Odlomak 42

Ključ za postizanje promene u naravi jeste spoznati sopstvenu prirodu, a to se mora činiti u skladu sa Božjim razotkrivanjem. Samo u rečima Božjim čovek može da spozna svoju odvratnu prirodu, razne Sotonine otrove koji se u njoj nalaze, svoju glupost i neznanje, kao i krhke i negativne elemente u svojoj prirodi. Nakon što temeljno spoznaš te stvari i zaista budeš u stanju da mrziš sebe, da se pobuniš protiv tela, da istraješ u primeni reči Božjih, da istraješ u stremljenju ka istini dok obavljaš svoju dužnost kako bi postigao promenu naravi, i postaneš neko ko zaista voli Boga, krenuo si putem Petrovim. Bez blagodati Božje ili prosvećenja i usmeravanja od Svetog Duha, bilo bi teško ići ovim putem, jer bez istine, ljudi ne mogu da se pobune protiv sebe samih. Ići Petrovim putem usavršavanja prvenstveno zavisi od odlučnosti, vere i oslanjanja na Boga. Štaviše, čovek mora da se pokori delu Svetog Duha i da se ni u čemu nikada ne udalji od reči Božjih. To su ključni aspekti koji se nikada ne smeju prekršiti. Tokom svojih iskustava, veoma je teško spoznati sebe, i bez dela Svetog Duha, neće biti nikakvih rezultata. Da bi išao putem Petrovim, čovek mora da se usredsredi na spoznaju sebe i na preobražaj svoje naravi. Pavlov put nije bio put stremljenja ka životu niti usredsređivanja na samospoznaju, već put sa posebnim fokusom na obavljanju posla i na impozantnosti i prestižu obavljenog posla. Njegova namera je bila da svoj rad i patnju zameni za Božje blagoslove i nagrade. Ta namera je bila pogrešna. Pavle se nije usredsredio na život, niti je pridavao ikakav značaj preobražaju svoje naravi. Usredsredio se samo na nagrade. Cilj kojem je težio bio je pogrešan; prirodno, onda, i put kojim je išao takođe je bio pogrešan. To je bilo uzrokovano njegovom nadmenom i uobraženom prirodom. Jasno je da Pavle nije posedovao ni trunku istine, niti je imao imalo savesti ni razuma. Spašavajući i menjajući ljude, Bog prvenstveno menja njihove naravi. Svrha reči Božjih je da dovedu do preobražaja u ljudskim naravima, i da omoguće ljudima da Ga spoznaju i da Mu se pokore, i da budu u stanju da Ga obožavaju na normalan način. To je svrha reči i dela Božjih. Pavlov način stremljenja direktno je išao protiv i bio u sukobu sa namerama Božjim. Bio im je potpuno suprotan. Međutim, Petrov način stremljenja bio je u potpunosti u skladu sa namerama Božjim. Petar se usredsredio na život i na promene u naravi, što je upravo ono što Bog želi da ostvari u ljudima Svojim delom. Stoga je Petrov put bio blagosloven i odobren od Boga, dok je Pavlov put bio upravo onaj koji je Bog prezirao i prokleo, jer je bio protivan Njegovim namerama. Da bi išao putem Petrovim, čovek mora da poznaje namere Božje. Tačno razumevanje o tome koji put treba slediti može imati samo ako je zaista u stanju da u potpunosti razume namere Božje kroz Njegove reči – što znači da razume šta Bog želi da postigne u čoveku i, na kraju, kakve rezultate On želi da ostvari. Ako ne razumeš u potpunosti Petrov put i samo želiš da ga slediš, nećeš moći da kreneš njime. Drugim rečima, možda znaš mnogo doktrina, ali na kraju nećeš moći da uđeš u stvarnost. Čak i ako je tvoj ulazak donekle površan, nećeš moći da postigneš ikakve stvarne rezultate.

Većina ljudi ima veoma površno razumevanje o sebi. Oni uopšte ne poznaju jasno stvari unutar svoje prirode. Imaju znanje samo o nekoliko iskvarenih stanja koja otkrivaju, o stvarima koje su skloni da čine, ili o manama koje imaju, i to ih navodi da misle da poznaju sebe. Ako se zatim pridržavaju nekoliko pravila, postaraju se da ne prave greške u određenim oblastima i pođe im za rukom da izbegnu činjenje određenih prestupa, počinju da misle da poseduju stvarnost u svojoj veri u Boga i pretpostavljaju da će biti spaseni. To nije ništa drugo do ljudske uobrazilje. Ako se pridržavaš tih stvari, da li ćeš zaista moći da se uzdržiš od prestupa? Da li ćeš zaista postići promenu u svojoj naravi? Da li ćeš zaista proživeti obličje ljudskog bića? Da li ćeš zaista moći da udovoljiš Bogu? Nipošto. To je sigurno. Ljudi bi trebalo da imaju visoko merilo u svojoj veri u Boga: da zadobiju istinu i prođu kroz neke promene u svojoj život-naravi. To prvo zahteva da se ljudi potrude da spoznaju sebe. Ako je čovekovo znanje o sebi previše plitko, to uopšte neće rešiti nikakve probleme, i njegove život-naravi se nipošto neće promeniti. Moraš duboko da spoznaš sebe. To znači da poznaješ svoju prirodu, i da znaš koje elemente ona sadrži, odakle te stvari potiču i odakle dolaze. Štaviše, da li si zaista u stanju da mrziš te stvari? Da li si video svoju ružnu dušu i svoju rđavu prirodu? Ako zaista uvidiš istinu o sebi, mrzećeš sebe. Kada mrziš sebe i zatim pokušaš da sprovedeš reči Božje u delo, moći ćeš da se pobuniš protiv tela i stekneš snagu da primenjuješ istinu, i više se neće činiti da je to borba. Zašto mnogi ljudi postupaju u skladu sa svojim telesnim sklonostima? Zato što smatraju sebe prilično dobrima, i osećaju da su njihovi postupci sasvim prikladni i opravdani, bez ikakvih mana, pa čak i potpuno ispravni, i tako postupaju samouvereno. Kada zaista spoznaju kakva je njihova priroda – koliko je ružna, odvratna i jadna – prestaće da imaju tako visoko mišljenje o sebi i da budu tako nadmeni, i više se neće osećati tako zadovoljni sobom. Pomisliće: „Moram da primenjujem neke reči Božje čvrsto stojeći na zemlji. Ne budem li to uradio, neću zadovoljiti merilo ljudskosti, i stideću se da živim u prisustvu Božjem.” Zaista će sebe videti kao male i zaista beznačajne. U tom trenutku, postaće im lako da primenjuju istinu, i izgledaće donekle onako kako bi čovek trebalo da izgleda. Tek kada čovek zaista mrzi sebe, u stanju je da se pobuni protiv tela. Ako ne mrzi sebe, neće moći da se pobuni protiv tela. Istinski mrzeti sebe nije jednostavna stvar. Da bi to učinio, postoji nekoliko stvari koje čovek mora da poseduje. Prvo, čovek mora da poseduje spoznaju o svojoj prirodi. Drugo, mora da uvidi da je siromašan i jadan, da je izuzetno mali i beznačajan, i mora da vidi svoju jadnu, prljavu dušu. Kada u potpunosti uvidi ono što zaista jeste – kada se taj rezultat postigne – on zaista stiče spoznaju o sebi, i može se reći da je njegova spoznaja o sebi potpuno tačna. Tek u tom trenutku može da mrzi sebe, čak i da proklinje sebe, istinski osećajući da su ljudi toliko duboko iskvareni od Sotone da su lišeni svakog ljudskog obličja. Jednog dana, ako se zaista suoče sa pretnjom smrću, pomisliće: „Ovo je pravedna kazna Božja. Bog je zaista pravedan. Zaslužujem da umrem!” U tom trenutku, neće izražavati svoje pritužbe, a kamoli se žaliti na Boga – jednostavno će osećati da su krajnje siromašni, jadni, prljavi i iskvareni, i da bi trebalo da budu eliminisani i uništeni od Boga, i osećaće da duša poput njihove nije podobna da živi na zemlji. Stoga se neće žaliti na Boga niti Mu se opirati, a kamoli Ga izdati. Ali ako ne poznaju sebe, pa i dalje smatraju sebe prilično dobrima, onda će, kada se približi pretnja smrću, pomisliti: „Veoma sam dobro postupao u svojoj veri. Tako sam naporno stremio ka istini, toliko sam žrtvovao i toliko sam patio, ali na kraju, bog me pušta da umrem. Ne znam gde je pravednost božja. Zašto dopušta da umrem? Ako čak i neko poput mene mora da umre, ko može biti spasen? Nije li sa čitavim ljudskim rodom svršeno?” Prvo, imaće predstave o Bogu. Drugo, žaliće se na Njega i neće imati nimalo pokornosti. Oni su baš kao Pavle, koji nije poznavao sebe, čak ni kada je bio na samrti. Kada ih stigne kazna Božja, biće već prekasno.

Odlomak 43

Iako se na okupljanjima često u zajedništvu razgovara o istini, detaljno se analiziraju ljudske iskvarene naravi, razgovara se o samospoznaji i diskutuje se o različitim stanjima i ponašanjima ljudi, još uvek je mnogo onih koji nisu spoznali svoju sopstvenu iskvarenu narav. Neki ljudi samo priznaju da imaju iskvarenu narav, ali je ne spoznaju kad je otkriju. Neki imaju sposobnost razumevanja i, kad čitaju Božje reči, oni priznaju da su Božje reči istina i da je praktično to što On govori. Međutim, kad ih neke stvari zadese, njihovo razumevanje postaje površno. Oni nastavljaju da veruju da im je još uvek sasvim dobro, da su i dalje dobre osobe; iako veruju da imaju pomalo iskvarenu narav, oni sebe i dalje svrstavaju u dobre ljude. Oni ne poznaju prirodu svoje iskvarene naravi niti znaju kakve će posledice ona prouzrokovati. Da li je to istinska spoznaja sebe? Nakon nekoliko godina vere u Boga, kroz čitanje Njegovih reči, slušanje propovedi i zajedništvo, kao i kroz orezivanje, većina ljudi je konačno jasno uvidela da njihova ljudskost nije dobra, da zaista imaju iskvarenu narav i da mogu da rade stvari koje krše istinu i protive se Bogu. Međutim, mnogi ljudi ne prepoznaju to istinski; oni samo na rečima priznaju da su đavoli, da su Sotone i da treba da budu prokleti. Da li je ovaj način razumevanja praktičan ili nije? Da li je to nešto što dolazi iz srca? Da li je to nešto što je rečeno iz iskrene mržnje prema sebi? Na primer, postojao je starešina ili delatnik koji je smenjen jer nije obavljao stvaran posao, a da bi svima pokazao svoje „kajanje”, napisao je ovakvo pokajničko pismo: „Izneverio sam Boga i dužan sam Mu. Nisam vredan Njegovog spasenja niti celog Njegovog srca koje je dao za mene. Ja sam demon, ja sam Sotona, moja ljudskost je loša. Treba da budem proklet, treba da odem u pakao i da tamo stradam!” U tom pismu pokajanja, sa svakom rečenicom, on poriče i osuđuje sebe izgovarajući reči koje nevernik nikad ne bi rekao. Iako priznaje da je demon i Sotona, da li je ijedna od tih reči istinita? (Nije. On ne pominje koje je iskvarenosti otkrio, koje je loše stvari uradio niti koje je štete naneo radu crkve.) Ni jedna rečenica ne objašnjava trenutnu situaciju niti ono što mu je u srcu; sve su to samo prazne reči. Da li je to istinito razumevanje? (Nije.) Ako to nije istinito razumevanje, da li oni onda priznaju da su iskvareni? (Ne.) Hajde onda im to definišemo: takva osoba ne priznaje svoju iskvarenost. Napisala je pismo pokajanja i, spolja gledano, čini se da je spoznala sebe i priznala svoju iskvarenost. Od tog trenutka, trebalo bi da posmatraš kako se ta osoba ponaša u svakodnevnom životu i da li se njeno stvarno ponašanje „iza kulisa” promenilo; tek tada možeš da doneseš tačan zaključak. Na osnovu kakvog ponašanja možemo da vidimo da oni istinski priznaju svoju iskvarenu narav i da su sebe istinski spoznali? (Nakon što osoba istinski spozna sebe, nastupiće stvarne promene.) To je tačno. Bog gleda da li postoji stvarna promena u nekoj osobi. Ako neko napiše pismo pokajanja, čini se da ima istinsko razumevanje i reči mu zvuče iskreno, da li to znači da se ta osoba istinski pokajala? Da li to dokazuje da se takva osoba istinski pokajala? Ne, moramo posmatrati da li u njoj postoji istinska promena – to je najbitniji aspekt. Ali, nakon što takvi ljudi budu smenjeni, oni se često pravdaju i brane pred braćom i sestrama, što je jasan pokazatelj da još uvek nisu priznali svoju iskvarenost i da nisu sebe istinski razumeli. Njihov otpor, samoodbrana i pravdanje „iza kulisa” potvrdilo je ovu tvrdnju. Osim toga, kad Višnji raščlanjuje njihove postupke i kad kaže da su antihristi, lažne starešine i neko ko ne obavlja stvaran posao, kako oni reaguju na to što ih Višnji razotkriva? Oni se raspravljaju, brane se i pravdaju, objašnjavajući te stvari svuda, ne priznajući da ne obavljaju stvaran posao, da nemaju kov, da ne razumeju istinu i da su lažne starešine. Kakva to narav stoji u pozadini ovakvog nepriznavanja i samoodbrane? Ovo je neka vrsta nepopustljive i nadmene naravi, naravi koja oseća odbojnost prema istini. U svom pismu pokajanja, takvi ljudi kažu da su đavoli i Sotone, na nisu vredni Boga i da duguju Bogu, kao i da im ljudskost nije dobra. Ali odmah nakon tog priznanja, vraćaju se na staro. Šta se to ovde događa? (Njihovo priznanje nije istinito.) Koja je njihova istinska strana? Koji je njihov istinski rast? (Odbrana i pravdanje sebe.) Njihovo pravdanje i samoodbrana „iza kulisa”, njihovo objašnjavanje sebe svuda – to je njihova istinska strana. Zar to ne dokazuje da oni ne priznaju da ne mogu da obavljaju stvaran rad i da nemaju istina-stvarnost? Oni to uopšte ne priznaju. Ako čak ni to ne priznaju, da li su onda istinski spoznali sebe? Ako nisu spoznali sebe, zar onda njihovo predstavljanje sebe kao đavola i Sotone ne navodi ljude na pogrešan put? Onda je laž sve ono što kažu o samospoznaji; sve je to obmana. Oni ne priznaju da ne mogu da obavljaju posao i da im ljudskost nije dobra. Zašto onda i dalje koriste ove reči samoosude? To je nedokučivo. Ako nisu spoznali sebe, zašto se i dalje pretvaraju da jesu? Zato što žele da prevare ljude. Činjenice koje imamo pred sobom već su dokazale da su licemeri. Priznaju li oni onda da imaju iskvarenu narav? (Ne priznaju oni to.) Oni odbijaju to da priznaju, pa čak i na sve načine pronalaze razna opravdanja i razloge da dokažu da to što su uradili nije pogrešno. Oni veruju da je ispravno sve što urade i da Višnji to neće osuditi niti raščlaniti. Oni mogu da prihvate da budu smenjeni, ali ne i da se prema njima neko nepravedno ophodi zbog tih stvari. Bez obzira na razlog zbog kojeg u smenjeni, oni mogu da se tome pokore i da to prihvate; ali, kada budu smenjeni zbog tih nekih konkretnih stvari koje su uradili, oni ne mogu to da prihvate i da se pokore. Nije li upravo to uzrok njihovim pravdanjima i samoodbrani? Takva osoba za sebe govori da je đavo i Sotona, kaže da treba da bude prokleta i poslata u pakao i neprestano ponavlja te slogane dok nastavlja da se raspravlja i pravda – da li je onda istinski spoznala sebe? (Nije.) Takve osobe neprestano uzvikuju da su đavo i Sotona, a ne priznaju svoja nedela. Da li priznaju da imaju iskvarene naravi? (Ne.) Zašto se kaže da to ne priznaju? Svi oni priznaju da su đavo i Sotona, pa zašto onda ne priznaju da imaju iskvarene naravi? Koja je posledica ozbiljnija – priznanje da neko ima iskvarenu narav ili priznanje da je neko đavo i Sotona? Zapravo, oni u svojim srcima razumeju da priznavanje da su Sotona i đavo može da zavara druge, da time postižu dobar ishod i da im ljudi neće ništa učiniti. Međutim, ako priznaju svoja nedela, ili to da nemaju ljudskosti, ljudi će ih se kloniti i mrzeće ih. Stoga oni biraju slogan kao za poster kako bi svakog naveli na pogrešan put i kako bi objasnili stvari. Zašto uzvikuju takve krilatice i slogane? Šta je svrha toga? (Tako će ljudi videti koliko su oni spoznali sebe.) S jedne strane, oni se razmeću svojom duhovnošću. S druge strane, razmišljaju ovako: „Svi za sebe kažu da su đavo i Sotona. Ako ja kažem da sam đavo i Sotona, neću morati da snosim nikakve posledice i čak mogu da steknem svačije odobravanje. Zašto to ne bih učinio?” Zar nije to ta zamisao? Zar ovakva spoznaja sebe nije prilično lukava? (Da, ona navodi na pogrešan put.) To je, po svojoj prirodi, navođenje na pogrešan put i varanje, i time se odlikuju verske varalice! Šta kažu verske varalice? „Svi smo mi grešnici; svi smo mi zgrešili!” Oni ne kažu u kom smislu su loši niti navode detalje loših stvari koje su učinili. Oni takođe kažu: „Svi smo mi grešnici i moramo da se pokajemo. Pogledajte koliko je dragocene krvi gospod Isus prolio za nas!” Kakav cilj oni žele da postignu ovim rečima? Žele da sebe predstave kao duhovne. Prave se važni i navode druge da imaju visoko mišljenje o njima kako bi postigli svoj cilj da osvoje srca i misli drugih. Da li ti ljudi koji tvrde da priznaju da su đavoli i Sotone takođe žele da postignu ovaj cilj? Zar nije to i njihov cilj? Na prvi pogled, čini se da su oni spoznali sebe i naizgled su ljudi koji su se istinski pokajali, proglašavajući sebe đavolima i Sotonama, decom pakla i onima koji zaslužuju smrt. Koliko su ozbiljne njihove reči! Ali, iako su ozbiljni u svom govoru, jesu li ozbiljni i u onome što zapravo rade kad ih drugi ne vide? Uopšte nisu. Oni primenjuju dvoličan pristup: s jedne strane, oni javno priznaju da su đavoli i Sotone, ali s druge strane idu unaokolo, brane se i opravdavaju, objašnjavajući da nisu učinili ništa loše. Oni govore da se Višnji nepravedno ophodi prema njima, da Višnji nije svestan trenutne situacije i da su zbog toga oni pretrpeli velike nedaće i jad i platili visoku cenu, kao i da ne treba da budu tretirani na takav način. Oni to govore kako bi izazvali saosećanje, kako bi još više ljudi pogrešno verovalo da oni priznaju da su đavoli i Sotone i da su istinski spoznali sebe, da je Višnji bio nepravedan prema njima i da su otpušteni zbog trivijalne stvari. Oni žele da predstave da su spoznali sebe i da zaslužuju da budu starešine. A zapravo se žestoko brane i pravdaju sebe. Mogu li takvi ljudi koji su dobri u prerušavanju, u pravdanju sebe i uzvikivanju duhovnih slogana zaista biti oni koji su spoznali sebe? (Ne mogu.) Njihova takozvana samospoznaja samo je pretvaranje, varanje ljudi i zavaravanje svih kako bi ostavili dobar utisak na druge. Oni pred Boga ne dolaze da se iskreno pokaju i da priznaju krivicu, ne prihvataju da ih Bog oreže, razotkrije, disciplinuje, pa čak ni da ih smeni. Oni jednostavno nemaju takav stav.

