Odlomak 19

Većina ljudi ne razume Božje delo i stoga im je vera previše oskudna. Nije lako poznavati Božje delo; osoba prvo mora da zna da postoji plan za svako Božje delo i da se sve dešava po vremenu koje je Bog odredio. Čovek nikada ne može da dokuči šta i kada Bog dela; Bog obavlja određeno delo u određeno vreme i ne odlaže ga; niko ne može da uništi njegovo delo. Delanje shodno Njegovom planu i shodno Njegovoj nameri načelo je po kom On sprovodi Svoje delo, i niko to ne može promeniti. U tome treba da vidiš Božju narav. Božje delo nikoga ne čeka i kad je vreme da se dela, to se mora učiniti. Svi ste vi iskusili Božje delo u poslednjih nekoliko godina. Ko može da uništi način na koji On opskrbljuje ljude, ili da Ga spreči da kaže Svoje reči kad ih je potrebno reći i da sprovede Svoja dela kad je potrebno da se to čini? Kad su ljudi isprva počeli da šire jevanđelje, većina njih je delila knjige s Božjim rečima ljudima u crkvama i religioznim ljudima. Šta je bio ishod toga? Veoma malo tih ljudi je proučilo Božje reči; većina njih volela je da kleveta, osuđuje i napada. Neki su palili te knjige, neki su ih zaplenjivali, neki su tukli one koji su širili jevanđelje i primoravali ih da priznaju svoju krivicu, a neki su čak zvali i policiju da ih uhapsi i sudski goni. U to vreme, sve veroispovesti su se mahnito opirale, ali naposletku, jevanđelje carstva je ipak bilo razglašeno širom kineskog kopna. Ko može da poremeti sprovođenje Božje volje? Ko može da zaustavi širenje jevanđelja carstva Božjeg? Božje stado sluša Božji glas i oni koje treba da budu zadobijeni od strane Boga to će pre ili kasnije i biti. To je nešto što niko ne može da uništi. To je poput rečenice iz Priča Solomonovih koja kaže: „Srce je carevo, kao korito reke, u rukama Jahvea, koji ga vodi kud je Njemu volja“ (Priče Solomonove 21:1). Ovo još više važi za one nevažne ljude, zar ne? Bog ima Svoje planove i uređenja kad će koje delo učiniti. Neki ljudi uvek prosuđuju da je nemoguće da Bog radi ovo ili ono, ali takve ideje su samo zamišljanja ljudi. Koliko god štete ljudi naneli i koliko god nevolja Sotona izazvao, od toga neće biti ništa, i neće moći da zaustave Božje delo. Delo Svetog Duha određuje sve i ljudi ništa ne mogu postići bez dela Svetog Duha. Kakvu razboritost bi ljudi trebalo da poseduju po ovom pitanju? Kad osoba shvati da Sveti Duh ne deluje, treba da otpusti sopstvene predstave i da pazi da ne učini nešto nepromišljeno. Mudar izbor je tragati za Božjom namerom i čekati trenutak koji je odredio Bog. Neki ljudi se uvek oslanjaju na sopstvene ljudske predstave i zamišljanja pa preduhitre Boga, i ishod toga bude da Sveti Duh ne deluje i da su im napori bili uzaludni. Međutim, ljudi moraju da rade to što treba i moraju da ispune svoju dužnost. Ne možeš dokono čekati iz straha da ne uradiš nešto pogrešno, i svakako ne možeš reći: „Bog to nije još uradio i Bog još uvek nije rekao šta želi da ja uradim, tako da neću ništa zasad raditi.“ Zar to nije neispunjavanje dužnosti koju imaš? Moraš o tome promisliti jer to nije nebitna stvar, i samo jedna greška u razmišljanju može ti uništiti izglede i upropastiti te.

