Odlomak 59

Ono šta ljudi koji veruju u Boga traže jeste sticanje blagoslova za budućnost; to je cilj njihove vere u Boga. Mada svi ljudi imaju takvu nameru i tome se nadaju, iskvarenost koja im je u prirodi mora se razrešiti posredstvom kušnji i oplemenjivanja. Morate biti oplemenjeni u svim onim aspektima u kojima niste pročišćeni i u kojima otkrivate iskvarenost – tako je Bog uredio. Bog za tebe stvara okruženje i primorava te da u njemu budeš oplemenjen kako bi mogao da spoznaš vlastitu iskvarenost. Na kraju, dolaziš u situaciju da bi radije umro kako bi se odrekao svojih planova i želja i pokorio se Božjoj suverenosti i Njegovom uređenju. Stoga, ukoliko ljudi nisu nekoliko godina bili podvrgavani oplemenjivanju i ako nisu u određenoj meri propatili, oni u svojim mislima i u svom srcu neće moći da se oslobode ograničenja iskvarenosti vlastitog tela. Ljudi treba da istrpe patnju u svim onim aspektima u kojima su još uvek ograničeni vlastitom sotonskom prirodom i u kojima još uvek imaju vlastite želje i prohteve. Jedino se iz stradanja mogu izvući pouke, što znači da se jedino tako može steći istina i razumeti Božje namere. Razumevanje mnogih istina se, zapravo, postiže iskustvom stečenim tokom bolnih kušnji. Niko ne može da shvati Božje namere, da prepozna Njegovu svemogućnost i mudrost, niti da ceni Njegovu pravednu narav, dok živi u udobnom i opuštenom okruženju ili pod povoljnim okolnostima. To bi bilo nemoguće!

Odlomak 60

Neki ljudi su u prošlosti pretrpeli određene neuspehe; primera radi, smenjeni su zbog toga što, kao starešine, nisu obavljali nikakav pravi posao ili zato što su žudeli za prednostima koje sa sobom nosi status. Budući da su neki od njih, nakon što su nekoliko puta bili otpušteni, zaista doživeli istinsku promenu, da li je onda za ljude dobro ili loše da dobiju otkaz? (Za njih je to dobro.) Kad po prvi put dobiju otkaz, ljudima se čini da je to smak sveta. Kao da im se srce naprosto raspuklo nadvoje. Ne mogu to da izdrže i ne znaju kojim putem da krenu. Međutim, kad sve to prođe, oni ovako razmišljaju: „Nije to bilo baš tako strašno. Zašto sam ranije bio tako malog rasta? Kako sam mogao da budem tako nezreo?” Ovo dokazuje da su napredovali u životu i da su razumeli ponešto od Božjih namera, istine i svrhe Božjeg spasenja čoveka. To je proces doživljavanja Božjeg dela. Moraš da priznaš i da prihvatiš ove metode koje Bog u Svom radu koristi, to jest, da prihvatiš da te On neprekidno orezuje ili da ti presuđuje, da ti govori da za tebe nema nade i da nećeš biti spasen, pa čak i da te osuđuje i proklinje. Možda ćeš se osećati negativno, ali ako budeš tražio istinu, ako budeš preispitivao i spoznavao sebe, uskoro ćeš moći ponovo da se uspenješ, da slediš Boga i da normalno obavljaš svoje dužnosti. Upravo to znači odrastati u životu. Da li je, dakle, dobro ili loše više puta dobiti otkaz? Je li ispravan ovaj metod koji Bog u svom radu koristi? (Jeste.) Ljudi, međutim, to ponekad ne prepoznaju i ne mogu to da prihvate. Naročito kad prvi put dobiju otkaz, oni smatraju da se prema njima postupa nepravedno, neprekidno se raspravljaju s Bogom i na Njega se žale, nesposobni da prevaziđu tu prepreku. Zašto ne mogu da je prevaziđu? Da li zato što traže kavgu s Bogom i sa istinom? Razlog je u tome što ljudi ne razumeju istinu, što ne umeju da preispituju sebe i što probleme ne traže u sebi. Stalno odbijaju da se u svom srcu pokore, a kad dobiju otkaz, počinju da izazivaju Boga. Nisu u stanju da prihvate činjenicu da su smenjeni i strašno su zbog toga ogorčeni. U tom trenutku, njihova je iskvarena narav tako uzavrela, ali kad o tome razmisle nešto kasnije, oni uviđaju da je bilo ispravno što su dobili otkaz – ispostaviće se da je to za njih bilo dobro, jer im je omogućilo da ostvare određeni napredak u životu. Kad u budućnosti budu ponovo dobili otkaz, da li će to opet osporavati na ovaj način? (Svaki put sve manje.) Prirodno je da se njihova reakcija postepeno poboljšava. Ukoliko se ništa ne promeni, to će biti dokaz da oni uopšte ne prihvataju istinu i da su bezvernici. Tada će biti potpuno otkriveni i uklonjeni, i nipošto neće moći da postignu spasenje.

