Odlomak 28

Bog se mora spoznati čitanjem Božjih reči i praktičnom primenom i proživljavanjem Božjih reči, kao i čestim kušnjama, oplemenjivanjem i orezivanjem; samo na taj način moguće je istinski spoznati Božje delo i Božju narav. Neki kažu: „Nisam video ovaploćenog Boga, kako onda da spoznam Boga?” Božje reči su zapravo izraz Njegove naravi. Iz Božjih reči, možete da vidite Njegovu ljubav i spasenje za ljude, kao i način na koji će ih spasti… Razlog je u tome što Njegove reči ne pišu ljudi, već ih kazuje Sȃm Bog. Iskazuje ih Bog lično; Sȃm Bog iskazuje sopstvene reči i glas Svog srca, koji se mogu nazvati i rečima iz Njegovog srca. Zašto se nazivaju rečima iz Njegovog srca? Zato što izviru iz same nutrine i iskazuju Njegovu narav, Njegove namere, Njegove ideje i misli, Njegovu ljubav prema ljudskom rodu, Njegovo spasenje ljudskog roda i Njegova očekivanja od ljudskog roda… U Božjim izjavama ima oštrih reči, ima blagih i uviđavnih reči, kao i otkrivenja koja se ne obaziru na ljudska osećanja. Ako pogledate samo reči koja sadrže otkrivenja, možda pomislite da je Bog prilično strog. Ako obratite pažnju samo na blage reči, pomislićete da Bog nije previše rigorozan. Stoga ne bi trebalo da ih tumačiš izvan konteksta, već da ih posmatraš iz svih mogućih uglova. Ponekad se Bog obraća milostivo i ljudi onda vide Njegovu ljubav prema ljudskom rodu. Katkad je veoma strog i tada ljudi vide da Njegova narav ne trpi nikakvu uvredu, da je čovek na žalost pogan i nedostojan da vidi Božje lice ili da pred Njega dođe, te da nam je isključivo Njegovom milošću dozvoljeno da pred Njega dođemo. Božja mudrost može se videti iz načina na koji On deluje i iz značenja njegovog Dela. Te stvari ljudi ipak mogu da vide u Božjim rečima, a da ne dolaze u kontakt s Njim. Kada neko ko istinski poznaje Boga stupi u kontakt sa Hristom, njegov susret sa Hristom odgovara njegovom postojećem bogopoznanju. Međutim, kada se neko ko poseduje samo teoretsko znanje susretne sa Hristom, nije u stanju da uvidi vezu. Istina o Božjem ovaploćenju je najdublja od svih tajni i čoveku je teško da je dokuči. Spojite Božje reči o tajni ovaploćenja, pogledajte ih iz svih uglova, a zatim se zajedno molite, razmišljajte i nastavite da razgovarate u zajedništvu o tom aspektu istine. Time ćeš moći da stekneš prosvećenje Svetoga Duha i razumećeš. Pošto ljudi nemaju mogućnost za direktan kontakt sa Bogom, moraju se osloniti na ovakvo iskustvo kako bi pronašli svoj put i postizali postepen ulazak ako im je cilj da na kraju steknu istinsko bogopoznanje.

