Odlomak 49

Čovekove iskvarene naravi sastoje se samo od apsurdnih i zlih stvari. Najozbiljnija među njima jeste čovekova nadmena narav, kao i stvari koje se razotkriju iz nje, odnosno, naročita samopravednost i umišljenost, uverenje da si jači od drugih, nespremnost da se ikome povinuješ, neprekidno istrajavanje u tome da imaš poslednju reč, razmetanje u svim stvarima, potraga za laskanjem i pohvalom sopstvenih postupaka, neprestana želja da se drugi vrte oko tebe, stalna egocentričnost, neprekidno gajenje ambicija i želja, stalna želja da tebi pripadnu kruna i nagrade, da vladaš kao car – sve te stvari spadaju u kategoriju ozbiljno iskvarenih naravi. Ostalo su samo uobičajeni problemi. Na primer, zauzimanje nekih pogrešnih stavova, apsurdan način razmišljanja, nepoštenje i lažljivost, ljubomora, sebičnost, svadljivost, postupanje bez načela i tako dalje, predstavljaju najčešće iskvarene naravi. Postoje brojne vrste iskvarenih naravi koje su sadržane u sotonskim naravima, ali je, među njima, najočitija i najizrazitija nadmena narav. Nadmenost je osnovni uzrok čovekovih iskvarenih naravi. Što su ljudi nadmeniji, tim su više nerazumni, a što su više nerazumni, više su skloni da se Bogu opiru. Koliko je to ozbiljan problem? Budući da imaju nadmene naravi, ne samo da ljudi smatraju da su svi drugi ispod njih već, da stvari budu još gore, nemaju čak nikakvog poštovanja prema Bogu i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. I premda ljudi veruju u Boga i slede Ga, prema Njemu se uopšte ne odnose kao prema Bogu. Uvek smatraju da poseduju istinu i imaju previsoko mišljenje o sebi. Ovo su suština i koren nadmene naravi, a ona potiče od Sotone. Prema tome, problem nadmenosti se mora rešiti. Smatrati sve druge lošijim od sebe je beznačajna stvar. Ključni problem je u tome da nadmena narav ljude sprečava da se pokore Bogu, Njegovoj suverenosti i Njegovim uređenjima i ujedno ljude navodi da se neprekidno s Bogom nadmeću za moć i za kontrolu nad drugim ljudima. Takva vrsta osobe nema ni naznaku bogobojažljivog srca, a da ne pominjemo ljubav prema Bogu i pokornost prema Njemu. Ljudi koji su nadmeni i umišljeni, a posebno oni koji su zbog tolike nadmenosti izgubili razum, u svojoj veri u Boga ne mogu da Mu se pokore, pa se čak uzdižu i daju svedočanstvo o sebi. Takvi se ljudi Bogu najviše opiru i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Ako žele da postignu stanje u kome će imati bogobojažljivo srce, ljudi moraju, pre svega, da razreše svoju nadmenu narav. Da bi razrešio nadmenu narav, čovek mora da doživi Božji sud i grdnju. Kada čovek shvati da je nadmena narav sotonska narav i da je nadmena narav rđavo, ružno lice Sotone, imaće srce koje se boji Boga. Što se nadmena narav temeljnije razrešava, to čovek stiče više razuma i više može da se boji Boga i kloni se zla. Samo sa bogobojažljivim srcem čovek može da se pokori Bogu, da zadobije istinu i da Ga spozna. Istinski ljudi su samo oni koji zadobiju istinu.

Odlomak 50

Čovekove iskvarene naravi, kao što su nadmenost, samopravednost i nepopustljivost, su neka vrsta uporne bolesti. One su poput malignog tumora koji raste u ljudskom telu i koji ne može da se reši bez izvesne patnje. Za razliku od bolesti prolaznog karaktera koje traju nekoliko dana, ova uporna bolest nikako nije mala nevolja i protiv nje mora da se primeni snažan pristup. Međutim, postoji činjenica koju morate znati – ne postoji problem koji se ne može rešiti; tvoje iskvarene naravi će postepeno slabiti kako budeš stremio ka istini, sazrevao u životu i kako se tvoje razumevanje i doživljaj istine budu produbljivali. U kolikoj meri iskvarene naravi moraju da oslabe pre nego što se mogu smatrati pročišćenim? U toj meri da te više ne sputavaju i da si u stanju da ih razlučiš i napustiš. Iako ponekad mogu opet da se pojave, ti si i dalje u stanju da, kao i obično, obavljaš svoju dužnost i primenjuješ istinu, da ostaneš savestan i odgovoran, i da im ne dozvoliš više da te sputavaju. U tom trenutku, ove iskvarene naravi više ne predstavljaju problem za tebe, i već si ih prevazišao i uzdigao se iznad njih. To znači da si sazreo u životu, da te u normalnim okolnostima tvoje iskvarene naravi više ne sputavaju niti vezuju. Neki ljudi, ma koliko iskvarenih naravi otkrili, ne tragaju za istinom kako bi ih rešili. Kao rezultat toga, čak i nakon mnogo godina vere u Boga, njihove naravi ostaju nepromenjene. Oni misle: „Kad god nešto uradim, otkrivam svoje iskvarene naravi; ako se suzdržim od bilo kakvog rada, onda ih neću otkriti. Zar to ne rešava problem?” Nije li ovo uzdržavanje od hrane iz straha od gušenja? Kakav će biti ishod tog uzdržavanja? Ono samo može dovesti do gladovanja. Ako neko otkrije iskvarene naravi i ne reši ih, to je isto što i neprihvatanje istine i iznenadna smrt. Kakve će biti posledice ako veruješ u Boga a ne stremiš ka istini? Iskopaćeš sâm sebi grob. Iskvarene naravi su neprijatelj tvojoj veri u Boga. One te ometaju u praktikovanju istine, u doživljavanju Božjeg dela i u pokoravanju Njemu. Kao rezultat toga, ti na kraju nećeš zadobiti Božje spasenje. Zar time ne kopaš sâm sebi grob? Sotonske naravi te sprečavaju da prihvatiš i primenjuješ istinu. Ne možeš ih izbeći; moraš se suočiti sa njima. Ako ih ne nadvladaš, one će upravljati tobom. Ako ih nadvladaš, više te neće sputavati i bićeš slobodan. Povremeno, iskvarene naravi će se opet pojaviti u tvom srcu i pokazati se, izazivajući u tebi pogrešne misli i ideje, kao i zle misli, čineći da se, dok otkrivaš takve misli, osećaš samozadovoljno ili uzvišeno i moćno. Međutim, kada deluješ, tvoje ruke i noge više neće biti njima vezane, a tvoje srce više neće biti pod njihovom kontrolom. Reći ćeš: „Moja namera je da vodim računa o interesima Božje kuće, da činim stvari da udovoljim Bogu i da ispunim svoju dužnost i budem posvećen kao stvoreno biće. Iako i dalje ponekad otkrivam tu vrstu naravi, one nemaju baš nikakvog uticaja na mene.” To je dovoljno. Ta vrsta iskvarene naravi će suštinski biti rešena. Da li je promena ljudske naravi nejasna i neopipljiva? (Nije.) Toliko je ona stvarna. Neki ljudi kažu: „Iako pomalo razumem istinu, i dalje ponekad imam iskvarene misli i ideje, i još uvek otkrivam iskvarene naravi. Šta bi trebalo da uradim?” Ako si zaista neko ko stremi ka istini onda, kad god imaš pogrešne misli i ideje, ili otkriješ iskvarene naravi, treba da se moliš Bogu i tragaš za istinom kako bi ih rešio. Ovo je najosnovnije načelo primene; ti to ne bi zaboravio, zar ne? Štaviše, trebalo bi da znaš i da kada imaš naopake misli i ideje, da moraš da ih odbaciš. One ne smeju da te sputavaju ili vezuju, a kamoli da ih slediš. Sve dok razumeš malo od istine, ovo bi trebalo lako da postigneš. Ako otkriješ iskvarene naravi, moraš se potruditi da tragaš za istinom da bi ih rešio. Ne možeš da kažeš: „O Bože, ponovo sam otkrio iskvarenu narav, molim Te disciplinuj me! Ne mogu da kontrolišem svoje iskvarene naravi.” Ako se ovako moliš, to pokazuje da nisi neko ko stremi ka istini. To pokazuje da si negativan i pasivan, i da si se predao – možeš odmah da pripremiš kovčeg i da organizuješ svoju sahranu. Reci Mi, kakav čovek izgovara takvu molitvu? Samo bi se neka propalica molila Bogu na takav način. Čovek koji voli istinu nikada ne bi izgovorio takve reči. Ako si ti neko ko voli istinu, trebalo bi da izabereš put stremljenja ka istini, kao i da ti bude jasno kako da praktično deluješ. Ako ne znaš kako da praktično deluješ, kada te zadese ovi sasvim obični problemi, onda si previše beskoristan. Rešavanje iskvarenih naravi je doživotni poduhvat, a ne nešto što se može postići za samo nekoliko godina. Zašto gajiš fantazije o dostizanju istine i života? Zar to nije glupost i neznanje?

U procesu stremljenja ka promeni u život-naravi, sputavanje iskvarenih naravi predstavlja najveću poteškoću za svakog čoveka. Kada ljudi otkriju delić iskvarene naravi, ili je otkrivaju iznova i iznova, i kada se osećaju kao da nisu u stanju da je kontrolišu, oni sami sebe osuđuju, odlučivši da su izgubljeni i da se ne mogu promeniti. Ova vrsta konfuzije i zablude postoji kod većine ljudi. Upravo sada, neki ljudi koji streme ka istini, shvatili su da sve dok u čoveku postoje iskvarene naravi, dok ih često mogu otkriti i dok utiču na obavljanje njihove dužnosti i ometaju njihovo praktikovanje istine, i sve dok ne mogu sebe da preispitaju kako bi rešili problem svojih iskvarenih naravi, oni neće moći da obavljaju svoju dužnost na način koji je u skladu s merilom. Prema tome, oni koji svoju dužnost uvek obavljaju na negativan i površan način, trebalo bi da ozbiljno preispitaju sebe i da dođu do korena svog problema kako bi ga rešili. Međutim, neki ljudi imaju iskrivljeno shvatanje i misle: „Svi oni koji otkriju iskvarene naravi dok obavljaju svoju dužnost treba da se zaustave i da ih u potpunosti reše pre nego što nastave da obavljaju dužnost.” Da li je ovakvo gledište održivo? To je ljudska uobrazilja i potpuno je neodrživa. Zapravo, u većini slučajeva, kakve god iskvarene naravi otkrili prilikom obavljanja svoje dužnosti, sve dok tragaju za istinom da ih razreše, ljudi mogu postepeno da smanje broj otkrivenih iskvarenosti i da na kraju obavljaju svoju dužnost na način koji je u skladu s merilom. Ovo je proces doživljavanja Božjeg dela. Čim otkriješ iskvarenu narav, trebalo bi da tragaš za istinom kako bi je rešio, i da razlučiš i detaljno analiziraš svoju sotonsku narav. Ovo je proces borbe protiv sotonske naravi i od suštinskog je značaja za tvoje životno iskustvo. Dok doživljavaš Božje delo i menjaš svoju narav, ti koristiš istine koje razumeš da bi se takmičio protiv svoje sotonske naravi, rešavajući na kraju svoje iskvarene naravi i trijumfujući nad Sotonom, čime postižeš promenu naravi. Proces promene nečije naravi je traganje za istinom i njeno prihvatanje da bi se istisnule ljudske predstave i uobrazilje, reči i doktrine, i da bi se istisnula filozofija za ovozemaljsko ophođenje, kao i razne jeresi i obmane koje dolaze od Sotone, postepeno ih zamenjujući istinom i Božjom rečju. Ovo je proces dostizanja istine i promene sopstvene naravi. Ako želiš da znaš koliko se tvoja narav promenila, moraš jasno da vidiš koliko istina razumeš, koliko istina si sproveo u delo i koliko istina si sposoban da proživiš. Moraš jasno da vidiš koliko je tvojih iskvarenih naravi zamenjeno istinama koje si razumeo i dostigao, i u kojoj meri su one u stanju da kontrolišu iskvarenu narav u tebi, odnosno u kojoj meri su istine koje razumeš u stanju da vode tvoje misli i namere, kao i tvoj svakodnevni život i praktikovanje. Trebalo bi jasno da vidiš da li, kada te nešto snađe, tvoje iskvarene naravi imaju prednost ili su istine koje razumeš te koje prevladavaju i koje te vode. Ovo je merilo po kojem se određuju tvoj rast i tvoj život-ulazak.

Odlomak 51

O čemu se radi kada je neko sklon prepiranju dok ga prekorevaju i orezuju? To je izrazito nadmena, samopravedna i samovoljna narav. Ljudima koji su nadmeni i samovoljni teško je da prihvate istinu. Ne mogu da prihvate kada čuju i najmanju sitnicu koja nije u skladu sa njihovim sopstvenim gledištima, mišljenjima i perspektivama. Ne mare za to da li je ono što drugi govore ispravno ili pogrešno, niti ko to govori, niti u kom kontekstu je rečeno, niti da li se to odnosi na njihove sopstvene odgovornosti i dužnosti. Oni ne mare za te stvari. Njihov glavni prioritet je da udovolje sopstvenim osećanjima. Zar to nije samovolja? Kakve gubitke samovolja na kraju donosi ljudima? Otežava im da zadobiju istinu. Neprihvatanje istine prouzrokovano je čovekovom iskvarenom naravi i konačni ishod toga je da takva osoba ne može lako da zadobije istinu. Sve što se prirodno otkriva iz čovekove priroda-suštine suprotno je istini i sa njom nema nikakve veze; ništa od toga nije u skladu sa istinom niti može da joj se približi. Stoga, kako bi zadobio spasenje, čovek mora da prihvati istinu i da je primenjuje. Ako čovek ne može da prihvati istinu i uvek želi da postupa prema sopstvenom nahođenju, on ne može da dostigne spasenje. Ako želiš da slediš Boga i dobro obavljaš svoju dužnost, pre svega moraš da se trudiš da ne budeš naprasit kada stvari ne idu kako si ti želeo. Prvo se moraš smiriti i biti tih pred Bogom, i u svom srcu Mu se moraš moliti i tražiti od Njega. Nemoj biti samovoljan; prvo se pokori. Samo s takvim načinom razmišljanja možeš bolje rešiti probleme. Ako možeš da istraješ u životu pred Bogom, i ako možeš da se moliš Bogu i da tražiš od Njega, i da se suočiš sa stvarima sa stavom pokornosti bez obzira na to šta te zadesi, onda je nevažno koliko ispoljavanja tvojih iskvarenih naravi postoji, niti koje si prestupe počinio – dokle god tragaš za istinom, oni se svi mogu rešiti i kakve god te kušnje snašle, bićeš u stanju da ostaneš postojan. Dokle god ti je način razmišljanja ispravan, dokle god si u stanju da prihvatiš istinu i pokoriš se Bogu u skladu sa Njegovim zahtevima, bićeš potpuno sposoban da primenjuješ istinu. Čak i ako si ponekad možda pomalo buntovan i protiviš se, i katkad si sklon raspravljanju i nesposoban da se pokoriš, ako možeš da se moliš Bogu i preokreneš svoje buntovno stanje, onda možeš da prihvatiš istinu. Pošto to uradiš, promisli zašto su se takva buntovnost i otpor pojavili u tebi. Pronađi razlog za to, a zatim traži istinu kako bi ga razrešio, i taj aspekt tvoje iskvarene naravi može na taj način biti očišćen. Nakon što iskusiš nekoliko takvih padova i posrtanja, i budeš u stanju da primenjuješ istinu, postepeno ćeš se osloboditi svojih iskvarenih naravi. Tada će istina zavladati u tebi i postati tvoj život, i više neće biti prepreka u tvom primenjivanju istine. Postaćeš sposoban da se istinski pokoriš Bogu i proživljavaćeš istina-stvarnost. U tom periodu, imaćeš praktično iskustvo primenjivanja istine i pokoravanja Bogu. Ako ti se nešto kasnije dogodi, znaćeš kako da postupaš na način pokoran Bogu, kao i koje ponašanje predstavlja pobunu protiv Boga. Imaćeš krajnju jasnoću u svom srcu. Da li ćeš i dalje tada biti nesposoban da razgovaraš u zajedništvu o istina-stvarnosti? Ako ti bude zatraženo da podeliš svoja iskustvena svedočenja, to ti neće predstavljati problem, zato što ćeš dotad već iskusiti mnoge stvari i znati relevantna načela primene. Šta god da kažeš, tvoje reči će sadržati stvarnost, i kako god da govoriš, biće praktično. A ako budeš upitan da govoriš reči i doktrine, ti to nećeš želeti – osećaćeš odbojnost prema tome u svom srcu. Zar to neće značiti da si ušao u istina-stvarnost? Ljudi koji streme ka istini mogu da steknu iskustvo i uđu u istina-stvarnost posle samo nekoliko godina truda. Onima koji ne streme ka istini nije lako da uđu u istina-stvarnost, čak i ako to žele. Pošto u onima koji ne vole istinu ima previše buntovništva, i pošto kad god moraju da primenjuju istinu – bez obzira na to o čemu se radi – oni uvek smišljaju sopstvene argumente i imaju sopstvene poteškoće, veoma im je teško da primenjuju istinu. Iako se možda mole, traže i voljni su da primenjuju istinu, kada im se nešto dogodi ili kada naiđu na poteškoće, njihova smetenost isplivava na površinu, njihova buntovna narav se ispoljava i prilično im zamuti umove. Koliko li je samo žestoka njihova buntovna narav! Ako je samo manji deo njihovog srca smeten, a veći želi da se pokori Bogu, primenjivanje istine će za njih predstavljati nešto manju poteškoću. Možda kroz molitvu, ili kada neko razgovara u zajedništvu o istini s njima; dokle god u tom trenutku to razumeju, mogu lako da primenjuju istinu. Ako su toliko smeteni da ovaj aspekt zauzima veći deo njihovog srca – koje sadrži mnogo buntovništva i malo pokornosti – neće im biti lako da primenjuju istinu zato što su odveć malog rasta. A oni koji uopšte ne vole istinu, preterano su ili u potpunosti buntovni; sasvim su smeteni. Ovi ljudi su smetenjaci, koji nikada neće moći da primenjuju istinu, i, koliko god se truda uloži u njih, neće biti od koristi. Ljudi koji vole istinu imaju jak poriv za istinom. Ako je taj poriv prilično snažan, i ako se o istini očito razgovara u zajedništvu sa njima, oni će sigurno biti u stanju da je primenjuju. Voleti istinu nije jednostavna stvar. To što samo imaš blagu želju da primenjuješ istinu ne čini te nekim ko voli istinu. Čovek mora dostići tačku u kojoj, pošto je razumeo reč Božju, može da se bori, da trpi poteškoće i da plati cenu kako bi primenio istinu. Samo takvi ljudi vole istinu. Ljudi koji vole istinu mogu biti uporni u svojoj težnji za istinom, ma koliko iskvarenih naravi otkrili ili kakve god prestupe počinili. Štogod se takvim ljudima dogodilo, oni mogu da se mole Bogu, da tragaju za istinom, i da je prihvate. Posle dve-tri godine takvog iskustva, njihovi napori će uroditi plodom i uobičajene poteškoće im neće praviti prepreke. Ako se i susretnu sa većim poteškoćama, pa čak i ako ne uspeju, to će biti normalno, jer su odveć mali rastom. Dokle god mogu da primenjuju istinu pod normalnim okolnostima, postoji nada. Kada spoznaju Boga i steknu bogobojažljivo srce, biće im lako da reše čak i veće poteškoće. Nikakva poteškoća za njih neće predstavljati problem. Dokle god ljudi čitaju više Božjih reči i dokle god više razgovaraju u zajedništvu o istini, i ako mogu da se mole Bogu, i da se uzdaju u delo Svetog Duha u rešavanju problema bez obzira na to kakve ih poteškoće zadesile, biće im lako da razumeju istinu, moći će da je primenjuju, i njihova iskvarena narav će postepeno početi da se odbacuje. Svaki put kada primenjuju istinu, oni odbacuju po jedan delić svoje iskvarene naravi, i što više primenjuju istinu, to više iskvarene naravi odbacuju. Ovo je zakon prirode. Ako ljudi uvide da otkrivaju iskvarenu narav i pokušaju da je otklone uzdajući se u samokontrolu i izdržljivost, da li će uspeti? Neće biti lako. Da ona može tako da se otkloni, ne bi bilo potrebe da Bog obavlja Svoje delo suda i grdnje. Kako bi rešio iskvarenu narav, čovek mora da se uzda u molitvu Bogu i da se uzda u Njega, da se uzda u traganje za istinom i u samospoznaju tokom razmišljanja o sebi, kao i u delo Svetog Duha. Samo tada se ona može postepeno rešiti. Ako ljudi ne sarađuju niti razmišljaju o sebi, ako ne mogu da prihvate istinu, ako ne pokušavaju da spoznaju svoju iskvarenu narav, ako ne osećaju pokajanje, i ako ne mrze telo i Sotonu, njihova iskvarena narav se neće odbaciti sama od sebe. U ovome je delo Svetog Duha najčudesnije. Dokle god su ljudi žedni istine i teže promeni sopstvene naravi, Bog će ih prosvetiti i usmeravati, i nesvesno će razumeti istinu i biti u stanju da spoznaju sebe. I u tom trenutku, počeće da vole istinu i žude za njom. Biće u stanju da iz dubine duše mrze Sotoninu prirodu i narav. Na taj način će im biti lako da se pobune protiv tela, i osećaće da mnogo lakše primenjuju istinu. U tom trenutku, njihova iskvarena narav će se promeniti, malo po malo, i uopšte se više neće buniti protiv Boga. Biće u stanju da Mu se potpuno pokore, i nijedan čovek, događaj ili stvar neće moći da ih sputaju. To je potpuni preobražaj njihove život-naravi.

