Odlomak 42

Ključ za postizanje promene naravi jeste u spoznaji sopstvene prirode i to se mora desiti u skladu sa razotkrivanjem koje dolazi od Boga. Samo se u Božjoj reči može spoznati sopstvena gnusna priroda; samo tako se u sopstvenoj prirodi mogu prepoznati razni Sotonini otrovi, mogu shvatiti sopstvena glupost i neznanje i prepoznati slabi i negativni elementi sopstvene prirode. Pošto se isti u potpunosti spoznaju i pošto budeš u stanju da stvarno zamrziš sebe i pobuniš se protiv tela, da dosledno sprovodiš Božju reč i stremiš ka istini u obavljanju svojih dužnosti, da promeniš svoju narav i postaneš osoba koja istinski voli Boga, to znači da si zakoračio na Petrov put. Bez Božje blagodati i bez prosvećenja i usmeravanja Svetog Duha, bilo bi teško hodati tim putem, jer ljudi ne poseduju istinu i ne mogu sami sebi da se usprotive. Da bi hodao Petrovim putem usavršavanja moraš pre svega da poseduješ odlučnost, da imaš veru i da se uzdaš u Boga. Povrh toga, moraš da se pokoriš delovanju Svetoga Duha. U svemu tome, čovek ne može bez Božjih reči. To su ključni aspekti i nijedan se ne sme prekršiti. Kada prolazi kroz neko iskustvo, čoveku je veoma teško da sebe spozna; uzaludno je to i pokušavati bez delovanja Svetog Duha. Da bi se hodalo Petrovim putem, nužno je usredsrediti se na samospoznaju i preobražaj sopstvene naravi. Pavlov put nije bio put potrage za životom ili sticanja znanja o samom sebi. Pavle je bio posebno usredsređen na izvršavanje posla i na njegov uticaj i zamah. Motivacija mu je bila u tome da zadobije Božje blagoslove za svoj rad i patnju i da dobije nagrade od Boga. Ta motivacija bila je pogrešna. Pavle nije bio usredsređen na život, niti je pridavao ikakvu važnost promeni naravi, je bio posvećen jedino nagradama. Pošto je imao pogrešne ciljeve, i put kojim je išao bio je, naravno, pogrešan. Uzrok tome bila je njegova nadmena i umišljena narav. Potpuno je jasno da Petar nije posedovao ni malo istine, niti je imao savesti ili razuma. Spasavajući i menjajući ljude, Bog prvenstveno menja njihovu narav. Svrha Njegovih reči je da u ljudima ostvari ishod promenjene naravi i sposobnost za poznavanje Boga, pokoravanje Bogu i obožavanje Boga na normalan način. To je svrha Božjih reči i Njegovog dela. Pavlov način potrage bio je u direktnoj suprotnosti i u sukobu sa Božjim namerama; ta potraga se odvijala u sasvim drugom pravcu. Petrov način potrage je bio potpuno u skladu sa Božjim namerama: on se usredsredio na život i na promene u svojoj naravi, što je upravo ishod koji Bog želi da Svojim delom postigne u ljudima. Prema tome, Petrov put je blagosloven i Bog ga odobrava. Pošto je Pavlov put u suprotnosti sa Božjim namerama, Bog ga mrzi i proklinje. Da bi išao Petrovim putem, čovek mora poznavati Božje namere. Ako posredstvom Njegovih reči čovek zaista može da shvati Njegove namere – a to znači da razume šta Bog želi da napravi od čoveka i, konačno, kakav ishod On želi da postigne – čovek jedino u tom slučaju može tačno da zna kojim putem treba da ide. Ako Petrov put ne razumeš u potpunosti, već samo želiš da njime koračaš, na taj put nećeš moći ni da kročiš. Drugim rečima, možda su ti poznate brojne doktrine, ali na kraju nećeš uspeti da uđeš u stvarnost. Iako možda postigneš neki površan ulazak, nećeš moći da postigneš nikakav pravi rezultat.

U današnje vreme, većina ljudi danas tek površno poznaje sebe. Uopšte ne uspevaju da jasno spoznaju stvari koje su deo njihove prirode. Poznaju tek nekoliko iskvarenih stanja koja razotkrivaju, stvari koje će verovatno uraditi ili nekoliko sopstvenih nedostataka, usled čega smatraju da poznaju sebe. Povrh toga, ukoliko se pridržavaju nekolicine propisa, ne prave greške u određenim oblastima i pođe im za rukom da ne učine određene prestupe, tada smatraju da poseduju stvarnost u svojoj veri u Boga i pretpostavljaju da će biti spaseni. Reč je o čistoj ljudskoj uobrazilji. Budeš li se pridržavao tih stvari, hoćeš li stvarno uspeti da se uzdržiš od svakog prestupa? Hoćeš li postići istinsku promenu naravi? Hoćeš li zaista proživeti u ljudskom obličju? Zar na taj način stvarno možeš da udovoljiš Bogu? Naravno da ne. Vera u Boga funkcioniše samo kada čovek ima visoke standarde i kad je zadobio istinu i postigao određenu promenu u sopstvenoj život-naravi. Ovo prvo zahteva posvećenost samospoznaji. Ako je nečije znanje o samom sebi previše plitko, ta osoba neće uspeti da reši probleme i život-narav joj se naprosto neće promeniti. Sebe je potrebno poznavati na dubljem nivou, što znači spoznati sopstvenu prirodu: koji elementi čine tu prirodu, kako su nastali i odakle potiču. Povrh toga, možeš li zaista da omrzneš te stvari? Da li si video sopstvenu odvratnu dušu i rđavu prirodu? Ako si zaista u stanju da uvidiš istinu o samom sebi, onda ćeš zamrzeti sebe. Kada budeš zamrzeo sebe, a zatim primenjivao Božju reč, moći ćeš da se pobuniš protiv tela i imaćeš snagu da bez poteškoća istinu sprovodiš u delo. Zašto se mnogi povode za svojim telesnim željama? Zato što smatraju da su sasvim dobri, da su njihovi postupci ispravni i opravdani, da su bez ikakvih mana, pa čak i da su potpuno u pravu. Samim tim, u stanju su da postupaju uz pretpostavku da je pravda na njihovoj strani. Nakon što shvati kakva mu je prava priroda – ružna, odvratna i žalosna – čovek više neće biti u toj meri gord, neće biti toliko nadmen i sobom neće biti zadovoljan kao ranije. Takav čovek razmišlja: „Moram da budem iskren i realan dok primenjujem Božju reč. U suprotnom, neću ispuniti merilo postavljeno za čoveka i biće me stid da živim u Božjem prisustvu”. Čovek tada shvati koliko je mali i potpuno beznačajan. U tom trenutku čoveku postaje lako da sprovodi istinu i postaće tek nešto od onoga što bi čovek trebalo da bude. Tek nakon što zaista zamrze sami sebe, ljudi mogu da se pobune protiv tela. Ako sebe ne zamrze, neće moći da se pobune protiv tela. Nije jednostavno sebe zaista mrzeti. Čovek u sebi mora da otkrije nekoliko stvari: prvo, mora da spozna sopstvenu prirodu; i drugo, mora sebe da vidi kao nikakvog i jadnog, kao sasvim sitnog i beznačajnog, te da uvidi da ima bednu i prljavu dušu. Kada čovek u potpunosti shvati kakav je zaista i taj rezultat bude postignut, čovek tada stvarno uspeva da stekne znanje o sebi i može se reći da je postigao istinsku samospoznaju. Samo u tom slučaju čovek može istinski da zamrzi sebe, do te mere da samog sebe proklinje i da duboko u sebi zaista oseti Sotoninu iskvarenost zbog koje više ne liči na ljudsko biće. Zatim će, jednog dana, kada mu smrt zakuca na vrata, takav čovek pomisliti: „Ovo je pravedna Božja kazna. Bog je zaista pravedan, stvarno bi trebalo da umrem!” U tom času čovek se neće požaliti i nipošto neće kriviti Boga, već će naprosto osetiti koliko je bedan i jadan, koliko je prljav i iskvaren, da zaslužuje da od Boga bude uklonjen i uništen, da duši poput njegove nije mesto na zemlji. Takav čovek se, dakle, neće žaliti na Boga, neće Mu se opirati, a još manje će Ga izdati. Ako čovek ne poznaje sebe, i ipak smatra da je prilično dobra osoba, nakon što mu smrt zakuca na vrata, on će pomisliti: „Požrtvovano sam verovao, baš sam se trudio u svojoj potrazi! Toliko sam dao, toliko sam patio, a sada bog od mene traži da umrem. Ne znam gde je božja pravednost. Zašto traži od mene da umrem? Ako sam ja taj koji treba da umre, ko će u tom slučaju biti spasen? Zar to neće biti kraj ljudskog roda?” Pre svega, ta osoba ima predstave o Bogu. Drugo, ta osoba prigovara i ničim ne pokazuje svoju pokornost. Baš poput Pavla: Kada je trebalo da umre, sebe nije poznavao, a kada je Božja kazna bila blizu, bilo je već prekasno.

Odlomak 43

Iako se na okupljanjima često u zajedništvu razgovara o istini, detaljno se analiziraju ljudske iskvarene naravi, razgovara se o samospoznaji i diskutuje se o različitim stanjima i ponašanjima ljudi, još uvek je mnogo onih koji nisu spoznali svoju sopstvenu iskvarenu narav. Neki ljudi samo priznaju da imaju iskvarenu narav, ali je ne spoznaju kad je otkriju. Neki imaju moć shvatanja i, kad čitaju Božje reči, oni priznaju da su Božje reči istina i da je praktično to što On govori. Međutim, kad ih neke stvari zadese, njihovo razumevanje postaje površno. Oni nastavljaju da veruju da im je još uvek dobro, da su i dalje dobre osobe; iako veruju da imaju pomalo iskvarenu narav, oni sebe i dalje svrstavaju u dobre ljude. Oni ne poznaju prirodu svoje iskvarene naravi niti znaju do kakvih će posledica ona dovesti. Da li je to istinska spoznaja sebe? Nakon nekoliko godina vere u Boga, kroz čitanje Njegovih reči, slušanje propovedi i zajedništvo, kao i kroz orezivanje, većina ljudi je konačno jasno uvidela da njihova ljudskost nije dobra, da zaista imaju iskvarenu narav i da mogu da rade stvari koje krše istinu i protive se Bogu. Međutim, mnogi ljudi ne prepoznaju to istinski; oni samo na rečima priznaju da su đavoli, da su Sotone i da treba da budu prokleti. Da li je ovaj način razumevanja praktičan ili nije? Da li je to nešto što dolazi iz srca? Da li je to nešto što je rečeno iz iskrene mržnje prema sebi? Na primer, postojao je starešina ili delatnik koji je otpušten jer nije obavljao stvaran posao, a da bi svima pokazao svoje „kajanje”, napisao je ovakvo pokajničko pismo: „Izneverio sam Boga i dužan sam Mu. Nisam vredan Njegovog spasenja niti Njegove mukotrpne brige i napora. Ja sam demon, ja sam Sotona, moja ljudskost je loša. Treba da budem proklet, treba da odem u pakao i da tamo stradam!” U tom pismu pokajanja, sa svakom rečenicom, on poriče i osuđuje sebe izgovarajući reči koje nevernik nikad ne bi rekao. Iako priznaje da je demon i Sotona, da li je ijedna od tih reči istinita? (Nije. On ne pominje koje je iskvarenosti otkrio, koje je loše stvari uradio niti koje je štete naneo radu crkve.) Ni jedna rečenica ne objašnjava trenutnu situaciju niti ono što mu je u srcu; sve su to samo prazne reči. Da li je to istinito razumevanje? (Nije.) Ako to nije istinito razumevanje, da li oni onda priznaju da su iskvareni? (Ne.) Hajde onda im to definišemo: takva osoba ne priznaje svoju iskvarenost. Napisala je pismo pokajanja i, spolja posmatrano, čini se da je spoznala sebe i priznala svoju iskvarenost. Od tog trenutka, trebalo bi da posmatraš kako se ta osoba ponaša u svakodnevnom životu i da li se njeno stvarno ponašanje „iza kulisa” promenilo; tek tada možeš da doneseš tačan zaključak. Na osnovu kakvog ponašanja možemo da vidimo da oni istinski priznaju svoju iskvarenu narav i da su sebe istinski spoznali? (Nakon što osoba istinski spozna sebe, nastupiće stvarne promene.) To je tačno. Bog gleda da li postoji stvarna promena u nekoj osobi. Ako neko napiše pismo pokajanja, čini se da ima istinsko razumevanje i reči mu zvuče iskreno, da li to znači da se ta osoba istinski pokajala? Da li to dokazuje da se takva osoba istinski pokajala? Ne, moramo posmatrati da li u njoj postoji istinska promena – to je najbitniji aspekt. Ali, kad takvi ljudi budu otupšteni, oni se često pravdaju i brane pred braćom i sestrama, što je jasan pokazatelj da još uvek nisu priznali svoju iskvarenost i da nisu sebe istinski razumeli. Njihov otpor, samoodbrana i pravdanje „iza kulisa” potvrdilo je ovu tvrdnju. Osim toga, kad Višnji raščlanjuje njihove postupke i kad kaže da su antihristi, lažne vođe i neko ko ne obavlja praktično delo, kako oni reaguju na to što ih Višnji razotkriva? Oni nalaze razloge, brane se i pravdaju, objašnjavajući te stvari svuda, ne priznajući da ne obavljaju praktično delo, da nemaju kov, da ne razumeju istinu i da su lažne vođe. Kakva to narav stoji u pozadini ovakvog nepriznavanja i samoodbrane? Ovo je neka vrsta nepopustljive i nadmene naravi, naravi koja oseća odbojnost prema istini. U svom pismu pokajanja, takvi ljudi kažu da su đavoli i Sotone, na nisu vredni Boga i da duguju Bogu, kao i da im ljudskost nije dobra. Ali odmah nakon tog priznanja, vraćaju se na staro. Šta se to ovde događa? (Njihovo priznanje nije istinito.) Koja je njihova istinska strana? Koji je njihov istinski rast? (Odbrana i pravdanje sebe.) Njihovo pravdanje i samoodbrana „iza kulisa”, njihovo objašnjavanje sebe svuda – to je njihova istinska strana. Zar to ne dokazuje da oni ne priznaju da ne mogu da obavljaju praktično delo i da nemaju istina-stvarnost? Oni to uopšte ne priznaju. Ako čak ni to ne priznaju, da li su onda istinski spoznali sebe? Ako nisu spoznali sebe, zar onda njihovo predstavljanje sebe kao đavola i Sotone ne navodi ljude na pogrešan put? Onda je laž sve ono što kažu o samospoznaji; sve je to obmana. Oni ne priznaju da ne mogu da obavljaju posao i da im ljudskost nije dobra. Zašto onda i dalje koriste ove reči samoosude? To je nedokučivo. Ako nisu spoznali sebe, zašto se i dalje pretvaraju da jesu? Zato što žele da prevare ljude. Činjenice koje imamo pred sobom već su dokazale da su licemeri. Priznaju li oni onda da imaju iskvarenu narav? (Ne priznaju oni to.) Oni odbijaju to da priznaju, pa idu i dalje i pronalaze razna opravdanja i razloge da dokažu da to što su uradili nije pogrešno. Oni veruju da je ispravno sve što urade i da Višnji to neće osuditi niti raščlaniti. Oni mogu da prihvate da budu otpušteni, ali ne i da se prema njima neko nepravedno ophodi zbog tih stvari. Bez obzira na razlog njihovog otpuštanja, oni mogu da se pokore tome i da to prihvate; ali, kada budu otpušteni zbog tih nekih konkretnih stvari koje su uradili, oni ne mogu to da prihvate i da se pokore. Nije li upravo to uzrok njihovim pravdanjima i samoodbrani? Takva osoba za sebe govori da je đavo i Sotona, kaže da treba da bude prokleta i poslata u pakao i neprestano ponavlja te slogane dok nastavlja da se raspravlja i pravda – da li je onda istinski spoznala sebe? (Nije.) Takve osobe neprestano uzvikuju da su đavoli i Sotone, a ne priznaju svoja nedela. Da li priznaju da imaju iskvarene naravi? (Ne.) Zašto se kaže da to ne priznaju? Svi oni priznaju da su đavoli i Sotone, pa zašto onda ne priznaju da imaju iskvarene naravi? Koja je posledica ozbiljnija – priznanje da neko ima iskvarenu narav ili priznanje da je neko đavo i Sotona? Zapravo, oni u svojim srcima razumeju da priznavanje da su Sotone i đavoli može da zavara druge, da time postižu dobar ishod i da im ljudi neće ništa učiniti. Međutim, ako priznaju svoja nedela, ili to da nemaju ljudskosti, ljudi će ih se kloniti i mrzeće ih. Stoga oni biraju slogan kao za poster kako bi svakog naveli na pogrešan put i kako bi objasnili stvari. Zašto uzvikuju takve krilatice i slogane? Šta je svrha toga? (Tako će ljudi videti koliko su oni spoznali sebe.) S jedne strane, oni se razmeću svojom duhovnošću. S druge strane, razmišljaju ovako: „Svi za sebe kažu da su đavoli i Sotone. Ako ja kažem da sam đavo i Sotona, neću morati da snosim nikakve posledice i čak mogu da steknem svačije odobravanje. Zašto to ne bih učinio?” Zar nije to ta zamisao? Zar ovakva spoznaja sebe nije prilično lažljiva? (Da, ona navodi na pogrešan put.) To je, po svojoj prirodi, navođenje na pogrešan put i varanje, i time se odlikuju verske varalice! Šta kažu verske varalice? „Svi smo mi grešnici; svi smo mi zgrešili!” Oni ne kažu u kom smislu su loši niti navode detalje loših stvari koje su učinili. Oni takođe kažu: „Svi smo mi grešnici i moramo da se pokajemo. Pogledajte koliko je dragocene krvi gospod Isus prolio za nas!” Kakav cilj oni žele da postignu ovim rečima? Žele da sebe predstave kao duhovne. Prave se važni i navode druge da imaju visoko mišljenje o njima kako bi postigli svoj cilj da osvoje srca i misli drugih. Da li ti ljudi koji tvrde da priznaju da su đavoli i Sotone takođe žele da postignu ovaj cilj? Zar nije to i njihova namera? Na prvi pogled, čini se da su oni spoznali sebe i naizgled su ljudi koji su se istinski pokajali, proglašavajući sebe đavolima i Sotonama, decom pakla i onima koji zaslužuju smrt. Koliko su iskrene njihove reči! Ali, iako su ozbiljni u svom govoru, jesu li ozbiljni i u onome što zapravo rade kad ih drugi ne vide? Uopšte nisu. Oni primenjuju dvoličan pristup: s jedne strane, oni javno priznaju da su đavoli i Sotone, ali s druge strane idu unaokolo, brane se i pravdavaju, objašnjavajući da nisu učinili ništa loše. Oni govore da se Višnji nepravedno ophodi prema njima, da Višnji nije svestan trenutne situacije i da su zbog toga oni pretrpeli velike nedaće i jad i platili visoku cenu, kao i da ne treba da budu tretirani na takav način. Oni to govore kako bi izazvali saosećanje, kako bi još više ljudi pogrešno verovalo da oni priznaju da su đavoli i Sotone i da su istinski spoznali sebe, da je Višnji bio nepravedan prema njima i da su otpušteni zbog trivijalne stvari. Oni žele da predstave da su spoznali sebe i da zaslužuju da budu vođe. A zapravo se žestoko brane i pravdaju sebe. Mogu li takvi ljudi koji su dobri u prerušavanju, u pravdanju sebe i u uzvikivanju duhovnih slogana zaista biti oni koji su spoznali sebe? (Ne mogu.) Njihova takozvana samospoznaja samo je pretvaranje, varanje ljudi i zavaravanje svih kako bi ostavili dobar utisak na druge. Oni pred Boga ne dolaze da se iskreno pokaju i da priznaju krivicu, ne prihvataju da ih Bog oreže, razotkrije, disciplinuje, pa čak ni da ih otpusti. Oni jednostavno nemaju takav stav.