U Božjem planu upravljanja, koje god delo da Bog čini, čini ga po rasporedu, u pravo vreme, veoma precizno i nikako shodno zamišljanjima ljudi koji kažu: „Ovo neće uspeti, ono neće uspeti, ovo te nikuda ne vodi!“ Bog je svemoguć i za Boga ništa nije teško. Od Doba zakona preko Doba blagodati sve do Doba carstva, svaki korak Božjeg dela učinjen je nasuprot predstavama ljudi koji misle da je sve to neizvodljivo. Uprkos tome, na kraju sve uspe i Sotona bude potpuno osramoćen i izgubi, a ljudi prekriju usta. Šta ljudi mogu da rade? Ne mogu čak ni da primenjuju istinu, ali ipak mogu da budu nadmeni i misle da mogu da postignu sve. Srca su im puna preteranih želja i uopšte ne svedoče istinski. Ima čak i ljudi koji misle: „Božji dan dolazi uskoro, nećemo više morati da patimo, imaćemo dobar život i nazire se kraj.“ Da vam kažem, takvi ljudi se samo šlepaju i zabavljaju, i na kraju će samo biti kažnjeni i ništa neće zadobiti! Da li verovanje u Boga samo da bi se video Božji dan i izbegla velika propast može osobi pomoći da zadobije istinu i život? Svi oni koji veruju u Boga da bi izbegli propast i videli Božji dan, nastradaće. Međutim, oni koji veruju da bi stremili istini i bili spašeni putem promene naravi, preživeće. To su istinski vernici u Boga. Oni zbunjeni vernici naposletku neće ništa zadobiti, samo će uzalud raditi i biti kažnjeni teže. Svi ljudi imaju ozbiljan nedostatak pronicljivosti. Oni koji veruju u Boga, ali ne obavljaju svoje zadatke i uvek misle o rđavim stvarima, oni su zlikovci. Oni su nevernici i mogu nauditi samo sebi. Zar nisu i vernici i nevernici u Božjim rukama? Ko može pobeći Božjim rukama? Niko ne može pobeći! Oni koji pobegnu moraju se naposletku vratiti Bogu i biti kažnjeni. To je očigledno, zašto ljudi to ne vide jasno?

Neki ljudi nemaju nimalo znanja o svemogućnosti Boga, iako veruju u Svemogućeg Boga. Neprestano ih zbunjuje sledeće pitanje: „Pošto je Bog svemoguć, ima autoritet i može da vlada nad svim stvarima, zašto je ipak stvorio Sotonu, dozvolio mu da kvari ljudski rod 6000 godina i svet dovede do stanja haosa? Zašto Bog ne uništi Sotonu? Zar ljudi ne bi imali dobar život kad Sotone ne bi bilo?“ To je način na koji većina ljudi misli. Možete li sad da objasnite ovo pitanje? Ovo uključuje istinu u pogledu vizija. O tom pitanju su mnogi razmišljali, ali sad kad posedujete neke osnove, zbog toga nećete sumnjati u Boga. Međutim, zabuna oko ovoga mora se pojasniti. Postoje ljudi koji pitaju: „Zašto je Bog dopustio arhanđelu da Ga izda? Da li možda Bog nije znao da je arhanđeo kadar da Ga izda? Da li Bog nije uspeo to da kotroliše, da li je to dozvolio, ili je pak Bog imao neki cilj?“ Normalno je da ljudi postavljaju ovo pitanje i treba da znaju da to pitanje uključuje čitav Božji plan upravljanja. Bog je tako uredio da postoji arhanđeo i njegova izdaja Boga i dozvoljena je i uređena od strane Boga – to zasigurno spada u domen Božjeg plana upravljanja. Bog je dozvolio arhanđelu da iskvari ljudski rod koji je On stvorio, nakon što Ga je izdao. Nije u pitanju to da Bog nije mogao da kontroliše Sotonu pa je ljudski rod zavela zmija i iskvario Sotona, već je Bog dozvolio Sotoni da to uradi. Tek nakon što je dao dozvolu da se to desi, Bog je započeo Svoj plan upravljanja i Svoje delo spasavanja ljudskog roda. Može li čovek da dokuči ovu misteriju? Kad je Sotona konačno iskvario ljudski rod, Bog je tad započeo svoje delo upravljanja ljudskim rodom. Prvo delo Mu je bilo Doba zakona u Izrailju. Nakon što je prošlo dve hiljade godina, učinio je delo raspeća u Doba blagodati i ceo ljudski rod je bio iskupljen. Tokom poslednjih dana, otelotvoren je da osvoji i spasi grupu ljudi u poslednjim danima. Kakvi su to ljudi koji su rođeni u poslednjim danima? To su oni koji su prošli kroz hiljade godina Sotonine iskvarenosti, koji su toliko duboko iskvareni da više nemaju ljudsko obličje. Nakon što su iskusili sud, grdnju i razotkrivanje Božjih reči, nakon što su