to bilo prikladno? Neke od ovih reči bi se i dalje koristile, dok bi neke druge bile ukinute, tako da ne možeš reći da Božja reč nikad ne može biti ukinuta. Da li ljudi olako svode stvari u uže granice? U nekim oblastima, ljudi zaista svode Boga u uže granice. Možda ćeš jednog dana čitati „Reč se pojavljuje u telu” kao što ljudi danas čitaju Bibliju, ne držeći korak s Bogom. Sad je pravi trenutak da se čita „Reč se pojavljuje u telu”; ne može se reći za koliko godina će čitanje ove knjige biti kao gledanje u stari kalendar, zato što će tada nešto novo zameniti staro. Ljudske potrebe nastaju i razvijaju se u skladu sa Božjim delom. Tada će ljudska priroda, instinkti i osobine koje ljudi treba da poseduju biti donekle promenjeni; posle tih promena u svetu, potrebe čovečanstva biće drugačije. Neko će pitati: „Da li će Bog progovoriti kasnije?” Neki će doći do zaključka da „Bog neće biti u stanju da govori jer, kad se delo Doba reči okonča, neće biti moguće ništa više reći i svaka druga reč biće lažna.” Nije li i ovo pogrešno? Ljudi lako naprave tu grešku da Boga svode u uže granice; ljudi su skloni da se drže prošlosti i da Boga svode u uže granice. Oni Ga očito ne poznaju, ali Njegovo delo ipak besmisleno svode u uže granice. Ljudska priroda je tako arogantna! Ljudi uvek žele da se drže prevaziđenih predstava iz prošlosti i da u svom srcu čuvaju davno prošle dane. Koriste ih kao svoj kapital, tako nadmeni i uobraženi, misle da sve razumeju, drsko se upuštaju u to da Božje delo svode u uže granice. Zar takvim postupanjem ne sude Bogu? Pritom, ljudi ne uzimaju u razmatranje novo Božje delo; to pokazuje da im je teško da prihvate nove stvari, ali se ipak upuštaju u to da slepo svode Boga u uže granice. Nadmenost ljude lišava razuma, te oni nikoga ne slušaju i ne prihvataju čak ni reč Božju. Takva je ljudska priroda: čovek je samopravedan, bez imalo pokornosti. Takvi su bili fariseji kad su osudili Isusa. Mislili su: „Čak i ako si ti u pravu, ja ipak neću ići tvojim stopama – samo je Jahve pravi bog.” I danas ima onih koji kažu: „On je hristos? Ne bih išao njegovim putem čak i da je on zaista hristos!” Da li ovakvi ljudi postoje? Ima mnogo religioznih ljudi koji su takvi. To nam govori da je čovekova narav isuviše iskvarena, da se ljudi ne mogu spasiti.

Jedini sveci koji su kroz vekove zaista spoznali Boga bili su Mojsije i Petar, i njih je Bog odobrio; međutim, da li su oni mogli da dokuče Boga? I njihovo shvatanje je bilo ograničeno. Ni oni sami se nisu usuđivali da kažu da su spoznali Boga. Oni koji su zaista spoznali Boga ne svode Ga jer razumeju da je Bog beskonačan i nemerljiv. Upravo oni koji Boga ne poznaju skloni su da u uže granice svode i Njega i ono što On ima i što jeste. Puna im je glava maštarija o Bogu, olako stvaraju predstave o svemu što je Bog uradio. Prema tome, oni koji veruju da su spoznali Boga najviše se opiru Bogu i u najvećoj su opasnosti.

Odlomak 23

Recite mi da li je istina da Bog voli čoveka i da je milostiv prema njemu? (Istina je.) Da li je onda istina da Bog ne voli čoveka, već da ga proklinje i osuđuje? (I to je istina.) Zapravo, obe ove rečenice su istinite i potpuno tačne. Ipak, nije lako reći: „Istina je i da Bog ne voli čoveka” i ljudima je teško da izgovore takve reči; one se mogu izgovoriti tek kada čovek upozna Božju narav. Kada vidiš da je Bog uradio nešto s ljubavlju, kažeš: „Bog iskreno voli čoveka. To je istina; ovo je Božje delo”, ali kada vidiš da je Bog uradio nešto što nije u skladu sa čovekovim predstavama – kao kada se naljutio i prokleo licemerne fariseje ili antihriste – pomisliš: „Bog ne voli čoveka; On ga mrzi”. Tada imaš predstave o Bogu i poričeš Ga. Koji od ova dva scenarija je onda istina? Ima ljudi koji to ne mogu jasno da objasne. Da li je u ljudskom srcu bolje da Bog voli čoveka ili da ga ne voli? Bez sumnje, svim ljudima se sviđa da Bog voli čoveka i oni kažu da je Božja ljubav prema čoveku istina. Međutim, ne sviđa im se da Bog ne voli čoveka, pa kažu da to što Bog ne voli čoveka nije istina i poriču izreku „istina je i da Bog ne voli čoveka”. Na osnovu čega onda čovek može da razluči da li je ono što Bog radi istina ili ne? Isključivo na osnovu čovekovih predstava i uobrazilje. Bog bi trebalo da radi onako kako bi čovek to želeo, i to što Bog radi se ne smatra istinom ako nije u skladu sa čovekovim predstavama i uobraziljom. Ako se čoveku ne sviđa šta Bog radi, onda to što On radi nije istina. Da li oni koji tako određuju šta je istina poznaju istinu? (Ne poznaju je.) Koje su posledice toga što stalno definišemo Boga u odnosu na čovekove predstave? Da li će to dovesti do pokornosti ili opiranja Bogu? Svakako ne do pokornosti – jedino do opiranja. Da li su onda oni koji se prema Bogu stalno odnose na osnovu svojih predstava i uobrazilje ljudi koji se pokoravaju Bogu? Ili su oni ti koji se opiru Bogu? (Oni se opiru njemu.) To se može utvrditi i ispravno je razlučivati na ovaj način. Ljudi misle da Božja ljubav prema čoveku mora da liči na pastira koji miluje jagnje, pružajući mu toplinu i uživanje, i da mora da zadovolji čovekove emotivne i fizičke potrebe, pa onda misle da je to Božja ljubav, zar ne? (Da, ali su, zapravo, Božji sud, grdnja i orezivanje korisniji u ljudskom životu.) To je i dalje Božja ljubav prema čoveku! Nakon celokupnog razgovora, vi i dalje osećate da je Božja ljubav prema čoveku istina i da nije istina da ga On ne voli, zar nije tako? (Istina je i da Bog ne voli čoveka.) Kako onda Bog ne voli čoveka? Šta je s tim nevoljenjem? Svi znamo da Bog voli čoveka: Njegova pravedna narav, Njegov sud i grdnja, kao i Njegova grdnja i disciplina – sve to spada u ljubav. Dakle, ako Bog ne voli čoveka, zašto je to tako? (Zbog Njegove pravedne naravi.) Da li sud i grdnja imaju tu pravednu narav? (Imaju.) Ako sud i grdnja imaju tu pravednu narav, da li je Božja pravedna narav puna ljubavi prema čoveku ili nije? (Puna je ljubavi.) Razumeli ste da je Božja ljubav prema čoveku Njegova pravedna narav, ali zar i čovek pun ljubavi nema takvu narav? (Ima.) Kako Bog može da ne voli čoveka, a da ipak ima pravednu narav? Dozvolite mi da vam postavim još jedno pitanje: da li mislite da je moguće da Bog ne voli čoveka? Da li postoji takav primer? (Kada čovek počini razna zlodela i slomi Božje srce, onda Bog ne voli čoveka.) To o čemu govoriš je uslovno i zasnovano na preduslovima, dok ono što vas ja pitam nije zasnovano na pretpostavkama. Božja ljubav prema čoveku svakako je istina i to svako razume. Ali, ljudi nisu sigurni da li je istina da Bog ne voli čoveka. Ako prevaziđeš ovo pitanje, prevazišao si većinu stvari koje Bog radi i nećeš razviti predstave. Kada je Bog u pitanju, kako se ispoljava to da On ne voli čoveka? (Još uvek nismo svesni tog aspekta.) Niste to osetili i niste to iskusili. Koje reči smo do sada naučili, a koje mogu da objasne da Bog ne voli čoveka? Gnušanje, odbojnost, mržnja i gađenje, kao i napuštanje i odbacivanje sa gnušanjem. To su u suštini te reči. Svako ih razume, a da li se one mogu izjednačiti sa nevoljenjem? (Mogu.) One su neodvojivi deo ispoljavanja nedostatka Božje ljubavi prema čoveku, pa da li onda mislite da su one istina? (Da, one su istina.) Po vašem mišljenju, to što Bog ne voli čoveka počiva na premisi: u kontekstu ljubavi prema čoveku, Bog ipak radi stvari bez ljubavi prema njemu – to je istina. Pretpostavimo da ova premisa nema ni element ljubavi, ni osnovu za nju. Bog radi stvari u kojima nema ljubavi prema čoveku i taj nedostatak ljubavi se ispoljava. Nećete moći da utvrdite da li je istina da Bog ne voli čoveka, niti ćete moći da razumete te stvari u potpunosti. U tome je srž problema i zato o tome moramo zajedno da razgovaramo.