Poznavanje Hrista i poznavanje praktičnog Boga predstavljaju najdublji aspekt istine. Svi koji pridaju značaj potrazi za tim aspektom istine biće u svom srcu sve spokojniji i imaće put koji treba da slede. Taj aspekt istine može se uporediti sa ljudskim srcem: kada je nečije srce zdravo, ta osoba se oseća poletno, ali ako joj je srce obolelo, oseća se umorno i iscrpljeno. Isto tako, što podrobnije neko shvata istinu o Božjem ovaploćenju, to će sa većim oduševljenjem i poletom verovati u Boga. Neki ljudi koji tek otkrivaju veru čitaju Božju reč i osećaju da je to Božji glas, ali i dalje sumnjaju: „Da li to što On izgovara te reči stvarno dokazuje da je On ovaploćeni Bog? Da li njegova sposobnost da iskazuje te istine zaista dokazuje da je On Sȃm Bog?” Takve sumnje u ovaploćenog Boga javljaju se često kod onih koji ne razumeju istinu. U stvari, ovaploćeni Bog poseduje božansku suštinu i ma koliko reči iskazivao, On je Sȃm Bog. Govorio On malo ili mnogo, Njegova božanska suština je nepromenjiva. Kada je Gospod Isus došao, nije mnogo govorio, već je samo obavljao delo iskupljenja – nije li i On Sȃm Bog? Kada se kaže da je On Bog, kako se to tačno određuje? Da li se određuje samo na osnovu tih reči i istina? To je ključno pitanje. Neki ljudi čak pogrešno veruju da su te reči vođene Svetim Duhom i da jednom kada Sveti Duh dovrši Svoje usmeravanje, On odlazi i prestaje da deluje. Veruju da je njegovo telo obično, normalno telo i da se zbog toga On ne može nazivati Bogom – može se nazivati „Sinom čovečjim”, ali ne Bogom. Neki to pogrešno shvataju na taj način. Šta osnovni uzrok tog pogrešnog shvatanja? Radi se o tome da ljudi nisu u potpunosti dokučili ideju o ovaploćenju. Nisu je temeljno analizirali i shvataju je previše površno – poznaju samo njen pojavni oblik. Ima i onih koji veruju da, pošto Bog iskazuje mnoge istine, On sigurno jeste Bog. Da ne kazuje toliko reči, da manje govori, da li bi i dalje bio Bog? U stvarnosti, čak i da izgovori samo nekoliko reči, one su ipak izraz božanstva i On jeste Bog. Ma koliko Bog govorio, On je, na kraju krajeva, ipak Bog. I da Bog ništa ne govori, svejedno je Bog – to je nepobitna činjenica. Većina ljudi koji danas slede Boga su osvojeni i svi mogu da Ga odlučno prate i odano obavljaju svoje dužnosti. Bog je zadobio grupu ljudi u Kini; ljudi imaju znanje o Božjem ovaploćenju i videli su da je ovaploćeno telo Sȃm praktični Bog lično. Međutim, ukoliko ta etapa dela još uvek nije završena, mogu li ljudi da prihvate da je ovaploćeno telo Sȃm Bog? U prošlosti, nakon što su neki ljudi primetili da Bog uvek deluje izgovaranjem i kazivanjem reči, zapitali su se: „Da li je On Bog ili to nije? Zar ovako izgleda ovaploćeni Bog? Da li sve što Bog kazuje stvarno može da se ispuni?” Uvek su imali sumnjičav stav o toj fazi Božjeg dela. Ako možeš da posumnjaš u telo u kome se Bog ovaplotio, to dokazuje da ne veruješ u ovaploćeno telo niti da je On Bog, da On poseduje suštinu Božju, da su reči koje izgovara izrazi Božji, a još manje da su Njegove reči otkrivenja Božje naravi i izrazi Božje suštine. Neki u srcu misle: „Sveti Duh je isprva direktno govorio izjave, a sada je ovaploćeni Bog taj koji govori. Koji će oblik Bog poprimiti u budućnosti da bi obavljao Svoje Delo?” Ti ljudi i dan-danas traže, i dalje pokušavaju da shvate šta je stvarno istina. Mnogi koji istražuju istiniti put priznaju da su te reči istina i da potiču od Boga, ali ipak žele da posmatraju i dokuče suštinu tog pitanja pre nego što te reči prihvate. Svi ti ljudi proučavaju Boga – to su oportunisti. Neki samo žele da vide koliko će još istina Bog iskazati i da li će govoriti jezikom trećeg neba. Da imaju rendgen, rado bi ga upotrebili na Bogu: „Samo da vidim ima li još kakvih istina u Njegovom srcu, da li Duh Božji deluje u Njemu, i da li Mu Duh Božji pomaže i usmerava ga šta da govori. Ako u Njemu nema istine i ako je samo običan čovek, onda neću verovati u Njega.” Neki gaje takve sumnje i uvek o tome razmišljaju. Zašto ljudi dospeju u takvo stanje? Zbog toga što nisu podrobno razumeli Božje ovaploćenje – ne razumeju dovoljno taj aspekt istine i ne shvataju ga u potpunosti. Danas ljudi samo konstatuju da ta osoba u Sebi ima Duh Božji, ali kada je reč o tome da On ima Božju suštinu, Božju narav, ono što Bog ima i što Bog jeste, da sve Božje ima u Sebi i da On jeste Bog, neki to jednostavno ne mogu da dokuče i ne uspevaju da povežu neke stvari. Ono što čovek vidi i u šta veruje u vezi s Bogom nije Božja suština, odnosno čovek vidi samo reči koje Bog kazuje i praktični rad koji On obavlja. Oni veruju da je Bog obavio samo jedan segment dela i da je to jedino delo koje je ovaploćeni Bog u stanju da ostvari. Niko ne veruje da, iako ovaploćeni Bog ovoga časa obavlja samo ovo konkretno delo, On zaista poseduje celokupnu suštinu božanskog. Niko ne veruje u to.