osvojeni, stiču istinu iz Božjih reči i Bog ih iskreno uverava; postižu razumevanje Boga i mogu potpuno da budu poslušni Bogu i zadovolje Njegovu volju. Na kraju, ta grupa ljudi zadobijenih putem Božjeg plana upravljanja biće takvi ljudi. Da li mislite da će oni koje nije iskvario Sotona ispuniti Božju volju, ili će to biti oni koje je iskvario Sotona i koji su naposletku spašeni? Ljudi koji će biti zadobijeni tokom čitavog plana upravljanja su grupa koja može da razume Božju volju, koja stiče istinu od Boga, i koja poseduje način života i ljudsko obličje koji su Bogu potrebni. Kad je Bog isprva stvorio ljude, jedva da su imali ljudsko obličje i ljudski život. Međutim, nisu posedovali istinu koju Bog zahteva od ljudi i nisu mogli da dostignu obličje za koje se Bog oduvek nadao da će ga ljudi imati. Grupa ljudi koji će naposletku biti zadobijeni, to su oni koji će ostati do kraja, i to su oni koje Bog zadobija, kojima je zadovoljan i koji ga usrećuju. Tokom dela upravljanja koje je trajalo hiljadama godina, ti ljudi koje je konačno spasao najviše su zadobili; istina koju su ovi ljudi zadobili upravo je ono zalivanje i hranjenje koje im je Bog obezbeđivao kroz Svoj rat sa Sotonom. Ljudi iz te grupe su bolji od onih koje je Bog stvorio na samom početku; iako su bili iskvareni, to je bilo neizbežno i to je stvar koja spada u domen Božjeg plana upravljanja. To u potpunosti otkriva Njegovu svemoćnost i mudrost, kao i to da je sve što je Bog uredio, isplanirao i postigao najbolje od svega. Ako te posle ponovo pitaju: „Ako je Bog svemoguć, kako to da Ga je arhanđeo ipak izdao? Potom ga je Bog izgnao dole na zemlju gde mu je dozvolio da iskvari ljudski rod. Koji je značaj toga?“ ti na to možeš da kažeš: „To pitanje spada u Božje preodređenje i veoma je značajno. Čovek ne može u potpunosti da ga dokuči, ali s nivoa koji čovek može da shvati i dostigne, može se videti da je to što je Bog uradio vrlo smisleno. Ovim se svakako ne misli da Bog povremeno načini propust, ili da izgubi kontrolu i ne može da upravlja stvarima pa onda okrene Sotonine trikove protiv njega samog govoreći: ’Arhanđeo je ionako pribegao izdaji pa mogu i da nastavim, a ljudski rod ću jednostavno spasiti nakon što ih sve iskvari.’ To nikako nije slučaj.“ Ljudi bi barem trebalo da znaju da to pitanje spada u domen Božjeg plana upravljanja. Kog plana? U prvoj etapi, postojao je arhanđeo; u drugoj etapi, arhanđeo je pribegao izdaji; u trećoj etapi, nakon izdaje arhanđela, on je došao među ljudski rod da ga iskvari i onda je Bog započeo svoje delo upravljanja ljudskim rodom. Kad ljudi veruju u Boga onda moraju da razumeju viziju Božjeg plana upravljanja. Neki nikada ne shvate ovaj aspekt istine i uvek imaju osećaj da postoji mnogo nerešivih protivrečnosti. Kad nešto ne razumeju, osećaju se neuvereno, a kad su neuvereni, nemaju energije da idu napred. Bez istine, teško je ostvariti ikakav napredak, pa je onima koji ne tragaju za istinom zaista teško kad se suoče s nekim pitanjem. Da li vam je ovaj razgovor u zajednici pomogao da razumete? Tek nakon izdaje arhanđela, Bog je uspostavio plan upravljanja da spase ljudski rod. Kad je arhanđeo započeo svoju izdaju? Sigurno su postojale neke stvari koje su otkrivale njegovu izdaju, postojao je proces arhanđelove izdaje, to svakako ne može biti tako jednostavno kao što se iz zapisanog čini. To je kao kad je Juda izdao Isusa – bio je to čitav proces. Nije on prosto izdao Isusa nakon što ga je kratko sledio. Juda nije voleo istinu, žudeo je za novcem i stalno je krao. Bog ga je dao Sotoni, Sotona mu je usadio ideje, i onda je Juda počeo da izdaje Isusa. Juda je postepeno postajao bezbožan i pod određenim okolnostima, kad je došlo vreme, izdao je Isusa. Postoji uredan obrazac bezbožnosti ljudi, nije ona tako jednostavna kao što ljudi misle. Trenutno, ljudi mogu da razumeju stvari iz Božjeg plana upravljanja samo do te granice, ali moći će dublje da pojme njegov značaj kad povećaju svoj rast.