Danas je iskustvo većine ljudi isuviše plitko, a njihova samospoznaja isuviše ograničena. Mnogi priznaju samo greške u svojim metodama i sopstvene mane, dok vrlo mali broj njih priznaje loš kov, izobličeno shvatanje, nedostatak duhovnog razumevanja i nedostatak ljudskosti. Još manje njih priznaje da Božje reči razotkrivanja predstavljaju apsolutne činjenice, da te reči razotkrivaju istinu njihove iskvarenosti ili da su Njegove reči u potpunosti tačne i nepogrešive. To je dokaz da ljudi i dalje nisu istinski spoznali sebe. To što ne priznaju da žive prema svojim sotonskim naravima i prema sotonskoj prirodi znači da nisu istinski spoznali sebe. Koje god iskvarene naravi da otkriju, oni ih ne priznaju. Oni ih pokrivaju i uvijaju, ne dozvoljavajući drugima da vide njihovu iskvarenost. Takvi ljudi su vrlo dobri u prerušavanju i licemerni su. Danas je većina ljudi okrenuta istini i njihovo stanje se donekle popravilo, ali oni i dalje nisu istinski spoznali sebe. Mnogi ljudi, kad naprave grešu, uporno se drže samo priznanja da nisu bili u pravu tog trenutka. Ako ih pitaš: „Šta si tačno pogrešio po pitanju ovoga? Koja si istina-načela prekršio? Koje iskvarene naravi si pokazao?”, oni bi odgovorili: „To nema nikakve veze sa iskvarenim naravima. To je bila samo trenutna greška; nisam promislio o tome i reagovao sam impulsivno. Nije mi to bila namera.” Njihovi nenamerni postupci i greške postali su štit i izgovor za iskvarene naravi koje su pokazali. Da li je to istinsko priznavanje iskvarenosti? Nije. Ako često nalaziš izgovore ili razloge za iskvarene naravi koje pokazuješ, onda ne možeš istinski da se suočiš sa svojim iskvarenim naravima, niti možeš da ih priznaš i razumeš. Na primer, neka osoba obavlja dobro svoje dužnosti neko vreme; stanje joj je stabilno, sve što radi ide glatko i bez zastoja, postiže neke pozitivne rezultate i dobija pohvale od drugih. Oseća da je dala veliki doprinos i da Bog treba da je nagradi. Kao rezultat toga, ona otkriva nadmenu i samopravednu iskvarenu narav – ona veruje da je bolja od drugih, odbija da sluša i nije u stanju da skladno sarađuje sa bilo kim. Nedugo zatim, ona pravi greške u obavljanju svojih dužnosti i braća i sestre je orezuju i razotkrivaju govoreći joj da je previše nadmena. Ona teško može da prihvati tu činjenicu i neprestano razmišlja o tome na ovaj način: „Ja nadmena? Mislim da nisam. Nisam se hvalila ničim, pa kako bih mogla da postanem nadmena?” Zaglavi se kod reči „nadmena” i ne može to da prevaziđe. Njena nesposobnost da prihvati tu reč pokazuje da nema razuma, da sebe uopšte nije spoznala i da ne priznaje svoju iskvarenu narav. Kad te nešto zadesi i pokažeš iskvarenu narav, ako te neko kritikuje ili te orezuje i kaže ti da si prekršio istina-načela, a ti samo priznaješ greške za tu konkretnu stvar, a nisi spreman da priznaš da je to posledica pokazane iskvarene naravi i spreman si da ispraviš samo tu grešku, ali ne i da prihvatiš činjenicu da si pokazao iskvarenu narav, onda nisi istinski spoznao sebe. Može li priznavanje greške predstavljati samospoznaju samu po sebi? Samospoznaja se odnosi na identifikovanje uzroka svojih grešaka i spoznaju vlastite iskvarene naravi. Ako priznaš da si uradio nešto loše i nakon toga se tvoje ponašanje promeni tako da ostavljaš utisak da više ne praviš istu grešku, ali da nisi odbacio svoju iskvarenu narav i da uzrok greške nije rešen, kakve bi onda bile posledice? Ti bi i dalje neizbežno otkrivao iskvarenu narav, ustajao protiv Boga i protivio Mu se. Ne smatraj da nekoliko promena u ponašanju znači i promenu tvoje naravi. Spoznaja sebe je stvar koja nema kraj; ako neko nije u stanju da spozna uzrok svoje iskvarene naravi, da shvati gde leži uzrok njegovog buntovništva i protivljenja Bogu, onda ne može da postigne promenu u svojoj naravi. To je ono što je teško u promeni vlastite naravi. Zašto mnogi ljudi koji veruju u Boga menjaju samo svoje ponašanje, a ne i svoju život-narav? Tu leži problem. Ako priznaš da ono što pokazuješ jeste iskvarena narav koja je dovela do toga da se ponašaš samovoljno, da donosiš proizvoljne odluke, da ne sarađuješ skladno sa drugima i da sebe stavljaš iznad drugih, a onda, pošto te stvari priznaš, priznaš dalje i da je njihov uzrok tvoja nadmena narav, koje će ti to koristi doneti? Tek tada ćeš istinski promisliti o tim stvarima i shvatiti da je iskvarena narav osnovni uzrok protivljenja Bogu i da je ona čelični dokaz da je Sotona iskvario čovečanstvo. Shvatićeš da neko ko ne odbaci tu iskvarenu narav neće biti vredan da se naziva ljudskim bićem i neće biti vredan da živi pred Bogom. Međutim, ako priznaš samo da si učinio nešto loše, koje će to posledice imati? Ti ćeš se samo fokusirati i truditi se da nađeš način kako da neke stvari radiš i kako da ih ispravljaš, fokusiraćeš se na to da radiš ono što se naizgled čini ispravnim i na to kako da sprečiš razotkrivanje svoje nadmene naravi. Postaćeš sve lažljiviji i metode koje koristiš da bi zavarao druge bivaće sve prepredenije. Pomislićeš: „Ovog puta sam napravio grešku i svi su to videli jer nisam bio oprezan. Sledeći put neću biti takav.” Posledično, iako se način na koji obavljaš stvari naizgled promenio i drugi ne mogu da uoče nikakve probleme, ti si ipak sakrio svoju iskvarenu narav. Šta si ti postao? Postao si lažljiviji i postao si licemeran. Ako se neko fokusira na nešto, potrudi se oko načina na koji govori i ponaša se tako da spolja niko ne može da uoči nikakav problem niti da mu nađe manu, već njegove postupke smatraju besprekornim, i ako taj neko nimalo ne promeni svoju iskvarenu narav, zar time ne postaje farisej? Iako licemerno ponašanje može da zavara ljude, može li ono da zavara Boga? Šta tačno znači težiti istini? Pre svega, to znači težiti promeni u svojoj naravi. Ako neko nikad ne spozna svoju iskvarenu narav, onda je nemoguće da dođe do promene u njegovoj naravi. U isto vreme, kad priznaju da imaju iskvarenu narav, takvi ljudi moraju da prihvate istinu, da promisle o tome šta su pogrešno uradili i u čemu nisu uspeli, a onda da potraže istinu da bi rešili probleme. Samo na taj način mogu postepeno da odbace svoju iskvarenu narav, da primenjuju istinu u obavljanju svojih dužnosti i da postupaju u skladu sa načelima. Ako tako rade, oni će ući u istina-stvarnost. Istini teže samo oni koji istinu traže i primenjuju je. Oni su ti koji mogu neprestano da ulažu napore u primenu istine, da postupaju u skladu sa načelima, da rezimiraju svoja iskustva i da nauče lekcije. Kad primenjuju istinu i uđu u stvarnost, kad imaju načela u svojim postupcima i kad prave manje grešaka, oni će postepeno postati dostojni toga da ih Bog koristi. Ako ta osoba nije neko ko teži istini, ma koliko se unosila u prazne priče o samospoznaji ili o tome kako sebe da okarakteriše kao đavola i Sotonu, ona ipak na kraju neće istinu sprovesti u delo. Koja je onda razlika između te dve osobe? Jedna priznaje svoju iskvarenu narav, traga za istina-načelima i praktično postupa u skladu sa istinom – to je put težnje istini. Druga ne priznaje da ima iskvarenu narav i ne prihvata činjenicu o svojoj iskvarenoj naravi, već se fokusira na način na koji obavlja stvari. Međutim, to je samo spolja viđena promena njihovog ponašanja, dok u njihovoj život-naravi nema promene, zbog čega je njihovo ponašanje još lažljivije. Da li je ono što ovi ljudi upražnjavaju u skladu sa istina-principima? Nije ni približno tome. Ni površinu nisu zagrebli. Ono što oni rade je prerušavanje, pretvaranje i varanje, a njihov cilj je da prevare Božji izabrani narod. Oni ne primenjuju istinu, već i dalje žele da ih svi hvale, da se svi s njima slažu i odobravaju im kako bi mogli da imaju status u crkvi. Zar to nije manifestacija prerušavanja i varanja? Oni se prerušavaju i prikrivaju sebe i fokusiraju se na to kako da steknu naklonost drugih. Postoje li ikakva istina-načela u ovakvom ponašanju? Uopšte ne postoje – sve je to u potpunosti zasnovano na predstavama ljudskog uma, na postupcima ljudi, filozofijama za ovozemaljsko ophođenje i to je i dalje život u skladu sa sotonskom naravi. Ovo pribegavanje licemerju pripada lažnoj duhovnosti; to je varanje ljudi i nedostatak čak i najmanje istina-stvarnosti.