Danas je iskustvo većine ljudi isuviše plitko, a njihova samospoznaja isuviše ograničena. Mnogi priznaju samo greške u svojim metodama i sopstvene mane, dok vrlo mali broj njih priznaje loš kov, izobličeno razumevanje, nedostatak duhovnog razumevanja i nedostatak ljudskosti. Još manje njih priznaje da Božje reči razotkrivanja predstavljaju apsolutne činjenice, da te reči razotkrivaju istinu njihove iskvarenosti ili da su Njegove reči u potpunosti tačne i nepogrešive. To je dokaz da ljudi i dalje nisu istinski spoznali sebe. To što ne priznaju da žive prema svojim sotonskim naravima i prema sotonskoj prirodi znači da nisu istinski spoznali sebe. Koje god iskvarene naravi da otkriju, oni ih ne priznaju. Oni ih pokrivaju i uvijaju, ne dozvoljavajući drugima da vide njihovu iskvarenost. Takvi ljudi su vrlo dobri u prerušavanju i licemerni su. Danas je većina ljudi okrenuta istini i njihovo stanje se donekle popravilo, ali oni i dalje nisu istinski spoznali sebe. Kad naprave grešku, mnogi ljudi se uporno drže samo priznanja da nisu bili u pravu tog trenutka. Ako ih pitaš: „Šta si tačno pogrešio po pitanju ovoga? Koja si istina-načela prekršio? Koje iskvarene naravi si pokazao?”, oni bi odgovorili: „To nema nikakve veze sa iskvarenim naravima. To je bila samo trenutna greška; nisam promislio o tome i reagovao sam impulsivno. Nije mi to bila namera.” Njihovi nenamerni postupci i greške postali su štit i izgovor za iskvarene naravi koje su pokazali. Da li je to istinsko priznavanje iskvarenosti? Nije. Ako često nalaziš izgovore ili razloge za iskvarene naravi koje pokazuješ, onda ne možeš istinski da se suočiš sa svojim iskvarenim naravima, niti možeš da ih priznaš i razumeš. Na primer, neka osoba obavlja dobro svoje dužnosti neko vreme; stanje joj je stabilno, sve što radi ide glatko i bez zastoja, postiže neke pozitivne rezultate i dobija pohvale od drugih. Oseća da je dala veliki doprinos i da Bog treba da je nagradi. Kao rezultat toga, ona otkriva nadmenu i samopravednu iskvarenu narav – ona veruje da je bolja od drugih, odbija da sluša i nije u stanju da skladno sarađuje sa bilo kim. Nedugo zatim, ona pravi greške u obavljanju svojih dužnosti i braća i sestre je orezuju i razotkrivaju govoreći joj da je previše nadmena. Ona teško može da prihvati tu činjenicu i neprestano razmišlja o tome na ovaj način: „Ja nadmena? Mislim da nisam. Nisam se hvalila ničim, pa kako bih mogla da postanem nadmena?” Zaglavi se kod reči „nadmena” i ne može to da prevaziđe. Njena nesposobnost da prihvati tu reč pokazuje da nema razuma, da sebe uopšte nije spoznala i da ne priznaje svoju iskvarenu narav. Kad te nešto zadesi i pokažeš iskvarenu narav, ako te neko kritikuje ili te orezuje i kaže ti da si prekršio istina-načela, a ti samo priznaješ greške za tu konkretnu stvar, a nisi spreman da priznaš da je to posledica pokazane iskvarene naravi i spreman si da ispraviš samo tu grešku, ali ne i da prihvatiš činjenicu da si pokazao iskvarenu narav, onda nisi istinski spoznao sebe. Može li priznavanje greške predstavljati samospoznaju samu po sebi? Samospoznaja se odnosi na identifikovanje uzroka svojih grešaka i spoznaju vlastite iskvarene naravi. Ako priznaš da si uradio nešto loše i nakon toga se tvoje ponašanje promeni tako da ostavljaš utisak da više ne praviš istu grešku, ali da nisi odbacio svoju iskvarenu narav i da uzrok greške nije rešen, kakve bi onda bile posledice? Ti bi i dalje neizbežno otkrivao iskvarenu narav, ustajao protiv Boga i protivio Mu se. Nemoj misliti da nekoliko promena u ponašanju znači i promenu tvoje naravi. Spoznaja sebe je stvar koja nema kraj; ako neko nije u stanju da spozna uzrok svoje iskvarene naravi, da shvati gde leži uzrok njegovog buntovništva i protivljenja Bogu, onda ne može da postigne promenu u svojoj naravi. To je ono što je teško u promeni vlastite naravi. Zašto mnogi ljudi koji veruju u Boga menjaju samo svoje ponašanje, a ne i svoju život-narav? Tu leži problem. Ako priznaš da ono što pokazuješ jeste iskvarena narav koja je dovela do toga da se ponašaš samovoljno, da donosiš proizvoljne odluke, da ne sarađuješ skladno sa drugima i da sebe stavljaš iznad drugih, a onda, pošto te stvari priznaš, priznaš dalje i da je njihov uzrok tvoja nadmena narav, kakvu će ti korist to doneti? Tek tada ćeš istinski promisliti o tim stvarima i shvatiti da je iskvarena narav osnovni uzrok protivljenja Bogu i da je ona čvrst dokaz da je Sotona iskvario čovečanstvo. Shvatićeš da neko ko ne odbaci tu iskvarenu narav neće biti vredan da se naziva ljudskim bićem i neće biti vredan da živi pred Bogom. Međutim, ako priznaš samo da si učinio nešto loše, koje će to posledice imati? Ti ćeš se samo fokusirati i truditi se da nađeš način kako da neke stvari radiš i kako da ih ispravljaš, fokusiraćeš se na to da radiš ono što se naizgled čini ispravnim i na to kako da sprečiš razotkrivanje svoje nadmene naravi. Postaćeš sve lažljiviji i metode koje koristiš da bi zavarao druge bivaće sve prepredenije. Pomislićeš: „Ovog puta sam napravio grešku i svi su to videli jer nisam bio oprezan. Sledeći put neću biti takav.” Posledično, iako se način na koji obavljaš stvari naizgled promenio i drugi ne mogu da uoče nikakve probleme, ti si ipak sakrio svoju iskvarenu narav. Šta si ti postao? Postao si lažljiviji i postao si licemeran. Ako se neko fokusira na nešto, potrudi se oko načina na koji govori i ponaša se tako da spolja niko ne može da uoči nikakav problem niti da mu nađe manu, već njegove postupke smatraju besprekornim, i ako taj neko nimalo ne promeni svoju iskvarenu narav, zar time ne postaje farisej? Iako licemerno ponašanje može da zavara ljude, može li ono da zavara Boga? Šta tačno znači stremiti ka istini? Pre svega, to znači težiti promeni u svojoj naravi. Ako neko nikad ne spozna svoju iskvarenu narav, onda je nemoguće da dođe do promene u njegovoj naravi. U isto vreme, kad priznaju da imaju iskvarenu narav, takvi ljudi moraju da prihvate istinu, da promisle o tome šta su pogrešno uradili i u čemu nisu uspeli, a onda da potraže istinu da bi rešili probleme. Samo na taj način mogu postepeno da odbace svoju iskvarenu narav, da primenjuju istinu u obavljanju svojih dužnosti i da postupaju u skladu sa načelima. Ako tako rade, oni će ući u istina-stvarnost. Ka istini streme samo oni koji za istinom tragaju i primenjuju je. Oni su ti koji mogu neprestano da ulažu napore u primenu istine, da postupaju u skladu sa načelima, da sumiraju svoja iskustva i da nauče lekcije. Kad primenjuju istinu i uđu u stvarnost, kad imaju načela u svojim postupcima i kad prave manje grešaka, oni će postepeno postati dostojni toga da ih Bog koristi. Ako ta osoba nije neko ko stremi ka istini, ma koliko se unosila u prazne priče o samospoznaji ili ma kako sebe da okarakteriše kao đavola i Sotonu, ona ipak na kraju neće istinu sprovesti u delo. Koja je onda razlika između te dve osobe? Jedna priznaje svoju iskvarenu narav, traga za istina-načelima i praktično postupa u skladu sa istinom – to je put stremljenja ka istini. Druga ne priznaje da ima iskvarenu narav i ne prihvata činjenicu o svojoj iskvarenoj naravi, već se fokusira na način na koji obavlja stvari. Međutim, to je samo spoljašnja promena njihovog ponašanja, dok u njihovoj život-naravi nema promene, zbog čega je njihovo ponašanje još varljivije. Da li je ono što ovi ljudi upražnjavaju u skladu sa istina-načelima? Nije ni približno tome. Ni površinu nisu zagrebli. Ono što oni rade je prerušavanje, pretvaranje i varanje, a njihov cilj je da prevare Božji izabrani narod. Oni ne primenjuju istinu, već i dalje žele da ih svi hvale, da se svi s njima slažu i odobravaju im, kako bi mogli da imaju status u crkvi. Zar to nije manifestacija prerušavanja i varanja? Oni se prerušavaju i prikrivaju sebe i fokusiraju se na to kako da steknu naklonost drugih. Postoje li ikakva istina-načela u ovakvom ponašanju? Uopšte ne postoje – sve je to u potpunosti zasnovano na predstavama ljudskog uma, na postupcima ljudi, filozofijama za ovozemaljsko ophođenje i to je i dalje život u skladu sa sotonskom naravi. Ovo pribegavanje licemerju pripada lažnoj duhovnosti; to je varanje ljudi i nedostatak čak i najmanje istina-stvarnosti.