Odlomak 52

Neki ljudi na svojim dužnostima nikada ne tragaju za istinom. Oni naprosto postupaju prema sopstvenim zamislima i uobraziljama i stalno su samovoljni i nesmotreni. Oni uopšte ne idu putem primenjivanja istine. Šta znači biti „samovoljan i nesmotren”? To znači da kad naiđeš na neki problem postupaš onako kako ti smatraš da je prikladno, bez ikakvog procesa razmišljanja ili traganja za istinom. Čak i ako neko drugi kaže nešto ispravno, to ne može da te pokrene niti da promeni tvoje mišljenje. Čak i kad se s tobom o istini razgovara u zajedništvu, ti odbijaš da je prihvatiš. Ti se samo držiš sopstvenih mišljenja, verujući da si u pravu i držeći se sopstvenih zamisli. Čak i ako su tvoje misli ispravne, i tuđa mišljenja treba da uzmeš u obzir. Zar nije krajnje samopravedno uopšte ne uzimati u obzir ta mišljenja? Ljudima koji su krajnje samopravedni i samovoljni nije lako da prihvate istinu. Pretpostavimo da uradiš nešto pogrešno, i drugi te kritikuju da ne postupaš u skladu sa istinom, a ti odgovoriš: „Čak i da je tako, svejedno ću stvari raditi na ovaj način”, pa čak ideš dotle da pronalaziš neki razlog da ih navedeš da pomisle da je to što radiš prikladno. Oni te prekorevaju, govoreći da tvoji postupci predstavljaju prekidanje i da će biti štetni po crkveni rad, a ti ne samo da ne slušaš, već nastavljaš da se raspravljaš: „Mislim da je ovo ispravan način, pa ću upravo tako i da radim.” Kakva je to narav? (Nadmenost.) To je nadmenost. Nadmena priroda te čini samovoljnim. Imaš nadmenu prirodu, pa se ponašaš samovoljno i nesmotreno, ne obazirući se na ono što bilo ko kaže. Kako, onda, da rešiš svoju samovolju i nesmotrenost? Recimo, na primer, da ti se nešto dogodi i ti imaš sopstvene zamisli i planove. Pre nego što odrediš šta da radiš, moraš da tragaš za istina-načelima i trebalo bi barem da s drugima razgovaraš u zajedništvu o tome šta o toj stvari misliš i veruješ, tražeći od njih da ti kažu da li su tvoje misli ispravne i u skladu sa istinom, i da te stvari provere umesto tebe. Ovo je najbolji metod za rešavanje samovolje i nesmotrenosti. Kao prvo, možeš da izneseš svoja gledišta i da tragaš za istinom – ovo je prvi korak primene za rešavanje samovolje i nesmotrenosti. U drugom koraku, kad drugi iznesu drugačija mišljenja, kako bi trebalo da postupaš da ne bi postupao samovoljno ili nesmotreno? Moraš prvo da budeš ponizan, da ostaviš po strani ono za šta veruješ da je ispravno i da pustiš sve da razgovaraju. Čak i ako veruješ da si u pravu, ne bi trebalo da insistiraš na sopstvenim gledištima. To je napredak. To pokazuje stav traganja za istinom, kao i stav odricanja od sebe i udovoljavanja Božjim namerama. Kad jednom budeš imao ovakav stav i usto se ne držiš sopstvenih mišljenja, treba da se moliš, da od Boga tragaš za istinom, da u Božjim rečima tražiš osnovu i da na osnovu Božjih reči odrediš kako da postupaš. Ovo je najprikladniji i najtačniji način za primenu. Ako su ljudi u stanju da tragaju za istinom i da iznesu problem kako bi svi o njemu razgovarali i zajedno tragali, u tom trenutku Sveti Duh pruža prosvećenje. Bog ljude prosvećuje u skladu sa načelima – On gleda tvoj stav. Ako se tvrdoglavo držiš svoga bez obzira na to da li su tvoja gledišta ispravna ili pogrešna, Bog će od tebe sakriti Svoje lice i ignorisaće te. On će te navesti da udariš u zid kako bi te otkrio, razotkrivajući tvoju ružnoću. Ako, s druge strane, imaš ispravan stav – niti insistiraš na sopstvenim gledištima niti si samopravedan, samovoljan ili nesmotren – ako imaš stav traganja i prihvatanja istine, i sa svima razgovaraš, onda će Sveti Duh delovati među vama, i On ti može dopustiti da kroz nečije reči ugledaš svetlost. Ponekad, kad te Sveti Duh prosveti, On ti dopušta da suštinu neke stvari razumeš sa samo nekoliko reči ili fraza, ili tako što ti dâ neku ideju. U tom trenutku se dozoveš pameti i shvatiš da je ono čega si se držao pogrešno, a ujedno razumeš i najprikladniji način da postupaš. Dostigavši takav nivo, zar nisi izbegao da učiniš zlo, a ujedno izbegao i da snosiš posledice greške? Zar to nije Božja zaštita? (Da.) Kako se to postiže? To se postiže jedino kad imaš bogobojažljivo srce i kad za istinom tragaš sa bogopokornim srcem. Kad jednom primiš prosvećenje Svetog Duha i odrediš načela primene, tvoja primena će biti u skladu sa istinom i udovoljiće Božjim namerama. Od čega ključno zavisi tvoja sposobnost da istinu primenjuješ na takav način? Prvenstveno, to zavisi od toga da li imaš ispravne namere i stav. To je ključno. Kad Sveti Duh deluje, On ispituje ljudske namere i stavove, i na osnovu tih faktora On odlučuje hoće li ljude prosvetiti ili voditi. Ako ljudi mogu da razumeju Božje delo i da ovu stvar jasno sagledaju, znaće kako da se mole Bogu i da tragaju za istinom. Možete li ovo jasno da sagledate? Ljudi često žele da izbegnu činjenje zla i da dostignu tačku u kojoj mogu da primenjuju istinu i da postupaju u skladu sa načelima. Ali, ovo zavisi od njihovog odnosa prema istini i da li im je srce pokorno i bogobojažljivo. Ako možeš da otpustiš svoje lične namere i način razmišljanja ti je takav da se pokoravaš Bogu, iskreno mu se moleći i tražeći od Njega, neće proći dugo vremena pre nego što primiš Božje prosvećenje. Bog će upotrebiti neke metode kako bi te naveo da shvatiš šta su istina-načela, kao i gde se nalaze ključne tačke. Kad se moliš Bogu i od Njega tražiš, dokle god imaš ispravan stav i dokle god si iskren, Bog će te prosvetiti. Jedino što zabrinjava jeste to da ljudi ne tragaju istinski za istinom, već samo površno obavljaju formalnosti kako bi ih drugi videli. Tako oni neće moći da prime Božje prosvećenje. Ako je tvoj stav da tvrdoglavo insistiraš na sopstvenim gledištima, da odbacuješ istinu, da ne prihvataš ničija tuđa mišljenja, da ne tragaš za istinom, da veruješ samo sebi i da radiš samo ono što želiš – ako je to tvoj stav bez obzira na to šta Bog čini ili zahteva – šta će onda Bog učiniti? Bog na tebe neće obraćati pažnju i ostaviće te po strani. Zar nisi samovoljan? Zar nisi nadmen? Zar ne misliš uvek da si u pravu? Ako si lišen pokornosti, ako nikada ne tragaš i ako je tvoje srce potpuno zatvoreno i odupire se Bogu, onda Bog na tebe neće obraćati pažnju. Zašto je to tako? Pošto je tvoje srce zatvoreno za Boga, kad bi te Bog prosvetio, da li bi ti to prihvatio? Kad bi te Bog prekorio, da li bi ti to osetio? Kad su ljudi nepopustljivi, kad njihova sotonska priroda i zverstvo izbiju na površinu, oni ne osećaju ništa od onoga što Bog čini i to je uzalud. Stoga, Bog ne obavlja takvo beskorisno delo. Ako imaš ovakav tvrdoglav stav opiranja, Bog će se od tebe samo sakriti. Bog neće raditi suvišne stvari. Kad se tako tvrdoglavo opireš i tako si zatvoren, Bog nikada neće nasilno ništa u tebi učiniti niti će ti išta nametati. On neće neprestano pokušavati da te pokrene i prosveti. Bog ne postupa na takav način. Zašto je to tako? To je uglavnom zbog toga što je Bog u tebi video određenu vrstu naravi, neko zverstvo koje ima odbojnost prema istini i koje razum ne može da dotakne. Da li ti misliš da ljudi mogu da kontrolišu divlju zver kada iz nje provali zverstvo? Da li vikanje i vrištanje na nju išta pomaže? Vredi li pokušati da je urazumiš ili da joj ponudiš utehu? Usuđuju li se ljudi da joj priđu? Postoji pravilan način da se opiše takvo biće: imuno na razum. Kad se u tebi razbukti zverstvo i imun si na razum, šta Bog čini? Bog te ignoriše. Šta bi Bog još mogao da ti kaže kad si imun na razum? Sve više od ovoga bilo bi izlišno. Kada se Bog ne obazire na tebe, jesi li blagosloven ili te snalazi nesreća? Da li stičeš korist ili trpiš gubitke? Bez sumnje ćeš trpeti gubitke. A ko je do toga doveo? (Mi smo.) Ti si. Niko te nije prisiljavao da se tako ponašaš, a ti se ipak osećaš uznemireno. Zar nisi sam za ovo zaslužan? Bog se ne obazire na tebe, ti ne možeš osetiti Boga, srce ti je u tami, a tvoj život trpi gubitke. Sâm si kriv i to zaslužuješ.

Vrlo je opasno kada se ljudi suoče sa nekom situacijom, a isuviše su svojevoljni i uvek insistiraju na sopstvenim zamislima bez traganja za istinom. Bog će se ovih ljudi gnušati i odbaciti ih, kao i ostaviti po strani. Koje će biti posledice toga? Svakako se može reći da su takvi ljudi u opasnosti da budu isključeni. Međutim, oni koji tragaju za istinom mogu primiti prosvećenje i usmeravanje Svetog Duha, a kao rezultat, zadobijaju Božji blagoslov. Dva različita stava, traganje i netraganje za istinom, mogu u tebi izazvati dva različita stanja i dva različita rezultata. Kakav rezultat želite? (Volim da primim Božje prosvećenje.) Ako ljudi žele da ih Bog prosveti i usmerava, da prime Njegovu blagodat, kakav stav moraju imati? Često moraju doći pred Boga sa stavom traganja i pokornosti. Bilo da obavljaš svoju dužnost, komuniciraš sa drugima, ili se baviš nekim određenim pitanjem s kojim se suočavaš, moraš imati stav traganja i pokornosti. Sa takvim stavom, može se reći da je tvoje srce donekle bogobojažljivo. To što si u stanju da tragaš za istinom i da joj se pokoriš jeste put na kojem se bojiš Boga i kloniš zla. Ako nemaš stav traganja i pokornosti, već umesto toga insistiraš na sopstvenim zamislima i tvrdoglavo pružaš otpor, te odbijaš da prihvatiš istinu i osećaš odbojnost prema njoj, onda ćeš, prirodno, počiniti mnogo zla. Nećeš moći da odoliš! Ako nikada ne tragaš za istinom da bi ovo rešio, krajnja posledica će biti ta da, ma koliko toga doživljavaš, u koliko god situacija da se nađeš i koliko god lekcija da ti Bog priredi, nećeš razumeti istinu i na kraju ćeš ostati nesposoban da uđeš u istina-stvarnost. Ako ne poseduješ istina-stvarnost, bićeš nesposoban da slediš Božji put, a ako nikada ne budeš u stanju da slediš Božji put, onda nisi čovek koji se boji Boga i kloni zla. Ljudi uvek govore da žele da obavljaju svoje dužnosti i da slede Boga. Da li su to jednostavne stvari? Nisu nipošto. Ove su stvari neopisivo važne u životu ljudi! Nije lako dobro obavljati svoju dužnost da bi se udovoljilo Bogu, niti dospeti do toga da se bojiš Boga i kloniš zla. Ali, ja ću vam reći načelo praktičnog postupanja: ako, u trenutku kada ti se nešto desi, zauzmeš stav traženja i pokornosti, to će te i zaštiti. To je da bi ti se omogućilo da razumeš istinu, uđeš u istina-stvarnost i postigneš Božje spasenje. To je krajnji cilj. Ako sve doživljavaš sa ovakvim stavom, više nećeš osećati da je obavljanje tvoje dužnosti kako bi udovoljio Božjim namerama prazna fraza i parola. Više ti to neće delovati tako naporno. Štaviše, i pre nego postaneš svestan svega, bićeš u stanju da shvatiš priličan broj istina. Ako pokušaš to ovako da doživljavaš stvari, sigurno ćeš biti nagrađen. Ko god da je u pitanju, i bez obzira na njegove godine, obrazovanje, te na to koliko dugo veruje u Boga ili koje dužnosti obavlja, dokle god ima stav traganja i pokornosti – dokle god stvari doživljava na ovaj način – na kraju će zasigurno biti u stanju da razume istinu i uđe u istina-stvarnost. Međutim, ako nemaš stav traganja ili pokornosti u svemu što ti se dešava, nećeš biti u stanju da razumeš istinu niti ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost. Oni koji nikad ne razumeju istinu i nikad ne mogu da uđu u istina-stvarnost misle: „Šta je istina a šta su doktrine? Šta je istina-stvarnost i šta znači nemati istina-stvarnost? Zašto ja to ne razumem?” Oni često slušaju propovedi i razgovaraju o istini, od jutra do mraka čitaju Božje reči, sve više slušaju, sve više uče i sve više pišu. U svoje sveske zapisuju sve što je poučno, ispisujući tako gomilu knjiga. Ulažu mnogo napora, ali, nažalost, nikad ne razumeju istinu. Shodno tome, osećaju da je istina isuviše ezoterična. Nakon nekoliko godina slušanja, oni razumeju neke doktrine, ali zašto ne mogu i da ih upražnjavaju? Zašto postaju zbunjeni kada se suočavaju sa izvesnim stvarima? Na razumevanje istine i ulazak u istina-stvarnost gledaju kao na nešto vrlo apstraktno i smatraju da im je izuzetno teško da to postignu. U suštini, oni su to pogrešno shvatili. Verovati u Boga i razumeti istinu se ne odnosi na igre reči, ne radi se tu o sposobnosti da razgovaramo o nekim rečima i doktrinama, i to je to – ne radi se o tome. Ono što se kod verovanja u Boga najviše naglašava je upražnjavanje istine i mogućnost da shvatimo načela upražnjavanja istine. Samo ako razume ono što upražnjavanje istine znači, kao i šta rešavanje izvesnih stvari vodeći se načelima znači, može se reći da čovek razume istinu i da je ušao u stvarnost. Najvažnije je moći upražnjavati istinu i ući u stvarnost.