Da li mislite da je Bog, kao Gospod svih stvorenih bića, stvorio ljudski rod i da nakon toga mora da brine o ljudima, da upravlja onim što oni jedu i piju i da upravlja njihovim celokupnim životima i sudbinama? (Ne mora.) Odnosno, da li je u Njegovoj moći da brine o tebi ako On to želi i da te baci u gomile ljudi ili u neko drugo okruženje ako On ne želi da brine o tebi, ostavljajući te da potoneš ili plivaš? (Jeste.) Pošto je to u Božjoj moći, zar nije istina da Bog ne brine o čoveku? (Jeste.) To je u skladu sa istinom. Kako možemo da kažemo da je to istina? (Bog je Stvoritelj.) Što se tiče identiteta i statusa Boga, kao i razlike između Boga i ljudskog roda, Bog će se brinuti o tebi ako On to želi, a ako On to ne želi, onda neće. Odnosno, u redu je da Bog brine o tebi, a razumno je ako ne brine. Od čega to zavisi? Od toga da li je Bog voljan ili nije, i to je istina. Ima onih koji kažu: „Ne, pošto si me Ti stvorio, Ti moraš da brineš o tome šta jedem i pijem. Moraš da brineš o meni do kraja mog života”. Da li je to u skladu sa istinom? To je nerazumno i nije saglasno sa istinom. Kada bi Bog rekao: „Kad sam te stvorio, odbacujem te i više neću da brinem o tebi”, to je sila Stvoritelja. Pošto je Bog mogao da te stvori, On ima moć da te odbaci, na dobro ili loše mesto. To je Božja sila. Koja je osnova Božje sile? To su Božji identitet i status, tako da On može da brine ili da ne brine o tebi. Kako god da odluči, to je istina. Zašto kažem da je to istina? Evo šta bi ljudi trebalo da razumeju. Kada to razumeš, znaćeš ko si, ko je Bog u kojeg veruješ i koje su razlike između tebe i Boga. Vratimo se na aspekt odsustva Božje ljubavi prema čoveku. Da li Bog mora da voli čoveka? (Ne mora.) Pošto ne mora, da li je istina da Bog ne voli čoveka? (Istina je.) Zar nisu sada stvari jasnije? Hajde da pričao o sledećem: pošto je Sotona iskvario ljudski rod, koji sada ima iskvarenu sotonsku narav, ako Bog ne spase ljudski rod i ne dovede ga Sebi, kakav je onda odnos između čoveka i Boga? (Ne postoji nikakav odnos.) To nije tačno. Zapravo, postoji neki odnos. Kakav je onda taj odnos? To je neprijateljski odnos. Ti se prema Bogu odnosiš neprijateljski i tvoja priroda-suština je neprijateljska prema Božjoj suštini. Da li je onda razumno da te Bog ne voli? Da li je razumno da te se gnuša, da te mrzi i da mu se gadiš? (Razumno je.) Zašto je razumno? (Jer u nama nema ničega vrednog Božje ljubavi i jer su naše naravi ozbiljno iskvarene.) Bog je Stvoritelj, a ti si stvoreno biće, ali, kao stvoreno biće, nisi pratio Boga, niti slušao Njegove reči. Umesto toga, pratio si Sotonu i postao suprotnost Bogu i Njegov neprijatelj. Bog te voli jer je Njegova suština milosrdna: On se smiluje i spase te. Takva je suština Boga. Bog pokazuje milost i brigu za ljudski rod koji je stvorio. Njegova ljubav prema tebi je otkrivenje Njegove suštine, što je jedan aspekt istine. S druge strane, ljudski rod nije vredan Božje ljubavi. Ljudski rod je nadmen, gnuša se pozitivnih stvari, rđav je i zloban, mrzi Boga i opire Mu se. S obzirom na suštinu Boga – na Njegovu svetost, pravednost, vernost i, povrh svega, vlast – kako On može da voli takav ljudski rod? Da li Bog može da bude kompatibilan sa ovakvim ljudskim rodom? Može li da ga voli? (Ne može.) Pošto ne može, kada Bog dođe u kontakt sa ljudima i želi da ih spase, šta će Bog ispoljiti? Čim dođe u kontakt sa ljudima, On ispoljava prezir, gnušanje i mržnju i gnuša se i odbacuje one koji čine ozbiljno zlo; to nije ljubav. Da li je onda istina da Bog ne voli čoveka? (Jeste.) Istina je da Bog ne voli čoveka. Da li je tačno da Bog ne voli one koji mu se opiru? (Jeste.) To je pošteno, razumno i uslovljeno Božjom pravednom naravi, tako da je i u ovom slučaju istina da Bog ne voli čoveka. Šta određuje ovu istinu? Ona je određena suštinom Boga.