Zašto se neki ljudi, koji ostavljaju utisak da svoje dužnosti obavljaju baš kao i drugi, odjednom niotkud pojave i sve šokiraju time što na kraju počine veliko zlodelo? Može li se takvo nešto desiti za samo dan-dva? Naravno da ne može. Ništa se ne dešava preko noći. Spolja gledano, oni ostavljaju utisak bezazlenih i jednostavnih ljudi, i niko im ne može naći manu, ali na kraju, loše stvari koje oni rade mnogo su ekstremnije i više zapanjuju nego stvari koje drugi ljudi rade. Takve stvari rade takozvani „bezazleni” ljudi. Znate li koja je zajednička karakteristika takvih ljudi? (Oni se naizgled lepo ponašaju i uglavnom izgledaju prilično bezazleni.) Ono što oni proživljavaju i njihova priroda-suština imaju dve jasne odlike – možete li da uočite te dve ključne stvari? (Oni ne vole istinu i ne priznaju da imaju iskvarenu narav. Kad govore o samospoznaji, oni se prerušavaju i ponašaju se licemerno.) Licemerno ponašanje je jedan aspekt toga. Pa kako onda možeš da otkriješ i potvrdiš da su ovi ljudi licemerni? Kako možeš da potvrdiš da je lepo ponašanje koje ovi ljudi proživljavaju zapravo pretvaranje? (Spolja gledano, oni lepo govore, ali u istinskim postupcima štite svoje interese i ne uzimaju u obzir interese Božje kuće.) To je specifično ispoljavanje licemernog ponašanja. Iako ovi licemerni ljudi lepo govore, oni zapravo varaju ljude i navode ih na pogrešan put. Osim toga, oni pokazuju svoj sebičluk i pokvarenost, štite isključivo sopstvene interese i ne uzimaju u obzir interese Božje kuće – oni žele da žive kao kurve, a očekuju spomenik svojoj čestitosti. Sve to predstavlja njihovu priroda-suštinu, lišenu svake ljudskosti. Upravo sam pomenuo da njihova priroda-suština ima dve jasne odlike. Prva je da takvi ljudi često uzvikuju slogane i govore o doktrinama kao da su duboko duhovni, ali u suštini ne vole istinu ni najmanje, a bez ljubavi prema istini, za njih je nemoguće da je sprovedu u delo. Imajući to u vidu, zar ono što ste ranije pomenuli – da oni misle samo na vlastite interese – nije jedna od tih manifestacija? Zašto vode računa samo o svojim interesima? Vole li oni istinu? (Ne vole oni istinu; oni vole samo interese.) Oni štite samo sopstvene interese i nimalo ih se ne tiču interesi Božje kuće i braće i sestara. Ne pokazuje li takvo ponašanje da čovek ni najmanje ne voli istinu? Neki ljudi kažu: „Ako ne vole istinu, zašto uvek drže besede o stvarima koje se tiču istine?” Kako biste to objasnili? (Oni to rade da bi druge impresionirali, a sebe pokrili i prerušili.) To je jedan aspekt. A da li, pored toga, oni zaista drže besede o istini? To uopšte nije istina; to su samo reči i doktrine. Ako je jasno da su to samo reči i doktrine, kako se onda mogu nazvati istinom? Samo bi budale mogle da izjednače reči i doktrine sa istinom. Đavoli su vrlo vešti u izgovaranju reči i doktrina koje ljude navode na pogrešan put, a ujedno žele da se pretvaraju da su ljudi koji imaju istinu kako bi time prevarili druge i Boga. Ma koliko uzvišene bile reči i doktrine koje ljudi izgovaraju, one nisu istina; istina su samo reči koje izgovara Bog. Kako bi se reči i doktrine koje ljudska bića izgovaraju mogle pomenuti u istom dahu kao i istina? To su dve različite stvari. Prvi aspekt je to što ovi ljudi nemaju apsolutno nikakvu ljubav prema istini. Da li je taj aspekt njihova priroda-suština? (Jeste.) Zašto kažemo da je to njihova priroda-suština, a ne samo privremeno otkrovenje ili ponašanje? Zato što se, kad pogledamo sva njihova otkrovenja i ponašanja, može zaključiti da je njihova ljudskost-suština takva da oni uopšte ne vole istinu. Na osnovu takvih njihovih različitih ponašanja, može se utvrditi da su oni ljudi koji ne vole istinu. To je prva odlika. Koja je druga odlika? Ti ljudi uopšte ne priznaju svoje iskvarene naravi. Šta to znači da ih uopšte ne priznaju? Ako se kaže da oni ne priznaju svoje iskvarene naravi, zašto onda oni uvek govore da su spoznali sebe? Ne samo da govore da su spoznali sebe, već i besramno pomažu drugim ljudima da spoznaju sebe. Oni često kažu da ne rade dovoljno, da duguju Bogu, da su đavoli i Sotone i da zaslužuju da budu prokleti. Kako se to može objasniti? (Kad govore o tome da su spoznali sebe, oni ne navode nikakav istinski sadržaj niti pojedinosti. Na primer, ne postoji praktičan sadržaj koji se tiče toga koje su iskvarenosti oni otkrili, koje pogrešne namere imaju u sebi, koje iskvarene naravi ih kontrolišu, koje su konkretne manifestacije koje imaju, kojoj priroda-suštini pripadaju i tako dalje. Oni samo nejasno izjavljuju da su đavoli i Sotone, bez izražavanja iskrenih osećanja i razumevanja.) (Jedan od rezultata istinskog poznavanja sebe jeste sposobnost da iskreno sami sebe omrznete. Takvi ljudi deklarativno priznaju svoju iskvarenost, ali u svojim srcima uopšte ne mrze sebe i ujedno nalaze svakakve razloge da se brane i pravdaju. U nekim slučajevima, oni se ne pravdaju pred drugima, ali u sebi ipak ne prihvataju i ne priznaju svoju iskvarenost. Oni uopšte nisu u stanju da prihvate istinu i uopšte se ne menjaju.) Oni ne priznaju svoju sopstvenu iskvarenost – kako se to može objasniti? (Kad ih nešto zadesi i kad budu razotkriveni, oni smatraju da nisu u stanju da urade tako nešto i ne priznaju da imaju takvu iskvarenu narav.) Takvi ljudi uvek govore o tome da su spoznali sebe, ali šta su tačno spoznali? Jesu li spoznali svoje ponašanje i ispoljavanja ili su spoznali svoje iskvarene naravi? Ili samo znaju koje stvari su uradili pogrešno? Postoji velika razlika između te dve vrste spoznaje. Neke spoznaje donose istinsko znanje, dok su druge površne i nedostaje im suština. Spoznaje nekih ljudi su još i pliće, pa oni samo znaju koje su stvari loše uradili ili priznaju stvari koje su uradili kršeći moral i zakon. To ih ne razlikuje od religioznih ljudi koji priznaju svoju krivicu Gospodu; to ne vodi iskrenom pokajanju. Postoje takođe neki ljudi koji samo izgovaraju doktrine kad govore o samospoznaji ili oponašaju ono što drugi govore o samospoznaji. To je još gori oblik prikrivanja i laganja. Zašto ovi ljudi istinski ne spoznaju sebe? Najvažniji razlog je taj što oni nikad ne prihvataju istinu, tako da su svi njihovi postupci i ponašanja zasnovani isključivo na onome što se njima dopada, na sopstvenoj sotonskoj filozofiji i na ličnim interesima, ambicijama i željama. Duboko u svojim srcima, oni ne vide svoje ambicije i želje kao iskvarene; ništa što njima treba nije iskvareno, pa zato oni rade šta žele, šta god im je volja. Kad o ovome prosuđuju polazeći od svojih postupaka, da li oni priznaju sopstvene iskvarenosti? (Ne priznaju ih.) Kako se ponašaju ljudi koji priznaju svoje iskvarenosti? Da li reaguju tako što traže istina-načela ili se jednostavno mole, razmišljaju i rade stvari onako kako to oni smisle u svojim glavama? Šta od toga oni poštuju? (Oni traže istina-načela.) Dakle, posmatrajući postupke ovih nabrojanih vrsta ljudi, očigledno je da oni uvek rade ono što žele. Oni veruju da su Božje reči namenjene drugima i da oni drugima prenose doktrine koje razumeju, što znači da navode druge da se se ponašaju u skladu s Božjim rečima, čime podrazumevaju sledeće: „svi vi pokazujete iskvarenosti, ali ja tragam za istinom u svemu što radim i jedva da pokazujem ikakve iskvarenosti.” Jesu li to ljudi koji su istinski spoznali sebe? Oni se ne usuđuju da priznaju svoje iskvarene naravi; to je istina po tom pitanju. Oni veruju da plaćanje cene, uz malo više priče, podnošenje malo više patnje i čak ostavljanje stvari i davanje sebe u potpunosti zarad ispunjenja svojih ambicija i želja – da sve to skupa jeste u skladu sa istinom i da je ispravno. Ako biste ih pitali: „Pošto su svi ljudi iskvareni, zar se ne bojiš da nisi u pravu kada razmišljaš na taj način?”, oni bi rekli: „Ne, sve je u redu. Ne plašim se. Moje namere su ispravne.” Pogledajte kako oni svoje ambicije, želje i namere posmatraju kao nešto pozitivno. Da li ovakvi ljudi priznaju svoje iskvarene naravi? (Ne, ne priznaju ih.) Sa objektivne tačke gledišta, oni prosto ne priznaju svoje iskvarene naravi. Može li neko ko ne priznaje svoju iskvarenu narav istinski da se pokaje? (Ne, ne može.) Oni se nipošto neće pokajati; naprosto neće. Imaju li oni istinsku pokornosti? (Nemaju.) Toga imaju još manje. Oni čak ni ne znaju šta je istina, pa kako onda mogu da se pokore? Jedino čemu se oni pokoravaju jesu njihove ambicije i želje. Oni u potpunosti žive život tako što sve preduzimaju vođeni svojim željama i tako što govore, ponašaju se i biraju svoj put isključivo na osnovu sopstvene volje, nikad ne tragajući za istinom. Neki ljudi kažu: „Oni nikad ne tragaju za istinom, pa zašto onda slušaju propovedi?” Slušanje propovedi ne znači obavezno da su oni u stanju da tragaju za istinom; to je samo jedan aspekt verovanja u Boga. Kad ne bi slušali propovedi i kad ne bi prisustvovali okupljanjima, zar ne bi onda bili razotkriveni? Dakle, kroz ovaj postupak moraju da prođu, ali slušanje propovedi ne znači da su oni neko ko prihvata istinu ili priznaje svoju iskvarenost; ne može se doneti takav zaključak. Priznavanje vlastite iskvarenosti nije lako, i ono teško pada ljudima koji ne vole istinu.

Upravo smo pomenuli da ljudi koji nisu spoznali sebe imaju dve jasno izražene odlike: jedna je da oni u osnovi ne vole istinu, a druga da ne priznaju da imaju iskvarene naravi. Dakle, koliko ste daleko od samospoznaje? (Trenutno, mi još uvek ne poznajemo sebe i nismo dostigli tačku da mrzimo sebe.) Mnogo ste daleko od toga. Samospoznaja pre svega znači spoznaju svoje iskvarene naravi, svojih izbora, i svojih pogrešnih gledišta i ponašanja. To je ključno, dok su drugi aspekti samospoznaje sporedni. Istinu možeš istinski da prihvatiš i da dođeš do istinskog kajanja kad priznaš da imaš iskvarenu narav, da imaš sve vrste ljudske priroda-suštine i otkrovenja iskvarenosti koje je Bog izneo na videlo i kad možeš konkretno da ih pobrojiš i da priznaš da sve te konkretne činjenice, ponašanja i otkrovenja nisu u skladu sa istinom, da su sve protiv Boga i da ih je On sve prezreo. Danas, kad ljudi tvrde da prihvataju istinu, oni je samo priznaju u doktrini i donekle menjaju svoje ponašanje. Ali, nakon toga, oni i dalje žive vođeni sotonskim iskvarenim naravima i u skladu sa Sotoninom filozofijom; oni se uopšte ne menjaju. Promene u ponašanju ne predstavljaju promene u naravi. Da bi se transformisala nečija narav, taj neko mora da spozna svoju priroda-suštinu i svoju iskvarenu narav – to je prvi korak. Neko ko priznaje samo da su mu neki postupci problematični, da nije dobra osoba ili da je đavo i Sotona i dalje je daleko od spoznaje svoje priroda-suštine i od transformisanja svoje naravi.

Odlomak 44

Ako sebe žele da razumeju, ljudi moraju razumeti svoju iskvarenu narav i dokučiti svoja prava stanja. Da bi se razumelo vlastito stanje, najvažnije je dokučiti vlastite misli i ideje. U svakom vremenskom periodu, misli i ideje osobe su vođene jednom glavnom stvari. Ako možeš da shvatiš svoje misli i ideje, možeš da shvatiš šta se nalazi u njihovoj pozadini. Niko ne može da kontroliše svoje misli i ideje. Međutim, moraš da znaš odakle te misli i ideje dolaze, kakvi su motivi u njihovoj pozadini, kako one nastaju, šta ih vodi i kakva im je priroda. Nakon što se promeni narav neke osobe, misli, ideje, gledišta i ciljevi kojima stremi koji proizilaze iz ovog promenjenog dela biće veoma različiti. Oni će se u suštini približiti istini i biti u skladu sa istinom. One stvari koje se u ljudima nisu promenile, odnosno, njihove stare misli, ideje i gledišta, kao i stvari koje vole i kojima teže, sve su prljave, gadne i odvratne. Nakon što osoba razume istinu, ona je u stanju da razazna te stvari i da ih jasno vidi. Stoga je u stanju da se pobuni protiv tih stvari i da ih se odrekne. Ovakvi ljudi su zaista pretrpeli neke promene. Oni mogu da prihvate i primenjuju istinu, i da uđu u neke istina-stvarnosti. Oni koji ne razumeju istinu ne mogu jasno da vide ove iskvarene ili negativne stvari, i ne mogu da ih razaznaju. Zbog toga ne mogu da ih se odreknu, a kamoli da se protiv njih pobune. Šta tačno uzrokuje ovu razliku? Kako to da su svi oni vernici, s tim da neki mogu da razaznaju negativne i gadne stvari i da ih odbace, dok drugi ove stvari ne mogu jasno da vide, niti da se od njih oslobode? To je direktno povezano sa činjenicom da li osoba voli istinu i stremi ka njoj. Kada oni koji streme ka istini jedu i piju Božje reči i određeno vreme slušaju propovedi, onda mogu da shvate istinu i da jasno vide određene stvari. Ostvariće napredak u svom životu. Nasuprot tome, iako u podjednakoj meri prisustvuju skupovima, čitaju Bože reči i slušaju propovedi, oni koji ne vole istinu neće moći da shvate istinu i, ma koliko godina da su vernici, neće postići život-ulazak. Ovi ljudi ne uspevaju jer ne streme ka istini. Ma koliko godina da veruju u Boga, oni koji ne streme ka istini ne mogu da shvate istinu. Kada se suoče sa određenom situacijom, oni ne mogu jasno da je sagledaju, i gotovo da se i ne razlikuju od religioznih ljudi. Iz svojih godina vere nisu ništa zadobili. Koliko istine sada razumete? Šta možete jasno da vidite? Možete li da razaznate negativne stvari i ljude? Ako ti čak nije jasno šta je vera u Boga, niti u koga zapravo veruješ, ako ne možeš jasno da raspoznaš ideje i namere koje imaš u svakodnevnom životu, ako nisi sasvim svestan puta kojim kao vernik u Boga treba da ideš i nije ti jasno kako istinu treba da sprovodiš u delo kad činiš stvari ili obavljaš svoju dužnost, onda si osoba koja nema nikakav život-ulazak. Jedino na osnovu potpunog shvatanja istine i spoznaje o tome kako da istinu sprovodiš u delo, možeš da razaznaš različite vrste ljudi, da jasno sagledaš različita pitanja, obavljaš stvari u skladu sa istinom, ispunjavaš Božje zahteve i postaneš sve bliži Božjim namerama. Rezultate ćeš postići jedino stremljenjem na ovaj način.