Neuspesi, posrnuća i otkazi stvari su koje svi ljudi moraju da iskuse u procesu postizanja spasenja i usavršavanja, te zato ne treba oko toga dizati veliku prašinu. Kad vidiš ljude kako pate i postaju negativni zbog toga što su dobili otkaz, nemoj im se podsmevati, jer se i tebi može desiti da jednog dana budeš otpušten i da budeš u još gorem položaju. Ako jednog dana budete dobili otkaz, hoćete li i vi postati negativni i gorko zaplakati? Da li ćete se žaliti? Hoćete li poželeti da se odreknete svoje vere? To će zavisiti od toga da li si, za vreme dok si verovao u Boga, prihvatio istinu, koliko si istina zaista razumeo, kao i od toga da li istine koje misliš da razumeš predstavljaju tvoju stvarnost. Ako su te istine postale tvoja stvarnost, tvoj rast će ti omogućiti da pobediš ovu kušnju i oplemenjivanje; ukoliko pak ne poseduješ istina-stvarnost, otpuštanje će za tebe predstavljati katastrofu i ti ćeš, ako se stvar loše završi, biti oboren i nećeš moći ponovo da ustaneš. Neki ljudi imaju malo savesti, pa kažu: „Uživao sam u toliko Božje blagodati, tolike sam godine slušao propovedi i Bog mi je podario mnogo ljubavi. Ne mogu to da zaboravim. Najmanje što mogu da učinim jeste da se odužim za Božju ljubav.” Nakon toga, oni svoje dužnosti obavljaju negativno i pasivno, bez stremljenja ka istini i bez ikakvog život-ulaska. Ako si u stanju da se držiš svoje dužnosti, može se smatrati da si donekle savestan; to je ono najmanje što bi trebalo da postigneš. Ali, ako si u vršenju dužnosti uvek površan, ako ne poštuješ načela i ako nemaš život-ulazak, te ako u obavljanju dužnosti ne postižeš nikakve rezultate, da li ti onda uopšte obavljaš svoju dužnost? Ako svoju dužnost uvek obavljaš površno, hoćeš li moći da budeš postojan tokom katastrofa? Možeš li jamčiti da nećeš izdati Boga? Prema tome, da bi vršio svoju dužnost, moraš u najmanju ruku imati savesti i razuma; pravi rezultati mogu se postići samo ukoliko se dužnost zaista vrši u skladu s vlastitom savešću i razumom. To je osnovni preduslov koji se mora ispuniti. Ako ne ispunjavaš čak ni taj preduslov, to znači da si površan, da si u stanju da obmaneš i da izdaš Boga, te da čak ni službovanje ne obavljaš adekvatno. Čak i kada ne bi napustio Božju kuću, Bog bi te već mnogo pre toga uklonio. Takva osoba ne može biti spasena. Razlog za to su nedostatak savesti i razuma i neprestano obavljanje sopstvene dužnosti na površan način. Plikovi na tabanima posledica su puta kojim ste išli i ne možete druge kriviti za to. Ako naposletku ne budeš spasen, već proklet, i ako završiš kao Pavle, za to ti niko drugi neće biti kriv. To je tvoj vlastiti put i tvoj vlastiti izbor. Prema tome, da li ljudi mogu da budu spaseni ili ne u krajnjoj liniji zavisi od toga da li imaju savesti i razuma. Ako mogu da ispune taj osnovni preduslov, to znači da poseduju savest i razum. Takvi se ljudi mogu nadati spasenju. U suprotnom će biti uklonjeni. Koja je vaša „crvena linija”? Kažeš: „Neću se žaliti čak ni ako me Bog bude tukao i prekorevao, čak ni ako me bude odbacio i ako ne bude hteo da me spase. Biću poput vola ili konja: do samog kraja ću službovati i tako se odužiti za Božju ljubav.” Sve to lepo zvuči, ali jesi li zaista sposoban da to i ostvariš? Ako zaista poseduješ takav karakter i takvu rešenost, otvoreno ću ti reći: možeš se nadati spasenju. Ukoliko, pak, nemaš takav karakter, ako u tebi nema savesti ni razuma, ti onda nećeš moći da budeš postojan do samoga kraja, čak i ako imaš želju da službuješ. Znaš li kako će Bog prema tebi postupati? Ne znaš. Znaš li kako će te Bog proveravati? Ni to ne znaš. Ako ne poseduješ ni najmanje savesti i razuma kojima bi se rukovodio, ako traganju ne pristupaš pravilno i ako tvoji stavovi o životu i vrednostima nisu usaglašeni sa istinom, ti onda nećeš moći da budeš postojan kad se suočiš s preprekama i neuspesima, sa kušnjama i oplemenjivanjem – što znači da ćeš biti u opasnosti. Kakvu ulogu ovde igraju savest i razum? Ako kažeš: „Odslušao sam tolike propovedi i zapravo razumem ponešto od istine. Nisam je, međutim, sprovodio u delo, nisam udovoljio Bogu i Bog mi ne daje podršku – a ukoliko me Bog, naposletku, bude napustio i ne bude me više želeo, to će biti pravednost Božja. Čak i ako me bude kaznio i prokleo, ja Ga neću napustiti. Kud god da krenem, ja sam Božje stvoreno biće, doveka ću verovati u Njega, pa čak i ako budem morao da radim kao konj ili vo, nikad neću prestati da Ga sledim i ne marim za to kakav će mi biti ishod” – ako, dakle, zaista poseduješ takvu rešenost i takvu savest i razum, moći ćeš da budeš postojan. Ako vam nedostaje ovakva rešenost i ako o ovim stvarima nikada niste razmišljali, onda problem nesumnjivo leži u vašem karakteru, vašoj savesti i razumu. To je zato što u svom srcu nikada niste poželeli da ispunite svoju dužnost prema Bogu. Uvek samo tražite blagoslove od Boga. U svojim glavama večito kalkulišete koliko ćete blagoslova dobiti za to što ste se u Božjoj kući oko nečega potrudili ili otrpeli neku poteškoću. Ako se isključivo baviš takvim kalkulacijama, biće ti veoma teško da budeš postojan. Jedino od toga da li poseduješ savest i razum zavisi da li ćeš moći da budeš spasen. Ako ne poseduješ savest i razum, nisi prikladan da budeš spasen, jer Bog ne spasava demone i zveri. Ako odlučiš da ideš putem traganja za istinom i ako budeš išao Petrovim putem, Sveti Duh će te prosvetiti i navesti da razumeš istinu, i stvoriće ti situacije u kojima ćeš moći da doživiš mnoge kušnje i oplemenjivanja kako bi bio usavršen. Ukoliko, pak, ne odabereš put stremljenja ka istini, već kreneš putem antihrista Pavla, žao mi je ali – Bog će te i dalje kušati i proveravati. Ne može se, međutim, poreći da nećeš položiti ispit kod Boga; kad ti se nešto desi, imaćeš pritužbe na Boga, a kad se budeš suočio sa kušnjama, ti ćeš Boga napustiti. Tada ti savest i razum neće biti ni od kakve koristi i bićeš uklonjen. Bog ne spasava ljude koji nemaju savesti ni razuma, jer to je osnovni preduslov.