Neki kažu: „Tako je teško upoznati ovaploćenog Boga. Kada bi Duh Božji neposredno delovao i kad bismo neposredno mogli da vidimo Božju silu i autoritet, bilo bi nam lakše da upoznamo Boga.” Da li je to održiva tvrdnja? Da sve vas nešto upitam: „Da li je lakše upoznati ovaploćenog Boga ili Duha Božjeg? Kad bi ovaploćeni Bog i Jahve obavili istu količinu posla, koga bi bilo lakše upoznati?” Može se reći da nijednog od Njih nije lako upoznati. Kada je ovaploćeni Bog isprva počeo da deluje i da govori, zar nije naišao na nerazumevanje ljudi? Zar Ga nisu svi pogrešno razumeli? Niko ne zna zbog čega Bog obavlja Svoje delo. Ako ljudi imaju duhovno razumevanje, lako će spoznati Boga, ali ako im nedostaje duhovno razumevanje i ne shvataju Njegove reči, biće im teško da Ga upoznaju i to je činjenica. Opet, ljubitelji istine će, jedenjem i pijenjem Božjih reči, podvrgavanjem sudu, grdnji i orezivanju, na kraju shvatiti istinu, narav će im se preobraziti i steći će pravo znanje o ovaploćenom Bogu. To dokazuje da je relativno lakše upoznati ovaploćenog Boga koji direktno iskazuje istine, s tim da se moraju doživeti određena iskustva. Kada Duh deluje, On nikako ne može da iskaže toliko istina, već može samo da dirne ili prosveti ljude, pa u tom slučaju ljudi mogu da shvate ograničen obim istine. Ma koliko godina ljudi doživljavali delo Duha, svejedno im to neće biti korisno u onoj meri kao kada bi doživljavali delo ovaploćenog Boga. To je zato što je delo ovaploćenog Boga vidljivo i opipljivo svima i On je u stanju da se obrati na svakom mestu i svakom trenutku. Njegove reči su odista brojne i jasne i svi mogu da ih dokuče. To je potpuno jasna prednost i nešto što ljudi sami mogu da iskuse. Kada Duh deluje, On odlazi nakon što se obrati uz nekoliko reči, i ljudi Ga samo poslušaju i te reči sprovedu u delo. Ipak, znaju li šta se stvarno dešava? Mogu li ljudi iz tih reči da spoznaju Jahveovu narav iz tih reči? Neki kažu: „Duha je lako upoznati, Duh se pojavi da bi delovao zaodenut stvarnim likom Božjim. Kako da Ga čovek lako ne upozna?” Odista, upoznaješ Njegov spoljašnji lik, no možeš li da spoznaš Božju suštinu? Ovaploćeni Bog je obična i normalna osoba i ljudi smatraju da je s Njim lako stupiti u kontakt. Međutim, kada se ispolje Njegova suština i Njegova narav, da li ih ljudi lako upoznaju? Da li ljudi lako prihvataju reči koje On izgovara, a koje nisu u skladu sa njihovim predstavama? Neki kažu: „Teško je spoznati ovaploćenog Boga. Kada bi se Bog kasnije preobrazio, bilo bi ga tako lako upoznati.” Ljudi koji to kažu svu odgovornost prebacuju na ovaploćenog Boga. Zar je zaista tako? Čak i kada bi Duh Božji stigao, ti Ga opet ne bi razumeo. Kada Duh deluje, On odlazi čim završi obraćanje ljudima i puno im ne objašnjava; ne druži se, niti živi sa njima na normalan način, pa ljudi nemaju priliku da ostvare neposredan kontakt sa Bogom niti da Ga spoznaju. Ljudi imaju ogromnu korist od dela ovaploćenog Boga. Istine koje to delo donosi ljudima su praktičnije prirode i pomažu ljudima da vide Sȃmog praktičnog Boga. Međutim, spoznati suštinu ovaploćenja i suštinu Duha podjednako je teško. Obe ih je podjednako teško saznati.