Odlomak 45

U čoveku se često javljaju određena negativna stanja. Neka od njih na ljude mogu da utiču ili da ih sputavaju. Postoje stanja koja čoveka mogu čak navesti da skrene sa istinitog puta i krene u pogrešnom pravcu. Čemu ljudi teže, na šta obraćaju pažnju i kojim putem biraju da krenu – sve to je povezano sa njihovim unutrašnjim stanjima. Da li će ljudi biti slabi ili snažni još je neposrednije povezano sa njihovim unutrašnjim stanjima. Na primer, mnogi ljudi u današnje vreme pridaju poseban značaj danu Božjem. Svima je ova želja zajednička: čeznu da dan Božji dođe što pre kako bi mogli da se izvuku iz ove patnje, iz ovih bolesti, ovog proganjanja i drugih vrsta bola. Ljudi misle da će, kad dan Božji stigne, biti oslobođeni bola koji sada trpe, da više nikada neće podnositi nedaće i da će uživati u blagoslovima. Ako neko ko je u ovakvom stanju teži tome da razume Boga ili stremi ka istini, njegov će životni napredak biti veoma ograničen. Kada doživi bilo kakav neuspeh ili ga zadesi neka neprijatnost, tada na videlo izlaze sva slabost, negativnost i buntovništvo koji su prisutni u njemu. Prema tome, ako je nečije stanje nenormalno ili pogrešno, u tom slučaju će i cilj njegove potrage takođe biti pogrešan i svakako nečist. Neki ljudi streme ulasku iz pogrešnih stanja, a ipak smatraju da u svom stremljenju dobro postupaju, da stvari obavljaju u skladu sa Božjim zahtevima i da praktično postupaju u skladu sa istinom. Oni ne veruju da su išli protiv Božjih želja, niti da su odstupili od Njegovih namera. Možda se tako osećaš, ali kada ti neki neprijatan događaj ili okruženje izazovu patnju, dotaknu tvoje slabe tačke i stvari koje duboko u svom srcu voliš i kojima stremiš, postaćeš negativan, tvoje nade i aspiracije će se raspršiti i, naravno, postaćeš slab. Dakle, tvoje tadašnje stanje određuje hoćeš li biti snažan ili slab. Ovoga časa postoje mnogi ljudi koji se osećaju prilično snažnim, koji osećaju da su stekli određeni rast i da imaju više vere nego što su je imali ranije. Smatraju da su krenuli pravim putem vere u Boga, te da im nisu potrebni drugi ljudi da ih na tom putu vuku ili guraju. Zašto onda postaju negativni ili slabi kada se suoče sa određenim okruženjima ili kad naiđu na poteškoće? Zašto se onda žale i na kraju odustaju od svoje vere? To pokazuje da u svakome postoje određena negativna i nenormalna stanja. Određenih nečistoća u čoveku nije se lako osloboditi. Čak i ako si osoba koja stremi ka istini, ne možeš ih u potpunosti napustiti. To se mora učiniti na osnovu obelodanjivanja Božje reči. Nakon što razmisle o svojim stanjima i shvate ih, ljudi moraju da ih uporede sa Božjom reči i da razreše svoje iskvarene naravi. Tek tada će se njihova stanja postepeno menjati. Nakon što pročitaju Božje reči i spoznaju svoja stanja, ljudi ne mogu istoga časa da ih preobrate. Pod uslovom da ljudi često čitaju Božje reči, da jasno uviđaju svoja stanja, mole se Bogu i streme ka istini, kad ponovo pokažu iskvarenost ili kad u budućnosti dospeju u nenormalno stanje, oni će to moći da prepoznaju, moći će da se mole Bogu i da korišćenjem istine reše problem, a njihovo pogrešno stanje se može preokrenuti i mogu postepeno da se menjaju. Tako će moći da se oslobode nečistoća i onih stvari koje treba napustiti među svim onim što ljudi gaje u sebi. Da bi se postigli rezultati, ljudi moraju imati određeno iskustvo.

Od početka svoje vere u Boga, mnogi ljudi na osnovu svojih predstava i uobrazilja tragaju za blagoslovima i posledično postaju negativni i slabi kada se suoče sa stvarima koje nisu u skladu sa njihovim predstavama. U Boga počinju da sumnjaju, pa čak iznose predstave ili pogrešna shvatanja o Njemu. Ako niko sa njima u zajedništvu ne razgovara o istini, neće moći da budu postojani, pa u svakom trenutku mogu da izdaju Boga. Navešću vam jedan primer. Pretpostavimo da je u svojoj veri u Boga neka osoba oduvek gajila predstave i uobrazilje. Ta osoba veruje da će je Bog zaštititi i blagosloviti, da će paziti na život njene porodice i da je to ono što Bog treba da čini, pod uslovom da ostavi svoju porodicu i izvršava svoju dužnost. A onda se jednoga dana toj osobi dogodi nešto što nije želela – ona se razboli. Porodica domaćin ne pruža toliku udobnost kao sopstveni dom i moguće je da se o njoj ne staraju baš najbolje. Ta osoba to ne može da podnese i u dugom periodu je negativna i utučena. Osim toga, ona ne stremi ka istini, a istinu čak ni ne priznaje. To znači da u ljudima postoje određena stanja i, ako njihovu pogrešnost ne prepoznaju, ne primete je i ne osete, premda i dalje mogu posedovati strast i velike težnje, u nekom trenutku će se suočiti sa okolnošću koja će otkriti njihovo pravo unutrašnje stanje, navodeći ih da posrnu i podbace. Upravo do toga dolazi kad niste u stanju da o sebi razmišljate niti da sebe spoznate. Takvi su svi oni koji ne razumeju istinu; nikada se ne zna kada će oni posrnuti i podbaciti, kada će biti negativni i slabi, niti kada bi mogli da izdaju Boga. Pogledajte sa kolikom opasnošću se moraju suočiti oni koji ne razumeju istinu! Ipak, razumevanje istine nije jednostavno. Biće potrebno mnogo vremena pre nego što vam se napokon ukaže tračak svetlosti, pre nego što steknete delić istinskog znanja i shvatite komadić istine. Ako su tvoje namere ozbiljno ukaljane i ne mogu da se razreše, one će u svakom trenutku ugasiti tu neznatnu svetlost tvog razumevanja, pa će čak i nagrizati onaj delić vere koju imaš, a to je svakako veoma opasno. Ovoga časa glavni problem je u tome što svi ljudi u svom srcu imaju određene predstave i uobrazilje o Bogu, ali ih ne priznaju sve dok one ne budu razotkrivene; unutra su skrivene i nikad se ne zna u kom će se trenutku ili pod kojim okolnostima ispoljiti i dovesti do toga da ljudi posrnu. Iako svi ljudi imaju dobre želje, žele da budu dobri vernici i da zadobiju istinu, njihove su namere previše ukaljane i imaju previše predstava i uobrazilja koje ih u velikoj meri sprečavaju da streme ka istini i zadobiju život-ulazak. Želeli bi da učine ove stvari, ali to ne mogu. Na primer, kad su podvrgnuti orezivanju, ljudima je teško da se pokore; kad su podvrgnuti kušnjama ili oplemenjivanju, oni žele da se sa Bogom raspravljaju. Kad god se razbole ili se suoče sa nesrećom, žale se zbog toga što ih Bog ne štiti. Kako bi ovakvi ljudi mogli da iskuse Božje delo? Ne dosežu ni onaj minimum, a to je da imaju srce pokorno Bogu, pa kako onda mogu doći do istine? Neki ljudi postaju negativni i kad im obična sitnica ne polazi za rukom; posrću zato što ih drugi osuđuju i Boga izdaju kada budu uhapšeni. Istina je da čovek nikad ne zna šta mu donosi budućnost, hoće li to biti sreća ili propast. Svako u sebi ima nešto čemu teži i što želi da dobije; ima stvari koje mu se dopadaju. Stremljenje za onim što joj se dopada moglo bi toj osobi doneti nesreću, međutim, ona to ne oseća, i dalje verujući u ispravnost stvari kojima teži i koje joj se dopadaju, kao i da u tim stvarima nema ničeg lošeg. Ipak, dođe li dan u kome se suočava sa nesrećom, pa joj budu oduzete stvari kojima stremi i koje joj se dopadaju, ona će postati negativna i slaba, i neće moći da se uspravi. Neće znati šta se dogodilo, žaliće se na Boga da je nepravedan i prema Bogu će ispoljiti izdajničko srce. Ako ljudi sebe ne poznaju, oni neće znati svoju slabu tačku, niti trenutak u kome će najlakše posrnuti ili podbaciti. A to je zaista žalosno. Zato i kažemo da ako čovek ne poznaje sebe, on u svakom trenutku može posrnuti ili podbaciti i time izazvati sopstveni kraj.

Mnogi ljudi su govorili: „Razumem sve elemente istine, ali naprosto ne mogu da ih sprovedem u delo.” Ovim se razotkriva osnovni uzrok zbog koga ljudi istinu ne sprovode u delo. Kakvi to ljudi razumeju istinu, a ipak ne mogu da je sprovedu u delo? Naravno, samo ljudi koji osećaju odbojnost prema istini i koji je ne podnose, istinu ne mogu da sprovode u delo, a razlog tome je u njihovoj prirodi. Čak i ako ne razumeju istinu, ljudi koji vole istinu će postupati na osnovu svoje savesti i neće činiti zlo. Ako čovekova priroda oseća odbojnost prema istini, onda on istinu nikada neće moći da sprovodi u delo. Ljudi koji osećaju odbojnost prema istini u Boga veruju samo da bi dobili blagoslove, a ne da bi stremili ka istini i dobili spasenje. Čak i ako obavljaju svoje dužnosti, to ne čine da bi došli do istine, već isključivo zato da bi dobili blagoslove. Na primer, neki ljudi koje progone i koji ne mogu da se vrate kući, u svom srcu razmišljaju: „Progone me i ne mogu da se vratim kući zbog svoje vere u Boga. Jednoga dana Bog će mi podariti bolji dom; Bog neće dozvoliti da se uzalud mučim” ili „Gde god da se nalazim, Bog će me nahraniti i neće dozvoliti da se zaputim ćorsokakom. Ako bi dozvolio da idem slepom ulicom, onda On ne bi bio pravi Bog. Bog to ne bi učinio”. Zar ovakve stvari ne postoje u čoveku? Postoje i neki koji ovako razmišljaju: „Ostavio sam svoju porodicu da bih se dao za Boga i Bog ne treba da me preda u ruke onih koji su na vlasti; sa takvim zanosom sam stremio da Bog treba da me zaštiti i blagoslovi. Toliko čeznemo da dan Božji dođe, pa bi dan Božji trebalo da dođe što pre. Bog treba da ispuni čovekove želje.” Mnogi ljudi ovako razmišljaju – zar ovo nije čovekova prekomerna želja? Ljudi su Bogu oduvek postavljali prevelike zahteve, u sebi stalno misleći: „Ostavili smo svoje porodice da bismo obavljali svoje dužnosti, tako da Bog treba da nas blagoslovi. Postupali smo u skladu sa Božjim zahtevima, pa Bog treba da nas nagradi.” Mnogi ljudi koji veruju u Boga u svom srcu gaje takve misli. Gledaju druge ljude kako odlaze od svoje porodice i sve ostavljaju kako bi se bez napora davali za Boga, misleći: „Ima već dugo kako su napustili svoje porodice, kako im dom ne nedostaje? Kako izlaze na kraj s tim? Kako ja ne mogu da izađem na kraj s tim? Kako ja ne mogu da napustim svoju porodicu, muža (ili ženu) i decu? Kako to da je Bog prema njima milostiv, a prema meni nije? Zašto mi Sveti Duh ne podari blagodat ili ne boravi u meni?” Kakvo je ovo stanje? Ljudima nedostaje toliko razuma; istinu ne sprovode u delo, a zatim se na Boga žale i ne rade ono što bi trebalo da rade. Ljudi treba da izaberu put stremljenja ka istini, ali oni osećaju odbojnost prema istini, žude za telesnim zadovoljstvima i uvek traže da dobiju blagoslove i da uživaju u blagodati, prigovarajući sve vreme kako su Božji zahtevi prema čoveku preterani. Od Boga uporno traže da prema njima bude milostiv i da im podari još blagodati, kao i da im dozvoli da osete telesno zadovoljstvo – jesu li to ljudi koji iskreno veruju u Boga? Evo kako oni razmišljaju: „Ostavio sam porodicu da bih obavljao svoju dužnost i toliko sam propatio. Bog prema meni treba da bude milostiv, kako mi ne bi nedostajao dom i kako bih bio rešen da ga ostavim. Treba da mi podari snagu, pa onda neću postati negativan i slab. Drugi ljudi su tako snažni, Bog treba i mene da ojača.” Ove reči koje ljudi izgovaraju potpuno su lišene razuma i vere. Sve su one izgovorene zato što ljudski preveliki zahtevi nisu ispunjeni, zbog čega su ljudi nezadovoljni Bogom. Sve su to stvari koje otkrivaju iz svog srca i u potpunosti predstavljaju ljudsku prirodu. Ove stvari postoje u ljudima i, ako se ne odbace, ljude mogu navesti da se bilo kada i bilo gde žale na Boga i pogrešno Ga razumeju. Ljudi će biti skloni da hule na Boga i bilo kada i bilo gde mogu napustiti istiniti put. To je sasvim prirodno. Da li sada jasno uviđate ovaj problem? Ljudi moraju poznavati stvari koje otkriva njihova priroda. Reč je o veoma ozbiljnoj stvari kojoj treba pažljivo pristupiti, jer se dotiče pitanja mogu li ljudi biti postojani u svom svedočenju, kao i pitanja da li u svojoj veri u Boga ljudi mogu dobiti spasenje. Kad je reč o ljudima koji razumeju nešto malo istine, ako uvide da otkrivaju ove stvari i ako, nakon što ustanove ovaj problem, mogu da ga ispitaju i izbace na površinu, u tom slučaju će moći i da ga reše. Ako ne uviđaju da otkrivaju ove stvari, ne postoji način da reše ovaj problem i mogu samo da čekaju na obelodanjivanje Božje ili na otkrovenje činjenica. Ljudi koji ne vole istinu ne pridaju važnost ispitivanju sebe samih. Uvek smatraju da je to beznačajna stvar i sebi povlađuju razmišljajući na sledeći način: „I svi drugi su poput mene – ništa strašno ako malo prigovaram. Bog će to oprostiti i neće upamtiti.” Ljudi ne znaju kako da razmišljaju o sebi niti kako da traženjem istine razreše probleme, nijednu od ovih stvari ne mogu praktično da sprovedu. Svi oni su smeteni i posebno lenji, skloni su prepuštanju fantazijama i od njih su zavisni. Oni čeznu: „Jednoga dana Bog će u nama sprovesti temeljnu promenu i više nećemo biti ovako lenji, postaćemo sasvim osvećeni i gledaćemo s poštovanjem na moć Božju.” Ovo je potpuna maštarija i krajnje je nerealno. Ako, nakon što je čuo tolike propovedi, čovek može da izgovori ovakvu predstavu i uobrazilju, onda on nema znanje o Božjem delu i, sve do danas, još uvek nije jasno uvideo kako Bog spasava ljude. Ovakvi ljudi su neverovatne neznalice. Zašto kuća Božja uvek u zajedništvu govori o samospoznaji i spoznavanju Božje naravi? Ovo je ključno za svaku osobu. Ako zaista jasno možeš da uvidiš kako Bog spasava ljude, onda treba da se usredsrediš na samospoznaju i treba redovno da razmišljaš o sebi – jedino tada ćeš imati pravi život-ulazak. Kad shvatiš da otkrivaš iskvarenost, hoćeš li moći da tražiš istinu? Hoćeš li moći da se moliš Bogu i da se pobuniš protiv tela? Ovo je preduslov za sprovođenje istine u delo i ključni korak. Ako, u svemu što ti se dešava i u svemu što činiš, možeš da budeš svestan načina praktičnog postupanja koji je u skladu sa istinom, biće ti lako da istinu sprovodiš u delo i imaćeš život-ulazak. Ako nisi u stanju da sebe spoznaš, kako ti onda život može napredovati? Ma koliko da si negativan i slab, ako o sebi ne razmišljaš i sebe ne spoznaješ niti se Bogu moliš, onda to samo dokazuje da ne voliš istinu, da nisi osoba koja stremi ka istini i da nikada nećeš moći da dođeš do istine.