U najmanju ruku, moraš da zadovoljiš merilo posedovanja savesti i razuma. Drugim rečima, kako treba da se ponašaš prema Bogu ako te On više ne želi? Treba da kažeš: „Bog mi je udahnuo život. Bog me je odabrao. Danas sam spoznao Stvoritelja i razumeo tolike istine, ali ih nisam sproveo u delo. U prirodi mi je da ne volim istinu, a savesti nemam. Ali, bez obzira na to da li ću u budućnosti moći da sprovodim istinu u delo i da li ću biti spasen, uvek ću priznavati Boga i pravednost Stvoriteljevu. Tu je činjenicu nemoguće promeniti. Čovek ne treba da prestane da priznaje Boga i Stvoritelja samo zato što nema nade za njegovo spasenje ili što za njega ne postoji ishod ni odredište. Takva bi pomisao bila buntovna. Ako tako razmišljam, treba da budem proklet. Ma šta Bog činio, čovek treba da se tome pokorava; upravo to znači imati razum. Isuviše sam malog rasta da bih se pokorio i treba da budem kažnjen ako se pobunim protiv Boga ili Ga izdam. Pa ipak, ma kako se Bog prema meni bude odnosio, to neće promeniti moju odlučnost da Ga sledim. Uvek ću biti Božje stvoreno biće. Bilo da me Bog prihvata ili ne, spreman sam da budem pion, služitelj i kontrast pod Božjom suverenošću. Moram biti odlučan u tome.” Bez obzira da li sada ovako razmišljaš, da li si ikada tako razmišljao i da li si doneo takvu odluku, ti u svakom slučaju moraš upravo tako da rezonuješ. Ako ne poseduješ takav razum ili takvu ljudskost, spasenje je za tebe samo prazna priča. Zar nije tako? Stvari stoje upravo tako. Saopšten ti je osnovni preduslov koji moraš da ispuniš. Kad se suočiš sa problemima, trebalo bi da malo bolje razmisliš o ovom aspektu. To je dobro za tebe i na taj način ćeš sebe zaštititi. Ako zaista ne poseduješ taj aspekt ljudskosti, u velikoj si opasnosti. Moraš ovako da se moliš: „Bože, nikada se prema Tebi nisam odnosio kao prema Bogu. Oduvek sam na Tebe gledao kao na vazduh, kao na nešto nejasno i nevidljivo. Suočavajući se danas s ovim problemom, osećam da sam uklonjen i da za mene nema dobrog odredišta. Ma kako da odlučiš o mom ishodu, spreman sam da Ti se pokorim. Moram da Te sledim i ne smem da Te napustim. Oni koji Tebe napuste da bi živeli pod Sotoninom vlašću nisu ljudi. To su đavoli. Ja ne želim da budem đavo. Želim da budem ljudsko biće. Želim da sledim Boga, a ne Sotonu.” Ako možeš da se svakoga dana moliš za to i da se sve više uspinješ, u srcu će ti sve postajati jasnije i ti ćeš imati put praktičnog delovanja. Kad se neka osoba buntovne naravi suoči s poteškoćama, srce joj postaje nepopustljivo i ona nije spremna da stremi ka istini. Čak i ako pogreši, ona ne mari za to. Čini šta joj je volja. Počinje da biva svojevoljna i raspuštena, i ne želi više da se moli. Šta u tom trenutku treba učiniti? Postoji jedno najosnovnije načelo koje može da te zaštiti. Ako, naime, u trenucima kad si najnegativniji i najslabiji, u srcu nosiš reči pobune protiv Boga, reči koje se Bogu opiru, hule na Njega ili Mu sude, nemoj ih glasno izgovarati, niti činiti išta što bi druge ljude podstaklo da se opiru Bogu. Na taj ćeš način, kad se budeš molio Bogu i od Njega tražio zaštitu, moći da savladaš teškoće. To je ono što je najvažnije. Ako si u normalnoj meri razuman, kad budeš izašao iz stanja negativnosti, lišenosti, povlađivanja ili otpora, možda ćeš ovako razmišljati: „Srećom, nisam to učinio na samom početku. Da jesam, bih bio grešnik, vekovima osuđivan i kriv za