Šta znači poznavati Boga? To znači biti u stanju spoznaš Njegovu radost, bes, tugu i sreću i samim tim da poznaješ Njegovu narav. Sve to znači istinski poznavati Boga. Tvrdiš da si Ga video, a ne razumeš Njegovu radost, bes, tugu i sreću i ne razumeš Njegovu narav. Ne razumeš ni Njegovu pravednost, ni Njegovu milostivost, a ne znaš ni šta On voli ni šta mrzi. To nije bogopoznanje. Neki ljudi su u stanju da slede Boga, ali ne veruju nužno u Njega. Istinski verovati u Boga znači biti pokoran Bogu. Oni koji Bogu nisu istinski pokorni u Boga ne veruju istinski i u tome je razlika. Ako Boga slediš već dugi niz godina i poznaješ Ga i razumeš, ako imaš određeno razumevanje i uvid u Božje namere, ako si svestan Božjeg promišljenog razmatranja da spase čoveka, onda istinski veruješ u Boga, istinski si Mu pokoran, istinski voliš Boga i istinski Ga obožavaš. Ako veruješ u Boga, ali ne stremiš bogopoznanju i ne razumeš Njegove namere, narav i Njegovo delo, onda si puki sledbenik koji trčkara naokolo zarad Boga i koji sledi većinu u svemu što radi. To se ne može nazvati istinskom pokornošću, a kamoli istinskim obožavanjem. Kako nastaje istinsko obožavanje? Svi koji vide Boga i istinski Ga poznaju bez izuzetka Ga obožavaju i boje Ga se. Svi moraju da Mu se pokore i obožavaju Ga. U ovom trenutku, dok je ovaploćeni Bog na delu, što ljudi bolje razumeju Njegovu narav i ono što Bog ima i što jeste, više će ceniti te stvari i više će Ga se bojati. Uopšteno posmatrano, što ljudi manje razumeju Boga, to su nepromišljeniji i više se prema Bogu odnose kao da je čovek. Da ljudi stvarno poznaju i vide Boga, drhtali bi od užasa i poklonili bi Mu se do zemlje. „Posle mene dolazi neko ko je moćniji od mene, kome ja nisam dostojan ni sandale da ponesem” (Matej 3:11). Zašto je Jovan to rekao? Iako duboko u sebi nije imao podrobno bogopoznanje, znao je da Bog izaziva strahopoštovanje. Koliko je ljudi danas u stanju da se boji Boga? Ako ne poznaju Njegovu narav, kako onda mogu da se boje Boga? Ako ljudi ne poznaju ni Hristovu suštinu, niti razumeju Božju narav, utoliko manje će moći da istinski obožavaju praktičnog Boga. Ako vide samo Hristov običan i normalni spoljašnji izgled, a ne poznaju Njegovu suštinu, lako im je da se prema Njemu odnose kao da je običan čovek. Moguće je da će se prema Njemu odnositi bez bojazni, da će Ga varati, da će se pobuniti protiv Njega i osuđivati Ga. Mogu da budu samopravedni i da Njegove reči ne shvataju ozbiljno. Time mogu čak izazvati predstave o Bogu, Njegove osude i bogohuljenje. Da bi se rešili ti problemi, moraju se poznavati Hristova suština i božanstvo. To je glavni aspekt spoznaje Boga i u to svako ko veruje u praktičnog Boga mora da uđe i da to ostvari.