Odlomak 24

Bog voli ljudski rod – ovo je istina i svi priznaju tu činjenicu – pa, kako to Bog voli čoveka? (Bog izražava istinu, daje čoveku istinu, razotkriva, sudi, disciplinuje, testira i oplemenjuje ga, čime mu pruža mogućnost da razume i zadobije istinu.) Ovo ste svi iskusili i videli. Izraz Božje ljubavi prema ljudskom rodu – u nekim slučajevima, Božja ljubav se slaže sa ljudskim predstavama i oni mogu odmah da je shvate i priznaju, ali ponekad Božja ljubav stoji u suprotnosti sa ljudskim predstavama i oni nisu voljni da je prihvate. Koji aspekti Božje ljubavi stoje u suprotnosti sa ljudskim predstavama? Božji sud, grdnja, osuda, kazna, gnev, kletve i tako dalje. Niko nije spreman da se suoči sa tim stvarima, niti može da ih prihvati, niti je ikada zamišljao da se Božja ljubav može manifestovati na taj način. Kako su ljudi prvobitno ograničili Božju ljubav? Prvobitno su Božju ljubav sveli na to što Gospod Isus isceljuje bolesne, izgoni demone, hrani pet hiljada ljudi sa pet vekni hleba i dve ribe, podaruje im obilje blagodati i traži izgubljene – prema tom njihovom prikazu, Bog tretira ljudski rod kao malo jagnje, koje vrlo nežno miluje. Upravo je to ono što, po njima, čini Božju ljubav. Stoga, kada posmatraju Boga kako govori strogo i deli presude, grdnju, udarce i disciplinu, to im nagriza zamišljenu verziju Boga, te zato stvaraju predstave, postaju buntovni, pa i osporavaju Boga. Ako bi vas Bog prokleo, rekao da vam nedostaje ljudskosti, da ne volite istinu, da niste ništa bolji od zveri i da vas On neće spasiti, šta biste pomislili? Da li biste pomislili da Božja ljubav nije istinita, da Bog ne voli? Da li biste izgubili veru u Njega? Neki kažu: „Bog me osuđuje i grdi da bi me spasao, ali ako me bude proklinjao, neću ga prihvatiti kao svog Boga. Ako Bog nekoga prokune, zar to ne znači kraj za njega? Zar to ne znači da će biti kažnjen i poslat u pakao? Ako se nikakav ishod ne nazire, koja je svrha verovanja u Boga?“ Zar ovo nije apsurdna predstava? Ako te Bog prokune jednog dana u budućnosti, hoćeš li Ga i tada slediti kao što to činiš sada? Hoćeš li i dalje obavljati svoju dužnost? Teško je reći. Neki ljudi su u stanju da istraju u obavljanju svoje dužnosti; potenciraju traganje za istinom i spremni su. Drugi, međutim, ne tragaju za istinom i ne pridaju značaj napretku u životu – oni zanemaruju te stvari. Sve o čemu misle su nagrade, povlastice i kako biti korisna osoba u Božjoj kući. Kad god vreme dozvoli, oni uvek sumiraju koji su posao nedavno uradili, koja dobra dela su izvršili za crkvu, kakvu su veliku cenu platili i koje nagrade i krune bi trebalo da dobiju. To su stvari koje rezimiraju u slobodno vreme. Kada Bog proklinje takve ljude, zar to nije šokantno i neočekivano za njih? Da li su podložni tome da odmah prestanu da veruju u Boga? Da li je to moguće? (Da.) Jedini stav koji stvoreno biće treba da ima prema Stvoritelju je pokornost, bezuslovna pokornost. To je nešto što neki ljudi danas možda neće moći da prihvate. To je zato što je njihov rast