Dakle, da zaključimo: da li Bog voli čoveka? (Voli ga.) Zapravo, s obzirom na suštinu i ispoljavanje čoveka, on nije vredan Božje ljubavi, ali Bog ipak može da ga voli veoma mnogo. Po vašem mišljenju, da li je Bog istina? Da li je Njegova suština sveta? (Jeste.) S druge strane, pošto je čovek toliko odvratan i duboko iskvaren, može li Bog da voli čoveka bez imalo mržnje? Ako nema malo mržnje, malo odbojnosti ili gađenja, onda to nije u skladu sa Božjom suštinom. Bog mrzi ovaj ljudski rod, gnuša ga se, on Mu se gadi i muka Mu je od njega, ali i dalje može da spase ljude i to je prava Božja ljubav – Božja suština! Nedostatak Božje ljubavi je posledica Njegove suštine, kao što je to i činjenica da i dalje može da voli čoveka. Sada kada je to jasno, šta je istina: da Bog voli čoveka? Ili ga ne voli? (I jedno i drugo su istina.) Sada je to rešeno. Onda, da li je čovek u stanju to da uradi? Nijedan čovek nije u stanju to da uradi; ne postoji nijedna osoba koja to može – čak ni u odnosu prema deci. Ako te rođeno dete stalno ljuti i slama ti srce, ti ćeš prvo biti ljut, ali vremenom će u tvom srcu rasti prezir. Kada taj prezir bude dovoljno dugo u tvom srcu, ti ćeš potpuno odustati i, na kraju, prekinuti odnose sa njim. Šta je ljudska ljubav? Ona potiče iz osećanja i krvnog srodstva, tako da nema nikakve veze sa istinom. To je ljubav koja nastaje iz potreba ljudskog tela i osećanja. Šta je osnova ove ljubavi? Ona je zasnovana na osećanjima, krvnom srodstvu i interesima i u njoj nema ni trunke istine. Koji je onda razlog nedostatka čovekove ljubavi? Nakon što je mrzeo osobu koja mu je slomila srce, nakon što je se gnušao i bio njome zgađen, on više nije u stanju da voli. Šta mislite, u kojoj meri je ovaj ljudski rod slomio Božje srce? (To se ne može opisati.) Da, to se ne može opisati. Da li, onda, Bog i dalje voli čoveka? Ne znaš da li Bog voli čoveka, ali te Bog čak i sada spasava i svojim radom i govorom te stalno vodi i zbrinjava. On neće odustati od tebe do poslednjeg trenutka, kada posao bude obavljen. Zar to nije ljubav? (Jeste.) Da li takva ljubav postoji u ljudskom rodu? (Ne postoji.) Kada više nema ljudskih emotivnih potreba, kada je krvno srodstvo prekinuto i kada više ne postoji nikakva veza niti interes između ljudi, oni više ne vole, njihova ljubav je nestala i oni onda odlučuju da odustanu – da više ne „ulažu”. Oni su potpuno odustali. Koji je osnovni izraz ljubavi? Da se rade praktične stvari i da se ostvare rezultati i, ako se ove stvari u vezi sa ljubavlju ne dese, onda nema ljubavi. Neki ljudi kažu da Bog mrzi čoveka, ali to nije u potpunosti tačno. Bog te mrzi, ali da li ti se manje obraćao? Da li ti je pružio manje istine? Da li je manje radio u tebi? (Nije.) Dakle, kada kažeš da te Bog mrzi, ti nemaš svest; tvoje reči su nesavesne. Nije netačno da te Bog mrzi, ali te i dalje voli i mnogo je radio u tebi. Činjenica je da te Bog mrzi, ali zašto? Kada bi se pokorio Bogu u svakom smislu i kada bi postao kao Jov, da li bi te Bog i dalje mrzeo? Ne bi te više mrzeo; ništa osim ljubavi prema tebi ne bi osećao. Kako se ispoljava Božja ljubav? Ona ne liči na ljudsku ljubav, koja je kao pružanje potpune i preterane zaštite. Bog ne voli ljude na taj način: On ti dozvoljava da vodiš normalan život stvorenog ljudskog roda; dozvoljava ti da postaneš svestan kako da živiš, kako da preživiš i kako da Mu služiš; kako da budeš gospodar među svim stvarima, da vodiš smisleni život i da ne radiš besmislene stvari, niti da pratiš Sotonu. Zar smisao Božje ljubavi nije istrajan i dalekosežan? Ona je isuviše dalekosežna, a posledice Božjeg delovanja su od ogromne važnosti i od najdalekosežnije vrednosti za celokupan ljudski rod. To je nešto što nijedno ljudsko biće nije u stanju da uradi: to je od neprocenjive vrednosti i čovek to ne može da zameni novcem ili bilo kojim materijalnim stvarima. Vidiš, danas ljudi razumeju neke istine i znaju kako da obožavaju Boga, a da li su išta od toga znali pre 20 ili 30 godina? (Nisu.) Nisu znali kako je nastala Biblija; nisu znali koji je Božji plan upravljanja; nisu znali kako da služe Bogu i kako da dožive da postanu kvalifikovana stvorena bića. Ništa od toga nisu znali. Ako sada preskočiš dvadeset godina, zar neće ljudski rod u tom trenutku u budućnosti biti mnogo bolji od vas sada? (Biće.) Kako će doći do toga? To će se desiti zbog Božjeg spasenja i Njegove beskonačne ljubavi prema čoveku. To će se desiti zato što On ima toliko strpljenja, tolerancije i milosti prema čoveku, da će čovek i sam steći mnoge od tih stvari. Da nema velike Božje ljubavi, čovek ništa ne bi stekao.

Da li mislite da Bog voli čoveka? (Voli ga.) Da li, onda, Bog mrzi čoveka? (Mrzi ga.) Kako? U Svom srcu, Bogu se zapravo gadi čovek i On se gnuša njegove priroda-suštine. Ako Mu se gadi svaka osoba, kako onda može i dalje da radi u čoveku? Zato što ima ljubav i želi da spase te ljude. Zar On ne mrzi ljude kada ih spase? Mrzi ih; mržnja i ljubav žive zajedno. On mrzi, gnuša se i gadi – ali u isto vreme, On radi za čovekovo spasenje. Šta mislite, ko to može da izvede? Nijedan čovek nije u stanju to da uradi. Kada ljudi vide nekoga koga se gade ili gnušaju, oni više ne žele da ga gledaju, već je čak i jedna reč razmenjena sa njima previše, ili kako nevernici kažu: „Ako nema zajedničke osnove, i jedna jedina reč je uzaludna”. Koliko je reči Bog izgovorio čoveku? Previše. Da li možeš da kažeš da Bog ne voli čoveka? Ili da ga ne mrzi? (Ne možemo.) Mržnja je činjenica, kao što je to i ljubav. Kada bi ti rekao: „Bog nas mrzi, hajde da mu ne prilazimo. Hajde da mu ne dozvolimo da nas spase, kako Ga ne bi stalno nervirali”, da li je to u redu? (Nije.) Ti nemaš obzira prema Božjem srcu, ne razumeš Ga, niti Ga poznaješ. Zapravo, ako to kažeš, ti se buniš protiv Boga i slamaš Mu srce. Moraš da razumeš zašto Bog mrzi čoveka i kako On voli čoveka. Postoje razlozi za Božju ljubav i mržnju; svaki od njih ima pozadinu i načela. Ako kažeš: „Pošto me Bog spasava, sigurno me voli; nemoguće je da me mrzi”, da li je to nerazuman zahtev? (Jeste.) Čak i ako te Bog mrzi, On ne odlaže tvoje spasenje i ipak ti daje priliku da se pokaješ. To nema uticaja na tvoje jedenje i pijenje Božjih reči ili na to kako ti ispunjavaš svoju dužnost i ti nastavljaš da uživaš u Božjoj milosti, pa zašto se onda još uvek raspravljaš? Božja mržnja prema tebi je onakva kakva treba da bude; nju određuje Božja suština i On nije odložio tvoje spasenje. Zar ne bi trebalo da ljudi znaju nešto o tome? (Trebalo bi.) Šta bi trebalo da znaju? Moraju da znaju Božju pravednu narav i Njegovu svetost. Kako čovek može to da spozna? Kako se zove to kada Bog toliko mrzi ovaj ljudski rod, ali je ipak u stanju da ga spase? Obilna milost. To se deo Božje pravedne naravi. Samo je Bog u stanju to da uradi; Sotona to neće uraditi. Iako te Sotona ne mrzi, on gazi po tebi. Kada bi te mrzeo, on bi te mučio ceo dan, čak bi te trajno lišio ponovnog ovaploćenja i ostavio bi te da se spustiš u osamnaesti krug pakla. Zar to nije ono što Sotona radi? (Jeste.) A da li se Bog odnosi prema ljudima na taj način? Nikako. Bog ljudima daje dovoljno prilika da se pokaju. Zato, nemoj da se plašiš da te Bog mrzi; Njegova mržnja prema tebi određena je Njegovom suštinom. Ne okreći leđa Bogu zato što te On mrzi, misleći: „Nisam vredan Božjeg spasenja, pa nema potrebe da me Bog spasi; neka uopšte ne brine”, da bi Ga onda napustio. To će naterati Boga da te se gnuša još više, jer si Ga izdao i ponizio i jer si dozvolio Sotoni da ti se smeje. Da li mislite da tako stoje stvari? (Ponekad, kada iskusim odbacivanje ili naiđem na prepreke i neuspehe, osećam da sam slomio Božje srce i da me više neće spasti; moje srce je u stanju izbegavanja Boga.) To što si slomio Božje srce nije privremena stvar; ti si odavno slomio Božje srce – i to ne jednom! Ali, ako zaista odustaneš od sebe, to je kao da si dozvolio Bogu da potpuno odustane od tebe i da te ne spasi, a onda će Božje srce zaista biti slomljeno. Bog neće osuditi ljude na smrt niti izvlačiti zaključke o njima na osnovu njihovog ponašanja, trenutnog ili tokom nekog perioda; On to neće uraditi. Kako ćeš, onda, spoznati Božju narav? Kako se mogu popraviti čovekove predstave i zablude? Ti ne znaš šta Bog misli o mnogim stvarima niti znaš kako da ih povežeš sa Njegovom pravednom naravi i Njegovom svetom suštinom. Ne razumeš, ali jedno ne smeš da zaboraviš: šta god da Bog uradi, čovek mora da se pokori; čovek je stvoreno biće, napravljen od gline i trebalo bi da se pokori Bogu. To je čovekova dužnost, obaveza i odgovornost. Takav stav bi ljudi trebalo da imaju. Kada steknu taj stav, kako bi trebalo da se odnose prema Bogu i prema stvarima koje On radi? Nikada ne osuđuj, da ne bi uvredio Božju narav. Ako imaš predstave, popravi ih, ali ne osuđuj Boga niti stvari koje On radi. Jednom kada ih osudiš, ti si gotov: to je kao da stojiš nasuprot Bogu, bez ikakve šanse da primiš spasenje. Možeš da kažeš: „Sada ne stojim nasuprot Bogu, ali Ga ne razumem ispravno”, ili „moje srce pomalo sumnja u Boga; moja vera nije jaka, imam slabosti i osećam negativnost”. To se sve može rešiti; može se popraviti tako što će se tražiti istina – ali ne osuđuj Boga. Ako kažeš: „To što je bog uradio nije ispravno. To nije u skladu sa istinom, tako da imam razloga da sumnjam, ispitujem i optužujem. Širiću to svuda i ujediniti ljude oko ispitivanja boga”, to će biti mučno. Stav Boga prema tebi će se promeniti i, ako osudiš Boga, s tobom će biti svršeno; postoji mnogo načina na koje Bog može da ti uzvrati. Dakle, ljudi ne bi trebalo da se namerno opiru Bogu. Nije problem ako nehotice uradiš nešto što Mu se opire, jer to nije bilo hotimično ili namerno i Bog ti daje priliku da se pokaješ. Ako nešto namerno osudiš, iako znaš da je to Božje delo, i podstičeš sve ljude da se pobune kao jedan, to će biti mučno. I koji će biti rezultat toga? Završićeš kao 250 narodnih glavara koji su se opirali Mojsiju. Znaš da je u pitanju Bog, a ipak se usuđuješ da galamiš na Njega. Bog se ne raspravlja sa tobom: On je autoritet; On učini da se zemlja raspori i proguta te, i to je to. On te nikada neće videti, niti slušati tvoje rasuđivanje. To je Božja narav. Šta Božja narav ispoljava u tom trenutku? Ispoljava gnev! Zato ljudi ne bi trebalo da galame protiv Boga niti da izazivaju Njegov gnev; ako neko uvredi Boga, rezultat će biti propast.