Zašto se neki ljudi, koji ostavljaju utisak da svoje dužnosti obavljaju baš kao i drugi, odjednom niotkud pojave i sve šokiraju time što na kraju počine veliko zlodelo? Može li se takvo nešto desiti za samo dan-dva? Naravno da ne može. Ništa se ne dešava preko noći. Spolja posmatrano, oni ostavljaju utisak lepo vaspitanih, jednostavnih ljudi, i niko im ne može naći manu, ali na kraju, loše stvari koje oni rade mnogo su ekstremnije i više zapanjuju nego stvari koje drugi ljudi rade. Takve stvari rade takozvani „lepo vaspitani” ljudi. Znate li koja je zajednička karakteristika takvih ljudi? (Oni se naizgled lepo ponašaju i obično su prilično učtivi.) Ono što oni proživljavaju i njihova priroda-suština imaju dve jasne odlike – možete li da uočite te dve ključne stvari? (Oni ne vole istinu i ne priznaju da imaju iskvarenu narav. Kad govore o samospoznaji, oni se prerušavaju i ponašaju se licemerno.) Licemerno ponašanje je jedan aspekt toga. Pa kako onda možeš da otkriješ i potvrdiš da su ovi ljudi licemerni? Kako možeš da potvrdiš da je lepo ponašanje koje ovi ljudi proživljavaju zapravo pretvaranje? (Spolja posmatrano, oni lepo govore, ali u istinskim postupcima štite svoje interese i ne uzimaju u obzir interese Božje kuće.) To je specifično ispoljavanje licemernog ponašanja. Iako ovi licemerni ljudi lepo govore, oni zapravo varaju ljude i navode ih na pogrešan put. Osim toga, oni pokazuju svoj sebičluk i pokvarenost, štite isključivo sopstvene interese i ne uzimaju u obzir interese Božje kuće – oni žele da žive kao kurve, a očekuju spomenik svojoj čestitosti. Sve to predstavlja njihovu prirodu-suštinu, lišenu svake ljudskosti. Upravo sam pomenuo da njihova priroda-suština ima dve jasne odlike. Prva je da takvi ljudi često uzvikuju slogane i govore o doktrinama kao da su duboko duhovni, ali u suštini ne vole istinu ni najmanje, a bez ljubavi prema istini, za njih je nemoguće da je sprovedu u delo. Imajući to u vidu, zar ono što ste ranije pomenuli – da oni misle samo na vlastite interese – nije jedna od tih manifestacija? Zašto razmatraju samo svoje interese? Vole li oni istinu? (Ne vole oni istinu; oni vole samo interese.) Oni štite samo sopstvene interese i nimalo ih se ne tiču interesi Božje kuće i braće i sestara. Ne pokazuje li takvo ponašanje da čovek ni najmanje ne voli istinu? Neki ljudi kažu: „Ako ne vole istinu, zašto uvek drže besede o stvarima koje se tiču istine?” Kako biste to objasnili? (Oni to rade da bi druge impresionirali, a sebe pokrili i prerušili.) To je jedan aspekt. A da li, pored toga, oni zaista drže besede o istini? To uopšte nije istina; to su samo reči i doktrine. Ako je jasno da su to samo reči i doktrine, kako se onda mogu nazvati istinom? Samo bi budale mogle da izjednače reči i doktrine sa istinom. Đavoli su vrlo vešti u izgovaranju reči i doktrina koje ljude navode na pogrešan put, a ujedno žele da se pretvaraju da su ljudi koji imaju istinu kako bi time prevarili druge i Boga. Ma koliko uzvišene bile reči i doktrine koje ljudi izgovaraju, one nisu istina; istina su samo reči koje izgovara Bog. Kako bi se reči i doktrine koje ljudska bića izgovaraju mogle pomenuti u istom dahu kao i istina? To su dve različite stvari. Prvi aspekt je to što ovi ljudi nemaju apsolutno nikakvu ljubav prema istini. Da li je taj aspekt njihova priroda-suština? (Jeste.) Zašto kažemo da je to njihova priroda-suština, a ne samo privremeno otkrovenje ili ponašanje? Zato što se, kad pogledamo sva njihova otkrovenja i ponašanja, može zaključiti da je njihova ljudskost-suština takva da oni uopšte ne vole istinu. Na osnovu takvih njihovih različitih ponašanja, može se utvrditi da su oni ljudi koji ne vole istinu. To je prva odlika. Koja je druga odlika? Ti ljudi uopšte ne priznaju svoje iskvarene naravi. Šta to znači da ih uopšte ne priznaju? Ako se kaže da oni ne priznaju svoje iskvarene naravi, zašto onda oni uvek govore da su spoznali sebe? Ne samo da govore da su spoznali sebe, već i besramno pomažu drugim ljudima da spoznaju sebe. Oni često kažu da ne rade dovoljno, da duguju Bogu, da su đavoli i Sotone i da zaslužuju da budu prokleti. Kako se to može objasniti? (Kad govore o tome da su spoznali sebe, oni ne navode nikakav istinski sadržaj niti pojedinosti. Na primer, ne postoji praktičan sadržaj koji se tiče toga koje su iskvarenosti oni otkrili, koje pogrešne namere imaju u sebi, koje iskvarene naravi ih kontrolišu, koje su konkretne manifestacije koje imaju, kojoj priroda-suštini pripadaju i tako dalje. Oni samo nejasno izjavljuju da su đavoli i Sotone, bez izražavanja iskrenih osećanja i razumevanja.) (Jedan od rezultata istinskog poznavanja sebe jeste sposobnost da iskreno sami sebe omrznete. Takvi ljudi deklarativno priznaju svoju iskvarenost, ali u svojim srcima uopšte ne mrze sebe i ujedno nalaze svakakve razloge da se brane i pravdaju. U nekim slučajevima, oni se ne pravdaju pred drugima, ali u sebi ipak ne prihvataju i ne priznaju svoju iskvarenost. Oni uopšte nisu u stanju da prihvate istinu i uopšte se ne menjaju.) Oni ne priznaju svoju sopstvenu iskvarenost – kako se to može objasniti? (Kad ih nešto zadesi i kad budu razotkriveni, oni smatraju da nisu u stanju da urade tako nešto i ne priznaju da imaju takvu iskvarenu narav.) Takvi ljudi uvek govore o tome da su spoznali sebe, ali šta su tačno spoznali? Jesu li spoznali svoje ponašanje i ispoljavanja ili su spoznali svoje iskvarene naravi? Ili samo znaju koje stvari su uradili pogrešno? Postoji velika razlika između te dve vrste spoznaje. Neke spoznaje donose istinsko znanje, dok su druge površne i nedostaje im suština. Spoznaje nekih ljudi su još i pliće, pa oni samo znaju koje su stvari loše uradili ili priznaju stvari koje su uradili kršeći moral i zakon. To ih ne razlikuje od religioznih ljudi koji priznaju svoju krivicu Gospodu; to ne vodi istinskom kajanju. Postoje takođe neki ljudi koji samo izgovaraju doktrine kad govore o samospoznaji ili oponašaju ono što drugi govore o samospoznaji. To je još gori oblik prikrivanja i laganja. Zašto ovi ljudi istinski ne spoznaju sebe? Najvažniji razlog je taj što oni nikad ne prihvataju istinu, tako da su svi njihovi postupci i ponašanja zasnovani isključivo na onome što se njima dopada, na sopstvenoj sotonskoj filozofiji i na ličnim interesima, ambicijama i željama. Duboko u svojim srcima, oni ne vide svoje ambicije i želje kao iskvarene; ništa što njima treba nije iskvareno, pa zato oni rade šta žele, šta god im je volja. Kad o ovome prosuđuju polazeći od svojih postupaka, da li oni priznaju sopstvene iskvarenosti? (Ne priznaju ih.) Kako se ponašaju ljudi koji priznaju svoje iskvarenosti? Da li reaguju tako što traže istina-načela ili se jednostavno mole, razmišljaju i rade stvari onako kako to oni smisle u svojim umovima? Šta od toga oni poštuju? (Oni traže istina-načela.) Dakle, posmatrajući postupke ovih nabrojanih vrsta ljudi, očigledno je da oni uvek rade ono što žele. Oni veruju da su Božje reči namenjene drugima i da oni drugima prenose doktrine koje razumeju, što znači da navode druge da se se ponašaju u skladu s Božjim rečima, čime podrazumevaju sledeće: „svi vi pokazujete iskvarenosti, ali ja tražim istinu u svemu što radim i jedva da pokazujem ikakve iskvarenosti.” Jesu li to ljudi koji su istinski spoznali sebe? Oni se ne usuđuju da priznaju svoje iskvarene naravi; to je istina po tom pitanju. Oni veruju da plaćanje cene, uz malo više priče, podnošenje malo više patnje i čak napuštanje stvari i davanje sebe u potpunosti zarad ispunjenja svojih ambicija i želja – da sve to skupa jeste u skladu sa istinom i da je ispravno. Ako biste ih pitali: „Pošto su svi ljudi iskvareni, zar se ne bojiš da nisi u pravu s takvim razmišljanjem?”, oni bi rekli: „Ne, sve je u redu. Ne plašim se. Moje namere su ispravne.” Pogledajte kako oni svoje ambicije, želje i namere posmatraju kao nešto pozitivno. Da li ovakvi ljudi priznaju svoje iskvarene naravi? (Ne, ne priznaju ih.) Sa objektivne tačke gledišta, oni prosto ne priznaju svoje iskvarene naravi. Može li neko ko ne priznaje svoju iskvarenu narav istinski da se pokaje? (Ne, ne može.) Oni se nipošto neće pokajati; naprosto neće. Imaju li oni istinsku pokornosti? (Nemaju.) Toga imaju još manje. Oni čak ni ne znaju šta je istina, pa kako onda mogu da se pokore? Jedino čemu se oni pokoravaju jesu njihove ambicije i želje. Oni u potpunosti žive život tako što sve preduzimaju vođeni svojim željama i tako što govore, ponašaju se i biraju svoj put isključivo na osnovu sopstvene volje, nikad ne tražeći istinu. Neki ljudi kažu: „Oni nikad ne traže istinu, pa zašto onda slušaju propovedi?” Slušanje propovedi ne znači obavezno da su oni u stanju da traže istinu; to je samo jedan aspekt verovanja u Boga. Kad ne bi slušali propovedi i kad ne bi prisustvovali okupljanjima, zar ne bi onda bili razotkriveni? Dakle, kroz ovaj postupak moraju da prođu, ali slušanje propovedi ne znači da su oni neko ko prihvata istinu ili priznaje svoju iskvarenost; ne može se doneti takav zaključak. Priznavanje vlastite iskvarenosti nije lako, i ono teško pada ljudima koji ne vole istinu.

Upravo smo pomenuli da ljudi koji nisu spoznali sebe imaju dve jasno izražene odlike: jedna je da oni u osnovi ne vole istinu, a druga da ne priznaju da imaju iskvarene naravi. Dakle, koliko ste daleko od samospoznaje? (Trenutno, mi još uvek ne poznajemo sebe i nismo dostigli tačku da mrzimo sebe.) Mnogo ste daleko od toga. Samospoznaja pre svega znači spoznaju svoje iskvarene naravi, svojih izbora, i svojih pogrešnih gledišta i ponašanja. To je ključno, dok su drugi aspekti samospoznaje sekundarni. Istinu možeš istinski da prihvatiš i da dođeš do istinskog kajanja kad priznaš da imaš iskvarenu narav, da imaš sve vrste ljudske priroda-suštine i otkrovenja iskvarenosti koje je Bog izneo na videlo i kad možeš konkretno da ih pobrojiš i da priznaš da sve te konkretne činjenice, ponašanja i otkrovenja nisu u skladu sa istinom, da su sve protiv Boga i da ih je On sve prezreo. Danas, kad ljudi tvrde da prihvataju istinu, oni je samo priznaju u doktrini i donekle menjaju svoje ponašanje. Ali, nakon toga, oni i dalje žive vođeni sotonskim iskvarenim naravima i u skladu sa Sotoninom filozofijom; oni se uopšte ne menjaju. Promene u ponašanju ne predstavljaju promene u naravi. Da bi se transformisala nečija narav, taj neko mora da spozna svoju priroda-suštinu i svoju iskvarenu narav – to je prvi korak. Neko ko priznaje samo su mu neki postupci problematični, da nije dobra osoba ili da je đavo i Sotona i dalje je daleko od spoznaje svoje priroda-suštine i od transformisanja svoje naravi.

Odlomak 44

Ako sebe žele da razumeju, ljudi moraju razumeti svoju iskvarenu narav i dokučiti svoja prava stanja. Najvažniji aspekt razumevanja sopstvenog stanja jeste u tome da se dokuče sopstvene misli i ideje. U svakom vremenskom periodu, ljudske misli i ideje bile su pod kontrolom jedne važne stvari. Ako možete da dokučite sopstvene misli i ideje, moći ćete da dokučite šta se nalazi u njihovoj pozadini. Ljudi ne mogu da kontrolišu svoje misli i ideje. Međutim, moraš da znaš odakle te misli i ideje dolaze, kakvi su motivi u njihovoj pozadini, kako ove misli i ideje nastaju, šta ih kontroliše i kakva im je priroda. Nakon što se čovekova narav promeni, misli, ideje, gledišta i ciljevi kojima ta osoba stremi, a koje stvara onaj deo koji se promenio, biće znatno drugačiji nego što su bili ranije – u suštini, oni će se približavati istini i biće u skladu sa istinom. One stvari koje se u ljudima nisu promenile, odnosno, njihove stare misli, ideje i gledišta, uključujući stvari koje se ljudima dopadaju i kojima streme, sve su krajnje prljave, pogane i odvratne. Nakon što shvati istinu, čovek je u stanju ove stvari da razazna i da ih jasno uvidi; prema tome, ove stvari će moći da napusti i da se protiv njih pobuni. Ovakvi ljudi su se sasvim sigurno na izvestan način promenili. Oni mogu da prihvate istinu, da istinu sprovode u delo i da uđu u određene istina-stvarnosti. Ljudi koji ne razumeju istinu ne mogu jasno da uvide ove iskvarene ili negativne stvari, niti da ih razaznaju; oni stoga ne mogu da ih napuste, a kamoli da se protiv njih pobune. Šta je uzrok ove različitosti? Kako to da su svi oni vernici, s tim da neki mogu da razaznaju negativne i nečiste stvari i napuste ih, dok drugi ove stvari ne mogu jasno da uvide, niti da se od njih oslobode? To je direktno povezano sa činjenicom da li takva osoba voli istinu i da li ka njoj stremi. Nakon što u izvesnom vremenskom periodu oni koji streme ka istini jedu i piju Božje reči i u izvesnom vremenskom periodu slušaju propovedi, oni će moći da shvate istinu i da određene stvari jasno uvide; ostvarili su napredak u svom životu. Nasuprot tome, iako u podjednakoj meri prisustvuju skupovima, čitaju Bože reči i slušaju propovedi, oni koji ne vole istinu neće moći da shvate istinu i, ma koliko godina da su vernici, neće postići život-ulazak. Ovi ljudi su podbacili jer nisu stremili ka istini. Ma koliko godina da veruju u Boga, oni koji ne streme ka istini ne mogu da shvate istinu. Nakon što se suoče sa određenom situacijom, oni ne mogu jasno da je sagledaju, gotovo kao da su iz religioznog sveta. Iz svojih godina vere nisu ništa dobili. Koliko istine sada razumete? Koje stvari možete jasno da uvidite? Možete li da razaznate negativne stvari i ljude? Nisi načisto šta predstavlja vera u Boga, niti u koga zapravo veruješ. Ne možeš jasno da razaznaš ideje i namere koje imaš u svom svakodnevnom životu, nisi sasvim svestan puta kojim kao vernik u Boga treba da ideš i nije ti jasno kako istinu treba da sprovodiš u delo kad izvršavaš stvari ili obavljaš svoju dužnost. Ovo su ljudi koji nemaju nikakav život-ulazak. Jedino na osnovu potpunog shvatanja istine i znanja o tome kako da istinu sprovodiš u delo, možeš da razaznaš različite vrste ljudi, da jasno sagledaš različite situacije, da stvari obavljaš u skladu sa istinom, možeš da ispuniš Božje zahteve i sve se više približavaš Božjim namerama. Rezultate ćeš postići jedino stremljenjem na ovaj način.

