Odlomak 31

Zbog svoje iskvarene naravi, ljudi su često površni i nemarni u obavljanju svojih dužnosti. To je jedan od najozbiljnijih problema. Da bi svoje dužnosti obavljali kako treba, ljudi pre svega treba da reše problem svoje površnosti i nemarnosti. Dok god površno i nemarno pristupaju svojim dužnostima, ljudi ih ne mogu obavljati kako treba, što znači da je rešavanje problema površnosti i nemarnosti izuzetno važno. Kako onda treba da primenjuju? Pre svega, moraju da reše problem stanja svog uma – neophodno je da ispravno pristupaju svojim dužnostima i budu ozbiljni i odgovorni u svojim postupcima. Ne treba da se namerno služe obmanama i da budu površni. Svoju dužnost čovek obavlja za Boga, a ne za drugog čoveka; ukoliko je sposoban da prihvati Božju proveru, stanje njegovog uma će biti ispravno. Osim toga, kada nešto urade, neophodno je da ljudi preispitaju svoje postupke i pažljivo razmisle o njima, i onda kada osete nelagodu u svojim srcima i nakon pomnog promišljanja zaista uoče problem, moraju da naprave promene; nakon ovih promena osetiće olakšanje u svojim srcima. Kada ljudi osete nelagodu, to je dokaz da problem postoji i da moraju pažljivo da razmotre svoje postupke, posebno u najvažnijim momentima. To je odgovoran odnos prema obavljanju svoje dužnosti. Onda kada smo ozbiljni, ponašamo se odgovorno i dajemo sve od sebe, posao će biti uspešno obavljen. Nekada stanje tvog uma nije dobro i ne možeš da uočiš ili pronađeš grešku koja je sasvim očigledna. Ako ti je stanje uma ispravno, tada ćeš prosvećenjem i vođstvom Svetog Duha moći da prepoznaš problem. Ako bi te vodio Sveti Duh, i pružio ti svest, omogućavajući ti da osetiš jasnoću u srcu i shvatiš u čemu se greška sastoji, mogao bi da ispraviš to odstupanje i uložiš napore da dođeš do istina-načela. Ako bi tvoje stanje uma bilo neodgovarajuće i ako bi bio rasejan i ravnodušan, da li bi mogao da uočiš grešku? Ne bi. Šta možemo zaključiti iz toga? To pokazuje da je za dobro obavljanje dužnosti veoma važno da ljudi sarađuju; njihov mentalni sklop je veoma bitan, kao i u kom pravcu su njihove misli i ideje usmereni. Bog pažljivo posmatra i može videti u kakvom stanju uma se nalaze ljudi i koliko energije ulažu u obavljanje svojih dužnosti. Od izuzetne je važnosti da ljudi daju sve od sebe u tome što rade. Njihova saradnja je ključna komponenta. Samo ukoliko budu težili tome da ni zbog čega ne žale nakon završenih dužnosti i odrađenih stvari, kao i da nemaju dugovanja prema Bogu, ljudi će delovati svim svojim bićem. Ukoliko se ne daješ stalno svim svojim bićem za obavljanje dužnosti, ukoliko si večito nemaran i površan i nanosiš veliku štetu poslu, doprinoseći daleko manje od onoga što Bog zahteva od tebe, onda ti se može desiti samo jedno: bićeš izgnan. I da li ćeš onda još uvek imati vremena da se pokaješ? Nećeš. Ovi postupci će postati večna žal, mrlja! Biti večito nemaran i površan je mrlja – to je ozbiljan prestup. Da li je to tačno? (Da.) Moraš da nastojiš da svoje obaveze i sve drugo što treba da uradiš ispunjavaš svim svojim srcem i snagom – ne smeš da budeš nemaran i površan, niti da činiš išta zbog čega bi žalio. Ako si sposoban da to uradiš, Bog će slaviti dužnosti koje ispunjavaš. Dela koja Bog proslavlja su dobra dela. Koja su to onda dela koja Bog ne proslavlja? (To su prestupi i zlodela.) Možda ne bi prihvatio da su to zlodela ako bi bila opisana kao takva u ovom trenutku, ali ako jednog dana ona prouzrokuju ozbiljne posledice i dovedu do negativnog uticaja, postaćeš svestan da to nisu samo prestupi u ponašanju, već zlodela. Kada to shvatiš, pokajaćeš se i pomislićeš: „Trebalo je da budem malo predostrožniji! Sa malo više promišljenosti i napora na početku, ove posledice su se mogle izbeći.“ Ništa neće izbrisati ovu večnu mrlju sa tvog srca, a ukoliko ostaneš večno dužan, bićeš u nevolji. Prema tome, danas je neophodno da se potrudiš da nalog, koji ti je Bog dao, izvršiš dajući sve od sebe i da svaku dužnost obaviš sa čistom savešću, ne žaleći ni za čim, na način koji će Bog slaviti. Šta god radiš, nemoj biti nemaran i površan. Ako ishitreno napraviš grešku i to bude ozbiljan prestup, ta greška će postati večna mrlja. Jednom kada zažališ zbog nečega, nećeš biti u mogućnosti da to ispraviš i zauvek ćeš žaliti. Potrebno je da jasno vidiš oba puta. Koji put treba da izabereš kako bi dobio Božju pohvalu? Put ispunjavanja dužnosti punim srcem i snagom i pripremanja i prikupljanja dobrih dela bez ikakvih kajanja. Šta god radio, ne čini zlo koje će omesti druge u ispunjavanju njihovih dužnosti, ne čini ništa što je u suprotnosti sa istinom i što se opire Bogu, i ne dozvoli da celog života žališ zbog nečega što si učinio. Šta se dešava kada čovek napravi previše prestupa? On time navlači Božji gnev na sebe u Njegovom prisustvu! Ukoliko praviš sve više prestupa i Božji gnev prema tebi postaje sve veći, onda ćeš, naposletku, biti kažnjen.

Naizgled se čini da pojedini ljudi, tokom obavljanja svoje dužnosti, nemaju neke ozbiljne probleme. Oni ne čine očigledno zlo; ne izazivaju prekidanja i ometanja i ne idu putem antihrista. Dok ispunjavaju svoje dužnosti, nema nekih većih grešaka, niti problema u načelima, pa ipak, nesvesni toga, za par godina bivaju razotkriveni kao neko ko uopšte ne prihvata istinu i kao neko ko pripada nevernicima. Zašto je to tako? Drugi ne mogu da uoče problem, ali Bog preispituje najdublje delove ljudskih srca i uočava problem. Oni svoje dužnosti uvek obavljaju površno i bez pokajanja. Vremenom, oni naravno bivaju razotkriveni. Šta to znači ostati nepokajan? To znači da, iako su sve vreme ispunjavali svoje dužnosti, njihov odnos prema njima je uvek bio pogrešan – nemaran, površan i ležeran. Nesavesni su, a još manje su predani obavljanju svojih dužnosti punim srcem. Oni ponekad mogu i da ulože mali napor, ali to je samo otaljavanje. Ne daju sve od sebe u obavljanju svojih dužnosti i njihovi prestupi su bezbrojni. U Božjim očima, oni se nikada nisu pokajali; oduvek su bili površni, nemarni i nikakva se promena u njima nije dogodila. Drugim rečima, oni se ne odriču zla koje drže u svojim rukama i ne kaju se pred Bogom. Bog kod njih ne vidi pokajnički stav, niti promenu tog stava. Oni su uporni u pogledu svojih dužnosti i Božjih naloga, na isti način i sa istim stavom. Njihova tvrdoglava i nepopustljiva narav je potpuno nepromenjena, i štaviše, nikada nisu smatrali da su dužni Bogu, niti da je njihova nemarnost i površnost prestup i činjenje zla. U njihovim srcima nema duga, nema osećaja krivice, nema samoprekorevanja, a ponajviše nema samokritike. Nakon dosta vremena, Bog vidi da je takva osoba nepopravljiva. Ma šta Bog rekao i ma koliko propovedi oni čuli, ili u kojoj meri razumeli istinu, njihovo srce nije ganuto i nema promene, kao ni preokreta, u njihovom stavu. Bog to vidi i kaže: „Nema nade za ovu osobu. Ma šta god Ja rekao, to ne dotiče njeno srce, niti može da je preobrati. Nema toga što je može promeniti. Ova osoba nije sposobna da ispuni svoju dužnost, niti je sposobna da vrši službu u Mojoj kući.“ Zašto Bog to kaže? Zbog toga što je ta osoba uvek nemarna i površna u radu i obavljanju svoje dužnosti. Ma koliko da je orezana ili ma koliko da se njome bavilo, i sa koliko god uzdržanosti i strpljenja joj se pristupilo, ništa se time ne postiže, niti utiče na nju da se istinski pokaje ili promeni. To je neće naterati da ispunjava svoju dužnost onako kako treba, niti joj može pomoći da krene putem traganja za istinom. Dakle, ova osoba je nepopravljiva. Kada Bog utvrdi da je ona nepopravljiva, da li će je i dalje držati čvrsto pod svojom kontrolom? Neće. Bog će je pustiti. Neki ljudi stalno mole Boga: „Bože, poštedi me, nemoj me mučiti, nemoj me disciplinovati. Daj mi malo slobode! Dozvoli mi da poslove obavljam pomalo površno i nemarno! Pusti me da živim pomalo raspušteno! Dozvoli mi da budem sam svoj gospodar!“. Oni ne žele da budu sputavani. Bog kaže: „Pošto ne želiš da koračaš pravim putem, onda ću te pustiti da ideš. Daću ti odrešene ruke. Idi i radi šta god želiš. Neću te spasiti jer si nepopravljiv.“ Da li oni koji su nepopravljivi imaju imalo savesti? Da li osećaju ikakvu zaduženost? Da li osećaju ikakvu optužbu? Da li su u stanju da osete Božji prekor, disciplinu, udarce i sud? Ne mogu to da osete. Nesvesni su svega toga. Sve te stvari su samo bleda senka ili uopšte i ne postoje u njihovim srcima. Kada neka osoba dostigne tu fazu, bez Boga u svom srcu, da li ona i dalje može postići spasenje? Teško je reći. Kada čovekova vera dođe do te tačke, on je u opasnosti. Da li znate kako da tragate, kako da primenjujete i kojim putem da krenete kako biste izbegli takav ishod i osigurali se da ne dođe do takvog stanja? Ono što je najvažnije je da prvo izaberete ispravan put, a potom se usredsredite da dužnosti, koje treba da obavite sada, ispunite valjano. To je minimalni, najosnovniji standard. Na osnovu toga, vi treba da tragate za istinom i težite očekivanim standardima kako biste vašu dužnost ispunjavali na odgovarajući način. Ono što najočiglednije odražava sponu koja te povezuje sa Bogom je upravo to kako se odnosiš prema stvarima koje ti Bog poverava i dužnost koju ti dodeljuje, kao i to kakav stav imaš. Ovo pitanje je najprimetnije i najpraktičnije od svih. Bog čeka – On želi da vidi tvoj stav. U tom ključnom trenutku, treba da požuriš i upoznaš Boga sa svojim položajem, prihvatiš njegov nalog i valjano ispuniš svoju dužnost. Kada budeš dokučio to ključno pitanje i izvršio nalog koji ti je Bog dao, tvoj odnos sa Bogom će biti normalan. Ukoliko ti je stav, dok obavljaš zadatak koji ti je Bog poverio ili dužnost koju ti je naložio, površan i bezvoljan, pri tom ga ne uzimajući za ozbiljno, zar se to ne kosi u potpunosti sa činjenicom da daješ sve od sebe? Da li možeš valjano da ispuniš svoju dužnost na taj način? Svakako da ne. Svoju dužnost nećeš ispunjavati na odgovarajući način. Prema tome, tvoj stav prilikom ispunjavanja dužnosti je od ključne važnosti, kao što su i način i put koji izabereš. Ma koliko godina verovali u Boga, oni koji dobro ne obave svoje dužnosti biće izgnani.

Odlomak 32

Mnogi ljudi obavljaju svoje dužnosti nemarno i površno, pristupajući im neozbiljno, kao da rade za nevernike. Obavljaju stvari na banalan, površan, ravnodušan, i nemaran način, kao da je sve šala. Zašto je to tako? Oni su nevernici koji obavljaju službu; nevernici koji vrše dužnosti. Takvi ljudi su krajnje neprincipijelni; raskalašni su i neobuzdani, i ne razlikuju se od drugih nevernika. Kad rade stvari za sebe, ni u kom slučaju nisu nemarni i površni, zašto onda nisu ni najmanje ozbiljni ili marljivi kad treba da obavljaju svoje dužnosti? Šta god da rade, koju god dužnost da obavljaju, to ima svojstvo razigranosti i nestašluka. Takvi ljudi su uvek nemarni i površni i karakteriše ih svojstvo perfidnosti. Da li ovakvi ljudi imaju ljudskost? Oni sigurno nemaju ljudskost; nemaju ni najmanji stepen savesti i razuma. Poput divljih magaraca ili konja, zahtevaju stalno upravljanje i nadzor. Obmanjuju i varaju Božji dom. Znači li to da poseduju bilo kakvu iskrenu veru u Njega? Da li se oni daju Njemu? Oni sigurno ne ispunjavaju očekivanja niti su kvalifikovani da obavljaju službu. Da su takvi ljudi zaposleni kod nekog drugog, dobili bi otkaz u roku od nekoliko dana. U domu Božjem, sasvim je tačno reći da su oni služitelji i radnici, i da mogu samo biti izgnani. Mnogi ljudi su često nemarni i površni dok obavljaju svoje dužnosti. Kad se suoče sa orezivanjem i obračunavanjem, i dalje odbijaju da prihvate istinu, tvrdoglavo brane svoje tvrdnje, čak se i žale da dom Božji nije fer prema njima, da mu fali saosećanja i tolerancije. Zar to nije nerazumno? Objektivnije govoreći, to je nadmena narav, a u njima nema ni trunke savesti i razuma. Oni koji istinski veruju u Boga moraju barem biti u stanju da prihvate istinu i da čine stvari bez povrede savesti i razuma. Ljudi koji nisu u stanju da prihvate ili se predaju orezivanju i obračunavanju, suviše su nadmeni, samopravedni i jednostavno nerazumni. Nije preterivanje nazvati ih zverima jer su potpuno ravnodušni prema svemu što rade. Rade stvari tačno onako kako žele, ne obazirući se na posledice; ako se pojave problemi, nije ih briga. Takvi ljudi nisu kvalifikovani da obavljaju službu. S obzirom da dužnostima pristupaju na ovakav način, drugi ne mogu da podnesu da ih gledaju i nemaju poverenja u njih. Da li Bog onda može imati poverenja u njih? Budući da ne ispunjavaju čak ni ovaj minimalni standard, nisu kvalifikovani da obavljaju službu i mogu samo biti izgnani. Koliko nadmeni neki ljudi mogu da postanu? Uvek misle da mogu sve; bez obzira šta je za njih uređeno, oni kažu: „Ovo je lako; prava sitnica. Mogu ja to. Ne treba mi niko da razmenjuje sa mnom istina-načela; mogu da pazim na sebe.“ Pošto ti ljudi uvek imaju takav stav, ni vođe ni radnici ne mogu da podnesu da ih gledaju, niti imaju poverenja u ono što oni rade. Zar to nisu nadmeni i samopravedni ljudi? Ako je neko preterano nadmen i samopravedan, to je sramno ponašanje, i ukoliko se ne promeni, nikad neće ispunjavati svoje dužnosti pravilno. Kakav stav treba čovek da ima prema ispunjavanju svojih dužnosti? U najmanju ruku treba da ima osećaj odgovornosti. Bez obzira na teškoće i probleme koje čoveka mogu zadesiti, on treba da traga za načelima istine, da razume standarde koje zahteva Božji dom i da zna koje rezultate treba da postigne kada ispunjava svoje dužnosti. Ako može da dokuči ove tri stvari, lako može pravilno da ispunjava svoje dužnosti. Bez obzira na to koje dužnosti ispunjava, ako prvo razume načela, ako razume zahteve Božjeg doma, i zna koje rezultate treba da postigne, zar to već nije put ka ispunjavanju svojih dužnosti? Zbog toga je stav prema ispunjavanju svojih dužnosti veoma važan. Oni koji ne vole istinu ispunjavaju svoje dužnosti na nemaran i površan način – nemaju ispravan stav, nikad na tragaju za istina-načelima, ne misle na zahteve Božjeg doma i na rezultate koje treba da postignu. Kako mogu ispunjavati dužnosti pravilno? Ako si ti neko ko iskreno veruje u Boga, kada se ponašaš nemarno i površno, moraš se moliti Bogu, razmišljati o sebi i spoznavati sebe; moraš napustiti svoju iskvarenu narav, naporno raditi na načelima istine i nastojati da ispuniš Njegove standarde. Ispunjavajući svoju dužnost na taj način, postepeno ćeš zadovoljiti zahteve Božjeg doma. Istina, ispunjavati svoju dužnost dobro i nije tako teško. Samo treba imati savest i razum, biti ispravan i vredan. Mnogo je nevernika koji ozbiljno rade i zbog toga postaju uspešni. Oni ne znaju ništa o istina-načelima, pa kako im onda ide tako dobro? To je zato što su promišljeni i marljivi, pa mogu ozbiljno da rade i da budu pedantni, te na taj način lako obavljaju stvari. Nijedna od dužnosti Božjeg doma nije teška. Sve dok ti je srce potpuno predano tome i trudiš se najbolje što možeš, možeš da radiš dobro. Ako nisi ispravan i vredan ni u čemu što radiš, ako se uvek trudiš da poštediš sebe muka, ako si uvek nemaran i površan i samo se provlačiš kroz sve, ako ne ispunjavaš svoju dužnost dobro, ako praviš nered i time nanosiš štetu Božjem domu, znači da činiš zlo i da ćeš počiniti prestup koji je omražen od strane Boga. Tokom ključnih trenutaka širenja jevanđelja, ako ne postigneš dobre rezultate u svojoj dužnosti i nemaš pozitivnu ulogu, ili ako prouzrokuješ prekide i ometanja, prirodno je da ćeš biti omražen od strane Boga, da ćeš biti izgnan i da ćeš izgubiti priliku za spasenje. Za tim ćeš večno žaliti! Tvoja jedina šansa za spasenje je da te Bog uzdigne zbog toga što ispunjavaš svoju dužnost. Ako si neodgovoran, pristupaš svemu olako, nemaran si i površan, s takvim stavom postupaš i prema istini i prema Bogu. Ako nimalo nisi iskren niti pokoran, kako možeš dobiti Božje spasenje? Vreme je sad tako dragoceno; svaki dan i svaki sekund su presudni. Ako ne tražiš istinu, ako se ne fokusiraš na ulazak u život, ako si nemaran i površan i obmanjuješ Boga u svojoj dužnosti, to je zaista nerazumno i opasno! Čim te Bog omrzne i izgna, Sveti Duh neće više delovati u tebi i odatle nema povratka. Ponekad nešto što neko uradi u jednoj jedinoj sekundi može toj osobi uništiti život. Ponekad, zbog jedne reči koja vređa narav Božju, osoba bude razotkrivena i izgnana – zar to nije nešto što se može desiti za samo nekoliko minuta? Baš kao i neki ljudi koji se, iako ispunjavaju svoje dužnosti, stalno ponašaju neodgovorno, nepromišljeno i bez ikakvih ograničenja. Oni su suštinski nevernici i, bez obzira na to šta rade, oni sve upropaste. Ne samo da takvi ljudi zbog toga donose gubitak Božjem domu, već gube i svoju šansu za spasenje. Na taj način oduzimaju im se kvalifikacije za ispunjavanje dužnosti. To znači da su razotkriveni i izgnani, što je zaista tužno. Neki od njih žele da se pokaju, ali da li mislite da će imati priliku za to? Kada jednom budu izgnani, izgubiće svaku šansu. A kada ih Bog jednom napusti, biće im gotovo nemoguće da se iskupe.

