Odlomak 49

Čovekove iskvarene naravi sastoje se samo od apsurdnih i zlih stvari. Najozbiljnija među njima jeste čovekova nadmena narav, kao i stvari koje se razotkriju iz nje, odnosno, naročita samopravednost i umišljenost, uverenje da si jači od drugih, nespremnost da se ikome povinuješ, neprekidno istrajavanje u tome da imaš poslednju reč, razmetanje u svim stvarima, potraga za laskanjem i pohvalom sopstvenih postupaka, neprestana želja da se drugi vrte oko tebe, stalna egocentričnost, neprekidno gajenje ambicija i želja, stalna želja da tebi pripadnu kruna i nagrade, da vladaš kao car – sve te stvari spadaju u kategoriju ozbiljno iskvarenih naravi. Ostalo su samo uobičajeni problemi. Na primer, zauzimanje nekih pogrešnih stavova, apsurdan način razmišljanja, nepoštenje i lažljivost, ljubomora, sebičnost, svadljivost, postupanje bez načela i tako dalje, predstavljaju najčešće iskvarene naravi. Postoje brojne vrste iskvarenih naravi koje su sadržane u naravi Sotone, ali je, među njima, najočitija i najizrazitija nadmena narav. Nadmenost je u samom korenu čovekove iskvarene naravi. Što su ljudi nadmeniji, tim su više nerazumni, a što su više nerazumni, više su skloni da se Bogu opiru. Koliko je to ozbiljan problem? Ljudi sa nadmenom naravi ne samo da sve druge smatraju nižima od sebe, već su, da stvari budu gore, čak i prema Bogu nadobudni i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. I premda se može učiniti da ljudi u Boga veruju i da Ga slede, prema Njemu se uopšte ne odnose kao prema Bogu. Uvek smatraju da poseduju istinu i imaju previsoko mišljenje o sebi. Ovo su suština i koren nadmene naravi, a ona potiče od Sotone. Prema tome, problem nadmenosti se mora rešiti. Sebe smatrati boljim od drugih – to je sasvim beznačajna stvar. Ključni problem je u tome da nadmena narav neke osobe tu osobu sprečava da se pokori Bogu, Njegovoj suverenosti i Njegovim uređenjima; takva osoba je uvek sklona da se sa Bogom nadmeće za moć i za kontrolu nad drugim ljudima. Takva vrsta osobe nema ni naznaku bogobojažljivog srca, a da ne pominjemo ljubav prema Bogu i pokornost prema Njemu. Ljudi koji su nadmeni i umišljeni, a posebno oni koji su zbog tolike nadmenosti izgubili razum, u svojoj veri u Boga ne mogu da Mu se pokore, pa se čak uzdižu i daju svedočanstvo o sebi. Takvi se ljudi Bogu najviše opiru i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Ako žele da postignu stanje u kome će imati bogobojažljivo srce, ljudi moraju, pre svega, da razreše svoju nadmenu narav. Što temeljnije razrešiš sopstvenu nadmenu narav, srce će ti u većoj meri biti bogobojažljivo, i tek tada ćeš moći da Mu se pokoriš, da dobiješ istinu i da Ga spoznaš. Pravi su ljudi samo oni koji zadobiju istinu.

Odlomak 50

Čovekove iskvarene naravi, kao što su nadmenost, samopravednost i nepopustljivost, su neka vrsta uporne bolesti. One su poput malignog tumora koji raste u ljudskom telu i koji ne može da se reši bez izvesne patnje. Za razliku od bolesti prolaznog karaktera koje traju nekoliko dana, ova uporna bolest nikako nije mala nevolja i protiv nje mora da se primeni snažan pristup. Međutim, postoji činjenica koju morate znati – ne postoji problem koji se ne može rešiti. Tvoje iskvarene naravi će postepeno slabiti kako budeš stremio ka istini, sazrevao u životu i kako se tvoje razumevanje i doživljaj istine budu produbljivali. U kolikoj meri iskvarene naravi moraju da oslabe pre nego što se mogu smatrati pročišćenim? U toj meri da te više ne sputavaju i da si u stanju da ih razlučiš i napustiš. Iako ponekad mogu opet da se pojave, ti si i dalje u stanju da, kao i obično, obavljaš svoju dužnost i primenjuješ istinu, da ostaneš savestan i odgovoran, i da im ne dozvoliš više da te sputavaju. U tom trenutku, ove iskvarene naravi više ne predstavljaju problem za tebe, i već si ih prevazišao i uzdigao se iznad njih. To znači da si sazreo u životu, da te u normalnim okolnostima tvoje iskvarene naravi više ne sputavaju niti vezuju. Neki ljudi, ma koliko iskvarenih naravi otkrili, ne tragaju za istinom kako bi ih rešili. Kao rezultat toga, čak i nakon mnogo godina vere u Boga, njihove naravi ostaju nepromenjene. Oni misle: „Kad god nešto uradim, otkrivam svoje iskvarene naravi; ako se suzdržim od bilo kakvog rada, onda ih neću otkriti. Zar to ne rešava problem?“ Nije li ovo uzdržavanje od hrane iz straha od gušenja? Kakav će biti ishod tog uzdržavanja? Ono samo može dovesti do gladovanja. Ako neko otkrije iskvarene naravi i ne reši ih, to je isto što i neprihvatanje istine i iznenadna smrt. Kakve će biti posledice ako veruješ u Boga a ne stremiš ka istini? Iskopaćeš sâm sebi grob. Iskvarene naravi su neprijatelj tvojoj veri u Boga. One te ometaju u praktikovanju istine, u doživljavanju Božjeg dela i u pokoravanju Njemu. Kao rezultat toga, ti na kraju nećeš zadobiti Božje spasenje. Zar time ne kopaš sâm sebi grob? Sotonske naravi te sprečavaju da prihvatiš i primenjuješ istinu. Ne možeš ih izbeći; moraš se suočiti sa njima. Ako ih ne nadvladaš, one će upravljati tobom. Ako ih nadvladaš, više te neće sputavati i bićeš slobodan. Povremeno, iskvarene naravi će se opet pojaviti u tvom srcu i pokazati se, izazivajući u tebi pogrešne misli i ideje, kao i zle misli, čineći da se, dok otkrivaš takve misli, osećaš samozadovoljno ili uzvišeno i moćno. Međutim, kada deluješ, tvoje ruke i noge više neće biti njima vezane, a tvoje srce više neće biti pod njihovom kontrolom. Reći ćeš: „Moja namera je da vodim računa o interesima Božje kuće, da činim stvari da udovoljim Bogu i da ispunim svoju dužnost i budem odan kao stvoreno biće. Iako i dalje ponekad otkrivam tu vrstu naravi, one nemaju baš nikakvog uticaja na mene.“ To je dovoljno. Ta vrsta iskvarene naravi će suštinski biti rešena. Da li je promena ljudske naravi nejasna i neopipljiva? (Nije.) Toliko je ona stvarna. Neki ljudi kažu: „Iako pomalo razumem istinu, i dalje ponekad imam iskvarene misli i ideje, i još uvek otkrivam iskvarene naravi. Šta bi trebalo da uradim?“ Ako si zaista neko ko stremi ka istini onda, kad god imaš pogrešne misli i ideje, ili otkriješ iskvarene naravi, treba da se moliš Bogu i tragaš za istinom kako bi ih rešio. Ovo je najosnovnije načelo primene; ti to ne bi zaboravio, zar ne? Štaviše, trebalo bi da znaš i da kada imaš naopake misli i ideje, da moraš da ih odbaciš. One ne smeju da te sputavaju ili vezuju, a kamoli da ih slediš. Sve dok razumeš malo od istine, ovo bi trebalo lako da postigneš. Ako otkriješ iskvarene naravi, moraš se potruditi da tragaš za istinom da bi ih rešio. Ne možeš da kažeš: „O Bože, ponovo sam otkrio iskvarenu narav, molim Te disciplinuj me! Ne mogu da kontrolišem svoje iskvarene naravi.“ Ako se ovako moliš, to pokazuje da nisi neko ko stremi ka istini. To pokazuje da si negativan i pasivan, i da si se predao – možeš odmah da pripremiš kovčeg i da organizuješ svoju sahranu. Reci Mi, kakav čovek izgovara takvu molitvu? Samo bi se neka propalica molila Bogu na takav način. Čovek koji voli istinu nikada ne bi izgovorio takve reči. Ako si ti neko ko voli istinu, trebalo bi da izabereš put stremljenja ka istini, kao i da ti bude jasno kako da praktično deluješ. Ako ne znaš kako da praktično deluješ, kada te zadese ovi sasvim obični problemi, onda si previše beskoristan. Rešavanje iskvarenih naravi je doživotni poduhvat, a ne nešto što se može postići za samo nekoliko godina. Zašto gajiš fantazije o dostizanju istine i života? Zar to nije glupost i neznanje?

U procesu stremljenja ka promeni u život-naravi, sputavanje iskvarenih naravi predstavlja najveću poteškoću za svakog čoveka. Kada ljudi otkriju delić iskvarene naravi, ili je otkrivaju iznova i iznova, i kada se osećaju kao da nisu u stanju da je kontrolišu, oni sami sebe osuđuju, odlučivši da su izgubljeni i da se ne mogu promeniti. Ova vrsta konfuzije i zablude postoji kod većine ljudi. Upravo sada, neki ljudi koji streme ka istini, shvatili su da sve dok u čoveku postoje iskvarene naravi, dok ih često mogu otkriti i dok utiču na obavljanje njihove dužnosti i ometaju njihovo praktikovanje istine, i sve dok ne mogu sebe da preispitaju kako bi rešili problem svojih iskvarenih naravi, oni neće moći na odgovarajući način da obavljaju svoju dužnost. Prema tome, oni koji svoju dužnost uvek obavljaju na negativan i površan način, trebalo bi da ozbiljno preispitaju sebe i da dođu do korena svog problema kako bi ga rešili. Međutim, neki ljudi imaju iskrivljeno shvatanje i misle: „Svi oni koji otkriju iskvarene naravi dok obavljaju svoju dužnost treba da se zaustave i da ih u potpunosti reše pre nego što nastave da obavljaju dužnost.“ Da li je ovakvo gledište održivo? To je ljudska uobrazilja i potpuno je neodrživa. Zapravo, u većini slučajeva, kakve god iskvarene naravi otkrili prilikom obavljanja svoje dužnosti, sve dok tragaju za istinom da ih razreše, ljudi mogu postepeno da smanje broj otkrivenih iskvarenosti i da na kraju obavljaju svoju dužnost na odgovarajući način. Ovo je proces doživljavanja Božjeg dela. Čim otkriješ iskvarenu narav, trebalo bi da tragaš za istinom kako bi je rešio, i da razlučiš i detaljno analiziraš svoju sotonsku narav. Ovo je proces borbe protiv sotonske naravi i od suštinskog je značaja za tvoje životno iskustvo. Dok doživljavaš Božje delo i menjaš svoju narav, ti koristiš istine koje razumeš da bi se takmičio protiv svoje sotonske naravi, rešavajući na kraju svoje iskvarene naravi i trijumfujući nad Sotonom, čime postižeš promenu naravi. Proces promene nečije naravi je traganje za istinom i njeno prihvatanje da bi se istisnule ljudske predstave i uobrazilje, reči i doktrine, i da bi se istisnula filozofija za ovozemaljsko ophođenje, kao i razne jeresi i obmane koje dolaze od Sotone, postepeno ih zamenjujući istinom i Božjom rečju. Ovo je proces dostizanja istine i promene sopstvene naravi. Ako želiš da znaš koliko se tvoja narav promenila, moraš jasno da vidiš koliko istina razumeš, koliko istina si sproveo u delo i koliko istina si sposoban da proživiš. Moraš jasno da vidiš koliko je tvojih iskvarenih naravi zamenjeno istinama koje si razumeo i dostigao, i u kojoj meri su one u stanju da kontrolišu iskvarenu narav u tebi, odnosno u kojoj meri su istine koje razumeš u stanju da vode tvoje misli i namere, kao i tvoj svakodnevni život i praktikovanje. Trebalo bi jasno da vidiš da li, kada te nešto snađe, tvoje iskvarene naravi imaju prednost ili su istine koje razumeš te koje prevladavaju i koje te vode. Ovo je merilo po kojem se određuju tvoj rast i tvoj život-ulazak.

Odlomak 51

Šta je u pitanju kada neko ima naviku da smišlja izgovore kada je suočen sa prekorom i orezivanjem? Ova vrsta naravi je veoma nadmena, samopravedna i svojeglava. Nadmenim i svojeglavim ljudima je teško da prihvate istinu. Ne mogu da prihvate kada čuju nešto što nije u skladu sa njihovim pogledima na svet, stavovima i mislima. Baš ih briga da li je ono što drugi govore ispravno ili pogrešno, briga ih i ko govori, briga ih i za kontekst u kome je to izgovoreno i da li se rečeno odnosi na njihove sopstvene odgovornosti i dužnosti. Baš ih briga za sve ovo; njima je najpreče da prvo zadovolje sopstvena osećanja. Nije li to svojeglavost? Koje gubitke će ljudi na kraju pretrpeti zbog svojeglavosti? Njima je teško da zadobiju istinu. Neprihvatanje istine prouzrokovano je čovekovom iskvarenom naravi i konačni ishod je da takvi ljudi ne mogu lako da dostignu istinu. Sve što se prirodno otkriva iz čovekove priroda-suštine suprotno je istini i sa njom nema nikakve veze; ništa od toga nije u skladu sa istinom niti može da joj se približi. Stoga, kako bi postigao spasenje, čovek mora da prihvati istinu i sprovodi je u delo. Ako neko ne može da prihvati istinu i uvek želi da postupa prema sopstvenom nahođenju, taj čovek ne može da dostigne spasenje. Ako želiš da slediš Boga i dobro obavljaš svoju dužnost, prvo moraš da se trudiš da ne budeš naprasit kada stvari ne idu kako si ti želeo. Prvo se smiri i budi tih pred Bogom, moli Mu se u svom srcu i od Njega traži. Nemoj biti svojeglav; prvo se pokori. Samo s takvim stanjem uma možeš doneti bolja rešenja za svoje probleme. Ako možeš da istraješ u životu pred Bogom, i ako si, štagod da te zadesi, u stanju da Mu se moliš i da tražiš od Njega, i da se suočiš sa problemom uz mentalitet pokornosti, onda je nevažno koliko puta se tvoja iskvarena narav razotkrila, niti koje si prestupe prethodno počinio – dokle god tražiš istinu, oni se mogu rešiti. Kakve god te kušnje zadesile, bićeš u stanju da se odupreš. Dokle god ti je način razmišljanja ispravan, dokle god si u stanju da prihvatiš istinu i pokoriš se Bogu u skladu sa Njegovim zahtevima, bićeš potpuno sposoban da sprovedeš istinu u delo. Iako si ponekad možda pomalo buntovan i protiviš se, ili katkad pokazuješ defanzivno rasuđivanje i nesposobnost da se pokoriš, ako možeš da se moliš Bogu i preokreneš svoje buntovno stanje, možeš i da prihvatiš istinu. Pošto to uradiš, promisli zašto su se u tebi pojavili buntovnost i otpor. Pronađi razlog, a zatim traži istinu kako bi ga otklonio, i taj aspekt tvoje iskvarene naravi može biti pročišćen. Nakon što se nekoliko puta oporaviš od takvih posrtanja i padova, kada uspeš da sprovedeš istinu u delo, tvoja iskvarena narav će postepeno biti odbačena. Tada će istina zavladati u tebi i postati tvoj život, i neće biti daljih prepreka u tvom sprovođenju istine u delo. Postaćeš sposoban da se istinski pokoriš Bogu i proživljavaćeš istina-stvarnost. U tom periodu, imaćeš praktično iskustvo i bićeš izložen sprovođenju istine u delo i pokoravanju Bogu. Ako ti se nešto kasnije dogodi, znaćeš kako da postupaš na način koji označava pokornost Bogu, kao i koje ponašanje predstavlja pobunu protiv Boga. Kada u tvom srcu ove stvari budu sasvim jasne, da li i dalje nećeš biti u stanju da razgovaraš u zajedništvu o istina-stvarnosti? Ako ti bude zatraženo da podeliš svoja iskustvena svedočenja, to ti neće predstavljati problem, zato što ćeš dotad već iskusiti mnoge stvari i znati načela primene. Kako god pričao, biće stvarno, i šta god da kažeš, biće primenjivo. A ako budeš upitan da diskutuješ o rečima i doktrinama, ti to nećeš želeti – osećaćeš odbojnost prema tome u svom srcu. Zar to neće značiti da si ušao u istina-stvarnost? Ljudi koji streme istini mogu da steknu iskustvo o njoj posle samo par godina truda i da onda uđu u istina-stvarnost. Onima koji ne streme istini nije lako da uđu u istina-stvarnost, čak i ako to žele. To je zato što u onima koji ne vole istinu ima previše buntovništva. Kad god moraju da, radi nekog problema, sprovode istinu u delo, oni uvek pronalaze neke izgovore ili imaju neke sopstvene probleme, te će im biti veoma teško da sprovedu istinu u delo. Iako se možda mole, traže i voljni su da sprovode istinu u delo, kada im se nešto dogodi, kada naiđu na poteškoće, njihova smetenost isplivava na površinu, njihova buntovna narav se ispoljava i prilično im pomuti umove. Koliko li je samo žestoka njihova buntovna narav! Ako je samo manji deo njihovog srca smeten, a veći želi da se pokori Bogu, sprovođenje istine u delo će za njih predstavljati manju poteškoću. Možda mogu da se mole neko vreme, ili možda neko drugi razgovora o istini zajedno s njima; dokle god u tom trenutku to razumeju, biće lakše da se sprovede u delo. Ako je njihova smetenost toliko velika da zauzima veći deo njihovog srca, u kome je buntovništvo primarno, a pokornost sekundarna, neće im biti lako da sprovedu istinu u delo, jer su odveć malog rasta. A oni koji uopšte ne vole istinu, preterano su ili u potpunosti buntovni, sasvim smeteni. Ovi ljudi su smetenjaci, koji nikada neće moći da sprovedu istinu u delo, stoga, koliko god energije bilo na njih potrošeno, sve to neće biti ni od kakve koristi. Ljudi koji vole istinu imaju jak poriv za istinom; ako je to veći deo ili većina onoga što ih pokreće, i ako se o istini očito razgovara u zajedništvu sa njima, oni će je sigurno sprovesti u delo. Ljubav prema istini nije jednostavna stvar; to što neki ljudi poseduju tek neznatnu količinu volje ne znači i da vole istinu. Oni moraju dostići tačku u kojoj, pošto su razumeli reč Božju, mogu da streme ka istini, trpe poteškoće zbog nje, i plate cenu da sprovedu istinu u delo. Takvi su ljudi koji vole istinu. Čovek koji voli istinu biće uporan u svojoj potrazi, ma koliko iskvarenih naravi otkrio ili ma koliko prestupa počinio. Štogod se takvim ljudima dogodilo, oni mogu da se mole Bogu, da traže istinu, i da je prihvate. Posle dve-tri godine takvog iskustva, njihovi napori će se isplatiti i uobičajene poteškoće im više neće praviti prepreke. Ako se i susretnu sa većim poteškoćama, pa čak i ako padnu – to je normalno, jer su odveć mali rastom. Dokle god mogu da sprovode istinu u delo pod normalnim okolnostima – ima nade. Kada spoznaju Boga i steknu bogobojažljivo srce, biće im lako da izađu na kraj čak i sa većim naporima; nijedan izazov za njih neće predstavljati problem. Dokle god ljudi čitaju više Božjih reči i dokle god razgovaraju u zajedništvu o istini, ako mogu da se mole Bogu i da se uzdaju u delo Svetog Duha u rešavanju svojih problema, bez obzira na to koje ih poteškoće zadese, biće im lako da razumeju istinu i sprovedu je u delo, kao i da postepeno odbacuju svoje iskvarene naravi. Svakim činom sprovođenja istine u delo, oni odbacuju po jedan delić svoje iskvarene naravi, i što više sprovode istinu u delo, to više iskvarene naravi odbacuju. Ovo je zakon prirode. Ako ljudi uvide da otkrivaju iskvarenu narav i pokušaju da je otklone uzdajući se u samokontrolu i izdržljivost, da li će uspeti? Neće biti lako. Da ona može tako da se otkloni, ne bi bilo potrebe da Bog obavlja Svoje delo suda i grdnje. Kako bi rešio iskvarenu narav, čovek mora da se uzda u molitvu Bogu i da se uzda u Njega, da se uzda u traženje istine i u samospoznaju tokom razmišljanja o sebi, kao i u delo Svetog Duha. To je ono čime se čovek postepeno rešava iskvarene naravi. Ako ljudi ne sarađuju, ako ne znaju kako da razmišljaju o sebi, ako ne mogu da prihvate istinu, ako ne prepoznaju svoju iskvarenu narav, ako im nedostaje pokajanje, i ako ne mrze telo i Sotonu, njihova iskvarena narav se neće odbaciti sama od sebe. U ovome je delo Svetog Duha najčudesnije; dokle god su ljudi žedni istine i teže promeni sopstvene naravi, Bog će ih prosvetiti i voditi. Ljudi će nesvesno istovremeno razumeti istinu i biti u stanju da spoznaju sebe, i tada će početi da vole istinu i žude za njom. Biće u stanju da iz dubine duše mrze Sotoninu prirodu i narav, zbog čega će im biti lakše da se bune protiv tela, kao i da sprovode istinu u delo. Tada će se njihova iskvarena narav promeniti, malo po malo, i u njima više neće biti buntovništva protiv Boga; biće u stanju da Mu se potpuno pokore, i nijedan čovek, događaj ili stvar neće moći da ih sputaju. To će biti potpuni preobražaj njihove život-naravi.