Odlomak 45

U čoveku se često javljaju određena negativna stanja. Neka od njih na ljude mogu da utiču ili da ih sputavaju. Postoje stanja koja čoveka mogu čak navesti da skrene sa istinitog puta i krene u pogrešnom pravcu. Čemu ljudi teže, na šta obraćaju pažnju i kojim putem biraju da krenu – sve to je povezano sa njihovim unutrašnjim stanjima. Da li će ljudi biti slabi ili snažni još je neposrednije povezano sa njihovim unutrašnjim stanjima. Na primer, mnogi ljudi u današnje vreme pridaju poseban značaj danu Božjem. Svima je ova želja zajednička: čeznu da dan Božji dođe što pre kako bi mogli da se izvuku iz ove patnje, iz ovih bolesti, ovog proganjanja i drugih vrsta bola. Ljudi misle da će, kad dan Božji stigne, biti oslobođeni bola koji sada trpe, da više nikada neće podnositi nedaće i da će uživati u blagoslovima. Ako neko ko je u ovakvom stanju teži tome da razume Boga ili stremi ka istini, njegov će životni napredak biti veoma ograničen. Kada doživi bilo kakav neuspeh ili ga zadesi neka neprijatnost, tada na videlo izlaze sva slabost, negativnost i buntovništvo koji su prisutni u njemu. Prema tome, ako je nečije stanje nenormalno ili pogrešno, u tom slučaju će i cilj njegove potrage takođe biti pogrešan i svakako nečist. Stremite ulasku iz ovih pogrešnih stanja, a ipak smatrate da u svojoj potrazi dobro postupate, da stvari obavljate u skladu sa Božjim zahtevima i da praktično delujete u skladu sa istinom. Ne verujete da ste išli protiv Božjih želja, niti da ste odstupili od Njegovih namera. Možda se tako osećaš, ali kada ti neki neprijatan događaj ili okruženje izazovu patnju, dotaknu tvoje slabe tačke i stvari koje duboko u svom srcu voliš i kojima stremiš, postaćeš negativan, tvoje nade i snovi će se raspršiti i, naravno, postaćeš slab. Dakle, tvoje tadašnje stanje određuje hoćeš li biti snažan ili slab. Ovoga časa postoje mnogi ljudi koji se osećaju prilično snažnim, koji osećaju da su stekli određeni rast i da imaju više vere nego što su je imali ranije. Smatraju da su krenuli pravim putem vere u Boga, te da im nisu potrebni drugi ljudi da ih na tom putu vuku ili guraju. Zašto onda postaju negativni ili slabi kada se suoče sa određenim okruženjima ili kad naiđu na poteškoće? Zašto se onda žale i na kraju odustaju od svoje vere? To pokazuje da u svakome postoje određena negativna i nenormalna stanja. Određenih nečistoća u čoveku nije se lako osloboditi. Čak i ako si osoba koja stremi ka istini, ne možeš ih u potpunosti napustiti. To se mora učiniti na osnovu obelodanjivanja Božje reči. Nakon što razmisle o svojim stanjima i shvate ih, ljudi moraju da ih uporede sa Božjom reči i da razreše svoje iskvarene naravi. Tek tada će se njihova stanja postepeno menjati. Nakon što pročitaju Božje reči i spoznaju svoja stanja, ljudi ne mogu istoga časa da ih preobrate. Pod uslovom da ljudi često čitaju Božje reči, da jasno uviđaju svoja stanja, mole se Bogu i streme ka istini, kad ponovo pokažu iskvarenost ili kad u budućnosti dospeju u nenormalno stanje, oni će to moći da prepoznaju, moći će da se mole Bogu i da korišćenjem istine reše problem, a njihovo pogrešno stanje se može preokrenuti i mogu postepeno da se menjaju. Tako će moći da se oslobode nečistoća i onih stvari koje treba napustiti među svim onim što ljudi gaje u sebi. Da bi se postigli rezultati, ljudi moraju imati određeno iskustvo.

Od početka svoje vere u Boga, mnogi ljudi na osnovu svojih predstava i uobrazilja tragaju za blagoslovima i posledično postaju negativni i slabi kada se suoče sa stvarima koje nisu u skladu sa njihovim predstavama. U Boga počinju da sumnjaju, pa čak iznose predstave ili pogrešna shvatanja o Njemu. Ako niko sa njima u zajedništvu ne razgovara o istini, neće moći da budu postojani, pa u svakom trenutku mogu da izdaju Boga. Navešću vam jedan primer. Pretpostavimo da je u svojoj veri u Boga neka osoba oduvek gajila predstave i uobrazilje. S obzirom na to da se odrekla svoje porodice i da izvršava svoju dužnost, ta osoba veruje da će je Bog zaštititi i blagosloviti, da će paziti na život njene porodice i da je to ono što Bog treba da čini. A onda se jednoga dana toj osobi dogodi nešto što nije želela – ona se razboli. Porodica domaćin ne pruža toliku udobnost kao sopstveni dom i moguće je da se o njoj ne staraju baš najbolje. Ta osoba to ne može da podnese i u dugom periodu je negativna i utučena. Osim toga, ona ne stremi ka istini, a istinu čak ni ne priznaje. To znači da u ljudima postoje određena stanja i, ako njihovu pogrešnost ne prepoznaju, ne primete je i ne osete, premda i dalje mogu posedovati strast i velike težnje, u nekom trenutku će se suočiti sa okolnošću koja će otkriti njihovo pravo unutrašnje stanje, navodeći ih da posrnu i podbace. Upravo do toga dolazi kad niste u stanju da o sebi razmišljate niti da sebe spoznate. Takvi su svi oni koji ne razumeju istinu; nikada se ne zna kada će oni posrnuti i podbaciti, kada će biti negativni i slabi, niti kada bi mogli da izdaju Boga. Pogledajte sa kolikom opasnošću se moraju suočiti oni koji ne razumeju istinu! Ipak, razumevanje istine nije jednostavno. Biće potrebno mnogo vremena pre nego što vam se napokon ukaže tračak svetlosti, pre nego što steknete delić istinskog znanja i shvatite komadić istine. Ako su tvoje namere ozbiljno ukaljane i ne mogu da se razreše, one će u svakom trenutku ugasiti tu neznatnu svetlost tvog razumevanja, pa će čak i nagrizati onaj delić vere koju imaš, a to je svakako veoma opasno. Ovoga časa glavni problem je u tome što svi ljudi u svom srcu imaju određene predstave i uobrazilje o Bogu, ali ih ne priznaju sve dok one ne budu razotkrivene; unutra su skrivene i nikad se ne zna u kom će se trenutku ili pod kojim okolnostima ispoljiti i dovesti do toga da ljudi posrnu. Iako svi ljudi streme dobrim stvarima, žele da budu dobri vernici i da dođu do istine, njihove su namere previše ukaljane i imaju previše predstava i uobrazilja koje ih u velikoj meri sprečavaju da streme ka istini i zadobiju život-ulazak. Želeli bi da učine ove stvari, ali to ne mogu. Na primer, kad su podvrgnuti orezivanju, ljudima je teško da se pokore; kad su izloženi ispitivanju ili oplemenjivanju, oni žele da se sa Bogom raspravljaju. Kad god se razbole ili se suoče sa nesrećom, žale se zbog toga što ih Bog ne štiti. Kako bi ovakvi ljudi mogli da iskuse Božje delo? Ne dosežu ni onaj minimum, a to je da imaju srce pokorno Bogu, pa kako onda mogu doći do istine? Neki ljudi postaju negativni i kad im obična sitnica ne polazi za rukom; posrću zato što ih drugi osuđuju i Boga izdaju kada budu uhapšeni. Istina je da čovek nikad ne zna šta mu donosi budućnost, hoće li to biti sreća ili propast. Svako u sebi ima nešto čemu teži i što želi da dobije; ima stvari koje mu se dopadaju. Stremljenje za onim što joj se dopada moglo bi toj osobi doneti nesreću, međutim, ona to ne oseća, i dalje verujući u ispravnost stvari kojima teži i koje joj se dopadaju, kao i da u tim stvarima nema ničeg lošeg. Ipak, dođe li dan u kome se suočava sa nesrećom, pa joj budu oduzete stvari kojima stremi i koje joj se dopadaju, ona će postati negativna i slaba, i neće moći da se uspravi. Neće znati šta se dogodilo, žaliće se na Boga da je nepravedan i prema Bogu će ispoljiti izdajničko srce. Ako ljudi sebe ne poznaju, oni neće znati svoju slabu tačku, niti trenutak u kome će najlakše posrnuti ili podbaciti. A to je zaista žalosno. Zato i kažemo da ako čovek ne poznaje sebe, on u svakom trenutku može posrnuti ili podbaciti i time izazvati sopstveni kraj.

Mnogi ljudi su govorili: „Razumem sve elemente istine, ali naprosto ne mogu da ih sprovedem u delo.” Ovim se razotkriva osnovni uzrok zbog koga ljudi istinu ne sprovode u delo. Kakvi to ljudi razumeju istinu, a ipak ne mogu da je sprovedu u delo? Naravno, samo ljudi koji osećaju odbojnost prema istini i koji je ne podnose, istinu ne mogu da sprovode u delo, a razlog tome je u njihovoj prirodi. Čak i ako ne razumeju istinu, ljudi koji vole istinu će postupati na osnovu svoje savesti i neće činiti zlo. Ako čovekova priroda oseća odbojnost prema istini, onda on istinu nikada neće moći da sprovodi u delo. Ljudi koji osećaju odbojnost prema istini u Boga veruju samo da bi dobili blagoslove, a ne da bi stremili ka istini i dobili spasenje. Čak i ako obavljaju svoje dužnosti, to ne čine da bi došli do istine, već isključivo zato da bi dobili blagoslove. Na primer, neki ljudi koje progone i koji ne mogu da se vrate kući, u svom srcu razmišljaju: „Progone me i ne mogu da se vratim kući zbog svoje vere u Boga. Jednoga dana Bog će mi podariti bolji dom; Bog neće dozvoliti da se uzalud mučim” ili „Gde god da se nalazim, Bog će me nahraniti i neće dozvoliti da se zaputim ćorsokakom. Ako bi dozvolio da idem slepom ulicom, onda On ne bi bio pravi Bog. Bog to ne bi učinio”. Zar ovakve stvari ne postoje u čoveku? Postoje i neki koji ovako razmišljaju: „Odrekao sam se svoje porodice da bih se dao za Boga i Bog ne treba da me preda u ruke onih koji su na vlasti; sa takvim zanosom sam stremio da Bog treba da me zaštiti i blagoslovi. Toliko čeznemo da dan Božji dođe, pa bi dan Božji trebalo da dođe što pre. Bog treba da ispuni čovekove želje.” Mnogi ljudi ovako razmišljaju – zar ovo nije čovekova prekomerna želja? Ljudi su Bogu oduvek postavljali prevelike zahteve, u sebi stalno misleći: „Odrekli smo se svojih porodica da bismo obavljali svoje dužnosti, tako da Bog treba da nas blagoslovi. Postupali smo u skladu sa Božjim zahtevima, pa Bog treba da nas nagradi.” Mnogi ljudi koji veruju u Boga u svom srcu gaje takve misli. Gledaju druge ljude kako ostavljaju svoje porodice i svega se odriču kako bi se bez napora davali za Boga, misleći: „Ima već dugo kako su napustili svoje porodice, kako im dom ne nedostaje? Kako izlaze na kraj s tim? Kako ja ne mogu da izađem na kraj s tim? Kako ja ne mogu da napustim svoju porodicu, muža (ili ženu) i decu? Kako to da je Bog prema njima milostiv, a prema meni nije? Zašto mi Sveti Duh ne podari blagodat ili ne boravi u meni?” Kakvo je ovo stanje? Ljudima nedostaje toliko razuma; istinu ne sprovode u delo, a zatim se na Boga žale i ne rade ono što bi trebalo da rade. Ljudi treba da izaberu put stremljenja ka istini, ali oni osećaju odbojnost prema istini, žude za telesnim zadovoljstvima i uvek traže da dobiju blagoslove i da uživaju u blagodati, prigovarajući sve vreme kako su Božji zahtevi prema čoveku preterani. Od Boga uporno traže da prema njima bude milostiv i da im podari još blagodati, kao i da im dozvoli da osete telesno zadovoljstvo – jesu li to ljudi koji iskreno veruju u Boga? Evo kako oni razmišljaju: „Odrekao sam se porodice da bih obavljao svoju dužnost i toliko sam propatio. Bog prema meni treba da bude milostiv, kako mi ne bi nedostajao dom i kako bih bio rešen da se svega odreknem. Treba da mi podari snagu, pa onda neću postati negativan i slab. Drugi ljudi su tako snažni, Bog treba i mene da ojača.” Ove reči koje ljudi izgovaraju potpuno su lišene razuma i vere. Sve su one izgovorene zato što ljudski preveliki zahtevi nisu ispunjeni, zbog čega su ljudi nezadovoljni Bogom. Sve su to stvari koje otkrivaju iz svog srca i u potpunosti predstavljaju ljudsku prirodu. Ove stvari postoje u ljudima i, ako se ne odbace, ljude mogu navesti da se bilo kada i bilo gde žale na Boga i pogrešno Ga razumeju. Ljudi će biti skloni da hule na Boga i bilo kada i bilo gde mogu napustiti istiniti put. To je sasvim prirodno. Da li sada jasno uviđate ovaj problem? Ljudi moraju poznavati stvari koje otkriva njihova priroda. Reč je o veoma ozbiljnoj stvari kojoj treba pažljivo pristupiti, jer se dotiče pitanja mogu li ljudi biti postojani u svom svedočenju, kao i pitanja da li u svojoj veri u Boga ljudi mogu dobiti spasenje. Kad je reč o ljudima koji razumeju nešto malo istine, ako uvide da otkrivaju ove stvari i ako, nakon što ustanove ovaj problem, mogu da ga ispitaju i izbace na površinu, u tom slučaju će moći i da ga reše. Ako ne uviđaju da otkrivaju ove stvari, ne postoji način da reše ovaj problem i mogu samo da čekaju na obelodanjivanje Božje ili na otkrovenje činjenica. Ljudi koji ne vole istinu ne pridaju važnost ispitivanju sebe samih. Uvek smatraju da je to beznačajna stvar i sebi povlađuju razmišljajući na sledeći način: „I svi drugi su poput mene – ništa strašno ako malo prigovaram. Bog će to oprostiti i neće upamtiti.” Ljudi ne znaju kako da razmišljaju o sebi niti kako da traženjem istine razreše probleme, nijednu od ovih stvari ne mogu praktično da sprovedu. Svi oni su smeteni i posebno lenji, skloni su prepuštanju fantazijama i od njih su zavisni. Oni čeznu: „Jednoga dana Bog će u nama sprovesti temeljnu promenu i više nećemo biti ovako lenji, postaćemo sasvim sveti i ugledaćemo se na moć Božju.” Ovo je potpuna maštarija i krajnje je nerealno. Ako, nakon što je čuo tolike propovedi, čovek može da izgovori ovakvu predstavu i uobrazilju, onda on nema znanje o Božjem delu i, sve do danas, još uvek nije jasno uvideo kako Bog spasava ljude. Ovakvi ljudi su neverovatne neznalice. Zašto kuća Božja uvek u zajedništvu govori o samospoznaji i spoznavanju Božje naravi? Ovo je ključno za svaku osobu. Ako zaista jasno možeš da uvidiš kako Bog spasava ljude, onda treba da se usredsrediš na samospoznaju i treba redovno da razmišljaš o sebi – jedino tada ćeš imati pravi život-ulazak. Kad shvatiš da otkrivaš iskvarenost, hoćeš li moći da tražiš istinu? Hoćeš li moći da se moliš Bogu i da se pobuniš protiv tela? Ovo je preduslov za sprovođenje istine u delo i ključni korak. Ako, u svemu što ti se dešava i u svemu što činiš, možeš da budeš svestan načina praktičnog postupanja koji je u skladu sa istinom, biće ti lako da istinu sprovodiš u delo i imaćeš život-ulazak. Ako nisi u stanju da sebe spoznaš, kako ti onda život može napredovati? Ma koliko da si negativan i slab, ako o sebi ne razmišljaš i sebe ne spoznaješ niti se Bogu moliš, onda to samo dokazuje da ne voliš istinu, da nisi osoba koja stremi ka istini i da nikada nećeš moći da dođeš do istine.