Odlomak 29

Neki ljudi pitaju: „Bog posmatra najdublju nutrinu srca ljudskog roda, a Božje telo i Duh su jedno. Bog zna sve što ljudi govore i rade, pa da li onda Bog zna da ja sada verujem u Njega?” Ovakve stvari povlače drugo pitanje: kako shvatiti ovaploćenog Boga i odnos između Njegovog Duha i tela. Neki ljudi misle da Bog možda to ne zna jer je On praktičan, ali postoje i oni drugi koji misle da Bog to zna jer su Božje telo i Duh jedno. Shvatiti Boga u načelu znači shvatiti Njegovu suštinu i atribute Njegovog Duha, a čovek ne bi trebalo da pokušava da odredi da li Božje telo nešto zna niti, pak, da li Njegov Duh nešto zna; Bog je mudar i čudesan, nedokučiv čoveku. Telo i Duh, kao i ljudskost i božanstvo – to su stvari koje vi niste jasno razumeli. Kada Bog postane telo i Duh se materijalizuje u telu, Njegova suština je božanska, potpuno drugačija od suštine ljudske ličnosti i vrste duha koji boravi u ljudskom telu; to su dve potpuno različite stvari. Suština čoveka i njegovog duha pridodata je konkretnom pojedincu. Duh Božji pridodat je Njegovom telu, ali je On i dalje svemoguć. Dok On obavlja Svoje delo iz telesnog oblika, Njegov Duh takođe radi svuda. Ti ne možeš da pitaš: „Kako je to tačno Bog svemoguć? Pokaži mi i dozvoli da ja to jasno vidim.” Ne postoji način da se to jasno vidi. Dovoljno je da vidiš kako Sveti Duh deluje u crkvama kada telo obavlja Njegovo delo. Božji Duh ima tu osobinu da je svemoguć; On kontroliše celu Vaseljenu i spasava one koje On odabere i On deluje u crkvama kako bi prosvetio ljude, dok u isto vreme telo obavlja Njegovo delo. Ti ne možeš da kažeš da telu nedostaje Duh dok Duh obavlja dela u crkvama. Kada bi to rekao, zar time ne bi porekao Božje ovaploćenje? Međutim, postoje stvari koje telo ne zna. To nepoznavanje je normalan i praktičan aspekt Hrista. Činjenica da je Božji Duh konkretno realizovan u telu dokazuje da je Sȃm Bog suština tog tela. Njegov Duh već zna svašta što Njegovo telo ne zna, tako da se može reći da Bog sve to već zna. Ako ti poričeš ovaj aspekt Duha zbog praktičnog aspekta tela, onda poričeš da je to telo Sȃm Bog i ti činiš istu grešku kao fariseji. Neki kažu: „Božje telo i Duh su jedno, pa bi Bog mogao da zna koliko smo ljudi ovde jednim potezom pridobili na Njegovu stranu propovedanjem jevanđelja. Duh to zna, pa onda i telo to uči, jer Oni su jedno!” Govoreći ovakve stvari, poričeš suštinu tela. Telo ima Svoj praktičan i normalan aspekt: postoje neke stvari koje telo može da zna i neke stvari koje telo nema potrebe da zna. To je Njegov normalan i praktičan aspekt. Neki kažu: „I telo jamačno poznaje ono što Duh zna.” To je natprirodno i takvim govorom poriče se suština tela. Ovaploćeni Bog je normalan i praktičan. On po nekim pitanjima nije onakav kakvim ga ljudi zamišljaju – sposoban da na neki misteriozan način zna te stvari, a da ih ne vidi niti dotakne, neograničen prostorom i geografijom. To nije telo, već duhovno telo. Nakon što je Hristos vaskrsnuo iz mrtvih, On je mogao da se pojavi, nestane i ulazi u prostorije tako što bi prošao kroz zidove, ali to je bio vaskrsli Hristos. Pre vaskrsnuća, Hristos nije mogao da ulazi u prostorije prolazeći kroz zidove. Ograničavali su Ga prostor, geografija i vreme. To je normalnost tela.