Odlomak 24

Bog voli ljudski rod – ovo je istina i svi priznaju tu činjenicu – pa, kako to Bog voli čoveka? (Bog izražava istinu, daje čoveku istinu, razotkriva, sudi, disciplinuje, testira i oplemenjuje ga, čime mu pruža mogućnost da razume i zadobije istinu.) Ovo ste svi iskusili i videli. Izraz Božje ljubavi prema ljudskom rodu razlikuje se shodno donu u kojem se ljudski rod nalazi – u nekim slučajevima, Božja ljubav se slaže sa ljudskim predstavama i oni mogu odmah da je shvate i priznaju, ali ponekad Božja ljubav stoji u suprotnosti sa ljudskim predstavama i oni nisu voljni da je prihvate. Koji aspekti Božje ljubavi stoje u suprotnosti sa ljudskim predstavama? Božji sud, grdnja, osuda, kazna, gnev, kletve i tako dalje. Niko nije spreman da se suoči sa tim stvarima, niti može da ih prihvati, niti je ikada zamišljao da se Božja ljubav može manifestovati na taj način. Kako su ljudi prvobitno ograničili Božju ljubav? Prvobitno su Božju ljubav sveli na to što Gospod Isus isceljuje bolesne, izgoni demone, hrani pet hiljada ljudi sa pet vekni hleba i dve ribe, podaruje im obilje blagodati i traži izgubljene – prema tom njihovom prikazu, Bog tretira ljudski rod kao malo jagnje, koje vrlo nežno miluje. Upravo je to ono što, po njima, čini Božju ljubav. Stoga, kada posmatraju Boga kako govori strogo i deli presude, grdnju, udarce i disciplinu, to im nagriza zamišljenu verziju Boga, te zato stvaraju predstave, postaju buntovni, pa i osporavaju Boga. Ako bi vas Bog prokleo, rekao da vam nedostaje ljudskosti, da ne volite istinu, da niste ništa bolji od zveri i da vas On neće spasiti, šta biste pomislili? Da li biste pomislili da Božja ljubav nije istinita, da Bog ne voli? Da li biste izgubili veru u Njega? Neki kažu: „Bog me osuđuje i grdi da bi me spasao, ali ako me bude proklinjao, neću Ga prihvatiti kao svog Boga. Ako Bog nekoga prokune, zar to ne znači kraj za njega? Zar to ne znači da će biti kažnjen i poslat u pakao? Ako se nikakav ishod ne nazire, koja je svrha verovanja u Boga?” Zar ovo nije iskrivljena predstava? Ako te Bog prokune jednog dana u budućnosti, hoćeš li Ga i tada slediti kao što to činiš sada? Hoćeš li i dalje obavljati svoju dužnost? Teško je reći. Neki ljudi su u stanju da istraju u obavljanju svoje dužnosti; potenciraju stremljenje ka istini i spremni su. Drugi, međutim, ne streme ka istini i ne pridaju značaj napretku u životu – oni zanemaruju te stvari. Sve o čemu misle su nagrade, povlastice i kako biti korisna osoba u Božjoj kući. Kad god vreme dozvoli, oni uvek sumiraju koji su posao nedavno uradili, koja dobra dela su izvršili za crkvu, kakvu su veliku cenu platili i koje nagrade i krune bi trebalo da dobiju. To su stvari koje rezimiraju u slobodno vreme. Kada Bog proklinje takve ljude, zar to nije šokantno i neočekivano za njih? Da li su podložni tome da odmah prestanu da veruju u Boga? Da li je to moguće? (Da.) Jedini stav koji stvoreno biće treba da ima prema Stvoritelju je pokornost, bezuslovna pokornost. To je nešto što neki ljudi danas možda neće moći da prihvate. To je zato što je njihov rast isuviše mali i oni nemaju istinu-stvarnost. Ako si u stanju da pogrešno protumačiš Boga ili se čak pobuniš protiv Njega i izdaš Ga kada radi stvari koje su u suprotnosti sa tvojim predstavama – onda si daleko od toga da možeš da se pokoriš Bogu. Dok je čovek obezbeđen i zalivan Božjom reči, on zapravo teži jednom cilju, koji na kraju podrazumeva postizanje bezuslovne, apsolutne pokornosti Bogu – u tom trenutku ćeš ti, ovo stvoreno biće, dostići željeni standard. Postoje trenuci kada Bog namerno radi nešto što je u sukobu sa tvojim predstavama, i namerno radi nešto što je protiv tvojih želja i što možda izgleda protivno istini, bezobzirno prema tebi i u suprotnosti sa tvojim sklonostima. Možda će ti biti teško da prihvatiš i razumeš ove stvari, i bez obzira na to kako ih analiziraš, one mogu da ti izgledaju kao pogrešne i možda nećeš moći da ih prihvatiš, možda ćeš osećati da je Bog bio nerazuman kada je to uradio – ali zapravo je Bog ovo uradio namerno. Šta je Božji cilj kada čini te stvari? Da te testira i razotkrije, da vidi da li si u stanju da tragaš za istinom, bez obzira na to da li si istinski pokoran Bogu ili ne. Ne traži objašnjenje za sve što Bog radi i zahteva, i ne pitaj zašto. Od pokušaja da urazumiš Boga nema koristi. Ti samo treba da shvatiš da je Bog istina i da budeš sposoban za apsolutnu pokornost. Jedino treba da prepoznaš da je Bog tvoj Stvoritelj i tvoj Bog. Ovo je više od bilo kog rasuđivanja, više od bilo koje ovozemaljske mudrosti, više od bilo kog ljudskog morala, etike, znanja, filozofije ili tradicionalne kulture – više čak i od ljudskih osećanja, ljudske pravednosti i takozvane ljudske ljubavi. Više je od svega. Ako ti ovo nije jasno, onda će pre ili kasnije doći dan kada će ti se nešto desiti i ti ćeš pasti. U najmanju ruku, pobunićeš se protiv Boga i hodati stranputicom; ako si na kraju u stanju da se pokaješ i prepoznaš Božju ljubav i značaj Božjeg dela u sebi, onda ćeš i dalje imati nadu u spasenje – ali ako padneš zbog ove stvari i nisi u stanju da se ponovo podigneš, onda za tebe nema nade. Bez obzira da li Bog sudi, grdi ili proklinje ljude, On to čini da bi ih spasao, i oni ne treba da se plaše. Čega bi trebalo da se plašiš? Treba da se plašiš Boga ukoliko kaže: „Gnušam se i odbacujem te.” Ako Bog ovo kaže, ti si u nevolji: to znači da te Bog neće spasiti, da nema nade u spasenje. I tako, u prihvatanju Božijeg dela, ljudi moraju da shvate Božje namere. Šta god da radiš, nemoj da cepidlačiš kada su u pitanju Božje reči, govoreći: „Sud i grdnja su u redu, ali zar osuda, prokletstvo, uništenje neće značiti da je za mene sve gotovo? Koja je svrha biti Božje stvoreno biće? Mene neće biti, a ti više nećeš biti moj Bog.” Ako odbaciš Boga i nisi postojan u svom svedočenju, onda i Bog istinski može da odbaci tebe. Da li vi znate ovo? Ma koliko dugo ljudi verovali u Boga, ma koliko da su puteva prešli, posla uradili ili dužnosti obavljali, sve što su uradili za to vreme bila je priprema za jednu stvar. Koju? Pripremali su se da na kraju dostignu apsolutnu pokornost Bogu, bezuslovnu pokornost. Šta znači „bezuslovna”? To znači da ne tražiš opravdanja i ne govoriš ništa o sopstvenim objektivnim razlozima, to znači da ne cepidlačiš; nisi dostojan toga, jer si stvoreno biće. Kada si sitničav u odnosu prema Bogu, ne znaš gde ti je mesto; kada pokušavaš da urazumiš Boga, opet ne znaš gde ti je mesto. Ne raspravljaj se sa Bogom, ne pokušavaj uvek da otkriješ razlog, ne insistiraj na razumevanju pre nego što se pokoriš, kao i na tome da se ne pokoriš kada ne razumeš. Kada to uradiš, pogrešno si shvatio svoje mesto, i u tom slučaju tvoja pokornost Bogu nije apsolutna; to je pokornost koja je relativna i uslovna. Da li su oni koji postavljaju uslove za svoju pokornost Bogu ljudi koji se istinski pokoravaju Bogu? Da li tretiraš Boga kao Boga? Da li obožavaš Boga kao Stvoritelja? Ako to ne radiš, onda te Bog ne priznaje. Šta moraš iskusiti da bi dostigao apsolutnu i bezuslovnu pokornost Bogu? I kako bi to trebalo da iskusiš? Kao prvo, ljudi moraju da prihvate Božji sud i grdnju, i moraju da prihvate orezivanje. Pored toga, moraju da prihvate Božji nalog, moraju da streme ka istini dok obavljaju svoju dužnost, moraju da razumeju različite aspekte istine koji se odnose na život-ulazak, i moraju da dostignu razumevanje Božjih namera. Ponekad ljudi nisu dovoljno dobrog kova niti imaju moć uviđavnosti da bi shvatili istinu, i mogu tek nešto malo da shvate u razgovoru sa drugima ili kroz lekcije kojima ih podučavaju različite, od Boga stvorene, situacije. Ali moraš da znaš da je nužno imati bogopokorno srce, ne smeš pokušavati da urazumiš Boga niti da postavljaš uslove; sve što Bog radi upravo je ono što treba da se uradi, jer On je Stvoritelj, a ti si stvoreno biće. Moraš da budeš pokoran, i ne smeš stalno da pitaš šta je razlog niti da govoriš o uslovima. Ako ti nedostaje čak i ona najosnovnija pokornost i podložan si sumnji i obazrivosti prema Bogu, ili tome da u svom srcu pomisliš: „Moram da se vidim da li će me Bog zaista spasiti i da li je Bog zaista pravedan. Svi kažu da je Bog ljubav – u tom slučaju moram da vidim da li zaista ima ljubavi u onom što Bog čini u meni, da li je to zaista ljubav”, ako stalno preispituješ da li je ono što Bog radi u skladu sa tvojim predstavama i ukusima, ili čak sa onim za šta veruješ da je istina, onda si na pogrešnom mestu i u nevolji: verovatno ćeš uvrediti Božju narav. Istine koje se odnose na pokornost su ključne, i nijedna istina ne može biti potpuno i jasno objašnjena u samo nekoliko rečenica; sve se odnose na razna stanja ljudi i iskvarenost. Ulazak u istina-stvarnost se ne može postići za jednu, dve, tri ili pet godina. Moraju se iskusiti razne stvari, mora se iskusiti mnogo suda i grdnje Božijih reči, mnogo orezivanja. Tek kada na kraju dostigneš sposobnost da primenjuješ istinu, tvoje stremljenje ka istini će biti efikasno i tek tada ćeš posedovati istina-stvarnost. Istinsko iskustvo imaju samo oni koji poseduju istina-stvarnost.