Odlomak 52

Neki ljudi nikad ne tragaju za istinom dok obavljaju svoje dužnosti. Oni jednostavno rade kako im volja, postupajući u skladu sa sopstvenim zamislima, i uvek postupaju proizvoljno i ishitreno. Prosto ne koračaju putem upražnjavanja istine. Šta znači biti „samovoljan i ishitren“? To znači da ćeš, kad naiđeš na određeni problem, delati onako kako ti se učini zgodno, bez mnogo razmišljanja i traženja. Šta god bi ti neko rekao ne bi dotaklo tvoje srce niti te navelo da promeniš mišljenje. Ti čak nisi u stanju da prihvatiš istinu ni kad ti je neko saopšti, držiš se svojih stavova, ne slušaš kad drugi ljudi kažu nešto što je tačno, verujući da si ti u pravu i čvrsto se držeći svojih ideja. Čak i kad ispravno razmišljaš, treba da razmotriš i mišljenja drugih ljudi. Ako to uopšte nisi u stanju da uradiš, zar ne misliš da si previše samopravedan? Ljudi koji su preterano samopravedni i svojevoljni ne prihvataju olako istinu. Ako učiniš nešto što nije dobro i drugi te kritikuju, govoreći: „To što radiš nije u skladu sa istinom!“, ti ćeš odgovoriti: „Čak i ako je tako, ja ću i dalje tako raditi.“ i onda nađeš neki razlog da ih ubediš da je to ispravno. Ako te ukore, rekavši: „Ovakvo tvoje ponašanje je štetno i naudiće radu crkve“, ne samo da nećeš slušati, već ćeš nastaviti da smišljaš izgovore: „Ja mislim da je ovo pravi način, pa ću tako i postupati“. Kakva je to onda narav?(Nadmena.) To je nadmenost. Nadmena priroda te čini samovoljnim. Ako imaš nadmenu prirodu, ponašaćeš se samovoljno i ishitreno, i nećeš se obazirati na ono što drugi govore. Kako, dakle, da se rešiš svoje samovolje i ishitrenosti? Recimo da ti se nešto dogodi i da o tome imaš sopstvene zamisli i planove. Pre nego što odlučiš šta ćeš da uradiš, moraš da tražiš istinu i trebalo bi makar u zajedništvu sa svima da porazgovaraš o onome što misliš i što veruješ o toj stvari, tražeći od svakoga da ti ukaže na to da li su tvoja razmišljanja ispravna i u skladu sa istinom, te da oni umesto tebe tako obave proveru. To je najbolji metod za rešavanje samovolje i ishitrenosti. Pre svega, možeš da rasvetliš svoja gledišta i da tražiš istinu – to je prvi praktični korak u rešavanju samovolje i ishitrenosti. Drugi korak nastupa kada drugi ljudi iznose oprečna mišljenja – kako možeš da vežbaš uzdržavanje od samovolje i ishitrenosti? Pre svega, moraš da zauzmeš stav poniznosti, da ostaviš po strani ono za šta veruješ da je ispravno i da svima dozvoliš da sa tobom u zajedništvu razgovaraju. Čak i ako smatraš da je tvoj način ispravan, u njemu ne treba da istrajavaš. To je svojevrsni korak napred; pokazuje stav traženja istine, poricanja sebe i udovoljavanja Božjim namerama. Jednom kada postigneš takvo držanje, i pritom se ne držiš čvrsto sopstvenog mišljenja, treba da se moliš, da od Boga tražiš istinu i da zatim potražiš uporište u Božjim rečima – na osnovu Božjih reči odredi kako treba da postupiš. To je najprikladniji i najispravniji način primene. Kad tragaš za istinom i izneseš problem tako da svi o tome mogu zajedno razgovarati i tragati, tada i Sveti Duh pruža prosvećenje. Bog prosvećuje ljude u skladu sa načelima, On procenjuje njihov stav. Ako se uporno držiš svojih stavova, bez obzira da li je tvoje gledište ispravno ili pogrešno, Bog će sakriti Svoje lice od tebe i neće na tebe obraćati pažnju; On će te naterati da udariš u zid, On će te otkriti i razotkriti tvoje ružno stanje. Ako je, s druge strane, tvoj stav ispravan, ako nisi uporan u tome da se držiš svog puta, niti si samopravedan, samovoljan ili ishitren, već je tvoj stav takav da tragaš za istinom i prihvatiš je, ako razgovaraš sa svima, onda će i Sveti Duh početi da dela u tebi, a možda će te, pomoću nečijih reči, izvesti na put razumevanja. Ponekad, kada te Sveti Duh prosveti, On te ,kroz samo nekoliko reči ili fraza ili, pak, dajući ti neku ideju, vodi da razumeš suštinu stvari. Ti, tog trenutka, shvataš da je sve čega si se do tada pridržavao bilo pogrešno, i istovremeno ti postaje jasno na koji način je najprikladnije da delaš. Kad jednom dostigneš taj nivo, zar nisi time uspešno izbegao da činiš zla, i istovremeno se spasio od tereta posledica pogrešnog delanja? Zar ovo nije Božja zaštita? (Jeste.) Kako se to postiže? To se samo može postići ako ti je srce bogobojažljivo i ako za istinom tragaš pokornog srca. Jednom kada primiš prosvećenje Svetog Duha i kada se opredeliš za načela praktičnog delanja, tvoje praktično delanje će biti u skladu sa istinom, a ti ćeš biti u mogućnosti da udovoljiš Božjim namerama. Od čega najviše zavisi da li ćeš biti u stanju da na ovaj način upražnjavaš istinu? U prvom redu, to zavisi od toga da li imaš ispravne namere i stav. To je najvažnije. Kada Sveti Duh dela, On pažljivo proučava namere i stavove ljudi i odlučuje, na osnovu ovih faktora, da li će ih prosvetiti ili će ih povesti. Ako su ljudi u stanju da razumeju Božje delo i jasno ga sagledaju, onda će znati kako da se mole Bogu i kako da tragaju za istinom. Možete li vi ovo jasno da vidite? Ljudi često izbegavaju da čine zlo, žele da upražnjavaju istinu i delaju u skladu sa načelima. Ali, ovo zavisi od njihovog odnosa prema istini i da li im je srce pokorno i bogobojažljivo. Ako možeš da otpustiš svoje lične namere i način razmišljanja ti je takav da se pokoravaš Bogu, iskreno mu se moleći i tražeći od Njega, neće proći dugo vremena pre nego što primiš Božje prosvećenje. Bog će posegnuti za određenim metodama kako bi ti pomogao da shvatiš šta su načela istine, kao i gde leže ključni momenti istine. Kad se moliš Bogu i od Njega potražuješ, dokle god ti je način razmišljanja ispravan i dokle god si iskren, Bog će ti pružati prosvećenje. Jedino što ovde zabrinjava jeste to da ljudi možda nisu iskreni u svom traganju za istinom, već da to samo, radi drugih, formalno otaljavaju. U tom slučaju, neće dobiti prosvećenje od Boga. Ako je tvoj stav da uporno insistiraš, poričeš istinu ili odbacuješ sugestije drugih ljudi, da ne tragaš za istinom, da imaš vere samo u sebe i da samo činiš onako kako ti želiš – ako je to tvoj stav bez obzira na to šta Bog radi ili zahteva, kakva je onda Božja reakcija? Bog ne obraća pažnju na tebe. Zanemaruje te. Zar nisi svojevoljan? Zar nisi nadmen? Zar ne misliš da si uvek u pravu? Ako si lišen pokornosti, ako nikad ne tražiš, ako ti je srce potpuno zatvoreno i protivi se Bogu, onda Bog neće obraćati pažnju na tebe. Zašto te Bog ignoriše? Ako je tvoje srce zatvoreno za Boga, jesi li u stanju da primiš Božje prosvećenje? Možeš li osetiti Božji prekor? Kada su ljudi nepopustljivi, kada iz njih provali njihova sotonska priroda i njihovo zverstvo, ne osećaju ništa što Bog čini, sva Njegova dela su uzaludna – tako da Bog nikad ne radi ništa što je uzaludno. Ako uporno zauzimaš takav neprijateljski stav, sve što Bog čini jeste da za tebe ostane nevidljiv, Bog ne radi ništa što je suvišno. Kad si ti tako uporno neprijateljski raspoložen i toliko zatvoren, Bog nikada ne bi ništa na silu učinio u tebi, niti ti nešto silom nametnuo, neće nikad pokušavati da te pokrene ili prosveti, opet i iznova – Bog ne dela na taj način. Zašto Bog ne dela tako? Uglavnom zbog toga što je Bog u tebi video određenu vrstu naravi, neko zverstvo koje ima odbojnost prema istini i koje razum ne može da dotakne. A da li ti misliš da čovek može da kontroliše divlju zver kada iz nje provali zverstvo? Da li nam pomaže to što vičemo i vrištimo na nju? Vredi li ubeđivati je ili joj pružati utehu? Usuđuju li se ljudi da joj priđu? Evo kako se to najbolje može opisati: imuna na razum. Kad se u tebi razbukti zverstvo i imun si na razum, šta Bog čini? Bog te ignoriše. Šta bi Bog još mogao da ti kaže kad si imun na razum? Sve više od ovoga bilo bi beskorisno. A kada te Bog ignoriše, jesi li blagosloven ili patiš? Da li stičeš neku korist ili trpiš gubitke? Bez sumnje ćeš trpeti gubitke. A ko je do toga doveo? (Mi smo do toga doveli.) Ti si do toga doveo. Niko te nije prisiljavao da se tako ponašaš, a ti se ipak osećaš uznemireno. Zar nisi sam za ovo zaslužan? Bog te ignoriše, ti Boga ne osećaš, u srcu ti je tama, život ti je ugrožen – za sve si ovo sam kriv i sve to zaslužuješ.

Vrlo je opasno kad su ljudi suočeni sa nekim problemom, a isuviše su svojevoljni i insistiraju na sopstvenim zamislima bez traganja za istinom. Bog će se ovih ljudi gnušati i odbaciti ih, kao i ostaviti po strani. Koje će biti posledice ovoga? Svakako se može reći da postoji opasnost da budu isključeni. Međutim, oni koji traže istinu mogu dobiti prosvećenje i usmerenje Svetog Duha, a kao rezultat, i Božji blagoslov. Ova dva različita stava, traženje i ne-traženje istine, mogu u tebi izazvati dva različita stanja i dva različita rezultata. Kakav biste vi rezultat više voleli? (Ja bih želeo da steknem Božje prosvećenje.) Ako ljudi žele da ih Bog vodi i prosveti, da prime Njegove blagodati, kakav stav moraju imati? Često moraju imati stav traganja i pokornosti pred Bogom. Bez obzira da li izvršavaš svoju dužnost, razmenjuješ mišljenje s drugima, ili pokušavaš da rešiš neki problem s kojim si se suočio, moraš imati stav traganja i pokornosti. Tek kad stekneš takav stav, može se reći da je tvoje srce donekle bogobojažljivo. Kad si u stanju da tragaš za istinom i da joj se pokoriš, znači da si na putu na kojem se bojiš Boga i kloniš zla. Ako nemaš stav traženja i pokoravanja, već umesto toga nastavljaš da se držiš samog sebe, uporno si neprijateljski raspoložen, osećaš odbojnost prema istini i opireš joj se, onda ćeš, po prirodi stvari, počiniti mnoga zla dela. Nećeš moći da odoliš! Ako ljudi nikad ne tragaju za istinom da bi ovo razrešili, konačna posledica će biti da, bez obzira na iskustvo, na situacije u kojima se nađu, na mudrosti koje Bog pred njih postavi, i dalje neće moći da razumeju istinu i zauvek će ostati nesposobni da uđu u istina-stvarnost. Ako ljudi ne poseduju istina-stvarnost, neće biti sposobni da slede Božji put, i ako nikada ne budu u stanju da slede Božji put, onda oni nisu ljudi koji se boje Boga i klone zla. Ljudi pričaju nadugačko i naširoko o tome kako žele da obavljaju svoju dužnost i slede Boga. Da li su stvari tako jednostavne? Apsolutno ne. Ove su stvari neopisivo važne u životu ljudi! Čoveku nije lako da obavlja pravilno svoju dužnost kako bi udovoljio Bogu i kako bi se bojao Boga i klonio zla. Ali, ja ću vam reći načelo praktičnog postupanja: ako, u trenutku kada ti se nešto desi, zauzmeš stav traženja i pokornosti, to će te i zaštiti. Konačni cilj nije da ti budeš zaštićen već da razumeš istinu, da budeš u stanju da uđeš u istina-stvarnost, da stekneš Božje spasenje – to je konačni cilj. Ako zadržiš ovakav stav u svemu kroz šta prolaziš, nećeš više osećati da su obavljanje dužnosti i udovoljavanje Božjim namerama samo prazne reči i fraze; to više neće izgledati toliko zahtevno. Umesto toga, dok trepneš, bićeš u stanju da shvatiš priličan broj istina. Ako pokušaš to ovako da doživiš, sigurno ćeš biti nagrađen. Nije važno ko si, koliko imaš godina, kakvog si obrazovanja, koliko dugo veruješ u Boga, ili kakvu dužnost obavljaš. Dokle god imaš stav traženja i pokornosti, dokle god to ovako doživljavaš, u konačnici ćeš sigurno biti u stanju da razumeš istinu i uđeš u istina-stvarnost. Međutim, ako nemaš stav traženja i pokornosti u svemu što ti se dešava, nećeš biti u stanju da razumeš istinu niti ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost. Oni koji nikad ne razumeju istinu i nikad ne mogu da uđu u istina-stvarnost misle: „Šta je istina a šta su doktrine? Šta je istina-stvarnost i šta znači nemati istina-stvarnost? Zašto ja to ne razumem?“ Oni često slušaju propovedi i razgovaraju o istini, od jutra do mraka čitaju Božje reči, sve više slušaju, sve više uče i sve više pišu. U svoje sveske zapisuju sve što je poučno, ispisujući tako gomilu knjiga. Ulažu mnogo napora, ali, nažalost, nikad ne razumeju istinu. Shodno tome, osećaju da je istina isuviše ezoterična. Nakon nekoliko godina slušanja, oni razumeju neke doktrine, ali zašto ne mogu i da ih upražnjavaju? Zašto postaju zbunjeni kada se suočavaju sa izvesnim stvarima? Na razumevanje istine i ulazak u istina-stvarnost gledaju kao na nešto vrlo apstraktno i smatraju da im je izuzetno teško da to postignu. U suštini, oni su to pogrešno shvatili. Verovati u Boga i razumeti istinu se ne odnosi na igre reči, ne radi se tu o sposobnosti da razgovaramo o nekim rečima i doktrinama, i to je to – ne radi se o tome. Ono što se kod verovanja u Boga najviše naglašava je upražnjavanje istine i mogućnost da shvatimo načela upražnjavanja istine. Samo ako razume ono što upražnjavanje istine znači, kao i šta rešavanje izvesnih stvari vodeći se načelima znači, može se reći da čovek razume istinu i da je ušao u stvarnost. Najvažnije je moći upražnjavati istinu i ući u stvarnost.