Neki ljudi su ranije ovako razmišljali: „Čeznemo za munjevitim padom velike crvene aždaje i nadamo se da će dan Božji doći ubrzo. Zar ovo nisu legitimni zahtevi? Zar čežnja da dan Božji dođe brzo nije isto što i čežnja da se Bogu što pre donese slava?” Oni tajno iznalaze neke milozvučne načine da ovo izraze, dok se ovim stvarima zapravo nadaju samo za sebe. Za čim bi čeznuli, da to ne čine zbog sebe samih? Ljudi čeznu jedino za tim da se što pre oslobode svog jadnog okruženja i ovog bolnog sveta. Postoje neki ljudi koji naročito vide obećanja koja su ranije data prvorođenim sinovima Božjim i za tim osećaju neutaživu žeđ. Kad god pročitaju te reči, kao da, gledajući u fatamorganu, gase sopstvenu žeđ. Čovek se u potpunosti još uvek nije odrekao sebičnih želja, pa bez obzira na to kako stremiš ka istini, tom stremljenju će uvek nedostajati entuzijazma. Mnogi ljudi koji ne streme ka istini uvek čeznu za dolaskom dana Božjeg kako bi mogli da se reše svoje patnje i da uživaju u blagoslovima carstva nebeskog. Ako taj dan ne stiže, oni izgaraju od bola i neki od njih uzvikuju: „Kad će stići dan Božji? Nisam se još uvek venčao, više ne mogu da čekam! Svojim roditeljima moram da iskažem odanost, više ne mogu da izdržim! A treba i decu da dobijem da o meni mogu da se brinu kad ostarim! Dan Božji treba da požuri i stigne što pre! Pomolimo se za to svi zajedno!” Kako oni ljudi koji streme ka istini mogu da slede put sve do sada, a da se nimalo ne požale? Zar nisu vođeni rečju Božjom i nemaju podršku reči Božje? U ljudima je toliko nečistoća, pa je li uopšte izvodljivo da ne prihvate oplemenjivanje? Kako bez patnje mogu da se promene? Bez i najmanjeg dodatnog prigovora, ljudi se u izvesnoj meri moraju oplemeniti i dozvoliti Bogu da ih orkestira – tada će u potpunosti biti promenjeni.

Odlomak 46

U iskvarenom čovečanstvu, priroda-suština je ista kod svih ljudi osim kod reinkarniranih demona ili onih zaposednutih zlim duhovima. Neki ljudi vole da stalno proučavaju kakve duhove nose u sebi različiti tipovi ljudi, ali to nije realno; fokusiranje na to može lako dovesti do devijacija. Neki ljudi stalno osećaju da nešto nije u redu sa njihovim duhom jer su iskusili neke natprirodne pojave, dok drugi misle da njihov duh ima problem jer nikada ne mogu da se promene. U stvari, bez obzira na to da li postoji neki problem sa duhom ili ne, ljudska priroda je ista – opire se Bogu i izdaje Ga. I stepen iskvarenosti ljudi uglavnom je isti, kao što su im zajedničke i karakteristike u prirodi. Neki ljudi uvek sumnjaju da nešto nije u redu sa njihovim duhom, pa se pitaju: „Kako sam mogao da uradim tako nešto? Nikada ne bih pomislio da bih mogao to uraditi! Da li nešto nije u redu sa mojim duhom?” Čak sumnjaju da su izabrani od Boga i kao rezultat toga postaju sve negativniji. Neki ljudi shvataju stvari čisto i, bez obzira na to šta su uradili, fokusiraju se samo na traženje istine i na razmišljanje o sebi u skladu sa Božjim rečima: „Kako sam to mogao da uradim? Kakvu sam narav otkrio? Koja priroda to kontroliše? Kako da se ponašam u skladu sa istinom?” Razmišljajući o sebi na takav način, lako je razumeti istinu i pronaći put primene, kao i postići samospoznaju. Svako ima drugačije metode i puteve samoispitivanja; neki se fokusiraju na traganje za istinom i na spoznaju sebe, dok se drugi uvek fokusiraju na nejasne i nerealne stvari, zbog čega je teško napredovati, a lako zaglaviti se u negativnosti. Ti sada moraš ovo da shvatiš: bez obzira na to kakav je tvoj duh, ono što je stvar duha niko ne može ni da vidi ni da dodirne, a preteranim obraćanjem pažnje može da stane na put toj stvari. Ključna stvar na koju se treba usredsrediti jeste priroda-suština čovečanstva, koja je povezana sa razaznavanjem ljudi, a ako možete da razaznate priroda-suštinu ljudi, onda možete i same ljude. Jasno videti koje stvari postoje u nečijoj priroda-suštini, koje se iskvarene naravi mogu razotkriti i koji aspekti istine su potrebni da bi se oni rešili – to je ono najvažnije na šta treba da se usredsredite kada verujete u Boga. Jedino kada na taj način doživimo Božje delo, možemo zadobiti istinu i očistiti svoju iskvarenu narav. Ali, kako spoznati sebe? Kako spoznati vlastitu prirodu? Čovek može sagledati kakva je njegova priroda-suština na osnovu naravi koje otkriva svojim postupcima, tako da je ključ spoznaje samog sebe u spoznavanju sopstvene iskvarene naravi. Samo putem te spoznaje, čovek će biti u stanju da razume svoju priroda-suštinu, a jasno sagledati svoju iskvarenu narav znači temeljno razumeti sebe. Spoznaja sebe je ozbiljan zadatak, i ključ spasenja leži u tome koliko čovek poznaje sebe. Tek kada neko zaista spozna sebe, može se istinski pokajati, lako prihvatiti istinu i zakoračiti na put spasenja. Nemoguće je da oni koji nisu spoznali sebe prihvate istinu, a još manje da se istinski pokaju. Stoga je ključna stvar razumeti sopstvenu iskvarenu narav. Ni u kom slučaju nemojte težiti lažnoj duhovnosti; stalnim fokusiranjem na to kakav je nečiji duh lako se zastrani i lako se drugi povrede ili navedu na stranputicu. Realno je da se ljudi usredsrede na samospoznaju, na razumevanje svoje iskvarene naravi i na jasno sagledavanje čovekove priroda-suštine, a sve će to biti od koristi pri rešavanju problema iskvarene naravi i pomoći će ljudima da teže ka istini i dostignu Božje spasenje.

Priroda-suština čovečanstva, nakon što ga je iskvario Sotona, u osnovi je ista, sa tek neznatnim razlikama. Razlog je u tome što svi potiču od istog pretka, što žive u istom svetu i iskusili su istu iskvarenost. Svima su zajedničke iste stvari. Pa ipak, neki ljudi su u stanju da u određenom okruženju rade jednu vrstu stvari, dok drugi rade neku drugu vrstu stvari u drugačijem okruženju; neki ljudi su donekle kulturni i obrazovani, dok su drugi nekulturni i neobrazovani; neki ljudi imaju jedan pogled na stvari, drugi imaju drugačiji pogled na stvari; jedni žive u jednom, a drugi u drugom društvenom okruženju i imaju različite nasleđene običaje i životne navike. Međutim, suština stvari koje se otkrivaju u čovekovoj prirodi ostaje ista. Dakle, nema potrebe da stalno brineš o tome kakav duh poseduješ niti da stalno brineš o tome da li je to zao duh. To je nešto što čovek ne može da dosegne; to može da zna samo Bog, a čoveku ne bi bilo od koristi da to zna čak i kad bi mogao. Nema koristi od neprestane detaljne analize ili razmatranja nečijeg duha; to je nešto što rade ljudi koji su u najvećoj meri smeteni i neuki. Kada učiniš nešto loše ili na neki način nešto prekršiš, nemoj sumnjati u sebe, govoreći: „Je li nešto nije u redu s mojim duhom? Da li je to delo zlog duha? Kako sam mogao učiniti nešto tako smešno?” Bez obzira na to šta radiš, trebalo bi da koren problema tražiš u svojoj prirodi i da tragaš za istinama u koje bi ljudi trebalo da uđu. Ako ispitaš svoj duh, ostaćeš praznih ruku – čak i ako dođeš do saznanja kakav duh imaš u sebi, još uvek nećeš moći da spoznaš vlastitu prirodu niti ćeš moći da rešiš svoje probleme. Zato neki ljudi stalno govore o svom duhu kao da su izuzetno duhovni ili profesionalni, a zapravo su još veći amateri i tupani. Neki ljudi govore naročito duhovno, misleći da su reči koje izgovaraju veoma dubokoumne i da ih obični ljudi neće razumeti. Oni kažu: „Ključno je da ispitamo kakav je naš duh. Ako nemamo ljudske duhove, onda ne možemo biti spašeni uprkos svojoj veri u Boga. Ne smemo da dopustimo da Bog razvije odbojnost prema nama.” Neki ljudi bivaju zatrovani i navedeni na stranputicu time što čuju, duboko osećaju da su te reči razumne, pa počnu da ispituju kakav duh imaju. Pošto naročitu pažnju obraćaju na svoj duh, postaju neurotični, ispituju svoj duh u svemu što rade i na kraju otkriju problem: „Zašto se protivim istini u svemu što radim? Zašto nemam ni trunke ljudskosti ni razuma? Mora da sam zao duh.” Zapravo, s lošom prirodom i bez istine, kako čovek može da učini bilo šta što je u skladu s istinom? Bez obzira na to koliko su dobri njihovi postupci, oni još uvek ne sprovode istinu u delo i još uvek su neprijateljski raspoloženi prema Bogu. Čovekova priroda je loša, nju je Sotona iskvario i obradio. Zato ti ljudi jednostavno nemaju ljudsko obličje, do krajnosti se bune protiv Boga i opiru mu se, a toliko su daleko od Boga da nikako ne mogu učiniti ništa što je u skladu s Božjim namerama. Ne postoji ništa unutar čovekove urođene prirode što je u skladu s Bogom. To je sve očigledno.

Neki ljudi su uvek preterano osetljivi i pridaju veliku važnost pitanjima da li imaju duhovno razumevanje ili kakvom duhu pripadaju, ostavljajući po strani pitanje razumevanja svoje prirode. To je kao kad od drveta ne vidite šumu. Nije li glupavo zgrabiti ono što je iluzorno, a zanemariti ono što je stvarno? Tokom ovih godina proučavanja, jesi li temeljno razumeo stvari duha ili stvari duše? Jesi li video kakav je tvoj duh? Ako duboko u svojoj duši ne kopaš po stvarima priroda-suštine, već umesto toga uvek proučavaš svoj duh, hoće li tvoje proučavanje dati bilo kakve rezultate? Nije li to kao da slepac upali sveću i protraći vosak? Ostavljaš po strani svoje stvarne poteškoće i ne razmišljaš o tome kako se one mogu rešiti, uvek koristiš krive metode i uvek razmišljaš o tome kakav duh imaš. Može li to rešiti ikakav problem? Ako veruješ u Boga, ali ne težiš istini i nikada se ne baviš poštenim radom, već uvek proučavaš svoj duh, onda si najglupavija osoba. Istinski inteligentni ljudi imaju sledeći stav: „Bez obzira na to šta Bog čini ili kako se ophodi prema meni, bez obzira na to koliko sam duboko iskvaren ili kakva je moja ljudskost, biću nepokolebljiv u svojoj odluci da težim ka istini i da tragam za spoznajom Boga.” Samo spoznajom Boga čovek može razrešiti svoju iskvarenu narav i ispuniti svoju dužnost da udovolji Božjim namerama; to je pravac za ljudski život, to je ono čijem bi postizanju ljudi trebalo da teže i to je jedan jedini put do spasenja. E, sad, stvarno je upravo stremljenje ka istini, poznavanje vlastite iskvarene prirode, razumevanje istine kako bi se odbacila iskvarena narav, i sposobnost valjanog obavljanja svoje dužnosti na Božje zadovoljstvo. Ući u istina-stvarnost i živeti kao iskrena osoba – to je ono što je stvarno. Stvarno je upravo voleti Boga, pokoriti se Bogu i svedočiti za Boga. To su rezultati koje Bog želi. Beskorisno je istraživati stvari koje se ne mogu ni dodirnuti ni videti. One nemaju nikakve veze s onim što je stvarno, a takođe nemaju nikakve veze ni sa učincima Božjeg dela. Pošto ti sada postojiš u fizičkom telu, moraš težiti da razumeš istinu, da dobro obavljaš svoju dužnost, da budeš poštena osoba i da promeniš svoju narav. Sve su to stvari koje većina ljudi može postići.

Neki ljudi očigledno imaju delo zlih duhova i mogli bi da budu zaposednuti njima. Može li se takav neko spasiti verom u Boga? To je teško reći i zavisi od toga da li se ponašaju razumno i da li su normalnog mentalnog stanja. Najvažnije je da li oni mogu da shvate istinu i da je sprovedu u delo. Ako ne mogu da ispune taj kriterijum, onda nema načina da se spasu. Sada svi vi imate normalan razum, normalno govorite i niste iskusili nikakve natprirodne ili nenormalne pojave. Iako su vam stanja ponekad malo nenormalna, a neki od načina na koje radite stvari pogrešni, sve su to otkrovenja ljudske prirode. U stvari, isto važi i za druge ljude – samo što se pozadina i vreme njihovih otkrovenja razlikuju. Čini se da ste sada malog rasta, pa kad čujete kako drugi govore o stvarima i izjavama duha, imitirate ih i sledite, kao da i sami jednako dobro razumete stvari duha i kao da ste sjajna osoba. Samo Bog zna i kontroliše stvari duhovnog carstva, i dovoljno je da ljudi razumeju barem malo od Njegovih reči. Kako bi iko uopšte mogao temeljno da razume duhovno carstvo? Nije li lako zalutati razmišljajući o takvim stvarima? Svi ljudi danas imaju to stanje u sebi. Iako ti možda ne diskutuješ uvek ozbiljno o ovim stvarima, iako možda nećeš oslabiti niti pasti zbog njih, na tebe i dalje mogu privremeno uticati reči drugih. Iako možda ne obraćaš mnogo pažnje na takve stvari, ti si i dalje sklon da se fokusiraš na stvari duha u svom srcu. Pa ako dođe dan da istinski pogrešiš u nekoj stvari, da se spotakneš i pretrpiš neuspeh, ti bi tada trebalo da posumnjaš u sebe i da kažeš: „Da li je i moj duh pogrešan?” Ti obično nikada ne sumnjaš, već misliš da su drugi apsurdni kada ih vidiš zaglibljene u sumnji. Ali, ako dođe dan da te orežu ili da neko kaže da si Sotona, ili da si zao duh, onda ćeš verovati u to I, baš kao i oni, zaglibićeš u sumnji, nesposoban da se izvučeš. U stvari, većina ljudi je podložna tom problemu time što na stvari duha gleda kao na nešto neverovatno važno i što zanemaruje stvari poput razumevanja sopstvene prirode ili život-ulaska. To ih čini potpuno odvojenim od stvarnosti i to je iskustvena devijacija.