Odlomak 25

Nekoliko godina nakon što je ova etapa dela otpočela, jedan je čovek verovao u Boga, ali nije tragao za istinom; sve što je želeo bilo je da zaradi novac, nađe sebi partnera i da živi kao bogat čovek, pa je stoga napustio crkvu. Pošto je nekoliko godina lutao unaokolo, jednog dana se neočekivano vratio. U srcu je osećao užasno kajanje i neizrecivo gorko je plakao. To je bio dokaz da njegovo srce nije u potpunosti napustilo Boga, što je dobro; još uvek je imao priliku i mogao je da se nada spasenju. Da je prestao da veruje i da je postao isti kao nevernici, s njim bi zauvek bilo svršeno. Ako je u stanju da se iskreno pokaje, za njega još uvek ima nade; to je nešto veoma retko i dragoceno. Bez obzira na to kako Bog postupa i kako se odnosi prema ljudima – čak i ako ih mrzi, ako Mu se gade ili ih proklinje – ako su ljudi u stanju da jednoga dana naprave preokret, to će za Mene biti veoma utešno, jer će značiti da oni u svom srcu još uvek čuvaju malo mesta za Boga, da nisu potpuno izgubili ljudski razum ni vlastitu ljudskost, da još uvek žele da veruju u Boga i da barem donekle imaju nameru da Ga priznaju i da Mu se vrate. Ako se ljudi koji Boga zaista nose u svom srcu vrate u Božju kuću, bez obzira na to kada su je napustili, i ako im je ova naša porodica još uvek draga, Ja ću se donekle sentimentalno vezati za njih i potražiću utehu u tome. Biće, međutim, šteta ako se nikada ne budu vratili. Ako mogu da se vrate i da se iskreno pokaju, Moje će srce biti naročito ispunjeno zahvalnošću i utehom. To što je ovaj čovek bio u stanju da se vrati pokazuje da on Boga nije zaboravio; vratio se zato što je u svom srcu i dalje žudeo za Bogom. Naš susret bio je veoma dirljiv. Kad je otišao, sigurno je bio prilično negativan i u lošem stanju; ali, ako je sada bio u stanju da se vrati, to je dokaz da još uvek veruje u Boga. Ne može se, međutim, znati da li će on nastaviti tim putem, jer ljudi se tako brzo menjaju. U Doba blagodati, Isus je bio milostiv i blag prema ljudima. Kad bi se jedna od stotinu ovaca izgubila, On bi ostavio preostalih devedeset i devet i krenuo u potragu za tom jednom izgubljenom ovcom. Ta metafora ne predstavlja nekakvu mehaničku radnju, niti propis; ona pokazuje urgentnu Božju nameru da ljudima podari spasenje, kao i Njegovu veliku ljubav prema njima. To nije način delovanja, već svojevrsna narav i mentalitet. Stoga, neki ljudi napuštaju crkvu na šest meseci ili godinu dana, prolaze kroz brojne slabosti ili pate od ko zna koliko zabluda, ali su ipak u stanju da se kasnije vrate u stvarnost, da steknu znanje, naprave preokret i vrate se na pravi put, što je za Mene naročito utešno i vraća Mi tračak uživanja. U ovom svetu veselja i sjaja, u ovom dobu zla, sposobnost priznavanja Boga i vraćanja na pravi put predstavlja nešto što je prilično utešno i uzbudljivo. Uzmite, na primer, odgajanje dece: bez obzira da li vaša deca prema vama pokazuju poštovanje ili ne, kako biste se osećali kad vas ona ne bi priznavala i kad bi otišla od kuće da se više nikad ne vrate? U dubini duše, vi biste i dalje brinuli o njima i stalno biste se pitali: „Kad će mi se sin vratiti? Želeo bih da ga vidim. Na kraju krajeva, sin mi je, nisam ga valjda uzalud odgajao i voleo toliko.” Oduvek ste tako mislili i oduvek čeznete da taj dan već jednom svane. U tom pogledu svi isto osećaju, a o Bogu i da ne govorimo – zar se On još jače ne nada da će zalutali ljudi pronaći put za povratak kući, da će se izgubljeni sin vratiti? Današnji ljudi su malog rasta, ali doći će dan kad će oni razumeti nameru Božju – osim ako uopšte nemaju sklonosti ka pravoj veri i ako nisu bezvernici, a u tom slučaju oni i ne zavređuju da Bog o njima brine.