Neki ljudi su ranije ovako razmišljali: „Čeznemo za munjevitim padom velike crvene aždaje i nadamo se da će dan Božji doći ubrzo. Zar ovo nisu legitimni zahtevi? Zar čežnja da dan Božji dođe brzo nije isto što i čežnja da se Bogu što pre donese slava?” Oni tajno iznalaze neke milozvučne načine da ovo izraze, dok se ovim stvarima zapravo nadaju samo za sebe. Za čim bi čeznuli, da to ne čine zbog sebe samih? Ljudi čeznu jedino za tim da se što pre oslobode svog jadnog okruženja i ovog bolnog sveta. Postoje neki ljudi koji naročito vide obećanja koja su ranije data prvorođenim sinovima Božjim i za tim osećaju neutaživu žeđ. Kad god pročitaju te reči, kao da, gledajući u fatamorganu, gase sopstvenu žeđ. Čovek se u potpunosti još uvek nije odrekao sebičnih želja, pa bez obzira na to kako stremiš ka istini, tom stremljenju će uvek nedostajati entuzijazma. Mnogi ljudi koji ne streme ka istini uvek čeznu za dolaskom dana Božjeg kako bi mogli da se reše svoje patnje i da uživaju u blagoslovima carstva nebeskog. Ako taj dan ne stiže, oni izgaraju od bola i neki od njih uzvikuju: „Kad će stići dan Božji? Nisam se još uvek venčao, više ne mogu da čekam! Svojim roditeljima moram da iskažem odanost, više ne mogu da izdržim! A treba i decu da dobijem da o meni mogu da se brinu kad ostarim! Dan Božji treba da požuri i stigne što pre! Pomolimo se za to svi zajedno!” Kako oni ljudi koji streme ka istini mogu da slede put sve do sada, a da se nimalo ne požale? Zar nisu vođeni rečju Božjom i nemaju podršku reči Božje? U ljudima je toliko nečistoća, pa je li uopšte izvodljivo da ne prihvate oplemenjivanje? Kako bez patnje mogu da se promene? Bez i najmanjeg dodatnog prigovora, ljudi se u izvesnoj meri moraju oplemeniti i dozvoliti Bogu da ih orkestrira – tada će u potpunosti biti promenjeni.

Odlomak 46

U iskvarenom čovečanstvu, priroda-suština je ista kod svih ljudi osim kod onih reinkarniranih od zlih đavola ili onih zaposednutih zlim duhovima. Neki ljudi vole da stalno proučavaju kakve duhove nose u sebi različiti tipovi ljudi, ali to nije realno; fokusiranje na to može lako dovesti do devijacija. Neki ljudi stalno osećaju da nemaju odgovarajuću vrstu duha jer su iskusili neke natprirodne pojave, dok neki misle da njihov duh ima problem jer nikada ne mogu da se promene. U stvari, bez obzira na to da li postoji neki problem sa duhom ili ne, ljudska priroda je ista – opire se Bogu i izdaje Ga. I stepen iskvarenosti ljudi uglavnom je isti, kao što su im zajedničke i karakteristike u prirodi. Neki ljudi uvek sumnjaju da nemaju odgovarajuću vrstu duha, pa se pitaju: „Kako sam mogao da uradim tako nešto? Nikada ne bih pomislio da bih mogao to uraditi! Zar nemam odgovarajuću vrstu duha?” Čak sumnjaju da su izabrani od Boga i kao rezultat toga postaju sve negativniji. Neki ljudi shvataju stvari čisto i, bez obzira na to šta su uradili, fokusiraju se samo na traganje za istinom i na razmišljanje o sebi u skladu sa Božjim rečima: „Kako sam to mogao da uradim? Kakvu sam narav otkrio? Koja priroda to kontroliše? Kako da se ponašam u skladu sa istinom?” Razmišljajući o sebi na takav način, možeš lako razumeti istinu i pronaći put primene, a takođe možeš postići rezultat samospoznaje. Svako ima drugačije metode i puteve samoispitivanja; neki se fokusiraju na traganje za istinom i na spoznaju sebe, dok se drugi uvek fokusiraju na maštovite i nerealne stvari, zbog čega je teško napredovati, a lako zaglaviti se u negativnosti. Ti sada moraš da shvatiš da bez obzira na to kakav duh poseduješ, ne smeš se usredsrediti na to pitanje. Niko ne može ni da vidi ni da dodirne stvari duha. Ako budeš obraćao previše pažnje na to, to će usporiti tvoj životni rast. Ključna stvar na koju se treba usredsrediti jeste priroda-suština ljudi, koja je povezana sa razaznavanjem ljudi, a ako možete da razaznate priroda-suštinu ljudi, onda možete i same ljude. Jasno videti koje stvari postoje u nečijoj priroda-suštini, koje se iskvarene naravi mogu razotkriti iz nje i koji aspekti istine su potrebni da bi se oni rešili – to je ono najvažnije na šta treba da se usredsredite kada verujete u Boga. Jedino ako na taj način doživiš Božje delo, možeš zadobiti istinu i očistiti svoju iskvarenu narav. Kako možeš da spoznaš sebe? Kako možeš da spoznaš sopstvenu prirodu? Jedino možeš da sagledaš kakva je tvoja priroda-suština na osnovu naravi koje otkrivaš svojim postupcima, tako da je ključ spoznaje sebe u spoznavanju sopstvene iskvarene naravi. Samo putem te spoznaje, bićeš u stanju da razumeš svoju priroda-suštinu, a jasno sagledati svoju priroda-suštinu znači temeljno razumeti sebe. Spoznaja sebe je duboka lekcija, i ključ spasenja leži u tome koliko čovek poznaje sebe. Tek kada neko zaista spozna sebe, može se istinski pokajati, lako prihvatiti istinu i zakoračiti na put spasenja. Nemoguće je da oni koji nisu u stanju da spoznaju sebe prihvate istinu, a još manje da se istinski pokaju. Stoga je ključna stvar razumeti sopstvenu iskvarenu narav. Ljudi nipošto ne bi trebalo da teže za lažnom duhovnošću. Neki pojedinci se uvek usredsređuju na proučavanje ljudskih duhova, uvek govore o tome kakve vrste duhova ljudi imaju – da li neko ima ljudski duh, da li ima zlog duha, i tako dalje. Ljudi ne mogu da prozru te stvari, i stalno usredsređivanje na njih verovatno će dovesti do odstupanja i do zaluđivanja i nanošenja štete ljudima. U težnji za istinom, ljudi bi trebalo da se usredsrede na samospoznaju, na razumevanje svojih iskvarenih naravi i na jasno sagledavanje priroda-suštine ljudi. To je realno, i ako tako budu radili, to će im pomoći da reše problem iskvarene naravi, da streme ka istini i zadobiju Božje spasenje.

Priroda-suština ljudi, nakon što ih je iskvario Sotona, u osnovi je ista, sa tek neznatnim razlikama. Razlog je u tome što svi potiču od istog pretka, što žive u istom svetu i iskusili su istu iskvarenost. Svi dele iste zajedničke osobine. Pa ipak, neki ljudi su u stanju da u određenom okruženju rade jednu vrstu stvari, dok drugi rade neku drugu vrstu stvari u drugačijem okruženju; neki ljudi su donekle obrazovani, jer su stekli obrazovanje, dok su drugi neobrazovani, jer nisu stekli obrazovanje; neki ljudi imaju jedan pogled na stvari, dok neki drugi ljudi imaju drugačiji pogled na stvari; jedni žive u jednom, a drugi u drugom društvenom okruženju i imaju različite nasleđene običaje i životne navike. Međutim, suština stvari koje se otkrivaju iz ljudske prirode ostaje ista. Dakle, nema potrebe da stalno brineš o tome kakav duh poseduješ niti da stalno brineš o tome da li je to zao duh. To je nešto što čovek ne može da dosegne, i to može da zna samo Bog; a čoveku ne bi bilo od koristi da to zna čak i kad bi mogao. Nema koristi od neprestane detaljne analize ili proučavanja nečijeg duha; to je nešto što rade ljudi koji su u najvećoj meri smeteni i neuki. Kada učiniš nešto loše ili na neki način nešto prekršiš, nemoj sumnjati u sebe, govoreći: „Zar nemam odgovarajuću vrstu duha? Da li je u meni na delu zao duh? Kako sam mogao učiniti nešto tako smešno?” Bez obzira na to šta radiš, trebalo bi da koren problema tražiš u svojoj prirodi i da tragaš za istinama u koje bi ljudi trebalo da uđu. Ako ispitaš svoj duh, ostaćeš praznih ruku – čak i ako dođeš do saznanja kakav duh imaš u sebi, još uvek nećeš moći da spoznaš vlastitu prirodu niti ćeš moći da rešiš svoje probleme. Zato, kada neki ljudi stalno govore o vrsti duha koju imaju, kao da su izuzetno duhovni ili profesionalni, zapravo su još veći amateri i glupani. Neki ljudi govore naročito duhovno, misleći da su reči koje izgovaraju veoma dubokoumne i da ih obični ljudi neće razumeti. Oni kažu: „Ključno je da ispitamo kakav je naš duh. Ako nemamo ljudske duhove, onda ne možemo biti spašeni uprkos tome što verujemo u Boga. Ne smemo se zameriti Bogu.” Neki ljudi bivaju zatrovani i navedeni na stranputicu time što čuju, duboko osećaju da su te reči razumne, pa i oni počnu da ispituju kakav duh imaju. Pošto naročitu pažnju obraćaju na svoj duh, postaju neurotični, ispituju svoj duh u svemu što rade i na kraju otkriju problem: „Zašto se protivim istini u svemu što radim? Zašto nemam ni trunke ljudskosti ni razuma? Mora da sam zao duh.” Zapravo, s lošom prirodom i bez istine, kako ljudi mogu da učine bilo šta što je u skladu s istinom? Bez obzira na to koliko su dobri njihovi postupci, oni još uvek ne primenjuju istinu i još uvek su neprijateljski nastrojeni prema Bogu. Ljudska priroda je loša, nju je Sotona iskvario i obradio; oni jednostavno nemaju ljudsko obličje, sve što rade jeste da se bune protiv Boga i opiru Mu se, i toliko su daleko od Boga. Oni nikako ne mogu učiniti ništa što je u skladu s Božjim namerama. Ne postoji ništa unutar njihove urođene prirode što je u skladu s Bogom. To je sve očigledno.

Neki ljudi su uvek preterano osetljivi i pridaju veliku važnost pitanjima da li imaju duhovno razumevanje ili kakav duh imaju, ostavljajući po strani pitanje razumevanja svoje prirode. To je kao kad od drveta ne vidite šumu. Nije li glupo zgrabiti ono što je iluzorno, a zanemariti ono što je stvarno? Tokom ovih godina proučavanja, jesi li temeljno razumeo stvari duha ili stvari duše? Jesi li video kakav je tvoj duh? Ako duboko u svojoj duši ne kopaš po stvarima priroda-suštine, već umesto toga uvek proučavaš kakav duh imaš, hoće li tvoje proučavanje dati bilo kakve rezultate? Nije li to kao da slepac upali sveću i protraći vosak? Ostavljaš po strani svoje stvarne poteškoće i ne pokušavaš da nađeš rešenja, uvek se upuštaš u nepoštene radnje i neprestano proučavaš kakav duh imaš − može li to rešiti ikakve probleme? Ako veruješ u Boga, ali ne stremiš ka istini niti se baviš onim što ti je posao, već uvek proučavaš svoj duh, onda si najgluplja osoba. Istinski inteligentni ljudi imaju sledeći stav: „Bez obzira na to šta Bog čini ili kako se ophodi prema meni, bez obzira na to koliko sam duboko iskvaren ili kakva je moja ljudskost, usredsrediću se samo na težnju ka istini i na traganje za spoznajom Boga, i to nepokolebljivo!” Samo spoznajom Boga čovek može razrešiti svoju iskvarenu narav i ispuniti svoju dužnost da udovolji Božjim namerama; to je pravac za ljudski život, to je ono čijem bi postizanju ljudi trebalo da teže i to je jedan jedini put spasenja. E, sad, ono što je stvarno jeste upravo stremljenje ka istini, poznavanje vlastite iskvarene prirode, razumevanje istine kako bi se odbacila iskvarena narav, i ispunjavanje svoje dužnosti kako bi se udovoljilo Bogu. Ući u istina-stvarnost i proživeti istinsko ljudsko obličje – to je ono što je stvarno. Stvarno je upravo voleti Boga, pokoriti se Bogu i svedočiti za Boga. To su rezultati koje Bog želi. Beskorisno je istraživati stvari koje se ne mogu ni dodirnuti ni videti. One nemaju nikakve veze s onim što je stvarno, a takođe nemaju nikakve veze ni sa učincima Božjeg dela. Pošto ti sada postojiš u fizičkom telu, moraš tražiti da razumeš istinu, da dobro obavljaš svoju dužnost, budeš poštena osoba i menjaš svoju narav. Sve su to stvari koje većina ljudi može postići.

Neki ljudi očigledno imaju delo zlih duhova i mogli bi da budu zaposednuti njima. Može li se takav neko spasiti verom u Boga? To je teško reći i to zavisi od toga da li se ponašaju razumno i da li su normalnog mentalnog stanja. Najvažnije je da li oni mogu da shvate istinu i da je sprovedu u delo. Ako ne mogu da ispune taj kriterijum, onda nema načina da se spasu. Sada svi vi imate normalan razum, normalno govorite i niste iskusili nikakve natprirodne ili nenormalne pojave. Iako su vam stanja ponekad malo nenormalna, a neki od načina na koje radite stvari pogrešni, sve su to otkrovenja ljudske prirode. U stvari, isto važi i za druge ljude – samo što se pozadina i vreme njihovih otkrovenja razlikuju. Čini se da ste sada malog rasta, pa kad čujete kako drugi govore o stvarima i izjavama duha, imitirate ih i sledite, kao da i sami tako dobro razumete stvari duha i da ste sjajna osoba. Samo Bog zna i kontroliše stvari duhovnog carstva, i dovoljno je da ljudi razumeju barem malo od Njegovih reči. Kako bi iko uopšte mogao temeljno da razume duhovno carstvo? Nije li lako zalutati razmišljajući o takvim stvarima? Svi ljudi sada imaju to stanje u sebi. Iako ti možda ne diskutuješ uvek ozbiljno o ovim stvarima, iako možda nisi oslabio niti pao zbog njih, na tebe i dalje mogu privremeno uticati reči drugih. Iako možda ne obraćaš mnogo pažnje na takve stvari, ti si i dalje sklon da se fokusiraš na stvari duha u svom srcu. Pa ako dođe dan da istinski pogrešiš u nekoj stvari, da se spotakneš i pretrpiš neuspeh, ti bi posumnjao u sebe i rekao: „Da li je i moj duh pogrešan?” Ti obično nikada ne sumnjaš, već misliš da su drugi apsurdni kada ih vidiš zaglibljene u sumnji. Ali, ako dođe dan da te orežu ili da neko kaže da si Sotona, ili da si zao duh, onda ćeš i ti verovati u to i, baš kao i oni, zaglibićeš u sumnji, nesposoban da se izvučeš. U stvari, većina ljudi je podložna tom problemu time što na stvari duha gleda kao na nešto neverovatno važno i što zanemaruje stvari poput razumevanja sopstvene prirode ili život-ulaska. To ih čini potpuno odvojenim od stvarnosti i to je iskustvena devijacija.