isuviše mali i oni nemaju istinu-stvarnost. Ako si u stanju da pogrešno protumačiš Boga ili Ga čak ne poslušaš i okreneš mu leđa kada On radi stvari koje su u suprotnosti sa tvojim predstavama – onda si daleko od toga da možeš da se pokoriš Bogu. Dok je čovek obezbeđen i zalivan Božjom reči, on zapravo teži jednom cilju, koji na kraju podrazumeva postizanje bezuslovne, apsolutne pokornosti Bogu – u tom trenutku ćeš ti, ovo stvorenje, dostići željeni standard. Postoje trenuci kada Bog namerno radi nešto što je u sukobu sa tvojim predstavama, i namerno radi nešto što je protiv tvojih želja i što možda izgleda protivno istini, bezobzirno prema tebi i u suprotnosti sa tvojim prioritetima. Možda će ti biti teško da prihvatiš i razumeš ove stvari, i bez obzira na to kako ih analiziraš, one mogu da ti izgledaju kao pogrešne i možda nećeš moći da ih prihvatiš, možda ćeš osećati da je Bog bio nerazuman kada je to uradio – ali zapravo je Bog ovo uradio namerno. Šta je Božji cilj kada čini te stvari? Da te testira i razotkrije, da vidi da li si u stanju da tragaš za istinom, bez obzira na to da li si istinski pokoran Bogu ili ne. Ne traži objašnjenje za sve što Bog radi i zahteva, i ne pitaj zašto. Od pokušaja da se Bog razume nema koristi. Ti samo treba da shvatiš da je Bog istina i da budeš sposoban za apsolutnu poslušnost. Jedino treba da prepoznaš da je Bog tvoj Stvoritelj i tvoj Bog. Ovo je više od bilo kog rasuđivanja, više od bilo koje ovozemaljske mudrosti, više od bilo kog ljudskog morala, etike, znanja, filozofije ili tradicionalne kulture – više čak i od ljudskih osećanja, ljudske pravednosti i takozvane ljudske ljubavi. Više je od svega. Ako ti ovo nije jasno, onda će pre ili kasnije doći dan kada će ti se nešto desiti i ti ćeš pasti. U najmanju ruku, pobunićeš se protiv Boga i hodati stranputicom; ako si na kraju u stanju da se pokaješ i prepoznaš Božju ljubav i značaj Božjeg dela u sebi, onda ćeš i dalje imati nadu u spasenje – ali ako padneš zbog ove stvari i nisi u stanju da se ponovo podigneš, onda za tebe nema nade. Bez obzira da li Bog sudi, grdi ili proklinje ljude, On to čini da bi ih spasao, i oni ne treba da se plaše. Čega bi trebalo da se plašiš? Treba da se plašiš Boga ukoliko kaže: „Prezirem te i odbacujem.“ Ako Bog ovo kaže, ti si u nevolji: to znači da te Bog neće spasiti, da nema nade u spasenje. I tako, u prihvatanju Božijeg dela, ljudi moraju da shvate Božju volju. Šta god da radiš, nemoj da cepidlačiš kada su u pitanju Božje reči, govoreći: „Sud i grdnja su u redu, ali zar osuda, prokletstvo, uništenje neće značiti da je za mene sve gotovo? Koja je svrha biti Božje stvorenje? Mene neće biti, a ti više nećeš biti moj Bog.