Odlomak 53

Kada ljudi ne preuzimaju odgovornost za svoje dužnosti, kada ih obavljaju površno, kada hoće svima da udovolje i ne brane interese Božje kuće, kakvu narav iskazuju? Iskazuju domišljatost, Sotonsku narav. Najistaknutiji aspekt čovekove filozofije za ovozemaljsko ophođenje je domišljatost. Ljudi misle da će, ako nisu domišljati, biti skloni tome da uvrede druge i da neće biti u stanju da se zaštite; misle da moraju da budu dovoljno domišljati da nikoga ne povrede ili uvrede i da tako obezbede sebe, zaštite svoju egzistenciju i steknu čvrsto uporište među ljudima. Svi nevernici žive po Sotoninoj filozofiji. Svi su oni ljudi koji svima ugađaju i nikoga ne vređaju. Ako si došao u Božju kuću, čitao reč Božju i slušao propovedi Božje kuće, zašto onda nisi u stanju da primenjuješ istinu, da govoriš iz srca i da budeš poštena osoba? Zašto uvek udovoljavaš svima? Oni koji svima udovoljavaju štite samo sopstvene interese, a ne i interese crkve. Kada vide da neko čini zlo i šteti interesima crkve, oni se prave da ne vide. Vole da svima ugađaju i da nikoga ne vređaju. To je neodgovorno, a takva osoba je isuviše prepredena i nepouzdana. Da bi zaštitili sopstvenu sujetu i ponos i održali svoj ugled i status, neki ljudi rado pomažu drugima i žrtvuju se za svoje prijatelje ma koliko ih to koštalo. Ali kada treba da zaštite interese Božje kuće, istinu i pravdu, njihovih dobrih namera više nema, potpuno su nestale. Kada treba da primenjuju istinu, oni je uopšte ne primenjuju. Šta se tu dešava? Da bi zaštitili sopstveno dostojanstvo i ponos, platiće bilo koju cenu i podneti bilo kakvu patnju. Ali zašto više nemaju snage da plate bilo koju cenu i da podnesu bilo kakvu patnju kada treba da rade pravi posao i da se bave praktičnim pitanjima, da čuvaju rad crkve i pozitivne stvari i da zaštite i obezbede Božji izabrani narod? To je nezamislivo. Oni zapravo imaju neku vrstu naravi koja ima odbojnost prema istini. Zašto kažem da njihova narav ima odbojnost prema istini? Zato što kad god nešto uključuje svedočenje za Boga, primenu istine, zaštitu Božjeg izabranog naroda, borbu protiv Sotoninih spletki ili zaštitu rada crkve, oni beže i kriju se i ne bave se nikakvim prikladnim pitanjima. Gde je njihovo junaštvo i duh da podnesu patnju? Gde oni te stvari primenjuju? To je lako uočljivo. Čak i ako ih neko kritikuje, govoreći da ne treba da budu tako sebični i bedni i da ne štite sebe, i da treba da štite rad crkve, njih zaista nije briga. Kažu sebi: „Ne radim te stvari i one nemaju nikakve veze sa mnom. Kakvo dobro bi takvo ponašanje donelo mojoj potrazi za slavom, dobitkom i statusom?“ Oni nisu osobe koje tragaju za istinom. Oni samo vole da traže slavu, dobitak i status i uopšte ne obavljaju posao koji im je Bog poverio. Dakle, kada su potrebni za obavljanje crkvenog rada, oni naprosto odluče da nestanu. To znači da oni u svojim srcima ne vole pozitivne stvari i da nisu zainteresovani za istinu. To je jasno ispoljenje da imaju odbojnost prema istini. Samo oni koji vole istinu i poseduju istina-stvarnost mogu da istupe kada delo Božje kuće i Božji izabranici to zahtevaju, samo oni mogu da ustanu, hrabro i predano, da svedoče o Bogu i da u zajedništvu razgovaraju o istini, izvodeći Božje izabranike na pravi put, omogućavajući im da se pokore Božjem delu. Samo to je odgovoran stav i pokazivanje obzira prema Božjim namerama. Ako nemate takav stav i nikada niste pažljivi u bavljenju stvarima, i mislite: „Odradiću ono što je u okviru moje dužnosti, ali me nije briga ni za šta drugo. Ako me nešto pitaš, odgovoriću ti – ali samo ako budem dobro raspoložen. U suprotnom – neću. To je moj stav“, onda je to neka vrsta iskvarene naravi, zar ne? Ako se samo štiti sopstveni status, ugled i ponos, i samo se štite stvari koje se odnose na sopstvene interese – da li se time štiti pravedni cilj? Da li se time štite interesi Božje kuće? Iza tih sitnih, sebičnih motiva krije se narav koja ima odbojnost prema istini. Kod većine vas se to ispoljava, a u trenutku kada naiđete na nešto što se odnosi na interese Božje kuće, vi izvrdavate govoreći: „Nisam video“, ili „Ne znam“, ili „Nisam čuo“. Bez obzira na to da li zaista nisi svestan ili se samo praviš, ako pokažeš takvu vrstu iskvarene naravi u ključnim trenucima, onda je teško reći da li si neko ko zaista veruje u Boga; za Mene si ili neko ko je zbunjen u svom verovanju, ili bezvernik. Svakako nisi neko ko voli istinu.

Možda razumete šta znači imati odbojnost prema istini, ali zašto kažem da je imati odbojnost prema istini narav? Narav nema nikakve veze sa povremenim, privremenim ispoljenjima, a povremena, privremena ispoljenja ne spadaju u problem naravi. Bez obzira na to kakvu iskvarenu narav osoba ima, narav će se često ili čak stalno otkrivati u njoj; otkrivaće se kad god je ta osoba u odgovarajućem kontekstu. Dakle, problem naravi se ne može proizvoljno okarakterisati na osnovu povremenog, privremenog ispoljenja. Šta je, dakle, narav? Narav je povezana s namerama i motivacijom, povezana je s nečijim razmišljanjem i tačkom gledišta. Čini ti se da si u stanju da osetiš da vlada i da upravlja tobom, ali narav takođe može da bude skrivena, prikrivena i zamagljena površnim pojavama. Ukratko, sve dok u tebi postoji narav, ona će te ometati, ograničavati i kontrolisati i u tebi stvarati razne vrste ponašanja i ispoljenja – to je narav. Kakvo ponašanje, misli, gledišta i stavovi često proizilaze iz naravi koja ima odbojnost prema istini? Jedna od glavnih osobina odbojnosti prema istini koju ljudi pokazuju je nezainteresovanost za pozitivne stvari i istinu, kao i ravnodušnost prema istini, bezvoljnost srca, nedostatak želje da se posegne za istinom i pomisao da je sve to sasvim u redu kad god se radi o nečemu što podrazumeva primenjivanje istine. Daću jednostavan primer. Često kada se govori o zdravlju, zdrav razum nalaže da se jede više voća i povrća, da se jede više lake hrane i manje mesa, a posebno manje pržene hrane; to su pozitivne smernice za zdravlje i dobrobit ljudi. Svako može da razume i prihvati šta da jede više, a šta manje; da li je to prihvatanje zasnovano na teoriji ili na praksi? (Na teoriji.) U čemu se ispoljava teoretsko prihvatanje? U nekoj vrsti osnovnog priznavanja. Odnosno, kada misliš da je ta izjava tačna i da je ta izjava veoma dobra iz perspektive rasuđivanja koje se zasniva na tvom sudu. Ali imaš li neki dokaz da potkrepiš tu tvrdnju? Imaš li ikakvu osnovu da veruješ u to? Bez sopstvenog iskustva, bez ikakve osnove ili temelja da potkrepiš da li je ta izjava ispravna ili pogrešna, i svakako bez izvlačenja pouka iz prethodnih grešaka i bez ikakvih primera iz stvarnog života, ti si samo prihvatio to gledište – to je teoretsko prihvatanje. Bez obzira na to da li ga prihvataš teoretski ili praktično, prvo moraš da potvrdiš da je izjava „jedi više povrća, a manje mesa“ ispravna i pozitivna. Dakle, kako može da se primeti tvoja narav koja ima odbojnost prema istini? Na osnovu toga kako pristupaš toj izjavi i kako je sprovodiš u svom životu; to pokazuje tvoj stav prema toj izjavi, da li si je prihvatio teoretski i u smislu doktrine, ili si je primenio u stvarnom životu i učinio je svojom stvarnošću. Ako si tu izjavu prihvatio samo u smislu doktrine, dok je ono što radiš u stvarnom životu potpuno u suprotnosti sa njom, ili uopšte ne primenjuješ tu izjavu u praksi, da li voliš tu izjavu, ili imaš odbojnost prema njoj? Na primer, kada jedeš i vidiš neko povrće i pomisliš: „Povrće je dobro za zdravlje, ali nije ukusno, a meso je ukusnije, pa ću prvo pojesti malo mesa“, a onda jedeš samo meso, a ne povrće – kakvu narav to pokazuje? Onu koja ne prihvata tačne izjave, koja ima odbojnost prema pozitivnim stvarima i spremna je da jede samo u skladu sa telesnim željama. Takva proždrljiva osoba, lakoma na zadovoljstvo, već je razvila osećaj odbojnosti, otpora i odvratnosti prema pozitivnim stvarima, i to je vrsta naravi. Neko bi mogao da prizna da je ta izjava poprilično tačna, ali ne može sam to da uradi, a uprkos tome što ne može, i dalje govori drugima da tako čine; posle mnogo ponavljanja, ta izjava za njega postaje neka vrsta teorije koja ne utiče na njega. Ta osoba u svom srcu vrlo dobro zna da je ispravno jesti više povrća i da nije dobro jesti više mesa, ali razmišlja: „Bez obzira na sve, nisam na gubitku, konzumiranje mesa ima svoje prednosti i ne smatram da je to nezdravo.“ Njegova lakomost i porivi naveli su ga da se opredeli za pogrešan način života i da stalno ide protiv zdravog razuma i ispravnog načina života. Ako on ima iskvarenu narav koja žudi za koristima i telesnim uživanjem, da li će mu biti lako da prihvati ispravne izjave i pozitivne stvari? Nimalo mu neće biti lako. Zar iskvarena narav onda ne upravlja njegovim životnim stilom? To je otkrovenje i ispoljenje njegove iskvarene naravi. Ono što se na površini ispoljava jesu ponašanje i stav, ali njima, u stvari, upravlja narav. Kakva je to narav? To je narav koja ima odbojnost prema istini. Teško je otkriti narav koja ima odbojnost prema istini; niko ne oseća da ima odbojnost prema istini, ali činjenica da je verovao u Boga nekoliko godina i da još uvek ne zna kako da primenjuje istinu dovoljna je da pokaže da neko ima odbojnost prema istini. Ljudi slušaju mnogo propovedi i čitaju mnogo Božjih reči i Božja namera je da prihvate Njegove reči u svoja srca i da uvedu te reči u svoj stvarni život, da ih primenjuju i koriste, tako da shvate istinu i da istina postane njihov život. Većini ljudi je teško da ostvari taj zahtev i zato se kaže da većina ljudi ima narav koja ima odbojnost prema istini.

Kada neko shvati istinu, nije mu teško da je primenjuje, a kada je jednom u stanju da primeni istinu, on može da uđe u istina-stvarnost. Da li je istine koje neko razume zaista toliko teško pretvoriti u stvarnost koju proživljava? Daću vam jedan primer. Recimo da je napolju hladno i da hoćeš da izađeš iz kuće sa oznojanom glavom, a mama ti kaže da obrišeš znoj pre nego što izađeš da se ne bi prehladio. Znaš da ti majka želi najbolje, ali njen savet ne shvataš ozbiljno i zanemaruješ ga iako smatraš da je njen predlog ispravan. Ipak izlaziš sa oznojanom glavom i posle nekog vremena se zbog toga prehladiš, ali ni sledeći put kada izađeš iz kuće ne slušaš njen savet. Očigledno znaš da je njen savet dobar i da je u tvom najboljem interesu, i da su motivi i namere tvoje mame uvek usmereni na tvoje dobro, ali ti se ipak oglušiš i ne slušaš – zar to nije narav? Da nemaš takvu narav, šta bi odlučio da uradiš? (Da poslušam.) Ti bi bio svestan važnosti tog saveta i znao bi posledice i bol koji bi mogao da pretrpiš ukoliko ga ne poslušaš, i proniknuo bi u taj predlog i shvatio njegovo značenje. Bio bi u stanju da ga se strogo pridržavaš, da uvek po njemu postupaš i onda se ne bi lako prehladio. To je samo jedan primer. Isto je i sa verom u Boga i sa čitanjem i slušanjem Božjih reči; kako, dakle, ljudi treba da se odnose prema Božjim rečima? To je najvažnije pitanje. Ako osoba govori u skladu sa istinom i ako je u pravu, ljudi će imati koristi od prihvatanja njenih reči. Božje reči su istina, i ako su ljudi u stanju da ih prihvate, ne samo da će imati koristi, već će i zadobiti život. Mnogi ljudi ne mogu jasno to da sagledaju i uvek se s nipodaštavanjem odnose prema Božjim rečima. Bez obzira na to šta Bog kaže, da li ohrabruje, prekoreva, podseća, teši ili iskreno preklinje ljude, bez obzira na to kako im se obraća, On ne može da probudi njihova srca. Oni nisu u stanju da postupaju u skladu s Njegovim rečima, i nakon što ih saslušaju, naprosto se ogluše o njih. To je jedna od čovekovih naravi – nepopustljiva i sa osećajem odbojnosti prema istini. Ako ne možeš da slediš Božje reči u pristupu stvarima koje ti Bog govori i zapoveda da učiniš, onda nećeš moći da promeniš tu narav. Bez obzira na to kako priznaješ ili aminuješ svaku reč koju Bog izgovori, bez obzira na to kako usmeno hvališ Božje reči kao istinu, to je uzaludno; moraš da budeš u stanju da prihvatiš Božje reči i moraš da primenjuješ i iskusiš Božje reči i da Božje reči učiniš svojim životom i svojom stvarnošću – samo je to korisno. Na primer, ako neko sa lažljivom naravi odluči da bude pošten i da govori istinu, to mu je donekle lako da postigne, ali najteže je promeniti narav koja oseća odbojnost prema istini i koja je nepopustljiva. Bez obzira na to šta Bog kaže, ljudi s takvom naravi to ne shvataju ozbiljno u srcu, i bez obzira na stav koji Bog zauzme, bilo da je to stav upozorenja, podsećanja, ohrabrivanja ili iskrenog preklinjanja, iznošenja činjenica ili rasuđivanja o nečemu, to ne dotiče njihova srca, i s tim je teško nositi se. Ljudima je teško da prepoznaju narav koja ima odbojnost prema istini, i često moraju da traže istinu i da razmišljaju o sopstvenim stanjima, o tome zašto ne mogu da prihvate istinu i o tome zašto ne mogu da primenjuju istine koje razumeju. Ako temeljno shvate taj problem, znaće šta znači imati odbojnost prema istini.