Odlomak 53

Kada ljudi ne preuzimaju odgovornost za svoje dužnosti, kada ih obavljaju površno, kada hoće svima da udovolje i ne brane interese Božje kuće, kakvu narav iskazuju? Iskazuju domišljatost, Sotonsku narav. Najistaknutiji aspekt čovekove filozofije za ovozemaljsko ophođenje je domišljatost. Ljudi misle da će, ako nisu domišljati, biti skloni tome da uvrede druge i da neće biti u stanju da se zaštite; misle da moraju da budu dovoljno domišljati da nikoga ne povrede ili uvrede i da tako obezbede sebe, zaštite svoja sredstva za život i steknu čvrsto uporište među ljudima. Svi nevernici žive po Sotoninoj filozofiji. Svi su oni ljudi koji svima ugađaju i nikoga ne vređaju. Došao si u Božju kuću, čitao reč Božju i slušao propovedi Božje kuće, zašto onda nisi u stanju da primenjuješ istinu, da govoriš iz srca i da budeš poštena osoba? Zašto uvek udovoljavaš svima? Oni koji svima udovoljavaju štite samo sopstvene interese, a ne i interese crkve. Kada vide da neko čini zlo i šteti interesima crkve, oni se prave da ne vide. Vole da svima ugađaju i da nikoga ne vređaju. To je neodgovorno, a takva osoba je isuviše prepredena i nepouzdana. Da bi zaštitili sopstvenu sujetu i ponos i da bi zaštitili svoj ugled i status, neki ljudi rado pomažu drugima i voljni su da prime metak za svoje prijatelje, da plate bilo koju cenu za njih. Ali kada treba da zaštite interese Božje kuće, očuvaju istinu i pravdu, njihove dobre volje više nema i ona je potpuno nestala. Kada treba da primenjuju istinu, oni je uopšte ne primenjuju. Šta se tu dešava? Da bi zaštitili sopstveno dostojanstvo i ponos, platiće bilo koju cenu i podneti bilo kakvu patnju. Ali zašto nestaje ta snaga da plate bilo koju cenu i da podnesu svaku patnju kada treba da obavljaju stvarni posao i da se bave stvarnim pitanjima, da štite rad crkve i pozitivne stvari i da štite i obezbede Božji izabrani narod? To je nezamislivo. Oni zapravo imaju narav koja oseća odbojnost prema istini. Zašto kažem da osećaju odbojnost prema istini? Zato što kad god nešto podrazumeva primenjivanje istine, svedočenje za Boga, borbu protiv Sotoninih spletki ili očuvanje crkvenog rada i zaštitu Božjeg izabranog naroda, oni beže i sklanjaju se od toga, i ne bave se nikakvim pravim stvarima. Gde su njihovo junaštvo i njihov duh za podnošenje patnje? Gde oni te stvari primenjuju? To se jasno vidi. Čak i ako ih neko prekoreva, govoreći da ne treba da budu sebični i niski i da pokušavaju da štite sebe, te da treba da štite rad crkve, oni zaista ne mare za to. Kažu sebi: „Ne radim te stvari i one nemaju nikakve veze sa mnom. Kakvu korist bi to donelo mojoj težnji za slavom, dobitkom i statusom?” Oni nisu ljudi koji streme ka istini. Oni samo vole da teže slavi, dobitku i statusu i uopšte ne obavljaju posao koji im je Bog poverio. Dakle, kada su potrebni u radu crkve, oni naprosto odluče da pobegnu. To znači da oni u svojim srcima ne vole pozitivne stvari i da nisu zainteresovani za istinu. To je jasno ispoljavanje da imaju odbojnost prema istini. Samo oni koji vole istinu i poseduju istinu-stvarnost mogu, kada delo Božje kuće to zahteva i kada je to potrebno Božjem izabranom narodu, da istupe i hrabro i iz osećaja dužnosti ustanu kako bi svedočili o Bogu i u zajedništvu razgovarali o istini, usmeravajući Njegov izabrani narod na pravi put, što im omogućava da dostignu pokornost Božjem delu. Samo je to odgovoran stav i pokazivanje razumevanja prema Božjim namerama. Ako nemate takav stav, već samo otaljavate ono što radite, i mislite: „Uradiću ono što je u okviru moje dužnosti, ali me nije briga ni za šta drugo. Ako me nešto pitaš, odgovoriću ti – ali samo ako budem dobro raspoložen. U suprotnom – neću. To je moj stav”, onda je to iskvarena narav, zar ne? Ako se samo štiti sopstveni status, ugled i ponos, i samo se štite stvari koje se odnose na sopstvene interese – da li se time štiti pravedni cilj? Da li se time štite interesi Božje kuće? Iza tih sitnih, sebičnih motiva krije se narav koja ima odbojnost prema istini. Većina vas se često ovako ponaša, a kad je reč o stvarima koje uključuju interese Božje kuće, vi se izvlačite govoreći: „Nisam video” ili „Ne znam” ili „Nisam čuo”. Bez obzira na to da li zaista nisi svestan ili se samo praviš, ako pokažeš takvu vrstu iskvarene naravi u ključnim trenucima, onda je teško reći da li si neko ko zaista veruje u Boga. U Mojim očima, ti si ili neko sa smetenom verom ili bezvernik, i nipošto nisi neko ko voli istinu.

Možda razumete šta znači imati odbojnost prema istini, ali zašto kažem da je imati odbojnost prema istini narav? Narav nema nikakve veze sa povremenim, privremenim ispoljavanjima, a povremena, privremena ispoljavanja nisu dovoljna da budu okarakterisana kao problem naravi. Bez obzira na to kakvu iskvarenu narav čovek ima, narav će se često ili čak stalno otkrivati u njemu; otkrivaće se kad god se pojave odgovarajuće okolnosti. Stoga, ne možeš proizvoljno da okarakterišeš čoveka kao nekoga ko nema ljudskost na osnovu njegovog povremenog, privremenog ispoljavanja iskvarenosti. Dakle, šta je ljudskost? Šta je narav? Naravi su povezane sa namerama i motivima, i povezane su sa čovekovim mislima i gledištima. Osećaš kao da one tobom dominiraju i da te kolebaju, ali naravi su ujedno skrivene i prikrivene, i zamagljene površnim izgledom. Ukratko, sve dok u tebi postoji narav, ona će te ometati, ograničavati i kontrolisati i u tebi stvarati razne vrste ponašanja i ispoljavanja – to je narav. Kakvo ponašanje, misli, gledišta i stavovi često proizilaze iz naravi koja ima odbojnost prema istini? Jedna od glavnih karakteristika odbojnosti prema istini koju ljudi ispoljavaju jeste nedostatak interesovanja za pozitivne stvari i istinu; kad je reč o primenjivanju istine, takvi ljudi gube interesovanje, u sebi se osećaju bezvoljno i ne žele da streme ka istini, dok istovremeno misle da su sasvim u redu. Daću jednostavan primer. Često kada se govori o zdravlju, zdrav razum nalaže da se jede više voća i povrća, da se jede više lake hrane i manje mesa, a posebno manje pržene hrane; to su pozitivne smernice za zdravlje i dobrobit ljudi. Svako može da razume čega treba da jede više, a čega manje, i da to prihvati. Dakle, da li je to prihvatanje teoretsko ili činjenično? (Teoretsko.) Šta je ispoljavanje teoretskog prihvatanja? To znači imati osnovno priznavanje – da upotrebiš sopstveno rasuđivanje kako bi raspoznao ovu izjavu, i posledično smatraš da je ona ispravna ili prilično dobra. Ali, imaš li ikakav dokaz? Ti si prihvatio ovo gledište, a da to sâm nisi iskusio, bez ikakvog dokaza ili osnove, a još i više bez pozivanja na tuđe neuspehe ili sagledavanja bilo kakvih primera koji bi potkrepili da li je ova izjava ispravna ili pogrešna – to je teoretsko prihvatanje. Bez obzira na to da li ga prihvataš teoretski ili praktično, prvo moraš da potvrdiš da je izjava „jedi više povrća, a manje mesa” ispravna i pozitivna. Dakle, kako može da se primeti tvoja narav koja ima odbojnost prema istini? Samo pogledaj kako pristupaš ovoj izjavi i kako je primenjuješ u svom životu. To pokazuje tvoj stav prema toj izjavi – da li si je prihvatio teorijski i u smislu doktrine, ili si je primenio u stvarnom životu i učinio je svojom stvarnošću. Ako si tu izjavu prihvatio samo u smislu doktrine, dok je ono što radiš u stvarnom životu potpuno u suprotnosti sa njom, ili uopšte ne pokazuješ stvarnu primenu ove izjave, da li voliš tu izjavu, ili osećaš odbojnost prema njoj? Na primer, kada jedeš i vidiš neko povrće i pomisliš: „Povrće je dobro za zdravlje, ali nije ukusno, a meso je ukusnije, pa ću prvo pojesti malo mesa”, a onda jedeš samo meso, a ne povrće – kakvu narav to pokazuje? Onu koja ne prihvata tačne izjave, koja ima odbojnost prema pozitivnim stvarima i spremna je da jede samo u skladu sa telesnim željama. Takva proždrljiva osoba, koja se prepušta zadovoljstvu, već je razvila jak osećaj odbojnosti, otpora i odvratnosti prema pozitivnim stvarima, i to je vrsta naravi. Neko bi mogao da prizna da je ta izjava poprilično tačna, ali ne može sâm to da uradi, a uprkos tome što ne može, i dalje govori drugima da tako čine; posle mnogo ponavljanja, ta izjava za njega postaje teorija koja ne utiče na njega. Ta osoba u svom srcu vrlo dobro zna da je ispravno jesti više povrća i da nije dobro jesti više mesa, ali razmišlja: „Bez obzira na sve, nisam na gubitku. Konzumiranje mesa jeste iskorišćavanje i ne smatram da je to nezdravo.” Njegova lakomost i porivi naveli su ga da se opredeli za pogrešan način života i da stalno ide protiv zdravog razuma i ispravnog načina života. On ima iskvarenu narav koja ima pohlepnu želju za iskorišćavanjem i žudi za telesnim uživanjem, pa da li će mu biti lako da prihvati ispravne izjave i pozitivne stvari? Nimalo mu neće biti lako. Zar iskvarena narav onda ne upravlja njegovim životnim stilom? To je otkrovenje i ispoljavanje njegove iskvarene naravi. Ono što se na površini ispoljava jesu ponašanje i stav, ali njima, u stvari, upravlja narav. Kakva je to narav? To je narav koja ima odbojnost prema istini. Teško je otkriti narav koja ima odbojnost prema istini; niko ne oseća da ima odbojnost prema istini, ali činjenica da je verovao u Boga nekoliko godina i da još uvek ne zna kako da primenjuje istinu dovoljna je da pokaže da neko ima odbojnost prema istini. Ljudi slušaju tako mnogo propovedi i čitaju tako mnogo Božjih reči, i Božja namera je da prihvate Njegove reči u svoja srca i da uvedu te reči u svoj stvarni život da ih primenjuju i koriste, tako da shvate istinu i da istina postane njihov život. Većini ljudi je teško da ostvari taj zahtev i zato većina ljudi ima narav koja oseća odbojnost prema istini.

Kada neko shvati istinu, nije mu teško da je primenjuje, a kada je jednom u stanju da primeni istinu, on može da uđe u istina-stvarnost. Da li je istine koje neko razume zaista toliko teško pretvoriti u stvarnost koju proživljava? Daću vam jedan primer. Recimo da je napolju hladno i da hoćeš da izađeš iz kuće sa oznojenom glavom, a mama ti kaže da obrišeš znoj pre nego što izađeš da se ne bi prehladio. Znaš da ti majka želi najbolje, ali njen savet ne shvataš ozbiljno i zanemaruješ ga iako smatraš da je njen predlog ispravan. Ipak izlaziš sa oznojenom glavom i posle nekog vremena se zbog toga prehladiš, ali ni sledeći put kada izađeš iz kuće ne slušaš njen savet. Očigledno znaš da je njen savet dobar i da je u tvom najboljem interesu, i da su motivi i namere tvoje mame uvek usmereni na tvoje dobro, ali ti se ipak oglušiš i ne slušaš – zar to nije narav? Da nemaš takvu narav, šta bi odlučio da uradiš? (Da poslušam.) Ti bi bio svestan važnosti tog saveta i znao bi posledice i bol koji bi mogao da pretrpiš ukoliko ga ne poslušaš, i proniknuo bi u taj predlog i shvatio njegovo značenje. Bio bi u stanju da ga se strogo pridržavaš, da uvek po njemu postupaš i onda se ne bi lako prehladio. To je samo jedan primer. Isto je i sa verom u Boga i sa čitanjem i slušanjem Božjih reči; kako, dakle, ljudi treba da se odnose prema Božjim rečima? To je najvažnije pitanje. Ako osoba govori u skladu sa istinom i ako je u pravu, ljudi će imati koristi od prihvatanja njenih reči. Božje reči su istina, i ako su ljudi u stanju da ih prihvate, ne samo da će imati koristi, već će i zadobiti život. Mnogi ljudi ne mogu jasno to da sagledaju i uvek se s nipodaštavanjem odnose prema Božjim rečima. Bez obzira na to šta Bog kaže, da li ohrabruje, prekoreva, podseća, teši ili iskreno preklinje ljude, bez obzira na to kako im se obraća, On ne može da probudi njihova srca. Oni nisu u stanju da postupaju u skladu s Njegovim rečima, i nakon što ih saslušaju, naprosto se ogluše o njih. To je jedna od čovekovih naravi – nepopustljiva i sa osećajem odbojnosti prema istini. Ako ne možeš da slediš Božje reči u pristupu stvarima koje ti Bog govori i zapoveda da učiniš, onda nećeš moći da promeniš tu narav. Bez obzira na to kako priznaješ ili aminuješ svaku reč koju Bog izgovori, bez obzira na to kako usmeno hvališ Božje reči kao istinu, to je uzaludno; moraš da budeš u stanju da prihvatiš Božje reči i moraš da primenjuješ i iskusiš Božje reči i da Božje reči učiniš svojim životom i svojom stvarnošću – samo je to korisno. Na primer, ako neko sa lažljivom naravi ima rešenost da bude poštena osoba i da govori istinu, to mu je donekle lako da postigne, ali najteže je promeniti narav koja oseća odbojnost prema istini i koja je nepopustljiva. Bez obzira na to šta Bog kaže, ljudi s takvom naravi to ne shvataju ozbiljno u srcu, i bez obzira na stav koji Bog zauzme, bilo da je to stav upozorenja, podsećanja, ohrabrivanja ili iskrenog preklinjanja, iznošenja činjenica ili rasuđivanja o nečemu, to ne dotiče njihova srca, i s tim je teško nositi se. Ljudima je teško da prepoznaju narav koja ima odbojnost prema istini, i često moraju da traže istinu i da razmišljaju o sopstvenim stanjima, o tome zašto ne mogu da prihvate istinu i o tome zašto ne mogu da primenjuju istine koje razumeju. Ako temeljno shvate taj problem, znaće šta znači imati odbojnost prema istini.