“ Ako odbaciš Boga i nisi postojan u svom svedočenju, onda i Bog istinski može da odbaci tebe. Da li vi znate ovo? Ma koliko dugo ljudi verovali u Boga, ma koliko da su puteva prešli, posla uradili ili dužnosti obavljali, sve što su uradili za to vreme bila je priprema za jednu stvar. Koju? Pripremali su se da na kraju dostignu apsolutnu poslušnost Bogu, bezuslovnu poslušnost. Šta znači „bezuslovna“? To znači da ne tražiš opravdanja i ne govoriš ništa o sopstvenim objektivnim razlozima, to znači da ne cepidlačiš; nisi dostojan toga, jer si Božje stvorenje. Kada si sitničav u odnosu prema Bogu, ne znaš gde ti je mesto; kada pokušavaš da urazumiš Boga, opet ne znaš gde ti je mesto. Ne raspravljaj se sa Bogom, ne pokušavaj uvek da otkriješ razlog, ne insistiraj na razumevanju pre nego što poslušaš, kao i na tome da ne slušaš kada ne razumeš. Kada to uradiš, pogrešno si shvatio svoje mesto, i u tom slučaju tvoja poslušnost Bogu nije apsolutna; to je poslušnost koja je relativna i uslovna. Da li su oni koji postavljaju uslove za svoju poslušnost Bogu ljudi koji istinski slušaju Boga? Da li tretiraš Boga kao Boga? Da li obožavaš Boga kao Stvoritelja? Ako to ne radiš, onda te Bog ne priznaje. Šta moraš iskusiti da bi dostigao apsolutnu i bezuslovnu poslušnost Bogu? I kako bi to trebalo da iskusiš? Kao prvo, ljudi moraju da prihvate Božji sud i grdnju, moraju da prihvate da budu orezani i činjenicu da se On bavi njima. Pored toga, moraju da prihvate Božji nalog, moraju da tragaju za istinom dok obavljaju svoju dužnost, moraju da razumeju različite aspekte istine koji se odnose na život-ulazak, i moraju da razumeju Božju volju. Ponekad ljudi nisu dovoljno dobrog kova niti imaju moć razumevanja da bi shvatili istinu, i mogu tek nešto malo da shvate u razgovoru sa drugima ili kroz lekcije kojima ih podučavaju različite, od Boga stvorene, situacije. Ali moraš da znaš da je nužno imati srce koje je poslušno Bogu, ne smeš pokušavati da urazumiš Boga niti da postavljaš uslove; sve što Bog radi upravo je ono što treba da se uradi, jer On je Stvoritelj, a ti si Božje stvorenje. Moraš da budeš poslušan, i ne smeš stalno da pitaš šta je razlog niti da govoriš o uslovima. Ako ti nedostaje čak i ona najosnovnija poslušnost i podložan si sumnji i obazrivosti prema Bogu, ili tome da u svom srcu pomisliš: „Moram da se vidim da li će me Bog zaista spasiti i da li je Bog zaista pravedan. Svi kažu da je Bog ljubav – u tom slučaju moram da vidim da li zaista ima ljubavi u onom što Bog čini u meni, da li je to zaista ljubav“, ako stalno preispituješ da li je ono što Bog radi u skladu sa tvojim predstavama i ukusima, ili čak sa onim za šta veruješ da je istina, onda si na pogrešnom mestu i u nevolji: verovatno ćeš uvrediti Božju narav. Istine koje se odnose na poslušnost su ključne, i nijedna istina ne može biti potpuno i jasno objašnjena u samo nekoliko rečenica; sve se odnose na razna stanja ljudi i iskvarenost. Ulazak u istina-stvarnost se ne može postići za jednu, dve, tri ili pet godina. Moraju se iskusiti razne stvari, mora se iskusiti mnogo suda i grdnje Božijih reči, mnogo orezivanja i Božjeg bavljenja tobom. Tek kada na kraju dostigneš sposobnost da primenjuješ istinu, tvoje traganje za istinom će biti efikasno i tek tada ćeš posedovati istina-stvarnost. Istinsko iskustvo imaju samo oni koji poseduju istina-stvarnost.