neoprostivo zlo.” Kakav je ovo put? (To je dobar put.) Šta je u njemu dobro? (Može sprečiti ljude da povrede Božju narav.) Nemojte povređivati narav Božju. Kad jednom glasno izgovoriš nešto što vređa Božju narav, možeš li to da povučeš? Čim je neka reč izgovorena, postaje svršena stvar. Bog to osuđuje. A kad vas Bog osudi, u velikoj ste nevolji. Kad neka osoba veruje u Boga, ma kakvo ona stradanje da trpi, ma koliko da se posvećuje i ma kako da odluči da veruje, njen cilj nije da bude od Boga prokleta ili osuđena, već da čuje kako joj Stvoritelj govori: „Bog te odobrava. Možeš da preživiš i bićeš predmet Božjeg spasenja.” Do ovoga se teško stiže. Pošto to nije lako, ljudi moraju da sarađuju. Nikada nemojte govoriti ništa što može štetiti vašem spasenju. U kritičnim trenucima se morate suzdržati i ne činiti ništa što bi vam moglo doneti nevolju. Da ti kažem nešto – kad jednom izazoveš nevolju i Bog te zbog toga osudi, ako si pritom još i povredio Njegovu narav, to više nikad nećeš moći da ispraviš. Nemoj ništa govoriti ni činiti nasumično. Moraš se suzdržavati i ne smeš povlađivati sebi. Ako možeš da se suzdržavaš, to je dokaz da ispunjavaš osnovni preduslov. Ukoliko se sve do samog kraja suzdržavaš, priznaješ postojanje Boga, veruješ u Božju suverenost i imaš bogobojažljivo srce, Bog će to videti. Nisi izgovorio ništa čime bi uvredio Boga, niti si išta grešno učinio. Bog može da ispituje misli koje nosiš u srcu. Budući da ti je srce donekle bogobojažljivo, čak i ako gajiš neke apsurdne misli ti ih nisi naglas izgovarao, niti si se na bilo koji način opirao Bogu. Bogu će tvoje ponašanje biti prihvatljivo. Kako će se Bog odnositi prema tebi? Bog će nastaviti da te izvodi iz takvih neprilika. Pa, zar i dalje ne postoji nada za tvoje spasenje? Takvo nešto se sasvim retko poseduje. Šta čovek treba da radi kad se suoči sa problemima? Treba da se suzdržava i da nikada ne povlađuje sebi. Kad sebi povlađujete, to je posledica plahovitosti. Vaša nadmena priroda samo što nije izbila na površinu i puni ste pritužbi i opravdanja. Postajete isuviše ogorčeni i osećate snažnu želju da o tome progovorite. U tom trenutku niste u stanju da se suzdržite. Time se razotkriva ružna strana vaše sotonske naravi, a Božja je narav u tom trenutku najverovatnije povređena. Koja je svrha suzdržavanja? Oprez u pogledu sopstvenih reči, postupaka i koraka kako bi se zaštitili, kako ne bi povredili Božju narav i kako bi sačuvali poslednji tračak nade za spasenje. Stoga je neophodno da se suzdržavate. Ma koliko da snažno osećaš da ti je učinjena nepravda i ma koliko bola i tuge da nosiš u srcu, treba da se suzdržavaš. Taj poduhvat najviše zavređuje da se oko njega potrudiš! Kad se u nečemu suzdržiš, nipošto nećeš zažaliti zbog toga. Takav način praktičnog delovanja od opšte je koristi za ljude, bilo da se preduzima zarad vere u Boga ili kao tajni trik u cilju sopstvene zaštite. Ljudi iskvarene naravi ponekad pokazuju određeni nivo bezumlja i postupaju bez imalo razuma i načela. Ti čak ni ne znaš kada će tvoja iskvarena narav buknuti. Kad naposletku pukneš i izgovoriš nešto čime Boga poričeš i osuđuješ, tada će već biti prekasno i nikakve vajde nećeš imati od kajanja. Posledice će biti nezamislive. Možda ćeš biti uklonjen i Sveti Duh više neće obavljati svoje delo na tebi. Zar to ne znači da je sa tobom svršeno? Neće više biti apsolutno nikakve nade u tvoje spasenje.