Postoji nešto skriveno u ljudskoj naravi što se ispoljava u stavu da nismo ni oholi ni servilni. Takvi ljudi imaju sopstveni način razmišljanja i izražavanja i misle da je to najprikladniji način. Bez obzira na to šta drugi kažu ili učine, oni ne potpadaju pod njihov uticaj; oni uporno rade sve ono što smatraju da će naterati ljude da se ugledaju na njih, verujući da je to prava stvar; oni ni najmanje ne prihvataju istinu, ne mogu da se suoče sa činjenicama na ispravan način i lišeni su bilo kakvih istina-načela. Kakva je to narav? To je nadmena i samopravedna narav koja ima odbojnost prema istini. Oni koji su od Sotone i koji imaju odbojnost prema istini su gluvi i slepi za Božje reči i dela, bez obzira na to koliko Bog govori ili čini. Sotona se nikada ne odnosi prema Božjim rečima kao prema istini, ne mari za njih, ne dozvoljava ljudima da prihvate Božje reči i istinu, a takođe ljude navodi na pogrešan put da mu se pokore – tako se Sotona opire Bogu. Bog izražava istinu da bi spasao, probudio i pročistio čovečanstvo, a Sotona se maksimalno trudi da ometa i uništi Božje delo; Sotonin cilj, dok navodi čovečanstvo na pogrešan put, je da iskvari i zarazi čovečanstvo i da ga na kraju proždere i potpuno uništi. Na primer, Bog je ljudima dao sve vrste hrane, a stvorio je i sve vrste žitarica i povrća, kao i zemlju pogodnu za njihov uzgoj. Sve dok ljudi vredno rade, imaće dovoljno za jelo i za svoje potrebe i mogu da obezbede sebi zdravu ishranu. Ali ljudi su nezasiti i stalno im je na umu da se obogate, i uporno istražuju metode genetske modifikacije kako bi povećali prinose useva, što uništava stvarnu hranljivu vrednost žitarica, i pretvara organsku hranu u hranu koja nije organska. Kada ljudi pojedu takvo nešto, u njihovim telima se javljaju sve vrste bolesti – zar to nije Sotonino delo? Sotona je iskvario ljude do određene tačke i svi su postali žive Sotone i živi đavoli. U prošlosti su se samo Sotona i zli duhovi opirali Bogu, ali sada Mu se opire celokupno iskvareno čovečanstvo. Dakle, zar iskvarena ljudska bića nisu đavoli i Sotone? Zar oni nisu Sotonini potomci? (Jesu.) To je posledica koju je Sotona nametnuo kvareći čovečanstvo hiljadama godina. Kako možeš da spoznaš i razabereš sotonsku narav? Na osnovu onoga što Sotona voli da radi, kao i metoda i smicalica pomoću kojih završava stvari, može se videti da nikada ne voli pozitivne stvari, da voli zlo i da uvek misli da je merodavan i sposoban da kontroliše sve. To je Sotonina nadmena priroda. Zato Sotona beskrupulozno poriče Boga, opire Mu se i protivi. Sotona je predstavnik i izvor svega što je negativno i zlo. Ako to jasno uviđaš, onda umeš da razaznaš sotonske naravi. Nije jednostavno ljudima da prihvate i primene istinu, jer svi oni imaju sotonsku narav i svi su ograničeni i vezani svojom sotonskom naravi. Na primer, neki ljudi prepoznaju da je dobro biti poštena osoba i osećaju zavist i ljubomoru kada vide da su drugi pošteni, da govore istinu i da govore na jednostavan i otvoren način, ali ako od njih zatražite da i sami budu pošteni, teško im je da to budu. Oni su neumoljivo nesposobni da budu pošteni u onome što govore i u onome što rade. Zar to nije sotonska narav? Njihove reči prijaju uhu, ali ih oni ne primenjuju. To je narav koja ima odbojnost prema istini. Oni koji imaju odbojnost prema istini teško je prihvataju i nemaju načina da uđu u istina-stvarnosti. Najočiglednije stanje ljudi koji osećaju odbojnost prema istini jeste da nisu zainteresovani za istinu i pozitivne stvari, i čak osećaju odbojnost prema njima i gnušaju ih se. Posebno vole da prate trendove i u srcu ne prihvataju stvari koje Bog voli i ono što Bog zahteva od ljudi da čine. Umesto toga, oni ih omalovažavaju i ravnodušni su prema njima, a neki čak često preziru merila i načela koja Bog zahteva od čoveka. Oni osećaju odbojnost prema pozitivnim stvarima i uvek u srcu osećaju otpor, protivljenje i prezir prema njima. To je primarno ispoljavanje odbojnosti prema istini. U crkvenom životu, čitanje Božjih reči, molitva, zajedništvo o istini, obavljanje dužnosti i rešavanje problema uz pomoć istine, sve su to pozitivne stvari i ugodne su Bogu. Ipak, neki ljudi osećaju odbojnost prema ovim pozitivnim stvarima, nimalo ne mare za njih i nipodaštavaju ih. Najgore je što oni zauzimaju prezriv stav prema pozitivnim ljudima kao što su pošteni ljudi, ljudi koji teže istini, oni koji posvećeno obavljaju svoje dužnosti i oni koji čuvaju rad Božje kuće. Stalno pokušavaju da napadnu i isključe te ljude. Ako otkriju da drugi imaju nedostatke ili otkrivanja iskvarenosti, oni se hvataju za to, praveći od toga veliku stvar, i zbog toga ih nemilosrdno omalovažavaju. Kakva je to narav? Zašto su tako neprijateljski nastrojeni prema pozitivnim ljudima? Zašto gaje toliku naklonost prema zlim ljudima, bezvernicima i antihristima, i naročito im povlađuju, često su u dosluhu s njima i druže se s njima? Kad je reč o negativnim i zlim stvarima, oni osećaju uzbuđenje i ushićenje, ali kad je reč o pozitivnim stvarima, oni pružaju otpor; naročito kad čuju da drugi razgovaraju u zajedništvu o istini ili da rešavaju probleme primenjujući istinu, u svom srcu osećaju odbojnost i nezadovoljstvo, i iskaljuju svoje pritužbe. Zar to nije narav odbojnosti prema istini? Zar to nije otkrivanje iskvarene naravi? Mnogo je ljudi koji u svojoj veri u Boga naprosto vole da za Njega rade i da za Njega entuzijastično trče unaokolo, da koriste svoje darove i sposobnosti, da slede sopstvene sklonosti i da se razmeću. Kad je reč o rešavanju spoljašnjih stvari, oni uvek imaju bezgraničnu energiju, ali ako od njih zatražiš da primenjuju istinu i da postupaju u skladu sa istina-načelima, to im spusti jedra i oni gube svoj žar. Ako im se ne dozvoli da se razmeću, postaju bezvoljni i snuždeni. Zašto imaju energiju da se razmeću? I zašto nemaju energiju da primenjuju istinu? U čemu je tu problem? Svi ljudi vole da se ističu; svi su sujetni. Svi imaju neiscrpnu energiju kada je u pitanju verovanje u Boga radi zadobijanja blagoslova i nagrada, ali zašto postaju bezvoljni i zašto su malodušni kada je reč o primenjivanju istine i bunjenju protiv tela? Zašto se to dešava? To dokazuje da su ljudska srca nečista. Oni veruju u Boga samo da bi zadobili blagoslove – da se jasno izrazim, oni to čine da bi ušli u carstvo nebesko. Ako nema blagoslova ili koristi kojima treba težiti, ljudi postaju bezvoljni i snuždeni i gube žar. Svemu tome je uzrok iskvarena narav koja oseća odbojnost prema istini. Kada ih kontroliše ova narav, ljudi nisu voljni da izaberu put stremljenja ka istini; svi oni idu svojim putem i biraju pogrešan put. Veoma dobro znaju da je pogrešno juriti za slavom, dobitkom i statusom, a ipak ne mogu da izdrže bez tih stvari, niti da ih ostave po strani, te i dalje jure za njima, idući Sotoninim putem. U tom slučaju, oni ne slede Boga, već slede Sotonu. Sve što rade je u službi Sotone, i oni služe Sotoni.

Da li je lako promeniti iskvarenu narav koja ima odbojnost prema istini? Imati odbojnost prema istini je osobina duboke iskvarenosti ljudskog roda, i nju je najteže promeniti. Zato što se promena naravi može postići samo prihvatanjem istine. Neko ko ima odbojnost prema istini ne može olako da je prihvati, baš kao što smrtno bolesna osoba odbija hranu. To je veoma opasno, a osoba koja ima odbojnost prema istini ne može olako da bude spašena, čak i ako veruje u Boga. Ako neko veruje u Boga nekoliko godina, ali ne zna šta je istina i šta su pozitivne stvari, i nije mu jasan čak ni životni cilj kojim se teži istini da bi postigao spasenje, zar on nije kao zalutali slepac? Prema tome, imati odbojnost prema istini onemogućava prihvatanje istine, a tako iskvarenu narav nije lako promeniti. Ljudi koji su u stanju da odluče da prihvate istinu i da slede pravi put su oni koji vole istinu i takvi ljudi lako mogu da promene svoju iskvarenu narav. Ako nečija narav ima odbojnost prema istini, ali se u srcu još uvek nada da će ga Bog spasiti, odakle treba da počne? Koja je najbolja polazna tačka? Koja je najbrža putanja? (Kada shvate šta su pozitivne stvari i šta su načela, treba da koriste načela i merila kao meru dok obavljaju dužnost, i ako se nešto kosi sa načelima i nije u skladu sa Božjim namerama, treba da se pridržavaju tih načela i da to ne rade.) Oni prvo treba da shvate načela svake istine – to je veoma važno. I šta onda? (Kada otkriju stanje u kojem imaju odbojnost prema istini, a u pitanju su njihova dužnost i načela, oni moraju da se pobune protiv tela i da primenjuju u skladu sa načelima.) Tako je, oni moraju da imaju put, a taj cilj i taj put treba da budu jasni. Trenutno je ključno to da većina ljudi ne zna koji se aspekt njihove naravi otkriva u kojem kontekstu, u koje vreme i na koji način. Da sve to znaju, zar im ne bi bilo lako da se promene? Ako pogledamo, različiti ljudski stavovi i njihova različita mišljenja zapravo uključuju njihovu narav; da ljudima ne vladaju različite naravi, da ih ne osporavaju niti sputavaju njihove iskvarene naravi, bilo bi im lako da isprave svoje pogrešne misli. Na primer, recimo da ti majka kaže da obrišeš znoj pre nego što izađeš iz kuće. Ako si poslušno, odano dete, dok osećaš mukotrpne namere svoje majke, ti takođe možeš da shvatiš ispravnost njenog saveta i da spoznaš njegovu korist, i da ga priznaš i prihvatiš. Ako nemaš iskvarenu narav koja te ometa i vuče unazad, biće ti lako da prihvatiš taj predlog. Iako je taj savet veoma jednostavan i lako ga je prihvatiti, a i ti znaš da je ispravan, to što imaš nepopustljivu narav koja ima odbojnost prema istini može da te navede da se svesno oglušiš o savet, što će za posledicu imati povređena osećanja tvoje majke koja će biti zabrinuta za tebe i patiće. Ukratko, kako se čovek nosi sa stvarima kada ga zadese – kako se nosi sa pozitivnim stvarima, kao i kako se stalno rve i bori sa svojom iskvarenom naravi – to predstavlja njegovu rešenost da teži istini. Ako imaš tu odlučnost i spreman si da odbaciš svoju iskvarenu narav, da prihvatiš istinu, da učiniš Božju reč svojim životom i da živiš u ljudskom obličju, onda možeš da se promeniš. Koliko god je velika tvoja rešenost da težiš istini, toliko će biti velika tvoja promena.

Na šta se uglavnom odnosi spasenje? Uglavnom se odnosi na promenu naravi. Tek kada se čovekova narav promeni, on može da odbaci Sotonin uticaj i da bude spašen. Stoga, za one koji veruju u Boga, promena naravi je glavno pitanje. Kada se čovekova narav promeni, on će proživeti ljudsko obličje i u potpunosti će dostići spasenje. Neka osoba možda nije naročito lepa, obdarena ili talentovana, možda nevešto govori i nije baš dobra u razgovoru s drugima, ili možda ne ume lepo da se oblači, i spolja može delovati sasvim obično, ali može da traga za istinom kad joj se nešto dogodi, umesto da postupa po sopstvenoj volji ili da spletkari radi sopstvene koristi, a kad joj Bog naloži da obavi neku dužnost, ona može da Mu se pokori i da pravilno ispuni ono što joj On poveri. Šta vi mislite o ovakvoj osobi? Iako spolja nije privlačna niti je išta posebno za videti, ona ima srce koje se boji Boga i pokorava Mu se, i tu njene prednosti postaju očigledne. Kad ljudi to vide, reći će: „Ova osoba ima stabilnu narav. Kad se stvari dogode, ona može da se umiri pred Bogom i da traži od Njega, a da ne bude nesmotrena niti da učini nešto glupo ili besmisleno, i ima ozbiljan i odgovoran stav. Ona je odana dužnosti i može u potpunosti da se posveti vernom ispunjavanju svoje dužnosti.” Ona govori i postupa uzdržano, ima normalnu razumnost, a na osnovu onoga što proživljava i naravi koju ispoljava, ona ima bogobojažljivo srce. Ako ima bogobojažljivo srce, da li su njeni postupci principijelni? Ona svakako traži načela i ne čini nedela bezobzirno. To je krajnji rezultat postignut primenom istine i težnjom za promenom naravi. Njen govor je metodičan, odmeren i tačan, ne govori brzopleto, njeno ponašanje ohrabruje i uliva poverenje i ona poseduje stvarnost pokoravanja Bogu i izbegavanja zla. Sva navedena ispoljavanja mogu da se primete kod te osobe. Ona je ušla u istina-stvarnost i njena se narav promenila. To ne može da se lažira. Narav jedne osobe je njen život; kakvu god narav osoba imala, takvo će biti njeno ponašanje. Ljudskim ponašanjem i onim što ispoljavaju upravlja njihova narav, a ono što ljudi dosledno izražavaju su otkrovenja njihove naravi, a ne njihove ličnosti. Biti u stanju da prepoznaš probleme s naravi i otkrivenja raznih iskvarenih naravi, a zatim da ih rešiš traženjem istine je najosnovnija stvar koju čovek mora da postigne u težnji za promenom naravi.

Odlomak 54

Bez obzira na to koju vrstu dužnosti obavljate ili za koje se zanimanje obučavate, što više učite, trebalo bi da postajete sve vičniji i da težite savršenstvu; vaše obavljanje dužnosti će time bivati sve bolje i bolje. Neki ljudi nijednu dužnost ne obavljaju savesno, niti traže istinu kako bi izašli na kraj sa bilo kojom poteškoćom na koju naiđu. Uvek žele da ih drugi vode i da im pomažu, odlazeći u toliku krajnost da od drugih traže da ih podučavaju i vode za ruku, da umesto njih obavljaju stvari kako oni ne bi uložili nimalo ličnog napora. Oni se neprestano oslanjaju na druge i ne mogu bez njihove pomoći. Baš su šljam što to rade, zar ne? Bez obzira na to koju dužnost izvršavate, stvari morate učiti srcem. Ako vam nedostaje stručnosti, stičite stručno znanje. Ako ne razumete istinu – tražite je. Ako razumete istinu i steknete stručno znanje, bićete u stanju da ih iskoristite u obavljanju svoje dužnosti i da dobijete neke rezultate. To je odlika osobe sa istinskim talentom i pravim znanjem. Ako ne stičete nikakvo stručno znanje tokom svoje dužnosti i ako ne stremite istini, onda vaše službovanje neće biti u skladu s merilom; kako onda možete govoriti da obavljate svoju dužnost? Kako biste pravilno obavljali svoju dužnost, morate steći mnogo korisnog znanja i opremiti se mnoštvom istina. Nikada ne smete prestati da učite, da tragate i da otklanjate svoje slabosti učenjem od drugih. Bez obzira na to koje su jače strane drugih ljudi, ili u čemu se ogleda njihova nadmoć u odnosu na vas, vi morate od njih učiti. A još više bi trebalo da učite od svakog ko istinu razume bolje od vas. Pošto nekoliko godina budete obavljali svoju dužnost na ovaj način, razumećete istinu i ući u njene stvarnosti, i vaše obavljanje dužnosti će takođe biti u skladu s merilom. Postaćete osoba koju odlikuju ljudskost i istina, osoba koja je u posedu istina-stvarnosti. Ovo se postiže stremljenjem ka istini. Kako biste uopšte mogli da postignete takve rezultate bez obavljanja neke dužnosti? To je Božje uznošenje. Ako ne stremite istini kada izvršavate svoje dužnosti i kada ste zadovoljni pukim službovanjem, šta će biti posledice? S jedne strane, nećete obavljati svoje dužnosti u skladu s merilom. S druge strane, nedostajaće vam istinsko iskustveno svedočenje i nećete zadobiti istinu. Ako ni sa koje strane nemate ništa da pokažete, da li ćete moći da steknete Božje odobravanje? To će biti nemoguće. Dakle, čovek nipošto ne može da stekne Božje odobravanje ako je zadovoljan službovanjem. Ako mislite da ste dostojni nagrade i ulaska u carstvo nebesko zahvaljujući pukom službovanju, vi samo puštate mašti na volju! Kakav je to stav? Želja za zadobijanjem blagoslova kroz obično službovanje očito je cenkanje sa Bogom, pokušaj da se Bog obmane. Bog ne odobrava takve službenike. Kakve naravi upravljaju osobom kada je ona površna ili kada se služi lukavstvom u obavljanju svojih dužnosti? Ne upravljaju li ove stvari nadmenošću, nepopustljivošću i nedostatkom ljubavi prema istini? (Da.) Da li se ovo i kod vas ispoljava? (Da.) Često, povremeno, ili samo u određenim okolnostima? (Često.) Vaš stav, to što priznajete ovakva stanja, prilično je iskren, i vaša srca su poštena, ali puko priznavanje nije dovoljno; ono ih neće promeniti. Dakle, šta se mora uraditi da bi se ona promenila? Kada ste prilikom obavljanja svojih dužnosti nemarni, kada pokazujete nadmenu narav, ili svojim stavom ne pokazujete poštovanje, morate brzo stati pred Boga u molitvi, preispitati sebe i prepoznati koju vrstu iskvarene naravi pokazujete. Štaviše, vi morate razumeti kako takva vrsta naravi nastaje i kako se može promeniti. Svrha ovog razumevanja jeste izazivanje promene. Dakle, šta čovek treba da radi da bi postigao promenu? Kroz razotkrivanje i sud reči Božjih, on mora da spozna suštinu svoje iskvarene naravi – koliko je ona ružna i podmukla, i nimalo se ne razlikuje od naravi Sotone ili đavola. On tek onda može da mrzi sebe i Sotonu; tek onda može da se buni protiv sebe i protiv Sotone. Tako čovek može da sprovede istinu u delo. Kada čovek čvrsto reši da sprovodi istinu u delo, on mora i da prihvati Božje ispitivanje i Njegovu disciplinu. Zatim, u njemu mora postojati element aktivne saradnje. Kako treba sarađivati? Dok obavlja neku dužnost, čim se u njemu pojavi misao „ovo je dovoljno dobro”, čovek mora da je ispravi. Čovek u sebi ne sme da gaji ovakve misli. Kada se nadmena narav pojavi, čovek mora da se moli Bogu, da prepozna svoju iskvarenu narav, da brzo razmisli o sebi, potraži reč Božju, i prihvati Njegov sud i prekor. Ovim putem, čovek će steći pokajničko srce i njegovo unutrašnje stanje će se promeniti. Šta je svrha ovoga? Svrha je da napraviš istinski zaokret, da si u stanju da delaš posvećeno, da se pokoriš Božjem prekoru i disciplini i prihvatiš ih bez zadrške. Ako ovo učiniš, tvoje stanje će se promeniti. Kada ti ponovo naiđe taj nemar i kad se ponovo prema svojim dužnostima poneseš sa nepoštovanjem, ako, zahvaljujući Božjoj disciplini i prekoru, uspeš odmah da napraviš zaokret, nećeš li time izbeći prestup? Da li je ovo dobro ili loše za tvoj životni rast? Dobro je. Kada sprovodiš istinu u delo i udovoljavaš Bogu, tvoje srce je spokojno, radosno i oslobođeno žaljenja. To je istinski mir i radost.