Odlomak 26

Postoje različiti tipovi ljudi, a razlikuju se po tome kakav duh imaju. Neki ljudi imaju ljudski duh i oni su ti koje je Bog predodredio i odabrao. Neki nemaju ljudski duh; oni su demoni koji su ušli na prevaru. Oni koji nisu bili predodređeni i izabrani od Boga ne mogu biti spašeni čak i ako su uspeli da se ušunjaju u Božju kuću, i na kraju će biti razotkriveni i eliminisani. Da li ljudi mogu da prihvate Božje delo i, nakon što ga prihvate, kojim će putem ići i da li mogu da se preobraze, zavisi od duha i prirode u njima. Neki ljudi ne mogu a da ne zalutaju; njihov duh ih određuje da budu takvi i oni se ne mogu promeniti. Kod nekih ljudi Sveti Duh ne deluje, jer ne idu pravim putem; ako bi, međutim, mogli da promene pravac kretanja, Sveti Duh bi još uvek mogao da deluje. Ako to ne urade, onda će za njih sve biti gotovo. Postoje razne situacije, ali Bog je pravedan u svom ophođenju prema svima. Kako da ljudi spoznaju i dokuče Božju pravednu narav? Pravednici primaju Njegove blagoslove, a zli su prokleti. To je Božja pravednost. Bog nagrađuje dobro, a kažnjava zlo i nagrađuje svakoga po delima njegovim. To je tačno, ali u ovom trenutku postoje neki događaji koji se ne slažu sa ljudskim predstavama. Naime, postoje oni koji veruju u Boga i obožavaju Ga, a ubijeni su ili su pogođeni Njegovim prokletstvima, ili oni koje Bog nikada nije blagoslovio i obratio pažnju na njih; ma koliko Ga obožavali, On ih ignoriše. Ima nekih zlih ljudi koje Bog ne blagosilja niti kažnjava, a ipak su bogati, imaju mnogo potomakai sve im ide dobro; uspešni su u svemu. Da li je to Božja pravednost? Neki ljudi kažu: „Mi obožavamo Boga, pa ipak nismo dobili blagoslove od Njega, dok zli ljudi koji ne obožavaju Boga i čak Mu se opiru, žive bolje i uspešnije od nas. Bog nije pravedan!” Šta vam ovo pokazuje? Dao sam vam samo dva primera. Koji od njih govori o Božjoj pravednosti? Neki ljudi kažu: „Oba su ispoljavanje Božje pravednosti!” Zašto to kažu? Postoje načela u Božjim postupcima – samo što ljudi ne mogu da ih vide jasno, a pošto nisu u stanju da ih jasno vide, ne mogu da kažu da Bog nije pravedan. Ljudi mogu da vide samo ono što je na površini; ne mogu da vide stvari onakvim kakve jesu. Dakle, ono što Bog čini je pravedno, ma koliko malo bilo u skladu sa ljudskim predstavama i zamislima. Mnogo je ljudi koji se neprestano žale da Bog nije pravedan. To je zato što ne shvataju situaciju na pravi način. Lako mogu da pogreše kada uvek gledaju na stvari kroz prizmu svojih predstava i zamisli. Ljudsko znanje postoji među njihovim sopstvenim mislima i gledištima, unutar njihovih ideja o transakcijama ili unutar njihovih gledišta o dobru i zlu, ispravnom i pogrešnom, ili o logici. Kada neko sagleda stvari iz takvih gledišta, lako mu je da pogrešno shvati Boga i da stvori predstave, a takva osoba će Mu se opirati i žaliti se na Njega. Bio je jedan siromah koji je znao jedino da obožava Boga, ali ga je Bog samo ignorisao i nije ga blagoslovio. Možda mislite: „Čak i da ga Bog nije blagoslovio u ovom životu, sigurno će ga Bog blagosloviti u večnosti i nagraditi ga deset hiljada puta više. Zar to ne bi učinilo Boga pravednim? Bogat čovek uživa stostruke blagoslove u ovom životu, a u večnosti se susreće sa uništenjem. Nije li i to pravednost Božja?” Kako čovek treba da razume Božju pravednost? Uzmimo razumevanje Božjeg dela kao primer: da je Bog okončao Svoje delo nakon što je završio Svoje delo u Dobu blagodati i nije izvršio delo suda u poslednjim danima niti je u potpunosti spasao čovečanstvo, dovodeći do potpunog uništenja čovečanstva, da li bi se moglo smatrati da On poseduje ljubav i pravednost? Dasu oni koji obožavaju Boga bačeni u ognjeno i sumporno jezero, dok je onima koji ne obožavaju Boga i čak ni ne znaju da Bog postoji, Bog dozvolio da prežive, kako bi to trebalo protumačiti? Kada govore u kontekstu doktrine, ljudi obično uvek kažu da je Bog pravedan, ali ako se suoče sa ovakvom situacijom, možda neće moći pravilno da je razumeju i čak mogu da se žale na Boga i da Ga osude kao nepravednog.