Odlomak 61

Svaka osoba je, u većoj ili manjoj meri, načinila prestupe. Kada ne znaš da je nešto prestup, nećeš to posmatrati jasno, pa ćeš se možda još uvek držati svojih mišljenja, praksi i načina na koji to razumeš – ali, jednog dana, bilo kroz čitanje Božjih reči, razgovore u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama, ili kroz Božje otkrovenje, naučićeš da je to delo prestup i uvreda protiv Boga. Koji ćeš stav tada zauzeti? Da li ćeš se zaista pokajati, ili ćeš se opravdavati i raspravljati, držeći se svojih ideja i verujući da, iako to što si uradio nije u skladu sa istinom, ipak ne predstavlja tako veliki problem? To se odnosi na stav koji imaš prema Bogu. Kakav je stav David imao o svom prestupu? (Pokajanje.) Pokajanje – što znači da je u svom srcu mrzeo sebe i da nikada više ne bi počinio taj prestup. Dakle, šta je uradio? Molio se, tražeći od Boga da ga kazni i rekao: „Ako ponovo načinim ovu grešku, neka me Bog kazni i učini da umrem!” Takva je bila njegova odlučnost; to je bilo istinsko pokajanje. Da li obični ljudi to mogu da postignu? Ako ne pokušavaju da se opravdaju ili ako mogu prećutno priznati grešku, onda je to za obične ljude već veoma dobro. Da li je istinsko pokajanje ako nisu voljni da ponovo razgovaraju o toj stvari da se ne bi obrukali? To znači da su uznemireni i potreseni zbog bruke, a ne da osećaju pokajanje. Istinsko pokajanje znači da mrze samog sebe jer su počinili zlo, da osećaju bol i nelagodu jer su bili sposobni da počine zlo, da krive sami sebe, pa čak i da proklinju sami sebe. To znači da su spremni da se nakon toga zakunu da nikada više neće počiniti takvo zlo i da su voljni da prihvate Božju kaznu i stradaju mizernom smrću ako ikada ponovo učine zlo. To je istinsko pokajanje. Ako u svom srcu uvek osećaju da nisu počinili nikakvo zlo, i da njihovi postupci ne odudaraju mnogo od načela ili da su posledica nedostatka mudrosti, i veruju da ništa neće poći po zlu ako postupaju u tajnosti, mogu li osećati istinsko pokajanje razmišljajući na ovaj način? Nikako ne mogu, jer ne poznaju suštinu sopstvenog zlodela. Čak i ako pomalo preziru sebe, oni mrze sebe samo zato jer nisu bili mudri i zbog toga što nisu dobro rešili situaciju. Oni zapravo ne shvataju da je razlog zbog kojeg mogu da čine zlo nastao usled problema sa njihovom priroda-suštinom, usled nedostatka ljudskosti, rđave naravi i nemorala. Ovakvi ljudi nikada neće osetiti istinsko pokajanje. Zašto ljudi moraju da razmišljaju o sebi pred Bogom kada urade nešto pogrešno ili kada počine prestupe? Zato što nije lako poznavati svoju priroda-suštinu. Lako je priznati da je čovek počinio grešku i da zna gde greši. Međutim, nije lako znati uzrok svojih grešaka i znati kakva je tačno narav otkrivena. Prema tome, kada uradi nešto loše, većina ljudi samo priznaje da su pogrešili, ali ne osećaju pokajanje u svom srcu niti mrze sami sebe. Na taj način oni ne osećaju istinsko pokajanje. Da bi postigao istinsko pokajanje, čovek mora da se odrekne zla koje je napravio i bude u stanju da garantuje da to nikada više neće učiniti. Tek tada se može postići istinsko pokajanje. Ako uvek pristupaš stvarima na osnovu svojih ličnih predstava i uobrazilja, nikada ne razmišljajući o sebi i ne spoznavši sebe, već se samo površno baviš stvarima, onda se nisi zaista pokajao i nisi se istinski promenio. Ako Bog želi da te razotkrije, kako treba da pristupiš tome? Kakav ćeš stav zauzeti? (Prihvatiću Božju kaznu.) Prihvatanje Božje kazne – to je stav koji moraš da imaš. Istovremeno, moraš prihvatiti i Božje ispitivanje. Bolje je tako, da bi mogao zaista da spoznaš sebe i istinski se pokaješ. Ako neko ne oseća istinsko pokajanje, biće nemoguće da prestane da čini zlo. U svako doba i na svakom mestu, biće spreman da se vrati svojim starim navikama, životu u skladu sa svojom sotonskom naravi, pa čak i da iznova i iznova pravi iste greške. Dakle, on nije osoba koja se zaista pokajala. On je potpuno razotkriven na ovaj način. Šta onda ljudi mogu da urade da bi se potpuno oslobodili prestupa? Moraju da tragaju za istinom da bi rešili probleme i takođe moraju biti sposobni da primenjuju istinu. To je ispravni stav koji ljudi moraju imati prema istini. Kako onda ljudi treba da primenjuju istinu? Bez obzira na iskušenja ili kušnje s kojima se suočavaš, moraš se istinski moliti Bogu u svom srcu i prepustiti se Božjim orkestracijama. Neke kušnje su ujedno i iskušenja – zašto Bog dozvoljava da se suočavaš s time? Nije slučajno niti nasumično to što Bog dopušta da ti se dogode takve stvari. To te Bog testira i proverava. Ako ne prihvatiš ovu proveru, ako ne obratiš pažnju na tu stvar, zar se tada ne otkriva tvoj stav prema Bogu? Kakav je tvoj stav prema Bogu? Ako imaš ravnodušan i prezriv stav prema sredinama kojima te Bog okružuje i kušnjama koje ti Bog daje, a ne moliš se, ne tragaš za putem primene niti ga kroz to pronalaziš, to pokazuje da nemaš pokoran stav prema Bogu. Kako Bog može spasiti takvu osobu? Da li je Bog može usavršiti? Nikako ne može. Razlog za to je jer nemaš pokoran stav prema Bogu, pa čak i ako Bog uredi okruženje za tebe, nećeš ga doživeti i nećeš sarađivati sa njim. To pokazuje tvoj prezir prema Bogu, da ne shvataš ozbiljno Božje delo i da si čak u stanju da zanemariš Božje reči i istine, što znači da ne doživljavaš Božje delo. U tom slučaju, kako možeš postići spasenje? Oni koji ne vole istinu ne mogu da dožive Božje delo. Verovanjem u Boga na ovaj način ne može se postići spasenje. To znači da je čovekov stav prema Bogu i istini veoma važan i da je direktno povezan sa time da li može biti spasen. Ljudi koji ne obraćaju pažnju na ovo su glupi i neuki.