Kakvu osobu Bog spašava? Moglo bi se reći da takva osoba ima savest i razum i da može da prihvati istinu, jer samo oni koji imaju savest i razum mogu prihvatiti i čuvati istinu, a sve dok razumeju istinu, mogu je i primeniti. Upravo su nesavesni i nerazumni ljudi oni kojima nedostaje ljudskosti; kolokvijalno kažemo da oni nemaju vrlina. Kakva je priroda odsustva vrlina? Ta je priroda bez ljudskosti, nedostojna da se zove ljudskim bićem. Kao što se kaže, čoveku može nedostajati sve osim vrline – to nije više čovek, već zver u ljudskom obliku. Pogledajte te đavole i đavolske kraljeve koji sve što čine upravo čine da bi se pobunili protiv Boga i naškodili Njegovom izabranom narodu. Zar njima ne nedostaju vrline? Da, zaista im nedostaju. Ljudi koji se previše bave stvarima koje karakteriše nedostatak vrline nesumnjivo će biti suočeni sa odmazdom. Oni koji nemaju vrlina ujedno su i bez ljudskosti; kako onda oni mogu pravilno ispunjavati svoje dužnosti? Oni su nedostojni da ispunjavaju dužnosti zato što su zveri. Ti što nemaju vrlina ne ispunjavaju nikakve dužnosti dobro. Takvi ljudi su nedostojni da se nazivaju ljudima. Oni su zveri, zveri u ljudskom obliku. Samo oni koji imaju savest i razum mogu da se bave ljudskim poslovima, da drže reč, da budu od poverenja i da se kvalifikuju da budu „ispravna gospoda“. Izraz „ispravan gospodin“ ne koristi se u Božjoj kući. Umesto toga, u Božjoj kući se od ljudi zahteva da budu pošteni, jer to je istina. Samo pošteni ljudi su pouzdani, imaju savest i razum, i dostojni su da se nazivaju ljudima. Ako neko može da prihvati istinu dok ispunjava svoje dužnosti i ako može da se ponaša u skladu sa načelima, te da pravilno ispunjava svoje dužnosti, onda je ta osoba stvarno poštena i zaista je dostojna poverenja. A ti što mogu dobiti Božje spasenje pošteni su ljudi. Biti poštena osoba od poverenja nije u vezi sa tvojim sposobnostima niti izgledom, a još manje sa tvojim kovom, stručnošću i talentima. Sve dok prihvataš istinu, ponašaš se odgovorno, imaš savest i razum i možeš biti pokoran Bogu – to je dovoljno. Bez obzira na sposobnosti koje osoba ima, pravo pitanje jeste da li ima ili nema vrlina. U trenutku kad neko ostane bez vrlina, ne može se više smatrati ljudskim bićem, već je to zver. Ti što su izgnani iz Božje kuće izgnani su jer su bez ljudskosti i vrline. Zato ljudi koji veruju u Boga moraju biti u stanju da prihvate istinu, da budu pošteni, da poseduju makar savest i razum, da budu sposobni da dobro ispunjavaju svoje dužnosti i da ispunjavaju Božji nalog. Samo oni mogu dobiti Božje spasenje; oni iskreno veruju u Njega i iskreno Mu se daju. To su ljudi koje Bog spašava.

Da li često ispitujete svoje ponašanje i namere dok nešto radite i ispunjavate svoje dužnosti. (Retko.) Ako se retko preispitujete, možete li da prepoznate svoju iskvarenu narav? Možete li da razumete svoje istinsko stanje? Ako zaista otkrijete svoju iskvarenu narav, koje su posledice toga? Morate biti vrlo jasni povodom svih ovih stvari. Ako neko sebe ne preispituje, već stalno radi stvari na nemaran i površan način i bez ikakvog načela, to će dovesti do toga da ta osoba počini mnoga zla, da bude razotkrivena i izgnana. Zar to nije ozbiljna posledica? Ispitivanjem sebe može se rešiti ovaj problem. Recite mi, s obzirom da ljudska iskvarenost seže duboko, da li je u redu da tek retko ispitujemo sebe? Može li neko da ispunjava dužnosti dobro, a da ne traži istinu kako bi razrešio svoje iskvarene naravi? Ako se iskvarena narav ne razreši, lako je pogrešiti, prekršiti načela, pa čak i počiniti zlo. Ako se nikad ne preispituješ, onda je to problematično – ne razlikuješ se od nevernika. Nije li mnogo ljudi izgnano samo iz tog razloga? Kad traga za istinom, kako čovek mora da je primenjuje u praksi da bi je dostigao? Važno je da se često preispituje dok ispunjava dužnost, da razmišlja o tome da li je prekršio načela i otkrio iskvarenost i da li ima pogrešne namere. Ako razmišljaš o sebi shodno Božjim rečima i vidiš kako se one odnose na tebe, biće ti lako da spoznaš sebe. Ako razmišljaš o sebi na taj način, postepeno ćeš razrešiti svoju iskvarenu narav i lako ćeš razrešiti svoje rđave ideje, štetne namere i motivaciju. Ako o sebi razmišljaš tek nakon što je nešto pošlo po zlu, nakon što pogrešiš ili počiniš zlo, već je prekasno. Posledice su već tu i to predstavlja prestup. Ako činiš previše zla i preispituješ se tek nakon što budeš izgnan, biće prekasno i sve što češ moći da uradiš jeste da plačeš i škrgućeš zubima. Oni koji istinski veruju u Boga mogu ispunjavati svoje dužnosti – to je Božja uzvišenost i blagoslov i to je prilika koju treba da ceniš. Zbog toga je još važnije da često razmišljaš o sebi dok ispunjavaš dužnosti. Čovek često mora da razmišlja i da bude introspektivan povodom svih stvari. Mora ispitati sebe o vlastitim namerama i stanjima, te da istraži da li živi pred Bogom, da li su ispravne namere na osnovu kojih deluje i da li motivi i izvor njegovih dela mogu da izdrže Božji nadzor i da budu podvrgnuti Božjem ispitivanju. Ponekad ljudi misle da je teško tražiti istinu kada se suočavaš sa teškoćama tokom ispunjavanja svojih dužnosti. Oni misle, „To je dovoljno. Dovoljno je dobro.“ To odražava njihov odnos prema stvarima i stav koji imaju prema svojim dužnostima. Taj stav je jedna vrsta stanja. Kakvo je to stanje? Zar to nije pristupanje dužnostima bez osećaja odgovornosti, neka vrsta nemarnog i površnog stava? (Da.) Uzimajući u obzir postojanje tako ozbiljnog problema, vrlo je opasno ne ispitivati sebe. Neki ljudi su ravnodušni prema tom stavu. Oni misle, „Normalno je biti pomalo nemaran i površan, ljudi su takvi. U čemu je problem?“ Nisu li ti ljudi smeteni? Nije li previše opasno da neko gleda na stvari na ovaj način? Pogledajte one koji su izgnani. Zar oni ne ispunjavaju uvek svoje dužnosti nemarno i površno? To se dešava kada je neko nemaran i površan. Pre ili kasnije, ljudi koji se olako ponašaju nemarno i površno upropastiće sebe; oni odbijaju da se promene sve dok ne budu na pragu smrti. Ispunjavanje dužnosti na nemaran i površan način ozbiljan je problem i, ako ne možeš da razmišljaš o sebi i tražiš istinu da rešiš probleme, to je zaista veoma opasno – možeš biti izgnan u bilo kom trenutku. Ako postoji tako ozbiljan problem i još uvek se ne ispituješ i ne tražiš istinu da ga rešiš, naškodićeš sebi i upropastićeš se, a kada dođe dan u kom si izgnan i počneš da plačeš i škrgućeš zubima, biće prekasno.

Odlomak 33

Neki ljudi ne znaju kako da iskuse Božje delo i ne znaju kako da unesu Njegove reči u obavljanje svojih dužnosti ili u stvarni život. Uvek se oslanjaju na to da će ih posećivanje brojnih okupljanja dovesti do istine i do rasta u životu. Međutim, ovo nije realistično i to je argument koji ne drži vodu. Život se zadobija kad se iskuse Božje reči i kad se iskuse sud i grdnja. Oni koji znaju kako da iskuse Njegovo delo sposobni su, bez obzira na dužnost koju vrše, da razumeju i primenjuju istinu, da prihvate da budu orezani, da uđu u istina-stvarnost, da postignu promenu u svojoj naravi i da tokom obavljanja svoje dužnosti budu usavršeni od strane Boga. Oni koju su lenji, pohlepni i željni lagodnosti nerado obavljaju svoje dužnosti i tokom njihovog obavljanja ne iskuse Božje delo, već neprekidno zahtevaju da im Božja kuća obezbedi okupljanja, razgovore u zajedništvu i propovedi o istini. Posledica toga je da i nakon deset ili dvadeset godina verovanja, i nakon slušanja bezbrojnih propovedi, oni i dalje nisu razumeli istinu niti su je stekli. Oni ne znaju kako da dožive Božje delo, ne razumeju šta je vera u Boga, i ne znaju kako da dožive Božju reč da bi spoznali sebe i zadobili istinu i život. To su ljudi koji žude za lagodnostima i zanemaruju svoje dužnosti; stoga bivaju razotkriveni i isključeni zbog načina na koji vrše svoje dužnosti. E, sad, svi ljudi koji zadovoljno vrše svoje dužnosti i daju važnost potrazi za istinom imaju neki život-ulazak dok to čine, propituju sebe kada razotkriju neku iskvarenost, a kada naiđu na poteškoće u vršenju dužnosti, oni traže istinu i razgovoraju o njoj u zajednici kako bi rešili te probleme. Nakon višegodišnjeg vršenja dužnosti, oni nesvesno ubiraju jasne plodove, mogu da govore o nekom iskustvenom svedočenju, poseduju neko znanje o Božjem delu i o Njegovoj prirodi, te tako mogu da unesu promenu u svoju život-narav. Trenutno se crkve svuda čiste od zlih i od onih ljudi koji su skloni prekidanju i izazivaju ometanja. Obično ostaju oni koji su sposobni da istraju u izvršavanju svojih dužnosti, koji imaju neki stepen lojalnosti, i u rešavanju problema pridaju važnost potrazi za istinom. To je ona vrsta ljudi koja stoji čvrsto pri svom svedočenju. Morate naučiti da unesete Božju reč u stvarni život i u dužnosti koje obavljate, tako što ćete je primenjivati i upošljavati, a kada nastanu problemi i poteškoće, morate naučiti da tražite istinu kako biste ih razrešili. Uz to, morate da naučite da uzmete u obzir Božju nameru kada ispunjavate svoje dužnosti, i da radite na tome da istinu sprovedete u delo i da se stvarima u svakom pogledu bavite shodno načelima. Morate da naučite da primenjujete ljubav prema Bogu, da bogoljubivim srcem uvažite Njegovo breme, i da dostignete tačku u kojoj možete da Mu udovoljite. Samo je takav onaj ko iskreno voli Boga. Iako istinu ne razumeš u potpunosti, ako je primenuješ na ovaj način, i dalje si sposoban da primereno obavljaš svoje dužnosti. Ne samo da se možeš rešiti svoje površnosti, već možeš da naučiš da primenjuješ ljubav prema Bogu, da Mu se pokoriš i da Mu udovoljiš obavljanjem svoje dužnosti – to je lekcija život-ulaska. Ako za svaku stvar možete da primenjujete istinu na ovaj način i da postupate u skladu sa načelima, onda ulazite u istina-stvarnost i imaćete život-ulazak. Bez obzira na to koliko ste zauzeti obavljanjem svojih dužnosti, kada ubirate plodove život-ulaska, kada se razvijate u životu i možete da se pokorite Božjim orkestracijama i uređenjima, onda ćete naći užitak u obavljanju svojih dužnosti. Nećete se osećati umorno ma koliko bili zauzeti. Uvek ćete imati mir i radost u srcu i uvek ćete se osećati posebno obogaćeno i mirno. Kakve god teškoće da naiđu, kada tražite istinu, Sveti Duh će vas prosvetiti i voditi. Onda ćete primiti Božji blagoslov. Štaviše, bez obzira da li ste pri obavljanju dužnosti zauzeti ili niste, važno je da se povremeno bavite nekim prikladnim vežbama ili razumnim fitnes aktivnostima. To će vam podstaći cirkulaciju, pomoći će vam da održite visok nivo energije i može da bude delotvorno u sprečavanju određenih profesionalnih bolesti. To vam je veoma korisno za dobro obavljanje dužnosti. Prema tome, ako ste pri obavljanju dužnosti u stanju da naučite mnoge lekcije, da steknete razumevanje mnogih istina, istinski spoznate Boga i konačno se bojite Boga i klonite zla, onda ćete biti u potpunom skladu sa Njegovim namerama. Ako možete da zadobijete ljubav prema Bogu, da svedočite za Njega, da se srcem i voljom ujedinite s Njim, vi koračate putem Božjeg usavršavanja. Takva je osoba koja je zadobila Božji blagoslov, što je neverovatno blažena stvar! Ako se iskreno date Bogu, zasigurno ćete od Njega dobiti obilje blagoslova. Mogu li istinu zadobiti oni koji se ne daju Bogu i ne obavljaju svoje dužnosti? Mogu li oni postići spasenje? Teško je reći. Svi blagoslovi se mogu zadobiti samo putem obavljanja dužnosti i doživljavanja Božijeg dela. U toku obavljanja svojih dužnosti spoznajemo kako da doživimo Božje delo, kako da doživimo sud i grdnju, kušnje i oplemenjivanje i kako da budemo orezani. Te su stvari najvrednije blagoslova. Sve dok čovek voli istinu i stremi ka njoj, on će je na kraju zadobiti, promeniće svoju život-narav, zadobiće Božje odobravanje i postati neko koga je On blagoslovio.

Neki ljudi ne traže istinu kada ih nešto zadesi na dužnosti, već uvek žive u skladu sa svojim predstavama i zamislima, rade stvari prema ličnim sklonostima i postupaju slepo prateći sopstvenu volju. Sledstveno tome, oni mnoge stvari rade pogrešno i odgađaju crkvene poslove. Kada se suoče sa orezivanjem, oni i dalje ne prihvataju istinu i nastavljaju sa svojim samovoljnim i bezobzirnim ponašanjem. Posledično, oni gube delo Svetog Duha i njihova vera u Boga biva smetena i obavija se tamom. Nekim ljudima su dragi slava i bogatstvo, oni streme statusu, zaokupljaju se tim stvarima, a ne uzimaju u obzir Božje namere, niti prihvataju ikakav razgovor u zajednici o istini. Oni na kraju budu otkriveni i isključeni i padnu u tamu. Neki vernici priznaju ovaploćenje Boga, ali ipak u svojim srcima i dalje veruju u nebeskog Boga i u Duh Božji. Stalno imaju predstave o praktičnom Bogu i njihova srca se štite od Njega, plašeći se da će On dokučiti njihovo istinsko sopstvo. Oni Boga izbegavaju gde god da krenu, a kada Ga vide, gledaju Ga kao stranca. Rezultat je to što ni nakon nekoliko godina verovanja ne zadobiju ništa i nemaju ni tračak vere u Njega. Oni se nimalo ne razlikuju od bezvernika. To je u potpunosti tako jer oni ne streme istini. Neki ljudi stalno žele da vide praktičnog Boga. Oni čeznu da udovolje Bogu i da im On unapredi status kako bi mogli da se nametnu u crkvi. Stoga, njihovo nepoštenje, neiskrenost, stalno gledanje u Božji lik i nagađanje Njegovog značenja dovode do toga da ih se Bog gnuša i odbacuje ih. Bog više ne želi da vidi takve ljude. Koja je svrha vere tih ljudi u Boga? Kada Bog govori toliko istine, zašto Ga oni i dalje ispituju? Ako veruju u Boga, zašto ne streme istini? Zašto su stalno ambiciozni i željni, zašto traže slavu, dobitke, status, koristi i prednosti? Oni kriju pakosne motive za veru u Boga i ljudi ih smatraju nedokučivim. Sve su to ponašanja bezvernika. Strogo govoreći, svako ko veruje u Boga, a ne može da prihvati istinu, bezvernik je. Jedino oni koji streme istini, koji teže tome da dobro obavljaju svoje dužnosti i trude se da udovolje Bogu, imaju iskrenu veru u Boga i u stanju su da zadobiju njegovo odobravanje.

Sada, svaki dan i svaka godina koji prođu u vašem životu imaju vrednost. Gde leži ova vrednost? Kada čovek dođe pred Stvoritelja, kada svoju dužnost obavlja kao stvoreno biće i dobije istinu od Stvoritelja, on postaje koristan u očima Boga. Zar doprinos tvojih skromnih napora Božjem planu upravljanja nije ono što svaki dan tvog života čini vrednim? (Da, jeste.) U tome je vrednost svakog dana života, i ona je dragocena! Ako svaki dan tvog života ima takvu vrednost, šta je malo patnje ili bolesti kada obavljaš svoje dužnosti? Ljudi ne bi trebalo da se žale. Ljudi dobijaju veoma mnogo time što se nalaze u Božjem prisustvu; oni uživaju neviđenu blagodat, blagoslove i neviđenu zaštitu, koji prevazilaze sve što oni mogu da zamisle i vide. Ljudi primaju veoma mnogo – od kakvog je značaja neka manja bolest? Nije li to lekcija koju ljudi treba da nauče? Ako, kroz bolest, čovek može da razume istinu, da postigne pokornost Bogu, i udovolji Mu, nije li to još jedan Njegov blagoslov? Među onima koji zarađuju za život u svetu, ko ne doživljava fizičke bolesti? Ko mari ako su oni bolesni? Niko ne mari, niko ne pita, i nema nikoga da im pruži sigurnost. Imate li vi koji izvršavate dužnosti u Božjoj kući sigurnost? (Imamo.) Svi oni koji se iskreno daju Bogu imaju sigurnost i primaju Njegove blagoslove. Kakvu sigurnost vi vidite i prepoznajete? (Nisam više pod uticajem niti zatrovan zlim trendovima sveta; klonim se maltretiranja i povreda od strane nevernika, i imam Božju zaštitu i blagoslove u svemu. Neće me više hvatati i progoniti velika crvena aždaja. Živeću u Božjoj kući, komunicirati sa ostalom braćom i sestrama, i moje srce će biti mirno, radosno i spokojno. Svakog dana ću jesti i piti Božju reč i razgovarati u zajedništvu o istini, a moje srce će postajati sve vedrije i vedrije. Nakon što razumem istinu, moje srce je naročito radosno, moj duh stiče slobodu i oslobođenje, a zli i lažljivi ljudi me više ne obmanjuju i ne povređuju. Štaviše, nakon što sam svedočio Božjoj zaštiti i blagoslovima, više se ne plašim kada me nesreće zadese; moje srce je mirno i spokojno. Ostavljam po strani brige o tome da li će moje osnovne potrebe biti zadovoljene u budućnosti, kao i da li će se neko brinuti o meni kada ostarim. Život u Božjem prisustvu istinski je blagoslov i radost!) Ono što sada shvatate je ograničeno, ali nakon velike nesreće, mnoge stvari ćete jasno razumeti i videti. Sve to je Božja zaštita i Njegov blagoslov. Trenutno, iako ponekad doživite da budete orezani, i prolazite kroz kušnje i oplemenjivanje, iako ponekad iskusite Božji sud i grdnju i patite zbog Njegovih reči, to je patnja kojom se dostiže spasenje i kojom čovek biva usavršen – to nije isto što i patnja nevernika. Najvažnije je da obavljanjem svoje dužnosti u Božjoj kući, postaješ korisno stvoreno biće i živiš život koji ima vrednost i smisao – umesto da živiš za telo i za Sotonu, ti živiš da bi stremio ka istini i da bi udovoljio Bogu. Tokom vršenja dužnosti, spoznaješ mnoge istine i Božje namere. To je nešto najdragocenije. Kad shvatiš istinu, kad uđeš u istina-stvarnost i stekneš istinu kao svoj život, živećeš u Božjem prisustvu i živećeš u svetlosti. Sada obavljaš svoje dužnosti svakog dana, i svaki dan tvog života ima svoje nagrade i vrednost. Ti si takođe stekao istinu i živiš u prisustvu Boga. Da li to znači imati sigurnost? (Da.) Šta ta sigurnost podrazumeva? (Ne biti uhvaćen od strane Sotone.) Sem da te Sotona ne uhvati, šta je od još presudnijeg značaja? Bog te je stvorio kao ljudsko biće, i sada možeš da obavljaš svoju dužnost, da razumeš Njegove namere, da imaš istina-stvarnost, da slediš Njegov put, i da živiš u skladu sa Njegovim namerama. Bog te odobrava, i to je tvoja sigurnost i garancija da te Bog neće uništiti. Nije li to tvoj životni kapital? Bez ovih stvari, da li si sposoban da nastaviš da živiš? (Nisi.) Kako čovek stiče ovu sposobnost? Ne stiče li je time što može da obavlja dužnosti stvorenog bića, što može da udovoljava Božjim namerama, i da sledi Njegov put, kao i time što stiče istina-stvarnost i što živi prema Božjoj reči? (Da.) Zbog ovih stvari, možeš da Ga obožavaš, i ti si, u Njegovim očima, valjano stvoreno biće. Kako bi mogao da ne uživa u tebi? Ko su ljudi koje Bog želi da uništi? Kakva su to stvorena bića? (Zlikovci.) Svako ko čini zlo opire se Bogu, i neprijateljski je raspoložen prema Njemu – oni su Božji neprijatelji i biće prvi uništeni. Antihristi koji se bore s Bogom za položaj, bezvernici; oni koji imaju osećaj odbojnosti prema istini, koji su neprijateljski raspoloženi prema Bogu, koji ne streme ka istini i suprotstavljaju Mu se do kraja, kao i oni koji ne mogu da obavljaju svoju dužnost stvorenih bića ni u najmanjoj meri – to su ljudi koje Bog želi da uništi. Neki ljudi koji ne obavljaju svoje dužnosti jesu bezvernici. Drugi, iako obavljaju svoje dužnosti, dosledno su nemarni, sposobni su da čine zlo i da prouzrokuju ometanje, i opiru se i suprotstavljaju se Bogu. Mogu li takvi ljudi biti smatrani valjanim stvorenim bićima u očima Boga? (Ne, ne mogu.) Šta će se na kraju desiti sa stvorenim bićima koja se smatraju neprikladnima? (Bog će ih ukloniti i uništiti.) Ima li vrednosti u životima stvorenih bića koja se smatraju neprikladnima? (Nema.) Oni možda misle, „Moj život ima vrednost. Ja želim da živim. Mogu da činim dobre stvari sa svojim životom!“ U Božjim očima, međutim, oni čak ne mogu ni da izvršavaju svoju osnovnu dužnost kao stvorena bića. Ako ne mogu da izvršavaju svoju dužnost valjano, da li je njihov život vredan življenja? Ima li vrednosti u njihovom postojanju? Ako nema vrednosti u njihovom postojanju, da li ih onda Bog još uvek želi? (Ne.) Šta će Bog učiniti? Ukloniće ih. Lakši slučajevi će biti izdvojeni i predati nečistim đavolima i zlim duhovima, dok će teški slučajevi biti kažnjeni, a još teži slučajevi će dovesti do uništenja.