Božja ljubav i pravednost moraju se temeljno razumeti i moraju biti objašnjene i dokučene na osnovu Božjih reči i istine. Štaviše, čovek takođe mora doživeti istinsko iskustvo i dostići Božje prosvetljenje da bi zaista spoznao Božju ljubav i pravednost. Procena Njegove ljubavi i pravednosti ne treba da se zasniva na nečijim predstavama i zamislima. Prema ljudskim predstavama, dobro se nagrađuje, a zlo kažnjava, dobri ljudi se nagrađuju dobrim, a zli se nagrađuju zlom, a oni koji ne čine zlo treba da budu nagrađeni dobrim i da prime blagoslov. Reklo bi se da ljudi, u svim slučajevima kada nisu zli, treba da budu nagrađeni dobrim; jedino je to Božja pravednost. Zar ovo nije ljudska predstava? Ali šta ako im se ne vrati dobrim? Da li biste onda rekli da Bog nije pravedan? Na primer, u Nojevo vreme, Bog je rekao Noju: „Odlučio sam da okončam život svim ljudima, jer se zemlja ispunila nasiljem zbog njih. Evo, istrebiću ih zajedno sa zemljom!” (1. Mojsijeva 6:13). Zatim je naredio Noju da sagradi barku. Nakon što je Noje prihvatio Božji nalog i sagradio barku, veliki pljusak padao je na zemlju četrdeset dana i noći; ceo svet je bio potopljen i Bog je uništio sve ljude tog doba izuzev Noja i njegovih sedam članova porodice. Šta ti misliš o ovome? Da li bi rekao da Bog ne voli? Što se tiče ljudi, koliko god čovečanstvo bilo iskvareno, sve dok Bog uništava čovečanstvo, to znači da On ne voli – da li su oni u pravu što veruju u to? Zar to verovanje nije apsurdno? Bog nije voleo one koje je uništio, ali možeš li iskreno reći da On nije voleo one koji su preživeli i dostigli Njegovo spasenje? Petar je voleo Boga beskrajno i Bog je voleo Petra – možeš li zaista reći da Bog ne voli? Bog voli one koji Ga istinski vole, a mrzi i proklinje one koji Mu se opiru i odbijaju da se pokaju. Bog poseduje i ljubav i mržnju, to je istina. Ljudi ne bi trebalo da klasifikuju Boga ili da sude o Njemu u skladu sa svojim predstavama i zamislima, jer predstave i zamisli čovečanstva, koji su njihov način gledanja na stvari, nemajunimalo istine. Bog se mora spoznati na osnovu Njegovog odnosa prema čoveku, na osnovu Njegove naravi i suštine. Čovek apsolutno ne sme da pokuša da definiše suštinu Boga na osnovu spoljašnjih efekata onih stvari koje On čini i kojima sebavi. Sotona je tako duboko iskvario čovečanstvo; ljudi ne poznaju priroda-suštinu iskvarenog čovečanstva, a još manje šta je iskvareno čovečanstvo pred Bogom niti kako bi, u skladu sa Njegovom pravednom naravi, trebalo postupati sa njim. Uzmimo za primer Jova. On je bio pravedan čovek i Bog ga je blagoslovio. To je bila Božja pravednost. Sotona se opkladio sa Jahveom: „Ne plaši li se Jov Boga bez razloga? Zar ti nisi ogradio njega i kuću njegovu i sve što poseduje unaokolo? Blagoslovio si delo njegovih ruku i njegov se posed proširio po zemlji. Ali pruži ruku svoju i dirni mu u sve to što ima – neće li te u lice prokleti!” (Knjiga o Jovu 1:9-11). Jahve Bog reče: „Sve što ima neka je u tvojoj vlasti; samo nemoj dizati ruku na njega” (Knjiga o Jovu 1:12). Tako je Sotona otišao kod Jova, napao ga i iskušavao, a Jov se suočio sa kušnjama. Sve što je imao bilo mu je oduzeto – izgubio je svoju decu i imovinu, a celo mu je telo bilo prekriveno čirevima. Sad je pitanje, da li su Jovove kušnje u sebi imale pravednu narav Božju? Vi ne možete jasno reći, zar ne? Čak i ako si pravedna osoba, Bog ima pravo da te podvrgne kušnjama i da ti dozvoli da Mu svedočiš. Božja narav je pravedna; On se prema svima odnosi jednako. Ne radi se o tome da onda pravedni ljudi ne treba da budu podvrgnuti kušnjama čak i ako ih mogu podneti ili da tada moraju biti zaštićeni; to nije slučaj. Bog ima pravo da stavi pravedne ljude na kušnju. To je otkrovenje pravedne Božje naravi. Konačno, nakon što je okončano Jovovo podvrgavanje kušnjama i svedočenje Jahveu, Jahve ga je blagoslovio još više nego ranije, još bolje nego ranije i dao mu je dvostruko više blagoslova. Štaviše, Jahve mu se ukazao i obratio glasom iz vihora, a Jov Ga je video kao da stoji pred njim. To je bio blagoslov koji mu je dao Bog. To je bila Božja pravednost. A šta da se, nakon što je Jov prošao kroz kušnje i nakon što je Jahve video kako je Jov svedočio Njemu u Sotoninom prisustvu i osramotio Sotonu, Jahve okrenuo i otišao, ignorišući Jova i uskrativši ga potom za blagoslove – da li bi u tome bila Božja pravednost? Bez obzira na to da li je Jov posle kušnje bio blagoslovljen ili ne i da li mu se Jahve ukazao ili ne, sve ovo sadrži Božju dobru volju. Pojavljivanje Jovu bila bi Božja pravednost, a i nepojavljivanje bi takođe bila Božja pravednost. Odakle ti pravo, kao stvorenom biću, da Bogu upućuješ zahteve? Ljudi nisu kvalifikovani da išta zahtevaju od Boga. Nema ničeg nerazumnijeg od upućivanja zahteva Bogu. Bog će uraditi ono što treba da uradi i Njegova narav je pravedna. Pravednost ni u kom slučaju nije pravičnost ili razumnost; ona nije stvar jednakosti prema svima, niti se radi o tome da treba da dobiješ onoliko koliko zaslužuješ shodno poslu koji si obavio, da ti se plati za onaj posao koji si uradio ili da ti se dȃ ono što ti pripada prema uloženom trudu. To nije pravednost, već samo stvar pravičnosti i razuma. Vrlo malo ljudi je u stanju da spozna Božju pravednu narav. Zamisli da je Bog uklonio Jova nakon što je Jov svedočio o Njemu: zar bi to bilo pravedno? Zapravo, bilo bi. Zašto se to zove pravednost? Na koji način ljudi posmatraju pravednost? Ako je nešto u skladu sa njihovim predstavama, onda im je veoma lako da kažu da je Bog pravedan. Međutim, ako smatraju da to nije u skladu sa njihovim predstavama – ako se radi o nečemu što ne mogu da shvate – onda bi im bilo teško da kažu da je Bog pravedan. Da je Bog onomad uništio Jova, ljudi ne bi rekli da je Bog pravedan. Mada, u stvari, bilo da su ljudi iskvareni ili ne i bilo da su oni duboko iskvareni ili ne, zar bi Bog trebalo da Se pravda kada ih uništi? Zar bi ljudima trebalo da objašnjava na osnovu čega to čini? Mora li Bog ljudima da kazuje pravila koja je naredio? Nema potrebe. U Božjim očima, neko ko je iskvaren i ko će se verovatno suprotstaviti Bogu nema nikakvu vrednost. Kako god da se Bog prema takvim osobama odnosi prikladno je i sve su to uređenja Božja. Da nisi ugodan Božjim očima i da On kaže da Mu posle svog svedočenja nisi od koristi, pa te, shodno tome, uništi, zar bi i to bila Njegova pravednost? Bila bi. Možda u ovom trenutku nisi u stanju da to prepoznaš na osnovu činjenica, ali to moraš da shvatiš u teoriji. Šta biste rekli – da li je uništenje Sotone od strane Boga izraz Njegove pravednosti? (Jeste.) Šta bi bilo da je Bog dozvolio Sotoni da ostane? Ne usuđujete se da kažete, zar ne? Božja suština je pravednost. Iako nije lako razumeti ono što Bog radi, sve što radi je pravedno. Samo je reč o tome da ljudi to ne razumeju. Kada je Bog dao Petra Sotoni, kako je Petar odgovorio? „Čovečanstvo nije u stanju da dokuči šta Ti radiš, ali sve ono što Ti radiš sadrži Tvoju dobru volju; u svemu tome ima pravednosti. Kako da ne hvalim Tvoju mudrost i dela?” Trebalo bi da sada uviđate da razlog zbog kojeg Bog ne uništava Sotonu u vreme kad spasava čoveka leži u tome što želi da ljudi jasno vide kako ih je, i u kojoj meri, Sotona iskvario, i kako ih Bog pročišćava i spasava. Kad naposletku ljudi budu shvatili istinu, kad budu jasno videli Sotonino gnusno lice i kad budu sagledali čudovišni greh koji je Sotona počinio iskvarivši ih, Bog će Sotonu uništiti i ljudima pokazati Svoju pravednost. Trenutak kada Bog uništava Sotonu je ispunjen Božjom naravi i mudrošću. Sve što Bog radi je pravedno. Iako ljudi možda nisu sposobni da uvide Božju pravednost, ne bi trebalo da proizvoljno donose sudove. Ako nešto što Bog čini ljudima izgleda nerazumno, ili ako o tome imaju ikakve predstave, pa ih to navede da kažu da Bog nije pravedan, u tom slučaju su izuzetno nerazumni. Vidiš da su za Petra neke stvari bile neshvatljive, ali je bio siguran da je Božja mudrost prisutna i da je u tim stvarima bila Njegova dobra volja. Ljudi ne mogu sve da dokuče; ima toliko stvari koje ne mogu da shvate. Dakle, nije lako poznavati Božju narav. Uprkos tome što u religioznom svetu postoji toliko ljudi koji veruju u Boga, malo njih je u stanju da spozna Njegovu narav. Kad su neki ljudi pokušali da šire jevanđelje među religioznim ljudima i nateraju ih da čitaju Božje reči, ne samo da nisu tražili i istraživali, nego su čak spalili knjige Božjih reči i bili kažnjeni. Drugi su verovali glasinama, hulili na Boga i bili kažnjeni. Postoji mnogo, zapravo, postoji bezbroj primera da se ovakve stvari dešavaju. Neki novovernici su nadmeni i oholi, pa ne prihvataju kada čuju za to – oni razvijaju svoje predstave. Bog vidi da si glupav i neuk i ignoriše te, ali će doći dan kada će učiniti da razumeš. Ako godinama slediš Boga i još uvek se tako ponašaš, držeći se svojih predstava ma koliko ih bilo i ne samo da ne tražiš istinu za rešavanje problema, već i svuda širiš svoje predstave i ismejavaš i izvrgavaš ruglu Božju kuću, treba da budeš kažnjen. U nekim slučajevima, Bog može da ti oprosti, jer si samo bio glupav i neuk, ali ako ti znaš bolje i još uvek namerno postupaš na taj način, ne slušaš bez obzira na to koliko ti je saveta dato, onda bi trebalo da budeš kažnjen od Boga. Ti znaš samo to da Bog ima tolerantnu stranu, ali nemoj da zaboraviš da On ima i neuvredljivu stranu, a to je Njegova pravedna narav.