Odlomak 62

Rečeno je da će „onaj ko do kraja sledi zasigurno biti spasen”, ali da li je to lako sprovesti u delo? Nije lako, i mnogi od onih koje velika crvena aždaja lovi i progoni suviše su prestrašeni i plaše se da slede Boga. Zašto su ti ljudi posrnuli? Zato što su lišeni iskrene vere. Neki su u stanju da prihvate istinu, mole se Bogu, oslanjaju se na Boga i postojano trpe kušnje i stradanja, dok drugi naprosto ne mogu da slede do kraja. Tokom kušnji i stradanja, oni će u nekom trenutku posrnuti i izgubiti svoje svedočanstvo, nakon čega više neće moći da se usprave i nastave dalje. Sve stvari koje ti se svakodnevno dešavaju, bilo velike ili male, koje ti mogu uzdrmati odlučnost, zaokupiti srce ili ograničiti tvoju sposobnost obavljanja dužnosti i daljeg napredovanja, zahtevaju pomno promišljanje; te stvari treba pažljivo da ispitaš i da tražiš istinu. Sve su to problemi koje morate da rešavate u hodu. Kad naiđu na poteškoće, neki ljudi postaju negativni, žale se, napuštaju svoje dužnosti i nisu u stanju da se posle svakog neuspeha usprave na noge. Sve su to budale koje ne vole istinu i koje istinu ne bi zadobile ni kad bi sav svoj život posvetile veri. Kako bi takve budale uopšte i mogle da slede do kraja? Ako te ista stvar zadesi deset puta, a ti iz toga ništa ne zadobiješ, znači da si jedna osrednja i beskorisna osoba. Tragači za istinom su pronicljivi ljudi i ljudi pravog kova, koji imaju duhovno razumevanje; ako bi ih jedna te ista stvar zadesila deset puta, oni bi u možda osam, od tih deset slučajeva, mogli da zadobiju izvesno prosvećenje, da izvuku neku pouku, da razumeju neku istinu i da ostvare određeni napredak. Kad, međutim, neka stvar deset puta zadesi nekakvu budalu – koja nema duhovno razumevanje – ona iz toga nijednom neće izvući nikakvu korist, nijedanput se zbog toga neće promeniti, niti će ijednom spoznati svoje ruglo, usled čega će za nju sve biti svršeno. Budala posrće kad god joj se nešto desi, a nakon svakog posrtanja treba joj neko da je podrži i nagovori je da ustane; bez tuđe podrške i nagovaranja, ne može da se uspravi, te joj stoga, svaki put kad je nešto zadesi, preti opasnost od posrtanja i poniženja. Zar to onda nije njen kraj? Ima li ikakvog drugog osnova da tako beskorisni ljudi budu spaseni? Spasenje ljudi od strane Boga podrazumeva spasenje onih koji vole istinu, spasenje onog dela ljudskog roda koji poseduje volju i odlučnost, onih ljudi koji u svom srcu žude za istinom i pravdom. Odlučnost neke osobe predstavlja onaj deo njenog srca koji žudi za pravdom, dobrotom i istinom, deo koji poseduje savest. Bog spasava taj deo ljudskog roda i kroz njega menja njihovu iskvarenu narav, kako bi ti ljudi mogli da razumeju i da zadobiju istinu, kako bi njihova iskvarenost mogla da bude očišćena, a njihova život-narav preobražena. Ako u sebi nemaš ništa od toga, ne možeš biti spasen. Ako u tebi nema ljubavi prema istini ni želje za pravdom i svetlošću, ako, kad god se suočiš sa zlom, nemaš volje da ga odagnaš niti rešenosti da istrpiš nedaće, ako ti je, povrh toga, savest otupela, ako ti je ujedno otupela i sposobnost prihvatanja istine, te stoga ne opažaš ni istinu ni događaje koji se oko tebe odigravaju, ako si u svim stvarima nerazborit, ako u onome što ti se dešava ne znaš da tražiš istinu kako bi rešio svoje probleme i ako si stalno negativan, ti onda nipošto nećeš moći da budeš spasen. Takva osoba ne poseduje ništa što bi moglo da je preporuči, ništa što bi vredelo podvrgnuti Božjem delovanju. Savest joj je otupela, a u glavi joj vlada zbrka; takva osoba ne voli istinu, niti duboko u srcu čezne za pravdom i, ma koliko jasno ili transparentno Bog govorio o istini, to kod nje ne izaziva ni najmanju reakciju; baš kao da joj je srce već odavno mrtvo. Zar za nju nije sve svršeno? Čoveka koji još nije izdahnuo moguće je spasti veštačkim disanjem, ali onome koji je već umro i kojeg je duša napustila, od veštačkog disanja slaba je vajda. Ako neka osoba ustukne kad god se suoči s problemima i poteškoćama, ako nastoji da ih izbegne, ako uopšte ne traži istinu, već radije postaje negativna i aljkava u svom poslu, ona time razotkriva svoje pravo lice. Takvi ljudi ne poseduju nikakvo iskustveno svedočanstvo. Naprosto su lezilebovići, nepotreban i beskoristan balast u Božjoj kući, i osuđeni su na potpunu propast. Samo oni koji traže istinu radi rešavanja problema jesu ljudi sa rastom, i jedino oni mogu postojano da svedoče. Kad naiđeš na probleme i poteškoće, moraš se s njima suočiti hladne glave, moraš pravilno reagovati na njih i moraš doneti odluku. Treba da naučiš da istinu koristiš za rešavanje problema. Bez obzira na to da li su istine koje obično razumeš temeljne ili plitke, treba da ih iskoristiš. Istine nisu samo reči koje izgovaraš kad ti se nešto desi, niti se one izričito koriste radi rešavanja problema drugih ljudi; umesto toga, treba da ih koristiš zarad rešavanja vlastitih problema