Odlomak 35

Sad, da li stvari koje ti se dešavaju, a nisu u skladu sa tvojim predstavama, utiču na obavljanje tvoje dužnosti? Na primer, ponekad posao postane obiman, a od ljudi se zahteva da izdrže neke teškoće i da plate neki ceh kako bi dobro obavljali dužnosti; neki ljudi onda u svojoj glavi razviju predstave, u njima se javi otpor, te mogu da postanu negativni i da zabušavaju u svom radu. Ponekad, posao nije obiman i dužnosti se lakše obavljaju, pa neki ljudi onda budu srećni i misle: „Bilo bi sjajno kad bi moja dužnost uvek bila ovako lagana.“ Kakvi su to ljudi? To su lenji pojedinci koji su gladni telesnih udobnosti. Da li su takvi ljudi odani u obavljanju svojih dužnosti? (Nisu.) Takvi ljudi tvrde da su spremni da se pokore Bogu, ali je njihova pokornost uslovna – stvari se moraju uklopiti u njihove predstave i ne smeju im izazivati nikakvu patnju ili teškoće da bi se oni pokorili. Ako postoji mogućnost da naiđu na nevolje i pritom treba da istrpe teškoće, mnogo se žale i čak se bune protiv Boga i suprotstavljaju Mu se. Kakvi su to ljudi? To su ljudi koji ne vole istinu. Kad su Božji postupci u skladu sa njihovim predstavama i željama, i kad oni ne moraju da istrpe teškoće niti da plate ceh, onda su u stanju da se pokore. Ali, ako Božje delo nije u skladu sa njihovim predstavama i nije im po meri, već zahteva od njih da istrpe teškoće i da plate ceh, onda nisu u stanju da se pokore. Čak i ako mu se ne protive otvoreno, u srcu osećaju otpor i nervozu. Oni sebe vide kao nekog ko trpi velike teškoće, pa gaje nezadovoljstvo u srcu. Kakav je ovo problem? To pokazuje da oni ne vole istinu. Mogu li molitva, zaveti ili odluke da reše ovaj problem? (Ne, ne mogu.) Kako onda treba rešiti ovaj problem? Prvo, moraš razumeti Božje namere i Njegove zahteve, i moraš razumeti šta je istinska pokornost. Moraš znati šta su buntovništvo i protivljenje, moraš promišljati o tome koje iskvarene naravi sprečavaju tvoje pokoravanje Bogu, i moraš da prozreš ove stvari. Ako si neko ko voli istinu, bićeš u stanju da se pobuniš protiv tela, naročito protiv svojih telesnih želja, i da onda primeniš pokornost Bogu i postupaš prema Njegovim zahtevima. Na ovaj način, moći ćeš da razrešiš svoju iskvarenost i buntovništvo, te da postigneš pokornost Bogu. Ako ne razumeš istinu, nećeš moći da prozreš ove stvari, nećeš moći da razlučiš svoja unutrašnja stanja, nećeš moći da prozreš koje stvari sprečavaju tvoju pokornost Bogu. Stoga, neće biti moguće da se pobuniš protiv tela i da primeniš pokornost Bogu. Ako neka osoba ne može ni protiv svojih telesnih želja da se pobuni, toj osobi će biti veoma teško da stekne odanost u obavljanju dužnosti. Može li se smatrati da se takvi ljudi pokoravaju Bogu? Mogu li ljudi primereno obavljati dužnost ako nema odanosti? Mogu li da ispune Božje zahteve? Naravno da ne mogu. Ako neka osoba želi valjano da obavlja dužnost, u najmanju ruku mora da bude u stanju da primenjuje istinu i da se iskreno pokorava Bogu. Ako neko ne može da se pobuni protiv svojih telesnih želja, onda ne može istinu da sprovodi u delo. Ako uvek postupaš po svojoj volji, onda nisi osoba koja se pokorava Bogu. Čak i ako Mu se povremeno pokoriš, postavljaš uslove; možeš se jedino pokoriti kada su stvari u skladu sa tvojim predstavama i kad si dobro raspoložen. Ako Božja dela nisu u skladu sa tvojim predstavama, ako ti dužnost koju ti Bog uredi i okruženja koja ti On orkestrira donesu velike teškoće, neprijatnosti ili snažan osećaj nezadovoljstva, hoćeš li i dalje moći da se pokoriš? Biće ti teško da se pokoriš; naći ćeš mnoge razloge da se buniš protiv Boga i da Mu se protiviš. Čak i kad kasnije promisliš o sebi, neće ti biti lako da se pobuniš protiv tela jer pobuna protiv tela nije jednostavna. Kako se neko buni protiv tela? Prirodno, taj neko mora da traži istinu. Mora i da prepozna svoju iskvarenu suštinu i iskvarenu grozotu, dostižući tačku samoprezira i mržnje svojih telesnih želja i suštine tela. Tek tad će biti spreman da se pobuni protiv tela. Bez razumevanja istine, ne mogu se mrzeti telesne stvari, a bez mržnje, nije moguće pobuniti se protiv tela. Zbog toga, neophodno je moliti se Bogu i oslanjati se na Njega da bi se sledio neki put. Bez istine, ljudima nedostaje snaga i ne mogu da sprovode istinu u delo, čak ni ako to žele. Čovek se apsolutno mora moliti Bogu i oslanjati se na Njega.

Neki ljudi ne tragaju za istinom; oni su samo gladni telesnih udobnosti i nisu spremni da istrpe teškoće zarad sticanja istine. Kad god se suoče sa makar i malo teškoća, žale se i krive Boga, a ne traže istinu da to razreše. Oni se takođe Bogu mole rečima: „O Bože, Tvoj identitet i Tvoja suština su plemeniti. Nisam dostojan da Te volim, ali sam spreman da Ti se pokorim. Kakva god bila situacija, spreman sam da Ti se pokorim. Možeš li me voditi, prosvetliti i prosvetiti. Ako ne mogu istinski da Te volim i da Ti se pokorim, molim Te da me ispitaš i kazniš. Neka me stigne Tvoj sud.“ Nakon što se ovako pomole, oni su prilično zadovoljni, ali zar nije to samo gomila praznih reči? Može li stalna molitva ispraznim rečima i deklamovanje nekoliko reči i doktrina da reši probleme? (Ne može.) Kad se neka osoba moli praznim rečima, kakav je to problem? Nije li to po prirodi pomalo lažljivo? Da li je korisno moliti se ovako pred Bogom? Lenjost i nemogućnost da se izdrži patnja, uz glad za telesnim udobnostima, poznavanje istine bez sposobnosti da joj se pokoriš, poznavanje svoje dužnosti bez sposobnosti da je održiš i izražavanje želje da se voli Bog znajući da se u to ne ulaže celo srce i snaga – nije li to varanje Boga? Bog ništa ne prezire više od molitvi u verskoj ceremoniji. Bog prihvata molitve samo kad su iskrene. Ako nemaš ništa iskreno da kažeš, onda ćuti; nemoj uvek da izlaziš pred Boga govoreći lažne reči ili slepo se zaklinjući da bi Ga potom obmanuo. Ne pričaj o tome koliko Ga voliš, koliko želiš da Mu budeš odan. Ako nisi sposoban da postigneš to što si poželeo, ako ti nedostaje rešenosti i rasta, nipošto ne smeš da staješ pred Boga i moliš se ovako. To je ismevanje Boga. Šta znači ismevanje? Ismevanje znači ruganje nekome, poigravanje s nekim. Kad ljudi stupe pred Boga da se pomole, a imaju ovakvu narav, onda je to u najmanju ruku obmana. U najgorem slučaju, ako ovo često radiš, onda si krajnje niskog karaktera. Ako bi te Bog osudio, On bi to nazvao bogohuljenjem! Ljudi nemaju bogobojažljiva srca, ne znaju kako da se boje Boga, niti kako da Ga vole i da Mu udovolje. Ako im istina nije jasna ili imaju iskvarenu narav, Bog će to zanemariti. Ali oni dolaze pred Boga živeći u svojim iskvarenim naravima, koriste neverničke metode da druge ljude zavaraju o Bogu, a i pred Njim svečano kleče u molitvii ovim rečima pokušavaju da Ga prevare. Kada završe s molitvom, ne samo da ne osećaju prezir prema sebi, nego nemaju ni osećaj o tome koliko su ozbiljni njihovi postupci. U tom slučaju, da li je Bog s njima? Bog nije sa njima. Može li neko ko je potpuno bez Božjeg prisustva da zadobije Njegovo prosvećenje i prosvetljenje? Mogu li oni da zadobiju svetlost u pogledu istine? (Ne mogu.) Onda su oni u nevolji. Da li ste se mnogo puta molili ovako? Zar ne radite to tako često? (Da.) Kad ljudi provedu previše vremena u sekularnom svetu, oni šire zadah društva, njihova prljava priroda biva prenaglašena, a njih prožmu sotonski otrovi i filozofije; iz njihovih usta izlaze lažne i obmanjujuće reči, a molitve su im pune ispraznih reči i reči doktrine, lišene svakog govora iz srca ili priče o stvarnim teškoćama. Oni se Bogu uvek obraćaju iz ličnih želja, traže Njegove blagoslove dok u srcu retko traže istinu, i ne mole se srcem koje je bogoposlušno. Takve molitve otkrivaju samo obmane i laži. Ovi ljudi imaju ozbiljno iskvarene naravi, postali su naprosto živi demoni. Kad u molitvi dolaze pred Boga, oni ne izgovaraju ljudske reči, niti govore iz srca. Oni zapravo donose Sotonine obmane i laži pred Boga. Zar ovo ne vređa Božju narav? Može li Bog da sluša takve molitve? Bog oseća odbojnost prema takvim pojedincima i svakako Mu se oni ne sviđaju. Za takve molitve se može reći da su pokušaji da se Bog obmane i izigra. Ovi ljudi uopšte ne traže istinu, ne govore iz srca, niti se ispovedaju Bogu. Njihove molitve nisu usklađene sa Božjim namerama i Njegovim zahtevima. U osnovi, ovo je u većoj meri prouzrokovano ljudskom prirodom nego trenutnim otkrivanjem iskvarenosti. Ovi ljudi misle: „Ja Boga ne mogu ni da vidim ni da osetim i ne znam gde se Bog nalazi. Bogu ću uputiti samo nekoliko nasumičnih reči, ko zna da li On uopšte slulša.“ Oni se Bogu mole sa skepsom i sa idejom da Ga testiraju. Kako će se oni osećati nakon takve molitve? Zar nije to i dalje praznina? Zar potpuno odsustvo osećanja nije problematično? Molitva je stvorena na temelju vere. To znači moliti se Bogu u srcu, govoriti Bogu iz srca, otvoriti Mu srce i tražiti istinu od Njega. Kada se neka osoba moli na ovaj način, imaće unutrašnji osećaj mira i osećaće Božje prisustvo. To njih Bog sluša, neprimetno. Kad god se čovek ovako iz srca moli Bogu, osetiće kao da Ga je lično sreo. Vera će mu ojačati, sa Bogom će postati prisniji i prići će Mu korak bliže. Imaće osećaj ispunjenosti i biće naročito nepokolebljiv u srcu. Ovo su iskrena osećanja koja isplivavaju nakon molitve. Ljudi otaljavaju pojanje verskih molitvi, ponavljaju iste rečenice svakodnevno, dok sasvim ne izgube želju da ih izgovore. Nakon takvih molitvi, oni ne osećaju ništa i ne postižu nikakve rezultate. Mogu li ovakvi ljudi da imaju pravu veru? Nemoguće je.

Neki ljudi nisu odani u obavljanju svojih dužnosti. Uvek su površni ili smatraju da su njihove dužnosti preteške i zamorne. Neće da se pokore, stalno žele da izbegnu dužnosti, pa ih odbijaju, i uvek žele da obavljaju one dužnosti koje su lakše, koje ih ne izlažu vremenskim nepogodama, koje ne nose rizike i koje im dopuštaju materijalnu udobnost. Oni u svom srcu znaju da su lenji, gladni telesnih udobnosti i da nisu sposobni da izdrže nevolje. Međutim, oni nikad nikome ne iskazuju svoje prave misli, plašeći se ismevanja. Oni doslovno kažu: „Moram dobro da obavljam svoju dužnost i da budem veran Bogu“, a kad ništa ne uspeju da urade kako treba, svima kažu: „Nemam ljudskosti ni odanosti u obavljanju dužnosti.“ Međutim, u stvarnosti, oni uopšte ne misle tako. Kad je neka osoba u takvom stanju, kako može da se moli na razuman način? Gospod Isus je rekao da obožavamo Boga srcem i iskreno. Kad staneš pred Boga, tvoje srce mora biti iskreno i bez pretvaranja. Nemoj reći jedno pred drugima dok u srcu misliš drugačije. Ako pred Bogom glumataš, prosipajući neke slatke i lepe reči kao da pišeš sastav, zar to nije obmanjivanje Boga? Sledstveno tome, Bog će videti da ti nisi neko ko obožava Boga srcem i iskreno. On će videti da ti srce nije iskreno, već je izuzetno zlokobno i rđavo i da gajiš zle namere, te će te On napustiti. Kako onda ljudi treba da se mole kada je reč o stvarima koje im se često dešavaju i o problemima na koje često nailaze u svakodnevnom životu? Moraju da nauče da se Bogu obraćaju iz srca. Ti kažeš: „O Bože, ova dužnost mi je tako zamorna. Ja sam neko ko je gladan telesnih udobnosti, lenj sam i naporan rad mi je odbojan. Ne mogu da pružim svoju odanost u dužnosti koju si mi Ti poverio i ne mogu ni da je obavljam svom snagom. Uvek želim da je izbegnem i da je odbijem i uvek sam površan. Molim Te da me dovedeš u red.“ Zar ovo nisu istinite reči? (Da, jesu.) Da li se usuđuješ da ovako govoriš? Plašiš se šta bi moglo da se desi ako te, nakon što to kažeš, jednog dana Bog stvarno dovede u red, pa postaneš bojažljiv, uvek živčan i paranoičan. Kad ljudi obavljaju svoje dužnosti, oni uvek žele da izbegnu teškoće. Oni su gladni telesnih udobnosti i povlače se pri najmanjoj teškoći, pri najmanjem umoru ili kad treba da se potrude. Stalno su probirljivi, a kad iskuse sitne nevolje, razmišljaju: „Da li Bog zna? Hoće li zapamtiti? Kad prođem kroz tako velike teškoće, da li ću ikako biti nagrađen u budućnosti?“ Oni uvek traže nekakav ishod. Svi ovi problemi se moraju rešiti. U prošlosti sam nekoga zadužio da prenese poruku, a kad se vratio da Mi podnese izveštaj, prvo je govorio o svojim velikim dostignućima. Objasnio mi je kako je rešio problem, govoreći koliko je brinuo o tome i koliko je morao da priča, koliko je teška ta osoba bila za saradnju i kako je slatkorečivo pričao s njom, te konačno obavio zadatak. Neprestano je prisvajao zasluge za to i stalno je pričao o tome. Šta se, u osnovi, time hoće reći? „Moraš da me hvališ, da mi obećaš i da mi kažeš koje ću nagrade dobiti u budućnosti.“ Otvoreno je tražio nagradu. Reci mi, da li obavljanje ovog malog zadatka zavređuje pohvalu? Ako neko uvek traži pohvalu kad obavi i delić svoje dužnosti, kakva je to narav? Nije li to Sotonina priroda? Očekivao je pohvalu i nagrade za ovaj mali zadatak – zar to ne znači da bi se, ako bi se poduhvatio značajnih zadataka ili ako bi postigao veliko delo, još gore ponašao? Ako ne bi mogao da dobije priznanje i blagoslove od Boga, da li bi se pobunio? Da li bi otišao na treće nebo i svađao se sa Bogom? Kojim onda putem on ide u svojoj veri u Boga? (Putem antihrista.) Putem antihrista, baš kao Pavle. Pavle je od Boga uvek tražio nagrade i status. Ako mu ih Bog ne bi odobrio, postao bi negativan i zabušavao bi u svom radu, opirući se Gospodu i izdajući Ga. Reci Mi, kakva to osoba želi nagradu nakon što istrpi malo muke u svojoj dužnosti? (Zla osoba.) Njihova ljudskost je veoma zla. Da li obične osobe imaju u sebi ovakva stanja? Svaka osoba ima ovakva stanja. Prirodna suština je u svakome ista, samo je neki ljudi ne pokazuju tako snažno. Oni poseduju razumnost i znaju da su takvi postupci i takve misli pogrešni, te da ne mogu da nagovore Boga da ih nagradi. Ali šta se mora uraditi povodom takvog stanja? Mora se tražiti istina da bi se to razrešilo. Koji vid istine može rešiti ovo stanje? Za osobu je ključno da zna ko je, koju poziciju treba da zauzme, kom putu treba da teži i kakva osoba treba da bude. To je najmanje što bi trebalo da zna. Ako neka osoba ne zna čak ni ove stvari, daleko je od razumevanja istine, od primene istine ili od potrage za spasenjem.