Odlomak 25

Nekoliko godina nakon što je ova etapa dela otpočela, jedan je čovek verovao u Boga, ali nije tragao za istinom; sve što je želeo bilo je da zaradi novac, nađe sebi partnera i da živi kao bogat čovek, pa je stoga napustio crkvu. Pošto je nekoliko godina lutao unaokolo, jednog dana se neočekivano vratio. U srcu je osećao užasno kajanje i neizrecivo gorko je plakao. To je bio dokaz da njegovo srce nije u potpunosti napustilo Boga, što je dobro; još uvek je imao priliku i mogao je da se nada spasenju. Da je prestao da veruje i da je postao isti kao nevernici, s njim bi zauvek bilo svršeno. Ako je u stanju da se iskreno pokaje, za njega još uvek ima nade; to je nešto veoma retko i dragoceno. Bez obzira na to kako Bog postupa i kako se odnosi prema ljudima – čak i ako ih mrzi, ako Mu se gade ili ih proklinje – ako su ljudi u stanju da jednoga dana naprave preokret, to će za Mene biti veoma utešno, jer će značiti da oni u svom srcu još uvek čuvaju malo mesta za Boga, da nisu potpuno izgubili ljudski razum ni vlastitu ljudskost, da još uvek žele da veruju u Boga i da barem donekle imaju nameru da Ga priznaju i da Mu se vrate. Ako se ljudi koji Boga zaista nose u svom srcu vrate u Božju kuću, bez obzira na to kada su je napustili, i ako im je ova naša porodica još uvek draga, Ja ću se donekle sentimentalno vezati za njih i potražiću utehu u tome. Biće, međutim, šteta ako se nikada ne budu vratili. Ako mogu da se vrate i da se iskreno pokaju, Moje će srce biti naročito ispunjeno zahvalnošću i utehom. To što je ovaj čovek smogao snage da se vrati pokazuje da on Boga nije zaboravio; vratio se zato što je u svom srcu i dalje žudeo za Bogom. Naš susret bio je veoma dirljiv. Kad je otišao, sigurno je bio prilično negativan i u lošem stanju; ali, ako je sada smogao snage da se vrati, to je dokaz da još uvek veruje u Boga. Ne može se, međutim, znati da li će on nastaviti tim putem, jer ljudi se tako brzo menjaju. U Doba blagodati, Isus je bio sažaljiv i milostiv prema ljudima. Kad bi se jedna od stotinu ovaca izgubila, On bi ostavio preostalih devedeset i devet i krenuo u potragu za tom jednom izgubljenom ovcom. Ta metafora ne predstavlja nekakvu mehaničku radnju, niti pravilo; ona pokazuje urgentnu Božju nameru da ljudima podari spasenje, kao i Njegovu veliku ljubav prema njima. To nije način delovanja, već svojevrsna narav i mentalitet. Tako, na primer, neki ljudi napuštaju crkvu na šest meseci ili godinu dana, prolaze kroz brojne slabosti ili pate od ko zna koliko zabluda, ali su ipak u stanju da se kasnije vrate u stvarnost, da steknu znanje, naprave preokret i vrate se na pravi put, što je za Mene naročito utešno i vraća Mi tračak spokoja i uživanja. U ovom svetu veselja i sjaja, u ovom dobu zla, čovekova sposobnost da prizna Boga i vrati se na pravi put predstavlja nešto što je prilično utešno i uzbudljivo. Uzmite, na primer, odgajanje dece: bez obzira da li vaša deca prema vama pokazuju poštovanje ili ne, kako biste se osećali kad vas ona ne bi priznavala i kad bi otišla od kuće da se više nikad ne vrate? U dubini duše, vi biste i dalje brinuli o njima i stalno biste se pitali: „Kad će mi se sin vratiti? Želeo bih da ga vidim. Na kraju krajeva, sin mi je, nisam ga valjda uzalud odgajao i voleo toliko.“ Oduvek ste tako mislili i oduvek čeznete da taj dan već jednom svane. U tom pogledu svi isto osećaju, a o Bogu i da ne govorimo – zar se On još jače ne nada da će zalutali ljudi pronaći put za povratak kući, da će se izgubljeni sin vratiti? Današnji ljudi su malog rasta, ali doći će dan kad će oni razumeti volju Božju – osim ako uopšte nemaju sklonosti ka pravoj veri i ako su nevernici, a u tom slučaju oni i ne zavređuju da Bog o njima brine.