Odlomak 27

„Bogohuljenje i klevetanje Boga su greh koji neće biti oprošten ni u ovom životu ni u svetu koji dolazi, a oni koji počine ovaj greh nikada neće biti ponovo utelovljeni.” To znači da suštinska narav Božja ne trpi uvrede od strane čoveka. Van svake sumnje je da bogohuljenje i klevetanje Boga neće biti oprošteni ni u ovom životu ni u svetu koji dolazi. Bogohuljenje je, bez obzira na to da li je namerno ili ne, nešto što vređa suštinsku narav Božju i izgovaranje bogohulnih reči, bez obzira na razlog, svakako će biti osuđeno. Međutim, neki ljudi izgovaraju bogohulne reči koje zavređuju osudu u situacijama kada oni to ne shvataju ili kada su navedeni na pogrešan put, kada njima drugi upravljaju ili kada ih potiskuju. Kada izgovore te reči, osećaju se nelagodno, osećaju se optuženim i veoma se kaju. Oni zatim spremaju dovoljno dobrih dela, pri čemu stiču znanje i menjaju se, pa Bog stoga više ne pamti njihove ranije prestupe. Morate precizno poznavati Božje reči i ne smete ih primenjivati proizvoljno, u skladu sa svojim predstavama i uobraziljama. Morate da shvatite kome su Njegove reči upućene i u kom kontekstu On to govori. Ne smete proizvoljno primenjivati ili površno određivati Božje reči. Ljudi koji ne znaju kako da nešto iskuse ne razmišljaju o sebi i ne porede se sa Božjim rečima, dok oni koji su imali određena iskustva i uvid, skloni su da budu preosetljivi i proizvoljno se porede sa Božjim rečima kada čitaju reči koje govore o Njegovoj kletvi ili Njegovoj mržnji i o Njegovom uklanjanju ljudi. Ti ljudi ne razumeju Božje reči i uvek Ga pogrešno čitaju. Neki ljudi nisu pročitali sadašnje Božje reči niti istražili Njegovo sadašnje delo, a kamoli stekli prosvećenje Svetoga Duha. Kritikovali su Boga, a onda je neko širio jevanđelje među njima i oni su ga prihvatili. Oni zatim žale zbog onoga što su učinili i žele da se pokaju, pa ćemo u tom slučaju videti kakvo će nadalje biti njihovo ponašanje i njihovo ispoljavanje. Ako je njihovo ponašanje naročito loše nakon što počnu da veruju i ako sipaju so na ranu misleći: „Pa, već sam hulio, klevetao i kritikovao Boga i ako Bog osuđuje takvu vrstu ljudi, onda su moje težnje uzaludne”, tada su oni potpuno gotovi. Prepustili su se očaju i iskopali sopstveni grob.

Većina ljudi je načinila neki prestup i okaljala se nekako. Neki su se, na primer, opirali Bogu i izrekli bogohulne stvari; neki su odbili da izvrše Božji nalog i nisu obavili svoju dužnost, te ih je Bog s gnušanjem odbacio; neki su izdali Boga našavši se pred iskušenjima; neki su izdali Boga potpisavši „Tri pisma” kada su bili uhapšeni; neki su krali priloge; neki su proćerdali priloge; neki su često ometali crkveni život i nanosili zlo Božjim izabranicima; neki su obrazovali klike i grubo se ponašali prema drugima, unoseći time nered u crkvu; neki su često širili razne predstave i smrt, čime su nanosili zlo braći i sestrama, a neki su se prepuštali nemoralu i promiskuitetu i tako širili loš uticaj. Dovoljno je reći da svi imaju svoje prestupe i mrlje. Ipak, neki su u stanju da prihvate istinu i pokaju se, a drugi nisu i umreće pre nego što se pokaju. Zato bi sa ljudima trebalo postupati u skladu s njihovom priroda-suštinom i ustaljenim ponašanjem. Oni koji mogu da se pokaju su oni koji iskreno veruju u Boga, dok će oni koji se istinski ne kaju, oni koje bi trebalo ukloniti i izopštiti, biti uklonjeni i izopšteni. Neki ljudi su zli, neki su neznalice, neki su glupi, a neki su zveri. Svi su ljudi različiti. Neki zli ljudi zaposednuti su zlim duhovima, dok su drugi sluge đavolje i Sotonine. Neki su izuzetno opaki po svojoj prirodi, a neki su izuzetno lažljivi, neki su naročito pohlepni za novcem, a neki uživaju u seksualnom promiskuitetu. Svako se ponaša drugačije, pa bi ljude trebalo posmatrati sveoubuhvatno, u skladu s njihovom prirodom i ustaljenim ponašanjem. Svi imaju slobodnu volju bez obzira na to ko su i šta su, u skladu s nagonima čovekovog smrtnog tela. Mogu da razmišljaju na osnovu čovekovih predstava i nisu u stanju da direktno prodru u duhovno carstvo niti da na bilo koji način spoznaju njegovu istinu. Kada, na primer, veruješ u istinitog Boga i želiš da prihvatiš ovu fazu Njegovog novog dela iako niko nije došao da širi jevanđelje među vama i samo vas delo Svetog Duha prosvećuje i vodi, onda poseduješ vrlo ograničeno znanje. Za tebe je nemoguće da znaš koje delo Bog sada obavlja i šta će ostvariti u budućnosti. Ljudi ne mogu da dokuče Boga; oni nemaju takvu sposobnost, kao ni sposobnost da direktno shvate duhovno carstvo ili da u potpunosti shvate Božje delo, a kamoli da Mu služe najradosnije poput nekog anđela. Ako Bog najpre Svojim rečima ne osvoji, spasi i promeni ljude ili ih ne hrani i zaliva svojim istinama koje izražava, ljudi ne mogu da prihvate to novo delo, da steknu istinu i život ili da spoznaju Boga. Ako Bog ne obavi to delo, ljudi to neće nositi u sebi, jer tako diktiraju njihovi nagoni. Dakle, neki ljudi se opiru ili bune, čime na sebe navlače Božji gnev i mržnju, ali Bog svaki slučaj tretira drugačije i svakim od njih se bavi zasebno, u skladu s čovekovim nagonom. Svako delo koje Bog učini jeste odgovarajuće. On zna šta da radi i kako to da uradi i On svakako neće terati ljude da rade nešto što instinktivno nisu u stanju da urade. Bog sa svakom osobom postupa na osnovu stvarnih okolnosti u kojima se ta osoba trenutno nalazi i na osnovu njene prošlosti, kao i na osnovu postupaka i ponašanja te osobe i njene priroda-suštine. Bog nikada nikome neće učiniti nepravdu. To je jedna strana Božje pravednosti. Primera radi, Evu je zmija zavela da pojede plod sa drveta poznanja dobra i zla, ali Jahve joj nije prebacio govoreći: „Rekao sam ti da to ne jedeš, pa zašto si to ipak učinila? Trebalo je da bolje rasuđuješ, trebalo je da znaš da ti zmija govori samo da bi te zavela.” Jahve nije tako prekoreo Evu. Budući da su ljudi Božja tvorevina, On poznaje njihove nagone i zna šta ti nagoni mogu da učine, u kojoj meri ljudi mogu da se kontrolišu i koliko daleko mogu da idu. Bog sve to vrlo jasno zna. To kako Bog postupa s nekim nije tako jednostavno kao što to ljudi zamišljaju. Kada On nekoga posmatra s mržnjom ili gnušanjem ili kada se radi o tome šta taj neko kaže u određenom kontekstu, On dobro razume njegovo stanje. To je zato što Bog ispituje čovekovo srce i suštinu. Ljudi uvek misle: „Bog ima samo Svoje božanstvo. On je pravedan i ne trpi bilo kakvu uvredu od strane čoveka. On ne uzima u obzir čovekove poteškoće niti se stavlja na mesto ljudi. Ako se neko odupre Bogu, On će ga kazniti.” To uopšte nije tako. Ako neko tako shvata Njegovu pravednost, Njegovo delo, Njegovo postupanje s ljudima, taj neko čini ozbiljnu grešku. Način na koji Bog određuje kraj svake osobe ne zasniva se na čovekovim predstavama i uobraziljama nego na Božjoj pravednoj naravi. On će svakom uzvratiti shodno onome što je taj neko učinio. Bog je pravedan i pre ili kasnije On će se pobrinuti da svi ljudi budu u potpunosti uvereni u to.