Kada je reč o obavljanju nekih posebnih ili, pak, napornijih i zamornijih dužnosti, ljudi, s jedne strane, uvek moraju da kontempliraju kako da te dužnosti obavljaju i održavaju, koje teškoće treba da istrpe i kako da se pokore. S druge strane, ljudi moraju i da ispitaju kakve pritvornosti nose u svojim namerama i kako ih one ometaju u obavljanju dužnosti. Ljudi su rođeni sa odbojnošću prema trpljenju teškoća – ni jedan jedini čovek ne crpi dodatni entuzijazam ili dodatnu radost iz trpljenja dodatnih teškoća. Takvi ljudi ne postoje. U prirodi je čovekovog tela da ljudi osećaju brigu i uznemirenost čim njihovo telo podnese neku teškoću. A koliko teškoća morate da sad podneti u dužnosti koju obavljate? Morate samo da istrpite to što vam se telo oseća malo umorno i što malo rmbači. Ako ne možeš ni ovo malo teškoća da istrpiš, može li se reći da imaš rešenost? Može li se smatrati da iskreno veruješ u Boga? (Ne može.) Neće moći tako. Kada obavljaš dužnost u Božjoj kući, niko te ne nadgleda. U potpunosti zavisi od tebe da li ćeš preuzeti inicijativu. U Božjoj kući, postoje radni aranžmani i sistemi rada, a na pojedincima je da se oslanjaju na svoju veru i na svoju savest i razum. Samo Bog proverava da li dobro izvršavaš dužnost ili ne. Ako ljudi toga nikad nisu svesni i ne osećaju sramotu, bez obzira koje svoje iskvarene naravi razotkriju kad se bave ljudima, događajima i okolnim stvarima, , da li je to dobro ili loše? (Loše je.) Zašto se to smatra lošim? Čovekova savest i čovekov razum jedva ispunjavaju uslove. Ako tvojoj savesti nedostaje svest i ne može da te spreči da činiš loše stvari niti može da zauzda tvoje ponašanje, ako postupaš tako da kršiš administrativne uredbe i načela, i postupaš bez ljudskosti, ali te srce ne prekori za to, zar to ne znači da ti nedostaje osnovni moral? Zar to ne znači da nisi svestan svoje savesti? (Znači.) Da li ste obično svesni toga kad radite nešto pogrešno ili kad kršite načela ili kad niste odani u obavljanju dužnosti tokom dužeg perioda? (Jeste.) Onda, može li savest da te obuzda i da te natera da radiš stvari u skladu sa svojom savešću i razumom i u skladu sa istina-načelima? Ako si ti neko ko razume istinu, možeš li da se uzdigneš od postupanja prema ličnoj savesti do postupanja prema istina-načelima? Ako to možeš da uradiš, možeš biti spasen. Biti u stanju istrpeti teškoće u obavljanju dužnosti nije lak zadatak. Takođe nije lako dobro obavljati određenu vrstu posla. Sigurno je da je istina Božjih reči na delu unutar ljudi koji mogu uraditi ove stvari. Nije da su oni rođeni bez straha od teškoća i umora. Gde se može naći takva osoba? Svi ovi ljudi imaju nekakvu motivaciju, imaju nešto istine Božjih reči kao svoj temelj. Kada se prihvate svojih dužnosti, gledišta i stanovišta im se menjaju – postaje im lakše da obavljaju dužnost i nije im više značajno što će da istrpe malo telesnih teškoća i umora. Oni koji ne razumeju istinu i čija se gledišta na stvari nisu promenila, žive u skladu s ljudskim idejama, predstavama, sebičnim željama i ličnim preferencijama, tako da nisu radi i spremni da obavljaju dužnosti. Na primer, kad treba uraditi prljav i zamoran posao, neki ljudi kažu: „Slušaću uređenja Božje kuće. Koju god dužnost da mi crkva dodeli, obavljaću je, bilo ona prljava ili zamorna, bila impresivna ili neupadljiva. Nemam zahteva i prihvatiću je kao svoju dužnost. Ovo je nalog koji mi je Bog poverio i malo prljavštine i umora su teškoće koje treba da istrpim.“ Posledično, kad se uključe u svoj posao, oni ne osećaju da trpe bilo kakve teškoće. Dok drugima to može da deluje prljavo i zamorno, njima je lako jer su im srca smirena i spokojna. Oni to rade za Boga, tako da im to ne pada teško. Neki ljudi smatraju da je, ako rade prljave, zamorne ili neprimetne poslove, to uvreda za njihov status i karakter. Oni to doživljavaju kao da ih drugi ne poštuju, da ih maltretiraju ili da ih gledaju s visine. Kao posledica toga, njima je naporno čak i kad se suoče sa istim zadacima i obimom posla. Šta god da rade, u srcu nose osećaj ogorčenosti i misle da stvari nisu onakve kakve bi želeli da budu ili da nisu zadovoljavajuće. Iznutra su puni negativnosti i otpora. Zašto su negativni i pružaju otpor? Šta je izvor toga? Najčešće, to je zato što im obavljanje njihove dužnosti ne donosi platu; imaju osećaj da rade za džabe. Da postoje nagrade, možda bi im bilo prihvatljivo, ali oni ne znaju da li će ih dobiti ili ne. Zbog toga, ljudi misle da obavljanje dužnosti nije vredno truda; to im je isto kao da rade za džabe, pa često postanu negativni i pružaju otpor svojoj dužnosti. Zar nije tako? Iskreno govoreći, ovi ljudi nisu voljni da obavljaju dužnost. Budući da ih niko ne tera, zašto i dalje dolaze da obavljaju dužnost? Zato što teraju sami sebe – iz želje da dobiju blagoslove i uđu u carstvo nebesko, nemaju drugog izbora nego da obavljaju svoju dužnost. To pokazuje koliko su zaglavljeni. To njihov mentalni sklop pokušava da se nagodi s Bogom. Neki pitaju kako takvi ljudi mogu da reše problem negativnosti i otpora u svom srcu. Ovaj problem se može rešiti samo razgovorom o istini. Ako ne vole istinu, kako god im o istini besedili, oni neće biti u stanju da je prihvate. U tom slučaju, oni su bezvernici i razotkriveni su. Zato što hoće da se nagode i srpemni su da nešto urade samo ako imaju koristi od toga, ako im Bog obeća nagrade i ulazak u carstvo nebesko i ako im da garanciju, svakako će s punim elanom obavljati dužnost. U stvarnosti, Božje obećanje je otvoreno i oni koji tragaju za istinom ga mogu dobiti. Međutim, oni koji ne tragaju za istinom, ne mogu da ga dobiju. Ne radi se o tome da oni nisu svesni Božjeg obećanja; radi se o tome da ga oni u svom srcu osećaju kao nešto neopipljivo i nesigurno. Za njih je Božje obećanje kao ček bez pokrića – nisu u stanju da veruju u njega, nemaju istinsku veru u njega i tu se ništa ne može uraditi. Oni žele opipljive stvari i ako ćeš da im daš platu, sigurno će dobiti nalet energije. Međutim, oni koji nemaju savesti i razuma možda i neće dobiti nalet energije; oni su tako bedni. Ako bi se zaposlili u sekularnom svetu, ne bi marljivo radili, već bi bili nepouzdani, zabušavali bi i sigurno bi bili otpušteni. Ovo je prosto problem sa njihovom prirodom. Za one koji su stalno površni u obavljanju svoje dužnosti, jedino rešenje je da se uklone i isključe. Ne postoji drugi način za one koji ne prihvataju istinu. Svi njihovi izgovori i njihova opravdanja nerazumni su i nema potrebe raspravljati o njihovoj ljudskosti.

U današnje vreme, većina ljudi je počela da obavlja dužnosti. Da li vi razumete šta su dužnosti, kako nastaju i ko ih zadaje? (Dužnosti su nalozi koje je Bog poverio ljudima.) Tako je. Ako veruješ u Boga i dolaziš u Njegovu kuću, ako si u stanju da prihvatiš Božji nalog, onda si član njegove kuće. Zadaci koje ti Božja kuća pripremi, put koji ti Bog kaže da slediš i nalozi koje ti Bog poveri – to su tvoje dužnosti i one su ono što ti je Bog dao. Kada jedeš i piješ Božje reči, razumeš Njegove namere i slušaš i razumeš uređenja Božje kuće, kada u svom srcu znaš koju dužnost treba da obavljaš i koje si obaveze u stanju da ispunjavaš i kad prihvatiš Božji nalog i počneš da obavljaš dužnost, postaješ član Božje kuće i učestvuješ u širenju jevanđelja. Bog te smatra članom Svoje kuće i učesnikom u širenju Njegovog dela. U tom trenutku, imaš dužnost koju treba da obavljaš. Šta god da si u stanju da radiš, šta god da si u stanju da postigneš, to su tvoje obaveze i tvoja dužnost. Može se reći da su to nalozi od Boga, tvoja misija i tvoja moralna dužnost. Dužnosti dolaze od Boga; one su obaveze i poslanja koja je Bog poverio ljudima. Kako, onda, treba čovek da ih shvati? „Pošto je ovo moja dužnost i nešto što mi je Bog naložio, to je moja obaveza i moja odgovornost. Jedino je ispravno da je prihvatim kao svoju moralnu dužnost. Ne mogu da je odbijem niti da je odbacim; ne mogu da budem probirljiv. Ono što mi zapadne svakako je ono što treba da radim. Nije da nemam pravo da biram, već ne bi trebalo da biram. Ovako stvoreno biće treba da rezonuje.“ Ovo je stav pokornosti. Neki ljudi pri obavljanju dužnosti neprestano ubiraju samo ono što im se dopada, uvek želeći da rade posao koji je lak i u kom uživaju, nesposobni da se pokore uređenjima Božje kuće. Ovo pokazuje da je njihov rast premali i da ne poseduju normalan ljudski razum. Ako je u pitanju neko mlad koga su tetošili i razmazili kod kuće i ko nije iskusio nikakve teškoće, razumljivo je da bude malo svojevoljan. Sve dok može da prihvata istinu, ovo će se postepeno menjati. Međutim, ako se odrasla osoba od trideset ili četrdeset godina ponaša na ovaj odvratan način, onda je to problem lenjosti. Bolest lenjosti je urođena i najteža za lečenje. To je problem sa prirodom ljudi i jedino kad ostanu bez ikakvih drugih izbora u određenim okruženjima ili situacijama, ovakvi ljudi mogu da istrpe malo teškoća i umora. To je baš kao što su prosjaci vrlo svesni da to što prosjače izaziva prezir i diskriminaciju od strane drugih, ali usled lenjosti i nespremnosti da rade, nemaju drugog izbora nego da pribegnu prosjačenju. U suprotnom bi morali da gladuju. Ukratko, ako neko ne može savesno i odgovorno da obavlja dužnost, pre ili kasnije će biti isključen. Najveći prestup je verovati u Boga, a ne pokoriti Mu se. Ako odbijaš da obavljaš svoju dužnost ili su ti teškoće stalno odbojne i plašiš se napora, onda si ti osoba bez savesti i razuma. Nisi podesan za obavljanje dužnosti i možeš otići. Jednog dana, kada shvatiš da je to što ne obavljaš svoju dužnost isto kao da odbiješ nalog koji ti je poverio Stvoritelj, i kad shvatiš da si osoba koja se buni protiv Boga, bez savesti i razuma, kad shvatiš da oni koji veruju u Boga treba da obavljaju svoje dužnosti dobro i da je to neophodno, onda treba da se ponašaš kako treba i da dobro obavljaš svoju dužnost. To je pokornost. Ako je neka osoba buntovna ili negativna u svojoj dužnosti, to jest, ako pokazuje potpuno odsustvo pokornosti Bogu, takva osoba se ne daje iskreno za Njega. Kad neko svojevoljno dobro obavlja svoju dužnost, to je najmanji mogući izraz pokornosti Bogu. Znači, kako nastaju dužnosti? (Dužnosti dolaze od Boga; to su obaveze koje je Bog dao ljudima.) Dužnosti su obaveze koje je Bog dao ljudima, pa imaju li onda nevernici dužnosti? (Ne, nemaju.) Zašto kažete da nemaju? (Oni nisu ljudi Božje kuće.) Tako je, nevernici sebe upošljavaju samo zarad svojih telesnih života i njihovi postupci nisu dostojni da se nazivaju dužnostima. Nevernici su od sveta i od Sotone. Bog njima uređuje samo životnu sudbinu – vreme rođenja, porodicu u kojoj se rađaju, posao koji rade kad odrastu i vreme njihove smrti – On ih ne bira niti ih spasava. Oni koji veruju u Boga su drugačiji. Na užem planu, svi poslovi koje rade u Božjoj kući dužnosti su koje treba da obavljaju. Na širem planu, unutar Božjeg celokupnog plana upravljanja, dužnost koju svako stvoreno biće obavlja jeste saradnja sa Božjim delom. Prostim rečima, oni pružaju uslugu za Božji plan upravljanja. Bilo da odano pružaš uslugu ili ne, daleko si od osobe koja sledi Božju volju. Zapravo, može se smatrati za neku osobu da je jedna od Božjih ljudi i podobnih stvorenih bića kad može istinski da obavlja svoju dužnost, da u krajnjem ishodu dostigne svedočenja za Boga i da zadobije Njegovo odobrenje. Ako dobro obavljaš svaku dužnost koju ti Bog poveri, ispunjavajući zadati standard, onda si član Božje kuće i onda si neko koga Bog prepoznaje kao osobu Svoje kuće.

Odlomak 36

Reči pesme „Kakva je radost biti poštena osoba“ su potpuno praktične i izabrao sam nekoliko stihova da o njima razgovaramo u zajedništvu. Hajde prvo da popričamo o redu: „Svoju dužnost podržavam svim srcem i umom i ne marim za telo.“ Kakvo je to stanje? Kakva je osoba neko ko može da podrži svoju dužnost svim srcem i umom? Ima li taj neko savest? Da li je ispunio svoju obavezu kao stvoreno biće? Da li se odužio Bogu na bilo koji način? (Da.) Činjenica da može da podrži dužnost svim srcem i umom znači da to radi ozbiljno, odgovorno, da nije nemaran, prepreden i lenj te da ne beži od odgovornosti. Taj neko ima odgovarajući stav i njegovo stanje i mentalitet su normalni. Ima razum i savest, obziran je prema Bogu i odan i posvećen svojoj dužnosti. Šta znači „ne mariti za telo“? I ovde postoje neka stanja. To pre svega znači da takva osoba ne mari za budućnost svog tela i ne pravi planove o onome šta je čeka. To znači da ne razmišlja o tome šta će raditi kad ostari, ko će brinuti o njoj niti kako će tada živeti. Ne razmišlja o tim stvarima, već se umesto toga pokorava Božjim orkestracijama i uređenjima u svim stvarima. Njen prvi i najvažniji zadatak je da dobro ispuni svoju dužnost – podržavanje dužnosti i podržavanje Božjeg naloga su najvažnije stvari. Kad su ljudi u stanju da obavljaju dobro svoju dužnost kao stvorena bića, zar nemaju onda ljudsko obličje? To znači imati ljudsko obličje. Ljudi moraju bar da ispunjavaju dobro svoju dužnost, da budu odani i da se daju tome svim srcem i umom. Šta znači „podržavati svoju dužnost“? To znači da na kakve god teškoće ljudi naišli, oni ne dižu ruke od toga, ne postaju dezerteri niti izbegavaju svoju obavezu. Oni čine sve što mogu. To znači podržavati svoju dužnost. Recimo, na primer, da je vama zadato da nešto uradite i niko vas ne posmatra, ne nadzire niti požuruje. Kako bi izgledalo podržavanje vaše dužnosti? (Bilo bi to prihvatanje Božje provere i života u Njegovom prisustvu.) Prihvatanje Božje provere je prvi korak; to je jedan deo toga. Drugi deo je obavljanje dužnosti svim srcem i umom. Šta moraš da činiš da bi bio sposoban da to radiš svim srcem i umom? Moraš da prihvatiš istinu i da je sprovedeš u delo; to jest, moraš da prihvatiš sve ono što Bog zahteva i pokoriš se tome; moraš da obavljaš svoju dužnost onako kako bi obavljao sopstvene poslove, gde ti ne treba niko da te gleda, nadzire, proverava da li ti to radiš dobro, da ti zvoca, diše ti za vratom dok to radiš ili te čak orezuje. Moraš u sebi da pomisliš: „Obavljanje ove dužnosti je moja odgovornost. To je moja uloga i pošto je meni dato da to uradim, upoznat sam sa načelima i dokučio sam ih, onda ću nastaviti to da radim jednodušno. Učiniću sve što mogu da se to dobro obavi.“ Moraš istrajati u obavljanju te dužnosti i ne dozvoliti da te sputava bilo koja osoba, događaj ili stvar. Eto, to znači podržavati svoju dužnost svim srcem i umom i to je obličje koje ljudi treba da imaju. Dakle, šta treba da odlikuje ljude da bi podržavali svoju dužnost svim srcem i umom? Prvo moraju imati savest kakvu treba da imaju stvorena bića. To je minimum. Osim toga, moraju biti odani. Kao ljudsko biće, da bi prihvatila Božji nalog, osoba mora da bude odana. Ta osoba mora u potpunosti da bude odana samo Bogu i ne može da bude napola posvećena niti da ne prihvati odgovornost; postupanje na osnovu sopstvenih interesa ili raspoloženja je pogrešno – to nije odanost. Šta znači biti odan? To znači da obavljaš svoje dužnosti i da na tebe ne utiču niti te ograničavaju tvoje raspoloženje, okolina, drugi ljudi, događaji ili stvari. Moraš u sebi da pomisliš: „Prihvatio sam ovaj nalog od Boga; On mi ga je dao. To je ono što treba da uradim i zato ću to uraditi kao što bih obavljao sopstvene poslove, na bilo koji način koji će doneti dobre rezultate, sa naglaskom na važnost udovoljenja Bogu.“ Kad si u takvom stanju, tada ne samo da imaš kontrolu nad svojom savešću, već u sebi imaš i odanost. Ako si zadovoljan samo time da obaviš zadatak, ne nadaj se da ćeš biti efikasan i ostvariti rezultate i ne misli da je dovoljno da prosto uložiš sve svoj napor; onda je to puko ispunjavanje standarda ljudske savesti i ne može se smatrati odanošću. Biti odan Bogu je zahtev i standard koji je viši od standarda savesti. Nije u pitanju samo ulaganje svih svojih napora u to; takođe moraš tome da se daš svim svojim srcem. U srcu moraš uvek da posmatraš svoju dužnost kao posao koji treba da obaviš, da preuzmeš sav teret tog zadatka, da trpiš prekor ako napraviš i najmanju grešku ili ako si u stanju u kom si nemaran i moraš da osećaš da ne možeš tako da se ponašaš jer zbog toga puno duguješ Bogu. Ljudi koji istinski imaju savest i razum obavljaju svoju dužnost kao da je to neki njihov lični posao, bilo da ih neko gleda ili nadzire. Bez obzira na to da li je Bog zadovoljan njima i ma kako ih On tretirao, oni sebi uvek postavljaju strogi zahtev da svoje dužnosti obavljaju dobro i da ispune nalog koji im je Bog poverio. To se zove odanost. Nije li to viši standard od standarda savesti? Kad se ljudi ponašaju po standardima savesti, na njih često utiču spoljašnje stvari ili misle da je dovoljno da samo ulože sve svoje napore u svoju dužnost; nivo čistote nije toliko visok. Međutim, kad se govori o odanosti i o tome da je neko u stanju da podržava svoju dužnost odano, nivo čistote je viši. Nije tu reč samo o ulaganju napora; to zahteva da se svim srcem, razumom i telom daš u svojoj dužnosti. Da bi dobro obavljao dužnost, moraš ponekad da istrpiš male fizičke napore. Moraš da platiš cenu i usmeriš sve svoje misli u obavljanje dužnosti. Bez obzira na okolnosti sa kojima se suočavaš, one ne utiču na tvoju dužnost niti odlažu obavljanje dužnosti i ti si u stanju da udovoljiš Bogu. Da bi to učinio, moraš biti u stanju da platiš cenu. Moraš da napustiš svoju telesnu porodicu, lične poslove i sopstvene interese. Moraš da otpustiš i napustiš svoju taštinu, ponos, osećanja, fizička zadovoljstva, pa čak i stvari kao što su najbolje godine mladosti, brak, budućnost i sudbina, i moraš voljno da obavljaš dobro svoju dužnost. Živeći na ovaj način, steći ćeš odanost i imaćeš ljudsko obličje. Takvi ljudi ne samo da imaju savesti, već koriste standarde savesti kao temelj na kojem od sebe zahtevaju odanost koju Bog zahteva od čoveka i koriste tu odanost kao sredstvo kojim procenjuju sebe. Oni marljivo streme ka ovom cilju. Takvi ljudi su retki na ovom svetu. U hiljadu ili deset hiljada onih koje je Bog izabrao, takav je samo jedan. Da li takvi ljudi žive život koji vredi? Jesu li oni ljudi koje Bog ceni? Naravno da žive život koji vredi i da su ljudi koje Bog ceni.