i poteškoća. To je najvažnije. Tek kad rešiš vlastite probleme, moći ćeš da rešavaš probleme drugih ljudi. Zašto se za Petra kaže da je voćka? Zato što u njemu ima vrednih stvari, stvari vrednih usavršavanja. Tražio je istinu u svim stvarima, bio je odlučan i imao jaku volju; bio je razuman, spreman da trpi nedaće i svim srcem je voleo istinu; nije dopuštao da se stvari odvijaju mimo njega i mogao je da iz svega izvuče pouku. Sve su to velike prednosti. Ako ne poseduješ ništa od tih prednosti, to znači da si u nevolji. Neće ti biti lako da zadobiješ istinu i da budeš spasen. Ako ne poseduješ iskustvo ili ne znaš kako da ga stekneš, nećeš moći da rešavaš poteškoće drugih ljudi. Zato što niste u stanju da Božje reči doživljavate i sprovodite ih u delo, vi ne znate šta da činite kad vas nešto zadesi, uznemirite se i briznete u plač kad god se suočite sa problemima, postajete negativni i bežite čim pretrpite neki sitan neuspeh i nesposobni ste da na pravi način reagujete. Za vas je zbog toga nemoguće da zadobijete život-ulazak. A kako da se, bez život-ulaska, starate o drugima? Da biste mogli da se starate o životima drugih ljudi, morate jasno razgovarati o istini i biti u stanju da drugim ljudima jasno saopštite načela primene za rešavanje problema. Ljudima koji poseduju srce i duh dovoljno je sasvim malo toga reći, i oni će razumeti. Nije, međutim, dovoljno razumeti tek ponešto od istine. Ljudi takođe moraju posedovati put i načela primene. Jedino to će im pomoći da istinu sprovode u delo. Čak i ako imaju duhovno razumevanje, i ako im je dovoljno svega nekoliko reči da bi ih razumeli, za njih neće biti život-ulaska ukoliko istinu ne sprovode u delo. Ako ne mogu da prihvate istinu, za njih je sve svršeno i nikada neće moći da zakorače u istina-stvarnosti. Neke ljude možeš čak i držati za ruku dok ih podučavaš, i oni će tom prilikom delovati kao da razumeju, ali će, čim ih pustiš, opet postati zbunjeni. To naprosto nisu ljudi koji imaju duhovno razumevanje. Ako si, kad naiđeš na bilo kakav problem, negativan i slab, ako nemaš nikakvo svedočanstvo i ako ne sarađuješ u onome što treba da radiš i u čemu bi trebalo da sarađuješ, to je dokaz da ne nosiš Boga u srcu i da nisi osoba koja voli istinu. Nezavisno od načina na koji delo Svetoga Duha pokreće ljude, oni bi, u najmanju ruku, samo na osnovu toga što su tolike godine doživljavali Božje delo i čuli toliko istina, što imaju bar malo savesti i oslanjaju se na uzdržavanje, trebalo da mogu da ispune makar minimalne zahteve i da ne osećaju grižu savesti. Ne treba da budu toliko otupeli i slabi kakvi su sada, i prosto je nezamislivo to što se nalaze u ovakvom stanju. Kao da ste poslednjih nekoliko godina proživeli u potpunoj omamljenosti, bez ikakvog traganja za istinom i bez ikakvog napretka. Ako to nije slučaj, kako to da ste i dalje tako tupi i nezainteresovani? Razlozi takvog vašeg stanja leže isključivo u vašoj vlastitoj gluposti i neznanju, i za to vam niko drugi nije kriv. Istina nije prema nekim ljudima pristrasna, a prema drugima ne. Kako možeš da se promeniš ako istinu ne prihvataš i ako ne tražiš istinu da bi rešavao probleme? Neki ljudi smatraju da su isuviše slabog kova i da su lišeni sposobnosti razumevanja, te stoga ograničavaju sami sebe i čini im se da Božje zahteve neće moći da ispune ma koliko revnosno da tragaju za istinom. Koliko god da se trude, smatraju da je sav njihov trud beskoristan, i na to se sve svodi, pa su stoga stalno negativni. Posledično, čak ni nakon tolikih godina vere u Boga, nijednu istinu nisu zadobili. Ni ne pokušavajući da naporno radiš na traganju za istinom, kažeš da si previše slabog kova, dižeš ruke od sebe i stalno živiš u negativnom stanju. Ishod je u tome da ne razumeš istinu koju bi trebalo da razumeš i da istinu ne primenjuješ u okviru svojih mogućnosti – zar onda nisi sam sebi najveća prepreka? Ako stalno govoriš kako nisi dovoljno dobrog kova, zar time ne izvrdavaš i ne bežiš od odgovornosti? Ako možeš da podneseš patnju, da platiš cenu i zadobiješ delo Svetog Duha, neizbežno ćeš moći da razumeš određene istine i da uđeš u neke stvarnosti. Ako ne gledaš u Boga i ne oslanjaš se na Njega, ako si digao ruke od sebe a da se prethodno nisi nimalo potrudio niti platio cenu, ako si se naprosto predao, ti onda ničemu ne vrediš i u tebi nema ni trunke savesti i razuma. Bilo da si slabog ili izvanrednog kova, ako imaš imalo savesti i razuma, treba pravilno da dovršiš svoj posao i misiju koja ti je poverena; biti dezerter je strašna stvar i predstavlja izdaju Boga. Za takav se greh nije moguće iskupiti. Traganje za istinom zahteva čvrstu volju, pa ljudi koji su isuviše negativni i slabi neće ništa postići. Oni u Boga neće moći da veruju do samog kraja, a još manje se mogu nadati da će zadobiti istinu i postići promenu vlastite naravi. Da ostvare taj cilj i da od Boga budu usavršeni mogu samo odlučni ljudi koji tragaju za istinom.