Postoji nešto skriveno u ljudskoj naravi što se ispoljava u stavu da nismo ni oholi ni servilni. Takvi ljudi imaju sopstveni način razmišljanja i izražavanja i misle da je to najprikladniji način. Bez obzira na to šta drugi kažu ili učine, oni ne potpadaju pod njihov uticaj; oni uporno rade sve ono što smatraju da će naterati ljude da se ugledaju na njih, verujući da je to prava stvar; oni ni najmanje ne prihvataju istinu, ne mogu da se suoče sa činjenicama na ispravan način i lišeni su bilo kakvih istina-načela. Kakva je to narav? To je nadmena i samopravedna narav koja ima odbojnost prema istini. Oni koji pripadaju Sotoni i koji imaju odbojnost prema istini su gluvi i slepi za Božje reči i dela, bez obzira na to koliko Bog govori ili čini. Sotona se nikada ne odnosi prema Božjim rečima kao prema istini, ne mari za njih, ne dozvoljava ljudima da prihvate Božje reči i istinu, a takođe ljude navodi na pogrešan put da mu se pokore – tako se Sotona opire Bogu. Bog izražava istinu da bi spasao, probudio i pročistio čovečanstvo, a Sotona se maksimalno trudi da ometa i uništi Božje delo; Sotonin cilj, dok navodi čovečanstvo na pogrešan put, je da iskvari i zarazi čovečanstvo i da ga na kraju proždere i potpuno uništi. Na primer, Bog je ljudima dao sve vrste hrane, a stvorio je i sve vrste žitarica i povrća, kao i zemlju pogodnu za njihov uzgoj. Sve dok ljudi vredno rade, imaće dovoljno za jelo i za svoje potrebe i mogu da obezbede sebi zdravu ishranu. Ali ljudi su nezasiti i stalno im je na umu da se obogate, i uporno istražuju metode genetske modifikacije kako bi povećali prinose useva, što uništava stvarnu hranljivu vrednost žitarica, i pretvara organsku hranu u hranu koja nije organska. Kada ljudi pojedu takvo nešto, u njihovim telima se javljaju sve vrste bolesti – zar to nije Sotonino delo? Sotona je iskvario ljude do određene tačke i svi su postali žive Sotone i živi đavoli. U prošlosti su se samo Sotona i zli duhovi opirali Bogu, ali sada Mu se opire celokupno iskvareno čovečanstvo. Dakle, zar iskvarena ljudska bića nisu đavoli i Sotone? Zar oni nisu Sotonini potomci? (Jesu.) To je posledica koju je Sotona nametnuo kvareći čovečanstvo hiljadama godina. Kako možeš da spoznaš i razabereš sotonsku narav? Na osnovu onoga što Sotona voli da radi, kao i metoda i smicalica pomoću kojih završava stvari, može se videti da nikada ne voli pozitivne stvari, da voli zlo i da uvek misli da je merodavan i sposoban da kontroliše sve. To je Sotonina nadmena priroda. Zato Sotona beskrupulozno poriče Boga, opire Mu se i protivi. Sotona je predstavnik i izvor svega što je negativno i zlo. Ako to jasno uviđaš, onda umeš da razaznaš sotonske naravi. Nije jednostavno ljudima da prihvate i primene istinu, jer svi oni imaju sotonsku narav i svi su ograničeni i vezani svojom sotonskom naravi. Na primer, neki ljudi prepoznaju da je dobro biti poštena osoba i osećaju zavist i ljubomoru kada vide da su drugi pošteni, da govore istinu i da govore na jednostavan i otvoren način, ali ako od njih zatražite da i sami budu pošteni, teško im je da to budu. Oni su neumoljivo nesposobni da budu pošteni u onome što govore i u onome što rade. Zar to nije sotonska narav? Njihove reči prijaju uhu, ali ih oni ne primenjuju. To je narav koja ima odbojnost prema istini. Oni koji imaju odbojnost prema istini teško je prihvataju i nemaju načina da uđu u istina-stvarnosti. Najočiglednije stanje ljudi koji imaju odbojnost prema istini se ogleda u tome da nisu zainteresovani ni za istinu ni za pozitivne stvari, čak ih se gnušaju i odbijaju ih, a posebno vole da prate trendove. Oni u srcu ne prihvataju stvari koje Bog voli i ono što Bog zahteva od ljudi da čine. Umesto toga, oni ih omalovažavaju i ravnodušni su prema njima, a neki čak često preziru merila i načela koja Bog zahteva od čoveka. Odbijaju ih pozitivne stvari i uvek u srcu osećaju otpor, suprotstavljanje i potpuni prezir prema njima. To je primarno ispoljenje odbojnosti prema istini. U crkvenom životu, čitanje Božje reči, molitva, zajedništvo o istini, vršenje dužnosti i rešavanje problema uz pomoć istine su sve pozitivne stvari. One su ugodne Bogu, ali neke ljude te pozitivne stvari odbijaju, ne zanimaju ih i ravnodušni su prema njima. Najgore je što oni zauzimaju prezriv stav prema pozitivnim ljudima kao što su pošteni ljudi, ljudi koji teže istini, oni koji verno obavljaju svoje dužnosti i oni koji čuvaju delo Božje kuće. Stalno pokušavaju da napadnu i isključe te ljude. Ako otkriju da imaju nedostatke ili da pokazuju iskvarenost, uhvate se za to, dignu veliku galamu oko toga i stalno ih zbog toga omalovažavaju. Kakva je to narav? Zašto su toliko neprijateljski nastrojeni prema pozitivnim ljudima? Zašto im je toliko stalo do zlih ljudi, do bezvernika i antihrista, zašto su tako predusretljivi prema njima i zašto često provode vreme s takvim ljudima? Kada se radi o negativnim i zlim stvarima, oni se uzbude i ushite, ali kada je reč o pozitivnim stvarima, u njihovom stavu počinje da se javlja otpor; posebno kada čuju da ljudi u zajedništvu razgovaraju o istini ili rešavaju probleme koristeći istinu, osećaju odbojnost i nezadovoljstvo u srcu i daju oduška svojim zamerkama. Zar takva narav nema odbojnost prema istini? Zar to nije otkrovenje iskvarene naravi? Ima mnogo ljudi koji veruju u Boga, koji vole da delaju za Njega i da za njega trče naokolo puni elana, a kada dođe do toga da treba da koriste svoju nadarenost i ono u čemu su dobri, da udovoljavaju svojim željama i da se razmeću, oni imaju neograničenu energiju. Ali ako ih zamoliš da primenjuju istinu i postupaju u skladu sa istina-načelima, tad više nema vetra u njihovim jedrima i gube elan. Ako im se ne dozvoli da se razmeću, postaju bezvoljni i snuždeni. Zašto imaju energiju da se razmeću? I zašto nemaju energiju da primenjuju istinu? U čemu je tu problem? Svi vole da se ističu; svi žude za ispraznom slavom. Svi imaju neiscrpnu energiju kada je u pitanju verovanje u Boga radi zadobijanja blagoslova i nagrada, pa zašto onda postaju bezvoljni, zašto se snužde kada treba da se primenjuje istina i da se buni protiv tela? Zašto se to dešava? To dokazuje da su ljudska srca nečista. Oni veruju u Boga samo da bi zadobili blagoslove – da se jasno izrazim, oni to čine da bi ušli u carstvo nebesko. Ako nema blagoslova ili koristi kojima treba težiti, ljudi postaju bezvoljni i snuždeni i gube elan. Svemu tome je uzrok iskvarena narav koja oseća odbojnost prema istini. Kada ih takva narav kontroliše, ljudi nisu voljni da izaberu put kojim će težiti istini, oni idu svojim putem i biraju pogrešan put – oni dobro znaju da je pogrešno juriti za slavom, dobitkom i statusom, a ipak ne mogu da izdrže bez tih stvari, niti da ih ostave po strani, te i dalje jure za njima, idući Sotoninim putem. U tom slučaju, oni ne slede Boga, već slede Sotonu. Sve što rade je u službi Sotone, i oni su Sotonine sluge.

Da li je lako promeniti iskvarenu narav koja ima odbojnost prema istini? Imati odbojnost prema istini je osobina duboke iskvarenosti ljudskog roda, i nju je najteže promeniti. Zato što se promena naravi može postići samo prihvatanjem istine. Neko ko ima odbojnost prema istini ne može olako da je prihvati, baš kao što smrtno bolesna osoba odbija hranu. To je veoma opasno, a osoba koja ima odbojnost prema istini ne može olako da bude spašena, čak i ako veruje u Boga. Ako neko veruje u Boga nekoliko godina, ali ne zna šta je istina i šta su pozitivne stvari, i nije mu jasan čak ni životni cilj kojim se teži istini da bi postigao spasenje, zar on nije kao zalutali slepac? Prema tome, imati odbojnost prema istini onemogućava prihvatanje istine, a tako iskvarenu narav nije lako promeniti. Ljudi koji su u stanju da odluče da prihvate istinu i da slede pravi put su oni koji vole istinu i takvi ljudi lako mogu da promene svoju iskvarenu narav. Ako nečija narav ima odbojnost prema istini, ali se u srcu još uvek nada da će ga Bog spasiti, odakle treba da počne? Koja je najbolja polazna tačka? Koja je najbrža putanja? (Kada shvate šta su pozitivne stvari i šta su načela, treba da koriste načela i merila kao meru dok obavljaju dužnost, i ako se nešto kosi sa načelima i nije u skladu sa Božjim namerama, treba da se pridržavaju tih načela i da to ne rade.) Oni prvo treba da shvate načela svake istine – to je veoma važno. I šta onda? (Kada otkriju stanje u kojem imaju odbojnost prema istini, a u pitanju su njihova dužnost i načela, oni moraju da se pobune protiv tela i da primenjuju u skladu sa načelima.) Tako je, oni moraju da imaju put, a taj cilj i taj put treba da budu jasni. Trenutno je ključno to da većina ljudi ne zna koji se aspekt njihove naravi otkriva u kojem kontekstu, u koje vreme i na koji način. Da sve to znaju, zar im ne bi bilo lako da se promene? Ako pogledamo, različiti ljudski stavovi i njihova različita mišljenja zapravo uključuju njihovu narav; da ljudima ne vladaju različite naravi, da ih ne osporavaju niti sputavaju njihove iskvarene naravi, bilo bi im lako da isprave svoje pogrešne misli. Na primer, recimo da ti majka kaže da obrišeš znoj pre nego što izađeš iz kuće. Ako si poslušno, odano dete, dok osećaš dobre namere svoje majke, ti takođe možeš da shvatiš ispravnost njenog saveta i da spoznaš njegovu korist, i da ga priznaš i prihvatiš. Ako nemaš iskvarenu narav koja te ometa i vuče unazad, biće ti lako da prihvatiš taj predlog. Iako je taj savet veoma jednostavan i lako ga je prihvatiti, a i ti znaš da je ispravan, to što imaš nepopustljivu narav koja ima odbojnost prema istini može da te navede da se svesno oglušiš o savet, što će za posledicu imati povređena osećanja tvoje majke koja će biti zabrinuta za tebe i patiće. Ukratko, kako se čovek nosi sa stvarima kada ga zadese – kako se nosi sa pozitivnim stvarima, kao i kako se stalno rve i bori sa svojom iskvarenom naravi – to predstavlja njegovu rešenost da teži istini. Ako imaš tu odlučnost i spreman si da odbaciš svoju iskvarenu narav, da prihvatiš istinu, da učiniš Božju reč svojim životom i da živiš u ljudskom obličju, onda možeš da se promeniš. Koliko god je velika tvoja rešenost da težiš istini, toliko će biti velika tvoja promena.

Na šta se uglavnom odnosi spasenje? Uglavnom se odnosi na promenu naravi. Tek kada se čovekova narav promeni, on može da odbaci Sotonin uticaj i da bude spašen. Stoga, za one koji veruju u Boga, promena naravi je glavno pitanje. Kada se čovekova narav promeni, on će proživeti ljudsko obličje i u potpunosti će dostići spasenje. Moguće je da neko možda nije veoma naočit, nadaren niti talentovan, možda se nespretno izražava i nije baš rečit, niti ume dobro da se obuče, i možda spolja izgleda vrlo obično, ali je sposoban da traži istinu kada mu se nešto dogodi, umesto da deluje u skladu sa svojom voljom ili da spletkari za svoje dobro, a kada mu Bog naredi da izvrši dužnost, u stanju je da Mu se pokori i ostvari ono što mu je povereno. Šta mislite o takvoj osobi? Iako naizgled nije privlačna niti mami poglede, ona ima bogobojažljivo i bogoposlušno srce i u tome se otkrivaju njene prednosti. Kada ljudi to vide, reći će: „Ova osoba ima stabilnu narav i kada se nešto dogodi, ona može tiho da traži pred Bogom, a da ne bude nemarna ili da ne učini nešto nepromišljeno ili glupo. Ona ima ozbiljan i odgovoran stav; ona je savesna i može u potpunosti da se posveti pouzdanom obavljanju svoje dužnosti.“ Ta osoba je suzdržana u govoru i ponašanju, normalno razmišlja, a na osnovu onoga što proživljava i naravi koju pokazuje, ima bogobojažljivo srce. Ako ima bogobojažljivo srce, da li su njeni postupci principijelni? Ona svakako traži načela i ne upušta se nesmotreno u nezakonite radnje. To je krajnji rezultat postignut primenom istine i težnjom za promenom naravi. Njen govor je odmeren i tačan, ne govori olako, njeno ponašanje ohrabruje i uliva poverenje i ona poseduje stvarnost pokoravanja Bogu i izbegavanja zla. Sva navedena ispoljenja mogu da se primete kod te osobe. Ona je ušla u istina-stvarnost i njena se narav promenila. To ne može da se lažira. Narav jedne osobe je njen život; kakvu god narav osoba imala, takvo će biti njeno ponašanje. Ljudskim ponašanjem i onim što ispoljavaju upravlja njihova narav, a ono što ljudi dosledno izražavaju su otkrovenja njihove naravi, a ne njihove ličnosti. Biti u stanju da prepoznaš probleme s naravi i otkrivenja raznih iskvarenih naravi, a zatim da ih rešiš traženjem istine je najosnovnija stvar koju čovek mora da postigne u težnji za promenom naravi.

Odlomak 54

Bez obzira na to koju vrstu dužnosti obavljate ili za koje se zanimanje obučavate, što više učite, trebalo bi da postajete sve vičniji i da težite savršenstvu; vaše obavljanje dužnosti će time bivati sve bolje i bolje. Neki ljudi nijednu dužnost ne obavljaju savesno, niti traže istinu kako bi izašli na kraj sa bilo kojom poteškoćom na koju naiđu. Uvek žele da ih drugi vode i da im pomažu, odlazeći u toliku krajnost da od drugih traže da ih podučavaju i vode za ruku, da umesto njih obavljaju stvari kako oni ne bi uložili nimalo ličnog napora. Oni se neprestano oslanjaju na druge i ne mogu bez njihove pomoći. Baš su šljam što to rade, zar ne? Bez obzira na to koju dužnost izvršavate, stvari morate učiti srcem. Ako vam nedostaje stručnosti, stičite stručno znanje. Ako ne razumete istinu – tražite je. Ako razumete istinu i steknete stručno znanje, bićete u stanju da ih iskoristite u obavljanju svoje dužnosti i da dobijete neke rezultate. To je odlika osobe sa istinskim talentom i pravim znanjem. Ako ne stičete nikakvo stručno znanje tokom svoje dužnosti i ako ne stremite istini, onda vaše službovanje neće biti zadovoljavajuće; kako onda možete govoriti da obavljate svoju dužnost? Kako biste pravilno obavljali svoju dužnost, morate steći mnogo korisnog znanja i opremiti se mnoštvom istina. Nikada ne smete prestati da učite, da tragate i da otklanjate svoje slabosti učenjem od drugih. Bez obzira na to koje su jače strane drugih ljudi, ili u čemu se ogleda njihova nadmoć u odnosu na vas, vi morate od njih učiti. A još više bi trebalo da učite od svakog ko istinu razume bolje od vas. Pošto nekoliko godina budete vršili svoju dužnost na ovaj način, razumećete istinu i ući u njene stvarnosti, i vaše vršenje dužnosti će biti zadovoljavajuće. Postaćete osoba koju odlikuju ljudskost i istina, osoba koja je u posedu istina-stvarnosti. Ovo se postiže stremljenjem ka istini. Kako biste uopšte mogli da postignete takve rezultate bez obavljanja neke dužnosti? To je Božje ushićenje. Ako ne stremite istini kada izvršavate svoje dužnosti i kada ste zadovoljni pukim službovanjem, šta će biti posledice? S jedne strane, nećete obavljati svoje dužnosti kako treba. S druge strane, nedostajaće vam istinsko iskustveno svedočenje i nećete zadobiti istinu. Ako ni sa koje strane nemate ništa da pokažete, da li ćete moći da steknete Božje odobravanje? To će biti nemoguće. Dakle, čovek nipošto ne može da stekne Božje odobravanje ako je zadovoljan službovanjem. Ako mislite da ste dostojni nagrade i ulaska u carstvo nebesko zahvaljujući pukom službovanju, vi samo puštate mašti na volju! Želja za zadobijanjem blagoslova kroz obično službovanje očito je cenkanje sa Bogom, pokušaj da se Bog obmane. Bog ne odobrava takve službenike. Kakve naravi upravljaju osobom kada je ona površna ili kada se služi lukavstvom u obavljanju svojih dužnosti? Ne upravljaju li ove stvari nadmenošću, nepopustljivošću i nedostatkom ljubavi prema istini? (Da.) Da li se ovo i kod vas ispoljava? (Da.) Često, povremeno, ili samo u određenim okolnostima? (Često.) Vaš stav, to što priznajete ovakva stanja, prilično je iskren, i vaša srca su poštena, ali puko priznavanje nije dovoljno; ono ih neće promeniti. Dakle, šta se mora uraditi da bi se ona promenila? Kada ste prilikom obavljanja svojih dužnosti nemarni, kada pokazujete nadmenu narav, ili svojim stavom ne pokazujete poštovanje, morate brzo stati pred Boga u molitvi, preispitati sebe i prepoznati koju vrstu iskvarene naravi pokazujete. Štaviše, vi morate razumeti kako takva vrsta naravi nastaje i kako se može promeniti. Svrha ovog razumevanja jeste izazivanje promene. Dakle, šta čovek treba da radi da bi postigao promenu? Kroz razotkrivanje i sud reči Božjih, on mora da spozna suštinu svoje iskvarene naravi – koliko je ona ružna i okrutna, i nimalo se ne razlikuje od naravi Sotone ili đavolâ. On tek onda može da mrzi sebe i Sotonu; tek onda može da se buni protiv sebe i protiv Sotone. Tako čovek može da sprovede istinu u delo. Kada čovek čvrsto odluči da sprovodi istinu u delo, on mora i da prihvati Božje ispitivanje i Njegovu disciplinu. Zatim, u njemu mora postojati element aktivne saradnje. Kako treba sarađivati? Dok obavlja neku dužnost, čim se u njemu pojavi misao „ovo je dovoljno dobro“, čovek mora da je ispravi. Čovek u sebi ne sme da gaji ovakve misli. Kada se nadmena narav pojavi, čovek mora da se moli Bogu, da prepozna svoju iskvarenu narav, da brzo razmisli o sebi, potraži reč Božju, i prihvati Njegov sud i prekor. Ovim putem, čovek će steći pokajničko srce i njegovo unutrašnje stanje će se promeniti. Šta je svrha ovoga? Svrha je da se potpuno promeniš, da se osposobiš da odano obavljaš svoju dužnost, da se pokoriš Božjem prekoru i disciplini i prihvatiš ih bez zadrške. Ako ovo učiniš, tvoje stanje će se promeniti. Kada ti ponovo naiđe taj nemar i kad se ponovo prema svojim dužnostima poneseš sa nepoštovanjem, ako, zahvaljujući Božjoj disciplini i prekoru, uspeš odmah da napraviš zaokret, nećeš li time izbeći prestup? Da li je ovo dobro ili loše za tvoj životni rast? Dobro je. Kada sprovodiš istinu u delo i udovoljavaš Bogu, tvoje srce je spokojno, radosno i oslobođeno žaljenja. To je istinski mir i radost.