Sledeći stih u pesmi kaže: „Iako sam slabog kova, imam pošteno srce.“ Te reči zvuče veoma stvarno i govore o zahtevu koji Bog postavlja pred ljude. Koji je to zahtev? Ako su ljudi slabog kova, to nije kraj sveta. Ali moraju da imaju pošteno srce. Ako je tako, dobiće Božje odobravanje. Ma kakva bila tvoja situacija ili poreklo, moraš biti poštena osoba, govoriti pošteno, postupati pošteno i biti u stanju da svoju dužnost obavljaš svim svojim srcem i umom, da budeš odan svojoj dužnosti, da ne koristiš prečice, da ne budeš ljigava i lažljiva osoba, da ne lažeš i ne varaš i ne pričaš prazne priče. Moraš da postupaš u skladu sa istinom i budeš neko ko stremi ka istini. Mnogi misle da su oskudnog kova i da nikad ne mogu dobro da ispune svoju dužnost niti da dostignu standard. Oni se u potpunosti predaju onom što rade, ali ne mogu da dokuče načela niti da postignu vrlo dobre rezultate. Na kraju, sve što mogu je da se žale da im je kov previše oskudan i da postanu negativni. Dakle, zar ne postoji mogućnost napretka ako neko ima oskudan kov? Biti oskudnog kova nije smrtonosna bolest i Bog nikad nije rekao da On ne spasava ljude oskudnog kalibra. Kao što je Bog ranije rekao, za Njim tuguju oni koji su pošteni, a ne neznalice. Šta to znači biti neznalica? Neznanje u mnogim slučajevima potiče od oskudnog kova. Kad su ljudi oskudnog kova, oni imaju tek površno znanje o istini. Ono nije dovoljno konkretno niti praktično i često je ograničeno na površno i doslovno razumevanje – ograničeno je na doktrinu i pravila. Zbog toga oni ne mogu da shvate mnoge probleme i ne mogu da dokuče načela dok obavljaju dužnost niti da dobro obavljaju svoju dužnost. Zar onda Bog ne želi ljude oskudnog kova? (Želi.) Na kakav put i pravac Bog ukazuje ljudima? (Na onaj gde je osoba poštena.) Možeš li biti poštena osoba samo deklarativno? (Ne, moraš da pokažeš osobine poštene osobe.) Na koji se način ispoljava poštena osoba? Pre svega, ona nimalo ne sumnja u Božje reči. To je jedno od ispoljavanja poštene osobe. Osim toga, najvažnije ispoljavanje jeste u traženju istine i njenoj primeni u svim stvarima – to je ono najosnovnije. Kažeš da si pošten, ali Božje reči uvek potiskuješ u pozadinu svesti i samo radiš ono što ti se prohte. Da li je to ispoljavanje poštene osobe? Kažeš: „Iako sam lošeg kova, u srcu sam pošten.“ Pa ipak, kada ti neka dužnost zapadne, plašiš se da patiš i da snosiš odgovornost ako je dobro ne obavljaš, te tražiš izgovore da svoju dužnost izbegneš ili predlažeš da je neko drugi obavi. Je li to ispoljavanje poštene osobe? Jasno da nije. Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude odana dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da zadovolji Božje namere. To se ispoljava na nekoliko načina: s iskrenošću u srcu čovek prihvata svoju dužnost, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese, u tome nije neodlučan i ne spletkari u sopstvenu korist. To su ispoljavanja poštenja. Još jedno je u tome da si svim svojim srcem i snagom predan dobrom obavljanju dužnosti, da radiš stvari kako treba i uneseš se svim srcem i ljubavlju u svoju dužnost da Bogu udovoljiš. To su ispoljavanja koja poštena osoba treba da ima dok obavlja svoju dužnost. Ako ono što znaš i što razumeš ne izvršavaš, i ako ulažeš tek 50 ili 60 odsto svog truda, u tom slučaju nisi svim srcem i snagom u tome. Naprotiv, izvlačiš se i zabušavaš. Jesu li pošteni ljudi koji svoje dužnosti tako obavljaju? Nikako nisu. Bog nema koristi od takvih ljigavih i lažnih ljudi; oni moraju biti eliminisani. Za obavljanje dužnosti, Bog koristi samo poštene ljude. Čak i odani službenici moraju biti pošteni. Ljudi koji su večito površni i prepredeni i koji iznalaze načine da zabušavaju, svi su redom lažljivi, i svi su demoni. Niko od njih istinski ne veruje u Boga i svi će biti eliminisani. Neki ljudi razmišljaju: „Biti poštena osoba se svodi samo na to da se govori istina i da se ne izgovaraju laži. Zaista je lako biti poštena osoba.“ Šta mislite o ovom osećanju? Da li je ljudsko poštenje toliko ograničenih razmera? Sigurno da nije. Moraš da ogoliš svoje srce i da ga predaš Bogu; to je stav koji poštena osoba treba da ima. Baš zato je pošteno srce tako dragoceno. Šta se ovim nagoveštava? Da pošteno srce može da kontroliše tvoje ponašanje i da promeni tvoje stanje. Može te navesti da doneseš ispravne odluke, da se pokoriš Bogu i dobiješ Njegovo priznanje. Takvo srce je zaista dragoceno. Ako imaš takvo pošteno srce, onda u tom stanju treba da živiš, tako treba da se ponašaš i to predstavlja način na koji treba da daješ sebe. Treba temeljno da promisliš o rečima ove pesme. Nijedna rečenica nije jednostavna kao što bi se pomislilo na osnovu doslovnog značenja. Nakon što promisliš o njoj, steći ćeš nova saznanja.

Pogledajmo još jedan stih pesme, koji glasi: „U svemu udovolji Božjim namerama svom svojom odanošću.“ Postoji put primene u ovim rečima. Neki ljudi postaju negativni kad se suoče sa teškoćama dok obavljaju dužnost i zbog toga gube volju da je obave. Nešto sa tim ljudima nije u redu. Da li su čak iskreni u svom davanju za Boga? Trebalo bi da promisle o tome zašto postaju negativni kad se suoče sa teškoćama i zašto ne mogu da tragaju za istinom kako bi rešili probleme. Ako su u stanju da promisle o sebi i tragaju za istinom, onda će moći i da reše probleme koje imaju. Zapravo, ljudima je uglavnom najveća teškoća problem iskvarene naravi. Ako si u stanju da tragaš za istinom, onda će se tvoja iskvarena narav lako rešiti. Čim rešiš iskvarenu narav, moći ćeš da budeš odan u svim stvarima kako bi udovoljio Božjim namerama. „U svemu“ podrazumeva da bez obzira šta je u pitanju, bilo da je nešto što ti je Bog dao, nešto što ti je starešina ili delatnik zadao ili je nešto na šta si slučajno naišao. Sve dok je u pitanju nešto što treba da uradiš i što ti omogućava da ispuniš svoju dužnost, predaj se tome s potpunom odanošću i ispuni svoje obaveze i dužnost koju treba da ispuniš i neka Božje namere postanu tvoje načelo. To načelo zvuči pomalo preveliko i teško ostvarivo. Praktičnije govoreći, to znači da svoju dužnost treba dobro da ispunjavaš. Podržavanje dužnosti i njeno dobro ispunjavanje nisu lake stvari. Bilo da je reč o dužnosti starešine ili delatnika, ili nekoj drugoj dužnosti, moraš da razumeš neke istine.Možeš li dobro da ispunjavaš svoju dužnost a da ne podržavaš istina-načela? Ako razumeš sve aspekte istine i možeš da primenjuješ u praksi u skladu sa istina-načelima, onda ćeš svoju dužnost dobro obaviti, podržaćeš svoju dužnost, ući ćeš u istina-stvarnost i moći ćeš da udovoljiš Božjim namerama. To je put primene. Je li to lako učiniti? Ako je dužnost koju obavljaš nešto u čemu si dobar i što voliš, onda osećaš da je to tvoja odgovornost i tvoja obaveza i da je obavljanje te dužnosti nešto savršeno prirodno i opravdano. Osećaš sreću, radost i sa lakoćom to radiš. To je nešto što si voljan da uradiš i čemu možeš da posvetiš svu svoju odanost i osećaš da udovoljavaš Bogu. Ali kad se jednog dana suočiš sa dužnošću koja ti se ne sviđa ili koju nikad ranije nisi obavljao, hoćeš li moći da joj pružiš svu svoju odanost? To će ispitati da li sprovodiš istinu u delo. Na primer, ako je tvoja dužnost u grupi zaduženoj za himne, a ti umeš da pevaš i to je nešto u čemu uživaš, onda si voljan da obavljaš tu dužnost. Ako bi dobio neku drugu dužnost gde ti kažu da širiš jevanđelje, a posao je pomalo težak, hoćeš li moći da poslušaš? Razmišljaš o tome i kažeš: „Ja volim da pevam.“ Šta to znači? To znači da ne želiš da širiš jevanđelje. Jasno je šta to znači. Nastavljaš da govoriš: „Ja volim da pevam.“ Ako te starešina ili delatnik razborito upita: „Zašto ne vežbaš širenje jevanđelja i ovladaš još nekim istinama? To će ti biti korisnije za razvoj u životu“, a ti i dalje insistiraš i govoriš: „Ja volim da pevam i volim da plešem.“ Ti ne želiš da širiš jevanđelje ma šta oni rekli. Zašto ne želiš da ideš? (Zato što te to ne zanima.) To te ne zanima i zato ne želiš da ideš – u čemu je ovde problem? To je zato što biraš dužnost prema svojim preferencijama i ličnom ukusu i ne pokoravaš se. Nemaš nimalo pokornosti i u tome je problem. Ako ne tragaš za istinom kako bi rešio taj problem, onda ti zapravo ne pokazuješ mnogo istinske pokornosti. Šta bi trebalo da radiš u ovakvoj situaciji kako bi pokazao istinsku pokornost? Šta možeš da učiniš da udovoljiš Božjim namerama? To je trenutak kad treba da promisliš i prisno razgovaraš o ovom aspektu istine. Ako želiš da se daš potpuno odano u svim stvarima kako bi udovoljio Božjim namerama, ne možeš to da radiš samo tako što ćeš obavljati jednu dužnost; moraš da prihvatiš svaki nalog koji Bog stavi pred tebe. Bilo da ti je to po ukusu i poklapa se sa tvojim interesovanjima ili je nešto u čemu ne uživaš, što nikad dosad nisi radio ili je nešto što je teško, ipak moraš da prihvatiš i pokoriš se. Ne samo da moraš da prihvatiš, već moraš proaktivno da sarađuješ i da učiš o tome tokom sticanja iskustva i ulaska. Čak i ako trpiš teškoće, umoran si, ponižavan ili progonjen, moraš i dalje da se predaš sa potpunom odanošću. Samo sprovođenjem u delo na taj način moći ćeš da pružiš svu svoju odanost u svemu i da udovoljiš Božjim namerama. Moraš to da posmatraš kao dužnost koju treba da obaviš, a ne kao lični posao. Kako treba da shvataš dužnosti? Kao nešto što Stvoritelj – Bog – da nekome da uradi; tako ljudi dobijaju dužnosti. Nalog koji ti Bog dâ je tvoja dužnost i savršeno je prirodno i opravdano da obavljaš svoju dužnost kako Bog zahteva. Ako ti je jasno da je ta dužnost Božji nalog i da tako dobijaš Božju ljubav i blagoslov, onda ćeš moći da prihvatiš dužnost bogoljubivim srcem i moći ćeš da vodiš računa o Božjim namerama dok obavljaš svoju dužnost i moći ćeš da prevaziđeš sve teškoće kako bi udovoljio Bogu. Oni koji se istinski daju za Boga nikad ne bi mogli da odbiju Božji nalog; nikad ne bi mogli da odbiju bilo koju dužnost. Koju god dužnost da ti Bog dodeli, bez obzira na teškoće koje ona zahteva, ne bi trebalo da je odbiješ, već da je prihvatiš. To je put primene, a to znači primenu istine i davanje s potpunom odanošću u svemu kako bi se udovoljilo Bogu. Šta je ovde najvažnije? To su reči „u svemu“. „U svemu“ ne znači obavezno ono što voliš i ono u čemu si dobar, a još manje ono što ti je poznato. Ponekad će to biti nešto u čemu nisi dobar, nešto što treba da naučiš, nešto što je teško ili nešto u čemu moraš da patiš. Međutim, šta god da je u pitanju, čim ti je to Bog poverio, moraš da prihvatiš; moraš da prihvatiš to i da svoju dužnost dobro obavljaš, da se daješ svom odanošću i da udovoljiš Božjim namerama. To je put primene. Šta god da se desi, uvek moraš da tragaš za istinom i kad utvrdiš kakva je primena u skladu sa Božjim namerama, tako treba to da sprovedeš u delo. Samo ako tako radiš, ti sprovodiš istinu u delo i samo tako možeš da uđeš u istina-stvarnost.

Postoji još jedan stih iz pesme koji kaže: „Otvoren sam i čestit i bez lažljivosti živim u svetlosti.“ Ko pruža taj put čoveku? (Bog.) Ako je neko otvoren i čestit, on je poštena osoba. On je u potpunosti otvorio svoje srce i dušu Bogu i nema šta da krije i nema od čega da se krije. On je svoje srce predao Bogu i pokazao Mu ga, što znači da Mu je dao celog sebe. Dakle, može li on biti otuđen od Boga? Ne, ne može i zato mu je lakše da se pokori Bogu. Ako Bog kaže da je lažljiv, on to priznaje. Ako Bog kaže da je on nadmen i samopravedan, on i to priznaje. I ne samo da priznaje te stvari i ne protivreči – on je u stanju da se pokaje, da teži istina-načelima, da se ispravi kad shvati da nije u pravu i da ispravi svoje greške. Pre nego što toga i postane svestan, on će ispraviti mnoge svoje pogrešne puteve i sve manje će biti lažljiv, varljiv i površan. Što duže ovako živi, biće iskreniji i pošteniji i biće bliži cilju da postane poštena osoba. To znači živeti u svetlosti. Sva ta slava ide Bogu! Kad ljudi žive u svetlosti, to je Božje delo – to nije nešto čime se oni hvale. Kad ljudi žive u svetlosti, oni shvataju sve istine, imaju bogobojažljivo srce, znaju da tragaju za istinom i sprovode je u delo u svakom problemu na koji naiđu i žive sa savešću i razumom. Iako ne mogu da se nazovu pravednim ljudima, u Božjim očima oni imaju ljudsko obličje i makar njihove reči i dela nisu u suprotnosti sa Bogom, mogu da tragaju za istinom kad im se dese neke stvari i imaju srce pokorno Bogu. Stoga su oni relativno bezbedni i sigurni i ne bi mogli da izdaju Boga. Iako nemaju baš duboko razumevanje istine, oni su u stanju da poslušaju i pokore se, imaju bogobojažljivo srce i u stanju su da se klone zla. Kad im se dodeli zadatak ili dužnost, oni su u stanju da ih obave svim srcem i umom i što bolje mogu. Takva osoba je vredna poverenja i Bog takvim ljudima veruje – to znači živeti u svetlosti. Da li su oni koji žive u svetlosti sposobni da prihvate Božje ispitivanje? Mogu li oni i dalje da kriju srce od Boga? Da li i dalje imaju tajne koje ne mogu da kažu Bogu? Imaju li i dalje neke sumnjive trikove u rukavu? Nemaju. U potpunosti su svoja srca otvorili Bogu i ne postoji više ništa što kriju niti imaju sklonjeno s vidika. Oni se iskreno poveravaju Bogu, prisno razgovaraju s Njim o svemu i o svemu Ga obaveštavaju. Ne postoji ništa što neće reći Bogu i ništa što Mu neće pokazati. Kad su ljudi u stanju da dostignu taj standard, njihovi životi postanu laki, slobodni i oslobođeni.

Odlomak 37

Na kojim osnovnim načelima se zasniva obavljanje sopstvenih dužnosti? Čovek mora da postupa u skladu s merilima, načelima i zahtevima Božje kuće, da praktično deluje u skladu s istinom i da dobro obavlja sopstvene dužnosti svim srcem i svom snagom, koristeći Božje reči i istinu i čuvajući delo i interese Božje kuće kao načela. Kako onda ljudi generalno postupaju sami za sebe? Oni rade sve što žele, u svojim postupcima stavljaju sopstvene interese na prvo mesto i postavljaju ih iznad svega ostalog. Rade sve što je u njihovom sopstvenom interesu i postupaju isključivo tako da zadovolje sopstvene telesne želje, ni najmanje ne uzimajući u obzir pravdu, savest i razum; takve stvari ne postoje u njihovim srcima. Oni samo slede sotonsku narav, postupaju u skladu s čovekovim sklonostima, spletkare na sve strane i žive u skladu sa sotonskim filozofijama. Kakav je to način života? To je Sotonin način života. Kada neko sledi Boga i obavlja svoje dužnosti, trebalo bi da postupa u skladu s istina-načelima i u najmanju ruku mora da ima savest i razum – to je nešto najosnovnije. Neki ljudi kažu: „Danas sam loše raspoložen, pa hoću da budem nemaran u ovome.“ Da li je to savestan način da se nešto uradi? (Nije.) U trenucima kada želite da budete nemarni, da li ste svesni toga? (Jesmo). Da li postoje trenuci kada niste toga svesni? (Da, postoje.) Da li ste onda u stanju da ispitate sebe i to naknadno otkrijete? (Donekle.) Nakon što otkrijete da ste bili nemarni, da li ste, sledeći put kada pomislite da budete površni, u stanju da se pobunite protiv njih i razrešite ih? (Kada sam svestan tih zamisli, mogu donekle da se pobunim protiv njih.) Svaki put kada se pobuniš protiv sopstvenih misli i želja dolazi do borbe, i ako na kraju te borbe prevagnu tvoje sebične želje, onda se namerno suprotstavljaš Bogu i nalaziš se u opasnosti. Recimo da deset godina veruješ u Boga i da si prve tri godine sav smeten i donekle revnostan, ali tri godine kasnije shvatiš da kada neko veruje u Boga, on mora da sprovodi istinu u delo, da zakorači u istina-stvarnost i da se pobuni protiv sopstvenog tela. Zatim, malo-pomalo, počinješ da prepoznaješ sopstvenu iskvarenost i zlobu, kao i sopstvenu rđavu i nadmenu prirodu, i tada već zaista poznaješ sebe – poznaješ sopstvenu iskvarenu suštinu. Osećaš da je prihvatanje istine krajnje neophodno i da je od presudnog značaja za rešavanje sopstvene iskvarene naravi i tek tada osećaš da je za žaljenje ako nemaš istina-stvarnost. Iako se u nečijem srcu vodi borba svaki put kada se otkrije njegova iskvarenost, ni u jednoj od tih borbi taj neko ne može da pobedi sopstvene sebične želje i on nastavlja da postupa u skladu sa sopstvenim sklonostima. U stvari, taj neko vrlo dobro zna da u njegovom srcu još uvek caruje Sotonina narav, pa je stoga teško sprovoditi istinu u delo. To dokazuje da on ne poseduje nimalo istina-stvarnosti i vrlo je teško reći da li će na kraju moći da dostigne spasenje. Ako zaista poseduješ volju, trebalo bi da sprovodiš u delo istine koje razumeš i bez obzira na to koje te iskvarene naravi sprečavaju da te istine sprovodiš u delo, uvek bi trebalo da se moliš Bogu i da se oslanjaš na Njega, da tražiš istinu da bi razrešio te iskvarene narave, da se usudiš da se boriš protiv njih i da se usudiš da se pobuniš protiv svog tela. Ako imaš takvu vrstu vere, onda možeš da sprovodiš istinu u delo. Iako ćeš ponekad doživeti neuspeh, nećeš se obeshrabriti i moći ćeš i dalje da se oslanjaš na molitvu Bogu i na ugledanje na Njega da bi trijumfovao nad Sotonom. Nakon nekoliko godina takve borbe, sve češće ćeš trijumfovati nad svojim telom i sprovoditi istinu u delo, a sve ređe ćeš doživljavati neuspeh, pa čak i ako ponekad ne uspeš, nećeš postati negativan i nastavićeš da se moliš Bogu i da se ugledaš na Njega sve dok ne budeš u stanju da istinu sprovedeš u delo. To će značiti da za tebe ima nade, da su se oblaci razišli i da možeš da vidiš plavo nebo. Sve dok povremeno uspevaš da sprovodiš istinu u delo, to dokazuje da si neko ko poseduje volju i ima nadu da će moći da dostigne spasenje. Ljudi koji streme istini konačno zakorače u istina-stvarnost tek nakon mnogo neuspeha u sprovođenju istine u delo. Bez obzira na to koliko puta neko doživi neuspeh i bez obzira na to koliko je negativan, sve dok može da se oslanja na Boga i da se ugleda na Njega, biće perioda kada će uspevati. I bez obzira na to koliko puta neko doživi neuspeh za neuspehom, za njega će ipak postojati nada sve dok ne odustane. Kada jednog dana stvarno otkrije da može da sprovodi istinu u delo, da postupa u skladu s načelima, da u ključnim stvarima ne pravi kompromise sa Sotonom – naročito u pogledu obavljanja svojih dužnosti – da ne odustane od svojih dužnosti i da ostane postojan u svom svedočenju, onda apsolutno postoji nada da će biti spasen.