Svi vi treba da obratite pažnju na spoznaju sopstvene prirode i u kojim aspektima lako možete da učinite pogrešne stvari ili da zalutate, i na osnovu toga bi trebalo da sumirate iskustvo i lekcije, a naročito kada je reč o služenju, o životnom iskustvu i spoznaji sopstvene prirode, trebalo bi da postepeno stičete dublje znanje. Tek tada ćete moći da dokučite sopstveno stanje i da se razvijete u pravom smeru. Ako možeš da poseduješ te aspekte istine i ako ih uneseš u svoj unutarnji život, bićeš mnogo stabilniji, više nećeš davati neodgovorne i proizvoljne primedbe o stvarima koje ne razumeš, usredsredićeš se na praktične stvari kada govoriš i razgovaraćeš u zajedništvu o stvarnim stvarima. Kada ljudi steknu dublje znanje o svojoj sopstvenoj prirodi i budu više razumeli istinu, tada će govoriti sa većim osećajem pristojnosti i više neće govoriti nesmotreno. Oni lišeni istine uvek su glupi i usuđuju se da kažu bilo šta; ima čak i onih koji pri propovedanju jevanđelja ne oklevaju da slede religiozne ljude i da hule na Boga ne bi li time pridobili još nekoliko ljudi. Oni nemaju pojma šta su, niti razumeju svoju prirodu, i ne boje se Boga. Neki ljudi veruju da to nije velika stvar, ali, zar zaista nije u pitanju velika stvar? Kada dođe dan u kome će prepoznati ozbiljnost problema, uplašiće se. Ovo je izuzetno ozbiljna stvar! Oni ne mogu da proniknu u suštinu te stvari, a sebe čak smatraju veoma pametnima i ljudima koji sve razumeju, a nisu svesni da su uvredili Boga niti su svesni kako će umreti. Čak i da razumeš sve stvari koje se odnose na pakao ili na duhovno carstvo, i dalje bi bilo uzaludno ako ne poznaješ sopstvenu prirodu. Sada je ključno razrešiti poteškoće u spoznaji sebe i u spoznaji svoje priroda-suštine. Ti moraš dokučiti svako stanje koje se otkriva iz tvoje prirode – ako ne možeš to da uradiš, onda je svako drugo razumevanje beskorisno; sve je to beskorisno bez obzira koliko detaljno analiziraš kakav duh ili dušu imaš. Ključno je da dokučiš različite stvari u svojoj prirodi koje zaista postoje u tebi. Dakle, bez obzira na to kakav je duh u tebi, ti si sada čovek sa normalnim razmišljanjem, tako da treba da težiš razumevanju istine i da prihvatiš istinu. Ako možeš da razumeš istinu, onda bi trebalo da se ponašaš u skladu sa istinom – to je čovekova dužnost. Proučavanje duhovnih pitanja jednostavno ti nije od koristi; uzaludno je i nema nikakvih prednosti. Danas se u crkvama posvuda otkrivaju ljudi koji imaju delo zlih duhova. Za te ljude i dalje ima nade ako mogu da shvate istinu, ali ako ne mogu da shvate niti da prihvate istinu, onda mogu samo da budu uklonjeni. Ako neko može da shvati istinu, to pokazuje da on još uvek ima normalan razum, a ako razume više istina, onda Sotona neće moći da ga navede na stranputicu niti da ga kontroliše, te postoji nada da se taj čovek može spasiti. Ako je, pak, zaposednut demonima i razum mu uglavnom nije sasvim normalan, onda je skroz gotov i mora se ukloniti da ne bi izazivao nevolje. Svako s relativno normalnim razumom, bez obzira kakav duh ima u sebi, sve dok ima iole duhovnog razumevanja i dok može da razume i da prihvati istinu, ima nadu za spasenje. Neki čovek možda nema sposobnost da prihvati istinu, a efektivno sluša propovedi – ako je on sposoban da razume i da shvati kada se razgovara u zajedništvu o istini, ako normalno razmišlja i nije apsurdan, onda on ima nadu da će postići spasenje. Prava briga je što će biti ljudi kojima nedostaje duhovno razumevanje i koji ne razumeju ljudski jezik, i koji ne mogu da razumeju ma kako se razgovaralo u zajedništvu o istini; ti ljudi su u nevolji i ne mogu da budu čak ni služitelji. Štaviše, oni koji veruju u Boga treba da se usredsrede samo na istinu i na svoje stremljenje ka njoj. Ne bi trebalo da se stalno fokusiraju na razgovor o tome kako biti duhovan, na proučavanje ili razumevanje duha. To je apsurdno i smešno. Sada je ključno da li neko može da prihvati istinu, da razume istinu i da uđe u stvarnost. To jeste kritično, a da li neko može da spozna sebe i da razmišlja o sebi i da li razume sopstvenu prirodu jeste najkritičnije! Besmisleno je i još bezvrednije proučavati kakav duh imaš. Ako uvek proučavaš stvari poput toga kakav duh imaš, šta je stvar sa tvojom dušom, šta je tvoj duh, da li je on visoko ili nisko rangiran, iz kog si duha reinkarniran, koliko puta si dolazio ranije, kakav će biti tvoj krajnji ishod ili šta budućnost nosi – proučavanje tih stvari će uvek odlagati važnije stvari. Čak i ako ih temeljno proučiš, kada jednog dana drugi shvate istinu i uđu u stvarnosti, ti nećeš imati ništa. Ti ćeš odložiti važne stvari i navući propast na sebe. Krenuo si krivim putem i uzalud verovao u Boga. Koga ćeš onda kriviti? Beskorisno je kriviti ikoga; sve je to uzrokovano tvojom neukošću.

Odlomak 47

Da li sada jasno vidite kako da sledite Boga i da idete putem traganja za istinom? Šta je tačno smisao vere u Boga i praćenja Boga? Da li je smisao u tome da čovek ostavi nekoliko stvari, da bude u stanju da se dâ Bogu i da istrpi malo patnje te da sledi Boga do kraja puta, i to je sve? Može li se, sledeći Boga na taj način, steći istina? Može li se zadobiti spasenje? Jesu li vam ove stvari jasne u srcu? Neki misle da, kada je neko doživeo osudu, grdnju i orezivanje, ili je pokazao pravo lice, njegov kraj je određen i suđeno mu je da nema nade za spasenje. Većina ljudi nije u stanju da jasno sagleda to pitanje, oklevaju na raskršćima, ne znajući kako da kroče putem koji je pred njima. Ne znači li to da još uvek nemaju istinsko znanje o Božjem delu? Imaju li, uopšte, oni koji uvek sumnjaju u Božje delo i Božje spasenje čoveka ikakve istinske vere? Obično, kada neko tek treba da bude orezan i nije još naišao na prepreke, on oseća da treba da teži istini i udovolji Božjim namerama u svojoj veri. Ali čim zadobije i najmanji udarac ili doživi ma kakve teškoće, otkriva se njegova izdajnička priroda, najgnusnija stvar koja se može videti. Nakon toga, i njemu samom je to najgnusnije i na kraju donosi sud o sopstvenom ishodu, govoreći: „Za mene je sve svršeno! Ako sam u stanju da učinim ovakve stvari, ne znači li to da sam gotov? Bog me nikada neće spasti.” Mnogi ljudi su u takvom stanju. Moglo bi se čak reći i da su svi takvi. Zašto ljudi tako sami sebi sude? To je dokaz da još uvek ne razumeju Božju nameru da spase čovečanstvo. To što si samo jednom orezan može dovesti do toga da upadneš u negativnost na duže vreme, nesposoban da se iz nje izvučeš, do te mere da čak digneš ruke i od svojih dužnosti; čak i manji scenario može toliko da te preplaši da prestaneš da težiš istini i zaglaviš se. Izgleda da ljudi imaju entuzijazma za svoje stremljenje samo kada se smatraju bezgrešnima i bez mrlje, a kada otkriju da su isuviše iskvareni, nemaju srca da nastave da teže istini. Mnogi su ljudi izgovorili reči frustracije i negativnosti kao što su „Za mene je definitivno gotovo; Bog me neće spasti. Čak i ako mi On oprosti, sam sebi ne mogu da oprostim; nikada se neću promeniti”. Ljudi ne razumeju Božju nameru, što ukazuje na to da još uvek ne poznaju Njegovo delo. U stvari, prirodno je da ljudi kroz svoja iskustva ponekad pokažu određenu iskvarenost naravi, ili da se ponašaju s izvesnim primesama, ili neodgovorno, ili nemarno i bez posvećenosti. To je zato što ljudi imaju iskvarenu narav; ovo je neumoljiv zakon. Da nije tih otkrovenja, zašto bi ih zvali iskvarenim ljudskim bićima? Da ljudska bića nisu iskvarena, Božje delo spasenja bilo bi besmisleno. Problem je sada u tome da, pošto ljudi ne razumeju istinu i ne razumeju istinski sebe same, i pošto nisu u stanju da jasno vide svoje stanje, potrebno im je da ih Bog svojim rečima raskrinka i osudi da bi spoznali istinu. Inače bi ostali obamrli i tupi. Da Bog ne deluje na taj način, ljudi se nikada ne bi promenili. Bez obzira na teškoće koje vas zadese u bilo kojoj etapi, ja ću sa vama u zajedništvu razgovarati o istini, daću vam jasnoću i smernice i ukoliko ste u stanju da krenete pravim putem, to je dovoljno. Inače će ljudi uvek naginjati krajnostima. Uvek će ići putevima koji nigde ne vode, ne znajući kako da krenu napred, i u hodu će sami sebi suditi. Kada ljudi tek počinju da upoznaju Božje delo, oni sebe još ne razumeju. A kada više puta propadnu i budu razotkriveni, na kraju sami sebi donose presudu. Kažu: „Ja sam đavo; ja sam Sotona! Za mene je sve svršeno. Nema šanse da ikada budem spasen. Za mene spasenja nema.” Ljudi su zaista previše krhki i teško je sa njima izaći na kraj, a na svom putu naginju krajnostima. Kada nisu u stanju da uvide da je njihova iskvarenost jako duboka, da su đavoli, postaju nadmeni i samopravedni; smatraju da su pretrpeli nevolje bez broja, da su bogoljubivi i da ispunjavaju uslove za ulazak u carstvo nebesko. Ali kada uvide dubinu svoje iskvarenosti, da život nisu proživeli u ljudskom obličju, već da su đavoli i Sotone, prepuštaju se očajanju i osećaju se kao da za njih nema nade, kao da ih je Bog osudio, razotkrio i uklonio. Ljudi su nadmeni i samopravedni kada sebe ne razumeju, a prepuštaju se očajanju kada se razumeju. Tako nepodnošljivi i teški su ljudi. Ako mogu da prihvate istinu, ako jednoga dana zaista budu razumeli Božju nameru, reći će: „Moja iskvarenost je uvek bila velika i sad sam je konačno prepoznao. Srećom, Bog me spasava i sada sam u stanju da vidim sjajan život i da idem ispravnim životnim putem. Ne znam kako da se zahvalim Bogu.” Kao da su se probudili iz sna i videli svetlost. Nisu li primili veliko spasenje? Zar ne treba da hvale Boga? Neki ljudi sebe ne razumeju čak ni kada im smrt zakuca na vrata; i dalje su nadmeni i nespremni da prihvate činjenice koje im se otkrivaju. Smatraju da su sasvim dobri: „Ja sam dobar čovek; kako bih mogao to da uradim?” Izgleda im da su nepravedno optuženi. Neki prođu kroz godine Božjeg dela i na kraju i dalje ne razumeju svoju prirodu. Uvek misle da su dobri ljudi i da su pogrešili u trenutku zbunjenosti, te do dana današnjeg, kada su uklonjeni, odbijaju da se pokore. Takvi ljudi su odveć nadmeni i prevelike neznalice i prosto ne prihvataju istinu. Nikada neće moći da se preobraze i postanu ljudska bića. Iz ovoga možete da otkrijete da, iako ljudske prirode pružaju otpor Bogu i izdaju Ga, postoje i razlike u njihovim prirodama. Za to je potrebno dublje razumevanje ljudske prirode.

Ima određenih zajedničkih crta u svakoj ljudskoj prirodi koje moramo razumeti. Svi ljudi su sposobni da izdaju Boga – to je uobičajena crta – a ipak, svaki pojedinac ima i sopstvenu slabu tačku. Neki vole moć, drugi status; jedni obožavaju novac, a drugi materijalno uživanje. To su razlike u ljudskoj prirodi. Neki su ljudi, kada poveruju u Boga, u stanju da budu postojani uprkos mnogim pretrpljenim mukama, dok drugi postaju negativni, žale se i gube postojanost čim se suoče sa ma i najmanjom teškoćom. Pa zašto onda, iako i jedni i drugi veruju u Boga i jedu i piju reč Božju, različito reaguju kada ih nešto zadesi? To pokazuje da, iako duboko iskvareni ljudi svi imaju Sotonsku prirodu, njihovi karakteri se razlikuju. Neki osećaju odbojnost i mržnju prema istini, dok su drugi u stanju da je vole i prihvate. Kod nekih se iskvarena narav prikazuje u mnogo gorem obliku, a kod drugih u manje lošem. Neki su malo dobrodušniji, a drugi vrlo opaki. Iako se njihove reči, ponašanje i pojavnost možda razlikuju, njihove iskvarene naravi su iste; svi su iskvareni ljudi i od Sotone su. To je crta koja im je svima zajednička. Čovekova priroda je ta koja određuje kakav je. Iako među prirodama različitih ljudi ima zajedničkih crta, prema svakom pojedincu treba se odnositi drugačije u skladu sa njegovom suštinom. Tako, na primer, zle požude zajednička su crta svojstvena svim ljudima. Svako ih poseduje i nije ih lako prevazići. Ipak, neki ljudi imaju naročito jake sklonosti ka tome. Kad god takvi ljudi naiđu na iskušenja u vezi sa suprotnim polom, oni im podlegnu. Njihova srca postanu posednuta i oni padnu u iskušenje; u svakom trenutku su spremni da pobegnu sa drugom osobom i izdaju Boga. Dakle, može se reći da ti ljudi imaju zlu prirodu. Neki ljudi, kada se suoče sa nečim takvim, čak i ako pokažu nekakvu slabost ili razotkriju svoju zlu požudu, neće prekršiti pravila. U stanju su da se obuzdaju i da izbegnu tu vrstu situacija; sposobni su da se pobune protiv tela i da se klone iskušenja. Stoga se ne može reći da je njihova priroda zla. Ljudska bića žive u telu, pa zato imaju zlu žudnju; ali neki su ljudi samovoljni i brzopleti, prepuštaju se svojoj požudi, pa čine čak i stvari koje ometaju i prekidaju rad crkve. Ipak, ima i onih koji nisu takvi. U stanju su da tragaju za istinom i da postupaju u skladu sa njom, kao i da se pobune protiv tela. Iako svi ljudi osećaju telesnu požudu, ne ponašaju se svi isto. Po tome se razlikuju ljudske priroda-suštine. Neki su ljudi pohlepni za novcem. Kad god vide novac ili neki lep predmet, požele da ga prisvoje. Imaju naročito jaku želju za sticanjem takvih stvari. Ti ljudi su po svojoj prirodi pohlepni. Priželjkuju svako materijalno dobro koje vide i ne libe se čak ni da ukradu ili zloupotrebe priloge date za Boga – usuđuju se da prisvoje hiljade ili desetine hiljada dinara. Što je novca više, to oni postaju smeliji. Nemaju nimalo bogobojazna srca. To je pohlepna priroda. Neke ljude grize savest kada potroše nekoliko dinara ili nekoliko desetina dinara crkvenog novca. Brzo kleknu pred Boga da se mole sa suzama kajanja, preklinjući Ga za oproštaj. Ne možemo reći da su takvi ljudi pohlepni za novcem, jer svi imaju iskvarenu narav i slabosti, a činjenica da su ti ljudi u stanju da se iskreno pokaju dokaz je da su njihovi postupci puko obelodanjivanje njihove iskvarene naravi. Neki ljudi osuđuju druge. Tako će reći: „Pošto je ovaj čovek ovog puta potrošio par dinara crkvenog novca, sledeći put bi mogao da potroši na hiljade dinara. Svakako je to neko ko krade priloge i treba da bude uklonjen.” U ovakvim rečima ima malo osuđujuće prirode. Ljudi imaju iskvarenu narav, pa će se njihova iskvarenost sigurno razotkriti i oni će učiniti mnoge loše stvari. To je normalno, ali osoba čija se iskvarenost razotkriva nije ista kao neko ko ima prirodu zlog čoveka. Iako neki postupci te dve vrste ljudi mogu biti isti, njihove su prirode različite. Tako, na primer, dok neko hoda putem traganja za istinom i nastoji da bude pošten čovek, neizbežno se, s vremena na vreme, otkriju i njegove laži, prevrtljivost i varanje, ali laži i prevare deo su đavolske prirode, koja će lagati uvek i o svemu. Iako obe vrste ljudi mogu ispoljiti lažljivo ponašanje, suština đavola i suština nekoga ko traga za istinom fundamentalno se razlikuju. Da li je onda primereno nazivati ljude koji nastoje da budu pošteni đavolima i Sotonama samo zato što je njihova iskvarenost na trenutak obelodanjena? To što su učinili prestup lažući ili varajući druge ne znači da su đavoli koji uvek lažu i varaju. Ne možemo sve ljude staviti u isti koš, jer njihove priroda-suštine nisu iste. Porediti sa đavolom nekoga ko je tek na trenutak zgrešio vid je proizvoljnog kritikovanja i osude. To je stvar koja ljudima najviše škodi. Ako nisi u stanju da razlučiš i jasno vidiš stvari, onda ne smeš da govoriš nasumice niti da neselektivno primenjuješ pravila, inače ćeš naškoditi drugima. Ljudi koji nemaju duhovnog razumevanja, a vole da se pridržavaju pravila, najskloniji su kritikovanju i osuđivanju drugih. Ljudi koji ne razumeju istinu govore i postupaju bez načela, a od nepromišljenog govora i proizvoljnog kritikovanja i osude drugih nemaju koristi ni oni sami, ni ti drugi.