Ljudima je lako da se bune protiv Boga i da mu se opiru kada imaju iskvarenu narav, ali to ne znači da se oni ne nadaju spasenju. Bog je došao da se bavi delom spasenja ljudi i izrazio je mnoge istine: sve se svodi na to da li ljudi mogu da prihvate te istine. Ako čovek može da prihvati istinu, onda može i da dostigne spasenje. Ako čovek ne prihvata istinu i u stanju je da porekne i izda Boga, on je gotov – ostaje mu samo da čeka da bude uništen u nekoj katastrofi. Tu sudbinu niko ne može izbeći. Ljudi se moraju suočiti s tom činjenicom. Neki ljudi govore: „Neprestano u sebi otkrivam iskvarenu narav, ali ne mogu da se promenim. Šta da radim? Da li sam naprosto takav? Zar se ne sviđam Bogu? Zar me On mrzi?“ Da li je ovakav stav ispravan? Da li je ovo ispravan način razmišljanja? (Nije.) Kada neka osoba ima iskvarenu narav, prirodno je da je otkrije. Ne može da je zaobiđe, iako bi to volela, te stoga oseća da za nju nema nade. Zapravo, ovo nije uvek slučaj. Sve zavisi od toga da li ta osoba može da prihvati istinu, može li se osloniti na Boga i ugledati se na Njega. To što ljudi često u sebi otkrivaju iskvarenu narav dokazuje da njihovim životima upravlja Sotonina iskvarena narav i da je njihova suština – suština Sotone. Ljudi moraju da priznaju i da prihvate ovu činjenicu. Postoji razlika između priroda-suštine čoveka i suštine Boga. Pošto prihvate ovu činjenicu, šta bi trebalo da rade? Kada otkriju iskvarenu narav – kada se prepuštaju telesnim uživanjima i udaljavaju od Boga, ili kada Bog dela na način koji je suprotan njihovim sopstvenim idejama i u njima se pojave žalbe – ljudi moraju istog trena postati svesni da je to problem i da je u pitanju iskvarena narav, te da je to pobuna protiv Boga, suprotstavljanje Bogu, da nije u skladu s istinom i da je prezreno od strane Boga. Kada ljudi ovo shvate, ne smeju se žaliti, niti postati negativni i zabušavati, a pogotovu se ne smeju uznemiravati; umesto toga, moraju biti sposobni da dublje upoznaju sebe. Povrh toga, moraju biti sposobni da proaktivno stanu pred Boga i da prihvate Božji prekor i disciplinu, i moraju smesta sasvim izmeniti svoje stanje, do te mere da postanu sposobni da praktično postupaju saglasno istini i rečima Božjim, i ponašaju se saglasno načelima. Na ovaj način će tvoj odnos sa Bogom postajati sve normalniji, kao i stanje u kome se nalaziš. Postaćeš sposoban da sa sve većom jasnoćom prepoznaješ iskvarenu narav, suštinu iskvarenosti, kao i razna ružna stanja Sotone. Više nećeš izgovarati glupave i detinjaste reči poput „Sotona me je ometao“, ili „sotona mi je dao tu ideju“. Umesto toga, posedovaćeš tačno znanje o iskvarenim naravima, o ljudskoj suštini koja se opire Bogu, i o suštini Sotone. Odnosićeš se prema ovim stvarima na tačniji način i one te neće sputavati. Nećeš gubiti snagu i veru u Boga i u Njegovo spasenje zato što si otkrio deo svoje iskvarene naravi, ili zato što si načinio prestup, ili svoju dužnost obavljao površno, ili zato što često zatičeš sebe u pasivnom, negativnom stanju. Nećeš živeti u ovakvim stanjima, već ćeš se ispravno suočavati sa svojom iskvarenom naravi i bićeš sposoban da vodiš normalan duhovni život. Kada neko otkrije iskvarenu narav, ako uspe da razmisli o sebi, da stane pred Boga u molitvi, potraži istinu, razazna i secira suštinu svoje iskvarene naravi, tako da ga ona više ne kontroliše i ne sputava, nego je u stanju da sprovede istinu u delo, taj čovek će poći putem spasenja. Uz ovakvo praktično delovanje i iskustvo, čovek zatim može da odbaci svoju iskvarenu narav i da se oslobodi Sotoninog uticaja. Nije li on time stupio u život pred Bogom i stekao slobodu i izbavljenje? Ovo je put sticanja istine i njenog sprovođenja u delo, kao i put spasenja. Iskvarena narav je duboko ukorenjena u ljudima; suština Sotone i njegove prirode kontroliše ljudske misli, ponašanje i umove. Ipak, sve to bledi pred istinom, pred delom Božjim i Božjim spasenjem; sve to ne predstavlja nikakvu prepreku. Kakve god iskvarene naravi čovek imao, s kakvim god se poteškoćama suočavao i kakva god njegova ograničenja bila, postoji put kojim se može poći, metod njihovog razrešenja i odgovarajuće istine kojima se sve to razrešava. Ne znači li to da postoji nada u spasenje ljudskog roda? Tako je, nada u spasenje ljudskog roda postoji.

Odlomak 55

Bilo da obavlja svoju dužnost ili stiče stručna znanja, čovek mora da bude marljiv i da postupa u skladu s načelima. Ovim stvarima nemojte pristupati površno i nemojte ih otaljavati. Sticanje stručnog znanja ima za cilj dobro obavljanje dužnosti i zahteva trud – to je nešto na čemu ljudi treba da međusobno sarađuju. Ako neka osoba nije spremna da dobro obavlja svoju dužnost, već stalno iznalazi razloge i izgovore da ne bi sticala stručna znanja, ona time pokazuje da se Bogu ne daje iskreno i da ne želi da Mu, vršeći dobro svoju dužnost, uzvrati za Njegovu ljubav. Zar takva osoba nije lišena savesti i razuma? Zar osoba s takvim karakterom nije problematična? Zar njima nije izuzetno teško rukovoditi? Osim što proučava neku struku, čovek takođe mora da traga za istinom i da radi u skladu sa istina-načelima. On ne sme izlaziti izvan tog opsega i ne sme biti smeten, poput nevernika. Kakav je stav nevernika prema radu? Mnogi od njih naprosto puštaju da ih život nosi i traće svoje vreme, trude se samo da svakoga dana zarade dnevnicu i svoj posao kad god mogu obavljaju površno. Ne mare ni za efikasnost, ni za postupanje po savesti, niti imaju ikakav ozbiljan i odgovoran stav. Oni ne kažu: „Poveren mi je ovaj posao, te stoga moram odgovorno da pristupim njegovom izvršenju, moram time ozbiljno da se pozabavim i da preuzmem tu odgovornost“. Oni nemaju takvu vrstu savesti. Štaviše, nevernici poseduju određenu vrstu iskvarene naravi. Kad druge ljude podučavaju u oblasti koja zahteva stručna znanja i veštine, oni ovako razmišljaju: „Kad svog učenika poduči svemu što zna, učitelj više neće imati od čega da živi. Ako sve svoje znanje prenesem drugima, nikome više neću biti potreban, niko mi se više neće diviti i izgubiću sav svoj učiteljski status. To neće valjati. Ne smem ih naučiti baš svemu što znam, moram nešto zadržati za sebe. Stoga ću im preneti samo osamdeset odsto svojih znanja, dok ću ostalo sačuvati u rukavu; jedino tako ću moći da pokažem da sam po znanju nadmoćniji od ostalih.“ Kakva je to narav? To je lažljivost. Kakav stav treba da zauzmete kad druge ljude podučavate, pomažete im ili s njima delite stečena znanja? (Ne treba da štedim trud, niti da im išta od svog znanja uskraćujem.) A kako da im ništa ne uskratite? Ako kažeš: „Kad je reč o stvarima koje sam naučio, ja ništa ne zadržavam za sebe i nemam nikakav problem da vam sve o njima ispričam. Ionako sam boljeg kova od svih vas i još uvek mogu da razumem neke uzvišenije stvari“ – ti im onda i dalje nešto uskraćuješ, i to prilično smišljeno radiš. Slično tome, ako kažeš: „Podučiću vas svim osnovnim stvarima koje sam naučio, nema nikakvih problema. Moje znanje je ipak na višem nivou tako da, čak i ako sve to naučite, i dalje nećete biti toliko napredni kao ja“ – to će i dalje predstavljati uskraćivanje. Ako je čovek preterano sebičan, ostaće bez Božjeg blagoslova. Ljudi treba da nauče da vode računa o Božjim namerama. Božjoj kući, kao svoj doprinos, moraš da podariš sve one najvažnije i suštinske stvari koje si dokučio, kako bi Božji izabranici takođe mogli da ih nauče i da njima ovladaju – jedino tako ćeš steći Božji blagoslov i On će te još i više od toga darivati. Baš kao što stara izreka kaže: „Blaženije je davati, nego primati“. Dok obavljaš svoju dužnost, sav svoj talenat i svoju darovitost posvećuj Bogu, kako bi i svi ostali mogli da imaju koristi od njih i kako bi u vršenju svojih dužnosti ostvarivali dobre rezultate. Ako svoje talente i svoju darovitost u celosti podariš drugima, to će biti od koristi svima koji te dužnosti izvršavaju, kao i crkvenom delu uopšte. Nemoj svima objašnjavati samo neke jednostavne stvari i misliti da time činiš naročito dobro delo i da drugima ništa ne uskraćuješ – to nije dovoljno. Ti ljudima zapravo objašnjavaš par teorija i stvari koje su oni ionako u stanju da doslovno razumeju, dok one zaista suštinske i važne stvari ostaju van domašaja početnika. Nudiš im samo sažetke, bez ikakvog obrazlaganja i zalaženja u pojedinosti, dok pritom u sebi još uvek razmišljaš: „E pa, eto – ispričao sam ti sve što sam imao da kažem i ništa nisam namerno zadržao za sebe. Ako i dalje ne razumeš, to je zato što si izrazito lošega kova, te stoga nemoj mene da kriviš. Sada nam preostaje samo da vidimo kuda će te Bog dalje povesti“. Ovakvo rezonovanje krije u sebi obmanu, zar ne? Zar to nije sebično i ogavno? Zašto ljude ne biste naučili svemu što nosite u srcu i svemu što ste sami razumeli? Zašto svoje znanje čuvate samo za sebe? Taj problem se tiče vaših namera i vaše naravi. Kad se po prvi put susretnu s nekim konkretnim aspektom stručnog znanja, ljudi uglavnom mogu da razumeju samo njegovo doslovno značenje; tek nakon što ga budu neko vreme primenjivali u praksi, moći će da dokuče najvažnije elemente i suštinu tog znanja. Ako si već ovladao svim finesama tog znanja, trebalo bi da to drugima neposredno objasniš; nemoj ih navoditi na zaobilazni put, na kojem će toliko vremena protraćiti na pogrešna nagađanja. To je tvoja obaveza i tako bi trebalo da postupaš. Nećeš biti sebičan i nećeš im ništa uskratiti jedino ako im ispričaš sve ono što, po tvom mišljenju, predstavlja srž i suštinu onoga što si saznao. Kad druge ljude podučavate nekoj veštini, kad im pričate o svojoj struci ili sa njima razgovarate o život-ulasku, ukoliko niste u stanju da se rešite svih tih sebičnih i odvratnih aspekata svoje iskvarene naravi, vi onda nećete moći da svoju dužnost obavljate dobro, te u tom slučaju vi niste neko ko poseduje ljudskost, neko ko poseduje savest i razum, niti neko ko primenjuje istinu. Moraš da tragaš za istinom kako bi se rešio svoje iskvarene naravi i dostigao tačku u kojoj ćeš biti lišen sebičnih motiva i voditi računa samo o Božjim namerama. Na taj ćeš način steći istina-stvarnost. Previše je zamorno kad ljudi ne tragaju za istinom i kad, kao nevernici, žive u skladu sa svojom sotonskom naravi. Velika je konkurencija među nevernicima. Nije lako ovladati suštinom neke veštine ili profesije, a kad neko drugi sazna za nju i ovlada njome, samim tim će vaša egzistencija biti ugrožena. Upravo zato da bi sačuvali vlastitu egzistenciju, ljudi su prinuđeni da tako postupaju – sve vreme moraju biti na oprezu. Veštine kojima su ovladali predstavljaju njihovu najvredniju imovinu, njihovu egzistenciju, njihov kapital i životnu snagu, te ih oni stoga ne smeju olako deliti s drugima. Ti, međutim, veruješ u Boga – stoga, ako tako razmišljaš i tako postupaš u Božjoj kući, ti se onda ni po čemu ne razlikuješ od nevernika. Ako uopšte ne prihvataš istinu i ako i dalje živiš u skladu sa sotonskim filozofijama, ti onda nisi neko ko iskreno veruje u Boga. Ako si prilikom obavljanja svoje dužnosti uvek sebičan i sitničav, nećeš primiti Božji blagoslov.