Svaki put kada sprovodiš istinu u delo u tebi se vodi borba. Da li ima nekog od vas ko nije iskusio borbu prilikom sprovođenja istine u delo? Naravno da nema. Moguće je da veliku borbu neće voditi samo neko ko je već zakoračio u istina-stvarnost i ko jedva da pokazuje bilo kakvu iskvarenu narav. Međutim, u posebnim okolnostima i u određenom kontekstu, i u njemu će se ipak voditi manja borba. Drugim rečima, što neko više razume istinu, manje će se boriti, a što je manje razume,boriće se više. Naročito kod novih vernika, borba u njihovom srcu mora da bude izuzetno žestoka svaki put kad sprovode istinu u delo. Zašto je ona žestoka? Zato što ljudi ne samo što imaju svoje sklonosti i telesne izbore, nego osim iskvarenih naravi koje ih koče imaju i stvarne poteškoće. Za svaki aspekt istine koji razumeš moraš da se boriš protiv ova četiri aspekta koja te ometaju, što znači da moraš da pređeš bar ove tri ili četiri prepreke pre nego što budeš u stanju da istinu sprovodiš u delo. Da li ste iskusili neprekidnu borbu protiv svojih iskvarenih naravi? Kada je potrebno da sprovodite istinu u delo i čuvate interese Božje kuće, da li ste u stanju da prevaziđete ograničenja svojih iskvarenih naravi i da stanete na stranu istine? Primera radi, udružen si s nekim da obaviš posao pročišćavanja crkve, ali taj neko uvek govori braći i sestrama da Bog spasava ljude u najvećoj mogućoj meri, da s ljudima moramo da postupamo s ljubavlju i da im pružamo priliku da se pokaju. Postaješ svestan toga da nešto nije u redu s tim što govori i da iako reči koje izgovara deluju prilično ispravno, nakon detaljnog razmatranja otkrivaš da on ima određene namere i ciljeve, da ne želi da bilo koga uvredi i da neće da sprovodi radne aranžmane. Kada neko tako komunicira, on remeti ljude koji su mali rastom i nerazboriti, te će oni nepromišljeno pokazivati ljubav na način koji nije u skladu s načelima, neće obraćati pažnju na to da li su razboriti prema drugima i neće razotkriti ili prijaviti antihriste, zle ljude i bezvernike. To predstavlja prepreku u poslu pročišćavanja crkve. Ako se crkva ne može blagovremeno pročistiti od antihrista, zlih ljudi i bezvernika, to će negativno uticati na Božje izabranike, koji neće moći normalno da jedu i piju Njegove reči i normalno da obavljaju svoje dužnosti, i naročito će prekidati i ometati delo crkve i škoditi interestima Božje kuće. Kako bi trebalo da postupiš u takvom slučaju? Kada primetiš problem, moraš da ustaneš i razotkriješ tu osobu; moraš da je zaustaviš i da čuvaš delo crkve. Možda razmišljaš ovako: „Mi smo partneri na poslu. Ako ga direktnorazotkrijem, a on to ne prihvati, zar se onda nećemo posvađati? Ne, ne mogu to otvoreno da kažem, moram da budem malo taktičniji.“ Pa ga tako jednostavno podsetiš i uputiš mu par rečiopomene. Kada te sasluša, on to ne prihvati i izrecituje gomilu razloga da to opovrgne. Ako taj neko to ne prihvati, delo Božje kuće će biti na gubitku. Šta bi trebalo da uradiš? Moliš se Bogu, govoreći: „Bože, molim te, uredi i orkestriraj to. Disciplinuj ih – ja tu ne mogu ništa da uradim.“ Misliš da tu osobu ne možeš da zaustaviš, pa puštaš da ostane neobuzdana. Da li je to odgovorno ponašanje? Da li sprovodiš istinu u delo? Ako ti ne možeš da je zaustaviš, zašto to ne prijaviš starešinama i delatnicima? Zašto stvar ne izneseš pred skupom i ne pustiš ostale da u zajedništvu razgovaraju i diskutuju o tome? Ako to ne uradiš, zar stvarno ne bi posle toga krivio sebe? Ako kažeš: „Ja time ne mogu da upravljam, pa ću jednostavno da ga ignorišem. Moja savest je čista“, kakvo je to onda tvoje srce? Da li to srce iskreno voli ili povređuje druge? Tvoje srce je opako, jer kad te nešto snađe, bojiš se da ćeš uvrediti druge i ne pridržavaš se načela. Zapravo, vrlo dobro znaš da ta osoba ima svoj cilj kad tako postupa i da ne možeš da je slušaš po tom pitanju. Međutim, nisi u stanju da se pridržavaš načela i da je sprečiš da druge navodi na pogrešan put, što na kraju škodi interesima Božje kuće. Da li bi posle toga uopšte krivio sebe? (Ja bih.) Da li time što kriviš sebe možeš da povratiš gubitke? Oni su nepovratni. Ponovo razmišljaš posle toga: „U svakom slučaju, ispunio sam svoju dužnost i Bog to zna. Bog ispituje dubinu ljudskog srca.“ Kakve su to reči? To su lažljive, đavolske reči, koje varaju i čoveka i Boga. Nisi ispunio svoju dužnost, a i dalje tražiš razloge i opravdanja da je izbegneš. To je lažljivo i tvrdoglavo. Da li je takva osoba imalo iskrena prema Bogu? Da li ima osećaj za pravdu? (Nema.) To je osoba koja ni najmanje ne prihvata istinu, osoba Sotonine vrste. Kada te nešto snađe, živiš prema filozofiji za ovozemaljsko ophođenje i ne sprovodiš istinu u delo. Uvek se bojiš da ćeš uvrediti druge ali ne i da ćeš uvrediti Boga, i čak ćeš žrtvovati interese Božje kuće da bi sačuvao svoje odnose s drugim ljudima. Kakve su posledice takvog postupanja? U priličnoj meri ćeš sačuvati svoje odnose s drugim ljudima, ali ćeš uvrediti Boga, a on će te s gnušanjem odbaciti i biće gnevan na tebe. Šta je bolje, kada sve izvagaš? Ako ne možeš da se odlučiš, onda si potpuno smeten; to dokazuje da ni najmanje ne razumeš istinu. Ako nastaviš tako a da nikada ne postaneš svestan toga, zaista si u velikoj opasnosti, i ako na kraju ne budeš u stanju da dostigneš istinu, ti ćeš biti taj koji će biti na gubitku. Ako ne tražiš istinu u tome i doživiš neuspeh, da li ćeš ubuduće moći da tražiš istinu? Ako i dalje to ne budeš mogao, više se neće raditi o tome da li ćeš biti na gubitku – na kraju ćeš biti isključen. Ako tvoja motivacija i viđenje odgovaraju nekome ko hoće da ugodi drugima, onda ni u čemu nećeš biti sposoban da sprovodiš istinu u delo niti da se pridržavaš načela i uvek ćeš doživeti neuspeh i pasti. Ako se ne osvestiš i nikada ne tražiš istinu, onda si ti bezvernik i nikada nećeš zadobiti istinu i život. Šta bi onda trebalo da uradiš? Kada se suočiš s takvimstvarima, moraš da se moliš Bogu i da Ga zoveš, da Ga preklinješ za spasenje i moliš da ti da više vere i snage i da ti omogući da se pridržavaš načela, da radiš ono što bi trebalo da radiš, da rešavaš stvari u skladu s načelima, da stojiš čvrsto gde treba da stojiš, da čuvaš interese Božje kuće i da sprečiš da bilo što naškodi delu Božje kuće. Ako si u stanju da se pobuniš protiv sopstvenih interesa, svoje gordosti i stanovišta onog ko hoće da ugodi drugima, i ako radiš ono što bi trebalo da radiš iskrenim i celim jedinstvenim srcem, onda ćeš poraziti Sotonu i zadobiti ovaj aspekt istine. Ako uporno nastavljaš da živiš po Sotoninoj filozofiji, da čuvaš svoje odnose s drugima, da nikada ne sprovodiš istinu u delo i da se ne usuđuješ da se pridržavaš načela, da li ćeš onda biti u stanju da sprovodiš istinu u delo u drugim stvarima? I dalje nećeš imati ni veru ni snagu. Ako nikad ne možeš da tražiš ili da prihvatiš istinu, da li će ti onda takva vera u Boga omogućiti da dođeš do istine? (Ne.) I ako ne možeš da dođeš do istine, možeš li biti spasen? Ne možeš. Ako uvek živiš po Sotoninoj filozofiji i u potpunosti lišen istina-stvarnosti, onda nikada ne možeš da budeš spasen. Trebalo bi da ti bude jasno da je doći do istine neophodan preduslov za spasenje. Kako onda možeš da dođeš do istine? Ako možeš da sprovodiš istinu u delo, ako možeš da živiš u skladu s istinom i ako istina postane osnova tvog života, onda ćeš zadobiti istinu i imati život i tako ćeš biti jedan od spasenih.

Odlomak 38

O čemu se radi kada nekim ljudima u velikoj meri nedostaje stručno znanje da bi izvršavali svoje dužnosti, a veoma im je teško da bilo šta nauče? To je zato što su lošeg kova. Istina je nedostižna za ljude izrazito niskog kova, i oni ne uče lako. Većina njih ima fatalne mane; ne samo da nemaju ni savesti ni razuma, već ni u srcu nemaju mesta za Boga. Oči su im beživotne i tupe, otupeli su, baš kao životinje. Oni samo znaju da jedu, piju i da se zabavljaju, a ne uče niti imaju ikakve veštine. Oni stvari uče tek površno i misle da su razumeli, a samo su zagrebali po površini. Kada drugi pokušaju da im objasne nešto više, odbijaju da slušaju, verujući da je nepotrebno. Oni ne slušaju i ne prihvataju ništa što im drugi kažu, pa samim tim ne mogu ništa da postignu i u osnovi su beskorisni. Sama činjenica da su lošeg kova je fatalna. Ako je čovek još i loše naravi, bez morala, ako ne sluša savete, ne može da prihvati pozitivne stvari i ne želi da uči i prihvata nove stvari, takva osoba je beskorisna! Oni koji obavljaju svoje dužnosti moraju imati savest i razum, prepoznati sopstvene granice i slabosti, i biti svesni šta im nedostaje i šta bi trebalo da poboljšaju. Oni uvek moraju da osećaju da im još toliko toga nedostaje da, ako ne uče i ne prihvate nove stvari, mogu biti isključeni. Ako u svom srcu imaju osećaj nadolazeće krize, to podstiče njihovu motivaciju i spremnost da stiču znanje. S jedne strane, važno je da se naoružaju istinama, dok bi, s druge, trebalo da steknu stručnost u oblasti relevantnoj za obavljanje dužnosti. Ukoliko postupe na ovaj način, oni mogu napredovati i tada će im obavljanje dužnosti doneti dobre rezultate. Čovekov život ima vrednost samo ako on dobro obavlja svoje dužnosti i služi kao primer ljudskosti, tako da je obavljanje svojih dužnosti najsmislenija stvar. Neki ljudi imaju lošu narav, i ne samo da su neuki, već su i nadmeni. Oni uvek misle da će, ako tragaju za svim i ako stalno slušaju druge, izgubiti obraz i doživeti da ih drugi gledaju s visine, te da ovakvim ponašanjem gube dostojanstvo. Zapravo je suprotno. Sramotno je u stvari kada je čovek nadmen i samopravedan, kad ništa ne uči, već zaostaje i ne drži korak s vremenom, kad mu nedostaje znanja, uvida i ideja; i tada, u stvari, gubi integritet i dostojanstvo. Neki ljudi ne mogu ništa da urade kako valja, imaju tek neko početno razumevanje onoga što nauče, zadovoljni su ako razumeju samo nekoliko doktrina, a misle da su kompetentni. Ali oni i dalje ne mogu ništa da postignu i nemaju opipljivih rezultata. Ako im kažete da ništa ne razumeju i da ništa nisu postigli, niste ih ubedili, već oni uporno argumentuju svoj stav. Ipak, kada nešto rade, to čine loše i polovično. Zar neko ko ne može valjano da obavi nijednu dužnost nije beskoristan? Zar nije nesposoban? Ljudi izrazito niskog kova ne mogu se nositi ni sa najjednostavnijim zadacima. Oni su nesposobnjakovići i njihovi životi nemaju nikakvu vrednost. Neki kažu: „Odrastao sam na selu, bez obrazovanja i kvalifikacija, i lošijeg sam kova u odnosu na vas koji živite u gradu, koji ste obrazovani i imate znanje, tako da možete da se istaknete u svemu.“ Da li je ova izjava tačna? (Nije.) Šta je tu netačno? (Da li čovek može nešto da postigne nema nikakve veze sa okolinom, već pre svega zavisi od toga da li se čovek trudi da uči i da se usavrši.) Kako se Bog odnosi prema ljudima ne zavisi od toga koliko su obrazovani ili u kakvom su okruženju rođeni, kao ni koliko su talentovani. Umesto toga, On se prema ljudima ophodi na osnovu njihovog stava prema istini. Na šta se odnosi ovaj stav? Odnosi se na čovekovu ljudskost, kao i na njegove naravi. Ako veruješ u Boga, moraš biti u stanju da ispravno postupaš sa istinom. Ako si ponizan i prihvataš istinu, onda će te Bog, čak i ako si malo lošijeg kova, ipak prosvetliti i dozvoliti da nešto postigneš. Ako si dobrog kova, ali si uvek nadmen i samopravedan, misleći da je sve što ti kažeš ispravno, a sve što drugi kažu pogrešno, ako odbijaš sve tuđe sugestije, pa čak ni istinu ne prihvataš, ma kako se o njoj razgovaralo u zajedništvu, već joj se uvek opireš, može li onda osoba poput tebe da stekne Božje odobravanje? Hoće li Sveti Duh delovati na osobu poput tebe? Neće. Bog će reći da si loše naravi i da nisi dostojan da primiš Njegovo prosvetljenje, a ako se ne pokaješ, On će ti oduzeti i ono što si nekada imao. To znači biti razotkriven. Takvi ljudi vode patetičan život. Oni su očigledno ništavni i nesposobni za bilo šta, a ipak misle da su prilično dobri, čak i bolji od svih ostalih u svakom pogledu. Nikada ne razgovaraju o svojim manama i nedostacima pred drugima, kao ni o svojim slabostima i negativnostima. Uvek glume kompetentnost i ostavljaju na druge lažan utisak, navodeći ih da misle da su vešti u svemu, da nemaju slabosti, da im nije potrebna pomoć, da nemaju potrebu da slušaju tuđa mišljenja, da ne moraju da uče iz onoga što su drugima jače strane kako bi ispravili sopstvene mane, i da će uvek biti bolji od svih ostalih. Kakva je ovo narav? (Nadmenost.) Neverovatna nadmenost. Ovakvi ljudi vode patetične živote! Da li su oni zaista sposobni? Mogu li stvarno nešto postići? Zabrljali su mnogo puta u prošlosti, a ipak i dalje misle da mogu sve. Nije li to krajnje nerazumno? Kada ljudima do te mere nedostaje razum, oni su smetenjaci. Takvi ljudi niti uče niti prihvataju nove stvari. Iznutra su isušeni, ograničeni i siromašni i, bez obzira na situaciju, ne uspevaju da shvate i dokuče načela niti da razumeju Božje namere, već samo znaju da se drže pravila, da izgovaraju reči i doktrine, i da se prave važni pred drugima. Ishod je takav da oni ne razumeju nikakvu istinu i nemaju ni mrvicu istina-stvarnosti, a ipak su i dalje vrlo nadmeni. Oni su jednostavno smeteni ljudi do kojih nikako ne dopire razum i koji jedino mogu biti isključeni.

Kada sarađuješ sa drugima u obavljanju svoje dužnosti, da li si spreman da čuješ drugačija mišljenja? Jesi li u stanju da dozvoliš drugima da govore? (Da, donekle. Mnogo puta u prošlosti nisam slušao predloge braće i sestara i insistirao sam da radim na svoj način. Tek kasnije, kada su činjenice pokazale da nisam u pravu, uvideo sam da je većina njihovih predloga bila ispravna, da je rešenje o kome su svi diskutovali zapravo zgodno, i da, oslanjajući se na svoje stavove, nisam bio u stanju jasno da sagledam stvari, niti da vidim sopstvene manjkavosti. Nakon što sam ovo doživeo, shvatio sam koliko je važna skladna saradnja.) I šta ti to govori? Nakon ovog iskustva, da li si imao neke koristi i da li si razumeo istinu? Mislite li da je iko savršen? Ma kako da su snažni, sposobni i nadareni, ljudi ipak nisu savršeni. Oni moraju to da priznaju, jer to je činjenica, a to je ujedno i stav koji ljudi treba da zauzmu kako bi pravilno pristupali vlastitim zaslugama, odnosno svojim prednostima i manama; to je racionalnost koju ljudi treba da poseduju. S takvom racionalnošću, moći ćeš pravilno da sagledavaš kako svoje, tako i tuđe prednosti i slabosti, a ona će ti omogućiti i da skladno sarađuješ s drugim ljudima. Ako si razumeo ovaj aspekt istine i ako možeš da uđeš u taj aspekt istina-stvarnosti, moći ćeš lepo da se slažeš sa svojom braćom i sestrama, i da korišćenjem njihovih jačih strana, poništiš sve svoje slabosti. Ma koju dužnost da obavljaš i ma šta da radiš, na taj način ćeš stalno bivati sve bolji u tome i imaćeš blagoslov od Boga. Ako uvek misliš da si mnogo dobar i da su drugi lošiji u poređenju s tobom, i ako uvek moraš da imaš poslednju reč, to će biti problematično. Problem je u naravi. Nisu li takvi ljudi nadmeni i samopravedni? Zamisli da ti neko ponudi dobar savet, ali se tebi čini da će te, ako ga primiš, možda gledati s visine i pomisliti da nisi sposoban kao on. Stoga jednostavno odlučuješ da ne slušaš takve ljude. Umesto toga, pokušavaš da ih zaseniš uzvišenim i zvučnim rečima kako bi ih naveo da te visoko cene. Ako uvek komuniciraš sa ljudima na ovaj način, možeš li sa njima imati skladnu saradnju? Ne samo da nećeš uspeti da postigneš sklad, već će biti i negativnih posledica. S vremenom će te svi doživljavati kao previše lažljivu i lukavu osobu, kao nekog ko im je nedokučiv. Ne primenjuješ istinu i nisi poštena osoba, i zbog toga si drugima odbojan. Ako si svima odbojan, zar to ne znači da si odbačen? Reci Mi, kako bi se Bog odnosio prema nekome koga svi odbacuju? I Bog bi se gnušao takvih osoba. Zašto se Bog gnuša ovakvih ljudi? Iako u vršenju svoje dužnosti imaju iskrene namere, njihove metode su ono čega se Bog gnuša. Narav koju otkrivaju i svaka njihova misao, ideja i namera rđavi su u Božjim očima, odnosno, to su stvari kojih se Bog gnuša i koje Mu se gade. Kada čovek u govoru i delima uvek koristi prezira dostojne, ne bi li druge naveo da ga visoko cene, Bog se gnuša nad takvim ponašanjem.