Spoznaja Božjeg ovaploćenja nije jednostavna stvar – morate da je posmatrate iz različitih uglova u skladu sa Božjim rečima, morate da primenite holistička razmatranja i da se u potpunosti suzdržite od zasnivanja svog znanja na propisima ili na vlastitim zamislima. Ti kažeš da su Božje telo i Duh jedno i da telo zna sve što Duh zna, ali telo takođe ima normalan i praktičan aspekt. Štaviše, postoji još jedan aspekt, a to je da kada telo deluje, to je Sȃm Bog koji deluje: Duh je uposlen i telo je takođe uposleno, ali je uglavnom telo ono koje je deluje – telo igra glavnu ulogu, dok Duh obavlja određeno delo sa ciljem da prosveti, vodi, pomaže, štiti i pazi na ljude. Delovanje tela igra vodeću ulogu – ukoliko On želi da sazna nešto o nekoj osobi, Njemu je to izuzetno lako da učini. Kada čovek želi o nekom nešto da sazna, a pri tom nije u različitim prilikama posmatrao ponašanje te osobe, on neće moći da stekne uvide o toj osobi. Ljudi ne mogu da prozru priroda-suštinu drugih ljudi, a ovaploćeni Bog uvek ima osećaj za to i uvek je u mogućnosti da proceni kakva je neka osoba, kao i njeno ponašanje i suštinu. Nemoguće je da On nema takvu percepciju. Na primer, On zna i shvata kako se neka osoba ponaša, šta može da uradi, kao i kakvo zlo može da počini i u kojoj meri. Neki kažu: „Ako Bog sve shvata, da li On zna gde sam ja sada?” Nije neophodno znati to. Da bi Bog shvatio neku osobu, nije neophodno da zna gde je ona svaki dan. Nema potrebe da zna to. Dovoljno je shvatiti šta će neka osoba po prirodi raditi i Njemu ne treba ništa više da bi obavljao Svoje delo. Bog je praktičan po pitanju obavljanja Svog dela. Nije onako kako ljudi zamišljaju – da Bog, kada želi da sazna nešto o nekoj osobi, mora da zna gde se ta osoba nalazi, o čemu razmišlja, šta govori, šta će uraditi kasnije, kako se oblači, kako izgleda, itd. U stvari, delo spasenja koje Bog obavlja u osnovi ne zahteva da On zna te stvari. Bog se samo fokusira na poznavanje suštine neke osobe i na poznavanje procesa njenog životnog napretka. Kada Bog postane telo, svako ispoljavanje tog tela je praktično i normalno, a ta praktičnost i normalnost su odlike koje služe kako bi se ostvarilo delo osvajanja i spasenja ljudskog roda. Ali, niko ne sme da zaboravi da su praktičnost i normalnost tela najnormalnije ispoljavanje Duha Božjeg koji živi u Njegovom telu. Pa, da li misliš da Duh zna te ljudske stvari? Duh zna, ali On ne obraća pažnju na njih. Prema tome, telo ne vodi računa ni o tim tvojim stvarima. Bez obzira na sve, Božji Duh i telo su jedno, i to niko ne može da porekne. Ti ponekad imaš neke misli i ideje – da li Duh zna o čemu razmišljaš? Naravno da Duh zna. Duh Božji ispituje zadirući u najdublju nutrinu srca ljudi i zna šta ljudi misle, ali Njegovo delo se ne ogleda samo u tome da razotkrije njihove misli i ideje i otkrovenja iskvarenosti. Umesto toga, On treba da izrazi istinu iz svog telesnog obličja kako bi promenio misli i ideje ljudi, kako bi promenio njihova razmišljanja i poglede i, konačno, kako bi promenio iskvarenu narav ljudi. Vaše su misli o nekim stvarima suviše nezrele. Vi mislite da ovaploćeni Bog treba da bude sveznajući. Neki ljudi sumnjaju u ovaploćenog Boga ako On ne zna nešto što oni zamišljaju da bi trebalo da zna. To je sve zbog toga što ljudi nedovoljno razumeju suštinu ovaploćenog Boga. Postoje neke stvari van opsega dela koje telo čini, te se On neće zamajavati njima. Bog obavlja jedino ono delo koje On treba da obavlja. To je načelo Božjeg delovanja. Da li sada razumete ove stvari? Reci mi, da li znaš kakav duh imaš? Da li si sposoban da osetiš svoju dušu? Da li si sposoban da dotakneš svoju dušu? Da li si sposoban da osetiš šta tvoja duša radi? Ne znaš, zar ne? Ako si u stanju da osetiš ili dotakneš tako nešto, onda je to neki drugi duh u tebi koji nešto na silu radi, terajući tebe da radiš i govoriš određene stvari. To je nešto van tebe samog, što ti nije svojstveno. Oni sa delima zlih duhova to veoma dobro razumeju. Iako Božje telo ima praktičan i normalan aspekt, čovek ne može ležerno da Ga definiše, niti da o Njemu izvodi zaključke. Bog je ponizan i sakriva se da bi postao poput čoveka; Njegovi postupci su nedokučivi i ljudi ih ne mogu dokučiti.