Odakle ti pravo, kao stvorenom biću, da Bogu upućuješ zahteve? Ljudi nisu kvalifikovani da išta zahtevaju od Boga. Nema ničeg nerazumnijeg od upućivanja zahteva Bogu. Bog će uraditi ono što treba da uradi i Njegova narav je pravedna. Pravednost ni u kom slučaju nije pravičnost ili razumnost; ona nije stvar jednakosti prema svima, niti se radi o tome da treba da dobiješ onoliko koliko zaslužuješ shodno poslu koji si obavio, da ti se plati za onaj posao koji si uradio ili da ti se dȃ ono što ti pripada prema uloženom trudu. To nije pravednost, već samo stvar pravičnosti i razuma. Vrlo malo ljudi je u stanju da spozna Božju pravednu narav. Zamisli da je Bog uklonio Jova nakon što je Jov svedočio o Njemu: zar bi to bilo pravedno? Zapravo, bilo bi. Zašto se to zove pravednost? Na koji način ljudi posmatraju pravednost? Ako je nešto u skladu sa njihovim predstavama, onda im je veoma lako da kažu da je Bog pravedan. Međutim, ako smatraju da to nije u skladu sa njihovim predstavama – ako se radi o nečemu što ne mogu da shvate – onda bi im bilo teško da kažu da je Bog pravedan. Da je Bog onomad uništio Jova, ljudi ne bi rekli da je Bog pravedan. Mada, u stvari, bilo da su ljudi iskvareni ili ne i bilo da su oni duboko iskvareni ili ne, zar bi Bog trebalo da Se pravda kada ih uništi? Zar bi ljudima trebalo da objašnjava zbog čega to čini? Mora li Bog ljudima da kazuje pravila koja je naredio? Nema potrebe. U Božjim očima, neko ko je iskvaren i ko će se verovatno suprotstaviti Bogu nema nikakvu vrednost. Kako god da se Bog prema takvim osobama odnosi prikladno je i sve su to uređenja Božja. Da Bogu nisi po volji i da On kaže da Mu posle svog svedočenja nisi od koristi, pa te, shodno tome, uništi, zar bi i to bila Njegova pravednost? Bila bi. Možda u ovom trenutku nisi u stanju da to prepoznaš na osnovu činjenica, ali to moraš da shvatiš u teoriji. Šta biste rekli – da li je uništenje Sotone od strane Boga izraz Njegove pravednosti? (Jeste.) Šta bi bilo da je Bog dozvolio Sotoni da ostane? Ne usuđujete se da kažete, zar ne? Božja suština je pravednost. Iako nije lako razumeti ono što Bog radi, sve što radi je pravedno. Samo je reč o tome da ljudi to ne razumeju. (…) Sve što Bog radi je pravedno. Iako ljudi možda nisu sposobni da uvide Božju pravednost, ne bi trebalo da proizvoljno donose sudove. Ako nešto što Bog čini ljudima izgleda nerazumno, ili ako o tome imaju ikakve predstave, pa ih to navede da kažu da Bog nije pravedan, u tom slučaju su izuzetno nerazumni.

Trebalo bi da sada uviđate da razlog zbog kojeg Bog ne uništava Sotonu u vreme kad spasava čoveka leži u tome što želi da ljudi jasno vide kako ih je, i u kojoj meri, Sotona iskvario, i kako ih Bog pročišćava i spasava. Kad naposletku ljudi budu shvatili istinu, kad budu jasno videli Sotonino gnusno lice i kad budu sagledali čudovišni greh koji je Sotona počinio iskvarivši ih, Bog će Sotonu uništiti i ljudima pokazati Svoju pravednost.