Kada ljudi obavljaju svoju dužnost ili bilo koji posao pred Bogom, njihovo srce mora biti čisto: mora biti kao bokal sveže vode – kristalno bistro, bez nečistoće. Dakle, kakav stav je ispravan? Ma šta radio, u stanju si da sa drugima podeliš sve što ti je u srcu, kakve god ideje da imaš. Ako neko kaže da način na koji nešto radiš neće uspeti, predloži ti drugo rešenje, i ti osetiš da je to vrlo dobra ideja, pa odustaneš od svog načina i radiš po njihovom. Tako će svi videti da možeš da prihvatiš tuđe sugestije, da izabereš pravi put, da postupaš u skladu sa načelima, i da to činiš transparentno i jasno. U tvom srcu nema tame, a ti se ponašaš i govoriš iskreno, oslanjajući se na poštenje. Ti nazivaš stvari pravim imenom. Ako je tako, tako je; ako nije, onda nije. Bez obmana, bez tajni, samo jedna vrlo transparentna osoba. Nije li to neka vrsta stava? Ovo je stav prema ljudima, događajima i stvarima i on ukazuje na čovekovu narav. S druge strane, neki ljude se možda nikada neće otvoriti i saopštiti drugima šta misle. I šta god da rade, nikada se ne savetuju sa drugima, već ostaju zatvorenog srca i naizgled na oprezu pred drugima, neprestano i na svakom koraku. Prikriju se što jače mogu. Zar ovo nije lažljiva osoba? Na primer, kada takav čovek dobije ideju za koju smatra da je genijalna, on pomisli: „Za sada ću je zadržati za sebe. Ako je podelim sa nekim, mogao bi da je iskoristi i preuzme zasluge, a to neću dopustiti. Uzdržaću se.“ Ili, ako nešto ne razume u potpunosti, pomisliće: „Neću sada da govorim. Ako to uradim, a neko kaže nešto uzvišenije, zar neću ispasti budala? Svi će me prozreti, videti u tome moju slabost. Ne bi trebalo ništa da kažem.“ Bez obzira na premišljanje, bez obzira na osnovni motiv, oni se plaše da će ih svi prozreti. Oni uvek pristupaju sopstvenoj dužnosti i ljudima, događajima i stvarima sa ove tačke gledišta i sa ovakvim stavom. Kakva je ovo narav? Nepoštena, varljiva i rđava. Na površini deluje kao da su drugima rekli sve što veruju da mogu, ali ispod površine, neke stvari zadržavaju za sebe. Šta zadržavaju? Oni nikada ne govore o stvarima koje se tiču njihovog ugleda i interesa – misle da su te stvari privatne i nikada nikome ne govore o njima, čak ni roditeljima. Oni nikada ne pričaju o tim stvarima. U tome je nevolja! Zar misliš da Bog neće znati za ove stvari ako ih ne izgovoriš? Ljudi kažu da Bog zna, no mogu li oni sa sigurnošću u srcu znati da Bog zna? Ljudi nikada ne shvataju da „Bog sve zna; ono što mislim u svom srcu, čak i ako to nisam otkrio, Bog ispituje u tajnosti, Bog apsolutno zna. Ne mogu ništa da sakrijem od Boga, tako da moram to da kažem naglas, da otvoreno razgovaram sa svojom braćom i sestrama. Bez obzira da li su moje misli i ideje dobre ili loše, moram govoriti o njima iskreno. Ne mogu da budem nepošten, varljiv, sebičan ili podao – moram da budem poštena osoba.“ Ljudi koji mogu da razmišljaju na ovaj način imaju ispravan stav. Umesto da tragaju za istinom, većina ljudi ima svoje sitne agende. Njihovi sopstveni interesi, ugled i mesto, odnosno položaj koji uživaju kod drugih, za njih su od velike važnosti. To je jedino što cene. Oni se gvozdenim stiskom drže za ove stvari, kao da se radi o njihovom vlastitom životu. A to kako ih Bog vidi i tretira od sekundarnog je značaja; za sada to ignorišu; za sada samo razmatraju da li su oni glavni u grupi, da li se drugi ljudi ugledaju na njih i da li njihove reči imaju težinu. Njihova prva briga je da zauzmu to mesto. Kada su u grupi, skoro svi ljudi traže ovu vrstu položaja, ovakve mogućnosti. Kada su veoma talentovani, oni naravno žele da budu glavni; ako imaju osrednje sposobnosti, i dalje će želeti da zauzmu viši položaj u grupi; a i kada imaju nizak položaj u grupi, pošto su prosečnog kova i sposobnosti, i dalje će hteti da se drugi ugledaju na njih i neće želeti da ih drugi gledaju s visine. Ovi ljudi podvlače crtu kod svog obraza i dostojanstva: to je nešto čega moraju da se drže. Oni ne moraju imati integritet, niti posedovati Božje odobravanje ili prihvatanje, ali nikako ne mogu izgubiti poštovanje, status i uvažavanje drugih ljudi kojem su težili – a to je Sotonina narav. Ali ljudi nemaju svest o tome. Oni veruju da se moraju držati to malo obraza do samog kraja. Nisu svesni da će tek kada se odreknu i ostave po strani te sujetne i površne stvari postati stvarne osobe. Ako čovek stvari koje treba odbaciti čuva kao da su od životne važnosti, njegov život je izgubljen. Ne zna šta rizikuje. I tako, kada dela, uvek nešto zadrži za sebe, štiteći svoj obraz i status iznad svega, i govoreći samo radi svoje dobiti i prividne odbrane. Sve što radi za sebe radi. Juri ka svemu što blista, dajući svima do znanja da je on bio deo toga. To zapravo nije imalo nikakve veze s njim, ali on nikada ne želi da bude ostavljen u pozadini, stalno se plaši da će ga drugi gledati s visine, stalno se plaši da će drugi reći da je ništavan i nesposoban za bilo šta, da nema nikakve veštine. Zar svim tim ne upravlja čovekova sotonska narav? Kada budeš mogao da se oslobodiš stvari poput obraza i statusa, bićeš mnogo opušteniji i slobodniji; zakoračićeš na put koji vodi ka poštenju. Ipak, mnogima to nije lako postići. Kada se, na primer, pojavi kamera, ljudi jure ka prvim redovima; vole da se pojavljuju pred kamerama, što je veća medijska pažnja to bolje; brine ih da ne dobijaju dovoljno vremena pred kamerama i platiće bilo koju cenu za šansu da ga dobiju. I zar svim ovim ne upravlja čovekova sotonska narav? Ovo je njihova sotonska narav. Dakle, dobiješ to vreme pred kamerama – šta onda? Ljudi imaju visoko mišljenje o tebi – pa šta? Oni te obožavaju – pa šta? Da li išta od ovoga dokazuje da imaš istina-stvarnost? Sve ovo nema nikakvu vrednost. Kada uspeš da prevaziđeš ove stvari – kada postaneš ravnodušan prema njima i više ne budeš mislio da su važne, kada obraz, sujeta, status i divljenje drugih više ne budu kontrolisali tvoje misli i ponašanje, a još manje kako obavljaš svoju dužnost – tada će izvršavanje dužnosti biti sve delotvornije i sve čistije.

Odlomak 39

Neki ljudi se, u pogledu svojih dužnosti, nikada ne ponašaju onako kako dolikuje. Umesto toga, stalno su u potrazi za novim stvarima kako bi se razlikovali od drugih i proklamovali pompezne zamisli. Da li je to dobro? Mogu li takvi ljudi skladno sarađivati s drugima? (Ne mogu.) Ako neko proklamuje pompezne stavove, kakva je narav te osobe? (Nadmena i samopravedna.) U pitanju je nadmenost i samopravednost. A kakva je priroda njihovih postupaka? (Oni teže da uspostave nezavisnost, da razviju svoje zastave i da osnuju sopstvenu frakciju.) Osnivanje sopstvene frakcije znači primoravanje drugih da im se povinuju i da probleme ne rešavaju u skladu sa istina-načelima. Namera i cilj im je da uspostave nezavisnost i da razviju svoje zastave, tako da se u njihovim postupcima nazire želja za ometanjem postojećeg poretka stvari. Šta znači ometati postojeći poredak stvari? To znači prouzrokovati uništenje, i po svojoj prirodi predstavlja prekidanje i ometanje. Većinu problema obično je moguće rešiti kroz grupne razgovore i diskusije, gde su odluke, koje se donose u skladu sa istina-načelima, najvećim delom ispravne i precizne. Neki ljudi se, međutim, uporno protive ovom konsenzusu; oni ne samo što izbegavaju traganje za istinom, već i zanemaruju interese Božje kuće. Izlažu čudnovate teorije kako bi se istakli i kako bi ih drugi ljudi poštovali. Žele da se suprotstave ispravno donetim odlukama i da opovrgnu ono oko čega su se svi ostali saglasili. To je ono što se podrazumeva pod narušavanjem poretka stvari i uzrokovanjem uništenja, sa ciljem ometanja i narušavanja. U tome je suština proklamovanja pompeznih ideja. O kakvom se, dakle, problemu radi kod takvog ponašanja? Kao prvo, takvo ponašanje razotkriva iskvarenu narav i potpuno odsustvo poslušnosti. Pored toga, ti svojevoljni ljudi stalno nastoje da se istaknu i da nateraju druge da ih poštuju, što za posledicu ima ometanje i narušavanje rada crkve. Budući da ne poseduju istinu, nesposobni su da proniknu u suštinu stvari, ali zato uporno proklamuju pompezne zamisli kako bi se pravili važnima i pritom uopšte ne tragaju za istinom. Zar to nije proizvoljno i nepromišljeno? Da bi čovek dobro obavljao svoje dužnosti, od suštinske je važnosti da nauči da sarađuje s drugim ljudima. Iz razgovora dvoje ljudi uvek se rađaju stavovi koji su sveobuhvatniji i tačniji od stavova samo jedne osobe o datoj stvari. Ako se neko stalno ponaša oportunistički i po navici proklamuje pompezne zamisli kako bi druge ljude privoleo da ga slede, to je veoma opasno i predstavlja svesno biranje vlastitog puta. Svako mora da sa drugima razgovara o svemu što radi. Najpre saslušajte šta svi ostali imaju da kažu o tome. Ako je mišljenje većine ispravno i u skladu sa istinom, treba da ga prihvatiš i da mu se povinuješ. Šta god da radiš, nemoj iznositi pompezne stavove. To nikad nije dobro činiti, ni u jednoj grupi ljudi. Ako propovedaš neku pompeznu zamisao koja je u skladu sa istina-načelima i koju većina odobrava, to bi se moglo smatrati prihvatljivim. Ukoliko, međutim, ta zamisao protivreči istina-načelima i deluje štetno na rad crkve, moraćeš da snosiš odgovornost za to i da se suočiš sa posledicama svojih postupaka. Osim toga, iznošenje pompeznih zamisli spada u probleme koji se tiču čovekove naravi. To pokazuje da ne poseduješ istina-stvarnost i da ti se, umesto toga, život zasniva na tvojoj iskvarenoj naravi. Kad iznosiš pompezne stavove, ti zapravo pokušavaš da predvodiš druge i da budeš glavni, kao i da razviješ sopstvenu zastavu i uspostaviš svoju vlast; želiš da svi pripadnici izabranog Božjeg naroda slušaju samo tebe, da te slede i da ti se pokoravaju. To je koračanje putem antihrista. Jesi li siguran da Božje izabranike možeš da povedeš putem koji vodi do ulaska u istina-stvarnosti? Možeš li ih odvesti do carstva Božjeg? Tebi samom nedostaje istina i sposoban si da činiš stvari kojima se opireš Bogu i izdaješ Ga – pa ako i dalje želiš da Božje izabranike povedeš tim putem, zar ti onda nisi postao arhigrešnik? Pavle je postao arhigrešnik i zato još uvek trpi Božju kaznu. Ako hodaš putem antihrista, ti hodaš Pavlovim putem i tvoj konačni ishod i kraj biće isti kao i njegovi. Stoga oni koji u Boga veruju i koji ga slede ne smeju iznositi pompezne zamisli. Umesto toga, moraju naučiti da tragaju za istinom, da je prihvate i da se istovremeno potčine i Bogu i istini. Jedino tako će biti sigurni da ne idu vlastitim putem i da Boga mogu da slede bez skretanja u ma kojem pravcu. Božja kuća zahteva od ljudi da pri obavljanju svojih dužnosti skladno sarađuju. To je smislen, a ujedno i ispravan put praktičnog delovanja. U crkvi je moguće da se prosvećenje i usmeravanje od strane Svetog Duha javi bilo kojoj od osoba koje razumeju istinu i koje poseduju moć razumevanja. Ti treba čvrsto da ščepaš to prosvetljenje i prosvećenje Duha Svetoga, da ga u stopu slediš i da prisno sarađuješ s njim. Na taj način, kretaćeš se najispravnijim putem; to je put kojim te vodi Sveti Duh. Naročitu pažnju obrati na to kako Sveti Duh radi u ljudima na koje deluje i kako ih usmerava. Sa drugima treba često da razgovaraš u zboru, da im iznosiš svoje predloge i izražavaš svoje stavove – to je tvoja dužnost i tvoja sloboda. Ako, međutim, na kraju, kad o nečemu treba odlučiti, jedino ti donosiš konačnu presudu, primoravajući sve ostale da rade kako ti kažeš i da poštuju tvoju volju, ti onda time kršiš načela. Treba najpre da saslušaš šta o tome misli većina, pa tek onda da doneseš odluku. Ukoliko predlozi koje iznosi većina nisu u skladu sa istina-načelima, treba da se držiš istine. Jedino takvo postupanje je u skladu sa istina-načelima. Ako stalno iznosiš pompezne zamisli u pokušaju da nekakvim prefinjenim teorijama zadiviš druge ljude, a pritom duboko u srcu osećaš da su te ideje pogrešne, nemoj sebe na silu stavljati u centar pažnje. Je li to dužnost koju treba da obavljaš? Koja je tvoja dužnost? (Da se svim silama trudim da obavljam dužnost koju treba da obavljam i da govorim samo o stvarima koje razumem. Ako o nečemu nemam svoje mišljenje, treba da naučim da pažljivije slušam predloge drugih, da rezonujem mudro i da dostignem nivo u kojem ću moći da sa svima ostalima skladno sarađujem.) Ako ti ništa nije jasno i ako nemaš svoje mišljenje o nekoj stvari, nauči da slušaš, da se pokoravaš i da tragaš za istinom. To je dužnost koju treba da obavljaš i to je pravilan stav. Ako nemaš svoje mišljenje i ako se stalno plašiš da ćeš ispasti glup, da nećeš moći da se istakneš i da ćeš se pred drugima poniziti – ako se plašiš da će te drugi omalovažavati i da za tebe neće biti mesta u njihovim srcima, te stoga stalno iznosiš pompezne zamisli i na silu pokušavaš da budeš u centru pažnje, iznoseći apsurdne tvrdnje koje ne odgovaraju stvarnosti, ali bi želeo da ih drugi prihvate – da li ti onda vršiš svoju dužnost? (Ne.) Šta ti zapravo radiš? Ti si, naprosto, destruktivan. Čim primetite da neko na taj način postupa, morate mu postaviti neka ograničenja. A kako se postavljaju ta ograničenja? Nije neophodno da takve osobe sasvim ućutkate, niti da im uskratite svaku mogućnost da govore. Možete im dozvoliti učešće u zborovima i ne treba da ih isključujete, ali svi drugi oko njih moraju da budu razboriti. To je osnovno načelo. Primera radi, kad neko iznese neki pogrešan stav, koji je u potpunosti saglasan s ljudskim predstavama i maštarijama, i koji većina prisutnih podržava i slaže se s njim, ali pritom nekolicina onih pronicljivijih uspe da otkrije da je taj stav ukaljan voljom te osobe, njenim željama i ambicijama, onda ti ljudi treba da razotkriju tu osobu i da je navedu da sama sebe preispita i da spozna sebe. To je ispravan pristup. Ako se niko ne pokaže kao razborit i ne iznese svoje mišljenje, već se svi naprosto ponašaju tako da drugima udovoljavaju, neizbežno će se među njima naći i onih koji će toj osobi ljubiti skute, odobravati joj i podržavati je, i na taj način samo još više raspaljivati njene želje i ambicije. Tako će ta osoba zaista početi da zadobija vlast unutar crkve. Tada nastaje opasnost, jer se ona može udružiti s ljudima koji je podržavaju i tako postati sila za sebe, čineći zlo i ometajući rad crkve. Na taj će način svi ti ljudi zakoračiti na antihristov put. Čim preuzmu kontrolu nad crkvom, postaće antihristi i počeće da uspostavljaju vlastito nezavisno carstvo.

Odlomak 40

Kada se nešto desi, svi treba da se više mole zajedno i imaju bogobojažljivo srce. Ljudi nikako ne bi trebalo da se oslanjaju na vlastite ideje niti da postupaju proizvoljno. Dokle god su ljudi jednodušni i istomisleni u molitvi Bogu i dok traže istinu, moći će da zadobiju prosvećenje i prosvetljenje dela Svetog Duha, i moći će da prime blagoslove od Boga. Šta je rekao Gospod Isus? („Ako se dvojica od vas na zemlji udruže u molitvi i zatraže bilo šta, daće im Otac moj koji je na nebesima. Jer gde su dvojica ili trojica sabrana u moje ime, i ja sam tamo među njima“ (Matej 18:19-20).) O kojoj situaciji se ovde govori? Govori se o tome da se čovek ne može otuđiti od Boga, da se čovek mora osloniti na Boga, da ne može da hoda sam, jer ići napred samovoljno nije prihvatljivo. Na šta se misli kada kažemo da čovek ne može ići sam? To znači da ljudi moraju skladno da sarađuju, da postupaju jednodušno i istomisleno, da imaju zajednički cilj. Narodskim jezikom, možemo reći da se „prut u snopu ne može slomiti“. Kako ćete vi postati taj snop pruća? Tako što ćete skladno sarađivati, postići dogovor, i tada će Sveti Duh delati. Ako svaki čovek skriva svoje tajne, razmišlja o svojim ličnim interesima i niko ne preuzima odgovornost za rad crkve, ako svi samo žele da operu ruke od odgovornosti, niko ne želi da predvodi, da se založi ili pomuči, da plati određenu cenu za to, da li će Sveti Duh obaviti Svoje delo? (Neće.) Zašto neće? Kada ljudi žive u stanju koje nije ispravno, ne mole se Bogu i ne traže istinu, Sveti Duh će ih napustiti i Bog neće biti prisutan. Kako oni koji ne traže istinu mogu posedovati delo Svetog Duha? Bog ih prezire, pa je tako Njegovo lice skriveno od njih, baš kao i Sveti Duh. Kada Bog više nije upošljen, ti možeš raditi šta ti je volja. Kada te je jednom odbacio, zar nije s tobom svršeno? Nećeš uspeti ništa da postigneš. Zašto je nevernicima toliko teško da urade nešto? Niko od njih ne govori šta misli, zar ne? Oni govore šta misle i nisu sposobni da postignu bilo šta – sve im je jako naporno, čak i najjednostavnije stvari. Ovako izgleda život pod vlašću Sotone. Ako se ponašate kao što se ponašaju nevernici, kako ste vi onda drugačiji od njih? Tu nema razlike. Ako su u crkvi na vlasti oni koji ne poseduju istinu, ako vlast pripada onima koji u sebi nose sotonsku narav, zar nije onda upravo Sotona na vlasti? Ako su dela ljudi koji imaju moć u crkvi sva u suprotnosti sa istinom, tada delovanje Svetog Duha prestaje i Bog ih predaje Sotoni. Jednom kada se nađu u Sotoninim rukama, svakakve grozote – ljubomore i svađe, na primer – počinju da se pojavljuju među ljudima. Šta nam pokazuju ovi fenomeni? Da je delo Svetog Duha obustavljeno, da je On otišao i da Boga više nema na delu. Bez Božjeg dela, od kakve su koristi puke reči i doktrine koje čovek razume? Od njih nema koristi. Kada čovek više ne poseduje delo Svetog Duha, prazan je iznutra, ne može više ništa da oseti, on je kao mrtav i do tog trenutka je već zanemeo. Sva inspiracija, mudrost, inteligencija, pronicljivost i prosvećenje čovečanstva dolaze od Boga; sve je to Božje delo. Kada čovek traži istinu o određenoj stvari, pa iznenada dođe do spoznaje i ugleda pravi put, odakle dolazi ovo prosvetljenje? Sve to dolazi od Boga. Baš kao što ljudi, kada u zajedništvu razgovaraju o istini, u početku ne razumeju sve, ali tokom razgovora bivaju prosvetljeni i kadri da izraze neka svoja shvatanja. Ovo je prosvećenje i delo Svetog Duha. Kada najviše deluje Sveti Duh? Onda kada Božji izabranici u zajedništvu razgovaraju o istini, kada se mole Bogu i kada obavljaju svoje dužnosti jednodušno i istomisleno. To su trenuci kada je Božje srce najzadovoljnije. Dakle, bilo da je mnogo ili malo vas koji zajedno obavljate svoju dužnost, bez obzira na trenutne okolnosti i na vreme, ne zaboravite jednu stvar – treba da ste usaglašeni. Ako živite u tom stanju, imaćete delo Svetog Duha.