Svi vi treba da obratite pažnju na spoznaju sopstvene prirode i na to koji aspekti vaše prirode mogu lako da vas navedu da učinite pogrešne stvari ili da zalutate, i na osnovu toga bi trebalo da sumirate iskustvo i lekcije. Naročito kada je reč o služenju, o životnom iskustvu i spoznaji sopstvene prirode, samo postepenim razvojem dubljeg znanja moći ćete da dokučite sopstveno stanje i da rastete u pravom smeru. Ako možeš da poseduješ te aspekte istine, i ako ih uneseš u svoj unutarnji život, bićeš mnogo stabilniji, više nećeš davati neodgovorne i proizvoljne primedbe o stvarima koje ne razumeš, fokusiraćeš se na stvarnost svojih reči i besediti o stvarnim pitanjima. Kada ljudi steknu dublje znanje o svojoj sopstvenoj prirodi i dublje razumevanje istine, tada će govoriti sa većim osećajem pristojnosti i više neće govoriti proizvoljno. Oni lišeni istine uvek su prostodušni i usuđuju se da kažu bilo šta; ima čak i onih koji pri širenju jevanđelja ne oklevaju da slede religiozne ljude i da hule na Boga ne bi li time pridobili još nekoliko ljudi. Oni nemaju pojma šta su, niti razumeju svoju prirodu, i ne boje se Boga. Neki ljudi veruju da to nije velika stvar, ali, zar zaista nije u pitanju velika stvar? Kada dođe dan u kome će prepoznati ozbiljnost problema, uplašiće se. Kakva je strašna stvar što sam to uradio! Oni ne mogu da proniknu u suštinu te stvari, a sebe čak smatraju izuzetno mudrima i ljudima koji sve razumeju, a nisu svesni da time vređaju Boga niti su svesni kako će propasti. Uzaludno je razumeti sve stvari koje se odnose na pakao ili na duhovno carstvo, a da pritom ne poznaješ sopstvenu prirodu. Sada je ključno razrešiti poteškoće u spoznaji sebe i u spoznaji svoje priroda-suštine. Ti moraš dokučiti svako stanje koje otkriva tvoja priroda – ako ne možeš to da uradiš, onda je svako drugo razumevanje beskorisno. Sve je to beskorisno bez obzira koliko detaljno sebe analiziraš da bi video kakav duh ili dušu imaš. Ključno je da dokučiš različite stvari u svojoj prirodi koje zaista postoje u tebi. Dakle, bez obzira na to kakav je duh u tebi, ti si sada osoba sa normalnim razmišljanjem, tako da treba da težiš razumevanju i prihvatanju istine. Ako možeš da razumeš istinu, onda bi trebalo da se ponašaš u skladu sa istinom – to je čovekova dužnost. Razmatranje duhovnih pitanja jednostavno ti nije od koristi; uzaludno je i nema nikakvih prednosti. Danas se u crkvama posvuda otkrivaju ljudi koji imaju delo zlih duhova. Za te ljude i dalje ima nade ako mogu da shvate istinu, ali ako ne mogu da shvate niti da prihvate istinu, onda mogu samo da budu uklonjeni. Ako neko može da shvati istinu, to pokazuje da on još uvek ima normalan razum, a ako razume više istina, onda Sotona neće moći da ga navede na stranputicu niti da ga kontroliše, te postoji nada da se taj čovek može spasiti. Ako je, pak, zaposednut demonima i razum mu uglavnom nije sasvim normalan, onda je skroz gotov i mora se ukloniti da ne bi izazivao nevolje. Svako s relativno normalnim razumom, bez obzira kakav duh ima u sebi, sve dok ima iole duhovnog razumevanja i dok može da razume i da prihvati istinu, ima nadu za spasenje. Neki čovek možda nema sposobnost da prihvati istinu, a efektivno sluša propovedi – ako je on sposoban da razume i da shvati kada se besedi o istini, ako normalno razmišlja i nije apsurdan, onda on ima nadu da će postići spasenje. Ali, bojim se da će biti ljudi kojima nedostaje duhovno razumevanje ili onih koji ne razumeju ljudske reči i koji ne mogu da ih razumeju ma kako drugi s njima razgovarali o istini; ti ljudi su problematični i ne mogu da rade čak ni kao službenici. Štaviše, oni koji veruju u Boga treba da se usredsrede samo na istinu i na svoje stremljenje ka njoj. Ne bi trebalo da se stalno fokusiraju na razgovor, na proučavanje ili razumevanje duha. To je apsurdno i smešno. Sada je ključno da li neko može da prihvati istinu, da razume istinu i da uđe u stvarnost. To jeste ključno, ali su ipak najozbiljnija pitanja da li neko može da spozna sebe i da razmišlja o sebi i da li razume sopstvenu prirodu! Besmisleno je i posebno bezvredno proučavati šta je tvoj sopstveni duh. Ako uvek proučavaš šta je tvoj sopstveni duh, šta se dešava sa tvojom dušom, kakav duh imaš, da li je tvoj duh visoko ili nisko rangiran, iz kog si duha reinkarniran, koliko puta si dolazio ranije, kakav će biti tvoj krajnji ishod ili šta budućnost nosi – proučavanje tih stvari će uvek ometati važnije stvari. Čak i ako ih temeljno proučiš, kada jednog dana drugi shvate istinu i uđu u stvarnosti, ti nećeš imati ništa. Ti ćeš se umešati u važne stvari i svaliti to na sebe. Krenuo si krivim putem i uzalud verovao u Boga. Koga ćeš onda kriviti? Beskorisno je kriviti ikoga; sve je to uzrokovano tvojom neukošću.

Odlomak 47

Da li sada jasno vidite kako da sledite Boga i da idete putem traganja za istinom? Šta je tačno smisao vere u Boga i praćenja Boga? Da li je smisao u tome da se čovek odrekne nekih stvari, da bude u stanju da se dȃ Bogu i da istrpi malo patnje te da sledi Boga do kraja puta, i to je sve? Može li se, sledeći Boga na taj način, steći istina? Može li se zadobiti spasenje? Jesu li vam ove stvari jasne u srcu? Neki misle da, kada je neko doživeo osudu, grdnju i orezivanje, ili je pokazao pravo lice, njegov kraj je određen i suđeno mu je da nema nade za spasenje. Većina ljudi nije u stanju da jasno sagleda to pitanje, oklevaju na raskršćima, ne znajući kako da kroče putem koji je pred njima. Ne znači li to da još uvek nemaju istinsko znanje o Božjem delu? Imaju li, uopšte, oni koji uvek sumnjaju u Božje delo i Božje spasenje čoveka ikakve istinske vere? Obično, kada neko tek treba da bude orezan i nije još pretrpeo nikakav poraz, on oseća da treba da teži istini i udovolji Božjim namerama u svojoj veri. Ali čim zadobije i najmanji udarac ili doživi ma kakve teškoće, na svetlost dana izađe njegova izdajnička priroda, koju je gnusno videti. Nakon toga i on oseti da mu je priroda gnusna i na kraju donosi sud o sopstvenom ishodu, govoreći: „Za mene je sve svršeno! Ako sam u stanju da učinim ovakve stvari, ne znači li to da sam gotov? Bog me nikada neće spasti.” Mnogi ljudi su u takvom stanju. Moglo bi se čak reći i da su svi takvi. Zašto ljudi tako sami sebi sude? To je dokaz da još uvek ne razumeju Božju nameru da spase čovečanstvo. To što si samo jednom orezan može dovesti do toga da upadneš u negativnost na duže vreme, nesposoban da se iz nje izvučeš, do te mere da čak digneš ruke i od svojih dužnosti; i najmanji loš scenario može toliko da te preplaši da prestaneš da težiš istini i zaglaviš se. Izgleda da ljudi imaju entuzijazma za svoje traganje samo kada se smatraju bezgrešnima i bez mrlje, a kada otkriju da su isuviše iskvareni, nemaju hrabrosti da nastave da teže istini. Mnogi su ljudi izgovorili reči frustracije i negativnosti kao što su „Za mene je definitivno gotovo; Bog me neće spasti. Čak i ako mi On oprosti, sam sebi ne mogu da oprostim; nikada se neću promeniti”. Ljudi ne razumeju Božju nameru, što ukazuje na to da još uvek ne poznaju Njegovo delo. U stvari, prirodno je da ljudi kroz svoja iskustva ponekad pokažu određenu iskvarenost naravi, ili da se ponašaju izopačeno, ili neodgovorno, ili nemarno i nelojalno. To je zato što ljudi imaju iskvarenu narav; ovo je neumoljiv zakon. Da nije tih otkrovenja, zašto bi ih zvali iskvarenim ljudskim bićima? Da ljudska bića nisu iskvarena, Božje delo spasenja bilo bi besmisleno. Problem je sada u tome da, pošto ljudi ne razumeju istinu i ne razumeju istinski sebe same, i pošto nisu u stanju da jasno vide svoje stanje, potrebno im je da ih Bog svojim rečima raskrinka i osudi da bi spoznali istinu. Inače bi ostali obamrli i tupi. Da Bog ne deluje na taj način, ljudi se nikada ne bi promenili. Bez obzira na teškoće koje vas zadese u bilo kojoj etapi, ja ću sa vama u zajedništvu razgovarati o istini, daću vam jasnoću i smernice i ukoliko ste u stanju da krenete pravim putem, to je dovoljno. Inače će ljudi uvek naginjati krajnostima. Uvek će ići putevima koji nigde ne vode, ne znajući kako da krenu napred, i u hodu će sami sebi suditi. Kada ljudi tek počinju da upoznaju Božje delo, oni sebe još ne razumeju. A kada više puta propadnu i budu razotkriveni, na kraju sami sebi donose presudu. Kažu: „Ja sam đavo; ja sam Sotona! Za mene je sve svršeno. Nema šanse da ikada budem spasen. Za mene spasenja nema.” Ljudi su zaista previše krhki i teško je sa njima izaći na kraj, a na svom putu naginju krajnostima. Kada nisu u stanju da uvide da je njihova iskvarenost jako duboka, da su đavoli, postaju nadmeni i samopravedni; smatraju da su pretrpeli nevolje bez broja, da su bogoljubivi i da ispunjavaju uslove za ulazak u carstvo nebesko. Ali kada uvide dubinu svoje iskvarenosti, da život nisu proživeli u ljudskom obličju, već da su đavoli i Sotone, prepuštaju se očajanju i osećaju se kao da za njih nema nade, kao da ih je Bog osudio, razotkrio i uklonio. Ljudi su nadmeni i samopravedni kada sebe ne razumeju, a prepuštaju se očajanju kada se razumeju. Tako nepodnošljivi i teški su ljudi. Ako mogu da prihvate istinu, ako jednoga dana zaista budu razumeli Božju nameru, reći će: „Moja iskvarenost je uvek bila velika i sad sam je konačno prepoznao. Srećom, Bog me spasava i sada sam u stanju da vidim sjajan život i da idem ispravnim životnim putem. Ne znam kako da se zahvalim Bogu.” Kao da su se probudili iz sna i videli svetlost. Nisu li primili veliko spasenje? Zar ne treba da hvale Boga? Neki ljudi sebe ne razumeju čak ni kada im smrt zakuca na vrata; i dalje su nadmeni i nespremni da prihvate činjenice koje im se otkrivaju. Smatraju da su sasvim dobri: „Ja sam dobar čovek; kako bih mogao to da uradim?” Izgleda im da su nepravedno optuženi. Neki prođu kroz godine Božjeg dela i na kraju i dalje ne razumeju svoju prirodu. Uvek misle da su dobri ljudi i da su pogrešili u trenutku zbunjenosti, te do dana današnjeg, kada su uklonjeni, odbijaju da se pokore. Takvi ljudi su odveć nadmeni i prevelike neznalice i prosto ne prihvataju istinu. Nikada neće moći da se preobraze i postanu ljudska bića. Iz ovoga možete da otkrijete da, iako ljudske prirode pružaju otpor Bogu i izdaju Ga, postoje i razlike u njihovim prirodama. Za to je potrebno dublje razumevanje ljudske prirode.

Ima određenih zajedničkih crta u svakoj ljudskoj prirodi koje moramo razumeti. Svi ljudi su sposobni da izdaju Boga – to je uobičajena crta – a ipak, svaki pojedinac ima i sopstvenu slabu tačku. Neki vole moć, drugi status; jedni obožavaju novac, a drugi materijalno uživanje. To su razlike u ljudskoj prirodi. Neki su ljudi, kada poveruju u Boga, u stanju da budu postojani uprkos mnogim pretrpljenim mukama, dok drugi postaju negativni, žale se i gube postojanost čim se suoče sa ma i najmanjom teškoćom. Pa zašto onda, iako i jedni i drugi veruju u Boga i jedu i piju reč Božju, različito reaguju kada ih nešto zadesi? To pokazuje da se, iako duboko iskvareni ljudi svi imaju Sotonsku prirodu, svojstva njihove ljudskosti međusobno razlikuju. Neki osećaju odbojnost i mržnju prema istini, dok su drugi u stanju da je vole i prihvate. Kod nekih se iskvarena narav prikazuje u mnogo gorem obliku, a kod drugih u manje lošem. Neki su malo dobrodušniji, a drugi vrlo opaki. Iako se njihove reči, ponašanje i pojavnost možda razlikuju, njihove iskvarene naravi su iste; svi su iskvareni ljudi i od Sotone su. To je crta koja im je svima zajednička. Čovekova priroda je ta koja određuje kakav je. Iako među prirodama različitih ljudi ima zajedničkih crta, prema svakom pojedincu treba se odnositi drugačije u skladu sa njegovom suštinom. Tako, na primer, zle požude zajednička su crta svojstvena svim ljudima. Svako ih poseduje i nije ih lako prevazići. Ipak, neki ljudi imaju naročito jake sklonosti ka tome. Kad god takvi ljudi naiđu na iskušenja u vezi sa suprotnim polom, oni im podlegnu. Njihova srca postanu posednuta i oni padnu u iskušenje; u svakom trenutku su spremni da pobegnu sa drugom osobom i izdaju Boga. Dakle, može se reći da ti ljudi imaju zlu prirodu. Neki ljudi, kada se suoče sa nečim takvim, čak i ako pokažu nekakvu slabost ili razotkriju svoju zlu požudu, neće prekršiti pravila. U stanju su da se obuzdaju i da izbegnu tu vrstu situacija; sposobni su da se pobune protiv tela i da se klone iskušenja. Stoga se ne može reći da je njihova priroda zla. Ljudska bića žive u telu, pa zato imaju zlu žudnju; ali neki su ljudi samovoljni i brzopleti, prepuštaju se svojoj požudi, pa čine čak i stvari koje ometaju i prekidaju rad crkve. Ipak, ima i onih koji nisu takvi. U stanju su da tragaju za istinom i da postupaju u skladu sa njom, kao i da se pobune protiv tela. Iako svi ljudi osećaju telesnu požudu, ne ponašaju se svi isto. Po tome se razlikuju ljudske priroda-suštine. Neki su ljudi pohlepni za novcem. Kad god vide novac ili neki lep predmet, požele da ga prisvoje. Imaju naročito jaku želju za sticanjem takvih stvari. Ti ljudi su po svojoj prirodi pohlepni. Priželjkuju svako materijalno dobro koje vide i ne libe se čak ni da ukradu ili zloupotrebe priloge date za Boga – usuđuju se da prisvoje hiljade ili desetine hiljada dinara. Što je novca više, to oni postaju smeliji. Nemaju nimalo bogobojazna srca. To je pohlepna priroda. Neke ljude grize savest kada potroše nekoliko dinara ili nekoliko desetina dinara crkvenog novca. Brzo kleknu pred Boga da se mole sa suzama kajanja, preklinjući Ga za oproštaj. Ne možemo reći da su takvi ljudi pohlepni za novcem, jer svi imaju iskvarenu narav i slabosti, a činjenica da su ti ljudi u stanju da se iskreno pokaju dokaz je da su njihovi postupci puko obelodanjivanje njihove iskvarene naravi. Neki ljudi osuđuju druge. Tako će reći: „Pošto je ovaj čovek ovog puta potrošio par dinara crkvenog novca, sledeći put bi mogao da potroši na hiljade dinara. Svakako je to neko ko krade priloge i treba da bude uklonjen.” U ovakvim rečima ima malo osuđujuće prirode. Ljudi imaju iskvarenu narav, pa će se njihova iskvarenost sigurno razotkriti i oni će učiniti mnoge loše stvari. To je normalno, ali osoba čija se iskvarenost razotkriva nije ista kao neko ko ima prirodu zlog čoveka. Iako neki postupci te dve vrste ljudi mogu biti isti, njihove su prirode različite. Tako, na primer, dok neko hoda putem traganja za istinom i nastoji da bude pošten čovek, neizbežno se, s vremena na vreme, otkriju i njegove laži, prevrtljivost i varanje, ali laži i prevare deo su đavolske prirode, koja će lagati uvek i o svemu. Iako obe vrste ljudi mogu ispoljiti lažljivo ponašanje, suština đavola i suština nekoga ko traga za istinom fundamentalno se razlikuju. Da li je onda primereno nazivati ljude koji nastoje da budu pošteni đavolima i Sotonama samo zato što je njihova iskvarenost na trenutak obelodanjena? To što su učinili prestup lažući ili varajući druge ne znači da su đavoli koji uvek lažu i varaju. Ne možemo sve ljude staviti u isti koš, jer njihove priroda-suštine nisu iste. Porediti sa đavolom nekoga ko je tek na trenutak zgrešio vid je proizvoljnog kritikovanja i osude. To je stvar koja ljudima najviše škodi. Ako nisi u stanju da razlučiš i jasno vidiš stvari, onda ne smeš da govoriš nasumice niti da neselektivno primenjuješ pravila, inače ćeš naškoditi drugima. Ljudi kojima fali duhovnog razumevanja, a vole da se pridržavaju pravila, najskloniji su kritikovanju i osuđivanju drugih. Ljudi koji ne razumeju istinu govore i postupaju bez načela, a od nepromišljenog govora i proizvoljnog kritikovanja i osude drugih nemaju koristi ni oni sami, ni ti drugi.