Vi u svojim srcima ne znate koji cilj čovek mora da dostigne u svojoj veri u Boga da bi bio u skladu sa Njegovim namerama. Malo je ljudi u stanju da veruje u Boga potpuno u skladu sa Njegovim zahtevima. Previše je u vama problema i vi ih možda niste još uvideli i nisu vam još jasni. To pokazuje da još uvek ne razumete istinu, da niste u stanju da razmišljate o sebi i da još uvek niste otkrili i još niste u stanju da raščlanite različite misli i aspekte svoje prirode koji u vama leže. Jednoga dana, kada budete čuli mnoge propovedi i stekli iskustvo, razumećete istinu. Tek ćete tada biti sposobni za istinsku samospoznaju. Iako istinski verujete u Boga, niste još odbacili svoju iskvarenu narav i još je mnogo površnosti u vašoj prirodi, još volite da nosite lepu odeću i uživate u lepim stvarima. Nekim ljudima se, kada se lepo obuku ili kupe dobar mobilni telefon, promeni boja glasa; nekim ženama se, kada nose cipele sa visokom štiklom, menja hod i više ne znaju ko su. Kada je reč o tome kakva ljudi osećanja gaje u srcu i kakva je priroda koja ih tera da pokažu te rđave, ružne i površne osobine, oni moraju sami da spoznaju svoju iskvarenu narav i stvari u okviru svoje prirode. Iako osećaju tu iskvarenu narav, oni ne mogu da je se reše; mogu da se pouzdaju samo u svoju volju da je drži pod kontrolom i ne dâ joj da se pokaže izvana. Kako se njihovo iskustvo produbljuje, a njihovo poznavanje sopstvene prirode i svih aspekata istine jača, i kako postepeno počinju da razumeju i ulaze u Božje zahteve, njihova iskvarena narav i iskvareni aspekti njihove prirode počinju polako da se menjaju. Na početku je njihova samospoznaja veoma plitka. U stanju su da priznaju svoju iskvarenu narav, ali ne i da traže istinu ni da spoznaju suštinu svoje iskvarenosti. Kada steknu malo znanja, žele da se obuzdaju i pobune protiv tela napornim radom i da ostvare rezultate, ali ispostavlja se da su njihovi napori bili uzaludni i oni i dalje ne vide koren problema. Kada, kasnije, stvarno shvate istinu i temeljno upoznaju svoju iskvarenu narav, počinju da mrze sami sebe. U tom trenutku ne moraju mnogo da se trude da se bune protiv tela, u stanju su da budu preduzimljivi u upražnjavaju istine i postupaju prema načelima. Iako, povremeno, ne razumeju u potpunosti istinu, barem su u stanju da deluju na osnovu savesti i razuma. Kada ljudi prvi put dožive iskustvo Božjih reči, svi nailaze na teškoće; pošto ne razumeju istinu i ne umeju da zasnuju svoje postupke na načelima, uvek pitaju kako da urade ovo ili ono; znaju samo da se pridržavaju pravila. Pored toga, uvek ih uznemiravaju negativna stanja i ponekad nisu u stanju da krenu napred. Kada je reč o negativnim stanjima, ljudi treba da kroz razgovor rešavaju ona među njima koja je moguće rešiti razgovorom. Ona koja nije moguće razgovorom rešiti, treba ignorisati. Treba umesto toga da se usredsrediš na sprovođenje u delo i normalan ulazak i da više razgovaraš o istini. Jednoga dana, kada budeš jasno razumeo istinu i prozreo mnoge stvari, tvoja negativna stanja prirodno će nestati. Zar nisu vaša stara negativna stanja već sada nestala? U najmanju ruku doživljavate ih mnogo manje nego ranije. Usredsredite se samo na naporan rad i potragu za istinom i uspećete da rešite sve svoje probleme. Kada budete u stanju da rešite svoje probleme, znaćete da ste napredovali i porasli. Kada ljudi doživljavaju iskustva sve do dana kada se njihov pogled na život i smisao i osnov njihovog postojanja u potpunosti promene, kada se promene do same svoje srži i postanu druga osoba, nije li to neverovatno? To je ogromna promena, promena od epohalnog značaja. Tek kada postaneš nezainteresovan za slavu, dobit, status, novac, užitke, moć i slavu sveta i bude ti lako da ih se odrekneš, imaćeš obličje ljudskog bića. Oni koje će Bog na kraju upotpuniti upravo su takva grupa; žive za istinu, žive za Boga i žive za ono što je pravedno. To je obličje istinskog ljudskog bića.

Neki će pitati: „Šta je tačno ljudsko biće?” Ni jedan od današnjih ljudi nije ljudsko biće. Ako nisu ljudska bića, šta su onda? Moglo bi se reći da su životinje, zveri, Sotone ili đavoli; u svakom slučaju, oni su samo ogrnuti ljudskom kožom, ali se ne mogu nazvati ljudskim bićima, jer ne poseduju normalnu ljudskost. Nazvati ih životinjama donekle se približava istini, ali ljudi poseduju jezik, um i misli i sposobnost da se bave naukom i proizvodnjom, pa se zato mogu nazvati samo višim životinjama. Ali Sotona je preduboko iskvario ljude, odavno su ostali bez savesti i razuma i uopšte se ne pokoravaju Bogu niti ga se boje. Sasvim je primereno nazvati ih đavolima i Sotonama. Pošto je njihova priroda sotonska i pokazuju sotonsku narav i izražavaju sotonske stavove, prikladnije je nazvati ih đavolima i Sotonama. Ljudi su previše iskvareni i nemaju mnogo od ljudskog obličja. Kao zveri i životinje su, đavoli su. Ljudi sada nisu ni jedno ni drugo, ne liče ni na ljudska bića ni na demone i ne poseduju pravo ljudsko obličje. Posle mnogo godina iskustva, neki dugogodišnji vernici stiču malo bliskosti sa Bogom i u stanju su da, ko u manjoj, ko u većoj meri, pomalo razumeju Boga, te da se, manje ili više, brinu o stvarima o kojima se i Bog brine, i manje ili više misle o stvarima o kojima i On misli – to znači da pomalo izgledaju kao ljudi i da su napola oblikovani. Novi vernici još nisu doživeli grdnju i sud, niti neko veće orezivanje, a nisu čuli ni mnogo istine; samo su pročitali Božje reči, ali ne poseduju pravo iskustvo. Usled toga, oni podbacuju. Dubina ljudskog iskustva određuje koliko će se čovek promeniti. Što manje iskusiš Božje reči, manje ćeš razumeti istinu. Ako nemaš nimalo iskustva, onda si netaknuti živi Sotona i, prosto rečeno, đavo si. Veruješ li to? Razumećeš te reči jednog dana. Ima li sada dobrih ljudi? Ako ljudi ne liče na ljude, kako ih možemo nazivati ljudskim bićima? Nazivati ih dobrim ljudima tek ne dolazi u obzir. Oni imaju tek ljudski oklop, ali ne i ljudsku suštinu; ne bi bilo preterano nazvati ih zverima u ljudskoj odeći. Ako neko želi da postane osoba sa ljudskim obličjem kroz iskustvo Božjeg dela, on mora biti raskrinkan i primiti grdnju i sud Božjih reči; tek tada se, na kraju, može promeniti. To je put; da Bog ovo ne radi, ljudi ne bi mogli da se promene. Bog mora da deluje na ovaj način, malo po malo. Ljudi moraju doživeti sud i grdnju i stalno orezivanje, a načini na koje otkrivaju svoju iskvarenu narav moraju biti raskrinkani. Ljudi mogu krenuti ispravnim putem tek kada su u stanju da razmišljaju o sebi i da shvate istinu. Tek nakon određenog perioda iskustva i spoznaje nekih istina, ljudi stiču nekakvu sigurnost da će moći da ostanu postojani. Vidim da ste još uvek premalog rasta, da razumete premalo istine i da ne možete da vršite svoje dužnosti na način koji je u skladu s merilom. Iako deluje kao da ste veoma aktivno zaokupljeni svojim dužnostima, u stvari ste svi na rubu pogibelji. Ne vidim da posedujete ikakve istina-stvarnosti i teško je reći da li ste ljudi koji tragaju za istinom. To vas dovodi u veliku opasnost. Mnogo sam puta izgovorio ovakve reči, ali mnogi ljudi ne razumeju njihovo značenje. Neki kažu: „Sada imam toliko entuzijazma u svojoj veri u Boga, neću posrnuti niti zalutati. Bog se prema meni odnosi sa takvom milošću, nisam ni u kakvoj opasnosti.” Bog se prema svima odnosi sa blagodaću i štiti ih, ali ti nisi zakoračio u istina-stvarnosti, pa si, prirodno, u opasnosti. Možeš li da zajamčiš da ćeš, u susretu sa kušnjama, ostati postojan? Nema čoveka koji bi se usudio da dâ takvu garanciju. Mnogi ljudi znaju samo da govore o nekim rečima i doktrinama. To ne znači da razumeju istinu, a svakako ne znači da imaju istinski rast; ipak, oni misle da su skoro stigli do cilja. Ako neko može takvu stvar da kaže, to pokazuje da je on uveliko podbacio. Svako ko ne poseduje istina-stvarnosti živi na rubu pogibelji. To je apsolutna istina.