Odlomak 41

U Božjoj kući, među onima koji tragaju za istinom nema nikakvih podela, već su svi ujedinjeni pred Bogom. Svi oni rade na zajedničkom cilju: obavljaju svoje dužnosti, izvršavaju sve poslove koji su im povereni, postupaju u skladu sa istina-načelima, rade onako kako Bog zahteva i udovoljavaju Njegovoj volji. Ukoliko tvoj cilj nije usmeren ka tome, već ka tvojoj vlastitoj dobrobiti i zadovoljenju tvojih sebičnih želja, onda su to samo izlivi tvoje iskvarene sotonske naravi. U Božjoj kući, sve dužnosti se obavljaju u skladu sa istina-načelima, dok postupcima nevernika rukovode njihove sotonske naravi. Radi se o dva veoma različita puta. Svaki nevernik ima svoje vlastite ciljeve i planove, koje ne saopštava drugima, već svako živi isključivo zarad sopstvenog interesa. Upravo zbog toga se svi oni jagme oko vlastite koristi i nisu voljni da se odreknu ni mrvice od onog što su zadobili. Oni nisu ujedinjeni, već su podeljeni, zbog toga što ne teže zajedničkom cilju. U pozadini svega što čine stoji jedna te ista namera i priroda. Svi oni teže vlastitoj dobrobiti. Njihovim postupcima ne upravlja nikakva istina; ono što nad njima vlada i što njima upravlja jeste njihova iskvarena sotonska narav. Njima upravlja vlastita iskvarena sotonska narav i oni povodom toga ne mogu ništa da učine, te stoga sve dublje i dublje padaju u greh. Ako se, u Božjoj kući, načela, metode, motivi i polazišta vaših postupaka nimalo ne razlikuju od neverničkih, ako se iskvarena sotonska narav i sa vama poigrava, upravlja i manipuliše, te ako se polazište vaših aktivnosti nalazi u vašim ličnim interesima, ugledu, ponosu i statusu, onda se način na koji vršite svoju dužnost neće nimalo razlikovati od načina na koji nevernici obavljaju svoje poslove. Ako tragate za istinom, trebalo bi da takođe promenite i način rada. Treba da se odreknete vlastitih interesa, svojih ličnih želja i nakana. Kad god nešto radite, najpre treba da sa drugima u zboru popričate o istini, da razumete Božju volju i zahteve pre no što među sobom izvršite podelu poslova, imajući pritom u vidu kome neki poslovi idu od ruke, a kome ne. Na sebe treba da preuzimate samo ono za šta ste sposobni i da se čvrsto držite svoje dužnosti. Nemojte se ni za šta grabiti i voditi borbu s drugima. Morate se naučiti kompromisu i toleranciji. Ako je neko tek započeo da obavlja neku dužnost ili je tek ovladao veštinom iz određene oblasti, tako da još uvek nije dorastao određenim zadacima, ne smeš ga previše forsirati. Moraš mu dodeljivati nešto lakše zadatke. Na taj će način ta osoba lakše ostvariti dobre rezultate u obavljanju svoje dužnosti. Upravo to znači biti tolerantan, strpljiv i principijelan. To je ono što normalna ljudskost treba da poseduje; to je ono što Bog zahteva od ljudi i što ljudi treba da primenjuju. Ako si u nekoj oblasti naročito vešt i ako si u njoj radio duže od ostalih, treba ti dodeljivati teže zadatke. Treba to da prihvatiš od Boga i da se povinuješ. Nemoj da budeš izbirljiv i nemoj stalno da negoduješ, govoreći: „Zašto je ovaj zadatak baš meni dodeljen? Drugima dodeljuju lagane poslove, a meni uvek one najteže. Da li to oni pokušavaju da mi zagorčaju život?“ „Pokušavaju da ti zagorčaju život“? Šta time hoćeš da kažeš? Poslovi se određuju svakome po meri; oni koji su sposobniji moraju više da rade. Ako si mnogo toga naučio i ako ti je Bog više dao, onda i treba da poneseš teže breme – ne zato da bi ti život bio teži, nego zato što ti takvi poslovi savršeno pristaju. To je tvoja dužnost, te stoga nemoj biti previše izbirljiv, nemoj odbijati poslove i ne pokušavaj da se izvlačiš. Zašto misliš da je neki posao težak? Činjenica je da ćeš, ako se svojski potrudiš, biti sasvim dorastao tom poslu. Tvoje mišljenje da se radi o teškom zadatku, da se poslovi dodeljuju pristrasno i da tebi dodeljuju samo one najteže – to je naprosto izliv tvoje iskvarene naravi. To je odbijanje dužnosti, a ne njeno prihvatanje od Boga. To nije sprovođenje istine u delo. Ako svoju dužnost izvršavaš izbirljivo, tako što obavljaš samo one lake i jednostavne poslove, samo poslove zbog kojih ćeš se dopasti drugima, ti onda imaš iskvarenu sotonsku narav. To što ne možeš da prihvatiš svoju dužnost i da se potčiniš, dokaz je da si ti i dalje buntovnički nastrojen prema Bogu, da Mu se opireš, odbijaš Ga i izbegavaš. Tvoja je narav iskvarena. A šta treba da učiniš kad spoznaš da ti je narav iskvarena? Ako ti se čini da je poslove koji su dodeljeni drugima lako obaviti, a da ćeš oko onih koji su tebi povereni morati dugo da se mučiš i da uložiš mnogo truda u istraživanje, pa si zbog toga nesrećan, da li se s pravom tako osećaš? Naravno da ne. Šta ti je, dakle, činiti kad ti se učini da to nije u redu? Ako se tome usprotiviš i kažeš: „Prilikom svake raspodele, meni uvek zapadnu teški, prljavi i zahtevni poslovi, dok drugi dobijaju sve one lagane, jednostavne i atraktivne zadatke. Je l’ to oni misle da sa mnom mogu da otiru pod? Ovakva raspodela posla uopšte nije fer!“ – silno grešiš ako tako razmišljaš. Bez obzira na to da li u raspodeli posla ima ikakvih odstupanja i da li je takva raspodela razumna ili nije, treba da se zapitaš šta je ono što Bog pomno analizira. Ono što On pomno analizira je srce čovekovo. On posmatra da li taj čovek svim srcem poslušan, može li da ponese nešto od bremena Božjeg i da li on Boga voli. Ako se meri prema Božjim zahtevima, tvoja su opravdanja nevažeća, ti svoju dužnost ne obavljaš u skladu sa standardima i nedostaje ti istina-stvarnost. Uopšte nisi poslušan i žališ se kad god treba da obaviš neke iole zahtevnije i prljavije poslove. O kakvom se problemu ovde radi? Pre svega, mentalitet ti je pogrešan. Šta to znači? To znači da imaš pogrešan stav prema svojoj dužnosti. Ako stalno misliš samo na svoj ponos i vlastite interese, a pritom se nimalo ne obazireš na Božju volju i uopšte nisi poslušan, to onda nije ispravan stav sa kojim bi trebalo da pristupaš dužnosti koja ti je poverena. Kad bi se iskreno davao za Boga i kad bi Ga svim srcem voleo, kako bi se odnosio prema poslovima koji su prljavi, zahtevni i teški? Tvoj bi mentalitet bio drugačiji: birao bi samo one najteže poslove i tražio bi da ti pleća opterete najtežim bremenom. Uzimao bi sve one poslove koje drugi nisu voljni da obave i izvršavao bi ih isključivo zarad ljubavi prema Bogu i zato da bi Mu udovoljavao. Pritom bi čak bio ispunjen radošću i ni zbog čega se ne bi ni na trenutak požalio. Upravo pri obavljanju prljavih, zahtevnih i teških poslova čovek pokazuje svoje pravo lice. Po čemu se ti razlikuješ od ljudi koji na sebe preuzimaju samo lagane i atraktivne poslove? Nisi mnogo bolji od njih. Zar nije tako? Stvari moraš tako da posmatraš. Prema tome, čovek svoje pravo lice najbolje razotkriva načinom na koji obavlja svoju dužnost. Pojedini ljudi uglavnom pričaju sjajne stvari, tvrdeći kako su spremni da vole Boga i da Mu se pokoravaju, ali čim naiđu na neku poteškoću prilikom obavljanja svoje dužnosti, puna su im usta pritužbi i negativnih reči. Očigledno je da se ovde radi o licemerima. Kad se neko ko iskreno voli istinu, pri obavljanju svoje dužnosti suoči s nekom poteškoćom, on će se pomoliti Bogu i potražiti istinu, nastavljajući pritom da pošteno obavlja svoju dužnost, makar mu ona i ne bila prikladno dodeljena. Neće se tužakati čak ni ako mu je dodeljen težak, prljav ili naporan posao, nego će bogoposlušnim srcem taj posao i svoju dužnost ispravno obavljati. Takvi ljudi u ogromnoj meri uživaju u svom poslu, a Bog u tome nalazi utehu. Takve osobe kod Boga nailaze na odobravanje. S druge strane, neko ko se unervozi i postaje razdražljiv čim se suči s nekim prljavim, teškim i zahtevnim poslom, i uz to ne dopušta da ga iko kritikuje, nije osoba koja sebe iskreno daje za Boga. Takva osoba može samo da bude razotkrivena i izgnana. Kada se, u normalnim situacijama, i sami nađete u nekom od takvih stanja, možete li da sagledate svu ozbiljnost ovog problema? (Donekle.) Ako taj problem možete donekle da sagledate, možete li onda i da ga preokrenete u svoju korist, te tako povećate svoju snagu, svoju veru i vlastiti rast? Treba, dakle, da preokreneš taj svoj stav. Najpre treba ovako da rezonuješ: „Ovakav stav je pogrešan. Zar nije tačno da pri obavljanju svoje dužnosti biram samo poslove koji mi se sviđaju? To nije poslušnost. Trebalo bi da svoju dužnost obavljam srećno, svojevoljno i sa zadovoljstvom. Zašto sam nesrećan i zašto sam uznemiren? Vrlo dobro znam šta mi je dužnost i znam da je to ono što treba da radim – zašto se, jednostavno, ne prepustim tome? Moram stupiti pred Boga i pomoliti se, i moram duboko u srcu spoznati ove izlive moje iskvarene naravi.“ A zatim, dok to budeš radio, treba ovako da se pomoliš: „Bože, navikao sam da budem samovoljan – ne želim nikoga da slušam. Stav mi je pogrešan i ja uopšte nisam poslušan. Molim Te da me dovedeš u red i učiniš me poslušnim. Ne želim da budem uznemiren. Ne želim više da se bunim protiv Tebe. Molim Te, pokreni me i učini me sposobnim da dobro obavljam svoju dužnost. Ne želim da živim za Sotonu; želim da svoj život posvetim istini i da je primenjujem.“ Kad se budeš ovako pomolio, tvoje će se unutrašnje stanje popraviti, a kad ti se stanje popravi moći ćeš da se potčiniš. Pomislićeš: „To zapravo i nije neki veliki problem. Naprosto se radi o tome da radim više onda kad drugi rade manje, da se ne zabavljam i ne dangubim kad i oni. Bog je na moja pleća položio dodatno, teško breme; time je On iskazao svoje poštovanje i naklonost prema meni, a to je ujedno i dokaz da to teško breme mogu da ponesem. Bog je tako dobar prema meni i stoga treba da budem poslušan.“ I tvoj će se stav promeniti, a da ti nećeš biti ni svestan toga. Kada si prvi put prihvatio svoju dužnost, stav ti je bio loš. Nisi mogao da se povinuješ, ali si smogao snage da svoj loš stav brzo preokreneš i da brzo prihvatiš da te Bog detaljno analizira i dovede u red. Bio si u stanju da odmah poslušno stupiš pred Boga, da prihvatiš istinu i da počneš da je sprovodiš u delo, sve dotle dok konačno nisi uspeo da od Boga u potpunosti primiš svoju dužnost i da je svim srcem izvršiš. Za sve to vreme, u tebi se vodila bitka. A ta bitka je zapravo predstavljala proces tvog preobraženja i prihvatanja istine. Ljudima bi bilo nemoguće da se svojevoljno, rado i bespogovorno potčine svemu što ih zadesi. Kad bi mogli, to bi značilo da im narav nije nimalo iskvarena, pa ne bi ni bilo potrebe da Bog izražava istinu kako bi ih spasao. Ljudima na um padaju svakakve ideje; stavovi su im pogrešni; njihova su stanja pogrešna i negativna. Sve su to realni problemi – oni zaista postoje. Međutim, kad sva ta negativna i štetna stanja, negativne emocije i iskvarene naravi preuzmu vlast i kontrolu nad tvojim ponašanjem, tvojim mislima i tvojim stavovima, tada će sve ono što radiš, način primene i izbor puta kojim ćeš krenuti, zavisiti od tvog stava prema istini. Možeš ti biti emotivan i možeš se nalaziti u negativnom ili buntovničkom stanju, ali ako se te stvari budu javile dok obavljaš svoju dužnost, veoma lako ćeš ih preokrenuti, zato što si stupio pred Boga, što si razumeo istinu, što tragaš za Bogom, zato što se pokoravaš istini i što je prihvataš. Nakon toga, nećeš više imati problema u pogledu dobrog obavljanja svoje dužnosti i moći ćeš da savladaš iskvarenu sotonsku narav koja te je držala u šaci i upravljala tobom. Na kraju ćeš sa uspehom obaviti svoju dužnosti, ispuniti Božji poziv i osigurati istinu i život. Proces ispunjenja vlastite dužnosti i zadobijanja istine ujedno je i proces promene vlastite naravi. A upravo tokom obavljanja svoje dužnosti, ljudi od Svetog Duha primaju prosvećenje i prosvetljenje, shvataju istinu i ulaze u stvarnost. Isto tako, upravo u situacijama kad se, tokom obavljanja svojih dužnosti, suoče s poteškoćama, ljudi često dolaze Bogu da se mole, da tragaju i da razaznaju Njegovu volju u pogledu njihovog spasenja, kako bi svoje dužnosti i dalje mogli normalno da obavljaju. Nadalje, isključivo tokom obavljanja svojih dužnosti ljudi bivaju dovođeni u red od strane Boga, žive po smernicama Duha Svetog, postepeno uče da rade u skladu sa istina-načelima i svoju dužnost počinju da vrše na zadovoljavajući način. To je zato što istina preuzima kontrolu i vlast nad tvojim srcem.

Ma s kakvim problemom da se suoče pri obavljanju svoje dužnosti, pojedini ljudi ne tragaju za istinom, već uvek postupaju u skladu s vlastitim zamislima, predstavama, maštarijama i željama. Oni stalno udovoljavaju svojim sebičnim željama, a njihovim postupcima uvek upravlja njihova vlastita iskvarena narav. Pritom oni, na prvi pogled, sve vreme obavljaju svoje dužnosti, ali budući da nikada nisu prihvatili istinu i da su nesposobni da rade u skladu sa istina-načelima, oni naposletku ne uspevaju da zadobiju istinu i život, te postaju služitelji dostojni tog naziva. Na šta se ti ljudi oslanjaju dok obavljaju svoju dužnost? Oni se ne oslanjaju ni na istinu ni na Boga. Taj delić istine koji razumeju nije preuzeo suverenitet u njihovim srcima; stoga se oni, pri obavljanju svojih dužnosti, oslanjaju na vlastitu darovitost i talente, na svekoliko znanje koje su odnekud prikupili, kao i na snagu svoje volje i svoje dobre namere. Budući da je tako, da li će oni svoje dužnosti moći da obavljaju prema nekom iole prihvatljivom standardu? Kad se ljudi, dok se uče vršenju svoje dužnosti, oslanjaju na vlastitu prirodnost, na svoje predstave i maštarije, te na svoju stručnost, oni tada, iako na prvi pogled obavljaju svoju dužnost i ne čine nikakvo zlo, zapravo ne sprovode istinu u delo i ne čine ništa što bi Bogu bilo ugodno. Tu, takođe, postoji još jedan problem koji se ne sme zanemariti: ako se, dok izvršavaš svoju dužnost, tvoje predstave, maštarije i lične želje uopšte ne menjaju i nikad ne prepuštaju svoje mesto istini, te ako tvoja dela i postupci nikada nisu u skladu sa istina-načelima, kakav će biti konačan ishod svega toga? Nećeš imati život-ulazak i postaćeš služitelj, te tako ispuniti reči Gospoda Isusa: „Mnogi će mi govoriti u onaj dan: ’Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?’ Onda ću im ja reći: ’Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!’“ (Matej 7:22-23). Zašto Bog ove ljude, koji se svojski trude i koji služe, naziva zlotvorima? U jednu stvar možemo biti sigurni, a to je da se kod ovih ljudi, bez obzira na dužnost koju vrše i posao koji obavljaju, svi njihovi motivi, podsticaji, namere i zamisli rađaju isključivo iz njihovih sebičnih želja, i da je sve što rade u celosti usmereno ka zaštiti njihovih vlastitih interesa i izgleda, te zaštiti njihovog ponosa, taštine i statusa. Apsolutno sve je usredsređeno na takva razmatranja i proračune, a u njihovim srcima nema istine, oni se Boga na boje i ne pokoravaju Mu se iskreno – u tome leži srž ovog problema. Šta je za vas, danas, ono najvažnije za čim treba da tragate? Morate u svemu tragati za istinom i svoju dužnost obavljati pravilno, u skladu s Božjom voljom i onim što Bog od vas zahteva. Ako tako postupate, Bog će vas pohvaliti. Od čega se, dakle, konkretno sastoji vršenje dužnosti u skladu s Božjim zahtevima? U svemu što radite, morate naučiti da se molite Bogu, morate preispitivati vlastite namere i vlastite misli, kako biste ustanovili da li su vaše namere i misli usaglašene sa istinom; ako nisu, treba da ih odbacite, te da nakon toga postupate u skladu sa istina-načelima i prihvatite Božji nadzor. Na taj način ćete biti sigurni da istinu sprovodite u delo. Ukoliko imate vlastite namere i ciljeve, i pritom ste svesni da oni krše istinu i u suprotnosti su s Božjom voljom, ali se, uprkos tome, ne molite Bogu i rešenje ne nalazite u traganju za istinom, onda ste u opasnosti da počinite neko zlo i da uradite nešto što je protivno Bogu. Ako ste jedanput ili dvaput počinili neko zlodelo i zbog toga se pokajali, još uvek se možete nadati spasenju. Ako pak nastavite da činite zlo, vi ste onda počinitelj svakojakih zlodela. Ako ni nakon toga niste u stanju da se pokajete, onda ste u velikoj ste nevolji: Bog će vas odbaciti u stranu ili vas napustiti, što znači da ste u opasnosti da budete izgnani; ljudi koji čine svakojaka zlodela zasigurno će biti kažnjeni i izgnani.