Nakon što si postao vernik, jeo si i pio Božje reči i prihvatio njihov sud i grdnju – da li si, međutim, preispitao svoju iskvarenu narav i jesi li je spoznao? Da li su načela po kojima govoriš i deluješ, tvoj pogled na svet, kao i načela i ciljevi tvog ponašanja pretrpeli bilo kakvu promenu? Ako se još uvek ni po čemu ne razlikuješ od nevernika, Bog tvoju veru neće priznati. Kazaće ti da si i dalje nevernik i da još uvek koračaš stazom nevernika. Prema tome, bilo da je reč o tvom ponašanju ili o načinu na koji vršiš svoju dužnost, ti moraš delovati na osnovu Božjih reči i u skladu sa istina-načelima, i moraš uz pomoć istine rešavati svoje probleme, oslobađati se iskvarene naravi koju otkrivaš, te ispravljati svoje pogrešne stavove, poglede na svet i svoje praktične postupke. Sa jedne strane, kroz vlastito preispitivanje i samoanalizu, moraš otkrivati probleme koje nosiš u sebi. Sa druge strane, ujedno moraš tragati za istinom kako bi te probleme otklonio i moraš se oslobađati iskvarenih sklonosti čim ih otkriješ u sebi, moraš se pobuniti protiv vlastitog tela i zaboraviti na vlastitu volju. Čim se budeš oslobodio svojih iskvarenih sklonosti, svoje postupke nećeš više zasnivati na njima, bićeš u stanju da se rešiš vlastitih namera i interesa, kao i da praktično deluješ u skladu sa istina-principima. To je istina-stvarnost koju pravi Božji sledbenik mora da poseduje. Ako si u stanju da preispituješ samog sebe, ako poznaješ samog sebe i ako na ovaj način stremiš ka istini radi rešavanja problema, ti si onda neko ko traga za istinom. Vera u Boga zahteva takvu saradnju, a sposobnost da se praktično deluje na taj način najblagoslovenija je od Boga. Zašto to kažem? Zato što je takvo delovanje usmereno ka dobrobiti crkvenog dela i interesa Božje kuće, i od koristi je tvojoj braći i sestrama, dok ti, na taj način, ujedno sprovodiš istinu u delo. A to je upravo ono što Bog odobrava i to je dobro postupanje, a time što istinu praktikuješ na taj način, ti ujedno svedočiš za Boga. Ukoliko, međutim, ne postupaš tako, ako se ni po čemu ne razlikuješ od nevernika i ako deluješ u skladu s načelima i metodama ponašanja po kojima se rukovode nevernici, može li se to nazvati svedočenjem? (Ne može.) A kakve posledice to nosi sa sobom? (Time se Bog ponižava.) Time se Bog ponižava! Zašto kažete da se Bog time ponižava? (Zato što je Bog nas izabrao, izrazio toliko istina, lično nas usmeravao, snabdevao nas i pojio, a mi, uprkos tome, istinu ne prihvatamo niti je sprovodimo u delo, već i dalje živimo na osnovu sotonskih stvari i ne svedočimo o Bogu pred Sotonom. Na taj način, mi Boga ponižavamo.) (Ako neko ko veruje u Boga, nakon što Ga je čuo kako u zajedništvu razmenjuje toliko istina i saznao za tolike puteve praktičnog delovanja, još uvek živi i deluje u skladu s neverničkim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje, te ako je pritom naročito lažljiv i sebičan, onda je on čak gori i rđaviji od bilo kojeg nevernika.) Čini se da svi vi razumete ponešto o ovom pitanju. Ljudi jedu i piju Božje reči i uživaju u svemu što im Bog pruža, pa ipak i dalje slede Sotonu. Ma šta da ih zadesi i ma u koliko teškom okruženju da se nađu, oni i dalje nisu u stanju da saslušaju Božje reči i da Mu se pokore, ne streme ka istini i nisu postojani u svom svedočenju. Zar oni time ne izdaju Boga? To zaista jeste izdaja Boga. Kad si potreban Bogu, ti ne čuješ Njegov poziv i ne slušaš Njegove reči, već umesto toga pratiš trendove nevernika, vodiš računa o Sotoni, slediš Sotonu i postupaš u skladu s njegovom logikom, s njegovim životnim načelima i metodama. To je izdaja Boga. A zar izdaja Boga ne predstavlja bogohuljenje i ponižavanje Boga? Setite se Adama i Eve u Edenskom vrtu, kad je Bog rekao: „Nemoj jesti plodove s drveta poznanja dobra i zla, jer ćeš onoga dana kad sa njega budeš okusio plodove, zasigurno umreti“ (Postanje 2:17). Čije su to reči? (To su Božje reči.) Jesu li te reči obične? (Nisu.) Kakve su one? One su istina, one su ono čega ljudi treba da se pridržavaju i način na koji ljudi treba praktično da deluju. Bog je ljudskim bićima rekao kako da se odnose prema drvetu spoznaje dobra i zla. Načelo delovanja bilo je da ne jedu plodove s tog drveta, a On je ljudima zatim saopštio kakve će biti posledice – ako te plodove budu okusili, zasigurno će istog dana umreti. Ljudima je, dakle, rečeno kako glasi načelo praktičnog delovanja i koje su posledice nepoštovanja tog načela. Jesu li ljudi razumeli ono što im je bilo rečeno? (Razumeli su.) Oni su, zapravo, Božje reči razumeli, ali su kasnije čuli i zmiju, koja im je rekla: „Bog vam je rekao da ćete zasigurno umreti onoga dana kad budete okusili plodove s tog drveta, ali vi sigurno nećete umreti. Možete ih probati,“ a nakon što je Sotona to izgovorio, oni su poslušali njegove reči i okusili plodove s drveta poznanja dobra i zla. Time su oni Boga izdali. Nisu odlučili da poslušaju Božje reči i da se ponašaju u skladu s njima. Nisu učinili onako kako im je Bog zapovedio, već su poverovali Sotoni, prihvatili njegove reči i u skladu s njima postupili. I kakav je bio rezultat toga? Priroda njihovog ponašanja i pristupa bila je izdaja i ponižavanje Boga, a kao rezultat toga Sotona ih je iskvario i oni su postali izrodi. Današnji ljudi su isti onakvi kakvi su tada bili Adam i Eva. Oni takođe slušaju Božje reči ali ih ne sprovode u delo, pa čak ni istinu ne praktikuju iako je razumeju. To je po svojoj prirodi isto kao kad se Adam i Eva nisu obazirali na Božje reči i na Njegove zapovesti – to je izdaja i ponižavanje Boga. Kada ljudi izdaju i ponižavaju Boga, posledica toga je da Sotona nastavlja da ih kvari i kontroliše, te da njihova iskvarena narav i dalje upravlja njima. Stoga se oni nikad ne mogu osloboditi Sotoninog uticaja, niti uteći njegovom vabljenju, iskušenjima, napadima, manipulacijama i proždiranju. Ako ti nikako ne uspevaš da se tih stvari oslobodiš, život će ti biti naročito bolan i tegoban, i u njemu nećeš nalaziti ni spokoja ni radosti. Sve će ti se činiti šupljim, a možda ćeš čak poželeti i da vlastitom smrću svemu tome učiniš kraj. To je žalosno stanje onih koji žive pod Sotoninom vlašću.

Odlomak 56

Neki ljudi, kada služe kao starešine ili delatnici, stalno strepe da ne urade nešto pogrešno i budu otkriveni i eliminisani, pa često govore drugima: „Nemoj da postaneš starešina. Čim nešto krene naopako, bićeš eliminisan i tada povratka nema!“ Zar ova izjava nije pogrešna? Šta znači „povratka nema“? Kakve se starešine i delatnici eliminišu? Sve su to zli pojedinci koji, uprkos ponovljenim upozorenjima, rade šta im je volja, prekidajući i ometajući rad crkve. Da li će Božja kuća eliminisati nekoga ko pogreši, pod uslovom da ta osoba može da prihvati istinu i iskreno se pokaje, samo zato što je malog rasta, ili nižeg kova, ili zato što mu nedostaje iskustvo? Čak i ako ta osoba nije sposobna za ikakav ozbiljan posao, samo će joj se prilagoditi dužnost. Dakle, zar ljudi koji govore tako nešto ne iskrivljuju činjenice? Zar oni ne šire predstave koje bi mogle druge da navedu na pogrešan put? U Božjoj kući, starešine i delatnici biraju se demokratski, nije kao da svako ko želi ove uloge može da ih ima. Božja kuća se ophodi prema starešinama i delatnicima na temelju istina-načela; biće eliminisani samo lažne starešine koji uopšte ne prihvataju istinu i antihristi koji teže slavi, sticanju i statusu i koji odlučno odbijaju da se pokaju. Oni koji mogu da prihvate istinu, koji prihvataju orezivanje i koji se istinski pokaju, neće biti eliminisani. Oni koji šire predstavu da je „previše rizično biti starešina“ imaju sopstvene namere i ciljeve. Cilj im je da druge navedu na pogrešan put, da ih spreče da postanu starešine, i da iskoriste priliku koja im se time pruža. Ako se brineš da ćeš biti eliminisan, budi oprezan, moli se Bogu i pokaj Mu se, i prihvati istinu da bi ispravio svoje greške. Zar se time onda neće rešiti problem? Ako neko pogreši i, kada se suoči sa orezivanjem, ne prihvati istinu i nema nameru da se iskreno pokaje, te nastavi da bude površan i da radi šta mu je volja, treba ga eliminisati. Služeći kao starešine ili delatnici, neki ljudi postanu smeli i odvažni, govore i deluju bez ikakvih skrupula i žele svima da zamažu oči. Ne samo da se ne služe istinom u rešavanju problema, već i pronalaze i izdvajaju one koji prijavljuju probleme Višnjem. Kada Višnji sazna za to i pozove ih na odgovornost, oni postaju plašljivi kao zec, tvrdoglavo odbijajući da priznaju šta su uradili. Oni misle da se mogu izvući ako odbiju da priznaju i da se Božja kuća time više neće baviti. Da li je to zaista tako jednostavno? Božja kuća će sve jasno proveriti, a zatim rešiti stvar na temelju načela; ko god da je odgovoran, neće moći da pobegne. Kada ljudi ne traže istinu u onome što rade i ponašaju se samovoljno, nepromišljeno i prema sopstvenim hirovima, pribegavajući sofizmu i pretvaranju, tvrdoglavo odbijajući da priznaju svoje greške kada stvari krenu naopako – u čemu je ovde problem? Da li je ovo ispravan stav? Može li se usvajanjem sofizma i pretvaranjem, zatim tvrdoglavim odbijanjem da se priznaju greške rešiti problem? Da li je ovaj stav u skladu sa istinom? Ima li u njemu istinske pokornosti? Oni se plaše da ne naprave greške i budu razotkriveni i prijavljeni, plaše se da će ih Božja kuća smatrati odgovornim i da će im suditi, proglasiti ih krivim i eliminisati. Šta ne valja sa ovim strahom? Takav strah nije pozitivna stvar; odakle dolazi? (Iz njihove iskvarene sotonske naravi.) Tako je. Dakle, šta se tačno krije u ovom strahu? Hajde da ga detaljno analiziramo. Zašto se plaše? Njihov strah potiče od brige da će, kada se stvari otkriju, biti otpušteni i zamenjeni, da će izgubiti status i sredstva za život. Stoga pribegavaju laganju i sofizmu, i tvrdoglavo odbijaju da priznaju svoja dela. Ovo ponašanje nam otkriva da li se radi o ljudima koji prihvataju istinu, da li su arogantni i samopravedni, kao i to da li su lažljivi. Zar oni nisu đavoli? Konačno su pokazali svoju pravu prirodu. U kom trenutku se ljudi najviše otkrivaju? Kada ih nešto zadesi, a pogotovo kada se otkriju njihova zlodela, obratite pažnju na njihovo ponašanje – ovi trenuci ih najviše otkrivaju. Njihova ograničenost, lažljivost, varljivost i tvrdoglavo odbijanje da priznaju svoje greške i tako dalje – sve ove iskvarene naravi izbijaju na videlo u isto vreme. Nije li ovo najpogodniji momenat za razotkrivanje ljudi? Neki ne veruju da se Božja kuća može pravično ophoditi prema ljudima. Oni ne veruju da Bog caruje u Njegovoj kući i da tamo vlada istina. Oni veruju da bez obzira na dužnost koju neko obavlja, ukoliko se pojavi problem, Božja kuća će odmah reagovati tako što će ih lišiti prava da obavljaju tu dužnost, otpustiti ili čak ukloniti iz crkve. Da li stvari zaista tako funkcionišu? Naravno da ne. Božja kuća se ophodi prema svakoj osobi u skladu sa istina-načelima. Bog se pravedno ophodi prema svakoj osobi. On ne uzima u obzir samo ponašanje neke osobe u jednoj konkretnoj situaciji; On uzima u obzir čovekovu priroda-suštinu, njegove namere, njegov stav, a posebno da li može da promisli o sebi kada napravi grešku, da li se kaje i da li može da pronikne u suštinu problema na temelju Njegovih reči, da shvati istinu, da mrzi sebe i da se istinski pokaje. Ako neko nema ovaj ispravan stav i u potpunosti je iskvaren ličnim namerama, ako je pun varljivih spletki i obelodanjenih iskvarenih naravi, a kada se pojave problemi, pribegava pretvaranju, sofizmu i samoopravdavanju i tvrdoglavo odbija da prizna svoja dela, onda takva osoba ne može biti spašena. Oni uopšte ne prihvataju istinu i u potpunosti su razotkriveni. Ljudi koji nisu u pravu i koji ne mogu nimalo da prihvate istinu, u suštini su bezvernici i mogu se samo eliminisati. Kako se bezvernici koji služe kao starešine i delatnici ne mogu otkriti i eliminisati? Bezvernik, bez obzira na to koju dužnost vrši, najbrže se otkriva jer su iskvarene naravi koje on otkriva suviše brojne i suviše očigledne. Štaviše, oni uopšte ne prihvataju istinu i ponašaju se nepromišljeno i samovoljno. Na kraju, kada budu eliminisani i izgube priliku da vrše svoju dužnost, oni počinju da brinu, misleći: „Gotov sam. Ako mi nije dozvoljeno da vršim svoju dužnost, ne mogu se spasiti. Šta da radim?“ U stvarnosti, Nebo će uvek čoveku ostaviti izlaz. Postoji jedan konačni put, a to je da se iskreno pokaju i požure da šire jevanđelje i pridobiju ljude, da čine dobra dela i tako se iskupe za svoje greške. Ako ne krenu ovim putem, onda su zaista gotovi. Ako je osoba razumna i zna da nije ni za šta nadarena, trebalo bi da se temeljito opremi istinom i obuči za širenje jevanđelja – ovo je takođe vršenje dužnosti. I sasvim je izvodljivo. Ako neko prizna da je eliminisan zato što nije dobro vršio svoju dužnost, a ipak ne prihvata istinu i ne oseća ni tračak kajanja, već se prepusti očajanju, zar to nije glupost i neznanje? Recite Mi, ako neko pogreši, a sposoban je za istinsko razumevanje i spreman je da se pokaje, zar mu Božja kuća ne bi pružila šansu? Kako se Božji plan upravljanja od šest hiljada godina bliži kraju, ima toliko puno dužnosti koje treba obaviti. Ali ako nemaš savest ili razboritost, ne baviš se svojim pravim poslom, ako si dobio priliku da vršiš dužnost, ali ne znaš da je ceniš, ne stremiš istini nimalo, propuštaš najbolje trenutke, onda ćeš biti otkriven. Ako si konstantno površan u obavljanju svoje dužnosti i ne pokoravaš se nimalo kada se suočiš sa orezivanjem, da li će te Božja kuća i dalje angažovati za obavljanje dužnosti? U Božjoj kući vlada istina, a ne Sotona. Bog ima poslednju reč o svemu. On je taj koji obavlja posao spasavanja čoveka, On je taj koji ima suverenitet nad svime. Nema potrebe da ti analiziraš šta je ispravno a šta pogrešno, samo treba da slušaš i pokoravaš se. Kada se suočiš sa orezivanjem, moraš da prihvatiš istinu i da budeš u stanju da ispraviš svoje greške. Ako to učiniš, Božja kuća ti neće oduzeti pravo da obavljaš svoju dužnost. Ako se stalno plašiš da ćeš biti eliminisan, stalno imaš izgovore, stalno se pravdaš, to je onda problem. Ako dozvoliš drugima da vide da nimalo ne prihvataš istinu i da do tebe ne dopire razboritost, u nevolji si. Crkva će biti dužna da reaguje. Ako uopšte ne prihvataš istinu u vršenju svoje dužnosti i stalno se plašiš da ćeš biti otkriven i eliminisan, onda je tvoj strah okaljan ljudskom namerom i iskvarenom sotonskom naravi, kao i sumnjom, oprezom i zabludama. Čovek ne treba da neguje ovakve stavove. Za početak, moraš da razrešiš svoj strah, kao i to što pogrešno razumeš Boga. Kako dolazi do toga da čovek pogrešno razume Boga? Kada čoveku ide dobro, on Ga sigurno ne razume pogrešno. Veruje da je Bog dobar, da je Bog častan, da je Bog pravedan, da je Bog milostiv i pun ljubavi, da je Bog u pravu u svemu što čini. Međutim, kada se suoči sa nečim što nije u skladu sa njegovim predstavama, on pomisli: „Izgleda da Bog nije baš pravedan, barem ne u ovom slučaju.“ Zar ga onda ne razume pogrešno? Kako to da Bog nije pravedan? Šta je izazvalo to pogrešno razumevanje? Šta je to što te je navelo da stekneš mišljenje i razumevanje da Bog nije pravedan? Možeš li sa sigurnošću reći šta je to bilo? Koja je to rečenica? Koja stvar? Koja situacija? Reci, tako da svi mogu da rade na rešenju i vide da li imaš ubedljivih argumenata. A kada čovek pogrešno razume Boga ili se suoči sa nečim što nije u skladu sa njegovim predstavama, kakav stav bi trebalo da zauzme? (Da bude pokoran i traga za istinom.) Prvo treba da se pokori i razmotri: „Ne razumem, ali ću se pokoriti jer je to ono što je Bog učinio, a ne nešto što čovek treba da analizira. Štaviše, ne mogu da sumnjam u Božje reči ili Njegovo delo jer je Božja reč istina.“ Nije li to stav koji bi čovek trebalo da ima? Sa ovim stavom, da li bi to što pogrešno razumeš i dalje predstavljalo problem? (Ne bi.) Ne bi ti uticalo na obavljanje dužnosti niti bi te ometalo u tome. Šta mislite ko je sposoban za odanost – osoba koja gaji pogrešno razumevanje dok obavlja svoju dužnost ili ona koja to ne čini? (Osoba koja ne gaji pogrešno razumevanje dok obavlja svoju dužnost je sposobna za odanost.) Dakle, prvo moraš biti pokoran. Osim toga, barem moraš verovati da je Bog istina, da je Bog pravedan i da je sve što Bog čini ispravno. Ovo su preduslovi koji određuju da li možeš biti odan u obavljanju svoje dužnosti. Ako ispunjavaš oba ova preduslova, može li pogrešno razumevanje u tvom srcu uticati na obavljanje dužnosti? (Ne.) Ne može. To znači da nećeš unositi ova pogrešna razumevanja u obavljanje svoje dužnosti. Prvo, trebalo bi da ih rešiš na samom početku i tako osiguraš da ostanu samo u svom embrionalnom stanju. Šta bi sledeće trebalo da uradiš? Reši ih u korenu. Kako da ih rešiš? Pročitaj nekoliko relevantnih odlomaka Božjih reči sa svima onima kojih se ova stvar tiče. Zatim, razgovaraj u zajedništvu o tome zašto Bog postupa na taj način, šta je Božja namera i koji rezultati se mogu postići takvim Božjim delovanjem. Razgovaraj detaljno o ovim pitanjima, tada ćeš razumeti Boga i moći ćeš da se pokoriš. Ako ne razrešiš svoje pogrešno razumevanje Boga i nosiš u sebi svoje predstave prilikom obavljanja dužnosti, govoreći: „U ovom slučaju, Bog je postupio pogrešno i ja se neću pokoriti. Pobuniću se, raspraviću ovo sa Božjom kućom. Ne verujem da je ovo Božji čin“ – kakva je ovo narav? Ovo je tipična sotonska narav. Ljudi ne bi trebalo da izgovaraju takve reči; takav stav ne treba da ima stvoreno biće. Ako se ti možeš suprotstaviti Bogu na ovaj način, da li si zaslužio da vršiš neku dužnost? Nisi. Pošto si đavo i nedostaje ti ljudskost, nisi dostojan da obavljaš bilo kakvu dužnost. Ako čovek ima bar malo razboritosti, i u njemu se javi pogrešno razmevanje Boga, moliće Mu se i tražiće istinu u Božjim rečima, i kad-tad, on će moći jasno da sagleda stvari. To bi ljudi trebalo da rade.