Ljudima je lako da se bune protiv Boga i da mu se opiru kada imaju iskvarenu narav, ali to ne znači da se oni ne nadaju spasenju. Bog je došao da se bavi delom spasenja ljudi i izrazio je mnoge istine: sve se svodi na to da li ljudi mogu da prihvate te istine. Ako čovek može da prihvati istinu, onda može i da dostigne spasenje. Ako čovek ne prihvata istinu i u stanju je da porekne i izda Boga, on je gotov – ostaje mu samo da čeka da bude uništen u katastrofama. Tu sudbinu niko ne može izbeći. Ljudi se moraju suočiti s tom činjenicom. Neki ljudi govore: „Neprestano u sebi otkrivam iskvarenu narav, ali ne mogu da se promenim. Šta da radim? Da li sam naprosto takav? Zar se ne sviđam Bogu? Zar me On mrzi?” Da li je ovakav stav ispravan? Da li je ovo ispravan način razmišljanja? (Nije.) Kada neka osoba ima iskvarenu narav, prirodno je da je otkrije. Ne može da je zauzda, iako bi to volela, te stoga oseća da za nju nema nade. Zapravo, ovo nije uvek slučaj. Sve zavisi od toga da li ta osoba može da prihvati istinu, može li se osloniti na Boga i okrenuti se Njemu. To što ljudi često otkrivaju iskvarene naravi dokazuje da njihovim životima dominiraju Sotonine iskvarene naravi i da je njihova suština suština Sotone. Ljudi moraju da priznaju i da prihvate ovu činjenicu. Postoji razlika između priroda-suštine čoveka i suštine Boga. Pošto prihvate ovu činjenicu, šta bi trebalo da rade? Kad ljudi otkrivaju iskvarenu narav, kad se prepuštaju telesnim zadovoljstvima i udalje se od Boga, ili kad je Božje delo u neskladu sa njihovim sopstvenim zamislima, a u njima se jave pritužbe, oni bi trebalo smesta da shvate da je to ispoljavanje pobune protiv Boga i suprotstavljanja Bogu, i da to nije u skladu sa istinom i da se Bog toga gnuša. Kad ljudi shvate ove stvari, ne bi trebalo da se žale, niti da postanu negativni i da zabušavaju, a još manje bi trebalo da budu uznemireni. Umesto toga, trebalo bi da budu u stanju da dublje spoznaju sebe; pored toga, trebalo bi da budu u stanju da proaktivno dođu pred Boga i prihvate Božji prekor i disciplinu, i da smesta preokrenu svoje stanje, tako da budu u stanju da postupaju u skladu sa istinom i rečima Božjim, i da mogu da postupaju u skladu sa načelima. Na taj način, tvoj odnos s Bogom postaće sve normalniji, kao i stanje unutar tebe. Takođe ćeš sve jasnije sagledavati sopstvene iskvarene naravi i suštinu i pravo lice sopstvene iskvarenosti, i spoznaćeš da si otelotvorenje đavola Sotone – to je ono što znači istinski spoznati sebe. Kakvu god iskvarenu narav da otkriješ, više nećeš izgovarati tako glupe i detinjaste reči kao što su „Sotona me je ometao” ili „Sotona mi je davao ideje”. Umesto toga, imaćeš tačno znanje o iskvarenim naravima, o čovekovoj suštini suprotstavljanja Bogu i o Sotoninoj suštini, imaćeš tačan način ophođenja prema ovim stvarima i više se nećeš osećati sputanim sotonskim naravima. Takođe, nećeš postati slab niti ćeš izgubiti veru u Boga i u postizanje spasenja zato što otkrivaš neke od svojih iskvarenih naravi, ili zato što si nekada prestupio ili površno obavljao svoju dužnost, ili zato što često živiš u pasivnom, negativnom stanju. Nećeš živeti u takvim stanjima, već ćeš biti u stanju da se ispravno suočiš sa sopstvenim iskvarenim naravima i da živiš normalan duhovni život. Kad otkriješ iskvarene naravi, možeš da preispitaš sebe, da dođeš pred Boga da se moliš i da tragaš za istinom, da raspoznaš i detaljno analiziraš suštinu svojih iskvarenih naravi, tako da više nećeš biti njima sputan niti kontrolisan, već ćeš moći da sprovodiš istinu u delo. Samim tim, zakoračićeš na put spasenja. Uz ovakvu vrstu primene i iskustva, bićeš u stanju da odbaciš svoje iskvarene naravi i da se oslobodiš Sotoninog uticaja. Na taj način, zar nećeš doći do toga da živiš pred Bogom i zadobiješ slobodu i oslobođenje? Ovo je put primenjivanja i zadobijanja istine, kao i put postizanja spasenja. Iskvarene naravi su duboko ukorenjene u ljudima; Sotonina suština i njegova priroda kontrolišu ljudske umove, misli i ponašanje. Međutim, pred istinom, pred Božjim delom i pred Božjim spasenjem, sve ovo je lako rešiti i ne predstavlja nikakvu prepreku. Bez obzira na to kakve iskvarene naravi čovek ima, s kakvim se poteškoćama suočava ili šta ga sputava, postoji put kojim se može ići, metod da se one reše i odgovarajuće istine za njihovo rešavanje. Zar to ne znači da postoji nada za spasenje ljudi? Tako je, nada u spasenje ljudskog roda postoji.

Odlomak 55

Bilo da obavlja svoju dužnost ili stiče stručna znanja, čovek mora da bude marljiv i da postupa u skladu s načelima. Ovim stvarima nemojte pristupati površno i nemojte ih otaljavati. Sticanje stručnog znanja ima za cilj dobro obavljanje dužnosti i zahteva trud – to je oblast u kojoj ljudi treba da daju svoj doprinos. Ako neka osoba nije spremna da dobro obavlja svoju dužnost, već stalno iznalazi razloge i izgovore da ne bi sticala stručna znanja, ona time pokazuje da se Bogu ne daje iskreno i da ne želi da Mu, vršeći dobro svoju dužnost, uzvrati za Njegovu ljubav. Zar takva osoba nije lišena savesti i razuma? Zar osoba s takvim karakterom nije problematična? Zar njima nije izuzetno teško rukovoditi? Osim što proučava neku struku, čovek takođe mora da traga za istinom i da radi u skladu sa istina-načelima. On ne sme izlaziti izvan tog opsega i ne sme biti smeten, poput nevernika. Kakav je stav nevernika prema radu? Mnogi od njih naprosto puštaju da ih život nosi i traće svoje vreme, trude se samo da svakoga dana zarade dnevnicu i svoj posao kad god mogu obavljaju površno. Ne mare ni za efikasnost, ni za postupanje po savesti, niti imaju ikakav ozbiljan i odgovoran stav. Oni ne kažu: „Poveren mi je ovaj posao, te stoga moram odgovorno da pristupim njegovom izvršenju, moram time ozbiljno da se pozabavim i da preuzmem tu odgovornost.” Oni nemaju takvu vrstu savesti. Štaviše, nevernici poseduju određenu vrstu iskvarene naravi. Kad druge ljude podučavaju određenoj oblasti stručnog znanja ili nekoj veštini, oni misle: „Kad učitelj jednom poduči učenika svemu što zna, učitelj neće imati od čega da živi. Ako sve svoje znanje prenesem drugima, niko se više neće ugledati na mene niti mi se pokoravati i izgubiću svoj status učitelja. To neće valjati. Ne mogu da ih naučim svemu što znam, moram da zadržim par ključnih stvari za sebe, tako će me ljudi poštovati i ceniti, a ja mogu da pokažem da sam superioran u odnosu na druge.” Kakva je to narav? To je lažljivost. Kakav stav treba da zauzmete kada podučavate druge ili s njima delite nešto što ste naučili? (Ne treba da štedimo trud, niti da išta zadržavamo za sebe.) Kako da ništa ne zadržavate za sebe? Ako kažeš: „Kad je reč o stvarima koje sam naučio, ja ništa ne zadržavam za sebe i nemam nikakav problem da vam sve o njima ispričam. Ja sam ionako boljeg kova od vas i mogu da razumem naprednije stvari” – to je i dalje zadržavanje za sebe i prilično je sračunato. Slično tome, ako kažeš: „Podučiću vas svim osnovnim stvarima koje sam naučio, nema nikakvih problema. Ja i dalje imam naprednije stvari u svom repertoaru, čak i ako sve to naučite, i dalje nećete biti toliko napredni kao ja” – to će i dalje predstavljati uskraćivanje. Ako je čovek preterano sebičan, ostaće bez Božjeg blagoslova. Ljudi treba da nauče da vode računa o Božjim namerama. Božjoj kući, kao svoj doprinos, moraš da podariš sve one najvažnije i suštinske stvari koje si dokučio, kako bi Božji izabrani narod mogao da ih nauči i da njima ovlada – to je Bog blagoslovio i On će ti tada darovati još više stvari. To je ono što se podrazumeva pod izrekom: „Blaženije je davati, nego primati”. Ako u obavljanju svoje dužnosti upotrebiš sve svoje darove i jače strane i ispuniš svoju dužnost tako da svi od toga imaju koristi, to je povoljno za crkveni rad i Bog će to odobriti. Ako zadržavaš svoje darove i jače strane, upotrebljavajući samo mali deo njih i misleći da ti ide prilično dobro, to neće proći; obavljanje tvoje dužnosti na taj način ne može postići dobre rezultate. Moraš da razgovaraš u zajedništvu o svemu onome što razumeš i u šta proničeš, jedino tada svi mogu imati koristi i mogu se postići bolji rezultati. Pretpostavimo da govoriš samo u opštim crtama i ne objašnjavaš pojedinosti, držeći važne stvari skrivene u svom srcu, a ipak u sebi misliš: „U svakom slučaju, rekao sam ti. Ako to nisi shvatio, to je zato što si lošeg kova, nije moja greška.” Takva namera u sebi sadrži prevrtljivost, zar ne? Zar to nije sebično i podlo? Zašto ne možeš druge da naučiš svemu što imaš u sebi i svemu što razumeš, umesto da nešto zadržavaš za sebe? Taj problem se tiče vaših namera i vaše naravi. Kada se većina ljudi po prvi put susretne s nekim konkretnim aspektom stručnog znanja, oni mogu da razumeju samo njegovo doslovno značenje; potreban je period primene pre nego što se mogu dokučiti važne tačke i suština. Ako si već ovladao ovim stvarima, trebalo bi da im to direktno kažeš; nemoj dopustiti da idu zaobilaznim putem i provode toliko vremena tumarajući. To je tvoja odgovornost; to je ono što bi trebalo da radiš. Nećeš ništa zadržavati za sebe niti gajiti sebične motive jedino ako im kažeš ono za šta veruješ da su važne tačke i suština. Kada podučavate druge veštinama, kada s njima komunicirate o određenoj struci ili sa njima u zajedništvu razgovarate o život-ulasku, ukoliko ne možete da rešite iskvarene naravi sebičnosti i ogavnosti, vi onda nećete moći da svoje dužnosti obavljate dobro, te u tom slučaju vi niste ljudi koji poseduju ljudskost, ili savest i razum, niti ljudi koji sprovode istinu u delo. Moraš da tragaš za istinom kako bi se rešio svoje iskvarene naravi i dostigao tačku u kojoj ćeš biti lišen sebičnih motiva i voditi računa samo o Božjim namerama. Na taj ćeš način steći istina-stvarnost. Previše je naporno ako ne stremiš ka istini i živiš prema sotonskim naravima poput nevernika. U svetu nevernika, konkurencija je naročito žestoka u svakoj delatnosti. Kad ljudi jednom nauče neku tehničku ili stručnu veštinu ili ovladaju nekom sposobnošću, oni su krajnje obazrivi u vezi s tim i nikoga tome neće podučavati, plašeći se da će, ako to učine, izgubiti svoja sredstva za život. Kako bi zaštitili svoja sredstva za život, oni takođe moraju stalno da budu na oprezu od ljudi koji bi im ukrali veštine. Čak i ako podučavaju šegrta, moraju nešto da zadrže za sebe; oni ključne tehnike ne prenose ljudima sa strane, već samo sopstvenoj deci i potomcima. Ljudi sve vrste tehnika i sposobnosti smatraju svojim sredstvom za život, svojim kapitalom, samim korenom svog opstanka, o kojem se drugima nikada ne sme govoriti. Ti, međutim, veruješ u Boga – ako i dalje tako razmišljaš i tako postupaš u Božjoj kući, ti se onda ni po čemu ne razlikuješ od nevernika. Ako uopšte ne prihvataš istinu i nastaviš da živiš u skladu sa Sotoninim filozofijama, ti onda nisi neko ko istinski veruje u Boga. Ako uvek imaš sebične motive i spletkariš dok obavljaš svoju dužnost, nećeš primiti Božji blagoslov.