Vi u svojim srcima ne znate koji cilj čovek mora da dostigne u svojoj veri u Boga da bi bio u skladu sa Njegovim namerama. Malo je ljudi u stanju da veruje u Boga potpuno u skladu sa Njegovim zahtevima. Previše je u vama problema i vi ih možda niste još uvideli i nisu vam još jasni. To pokazuje da još uvek ne razumete istinu, da niste u stanju da razmišljate o sebi i da još uvek niste otkrili i još niste u stanju da raščlanite različite misli i aspekte svoje prirode koji u vama leže. Jednoga dana, kada budete čuli mnoge propovedi i stekli iskustvo, razumećete istinu. Tek ćete tada biti sposobni za istinsku samospoznaju. Iako istinski verujete u Boga, niste još odbacili svoju iskvarenu narav i još je mnogo površnosti u vašoj prirodi, još volite da nosite lepu odeću i uživate u lepim stvarima. Nekim ljudima se, kada se lepo obuku ili kupe dobar mobilni telefon, promeni boja glasa; nekim ženama se, kada nose cipele sa visokom štiklom, menja hod i više ne znaju ko su. Kada je reč o tome kakva ljudi osećanja gaje u srcu i kakva je priroda koja ih tera da pokažu te rđave, ružne i površne osobine, oni moraju sami da spoznaju svoju iskvarenu narav i stvari u okviru svoje prirode. Iako osećaju tu iskvarenu narav, oni ne mogu da je se reše; mogu da se pouzdaju samo u svoju volju da je drži pod kontrolom i ne dȃ joj da se pokaže izvana. Kako se njihovo iskustvo produbljuje, a njihovo poznavanje sopstvene prirode i svih aspekata istine jača, i kako postepeno počinju da razumeju i ulaze u Božje zahteve, njihova iskvarena narav i iskvareni aspekti njihove prirode počinju polako da se menjaju. Na početku je njihova samospoznaja veoma plitka. U stanju su da priznaju svoju iskvarenu narav, ali ne i da traže istinu ni da spoznaju suštinu svoje iskvarenosti. Kada steknu malo znanja, žele da se obuzdaju i pobune protiv tela napornim radom i da ostvare rezultate, ali ispostavlja se da su njihovi napori bili uzaludni i oni i dalje ne vide koren problema. Kada, kasnije, stvarno shvate istinu i temeljno upoznaju svoju iskvarenu narav, počinju da mrze sami sebe. U tom trenutku ne moraju mnogo da se trude da se bune protiv tela, u stanju su da budu preduzimljivi u upražnjavaju istine i postupaju prema načelima. Iako, povremeno, ne razumeju u potpunosti istinu, barem su u stanju da deluju na osnovu savesti i razuma. Kada ljudi prvi put dožive iskustvo Božjih reči, svi nailaze na teškoće; pošto ne razumeju istinu i ne umeju da zasnuju svoje postupke na načelima, uvek pitaju kako da urade ovo ili ono; znaju samo da se pridržavaju pravila. Pored toga, uvek ih uznemiravaju negativna stanja i ponekad nisu u stanju da krenu napred. Kada je reč o negativnim stanjima, ljudi treba da kroz razgovor rešavaju ona među njima koja je moguće rešiti razgovorom. Ona koja nije moguće razgovorom rešiti, treba ignorisati. Treba umesto toga da se usredsrediš na sprovođenje u delo i normalan ulazak i da više razgovaraš o istini. Jednoga dana, kada budeš jasno razumeo istinu i prozreo mnoge stvari, tvoja negativna stanja prirodno će nestati. Zar nisu vaša stara negativna stanja već sada nestala? U najmanju ruku doživljavate ih mnogo manje nego ranije. Usredsredite se samo na naporan rad i potragu za istinom i uspećete da rešite sve svoje probleme. Kada budete u stanju da rešite svoje probleme, znaćete da ste napredovali i porasli. Kada ljudi doživljavaju iskustva sve do dana kada se njihov pogled na život i smisao i osnov njihovog postojanja u potpunosti promene, kada se promene do same svoje srži i postanu druga osoba, nije li to neverovatno? To je ogromna promena, promena od epohalnog značaja. Tek kada postaneš nezainteresovan za slavu, dobit, status, novac, užitke, moć i slavu sveta i bude ti lako da ih se odrekneš, imaćeš obličje ljudskog bića. Oni koje će Bog na kraju upotpuniti upravo su takva grupa; žive za istinu, žive za Boga i žive za ono što je pravedno. To je obličje istinskog ljudskog bića.

Neki će pitati: „Šta je tačno ljudsko biće?” Ni jedan od današnjih ljudi nije ljudsko biće. Ako nisu ljudska bića, šta su onda? Moglo bi se reći da su životinje, zveri, Sotone ili đavoli; u svakom slučaju, oni su samo ogrnuti ljudskom kožom, ali se ne mogu nazvati ljudskim bićima, jer ne poseduju normalnu ljudskost. Nazvati ih životinjama donekle se približava istini, ali ljudi poseduju jezik, um i misli i sposobnost da se bave naukom i proizvodnjom, pa se zato mogu nazvati samo višim životinjama. Ali Sotona je preduboko iskvario ljude, odavno su ostali bez savesti i razuma i uopšte se ne pokoravaju Bogu niti ga se boje. Sasvim je primereno nazvati ih đavolima i Sotonama. Pošto je njihova priroda sotonska i pokazuju sotonsku narav i izražavaju sotonske stavove, prikladnije je nazvati ih đavolima i Sotonama. Ljudi su previše iskvareni i nemaju mnogo od ljudskog obličja. Kao zveri i životinje su, đavoli su. Ljudi sada nisu ni jedno ni drugo, ne liče ni na ljudska bića ni na demone i ne poseduju pravo ljudsko obličje. Posle mnogo godina iskustva, neki dugogodišnji vernici stiču malo bliskosti sa Bogom i u stanju su da, ko u manjoj, ko u većoj meri, pomalo razumeju Boga, te da se, manje ili više, brinu o stvarima o kojima se i Bog brine, i manje ili više misle o stvarima o kojima i On misli – to znači da pomalo izgledaju kao ljudi i da su napola oblikovani. Novi vernici još nisu doživeli grdnju i sud, niti neko veće orezivanje, a nisu čuli ni mnogo istine; samo su pročitali Božje reči, ali ne poseduju pravo iskustvo. Usled toga, oni podbacuju. Dubina ljudskog iskustva određuje koliko će se čovek promeniti. Što manje iskusiš Božje reči, manje ćeš razumeti istinu. Ako nemaš nimalo iskustva, onda si netaknuti živi Sotona i, prosto rečeno, đavo si. Veruješ li to? Razumećeš te reči jednog dana. Ima li sada dobrih ljudi? Ako ljudi ne liče na ljude, kako ih možemo nazivati ljudskim bićima? Nazivati ih dobrim ljudima tek ne dolazi u obzir. Oni imaju tek ljudski oklop, ali ne i ljudsku suštinu; ne bi bilo preterano nazvati ih zverima u ljudskoj odeći. Ako neko želi da postane osoba sa ljudskim obličjem kroz iskustvo Božjeg dela, on mora biti raskrinkan i primiti grdnju i sud Božjih reči; tek tada se, na kraju, može promeniti. To je put; da Bog ovo ne radi, ljudi ne bi mogli da se promene. Bog mora da deluje na ovaj način, malo po malo. Ljudi moraju doživeti sud i grdnju i stalno orezivanje, a načini na koje otkrivaju svoju iskvarenu narav moraju biti raskrinkani. Ljudi mogu krenuti ispravnim putem tek kada su u stanju da razmišljaju o sebi i da shvate istinu. Tek nakon određenog perioda iskustva i spoznaje nekih istina, ljudi stiču nekakvu sigurnost da će moći da ostanu postojani. Vidim da ste još uvek premalog rasta, da razumete premalo istine i da ne možete adekvatno da vršite svoje dužnosti. Iako deluje kao da ste veoma aktivno zaokupljeni svojim dužnostima, u stvari ste svi na rubu pogibelji. Ne vidim da posedujete ikakve Istina-stvarnosti i teško je reći da li ste ljudi koji tragaju za istinom. To vas dovodi u veliku opasnost. Mnogo sam puta izgovorio ovakve reči, ali mnogi ljudi ne razumeju njihovo značenje. Neki kažu: „Sada imam toliko entuzijazma u svojoj veri u Boga, neću posrnuti niti zalutati. Bog se prema meni odnosi sa takvom milošću, nisam ni u kakvoj opasnosti.” Bog se prema svima odnosi sa blagodaću i štiti ih, ali ti nisi zakoračio u istina-stvarnosti, pa si, prirodno, u opasnosti. Možeš li da zajamčiš da ćeš, u susretu sa kušnjama, ostati postojan? Nema čoveka koji bi se usudio da dȃ takvu garanciju. Mnogi ljudi znaju samo da govore o nekim rečima i doktrinama. To ne znači da razumeju istinu, a svakako ne znači da imaju istinski rast; ipak, oni misle da su skoro stigli do cilja. Ako neko može takvu stvar da kaže, to pokazuje da je on uveliko podbacio. Svako ko ne poseduje istina-stvarnosti živi na rubu pogibelji. To je apsolutna istina.