U procesu doživljavanja Božjeg dela, postoje mnoge stvari koje ljudi ne mogu da razumeju ili da se sa njima pomire. Pod uslovom da imaju bogoposlušna srca, ova pitanja će se postepeno rešiti i odgovore će pronaći u Božjim rečima. Čak i ako trenutno ne postiže rezultate, on će spontano steći razumevanje posle nekoliko godina iskustva. Ako čovek, suočen sa problemima, ne može da nađe rešenje, i suprotstavi se starešinama i delatnicima, ili ulazi u rasprave sa Božjom kućom, da li je to osoba koja poseduje razboritost? Da bi neko sledio Boga, treba bar da poseduje poimanje normalne ljudskosti i osnovne vere, tek tada će mu biti lako da se pokori Bogu. Ako se stalno protiviš Bogu i pružaš otpor, a posle ne tražiš istinu i nemaš pokajno srce, onda ti nisi prikladan da vršiš dužnost ili da slediš Boga, niti si prikladan da prihvatiš Njegov nalog. Ako nemaš istinsku veru, ali ipak vršiš dužnost i slediš Boga, nećeš moći da stekneš čvrsto uporište i sigurno ćeš biti eliminisan. Zar ovako ne praviš sebi samo probleme? Ovo se zove sramotiti se. Stoga, da bi rešili to što pogrešno razumeju Boga, stav koji bi ljudi trebalo da imaju jeste da se prvo pokore i da veruju da je sve što Bog čini ispravno. Ne veruj svojim očima i svom rasuđivanju – ako uvek veruješ svom rasuđivanju i svojim očima, prizivaš nevolju. Ti nisi Bog; ti ne poseduješ istinu. Ti si osoba sa iskvarenom naravi; ti možeš da praviš greške, a još uvek ne razumeš istinu. Ako ne razumeš istinu, da li te Bog osuđuje? Bog te ne osuđuje, ali ti moraš da tražiš istinu. Bog ti pruža priliku i vreme da tražiš, a On čeka. Čeka šta? Čeka da tragaš za istinom tokom ovog vremena. Jednom kada budeš razumeo i pokorio se, sve će biti u redu, a Bog se toga neće sećati niti će te osuđivati. Međutim, ako nastaviš da praviš iste stare greške, onda si zaista gotov i za tebe ne postoji mogućnost iskupljenja.

Odlomak 57

Vi sad donekle razlučujete u čemu je iskvarenost naravi koju pokazujete. Kad budete jasno videli kakve ste iskvarene stvari skloni redovno da otkrivate i kakve stvari, koje nisu u skladu s istinom, ćete verovatno i dalje činiti, pročišćenje vaše iskvarene naravi biće lako. Zašto, u mnogim stvarima, ljudi ne mogu sebe da kontrolišu? Zato što su u svakom trenutku, u svakom pogledu, pod kontrolom svojih iskvarenih naravi, što ih sputava i remeti u svemu. Kad je sve kako treba i kad nisu posrnuli niti postali neuspešni, neki ljudi nepogrešivo osećaju da poseduju rast, i ne razmišljaju o tome kad vide da se neka zla osoba, lažni vođa ili antihrist razotkrije ili eliminiše. Oni će se čak ovako hvalisati pred svima: „Svi drugi mogu da posrnu, ali ne ja. Svi drugi mogu da ne vole Boga, ali ne ja.“ Oni misle da u svakoj situaciji i u svim okolnostima mogu biti postojani u svom svedočenju. A rezultat? Dolazi dan kad bivaju provereni, žale se i gunđaju protiv Boga. Zar to nije neuspeh, zar to nije spoticanje? Ništa ljude ne otkriva kao provera. Bog pažljivo proučava dubinu ljudskog srca i zato se ljudi nikad ne smeju hvalisati. Čime god da se budu hvalili, na tome će se, pre ili kasnije, jednog dana saplesti. Kad vide da drugi, u određenim okolnostima, posrnu i pretrpe neuspeh, oni o tome ne razmišljaju, već čak pomisle da oni sami ne mogu pogrešiti, da će oni biti sposobni čvrsto da stoje – ali, i oni, takođe, na kraju posrnu i dožive neuspeh u tim istim okolnostima. Kako je to uopšte moguće? To je zato što ljudi ne razumeju u potpunosti sopstvenu priroda-suštinu; njihovo razumevanje problema vezanih za vlastitu priroda-suštinu nedovoljno je duboko i za njih je veliki napor da istinu sprovedu u delo. Na primer, neki ljudi su vrlo lažljivi i nečasni u svojim rečima i delima, ali, ako ih pitaš u kom smislu je njihova narav najviše iskvarena, reći će: „Ja sam malo lažljiv“. Oni kažu samo da su malo lažljivi, ali ne kažu da je sama njihova priroda lažljiva i ne kažu da su oni lažljive osobe. Oni svoju iskvarenost ne razumeju previše duboko, niti na nju gledaju toliko ozbiljno ii temeljno kako drugi to čine. Iz perspektive drugih ljudi, ova osoba je toliko lažljiva i nepoštena, u svemu što govori ima prevare i njene reči i postupci nikad nisu časni. Međutim, ta osoba nije u stanju da sebe spozna tako duboko. Svako znanje koje bi ti ljudi mogli imati samo je površno. Kad god govore i delaju, otkrivaju neki deo svoje prirode, ali oni toga nisu svesni. Oni veruju da takvo njihovo ponašanje ne otkriva iskvarenost; oni misle da su istinu već sproveli u delo – ali, za onog ko posmatra sa strane, ova osoba je veoma nepoštena i lažljiva. Tačnije, ljudi vrlo površno razumeju sopstvenu prirodu i velika je razlika između toga i Božjih reči koje im sude i razotkrivaju ih. Ne greši Bog u tome šta razotkriva, već ljudima nedostaje dovoljno duboko razumevanje sopstvene prirode. Ljudi nemaju osnovno ili suštinsko razumevanje samih sebe; umesto toga, koncentrišu se i energiju posvećuju tome da spoznaju svoje postupke i ono što se spolja otkriva. Čak i kada ljudi mogu povremeno da kažu nešto malo o sopstvenoj samospoznaji, to nije naročito duboko. Niko nikad nije za sebe mislio da je ovakva ili onakva vrsta osobe ili da imaju određenu prirodu jer su uradili ili otkrili određene stvari. Bog je razotkrio čovekovu prirodu i suštinu, a ono što ljudi razumeju jeste da je način na koji oni postupaju i govore nesavršen i pun mana; sledstveno tome, za njih je relativno teško da istinu sprovedu u delo. Ljudi misle da su njihove greške tek trenutne pojave koje se nepažnjom otkrivaju, a ne otkrovenja njihove prirode. Kad ljudi tako razmišljaju, vrlo im je teško da sami sebe istinski spoznaju i vrlo im je teško, takođe, da istinu shvate i da je upražnjavaju. Zbog toga što ne poznaju istinu i ne žude za njom, kad istinu sprovode u delo, rade to površno, samo prateći propise. Ljudi ne vide svoju pravu narav kao vrlo lošu, već veruju da nisu loši u tolikoj meri da bi trebalo da budu uništeni ili kažnjeni. Ali, prema Božjim standardima, ljudska iskvarenost preduboko seže; ljudi su još uvek daleko od ispunjenja standarda za spasenje jer poseduju tek poneke stavove koji, spolja gledano, ne narušavaju istinu. Zapravo, ljudi ne upražnjavaju istinu i ne pokoravaju se Bogu.

Promene u ljudskom ponašanju i postupcima ne podrazumevaju i promenu njihove prirode. To je tako jer promene u postupanju ne mogu suštinski promeniti kakvi su ljudi izvorno, a još manje mogu izmeniti njihovu prirodu. Tek kad ljudi shvate istinu, kad steknu saznanje o sopstvenoj priroda-suštini i kad budu sposobni da istinu sprovedu u delo, tek onda će njihovo delanje biti dovoljno duboko, a ne samo puko poštovanje određenog skupa pravila. Način na koji ljudi danas upražnjavaju istinu još uvek ne ispunjava standard i na taj način se ne može u potpunosti dosegnuti sve ono što istina zahteva. Ljudi upražnjavaju samo deo istine, i samo onda kad se nađu u određenim situacijama i okolnostima, u stanju su da malo istine sprovedu u delo; nisu u svim situacijama i okolnostima sposobni da istinu sprovedu u delo. Kad je, u određenom trenutku, osoba srećna i u dobrom stanju ili, kad razgovora sa drugima i u svom srcu nalazi put praktičnog delovanja, ta osoba je privremeno sposobna da čini neke stvari koje su u skladu sa istinom. Ali, kad su ljudi okruženi negativnim osobama koje ne streme ka istini i pod njihovim su uticajem, oni u svom srcu gube taj put i nisu u stanju da upražnjavaju istinu. Time otkrivaju da je njihov rast veoma mali i da još uvek ne razumeju istinu u potpunosti. Ima i pojedinaca koji su, kad ih upućuju i vode pravi ljudi, u stanju da istinu sprovedu u delo; međutim, ako ih lažni starešina ili antihrist navode na pogrešan put ili ometaju, ne samo da neće biti sposobni da upražnjavanju istinu, već mogu biti i zavedeni da postanu sledbenici ovih ljudi. Ovim ljudima i dalje preti opasnost, zar ne? Ovi ljudi, sa ovakvim rastom, ne mogu nikako biti u stanju da upražnjavaju istinu po svim pitanjima i u svim situacijama. Čak i kad upražnjavaju istinu, to je samo onda kad su u dobrom raspoloženju ili kad ih neko vodi; bez prave osobe da ih povede, ponekad su u stanju da prekrše istinu i da odstupe od Božje reči. A zašto je to tako? To je stoga što si upoznao samo nekoliko svojih stanja, nemaš saznanja o svojoj priroda-suštini i tek treba da stekneš takav rast da možeš da se pobuniš protiv telesnog i da upražnjavaš istinu; takav kakav si nemaš kontrolu nad onim što ćeš raditi u budućnosti u budućnosti i ne možeš garantovati da ćeš biti sposoban da stojiš čvrsto u svim okolnostima ili pred iskušenjem. Ima trenutaka kad je tvoje stanje takvo da istinu možeš da sprovedeš u delo i izgleda da si se malo promenio, ali ipak, u drugačijim okolnostima, ti si nesposoban da istinu sprovedeš u delo. To se dešava nehotično. Ponekad možeš istinu da sprovedeš u delo, a ponekad ne možeš. Jednog trenutka razumeš, drugog si zbunjen. Ovog trenutka ne radiš ništa loše, ali uskoro možda hoćeš. To dokazuje da iskvarenost još uvek postoji u tebi i, ako ne budeš u stanju da sebe zaista upoznaš, ovo se neće lako rešiti. Ako ne možeš da stekneš podrobno razumevanje sopstvene iskvarene naravi i ako, na kraju, budeš u stanju da činiš stvari protivne Bogu, onda si u opasnosti. Ako si u stanju da sagledaš svoju prirodu i mrziš je, onda ćeš biti u stanju da se kontrolišeš, da se pobuniš protiv samog sebe i da sprovedeš istinu u delo.

Ljudi se danas ne trude da im upražnjavanje istine i ulazak u istinu budu prioritet, već se samo trude da razumeju i izgovaraju reči i doktrine, misle da je to dovoljno za zadovoljenje njihovih psiholoških potreba da se ne bi osećali uznemireno i negativno. Koliko god da ti razgovor o istini pomogne u datom trenutku, ti posle toga ne sprovodiš istinu u delo – šta je ovde problem? Problem je u tome što se ti samo trudiš da razumeš istinu ili da je slušaš, ali se ne trudiš da je sprovedeš u delo. Je li iko od vas pokušao da ukratko opiše kako se jedan elemenat istine upražnjava ili na koliko različitih stanja se taj elemenat odnosi? Ne! Kako se ove stvari mogu ukratko opisati? Morali ste ih sami iskusiti da biste mogli da ih opišete; nije dovoljno samo razgovarati o nekoliko reči i doktrina. Ovo je najveća od svih čovekovih poteškoća – nezainteresovanost za upražnjavanje istine. Da li osoba može ili ne može da upražnjava istinu zavisi od njenih stremljenja. Neki ljudi koriste istinu da bi širili jevanđelje, neki se istinom opreme da bi pred drugima pričali i hvalisali se, a ne da bi upražnjavali istinu i menjali sebe. Ljudi koji na ove stvari obraćaju pažnju imaju poteškoća da upražnjavaju istinu. To je još jedna poteškoća s kojom se čovek susreće. Neki ljudi kažu: „Osećam da sam sad u stanju da neke istine sprovedem u delo; nije da sam baš u potpunosti nesposoban da upražnjavam bilo kakvu istinu. U određenim okolnostima mogu da radim stvari u skladu sa istinom, što znači da spadam u ljude koji praktikuju i poseduju istinu“. U poređenju sa vremenom pre ili s vremenom kad si tek počeo da veruješ u Boga, tvoje stanje se malo promenilo. U prošlosti, ti ništa nisi razumeo niti si znao šta je istina ni šta je iskvarena narav. Sad si spoznao neke stvari o njima i imaš neke dobre stavove, ali to je samo mali deo tebe koji se promenio; to nije istinska transformacija tvoje naravi jer ti nisi sposoban da u delo sprovedeš veće i dublje istine koje dotiču tvoju prirodu. U poređenju s tvojom prošlošću, ti se zaista donekle jesi promenio, ali ova transformacija je samo jedna mala promena u tvojoj ljudskosti; kad se uporedi sa promenom naravi, to je daleko od dovoljnog. To znači da nisi dostigao meru sprovođenja istine u delo. Ponekad su ljudi u stanju koje nije negativno i poseduju energiju, ali osećaju da nisu na putu spoznaje i upražnjavanja istine i nisu zainteresovani da saznaju kako se upražnjava istina. Kako se to događa? Ponekad ne možeš da shvatiš put, pa samo pratiš pravila misleći da upražnjavaš istinu, a rezultat je to što i dalje nisi u stanju da rešiš svoje teškoće. Ti u svom srcu osećaš da upražnjavaš istinu i da iskazuješ svoju lojalnost i pitaš se zašto ti se i dalje javljaju problemi. To je zato što ti delaš na osnovu svojih dobrih namera i koristeći sopstvene subjektivne napore – ti ne tragaš za Božjim namerama, ne postupaš u skladu sa zahtevima istine niti se pridržavaš načela. Sledstveno tome, uvek se osećaš daleko ispod Božjih standarda, u srcu ti je nelagodno i, postaješ negativan, a da to i ne primetiš. Subjektivne želje i napori pojedinaca veoma su udaljeni od zahteva istine, a takođe se razlikuju i po svojoj prirodi. Površno postupanje ne može zameniti istinu i ti postupci nisu u potpunosti izvedeni u skladu sa Božjim željama, dok je istina pravi izraz Božjih namera. Neki ljudi koji šire jevanđelje misle: „Isuviše sam patio, platio sam cenu i po ceo dan propovedam jevanđelje. Kako mi Ti možeš reći da ne upražnjavam istinu?“ Onda Mi dozvoli da te ovo pitam: koliko istina ti držiš u svom srcu? Koliko stvari činiš koje su u skladu sa istinom kad propovedaš jevanđelje? Da li razumeš Božje namere? Ti čak ne možeš ni reći da li samo radiš neke stvari ili, pak, upražnjavaš istinu, zato što se jedino brineš o tome da svoja dela iskoristiš da zadovoljiš Boga i da stekneš Njegovu naklonost, a ne koristiš standard „zadovoljavanja Boga traganjem za Njegovim namerama da bi se prilagodio istini u svim stvarima“ i da bi time odmerio sebe. Ako kažeš da ti upražnjavaš istinu, koliko se tvoja narav promenila tokom ovog perioda? Koliko se uvećala tvoja ljubav prema Bogu? Odmeravajući sebe na ovaj način, tvom srcu će biti jasno da li upražnjavaš istinu.