Nakon što si postao vernik, jeo si i pio Božje reči i prihvatio njihov sud i grdnju – da li si, međutim, preispitao svoju iskvarenu narav i jesi li je spoznao? Da li su načela po kojima govoriš i deluješ, tvoj pogled na svet, kao i načela i ciljevi tvog vladanja pretrpeli bilo kakvu promenu? Ako se još uvek ni po čemu ne razlikuješ od nevernika, Bog tvoju veru neće priznati. Kazaće ti da si i dalje nevernik i da još uvek koračaš stazom nevernika. Prema tome, bilo da je reč o tvom vladanju ili o načinu na koji vršiš svoju dužnost, ti moraš delovati na osnovu Božjih reči i u skladu sa istina-načelima, i moraš uz pomoć istine rešavati svoje probleme, oslobađati se iskvarene naravi koju otkrivaš, te ispravljati svoje pogrešne stavove, poglede na svet i svoje praktične postupke. Sa jedne strane, kroz vlastito preispitivanje i samoanalizu, moraš otkrivati probleme koje nosiš u sebi. Sa druge strane, ujedno moraš tragati za istinom kako bi te probleme otklonio i moraš se oslobađati iskvarenih sklonosti čim ih otkriješ u sebi, moraš se pobuniti protiv vlastitog tela i zaboraviti na vlastitu volju. Čim se budeš oslobodio svojih iskvarenih sklonosti, svoje postupke nećeš više zasnivati na njima, bićeš u stanju da se rešiš vlastitih namera i interesa, kao i da praktično deluješ u skladu sa istina-principima. To je istina-stvarnost koju pravi Božji sledbenik mora da poseduje. Ako si u stanju da preispituješ samog sebe, ako poznaješ samog sebe i ako na ovaj način stremiš ka istini radi rešavanja problema, ti si onda neko ko traga za istinom. Vera u Boga zahteva takvu saradnju, a sposobnost da se praktično deluje na taj način najblagoslovenija je od Boga. Zašto to kažem? Zato što je takvo delovanje usmereno ka dobrobiti crkvenog dela i interesa Božje kuće, i od koristi je tvojoj braći i sestrama, dok ti, na taj način, ujedno sprovodiš istinu u delo. A to je upravo ono što Bog priznaje i to je dobro postupanje, a time što istinu praktikuješ na taj način, ti ujedno svedočiš za Boga. Ukoliko, međutim, ne postupaš tako, ako se ni po čemu ne razlikuješ od nevernika i ako deluješ u skladu s načelima i metodama vladanja prema kojima se rukovode nevernici, može li se to nazvati svedočenjem? (Ne može.) A kakve posledice to nosi sa sobom? (Time se Bog sramoti.) To sramoti Boga! Zašto kažete da to sramoti Boga? (Zato što je Bog nas izabrao, izrazio toliko istina, lično nas usmeravao, snabdevao nas i pojio, a mi, uprkos tome, istinu ne prihvatamo niti je sprovodimo u delo, već i dalje živimo na osnovu sotonskih stvari i ne svedočimo o Bogu pred Sotonom. To sramoti Boga.) (Ako neko ko veruje u Boga, nakon što Ga je čuo kako u zajedništvu razmenjuje toliko istina i saznao za tolike puteve praktičnog delovanja, još uvek živi i deluje u skladu s neverničkim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje, te ako je pritom naročito lažljiv i sebičan, onda je on čak gori i rđaviji od bilo kojeg nevernika.) Čini se da svi vi razumete ponešto o ovom pitanju. Ljudi jedu i piju Božje reči i uživaju u svemu što im Bog pruža, pa ipak i dalje slede Sotonu. Ma šta da ih zadesi i ma u koliko teškom okruženju da se nađu, oni i dalje nisu u stanju da saslušaju Božje reči i da Mu se pokore, ne streme ka istini i nisu postojani u svom svedočenju. Zar oni time ne izdaju Boga? To zaista jeste izdaja Boga. Kad si potreban Bogu, ti ne čuješ Njegov poziv i ne slušaš Njegove reči, već umesto toga pratiš trendove sveta nevernika, vodiš računa o Sotoni, slediš Sotonu i postupaš u skladu s njegovom logikom, s njegovim životnim načelima i metodama. To je izdaja Boga. A zar izdaja Boga ne predstavlja bogohuljenje i sramoćenje Boga? Setite se Adama i Eve u Edenskom vrtu, kad je Bog rekao: „Nemoj jesti plodove s drveta poznanja dobra i zla, jer ćeš onoga dana kad sa njega budeš okusio plodove, zasigurno umreti” (1. Mojsijeva 2:17). Čije su to reči? (To su Božje reči.) Jesu li te reči obične? (Nisu.) Kakve su one? One su istina, one su ono čega ljudi treba da se pridržavaju i način na koji ljudi treba praktično da deluju. Bog je ljudskim bićima rekao kako da se odnose prema drvetu spoznaje dobra i zla. Načelo delovanja bilo je da ne jedu plodove s tog drveta, a On je ljudima zatim saopštio kakve će biti posledice – ako te plodove budu okusili, zasigurno će istog dana umreti. Ljudima je, dakle, rečeno kako glasi načelo praktičnog delovanja i koje su posledice nepoštovanja tog načela. Jesu li ljudi razumeli ono što im je bilo rečeno? (Razumeli su.) Oni su, zapravo, Božje reči razumeli, ali su kasnije čuli i zmiju, koja im je rekla: „Bog vam je rekao da ćete zasigurno umreti onoga dana kad budete okusili plodove s tog drveta, ali vi sigurno nećete umreti. Možete ih probati”, a nakon što je Sotona to izgovorio, oni su poslušali njegove reči i okusili plodove s drveta poznanja dobra i zla. Time su oni Boga izdali. Nisu odlučili da poslušaju Božje reči i da se ponašaju u skladu s njima. Nisu učinili onako kako im je Bog zapovedio, već su poverovali Sotoni, prihvatili njegove reči i u skladu s njima postupili. Šta je bio rezultat toga? Priroda njihovog ponašanja i pristupa bila je izdaja i sramoćenje Boga, a kao rezultat toga Sotona ih je iskvario i oni su postali izrodi. Današnji ljudi su isti onakvi kakvi su tada bili Adam i Eva. Oni takođe slušaju Božje reči ali ih ne sprovode u delo, pa čak ni istinu ne praktikuju iako je razumeju. To je po svojoj prirodi isto kao kad se Adam i Eva nisu obazirali na Božje reči i na Njegove zapovesti – to je izdaja i sramoćenje Boga. Kada ljudi izdaju i sramote Boga, posledica toga je da Sotona nastavlja da ih kvari i kontroliše, te da njihova iskvarena narav i dalje upravlja njima. Stoga se oni nikad ne mogu osloboditi Sotoninog uticaja, niti uteći njegovom vabljenju, iskušenjima, napadima, manipulacijama i proždiranju. Ako ti nikako ne uspevaš da se tih stvari oslobodiš, život će ti biti naročito bolan i tegoban, i u njemu nećeš nalaziti ni spokoja ni radosti. Sve će ti se činiti šupljim, a možda ćeš čak poželeti i da vlastitom smrću svemu tome učiniš kraj. To je žalosno stanje onih koji žive pod Sotoninom vlašću.

Odlomak 56

Neki ljudi, kada služe kao vođe ili delatnici, stalno strepe da ne urade nešto pogrešno i budu otkriveni i eliminisani, pa često govore drugima: „Zaista ne bi trebalo da postaneš vođa. Čim nešto krene naopako, bićeš eliminisan i tada nema prilike za povratak!” Zar ova izjava nije pogrešna? Šta znači „nema prilike za povratak”? Ko su vođe i delatnici koji se eliminišu? Sve su to zli pojedinci koji divljaju, prekidaju i ometaju rad crkve, i odbijaju da se promene uprkos ponovljenim opomenama. Da li će Božja kuća eliminisati nekoga ko pogreši samo zato što je malog rasta, ili nižeg kova, ili zato što mu nedostaje iskustvo, pod uslovom da ta osoba može da prihvati istinu i iskreno se pokaje? Čak i ako ta osoba nije sposobna za ikakav stvaran posao, samo će se prilagoditi njena dužnost. Dakle, zar ljudi koji govore tako nešto ne iskrivljuju činjenice? Zar oni ne šire predstave koje bi mogle druge da navedu na pogrešan put? U Božjoj kući, vođe i delatnici biraju se demokratski, nije kao da svako ko želi ove uloge može da ih ima. Božja kuća se ophodi prema vođama i delatnicima na temelju istina-načela. Biće eliminisane samo lažne vođe koje uopšte ne prihvataju istinu i antihristi koji teže slavi, dobitku i statusu i koji tvrdoglavo odbijaju da se pokaju. Svi oni koji mogu da prihvate istinu, prihvataju orezivanje i istinski se pokaju, neće biti eliminisani. Svako ko širi predstavu da je „previše rizično biti vođa” ima sopstvene namere i motive. Cilj mu je da druge navede na pogrešan put, da ih spreči da postanu vođe, i da iskoriste priliku koja im se time pruža. Zar to nije skriveni motiv? Ako se brineš da ćeš biti eliminisan, budi oprezan, moli se Bogu i pokaj Mu se, prihvati istinu i budi sposoban da ispraviš svoje greške. Zar se time onda neće rešiti problem? Ako neko pogreši i, kada se suoči sa orezivanjem, uopšte ne prihvati istinu i nema nameru da se iskreno pokaje, te i dalje nastavi da bude površan i divlja čineći loše stvari, onda ga treba eliminisati. Kada neki ljudi služe kao vođe ili delatnici, ponašaju se drsko i nepromišljeno, govore i rade stvari bez ikakvih skrupula, pokušavajući da kontrolišu sve i drže druge u mraku. Ne samo da se ne služe istinom u rešavanju problema, već i pronalaze i izdvajaju one koji prijavljuju probleme Višnjem. Kada Višnji sazna za to i pozove ih na odgovornost, oni postaju plašljivi kao zec, tvrdoglavo odbijajući da priznaju šta su uradili. Oni misle da se mogu izvući ako tvrdoglavo odbiju da priznaju i da se Božja kuća time više neće baviti. Da li je to zaista tako jednostavno? Božja kuća će jasno proveriti činjenice, a zatim rešiti stvar na temelju načela; ko god se pokaže da je odgovoran, neće moći da pobegne. Kada ti ljudi rade stvari, oni ne tragaju za istinom, ponašaju se samovoljno, nepromišljeno i prema sopstvenoj volji, a kada stvari krenu naopako, nastavljaju da pribegavaju sofizmu i pretvaranju, i tvrdoglavo odbijaju da priznaju ono što su uradili. Kakav je ovo problem? Da li je ovo ispravan stav? Može li se problem rešiti usvajanjem sofizma i pretvaranjem, i tvrdoglavim odbijanjem da se prizna ono što su uradili? Da li je ovaj stav u skladu sa istinom? Ima li u njemu istinske pokornosti? Oni se plaše da ne naprave greške i budu razotkriveni i prijavljeni, plaše se odgovornosti pred Božjom kućom, i plaše se da će ih stići sud i da će biti osuđeni i eliminisani. Šta ne valja sa ovim strahom? Takav strah nije pozitivna stvar; odakle dolazi? (Iz njihove iskvarene sotonske naravi.) Tako je. Dakle, šta se tačno krije u ovom strahu? Hajde da ga detaljno analiziramo. Zašto se plaše? Njihov strah potiče od brige da će, kada se stvari otkriju, biti otpušteni, da će izgubiti status i sredstva za život. Stoga pribegavaju laganju i sofizmu, i tvrdoglavo odbijaju da priznaju ono što su uradili. Samo na temelju tog stava, ovde se otkriva da li se radi o ljudima koji prihvataju istinu, da li su nadmeni i samopravedni, kao i to da li su lažljivi. Zar oni nisu đavoli? Konačno su pokazali svoje pravo lice. Kada se ljudi najviše otkrivaju? Kada ih nešto zadesi, a pogotovo kada se otkriju njihova zlodela, obratite pažnju na njihov stav tada – ovi trenuci ih najviše otkrivaju. Njihova želja da zadobiju blagoslove, lažljivost, obmana i tvrdoglavo odbijanje da priznaju svoje greške i tako dalje – sve ove iskvarene naravi se razotkrivaju u isto vreme. Nije li ovo najpogodniji momenat za razotkrivanje ljudi? Neki ljudi ne veruju da se Božja kuća pravično ophodi prema ljudima. Oni ne veruju da Bog caruje u Njegovoj kući i da tamo vlada istina. Oni veruju da bez obzira na dužnost koju neko obavlja, ukoliko se pojavi problem, Božja kuća će odmah reagovati tako što će ga lišiti podobnosti da obavlja tu dužnost, otpustiti ga ili ga čak ukloniti iz crkve. Da li je to zaista tako? Naravno da ne. Božja kuća se ophodi prema svakoj osobi u skladu sa istina-načelima. Bog se pravedno ophodi prema svakoj osobi. On ne uzima u obzir samo ponašanje neke osobe u jednoj konkretnoj situaciji; On uzima u obzir čovekovu priroda-suštinu, njegove namere i njegov stav. Posebno, On sagledava, kada neka osoba napravi grešku, da li može da promisli o sebi, da li se kaje i da li može da prozre suštinu problema na temelju Njegovih reči, da time shvati istinu, da mrzi sebe i da se istinski pokaje. Ako neko nema ispravan stav i u potpunosti je ukaljan ličnim namerama, ako je pun lukavih spletki i ne otkriva ništa osim iskvarenih naravi, a kada se pojave problemi, čak pribegava pretvaranju, sofizmu i samoopravdavanju, i tvrdoglavo odbija da prizna svoje greške, onda takva osoba ne može da bude spasena. Ona uopšte ne prihvata istinu i nije ispravan čovek; u potpunosti je razotkrivena. Oni koji ne mogu ni najmanje da prihvate istinu, u suštini su bezvernici i mogu samo da budu uklonjeni. Kako se bezvernici koji služe kao vođe i delatnici ne mogu otkriti i ukloniti? Bezvernik, bez obzira na to koju dužnost obavlja, najbrže se otkriva jer su iskvarene naravi koje on otkriva suviše brojne i suviše očigledne, i zato što uopšte ne prihvata istinu i može čak da se ponaša nepromišljeno i samovoljno. Na kraju, kad bude uklonjen i izgubi priliku da obavlja svoju dužnost, on počinje da brine, razmišljajući: „Gotov sam. Ako mi nije dozvoljeno da obavljam svoju dužnost, ne mogu se spasiti. Šta da radim?” U stvarnosti, Nebo će čoveku uvek ostaviti izlaz. Postoji jedan konačni put, a to je da se iskreno pokaje i požuri da propoveda jevanđelje i pridobije ljude, iskupljujući svoje greške zaslužnim delima. Ako ne krene ovim putem, onda je s njim svršeno. Ako osoba ima malo razboritosti i zna da nije ni za šta sposobna, trebalo bi da se temeljito opremi istinom i obuči za propovedanje jevanđelja – ovo je takođe obavljanje dužnosti. I sasvim je izvodljivo. Ako ona prizna da nije dobro obavljala svoju dužnost i da je eliminisana, a ipak ne prihvata istinu i ne oseća ni tračak kajanja, već se čak prepusti očajanju, zar nije glupa i neuka? Recite Mi, ako neko pogreši, a dođe do istinskog razumevanja i voljan je da se pokaje, zar mu Božja kuća ne bi pružila šansu? Kako se Božji plan upravljanja od šest hiljada godina bliži kraju, ima toliko puno dužnosti koje treba obaviti. Ali ako nemaš savest ili razboritost, ne baviš se svojim pravim poslom, ako si dobio priliku da obavljaš dužnost, ali ne znaš da je ceniš, ne stremiš ka istini nimalo, propuštaš najbolje trenutke, onda ćeš biti otkriven. Ako si konstantno površan u obavljanju svoje dužnosti i ne pokoravaš se nimalo kada se suočiš sa orezivanjem, može li te Božja kuća i dalje angažovati za obavljanje dužnosti? U Božjoj kući vlada istina, a ne Sotona i Bog ima poslednju reč o svemu. On je taj koji obavlja delo spasenja čoveka, On je taj koji je suveren nad svime. Nema potrebe da ti analiziraš šta je ispravno a šta pogrešno, samo treba da slušaš i pokoravaš se. Kad se suočiš sa orezivanjem, treba da prihvatiš istinu i ispraviš svoje greške. Ako to učiniš, Božja kuća ti neće oduzeti podobnost da obavljaš dužnost. Ako se stalno plašiš da ćeš biti eliminisan, stalno se pravdaš, stalno koristiš sofizam da se braniš, to je onda problem. Drugi će videti da ti nimalo ne prihvataš istinu i da si potpuno nerazuman. To stvara nevolje i crkva će morati da reaguje. Ti uopšte ne prihvataš istinu u obavljanju svoje dužnosti i stalno se plašiš da ćeš biti otkriven i eliminisan. Ovaj tvoj strah je okaljan ljudskom namerom; u tom strahu su iskvarene sotonske naravi, kao i sumnja, oprez i pogrešna shvatanja. Čovek ne treba da ima ovakve stavove. Za početak, moraš da razrešiš svoj strah, i moraš razrešiti svoja pogrešna shvatanja o Bogu. Kako dolazi do toga da čovek pogrešno razume Boga? Kada čoveku ide dobro, on Ga sigurno ne razume pogrešno, a takođe veruje da je Bog dobar, da je Bog častan, da je Bog pravedan, da je Bog milostiv i pun ljubavi, i da je Bog u pravu u svemu što čini. Međutim, kada se suoči sa nečim što nije u skladu sa njegovim predstavama, on pomisli: „Izgleda da Bog nije baš pravedan, barem ne u ovom slučaju.” Zar ga onda ne razume pogrešno? Kako to da Bog nije pravedan? Šta je izazvalo to pogrešno razumevanje? Šta je to što te je navelo da stekneš mišljenje i razumevanje da Bog nije pravedan? Možeš li to jasno reći? Koja je to tačno rečenica? Koja stvar? Koja situacija? Reci, tako da svi mogu da raspoznaju i vide da li imaš ubedljivih argumenata. A kada čovek pogrešno razume Boga ili se suoči sa nečim što nije u skladu sa njegovim predstavama, kakav stav bi trebalo da zauzme? (Da bude pokoran i traga za istinom.) Prvo treba da se pokori i razmotri: „Ne razumem, ali ću se pokoriti jer je to ono što je Bog učinio, a ne nešto što čovek treba da analizira. Štaviše, ne mogu da sumnjam u Božje reči ili Njegovo delo jer su sve Božje reči istina.” Nije li to stav koji bi čovek trebalo da ima? Sa ovim stavom, da li bi to što pogrešno razumeš i dalje predstavljalo problem? (Ne bi.) Ne bi uticalo niti ometalo tvoje obavljanje dužnosti. Recite Mi, može li čovek da posvećeno obavlja svoju dužnost ako ima pogrešna shvatanja ili ako ih nema? (Može da posvećeno obavlja svoju dužnost ako nema pogrešna shvatanja.) Dakle, prvo moraš biti pokoran. Osim toga, barem moraš verovati da je Bog istina, da je Bog pravedan i da je sve što Bog čini ispravno. Ovo su preduslovi koji određuju da li možeš biti posvećen u obavljanju svoje dužnosti. Ako poseduješ i jedno i drugo, može li pogrešno razumevanje u tvom srcu uticati na obavljanje dužnosti? (Ne.) Ne može. To znači da nećeš unositi ova pogrešna razumevanja u obavljanje svoje dužnosti. Rešićeš ih na samom početku, osiguravajući da nikada ne dobiju priliku da se razviju. Šta bi sledeće trebalo da uradiš? Reši ih u korenu. Kako da ih rešiš? Pročitaj zajedno sa svima nekoliko relevantnih odlomaka Božjih reči koji su usmereni na ovo pitanje, a zatim razgovarajte u zajedništvu o tome zašto Bog deluje na taj način, šta je Božja namera i koji rezultati se mogu postići takvim Božjim delovanjem. Razgovaraj jasno o ovim pitanjima, tada ćeš razumeti Boga i moći ćeš da se pokoriš. Ako ne razrešiš svoje pogrešno razumevanje Boga i nosiš u sebi svoje predstave prilikom obavljanja dužnosti, govoreći: „Ono što je bog uradio u ovom slučaju je pogrešno i ja se neću pokoriti. Suprotstaviću se tome, raspraviću ovo sa božjom kućom. Ne verujem da je ovo božji čin!” – kakva je ovo narav? Ovo je tipična sotonska narav. Ovo nisu reči koje čovek treba da izgovori, niti je to stav koji treba da ima stvoreno biće. Ako se ti možeš suprotstaviti Bogu na ovaj način, da li si zaslužio da obavljaš neku dužnost? Nisi. Pošto si đavo i nemaš ljudskost, nisi dostojan da obavljaš dužnost. Ako čovek koji ima malo razboritosti stekne pogrešna razumevanja o Bogu, moliće Mu se i tražiće istinu u Božjim rečima, i kad-tad, on će moći jasno da sagleda stvari. To bi ljudi trebalo da rade.