Odlomak 48

Među onima koji veruju u Boga, kakva osoba ima najmanje šanse da bude spasena i koja vrsta prirode će najverovatnije dovesti do razaranja? Da li vi to jasno vidite? Da li je neko vođa ili pratilac, koja je zajednička priroda ljudi? Zajednički elemenat u ljudskoj prirodi jeste izdaja Boga. Svaka je osoba sposobna da izda Boga. Šta je izdaja Boga? Kako se ona ispoljava? Da li su samo oni koji prestanu da veruju u Boga ti koji Ga izdaju? Ljudi moraju da razumeju kakva je čovekova suština i da dokuče njen koren. Svi tvoji izlivi besa, mane, loše navike ili nedostatak vaspitanja površni su aspekti. Ako se stalno držiš za te beznačajne stvari, bezobzirno primenjuješ pravila, ne uspevaš da dokučiš šta je od suštinske važnosti i dopuštaš da te stvari postanu neodvojivi deo tvoje prirode i tvoje iskvarene naravi, ti ćeš naposletku ipak zastraniti i završićeš tako što ćeš se opirati Bogu. Ljudi mogu da izdaju Boga bilo kada i bilo gde – to je ozbiljan problem. Možda ćeš neko vreme imati pomalo bogoljubivo srce, davaćeš se oduševljeno i izvršavati svoju dužnost uz nešto odanosti; ili ćeš možda imati savršeno normalan razum i svest tokom tog perioda, ali ljudi su nestabilni i nestalni, sposobni da se opiru Bogu i da Ga izdaju u bilo kom trenutku i bilo gde zbog jednog jedinog incidenta. Na primer, neko možda ima savršeno normalan razum, možda ima delo Svetog Duha, praktično iskustvo, breme i odanost prilikom obavljanja dužnosti, ali baš kada je njegova vera izrazito snažna, Božja kuća izbacuje antihrista koga taj čovek služi, i on počne da ima predstave. On tog trenutka postane negativan, izgubi entuzijazam za svoje delo, površno obavlja svoju dužnost, ne želi više da se moli i žali se: „Zašto da se molim? Ako neko tako dobar može da bude izbačen, ko onda može da bude spasen? Bog ne bi trebalo da se ovako odnosi prema ljudima!” Kakva je priroda njihovih reči? Samo jedan incident se ne poklopi sa njihovim žudnjama i oni odmah donose sud o Bogu. Zar to nije ispoljavanje izdaje Boga? Ljudi mogu da zastrane od Boga bilo kada i bilo gde; kada se nađu u nekoj situaciji, u njima će se možda začeti predstave i oni će suditi Bogu i osuditi Ga – zar to nije ispoljavanje izdaje Boga? To je ozbiljna stvar. Ti možda sada misliš da nemaš nikakve predstave o Bogu i da možeš da Mu se pokoriš, ali ako uradiš nešto pogrešno i iznenada se suočiš sa strogim orezivanjem, da li bi i onda mogao da se pokoriš? Da li bi mogao da tražiš istinu radi razrešenja? Ako ne možeš da se pokoriš ili da tražiš istinu radi razrešenja problema tvog buntovništva, onda još uvek postoji šansa da ćeš izdati Boga. Ti možda nisi stvarno rekao: „Ja više ne verujem u Boga”, ali tvoje srce Ga je već izdalo u tom trenutku. Moraš jasno da vidiš šta je zapravo ljudska priroda. Da li je suština te prirode izdaja? Veoma mali broj ljudi može jasno da vidi čovekovu priroda-suštinu. Naravno, neki imaju malo svesti i relativno dobru ljudskost, dok drugi nemaju ljudskosti, ali bez obzira da li je nečija ljudskost dobra ili zla i da li su oni dobrog ili lošeg kova, zajednički činilac je da svi oni mogu da izdaju Boga. U suštini, ljudska priroda je takva da izdaje Boga. Vi ste nekada mislili: „Pošto ljudi koje je iskvario Sotona po prirodi izdaju Boga, ne postoji ništa što ja mogu da uradim u vezi sa tim, osim da se postepeno menjam”. Da li vi i dalje mislite tako? Recite mi, onda, da li neko ko nije iskvaren može da izda Boga? Ljudi mogu da izdaju Boga i ako nisu iskvareni. Kada je Bog stvorio ljude, dao im je slobodnu volju. Ljudi su izuzetno krhki; oni nemaju urođenu žudnju da se približe Bogu i da kažu: „Bog je naš Stvoritelj, a mi smo stvorena bića”. Ljudi ne poseduju takav koncept. Njima po prirodi nedostaje istina i u njima ne postoji ništa što je u vezi sa služenjem Bogu. Bog je ljudima dao slobodnu volju, dozvolivši im time da misle, ali ljudi ne prihvataju istinu, uopšte ne poznaju Boga i ne razumeju kako da se pokore i da Mu služe. Takve stvari ne postoje u ljudima, tako da i ako nisi iskvaren, ti i dalje možeš da izdaš Boga. Zašto kažemo da možeš da izdaš Boga? Kada Sotona dođe da te iskušava, ti pratiš Sotonu i izdaješ Boga. Tebe je Bog stvorio, ali ti Ga ne pratiš, već umesto Njega pratiš Sotonu – da li te to čini izdajnikom? Po definiciji, izdajnik je neko ko izdaje. Da li potpuno razumeš suštinu ovoga o čemu pričamo? Dakle, ljudi mogu da izdaju Boga bilo kada i bilo gde. Oni ga neće izdati jedino kada u potpunosti žive u Božjem carstvu i u Njegovom svetlu, kada je uništeno sve što je Sotonino i kada više ne postoji ništa što ljude iskušava ili ih mami na greh. Ako još uvek postoji nešto što ljude mami na greh, onda će oni i dalje moći da izdaju Boga. Zato su ljudi bezvredne stvari. Ti možda misliš da samim tim što možeš da naklapaš neke reči i doktrine, razumeš i neke istine i ne možeš da izdaš Boga, te da treba da te posmatraju – ako ne kao zlato ili srebrno – onda kao bronzu ili gvožđe, svakako vrednije od grnčarije, ali ti se precenjuješ. Da li znaš šta su zapravo ljudi? Ljudi mogu da izdaju Boga bilo kada i bilo gde, nisu vredni ni prebijene pare; kao što je Bog rekao: ljudi su zveri, bezvredni bednici. Ali, u svojim srcima, ljudi ne misle tako. Oni misle: „Ne mislim da sam bezvredni bednik! Zašto ne mogu da prozrem ovo pitanje? Kako to da ga još nisam iskusio? Moja vera u Boga je iskrena; imam veru, dakle, ne mogu da izdam Boga. Sve Božje reči su istina, ali jednostavno ne razumem izraz: ’Ljudi mogu da izdaju Boga bilo kada i bilo gde’. Video sam Božju ljubav; nikada ne bih mogao da Ga izdam, ni u jednom trenutku”. To je ono što ljudi zapravo misle u svojim srcima. Ali, Božje reči su istina, nisu došle niotkuda. Svaka stvar vam je predstavljena kako bi vas svesrdno ubedila; jedino ćete na ovaj način moći da prepoznate svoju iskvarenost i razrešite problem izdaje. U carstvu neće biti izdaje; kada ljudi žive pod Božjom vrhovnom vlasti, a ne pod kontrolom Sotone, oni su zaista slobodni. Tada neće biti potrebe da se brine o izdaji Boga; takva zabrinutost biće nepotrebna, suvišna. U budućnosti, moći ćemo da kažemo da vi više nemate ništa u sebi što bi izdalo Boga, ali to još uvek nije slučaj. Pošto ljudi imaju iskvarene naravi, oni mogu da izdaju Boga bilo kada. Nije prisustvo sklop određenih okolnosti to što vodi do izdaje, te da, izvan tih okolnosti ili prinude, ti nećeš izdati Boga – čak i bez prinude, i dalje možeš da Ga izdaš. To je problem čovekove iskvarene suštine, problem ljudske prirode. Čak i ako ti sada ne razmišljaš ili ne radiš ništa, stvarnost tvoje prirode zaista postoji i niko je ne može iskoreniti. Pošto u sebi imaš prirodu izdaje Boga, pošto On nije u tvom srcu i u dubini tvog srca nema mesta za Boga i ne postoji istina, ti možeš da izdaš Boga bilo kada i bilo gde. Anđeli su drugačiji; iako nemaju Božju narav ili suštinu, oni mogu da se potpuno pokore Bogu, jer ih je On naročito stvorio da Mu služe, da svuda šire Njegove zapovesti. Oni u potpunosti pripadaju Bogu. Što se tiče ljudi, Bog je namerio da oni žive na zemlji i nije im dao sposobnost da Mu služe. Zato ljudi mogu da izdaju Boga i da Mu se opiru. To dokazuje da svako može da iskoristi i osporava ljude; oni nemaju sopstveni suverenitet. Ljudi su takva bića, potpuno lišeni dostojanstva i bezvredni!

Bog razotkriva čovekovu izdajničku prirodu kako bi ljudi zaista razumeli ovo pitanje, kao i sebe same. Ljudi mogu da počnu da se menjaju i da pokušaju da iz ovog aspekta nađu puteve praktičnog delovanja, uz razumevanje u kojim stvarima mogu da izdaju Boga i kakve iskvarene naravi imaju, koje mogu da dovedu do izdaje Boga. Kada dostigneš tačku u kojoj se ne buniš protiv Boga u mnogim aspektima i ne izdaješ Ga u većini aspekata, kada dođeš do kraja svog životnog puta, do trenutka kada je Božje delo završeno, ti više nećeš morati da brineš da li ćeš u budućnosti izdati Boga. Zašto ovo kažem? Pre nego što je Sotona iskvario ljude, oni su mogli da izdaju Boga kada bi ih Sotona na to namamio. Zar ljudi neće prestati da izdaju Boga kada Sotona bude uništen? To vreme još nije došlo. Ljudi i dalje imaju Sotoninu iskvarenu narav u sebi i mogu da izdaju Boga bilo kada i bilo gde. Jednom kada iskusiš život do određene faze, kada odbaciš sve te pogrešne poglede, predstave i uobrazilju o otporu i izdaji Boga, ti si razumeo istinu uz mnogo pozitivnih stvari u srcu. Tada možeš da kontrolišeš sebe, da vladaš sopstvenim delima i, u većini situacija, više ne možeš da izdaš Boga. Tako ćeš, kada Sotona bude uništen, ti biti potpuno izmenjen. Trenutna faza dela bavi se rešavanjem čovekove izdaje i pobune. Budući ljudski rod neće izdati Boga, jer će se prethodno obračunati sa Sotonom. Više neće postojati problem Sotoninog obmanjivanja i kvarenja ljudskog roda; tada se to više neće ticati ljudskog roda. Opet, od ljudi se traži da razumeju čovekovu izdajničku prirodu, što je pitanje od najvećeg značaja. Odatle treba da počnete. Šta pripada prirodi koja izdaje Boga? Od čega se sastoji otkrivanje izdaje? Kako da ljudi razmišljaju i razumeju? Kako bi trebalo praktično da postupaju i da zakorače? Sve ovo mora da se jasno razume i vidi. Dokle god priroda izdaje postoji u nekome, on može da izda Boga bilo kad i bilo gde. Čak i ako ne poriče Boga javno i ne rasprodaje Ga, on i dalje može da uradi mnoge stvari koje ljudi ne bi smatrali izdajom, ali koje to u suštini jesu. To znači da ljudi nisu samostalni; Sotona ih je prvi zaposeo. Ako bi mogao da izdaš Boga iako nisi iskvaren, koliko je samo verovatnije da ćeš to uraditi sada kada si pun Sotonine iskvarene naravi? Još si više u stanju da izdaš Boga bilo kada i bilo gde, zar ne? Trenutni zadatak je da se rešimo ovih iskvarenih naravi, da umanjimo stvari zbog kojih izdaješ Boga i da ti damo više prilika da te Bog usavrši i prihvati u Svoje prisustvo. Kada iskusiš više Božjih dela po raznim pitanjima, moći ćeš da zadobiješ neke istine i da se donekle usavršiš. Ako Sotona i demoni ipak dođu da te iskušavaju, ili zli duhovi dođu da te obmanu i uznemiravaju, donekle ćeš moći da razlučiš, pa ćeš u manjoj meri postupati na način koji predstavlja izdaju Boga. To je nešto što se u ljudima razvija tokom vremena. Kada su ljudi stvoreni, oni nisu znali da služe Bogu ni da mu se pokore, niti su znali šta znači izdati Boga. Kada je Sotona došao da ih namami, oni su ga sledili i izdali Boga, postali izdajnici, jer nisu mogli da razlikuju dobro od zla i nisu imali sposobnost da služe Bogu, a još manje su razumeli da je Bog Stvoritelj ljudskog roda i da bi trebalo da mu služe. S druge strane, Bog spasava ljude tako što u njih ubacuje istine o bogopoznanju – uključujući Njegovu suštinu, narav, svemoć, praktičnost, i tako dalje – tako da one postanu njihov život, daju im samostalnost i omoguće im da žive u skladu sa istinom. Što dublje iskusiš Božje reči, njihov sud i njihovu grdnju, to ćeš dublje razumeti svoju iskvarenu narav, što će ti dati odlučnost da se pokoriš Bogu, da Ga voliš i da Ga zadovoljiš. Što bolje poznaješ Boga, to ćeš više svojih iskvarenih naravi moći da lakše da odbaciš i u tebi će postojati manje stvari koje izdaju Boga, a više onih koje su u skladu sa Njim, čime ćeš potpuno prevazići i pobediti Sotonu. Sa istinom, ljudi dobijaju samostalnost, Sotona ih više ne obmanjuje i ne ograničava, te oni žive istinski ljudski život. Neki ljudi pitaju: „Ako čovek u sebi ima iskvarenu narav i može da izda Boga bilo kada i bilo gde, kako onda Bog i dalje može da kaže da je On upotpunio čoveka?” Biti upotpunjen znači da, dok doživljavaju Božje delo, ljudi spoznaju Boga i svoju prirodu, razumeju kako da služe Bogu i da Mu se pokore. Mogu da razluče Božje delo i ljudsko delo, prepoznaju razliku između dela Svetog Duha i dela zlih duhova, i razumeju kako se Sotona i demoni opiru Bogu, kako se ljudski rod opire Bogu, šta je stvoreno biće i ko je Stvoritelj. To se sve ljudima dodaje kroz Božje delo nakon što budu stvoreni. Dakle, konačni upotpunjeni ljudi su bitniji i vredniji od onih koji nisu bili iskvareni na početku, pošto im je Bog nešto dodao, iskovao nešto u njima. Stoga su krajnji upotpunjeni ljudi samostalniji od Adama i Eve, bolje razumeju istinu u vezi sa služenjem i pokoravanjem Bogu i bolje znaju kako da se ponašaju. Adam i Eva nisu to znali. Kada ih je zmija iskušala, pojeli su plod sa drveta znanja o dobru i zlu i onda su shvatili svoju sramotu, ali i dalje nisu znali kako da služe Bogu. Od tada do danas, ljudski rod se sve više kvario. To je dubokoumno pitanje; niko ga jasno ne razume. Zbog ljudskog instinkta, ljudi mogu da izdaju Boga bilo kada i na bilo kom mestu, ali na kraju, Bog će upotpuniti čoveka i dovesti ga u naredno doba. To je ljudima teško da razumeju; može se jedino polako iskusiti. Jednom kada se razume istina, to će svakako postati jasno.

Zašto je potrebno da ljudi spoznaju Boga? Zato što će se ljudi, bez spoznaje Boga, Njemu opirati. Ako neko ne razume istinu, on je podložan obmani i iskorišćavanju od strane Sotone i zlih duhova. On neće moći da pobegne od Sotoninog uticaja i tako neće uspeti da dostigne spasenje. Ali ako neko razume istinu, imaće istinsku spoznaju Boga, moći će da mu se iskreno pokori, da svedoči o Njemu i Bog će moći da ga zadobije. Sotona neće moći da obmanjuje ili iskoristi takvu osobu, čak i da želi; to znači biti oslobođen Sotoninog uticaja i dostići spasenje, i zato je značajan Božji zahtev da Ga ljudi spoznaju. Ako spoznaš Boga, On može da te spase; ako Ga ne spoznaš, ne možeš da dostigneš spasenje. Ako neko ne razume Božje namere i uopšte ne stremi ka istini, već živi u skladu sa svojom sotonskom naravi, ne primenjuje istinu čak i ako je delimično razume, i još uvek svesno čini prestup, onda se on zaista ne može iskupiti. U kom ste vi stanju sada? Ako imate i tračak nade sada, bez obzira da li se Bog seća vaših ranijih prestupa ili ne, kakav bi trebalo da bude vaš mentalitet? „Moram da tragam za promenom u svojoj naravi, da tragam za Božjim znanjem, da me Sotona više nikada ne prevari i da nikada više ne uradim nešto što bi osramotilo Božje ime.” Danas su ljudi tako duboko iskvareni i bez ikakvih vrednosti. Koje su ključne oblasti koje odlučuju da li neko može biti spasen i da li neko ima imalo nade? Ključno je, nakon slušanja propovedi, da li možeš da shvatiš istinu, da li možeš da je sprovedeš u delo i da li možeš da se promeniš, ili ne. To su ključne oblasti. Ako ti samo osećaš kajanje i, kada dođe vreme da nešto uradiš, ti po starom jednostavno uradiš šta god poželiš, ne samo ne tražeći istinu, već držeći se za stare poglede, metode i pravila, i ne samo ne razmišljajući o sebi i ne pokušavajući da spoznaš samog sebe, već postajući sve gori i gori, još uvek insistirajući na koračanju po tvom starom putu, onda si beznadežan i trebalo bi te otpisati. Uz bolje poznavanje Boga i dublje poznavanje sebe, bićeš sposobniji da sprečiš sebe da počiniš zlo i zgrešiš. Što detaljnije poznaješ svoju prirodu, to ćeš bolje sebe zaštiti i, nakon što sumiraš svoja iskustva i lekcije, nećeš ponovo doživeti neuspeh. Zapravo, svako ima neke mrlje; radi se samo o tome da Bog ne smatra da su ljudi krivi za to. Svako ih ima, samo je pitanje u kojoj meri; o nekima se može razgovarati, o nekima, pak, ne. Neki ljudi rade stvari za koje drugi znaju, dok drugi rade stvari za koje niko ne zna. Svako u sebi ima prestupe i mrlje, i svi otkrivaju određene iskvarene naravi, poput nadmenosti ili samopravednosti; svako je imao neka odstupanja u svom delu ili je povremeno bio buntovan. To je sve razumljivo; to je neizbežno za iskvareni ljudski rod. Ali, jednom kada ljudi razumeju istinu, trebalo bi da mogu da izbegnu to i da više ne čine prestupe; nema potrebe da ih više muče prestupi iz prošlosti. Ključno je da li se ljudi kaju, da li su se zaista promenili. Oni koji se kaju i promene bivaju spaseni, dok oni koji se nisu pokajali i nisu se potpuno promenili moraju da budu uklonjeni. Ako, nakon što razumeju istinu, ljudi i dalje čine prestupe, ako tvrdoglavo odbijaju da se pokaju i imalo promene, onda se oni, bez obzira kako su orezani ili upozoreni, više ne mogu spasiti.