Odlomak 58

Šta znate o promenama u naravi? Promene u naravi se suštinski razlikuju od promena u ponašanju, a takođe se razlikuju i od promena u praktičnom delovanju – sve se te promene suštinski razlikuju jedna od druge. Većina ljudi stavlja poseban akcenat na svoje ponašanje sa aspekta vere u Boga, usled čega dolazi do određenih promena u njihovom ponašanju. Nakon što počnu da veruju u Boga, oni prestaju da puše i piju, više se ne svađaju s drugim ljudima, i strpljivi su kad pretrpe neki gubitak. Drugim rečima, doživljavaju izvesne promene ponašanja. Neki misle da, odmah nakon što poveruju u Boga, mogu da razumeju istinu čitanjem Božjih reči, da su iskusili delo Svetog Duha i da su im srca ispunjena pravim uživanjem, usled čega su naročito strastveni i ne postoji ništa čega ne bi mogli da se odreknu, niti išta što ne bi mogli da istrpe. Ipak, nakon što s verom u Boga prožive osam, deset, pa čak i dvadeset ili trideset godina, oni se naposletku, budući da se njihova život-narav nimalo nije promenila, vraćaju svom starom načinu života; nadmenost i umišljenost im postaju sve izraženije, počinju da se nadmeću za moć i za dobit, žude za crkvenim novcem i zavide onima koji su Božju kuću iskoristili za sebe. Pretvaraju se u parazite i gamad u Božjoj kući, dok neki čak bivaju razotkriveni i eliminisani kao lažne vođe i antihristi. A šta te činjenice dokazuju? One dokazuju da su puke promene ponašanja neodržive; ako kod ljudi ne dođe do promene život-naravi, oni će pre ili kasnije pokazati svoje pravo lice. To je zato što te promene ponašanja izviru iz zanosa, a uzevši u obzir izvesno delovanje Svetog Duha u datom trenutku, ljude veoma lako obuzima zanos i oni čak nakratko mogu imati dobre namere. Što bi nevernici rekli: „Lako je učiniti jedno dobro delo, ali čik probaj da dobrim delima ispuniš čitav svoj život“. Zašto ljudi nisu sposobni da tokom čitavog života čine dobra dela? Zato što su po prirodi zlobni, sebični i iskvareni. Čovekovim ponašanjem upravlja njegova priroda; kakva god da je priroda neke osobe, takvo je i ponašanje koje ona otkriva, a samo ono što neka osoba prirodno otkriva predstavlja njenu pravu prirodu. Ono što je lažno ne može dugo da traje. Dok radi na čovekovom spasenju, Bog ne stremi ka tome da ga ukrasi dobrim ponašanjem – svrha Božjeg dela je da preobrazi narav ljudi, kako bi se oni iznova rodili u liku novih ljudi. Božji sud i grdnja, Njegove kušnje i oplemenjivanje ljudi imaju za cilj promenu njihove naravi, kako bi mogli da postignu apsolutnu pokornost i odanost prema Bogu i kako bi Ga normalno obožavali. To je cilj Božjeg dela. Dobro ponašanje nije isto što i pokoravanje Bogu, a još je manje jednako usklađenosti sa Hristom. Promene u ponašanju zasnovane su na doktrini i nastaju iz strasti; one se ne zasnivaju na pravom bogopoznanju niti na istini, a još se manje oslanjaju na usmeravanja od strane Svetog Duha. Mada ima trenutaka kad Sveti Duh prosvećuje i usmerava ponešto od onoga što ljudi čine, to nije otkrovenje njihovog života. Ljudi još uvek nisu zakoračili u istina-stvarnosti, a njihova se život-narav nije ni za dlaku promenila. Ma koliko dobro da se neka osoba ponaša, ona time ne dokazuje da se pokorava Bogu, niti da istinu sprovodi u delo. Promene ponašanja ne predstavljaju promene u život-naravi i ne mogu se smatrati životnim otkrovenjem. Stoga, kad vidite da su neki ljudi, za vreme dok ih goni strast, u stanju da učine nešto za dobrobit crkve ili čak da se odreknu nekih stvari, nemojte ih odmah veličati i laskati im, nemojte govoriti da su to ljudi koji poseduju istina-stvarnost ili koji vole Boga. Reći tako nešto bilo bi pogrešno, navelo bi ih na pogrešan put i štetilo bi im. Ne treba, međutim, ni da ih obeshrabrujete; treba samo da ih usmeravate ka istini i ka putu traganja za životom. Ljudi koji su često strastveni obično pokazuju odlučnost i želju za napretkom. Većina njih čezne za istinom i spada među ljude koje je Bog predodredio i izabrao. Ljudi vatrenog srca, koji se dobrovoljno daju Bogu, uglavnom iskreno veruju u Boga. Oni, pak, koji se Bogu ne daju iskreno i nisu spremni da obavljaju svoju dužnost, nisu iskreni vernici. Ljudi čija je vera mlaka i koji lako postaju negativni uglavnom ne mogu biti postojani. Oni se povlače već pri susretu s malim poteškoćama, a kada se suoče s progonima i stradanjima, odriču se svoje vere i beže glavom bez obzira. Jedino strastveni ljudi s jakom verom mogu dugo da istraju, da streme ka istini radi rešavanja problema i da postepeno izađu na pravi put vere u Boga. Nasuprot tome, ljudima čija je vera slaba i koji su lišeni strasti veoma je teško da Boga slede do samog kraja.

Ako su mnogi aspekti ponašanja neke osobe veoma dobri, to ne znači da ona poseduje istina-stvarnosti. Istina-stvarnosti možete posedovati jedino primenjivanjem istine i delovanjem u skladu s načelima. Istina-stvarnosti možete posedovati samo ako se bojite Boga i klonite se zla. Neki ljudi su puni elena, u stanju su da pričaju o doktrini, poštuju propise i čine mnogo dobrih dela, ali se za njih ipak može reći samo to da poseduju nešto malo ljudskosti. Oni koji mogu da pričaju o doktrini i koji uvek poštuju propise ne moraju obavezno biti u stanju da primenjuju istinu. Mada je sve što govore ispravno i zvuči kao da u tome nema nikakvih problema, oni ipak nemaju šta da kažu o pitanjima koja se tiču suštine istine. Prema tome, ma koliko da neka osoba može da priča o doktrini, to ne znači da ona razume istinu, i ma koliko da razume doktrinu, ona neće moći da reši nijedan problem. Iako su teoretičari religije u stanju da objasne Bibliju, svi oni naposletku padaju, jer ne prihvataju u celosti istinu koju je Bog izrazio. Ljudi koji su iskusili promenu vlastite naravi razlikuju se od njih; oni su razumeli istinu, pronicljivi su po svim pitanjima, znaju kako da postupaju u skladu sa Božjim namerama i istina-načelom, znaju kako da deluju da bi udovoljili Bogu i razumeju prirodu iskvarenosti koju pokazuju. Kad se njihove ideje i predstave razotkriju, oni mogu da budu razboriti i da se pobune protiv tela. Eto kako se ispoljava promena nečije naravi. Ono glavno što se kod ljudi čija je narav promenjena ispoljava, jeste to da oni jasno razumeju istinu, da je relativno tačno sprovode u delo u svemu što rade i da svoju iskvarenost ne pokazuju tako često. Uopšteno govoreći, čini se da ljudi čija je narav izmenjena postaju naročito razumni i pronicljivi, te da, zahvaljujući tome što razumeju istinu, oni ne pokazuju više toliko samopravednosti i nadmenosti kao pre. U stanju su da prozru i da razaznaju veliki deo iskvarenosti koja je u njima razotkrivena, tako da ne izazivaju nadmenost. Oni u pravilnoj meri shvataju koje bi mesto trebalo da zauzmu i šta im je razumno činiti, kako da savesno vrše svoju dužnost, šta da govore a šta da ne govore, kao i šta bi kojim ljudima trebalo da kažu i šta sa njima da učine. Prema tome, ljudi izmenjene naravi relativno su razumni i jedino takvi ljudi zaista proživljavaju ljudsko obličje. Budući da razumeju istinu, u stanju su da govore i da stvari posmatraju u skladu sa istinom, i principijelni su u svemu što rade; ne potpadaju pod uticaj drugih osoba, događaja ili stvari, svi imaju vlastite stavove i mogu da podrže istina-načela. Narav im je relativno stabilna, svoje stavove ne menjaju naprasno i, bez obzira na okolnosti u kojima se nalaze, znaju kako da svoju dužnost pravilno obavljaju i kako da se ponašaju da bi udovoljili Bogu. Ljudi čija je narav izmenjena ne usredsređuju se na to šta bi trebalo da rade da bi drugi o njima imali lepo mišljenje; njima samima je potpuno jasno šta treba da rade kako bi udovoljili Bogu. Stoga oni, na prvi pogled, možda i ne izgledaju kao ljudi koji su puni elena ili koji rade nešto naročito važno, ali je sve ono što rade smisleno, vredno i daje praktične rezultate. Ljudi čija je narav izmenjena zasigurno poseduju mnogo od istina-stvarnosti, što potvrđuju svojim pogledom na svet i načelima svog delovanja. Nasuprot njima, oni koji nisu stekli istinu nisu ostvarili apsolutno nikakvu promenu svoje život-naravi. A kako se tačno postiže promena naravi? Sotona je ljudska bića temeljno iskvario, te se stoga svi oni opiru Bogu i svima im je u prirodi suprotstavljanje Bogu. Bog ljude spasava tako što one kojima je u prirodi da se opiru Bogu i koji mogu da Mu se opiru, pretvara u ljude koji mogu da se pokore Bogu i koji Ga se boje. To znači biti neko čija se narav promenila. Ma koliko da je neka osoba iskvarena i ma koliko iskvarenih sklonosti da ima, dokle god ona može da prihvati istinu, dokle god može da prihvati Božji sud i grdnju, te da prihvati razne kušnje i oplemenjivanja, ona će uistinu razumeti Boga i ujedno će moći jasno da sagleda vlastitu priroda-suštinu. Kad takva osoba bude zaista spoznala sebe, moći će da omrzne samu sebe i Sotonu, biće spremna da se pobuni protiv Sotone i da se potpuno pokori Bogu. Kad je neko tako odlučan, on može da traga za istinom. Ako ljudi poseduju pravo znanje o Bogu, ako im je sotonska narav pročišćena, a Božje se reči ukorenile u njima, postale njihov život i osnova njihove egzistencije, ako žive prema rečima Božjim, ako su se u potpunosti promenili i postali novi ljudi – to se onda može smatrati promenom njihove život-naravi. Kad ljudi promene svoju narav, to ne znači da su stekli zrelu i iskusnu ljudskost, niti znači da je njihova narav, spolja gledano, krotkija nego ranije, ne znači da su nekad bili nadmeni, a sada mogu razumno da komuniciraju, niti znači da ranije nikoga nisu slušali, a sada mogu pomalo i da saslušaju druge; za takve spoljašnje promene se ne može reći da predstavljaju preobražaj naravi. Naravno, preobražaj naravi uključuje i takve manifestacije, ali ključni sastojak tog preobražaja dešava se iznutra, jer se i život ljudi promenio. To se dešava samo zato što su Božje reči i istina pustile korenje u u ljudima, što vladaju njima i što su postale njihov život. Promenio se, takođe, i njihov pogled na svet. Oni sada mogu jasno da prozru šta se dešava u svetu i sa ljudima, mogu da vide kako Sotona kvari ljude i kako se velika crvena aždaja opire Bogu, i mogu da dokuče njenu suštinu. U stanju su da svim srcem prezru veliku crvenu aždaju i Sotonu, te da se potpuno okrenu Bogu i da Ga slede. To znači da se promenila njihova život-narav i da ih je Bog zadobio. Promene u život-naravi predstavljaju fundamentalne promene, dok su promene u ponašanju samo površinske. Jedino ljudi koji su ostvarili promene u svojoj život-naravi jesu oni koji su stekli istinu i jedino njih je Bog zadobio.

Sva iskvarena ljudska bića žive samo za sebe. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi – to je sažeti opis ljudske prirode. Ljudi u Boga veruju zarad sopstvene koristi; ako se nečega odriču i daju se Bogu, oni to čine samo zato da bi dobili blagoslov, a odani su Mu samo zato da bi ih On nagradio. Jednom rečju, oni sve to čine samo zato da bi ih Bog blagoslovio i nagradio, i da bi zakoračili u carstvo nebesko. Unutar društva, ljudi rade zarad vlastite koristi, dok u kući Božjoj svoju dužnost obavljaju zato da bi bili blagosiljani. Upravo radi sticanja blagoslova oni se odriču svega i u stanju su da istrpe velika stradanja: nema boljeg dokaza da je čovekova priroda sotonska. Ljudi čija je narav promenjena nisu takvi; oni osećaju da smisao proizlazi iz života u skladu sa istinom, da biti čovek u osnovi znači pokoravati se Bogu, bojati se Boga i kloniti se zla, da prihvatanje Božjeg poziva predstavlja obavezu koja je savršeno prirodna i opravdana, te da su samo oni koji ispunjavaju dužnosti stvorenog bića dostojni da se nazovu ljudima – a ako nisu u stanju da vole Boga i da Mu uzvrate ljubav, ne mogu se nazvati ljudskim bićima. Oni veruju da je život zarad samoga sebe prazan i besmislen, da ljudi treba da žive da bi udovoljavali Bogu, da bi dobro obavljali svoje dužnosti i da bi živeli smislenim životom, te se stoga oni, čak i u samrtnom času, osećaju zadovoljno i bez trunke kajanja, jer smatraju da nisu uzalud živeli. Upoređivanjem te dve različite vrste ljudi, može se videti da su ljudi iz ove druge grupe promenili svoju narav. Kad se promeni život-narav neke osobe, sasvim je sigurno da se i njen pogled na svet takođe menja. Budući da sada ima drugačije vrednosti, ona više nikad neće živeti samo sebe radi i nikad više neće u Boga verovati samo zarad sticanja blagoslova. Takva osoba će moći da kaže: „Spoznaja Boga je itekako vredna truda. Bilo bi sjajno ako bih umro nakon što budem spoznao Boga! Ako budem mogao da spoznam Boga i da Mu se pokorim, i ako budem mogu da proživim smislenim životom, znaću da nisam uzalud živeo i ni zbog čega se neću kajati; neću imati na šta da se žalim.“ Pogled te osobe na život pretrpeo je preobražaj. Glavni razlog za promenu život-naravi nekog čoveka leži u tome što on poseduje istina-stvarnost, što je zadobio istinu i što je spoznao Boga; stoga se i njegov pogled na život takođe promenio, a i vrednosti kojima teži razlikuju se od onih pređašnjih. Taj preobražaj započinje iz čovekovog srca i iz njegovog života; to svakako nije neka spoljašnja promena. Nakon što prime veru u Boga, pojedini novovernici napuštaju sekularni svet. Kasnije, pri susretu s nevernicima, ti vernici imaju malo toga da im kažu, te stoga retko stupaju u kontakt sa svojim rođacima i prijateljima koji u Boga ne veruju. Nevernici će zato reći: „Ovaj čovek se promenio“. Na šta će vernik pomisliti: „Moja je život-narav preobražena; ovi nevernici kažu da sam se promenio“. A da li je narav tog čoveka zaista doživela preobražaj? Dakako da nije. Ono što on pokazuje zapravo su samo spoljašnje promene. U njegovom životu nije došlo ni do kakve stvarne promene, a njegova sotonska priroda je i dalje, potpuno netaknuta, ukorenjena duboko u njegovom srcu. Ljude ponekad obuzme strast zbog dela Svetog Duha; tada se mogu javiti izvesne spoljašnje promene i oni mogu učiniti neka dobra dela. To, međutim, nije isto što i preobražaj vlastite naravi. Ako ne poseduješ istinu i ako se tvoj pogled na svet nije ni za dlaku promenio, tako da se čak i ne razlikuje od pogleda na svet nekog nevernika, ako su tvoj pogled na život i tvoje vrednosti takođe ostali nepromenjeni, i ako u tebi nema čak ni bogobojažljivog srca – a to je ono najosnovnije što bi trebalo da imaš – onda ti nisi ni blizu ostvarenja promene naravi. Radi promene naravi, od ključne je važnosti da tragaš za razumevanjem Boga i da Ga istinski razumeš. Uzmimo Petra kao primer. Kad je Bog hteo da ga preda u ruke Sotoni, Petar je rekao: „Čak i ako me predaš Sotoni, Ti ćeš i dalje biti Bog. Ti si svemoguć i sve je u Tvojim rukama. Kako da Te ne veličam zbog svega što si učinio? Ali, zar ne bi bilo bolje ako bih mogao da Te spoznam pre no što umrem?“ Petar je osećao da je spoznaja Boga najvažnija stvar u čovekovom životu; nakon što spozna Boga, čoveku je sasvim svejedno kakva će ga smrt zadesiti i kako će Bog sa njim postupiti. Osećao je da je spoznaja Boga od kritične važnosti; da nije stekao istinu, nikada ne bi mogao da bude zadovoljan, ali se ne bi ni žalio protiv Boga. Jedino bi mrzeo činjenicu da nije tragao za istinom. Imajući u vidu Petrov duh, njegovo iskreno traganje za bogopoznanjem pokazuje da su se njegov pogled na život i njegove vrednosti promenile. Njegova duboka žudnja za spoznajom Boga dokazuje da je on Boga uistinu spoznao. Otuda se iz te izjave može videti da se njegova narav promenila; bio je čovek čija se narav preobrazila. Na samom kraju Petrovog iskustva, Bog je rekao da je on u najvećoj meri spoznao Boga; bio je čovek koji je Boga iskreno voleo. Bez posedovanja istine, čovekova život-narav nikada se ne može istinski promeniti. Tek kad budete zaista mogli da tragate za istinom i da zakoračite u istina-stvarnost, moći ćete da promenite svoju život-narav.