U procesu doživljavanja Božjeg dela, postoje mnoge stvari s kojima ljudi ne mogu da se pomire niti da ih razumeju. Pod uslovom da imaju bogoposlušna srca, ova pitanja će se postepeno rešiti i odgovore će pronaći u Božjim rečima. Čak i ako trenutno ne postižu rezultate, oni će spontano steći razumevanje posle nekoliko godina iskustva. Ako čovek, suočen sa problemima, nikada ne može da nađe rešenje, i pokušava da se nadmeće sa starešinama i delatnicima, ili da se prepire sa Božjom kućom, da li je to osoba koja poseduje razboritost? Da bi neko sledio Boga, treba bar da poseduje razum normalne ljudskosti, a treba da ima i osnovnu veru – tek tada će mu biti lako da se pokori Bogu. Ako se stalno protiviš Bogu i pokušavaš da se nadmećeš s Njim, a posle ne tragaš za istinom i nemaš pokajno srce, onda ti nisi dostojan da obavljaš dužnost ili da slediš Boga, niti si dostojan da prihvatiš Njegov nalog. Ako nemaš istinsku veru, ali ipak obavljaš dužnost i slediš Boga, nećeš moći da budeš postojan i sigurno ćeš biti eliminisan. Zar ovako ne praviš sebi samo probleme? Ovo se zove tražiti nevolju. Stoga, da bi rešili to što pogrešno razumeju Boga, stav koji bi ljudi trebalo da imaju jeste da se prvo pokore. Moraš verovati da je sve što Bog čini ispravno. Ne veruj svojim očima i svom sudu – ako uvek veruješ svom sudu i svojim očima, prizivaš nevolju. Ti nisi Bog; ti ne poseduješ istinu. Ti si osoba sa iskvarenom naravi; ti možeš da praviš greške, a još uvek ne razumeš istinu. Da li te Bog osuđuje zato što ne razumeš istinu? Bog te ne osuđuje, ali ti moraš da tragaš za istinom. Bog ti pruža priliku i vreme da tragaš, a On čeka. Šta čeka? Čeka da tragaš za istinom tokom ovog vremena. Jednom kada budeš razumeo i pokorio se, sve će biti u redu, a Bog se toga neće sećati niti će te osuđivati. Međutim, ako nastaviš da praviš iste stare greške, onda si potpuno gotov i za tebe ne postoji mogućnost iskupljenja.

Odlomak 57

Sada donekle raspoznajete iskvarene naravi koje otkrivate. Kada budete jasno videli koje ste iskvarene naravi još uvek skloni da otkrivate u običnim okolnostima i koje ćete stvari, koje nisu u skladu s istinom, verovatno i dalje činiti, čišćenje vaših iskvarenih naravi biće lako. Zašto, u mnogim stvarima, ljudi ne mogu sebe da kontrolišu? Zato što su u svakom trenutku, u svakom pogledu, pod kontrolom svojih iskvarenih naravi, što ih sputava i remeti u svemu. Kad je sve kako treba i kad nisu posrnuli niti postali negativni, neki ljudi nepogrešivo osećaju da poseduju rast, i ne mare kad vide da se neka zla osoba, lažni vođa ili antihrist razotkrije ili eliminiše. Oni će se čak ovako hvalisati pred svima: „Svi drugi mogu da posrnu, ali ne ja. Svi drugi mogu da ne vole Boga, ali ne ja.” Oni misle da u svakoj situaciji i u svim okolnostima mogu biti postojani u svom svedočenju. Ipak, na kraju dolazi dan kad bivaju kušani, pa se žale na Boga i gunđaju protiv Njega. Zar to nije neuspeh, zar to nije spoticanje? Ništa ljude ne otkriva kao kušnje. Bog pažljivo proučava dubinu ljudskog srca i zato se ljudi nikad ne smeju hvalisati. Čime god da se budu hvalili, na tome će se, pre ili kasnije, jednog dana saplesti. Kada vide kako drugi, u određenim okolnostima, posrću i doživljavaju neuspeh, oni tome ne pridaju nikakav značaj, pa čak pomisle da oni sami ne mogu doživeti neuspeh, da će moći da ostanu postojani – ali i oni na kraju posrnu i dožive neuspeh u tim istim okolnostima. Kako je to uopšte moguće? To je zato što ljudi ne razumeju u potpunosti sopstvenu priroda-suštinu; njihovo razumevanje problema vezanih za vlastitu priroda-suštinu nedovoljno je duboko i za njih je veliki napor da istinu sprovedu u delo. Na primer, neki ljudi su vrlo lažljivi i nečasni u svojim rečima i delima, ali, ako ih pitaš u kom smislu je njihova narav najviše iskvarena, reći će: „Ja sam malo lažljiv”. Oni kažu samo da su malo lažljivi, ali ne kažu da je sama njihova priroda lažljiva i ne kažu da su oni lažljive osobe. Njihovo poznavanje sopstvenog iskvarenog stanja nije tako duboko, niti na njega gledaju kao na nešto toliko ozbiljno i temeljno kao što drugi čine. Iz perspektive drugih ljudi, ova osoba je toliko lažljiva i nepoštena, u svemu što govori ima prevare i njene reči i postupci nikad nisu časni. Međutim, ta osoba nije u stanju da sebe spozna tako duboko. Čak i kada imaju neko znanje, ono je samo površno. Kad god govore i delaju, otkrivaju neki deo svoje prirode, ali oni toga nisu svesni. Oni veruju da njihovo takvo postupanje nije otkrivanje iskvarenosti; oni misle da su istinu već sproveli u delo – ali, za posmatrače, ova osoba ostaje veoma nepoštena i lažljiva, a njene reči i postupci ostaju duboko nepošteni. Tačnije, ljudi vrlo površno razumeju sopstvenu prirodu i velika je razlika između toga i Božjih reči koje im sude i razotkrivaju ih. Ne greši Bog u tome šta razotkriva, već ljudima nedostaje dovoljno duboko razumevanje sopstvene prirode. Ljudi nemaju osnovno ili suštinsko razumevanje samih sebe; umesto toga, koncentrišu se i energiju posvećuju tome da spoznaju svoje postupke i ono što se spolja otkriva. Čak i kada ljudi mogu povremeno da kažu nešto malo o sopstvenoj samospoznaji, to nije naročito duboko. Niko nikad nije za sebe mislio da je ovakva ili onakva vrsta osobe ili da imaju određenu prirodu jer su uradili ili otkrili određene stvari. Bog je razotkrio čovekovu prirodu i suštinu, a ono što ljudi razumeju jeste da je način na koji oni postupaju i govore pun mana i nedostataka; sledstveno tome, za njih je relativno teško da istinu sprovedu u delo. Ljudi misle da su njihove greške tek trenutne pojave koje se nepažnjom otkrivaju, a ne otkrovenja njihove prirode. Kad ljudi tako razmišljaju, vrlo im je teško da sami sebe istinski spoznaju i vrlo im je teško, takođe, da istinu shvate i da je upražnjavaju. Zbog toga što ne znaju istinu i nisu žedni istine, kad istinu sprovode u delo, rade to površno, samo prateći propise. Ljudi ne vide svoju prirodu kao vrlo lošu, i veruju da nisu toliko loši da bi se zahtevalo da propadnu ili kažnjeni. Ali, prema Božjim standardima, ljudska iskvarenost preduboko seže; ljudi su još uvek daleko od ispunjenja standarda za spasenje jer poseduju tek poneke pristupe koji, spolja gledano, ne narušavaju istinu. Zapravo, ljudi ne upražnjavaju istinu i ne pokoravaju se Bogu.

Promene u ljudskom ponašanju i postupcima ne podrazumevaju i promenu njihove prirode. To je tako jer promene u postupanju ne mogu suštinski promeniti kakvi su ljudi izvorno, a još manje mogu izmeniti njihovu prirodu. Tek kad ljudi shvate istinu, kad steknu saznanje o sopstvenoj priroda-suštini i kad budu sposobni da istinu sprovedu u delo, tek onda će njihovo delanje biti dovoljno duboko, a ne samo puko poštovanje određenog skupa pravila. Način na koji ljudi danas upražnjavaju istinu još uvek nije dostigao standard i na taj način se ne može u potpunosti dosegnuti sve ono što istina zahteva. Ljudi upražnjavaju samo deo istine, i samo onda kad se nađu u određenim situacijama i okolnostima, u stanju su da malo istine sprovedu u delo; nisu u svim situacijama i okolnostima sposobni da istinu sprovedu u delo. Kad je, u određenom trenutku, osoba srećna i u dobrom stanju ili, kad razgovora sa drugima i u svom srcu nalazi put praktičnog delovanja, ta osoba je privremeno sposobna da čini neke stvari koje su u skladu sa istinom. Ali, kad su ljudi okruženi negativnim osobama koje ne streme ka istini i pod njihovim su uticajem, oni u svom srcu gube taj put i nisu u stanju da upražnjavaju istinu. Time otkrivaju da je njihov rast veoma mali i da još uvek ne razumeju istinu u potpunosti. Ima i pojedinaca koji su, kad ih upućuju i vode pravi ljudi, u stanju da istinu sprovedu u delo; međutim, ako ih lažni starešina ili antihrist navode na pogrešan put ili ometaju, ne samo da neće biti sposobni da upražnjavanju istinu, već mogu biti i zavedeni da postanu sledbenici ovih ljudi. Ovim ljudima i dalje preti opasnost, zar ne? Ovi ljudi, sa ovakvim rastom, ne mogu nikako biti u stanju da upražnjavaju istinu po svim pitanjima i u svim situacijama. Čak i kad upražnjavaju istinu, to je samo onda kad su u dobrom raspoloženju ili kad ih neko vodi; bez prave osobe da ih povede, ponekad su u stanju da prekrše istinu i da odstupe od Božje reči. A zašto je to tako? To je stoga što si upoznao samo nekoliko svojih stanja, nemaš saznanja o svojoj priroda-suštini i tek treba da stekneš takav rast da možeš da se pobuniš protiv telesnog i da upražnjavaš istinu; takav kakav si nemaš kontrolu nad onim što ćeš raditi u budućnosti u budućnosti i ne možeš garantovati da ćeš biti sposoban da stojiš čvrsto u svim okolnostima ili pred iskušenjem. Ima trenutaka kad je tvoje stanje takvo da istinu možeš da sprovedeš u delo i izgleda da si se malo promenio, ali ipak, u drugačijim okolnostima, ti si nesposoban da istinu sprovedeš u delo. To je nešto što ne možeš da kontrolišeš. Ponekad možeš istinu da sprovedeš u delo, a ponekad ne možeš. Jednog trenutka razumeš, drugog si zbunjen. Ovog trenutka ne radiš ništa loše, ali uskoro možda hoćeš. To dokazuje da iskvarenost još uvek postoji u tebi i, ako ne budeš u stanju da sebe zaista upoznaš, ovo se neće lako rešiti. Ako ne možeš da stekneš podrobno razumevanje sopstvene iskvarene naravi i ako, na kraju, budeš u stanju da činiš stvari protivne Bogu, onda si u opasnosti. Ako si u stanju da sagledaš svoju prirodu i mrziš je, onda ćeš biti u stanju da se kontrolišeš, da se pobuniš protiv samog sebe i da sprovedeš istinu u delo.

Ljudi se danas ne trude da im upražnjavanje istine i ulazak u istinu budu prioritet, već se samo trude da razumeju i izgovaraju reči i doktrine, misle da je to dovoljno za zadovoljenje njihovih psiholoških potreba da se ne bi osećali uznemireno i negativno. Koliko god da ti razgovor o istini pomogne u datom trenutku, ti posle toga ne sprovodiš istinu u delo – šta je ovde problem? Problem je u tome što se ti samo trudiš da razumeš istinu ili da je slušaš, ali se ne trudiš da je sprovedeš u delo. Je li iko od vas pokušao da ukratko opiše kako se jedan elemenat istine upražnjava ili na koliko različitih stanja se taj elemenat odnosi? Ne! Kako se ove stvari mogu ukratko opisati? Morali ste ih sami iskusiti da biste mogli da ih rezimirate; nije dovoljno samo razgovarati o nekoliko reči i doktrina. Ovo je najveća od svih čovekovih poteškoća – nezainteresovanost za upražnjavanje istine. Da li osoba može ili ne može da upražnjava istinu zavisi od njenih stremljenja. Neki ljudi se opreme istinom da bi propovedali jevanđelje, neki se istinom opreme da bi pred drugima pričali i hvalisali se, a ne da bi upražnjavali istinu i menjali sebe. Ljudi koji na ove stvari obraćaju pažnju imaju poteškoća da upražnjavaju istinu. To je još jedna poteškoća s kojom se čovek susreće. Neki ljudi kažu: „Osećam da sam sad u stanju da neke istine sprovedem u delo; nije da sam baš u potpunosti nesposoban da upražnjavam bilo kakvu istinu. U određenim okolnostima mogu da radim stvari u skladu sa istinom, što znači da spadam u ljude koji praktikuju i poseduju istinu.” U poređenju sa vremenom pre ili s vremenom kad si tek počeo da veruješ u Boga, tvoje stanje se malo promenilo. U prošlosti, ti ništa nisi razumeo niti si znao šta je istina ni šta je iskvarena narav. Sad si spoznao neke stvari o njima i imaš neke dobre pristupe, ali to je samo mali deo tebe koji se promenio; to nije istinska transformacija tvoje naravi jer ti nisi sposoban da u delo sprovedeš veće i dublje istine koje dotiču tvoju prirodu. U poređenju s tvojom prošlošću, ti se zaista donekle jesi promenio, ali ova transformacija je samo jedna mala promena u tvojoj ljudskosti; kad se uporedi sa promenom naravi, to je daleko od dovoljnog. To znači da nisi dostigao meru sprovođenja istine u delo. Ponekad su ljudi u stanju koje nije negativno i poseduju energiju, ali osećaju da nisu na putu spoznaje i upražnjavanja istine i nisu zainteresovani da saznaju kako se upražnjava istina. Kako se to događa? Ponekad ne možeš da shvatiš put, pa samo pratiš pravila misleći da upražnjavaš istinu, a rezultat je to što i dalje nisi u stanju da rešiš svoje teškoće. Ti u svom srcu osećaš da upražnjavaš istinu i da si posvećen i pitaš se zašto ti se i dalje javljaju problemi. To je zato što ti delaš na osnovu svojih dobrih namera i koristeći sopstvene subjektivne napore – ti ne tragaš za Božjim namerama, ne postupaš u skladu sa zahtevima istine niti se pridržavaš načela. Sledstveno tome, uvek se osećaš daleko ispod Božjih standarda, u srcu ti je nelagodno i, postaješ negativan, a da to i ne primetiš. Subjektivne želje i napori pojedinaca veoma su udaljeni od zahteva istine, a takođe se razlikuju i po svojoj prirodi. Površno postupanje ne može zameniti istinu i ti postupci nisu u potpunosti izvedeni u skladu sa Božjim željama, dok je istina pravi izraz Božjih namera. Neki ljudi koji propovedaju jevanđelje misle: „Isuviše sam patio, platio sam cenu i po ceo dan propovedam jevanđelje. Kako mi Ti možeš reći da ne upražnjavam istinu?” Onda Mi dozvoli da te ovo pitam: koliko istina ti držiš u svom srcu? Koliko stvari činiš koje su u skladu sa istinom kad propovedaš jevanđelje? Da li razumeš Božje namere? Čak ni ti sâm ne možeš reći da li samo radiš neke stvari ili, pak, upražnjavaš istinu, zato što se jedino brineš o tome da svoja dela iskoristiš da zadovoljiš Boga i da stekneš Njegovu naklonost, a ne koristiš standard „zadovoljavanja Boga traganjem za Njegovim namerama da bi se prilagodio istini u svim stvarima” i da bi time odmerio sebe. Ako kažeš da ti upražnjavaš istinu, koliko se tvoja narav promenila tokom ovog perioda? Koliko se uvećala tvoja ljubav prema Bogu? Odmeravajući sebe na ovaj način, tvom srcu će biti jasno da li upražnjavaš istinu.