Odlomak 48

Među onima koji veruju u Boga, kakva osoba ima najmanje šanse da bude spasena i koja vrsta prirode će najverovatnije dovesti do uništenja? Da li vi to jasno vidite? Bilo da je neko vođa ili sledbenik, koja je zajednička priroda ljudi? Zajednička crta u ljudskoj prirodi jeste izdaja Boga. Svaka je osoba sposobna da izda Boga. Šta je izdaja Boga? Kako se ona ispoljava? Da li Ga izdaju samo oni koji prestanu da veruju u Njega? Ljudi moraju da razumeju kakva je čovekova suština i da dokuče njen koren. Svi tvoji izlivi besa, mane, loše navike ili nedostatak vaspitanja površni su aspekti. Ako se stalno držiš tih beznačajnih stvari, bezobzirno primenjuješ pravila, ne uspevaš da dokučiš šta je od suštinske važnosti i ako ostavljaš nerešenim ono što je svojstveno tvojoj prirodi i ne rešavaš svoju iskvarenu narav, ti ćeš naposletku zastraniti i na kraju ćeš se opirati Bogu. Ljudi mogu da izdaju Boga bilo kada i bilo gde – to je ozbiljan problem. Možda ćeš neko vreme imati pomalo bogoljubivo srce, davaćeš se oduševljeno i izvršavati svoju dužnost uz nešto posvećenosti; ili ćeš možda imati savršeno normalan razum i savest tokom tog perioda, ali ljudi su nestabilni i nestalni, sposobni da se opiru Bogu i da Ga izdaju u bilo kom trenutku i bilo gde zbog jednog jedinog incidenta. Na primer, neko možda ima savršeno normalan razum, možda ima delo Svetog Duha, praktično iskustvo, breme i posvećenost prilikom obavljanja dužnosti, ali baš kada je njegova vera izrazito snažna, Božja kuća izbacuje antihrista koga taj čovek obožava, i u njemu se jave predstave. On tog trenutka postane negativan, izgubi svoj entuzijazam za rad, površno obavlja svoju dužnost, ne želi više da se moli i žali se: „Zašto da se molim? Ako neko tako dobar može da bude izbačen, ko onda može da bude spasen? Bog ne bi trebalo da ovako postupa sa ljudima!” Kakva je priroda njegovih reči? Samo jedan incident se ne poklopi sa njegovim željama i on odmah donosi sud o Bogu. Zar to nije ispoljavanje izdaje Boga? Ljudi mogu da zastrane od Boga bilo kada i bilo gde; kada se nađu u nekoj situaciji, u njima će se možda začeti predstave i oni će suditi Bogu i osuditi Ga – zar to nije ispoljavanje izdaje Boga? To je vrlo ozbiljna stvar. Ti možda sada misliš da nemaš nikakve predstave o Bogu i da možeš da Mu se pokoriš, ali ako uradiš nešto pogrešno i iznenada se suočiš sa strogim orezivanjem, da li bi i onda mogao da se pokoriš? Da li bi mogao da tragaš za istinom radi razrešenja? Ako ne možeš da se pokoriš ili da tragaš za istinom radi razrešenja problema tvog buntovništva, onda još uvek postoji šansa da ćeš izdati Boga. Ti možda nisi stvarno rekao: „Ja više ne verujem u Boga”, ali tvoje srce Ga je već izdalo u tom trenutku. Moraš jasno da vidiš šta je zapravo ljudska priroda. Da li je suština te prirode izdaja? Veoma mali broj ljudi može jasno da vidi čovekovu priroda-suštinu. Naravno, neki imaju malo savesti i relativno dobru ljudskost, dok drugi nemaju ljudskosti, ali bez obzira na to da li je nečija ljudskost dobra ili zla i da li su oni dobrog ili lošeg kova, zajednički činilac je da svi oni mogu da izdaju Boga. U suštini, ljudska priroda je takva da izdaje Boga. Vi ste nekada mislili: „Pošto ljudi koje je iskvario Sotona po prirodi izdaju Boga, ne postoji ništa što ja mogu da uradim u vezi sa tim, osim da se postepeno menjam”. Da li vi i dalje mislite tako? Recite Mi, onda, da li neko ko nije iskvaren može da izda Boga? Ljudi mogu da izdaju Boga i ako nisu iskvareni. Kada je Bog stvorio ljude, dao im je slobodnu volju. Ljudi su izuzetno krhki; oni nemaju urođenu želju da se približe Bogu i da kažu: „Bog je naš Stvoritelj, a mi smo stvorena bića”. Ljudi ne poseduju takav koncept. Njima po prirodi nedostaje istina i u njima ne postoji ništa što je u vezi sa obožavanjem Boga. Bog je ljudima dao slobodnu volju, dozvolivši im time da misle, ali ljudi ne prihvataju istinu, uopšte ne poznaju Boga i ne razumeju kako da se pokore Bogu i da Ga obožavaju. Takve stvari ne postoje u ljudima, tako da i ako nisi iskvaren, ti i dalje možeš da izdaš Boga. Zašto kažemo da možeš da izdaš Boga? Kada Sotona dođe da te iskušava, ti pratiš Sotonu i izdaješ Boga. Tebe je Bog stvorio, ali ti Ga ne pratiš, već umesto Njega pratiš Sotonu – zar te to ne čini izdajnikom? Po definiciji, izdajnik je neko ko izdaje. Da li potpuno razumeš suštinu ovoga? Dakle, ljudi mogu da izdaju Boga bilo kada i bilo gde. Oni Ga neće izdati jedino kada u potpunosti žive u Božjem carstvu i u Njegovom svetlu, kada je uništeno sve što je Sotonino i kada više ne postoji ništa što ljude iskušava ili ih mami na greh. Ako još uvek postoji nešto što ljude mami na greh, onda će oni i dalje biti u stanju da izdaju Boga. Zato su ljudi bezvredna stvorenja. Ti možda misliš da samim tim što možeš da naklapaš neke reči i doktrine, razumeš i neke istine i ne možeš da izdaš Boga, te da treba da te posmatraju – ako ne kao zlato ili srebro – onda kao bronzu ili gvožđe, svakako vrednije od grnčarije, ali se precenjuješ. Da li znaš šta su zapravo ljudi? Ljudi mogu da izdaju Boga bilo kada i bilo gde, nisu vredni ni prebijene pare; kao što je Bog rekao: ljudi su zveri, bezvredni bednici. Ali, u svojim srcima, ljudi ne misle tako. Oni misle: „Ne mislim da sam bezvredni bednik! Zašto ne mogu da prozrem ovo pitanje? Kako to da ga još nisam iskusio? Moja vera u Boga je iskrena; imam veru, dakle, ne mogu da izdam Boga. Sve Božje reči su istina, ali jednostavno ne razumem izraz: ’Ljudi mogu da izdaju Boga bilo kada i bilo gde’. Već sam video Božju ljubav; nikada ne bih mogao da Ga izdam, ni u jednom trenutku”. To je ono što ljudi zapravo misle u svojim srcima. Ali Božje reči su činjenice, nisu izrečene neosnovano. Svaka stvar vam je predstavljena kako bi vas svesrdno ubedila; jedino ćete na ovaj način moći da prepoznate svoju iskvarenost i razrešite problem izdaje. U carstvu neće biti izdaje; kada ljudi žive pod Božjom vrhovnom vlasti, a ne pod kontrolom Sotone, oni su zaista slobodni. Tada neće biti potrebe da se brine o izdaji Boga; takva zabrinutost biće nepotrebna, suvišna. U budućnosti, moći će da se objavi da vi više nemate ništa u sebi što bi izdalo Boga, ali za sada to još uvek nije slučaj. Pošto ljudi imaju iskvarene naravi, oni mogu da izdaju Boga bilo kada. Nije da do izdaje dolazi samo pod određenim okolnostima, i da bez tih okolnosti ili prinude ti nećeš izdati Boga – čak i bez prinude, i dalje možeš da Ga izdaš. To je problem čovekove iskvarene suštine, problem ljudske prirode. Čak i ako ti sada ne razmišljaš ili ne radiš ništa, stvarnost tvoje prirode zaista postoji i niko je ne može iskoreniti. Pošto u sebi imaš prirodu izdaje Boga, pošto On nije u tvom srcu i u dubini tvog srca nema mesta za Boga i ne postoji istina, ti možeš da izdaš Boga bilo kada i bilo gde. Anđeli su drugačiji; iako nemaju Božju narav ili suštinu, oni mogu da se potpuno pokore Bogu, jer ih je On naročito stvorio da Mu služe, da svuda izvršavaju Njegove zapovesti. Oni u potpunosti pripadaju Bogu. Što se tiče ljudi, Bog je namerio da oni žive na zemlji i nije im dao sposobnost da Ga obožavaju. Zato ljudi mogu da izdaju Boga i da Mu se opiru. To dokazuje da svako može da iskoristi i osporava ljude; oni nemaju sopstvenu suverenost. Ljudi su takva bića, potpuno lišeni dostojanstva i bezvredni!

Bog razotkriva čovekovu izdajničku prirodu kako bi ljudi zaista razumeli ovo pitanje, kao i sebe same. Iz tog aspekta, ljudi mogu da počnu da se menjaju i da pokušaju da nađu puteve za primenu, uz razumevanje u kojim stvarima mogu da izdaju Boga i kakve iskvarene naravi imaju koje mogu da dovedu do izdaje Boga. Kada dostigneš tačku u kojoj se ne buniš protiv Boga u mnogim aspektima i ne izdaješ Ga u većini aspekata, kada dođeš do kraja svog životnog puta, do trenutka kada je Božje delo završeno, ti više nećeš morati da brineš da li ćeš u budućnosti izdati Boga. Zašto ovo kažem? Pre nego što je Sotona iskvario ljude, oni su mogli da izdaju Boga kada bi ih Sotona iskušao. Zar ljudi neće prestati da izdaju Boga kada Sotona bude uništen? To vreme još nije došlo. Ljudi i dalje imaju Sotoninu iskvarenu narav u sebi i mogu da izdaju Boga bilo kada i bilo gde. Jednom kada iskusiš život do određene faze, kada odbaciš sve te pogrešne poglede, predstave i uobrazilje o otporu Bogu i izdaji Boga, kada razumeš istinu i kada u tvom srcu bude mnogo pozitivnih stvari, tada možeš da kontrolišeš sebe, da vladaš sopstvenim postupcima i, u većini situacija, više ne izdaješ Boga. Tada ćeš se, kada Sotona bude uništen, ti potpuno promeniti. Trenutna etapa dela bavi se rešavanjem čovekove izdaje i pobune. Budući ljudski rod neće izdati Boga, jer će se On prethodno obračunati sa Sotonom. Više neće postojati problem Sotoninog zaluđivanja i kvarenja ljudskog roda; tada se to više neće ticati ljudskog roda. Sada se od ljudi se traži da razumeju čovekovu izdajničku prirodu, što je pitanje od najvećeg značaja. Odatle treba da počnete. Šta pripada prirodi koja izdaje Boga? Od čega se sastoje ispoljavanja izdaje? Kako da ljudi razmišljaju i razumeju? Kako bi trebalo praktično da postupaju i da zakorače? Sve ovo mora da se jasno razume i vidi. Dokle god priroda izdaje postoji u nekome, on može da izda Boga bilo kad i bilo gde. Čak i ako ne poriče Boga javno i ne izdaje Ga, on i dalje može da uradi mnoge stvari koje ljudi ne bi smatrali izdajom, ali koje to u suštini jesu. To znači da ljudi nemaju autonomiju; Sotona ih je prvi zaposeo. Ako bi neiskvaren mogao da izdaš Boga, koliko je samo verovatnije da ćeš to uraditi sada kada si pun Sotonine iskvarene naravi? Zar nisi još sposobniji da izdaš Boga bilo kada i bilo gde? Trenutni zadatak je da se rešimo ovih iskvarenih naravi, da umanjimo stvari zbog kojih izdaješ Boga i da ti damo više prilika da te Bog usavrši i prihvati u Svoje prisustvo. Kada iskusiš više Božjeg dela po raznim pitanjima, moći ćeš da zadobiješ neke istine i da se donekle usavršiš. Ako Sotona i demoni ipak dođu da te iskušavaju, ili zli duhovi dođu da te zaluđuju i ometaju, donekle ćeš moći da raspoznaš, pa ćeš u manjoj meri postupati na način koji predstavlja izdaju Boga. To je nešto što se u ljudima razvija tokom vremena. Kada su ljudi stvoreni, oni nisu znali da obožavaju Boga ni da Mu se pokore, niti su znali šta znači izdati Boga. Kada je Sotona došao da ih namami, oni su ga sledili i izdali Boga, postali izdajnici, jer nisu mogli da razlikuju dobro od zla i nisu imali sposobnost da obožavaju Boga, a još manje su razumeli da je Bog Stvoritelj ljudskog roda i kako bi trebalo da Ga obožavaju. Sada, Bog spasava ljude tako što u njih usađuje istine o bogopoznanju – uključujući Njegovu suštinu, narav, svemoć, praktičnost i tako dalje – tako da one postanu njihov život, daju im samostalnost i omoguće im da žive u skladu sa istinom. Što dublje iskusiš Božje reči, njihov sud i njihovu grdnju, to ćeš dublje razumeti svoju iskvarenu narav, što će ti dati odlučnost da se pokoriš Bogu, da Ga voliš i da Mu udovoljiš. Što bolje poznaješ Boga, to ćeš više svojih iskvarenih naravi moći lakše da odbaciš i u tebi će postojati manje stvari koje izdaju Boga, a više onih koje su u skladu sa Njim, čime ćeš potpuno nadvladati i pobediti Sotonu. Sa istinom, ljudi dobijaju samostalnost, Sotona ih više ne zaluđuje i ne ograničava, te oni žive istinski ljudski život. Neki ljudi pitaju: „Ako čovek u sebi ima iskvarenu prirodu i može da izda Boga bilo kada i bilo gde, kako onda Bog i dalje može da kaže da je On upotpunio čoveka?” Biti upotpunjen znači da, dok doživljavaju Božje delo, ljudi spoznaju Boga i svoju prirodu, razumeju kako da obožavaju Boga i da Mu se pokore. Mogu da razluče Božje delo i ljudsko delo, prepoznaju razliku između dela Svetog Duha i dela zlih duhova, i razumeju kako se Sotona i demoni opiru Bogu, kako se ljudski rod opire Bogu, šta je stvoreno biće i ko je Stvoritelj. To se sve ljudima dodaje kroz Božje delo nakon što budu stvoreni. Dakle, konačni upotpunjeni ljudi su sadržajniji i vredniji od onih koji prvobitno nisu bili iskvareni, pošto im je Bog nešto dodao, iskovao nešto u njima. Stoga su krajnji upotpunjeni ljudi samostalniji od Adama i Eve, bolje razumeju istinu u vezi sa obožavanjem Boga i pokoravanjem Bogu i bolje znaju kako da se ponašaju. Adam i Eva nisu to znali. Kada ih je zmija iskušala, pojeli su plod sa drveta znanja o dobru i zlu i onda su shvatili svoju sramotu, ali i dalje nisu znali kako da obožavaju Boga. Od tada do danas, ljudski rod se sve više kvario. To je prilično duboka stvar; niko ne može jasno da je razume. Zbog instinkata ljudskog tela, ljudi mogu da izdaju Boga u bilo koje vreme i na bilo kom mestu, ali na kraju, Bog će upotpuniti čoveka i dovesti ga u naredno doba. To je ljudima teško da razumeju; može se jedino polako iskusiti. Jednom kada se razume istina, to će prirodno postati jasno.

Zašto se od ljudi zahteva da spoznaju Boga? Zato što će se ljudi, bez spoznaje Boga, Njemu opirati. Ako neko ne razume istinu, on je podložan zaluđivanju i iskorišćavanju od strane Sotone i zlih duhova. On neće moći da pobegne od Sotoninog uticaja i tako neće uspeti da dostigne spasenje. Ali ako neko razume istinu, imaće istinsku spoznaju Boga, moći će da Mu se istinski pokori, da svedoči o Njemu i Bog će moći da ga zadobije. Sotona neće moći da zaluđuje ili iskorišćava takvu osobu, čak i da želi; to znači biti potpuno oslobođen Sotoninog uticaja i dostići spasenje, i u tome je značaj Božjeg zahteva da Ga ljudi spoznaju. Ako spoznaš Boga, On može da te spase; ako Ga ne spoznaš, ne možeš da dostigneš spasenje. Ako neko ne razume Božje namere i uopšte ne stremi ka istini, već živi u skladu sa svojom sotonskom naravi, ne primenjuje istinu čak i ako je delimično razume, i još uvek svesno čini prestup, onda takvoj osobi zaista nema spasa. U kom ste vi stanju sada? Ako imate i tračak nade sada, bez obzira na to da li se Bog seća vaših ranijih prestupa ili ne, kakav bi trebalo da bude vaš mentalitet? „Moram da stremim ka promeni svoje naravi, da stremim ka spoznaji Boga, da me Sotona više nikada ne prevari i da nikada više ne uradim nešto što bi osramotilo Božje ime.” Danas su ljudi tako duboko iskvareni i nemaju nikakvu vrednost. Koje ključne stvari određuju da li neko može biti spasen i da li neko ima imalo nade? Ključno je, nakon slušanja propovedi, da li možeš da shvatiš istinu, da li možeš da je sprovedeš u delo i da li možeš da se promeniš ili sve to ne možeš. To su ključne stvari. Ako ti samo osećaš kajanje i, kada dođe vreme da nešto uradiš, ti po starom jednostavno uradiš šta god poželiš, ne samo ne tragajući za istinom, već držeći se starih pogleda, metoda i pravila, i ne samo ne razmišljajući o sebi i ne pokušavajući da spoznaš samog sebe, već postajući sve gori i gori, još uvek insistirajući na koračanju tvojim starim putem, onda za tebe nema nade i trebalo bi te otpisati. Uz bolje poznavanje Boga i dublje poznavanje sebe, bićeš sposobniji da se uzdržiš od činjenja zla i od greha. Što detaljnije poznaješ svoju prirodu, to ćeš se bolje zaštiti i, nakon što sumiraš svoja iskustva i pouke, nećeš ponovo doživeti neuspeh. Zapravo, svako ima neke mrlje; radi se samo o tome da ih Bog ne smatra odgovornim za to. Svako ih ima, samo je pitanje u kojoj meri; o nekima se može govoriti, o nekima ne. Neki ljudi rade stvari za koje drugi znaju, dok drugi rade stvari za koje niko ne zna. Svako u sebi ima prestupe i mrlje i svi otkrivaju određene iskvarene naravi, poput nadmenosti ili samopravednosti; svi su oni imali neka odstupanja u svom radu ili su povremeno bili buntovni. To je sve razumljivo; to je neizbežno za iskvareni ljudski rod. Ali, jednom kada ljudi razumeju istinu, trebalo bi da mogu da izbegnu to i da više ne čine prestupe; nema potrebe da ih više muče prestupi iz prošlosti. Ključno je da li se ljudi kaju, da li su se zaista promenili. Oni koji su se pokajali i promenili bivaju spaseni, dok oni koji se nisu pokajali i nisu se temeljno promenili moraju da budu eliminisani. Ako, nakon što razumeju istinu, ljudi i dalje svesno čine prestupe, ako tvrdoglavo odbijaju da se pokaju i nimalo se ne menjaju, onda oni, bez obzira na to kako su orezani ili upozoreni, više ne mogu biti spaseni.