Odlomak 58

Šta znate o promenama u naravi? Promene u naravi se suštinski razlikuju od promena u ponašanju, a takođe se razlikuju i od promena u praktičnom delovanju – sve se te promene suštinski razlikuju jedna od druge. Većina ljudi stavlja poseban akcenat na svoje ponašanje u svojoj veri u Boga, i kao rezultat toga dolazi do određenih promena u njihovom ponašanju. Nakon što poveruju u Boga, oni prestaju da puše i piju, više se ne sukobljavaju s drugim ljudima, radije trpe, čak i ako to znači da će pretrpeti gubitak. Drugim rečima, doživljavaju izvesne promene ponašanja. Nakon što počnu da veruju u Boga, neki ljudi se usredsređuju na to da jedu i piju Božje reči, dolaze do razumevanja nekih istina, doživljavaju delo Svetog Duha i u svom srcu osećaju veliko uživanje, pa su stoga voljni da se daju za Boga, a u stanju su čak i da ostave sve i da pretrpe svaku muku. Ali ako, nakon što nekoliko godina veruju u Boga, ljudi nikako ne uspevaju da streme ka istini, a onda, pošto nije bilo promene u njihovoj život-naravi, neizbežno nastavljaju da prave iste stare greške. Ne samo da ne uspevaju da odbace svoju sotonsku narav, već ona postaje još gora. Oslanjaju se na svoj staž da bi se borili za vlast i dobit, žude za crkvenim novcem i postaju zavidni kad god vide da neko drugi iskorišćava Božju kuću, samo se nadajući da će osigurati veće koristi za sebe – postaju paraziti i gamad unutar Božje kuće. Kao rezultat toga, neki postaju lažne starešine i antihristi, i bivaju razotkriveni i eliminisani. A šta te činjenice dokazuju? One dokazuju da su puke promene ponašanja neodržive; ako kod ljudi ne dođe do promene život-naravi, oni će pre ili kasnije pokazati svoje pravo lice. To je zato što promene u ponašanju nastaju iz žara, a povrh toga, Sveti Duh u to vreme obavlja određeno delo, pa ljudima postaje izuzetno lako da budu vatreni ili da nakratko pokažu neku ljubaznost. Što bi nevernici rekli: „Lako je učiniti jednu dobru stvar, ali teško je da dobrim stvarima ispuniš čitav svoj život.” Zašto ljudi nisu sposobni da tokom čitavog života čine dobre stvari? Zato što su po prirodi zlobni, sebični i iskvareni. Čovekovo ponašanje je vođeno njegovom prirodom; kakva god da je priroda tog čoveka, takva su njegova prirodna otkrivanja, a samo ono što on prirodno otkriva predstavlja njegovu prirodu. Pretvaranje ne može da potraje. Dok radi na čovekovom spasenju, Bog ne stremi ka tome da ga ukrasi dobrim ponašanjem – svrha Božjeg dela je da preobrazi narav ljudi, da ih izmeni iz korena i da ih učini novim ljudima. Božji sud i grdnja, kušnje i oplemenjivanje čoveka, sve to služi promeni njegove naravi, kako bi mogao da postigne pokornost i odanost prema Bogu i kako bi Ga istinski obožavao. To je rezultat koji Bog hoće da ostvari u Svom delu i to je ujedno cilj Božjeg dela. Dobro ponašanje nije isto što i pokoravanje Bogu, a još je manje jednako usklađenosti sa Hristom. Promene u ponašanju zasnovane su na doktrini i nastaju iz žara; one se ne zasnivaju na pravom bogopoznanju niti na istini, a još se manje oslanjaju na usmeravanja od strane Svetog Duha. Mada ima trenutaka kad Sveti Duh donekle prosvećuje ili usmerava ljude, to nije otkrovenje njihovog života. Ljudi još uvek nisu zakoračili u istina-stvarnosti, a njihova se život-narav nije ni za dlaku promenila. Ma koliko dobro da se neka osoba ponaša, ona time ne dokazuje da se pokorava Bogu, niti da istinu sprovodi u delo. Promene ponašanja ne predstavljaju promene u život-naravi i ne mogu se smatrati životnim otkrovenjem. Stoga, kad vidite da su neki ljudi, za vreme dok ih goni strast, u stanju da učine nešto za dobrobit crkve ili čak da se odreknu nekih stvari, nemojte ih odmah veličati i laskati im, nemojte govoriti da su to ljudi koji poseduju istina-stvarnost ili koji vole Boga. Reći tako nešto bilo bi pogrešno, navelo bi ih na pogrešan put i štetilo bi im. Ne treba, međutim, ni da ih obeshrabrujete; treba samo da ih usmeravate ka istini i ka putu traganja za životom. Ljudi koji su često strastveni obično imaju želju za napretkom, kao i rešenost. Većina njih čezne za istinom i spada među ljude koje je Bog predodredio i izabrao. Ljudi vatrenog srca, koji se dobrovoljno daju Bogu, uglavnom iskreno veruju u Boga. Oni, pak, koji se Bogu ne daju iskreno i nisu spremni da obavljaju svoju dužnost, nisu iskreni vernici. Ljudi čija je vera mlaka i koji lako postaju negativni uglavnom ne mogu biti postojani. Oni se povlače već pri susretu s malim poteškoćama, a kada se suoče s progonima i stradanjima, beže i napuštaju svoju veru. Jedino strastveni ljudi s jakom verom mogu dugo da istraju, da streme ka istini radi rešavanja problema i da postepeno izađu na pravi put vere u Boga. Nasuprot tome, ljudima čija je vera slaba i koji su lišeni strasti veoma je teško da Boga slede do samog kraja.

Ma koliko dobrih dela čovek da učini, to ne znači da on poseduje istina-stvarnosti. Primenjivanje istine i postupanje u skladu sa načelima jeste ono što znači posedovati istina-stvarnosti. Bojati se Boga i kloniti se zla jeste ono što znači posedovati istina-stvarnosti. Postoje ljudi koji su entuzijastični, mogu da govore doktrinu, slede pravila i čine mnoge dobre stvari, ali sve što se za njih može reći jeste da poseduju malo ljudskosti. Oni koji mogu da pričaju o doktrini i koji uvek poštuju propise ne moraju obavezno biti u stanju da primenjuju istinu. Mada je sve što govore ispravno i zvuči kao da u tome nema nikakvih problema, oni ipak nemaju šta da kažu o pitanjima koja se tiču suštine istine. Prema tome, ma koliko da neka osoba može da priča o doktrini, to ne znači da ona razume istinu, i ma koliko da razume doktrinu, ona neće moći da reši nijedan problem. Iako su teoretičari religije u stanju da objasne Bibliju, svi oni naposletku padaju, jer ne prihvataju ništa od istine koju je Bog izrazio. Ljudi koji su iskusili promenu vlastite naravi razlikuju se od njih; oni su razumeli istinu, pronicljivi su po svim pitanjima, znaju kako da postupaju u skladu sa Božjim namerama i istina-načelom, znaju kako da deluju da bi udovoljili Bogu i razumeju prirodu iskvarenosti koju pokazuju. Kad se njihove ideje i predstave razotkriju, oni mogu da budu razboriti i da se pobune protiv tela. Eto kako se ispoljava promena nečije naravi. Ono glavno što se kod ljudi čija je narav promenjena ispoljava, jeste to da oni jasno razumeju istinu, da je relativno tačno sprovode u delo u svemu što rade i da svoju iskvarenost ne pokazuju tako često. Uopšteno govoreći, čini se da ljudi čija je narav izmenjena postaju naročito razumni i pronicljivi, te da, zahvaljujući tome što razumeju istinu, oni ne pokazuju više toliko samopravednosti i nadmenosti kao pre. U stanju su da prozru i da razaznaju veliki deo iskvarenosti koja je u njima razotkrivena, tako da ne izazivaju nadmenost. Oni u pravilnoj meri shvataju koje bi mesto trebalo da zauzmu, šta treba da rade kako bi se mogli smatrati osobama s razumom, kako da se drže svoje dužnosti, šta da govore a šta da ne govore, kao i šta bi kojim ljudima trebalo da kažu i šta sa njima da učine. Prema tome, ljudi izmenjene naravi relativno su razumni i jedino takvi ljudi zaista proživljavaju ljudsko obličje. Budući da razumeju istinu, u stanju su da govore i da stvari posmatraju u skladu s istinom, i principijelni su u svemu što rade; ne potpadaju pod uticaj bilo koje osobe, događaja ili stvari, imaju vlastite stavove i mogu da podrže istina-načela. Narav im je relativno stabilna, svoje stavove ne menjaju naprasno i, bez obzira na okolnosti u kojima se nalaze, znaju kako da svoju dužnost dobro obavljaju i kako da se ponašaju da bi udovoljili Bogu. Ljudi čija je narav izmenjena ne usredsređuju se na to šta bi trebalo da rade da bi drugi o njima imali lepo mišljenje; njima je u srcu jasno šta treba da rade kako bi udovoljili Bogu. Stoga, na prvi pogled može izgledati kao da nisu baš puni elana ili da nisu uradili mnogo velikih stvari, ali je sve ono što rade smisleno, vredno i daje stvarne rezultate. Ljudi čija je narav izmenjena zasigurno poseduju mnogo od istina-stvarnosti, što potvrđuju svojim pogledom na svet i načelima svog delovanja. Nasuprot njima, oni koji nisu zadobili istinu nisu ostvarili apsolutno nikakvu promenu svoje život-naravi. A kako se tačno postiže promena naravi? Sotona je ljudska bića temeljno iskvario, te se stoga svi oni opiru Bogu i svima im je u prirodi suprotstavljanje Bogu. Božje spasenje čoveka znači pretvaranje onih koji imaju prirodu opiranja Bogu i koji mogu da se opiru Bogu u one koji mogu da se pokore Bogu i da Ga se boje. Takvi su ljudi čije su se naravi promenile. Ma koliko da je neka osoba iskvarena i ma koliko iskvarenih sklonosti da ima, dokle god ona može da prihvati istinu, dokle god može da prihvati Božji sud i grdnju, te da prihvati razne kušnje i oplemenjivanja, ona će uistinu razumeti Boga i ujedno će moći jasno da sagleda vlastitu priroda-suštinu. Kad takva osoba bude zaista spoznala sebe, moći će da omrzne samu sebe i Sotonu, biće spremna da se pobuni protiv Sotone i da se potpuno pokori Bogu. Kad čovek jednom donese ovu odluku, on će stremiti ka istini. Kad čovek ima istinsko znanje o Bogu, kad je njegova sotonska narav pročišćena, a Božje reči su se u njemu ukorenile i postale njegov život i osnova njegovog postojanja, kad može da živi po Božjim rečima, i kad se u potpunosti promenio i postao nov čovek, tada i samo tada je doživeo promenu u život-naravi. Promena u naravi ne znači imati zrelu i iskusnu ljudskost ili da ljudi deluju krotkije u naravi nego ranije – prelazak od toga da su u prošlosti bili nadmeni do toga da sada mogu da govore s razumom, ili prelazak od toga da u prošlosti nikoga nisu slušali do toga da sada mogu pomalo da slušaju druge. Za takve spoljašnje promene ne može se reći da su promene u naravi. Naravno, promene u naravi obuhvataju takva ispoljavanja, ali najvažniji element je da se čovekov unutrašnji život promenio. To se dešava u potpunosti zato što su se Božje reči i istina ukorenile u ljudima, što vladaju u njima i što su postale njihov život. Promenili su se, takođe, i njihovi pogledi na stvari. Oni sada mogu jasno da sagledaju svet i ljudski rod. Mogu sasvim da prozru kako Sotona kvari ljudski rod, kako se velika crvena aždaja opire Bogu, kao i da prozru njenu suštinu. U stanju su da u srcu prezru veliku crvenu aždaju i Sotonu, te da se potpuno okrenu Bogu i da Ga slede. To znači da se promenila njihova život-narav i da ih je Bog zadobio. Promene u život-naravi predstavljaju fundamentalne promene, dok su promene u ponašanju samo površinske. Jedino ljudi koji su ostvarili promene u svojoj život-naravi jesu oni koji su zadobili istinu i jedino njih je Bog zadobio.

Svi iskvareni ljudi žive za sebe. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi – u tome je sažeta ljudska priroda. Svi ljudi veruju u Boga radi sebe samih; ostavljaju stvari i daju se zarad toga da budu blagosloveni, a patnja koju podnose i cena koju plaćaju u obavljanju svoje dužnosti takođe su radi dobijanja nagrade. Ukratko, sve je u svrhu toga da se bude blagosloven, nagrađen i da se uđe u carstvo nebesko. U svetu, ljudi rade za sopstvenu korist, a u kući Božjoj, obavljaju dužnost da bi zadobili blagoslove. Zarad dobijanja blagoslova, ljudi sve ostavljaju i mogu da podnesu mnogo patnje. Sve ovo je najjasniji dokaz da ljudi poseduju sotonsku prirodu. Ljudi čije su se naravi promenile su drugačiji. Oni smatraju da je za ljude smisleno jedino da žive po istini, da treba da se pokoravaju Bogu i da se boje Boga i klone se zla, i da je to temelj ljudskog bića. Oni smatraju da je prihvatanje Božjeg naloga savršeno prirodna i opravdana odgovornost, da su samo oni koji ispunjavaju dužnost stvorenog bića dostojni da se nazovu ljudima, i da su, ako nisu u stanju da vole Boga i uzvrate Njegovu ljubav, nedostojni da se nazovu ljudima. Oni smatraju da je živeti za sebe zaista prazno i besmisleno, da ljudi treba da žive da bi udovoljili Bogu i da bi dobro obavljali svoje dužnosti, i da prožive smislen život, tako da bi, čak i kad bi umrli, osećali zadovoljstvo, te da nemaju ni najmanje kajanja i da nisu živeli uzalud. Upoređivanjem ta dva različita stanja, može se videti da su ljudi iz ove druge grupe promenili svoju narav. Kad se promeni život-narav neke osobe, sasvim je sigurno da se i njen pogled na svet takođe menja. Budući da sada ima drugačije vrednosti, ona više nikad neće živeti samo sebe radi i nikad više neće u Boga verovati samo zarad sticanja blagoslova. Takva osoba će moći da kaže: „Spoznaja Boga je itekako vredna truda. Čak i kad bih umro nakon što spoznam Boga, onda bi to bilo divno! Pošto sam bio u stanju da spoznam Boga, da se pokorim Bogu i da živim smislenim životom, neću živeti uzalud, niti ću umreti sa bilo kakvim žaljenjem. Neću imati nikakvih pritužbi.” Pogled na život ovog čoveka se preobrazio. Glavni razlog zašto se nečija život-narav menja jeste taj što on počinje da poseduje istina-stvarnost, zadobija istinu i spoznaje Boga; njegov pogled na život se menja, a njegove vrednosti postaju drugačije nego ranije. Preobražaj počinje iznutra, iz njegovog srca, i iznutra, iz njegovog života; to svakako nije spoljašnja promena. Nakon što prime veru u Boga, pojedini novovernici napuštaju sekularni svet. Kasnije, pri susretu s nevernicima, ti vernici imaju malo toga da im kažu, te stoga retko stupaju u kontakt sa svojim rođacima i prijateljima koji u Boga ne veruju. Ovi nevernici kažu: „Oni su se promenili.” Vernici tada osećaju da se njihova život-narav promenila, što je potpuno pogrešno. Kad nevernici kažu da su se ovi vernici promenili, oni misle da se njihovo ponašanje promenilo. Dakle, da li se njihova život-narav promenila? Ne, nije. Promene u ponašanju su samo spoljašnje. U njihovom životu nije bilo apsolutno nikakve promene, a njihova sotonska priroda ostaje ukorenjena u njihovom srcu, potpuno netaknuta. Ljude ponekad obuzme strast zbog dela Svetog Duha; tada se mogu javiti izvesne spoljašnje promene i oni mogu učiniti neke dobre stvari. To, međutim, nije isto što i preobražaj vlastite naravi. Ako ne poseduješ istinu, već i dalje imaš isti stari pogled na stvari, čak i do te mere da se on ne razlikuje od pogleda nevernika, i ako se tvoj stav o životu i tvoje vrednosti takođe nisu promenile, i ako nemaš čak ni bogobojažljivo srce – a to je ono najosnovnije što bi trebalo da imaš – onda si veoma daleko od bilo kakve promene naravi. Radi promene naravi, od ključne je važnosti da tragaš za spoznajom Boga i da Ga istinski spoznaš. Uzmimo Petra kao primer. Kad je Bog hteo da ga preda u ruke Sotoni, Petar je rekao: „Čak i ako me predaš Sotoni, Ti ćeš i dalje biti Bog. Ti si svemoguć i sve je u Tvojim rukama. Kako da Te ne veličam zbog svega što si učinio? Ali, zar ne bi bilo bolje ako bih mogao da Te spoznam pre no što umrem?” Petar je osećao da je spoznaja Boga najvažnija stvar u čovekovom životu; nakon što spozna Boga, čoveku je sasvim svejedno kakva će ga smrt zadesiti i kako god Bog s njim postupio to će biti u redu. Osećao je da je spoznaja Boga od kritične važnosti; da nije zadobio istinu, nikada ne bi mogao da bude zadovoljan, ali se ne bi ni žalio protiv Boga. Jedino bi mrzeo činjenicu da nije tragao za istinom. Imajući u vidu Petrov duh, njegovo iskreno traganje za bogopoznanjem pokazuje da su se njegov pogled na život i njegove vrednosti promenile. Njegova duboka žudnja za spoznajom Boga dokazuje da je on Boga uistinu spoznao. Iz te izjave može se videti da se njegova narav promenila; bio je čovek čija se narav preobrazila. Na samom kraju Petrovog iskustva, Bog je rekao da je on u najvećoj meri spoznao Boga; bio je čovek koji je Boga iskreno voleo. Stoga, bez zadobijanja istine, čovekova život-narav nikada se ne može istinski promeniti. Tek kad budete zaista mogli da tragate za istinom i da zakoračite u istina-stvarnost, moći ćete da promenite svoju život-narav.