Odlomak 63

Neki su ljudi često bolesni, ali bez obzira koliko se mole Bogu, ne bude im bolje. Bez obzira koliko žele da se otarase svoje bolesti, ne polazi im za rukom. Ponekad se čak suoče i sa stanjima koja su opasna po život, i primorani su da im se direktno suprotstave. U stvari, ako čovek u svom srcu stvarno ima vere u Boga, pre svega mora da zna da je njegov životni vek u Božjim rukama. Bog je predodredio trenutak čovekovog rođenja i smrti. Kada Bog ljudima daje bolest, za to postoji razlog – u tome postoji smisao. Čoveku se čini da je to bolest, dok je zapravo dobio blagodat, a ne bolest. Ljudi pre svega moraju da prepoznaju tu činjenicu, da u nju budu sigurni i ozbiljno je prihvate. Kad su ljudi bolesni, često mogu da dođu pred Boga i pobrinu se da rade sve što treba, promišljeno i oprezno, i da se prema svojoj dužnosti odnose sa većom pažnjom i posvećenošću nego drugi. Što se ljudi tiče, ovde se radi o zaštiti, a ne o sputavanju. To je negativan način postupanja. Osim toga, Bog je predodredio svačiji životni vek. Sa medicinske tačke gledišta, bolest se može učiniti terminalnom, ali sa Božje tačke gledišta, ako tvoj život mora da se nastavi i tvoj čas još nije kucnuo, onda ne bi mogao da umreš sve i da to želiš. Ako ti je Bog dao nalog i tvoja misija još nije završena, onda nećeš umreti ni od one bolesti koja bi trebalo da je smrtonosna – Bog te još neće uzeti. Čak i ako se ne moliš i ne tražiš istinu, ili ako se ne posvećuješ lečenju svoje bolesti, pa čak i ako odustaneš od lečenja, umreti nećeš. To posebno važi za one koji su dobili nalog od Boga: ako njihova misija još uvek nije završena, ma kakva da ih bolest zadesi, ne smeju odmah da umru. Moraju da žive do konačnog trenutka završetka svoje misije. Da li imate takvu veru? Ako nemaš, Bogu ćeš ponuditi samo neke površne molbe, tako što ćeš reći: „Bože! Moram da izvršim nalog koji si mi Ti poverio. Svoje poslednje dane želim da provedem lojalan Tebi, kako ni za čim ne bih žalio. Moraš me zaštititi!” Čak i kad se ovako moliš, ako sam ne počneš da tragaš za istinom, onda nećeš imati volje i snage da pokažeš lojalnost. A pošto nisi voljan da platiš pravu cenu, često posežeš za ovakvim izgovorima i ovim načinom molitve Bogu i pogodbe s Njim – je li ovo osoba koja stremi ka istini? Kad bi bio izlečen od svoje bolesti, da li bi tada bio u stanju da dobro obavljaš svoju dužnost? Ne nužno. Činjenica je da, bez obzira na to da li tvoja pogodba ima za cilj da te izleči i spreči da umreš, ili u njoj imaš nekakvu drugu nameru ili cilj, sa Božje tačke gledišta, ako možeš da vršiš svoju dužnost i još uvek si od koristi, ako je Bog odlučio da ćeš biti upotrebljen, onda nećeš umreti. Nećeš moći da umreš sve i da hoćeš. Ali ako praviš probleme i činiš razna zla dela i razjaruješ Božju narav, brzo ćeš umreti, život će ti se prekinuti. Bog je odredio svačiji životni vek pre stvaranja sveta. Ako je čovek u stanju da bude poslušan prema Božjim uređenjima i orkestracijama, bio on bolestan ili ne, bio on dobrog ili lošeg zdravlja, živeće onoliko godina koliko je Bog predodredio. Da li imaš takvu veru? Ako ovo spoznaješ samo na osnovu doktrine, onda ne poseduješ pravu veru i besmisleno je da izgovaraš reči koje lepo zvuče; ako iz dubine svog srca možeš da potvrdiš da će Bog ovo učiniti, tvoj pristup i način ponašanja će se prirodno promeniti. Naravno, tokom života, ljudi moraju zdravorazumski brinuti o svom zdravlju, bez obzira da li se razbole ili ne. Taj instinkt je Bog dao čoveku. Čovek treba da poseduje razboritost i zdrav razum u okviru slobodne volje koju mu je Bog dao. Onog trenutka kad se razboliš, treba da razumeš zdravorazumski pristup u pogledu zdravstvene nege i lečenja od te bolesti – to je ono što treba da uradiš. Međutim, lečiti svoju bolest na ovaj način ne znači prkositi onom životnom veku koji ti je Bog odredio, niti je garancija da ćeš proživeti ceo životni vek koji je za tebe predvideo. Šta ovo znači? Recimo to ovako: pasivno gledajući, ako ne shvataš svoju bolest ozbiljno, ako svoju dužnost obavljaš onako kako treba i ako se odmaraš malo više nego drugi, ako ne odlažeš svoju dužnost, tvoja bolest se neće pogoršati i neće te ubiti. Sve zavisi od onoga što Bog radi. Drugim rečima, ako, prema Božjoj proceni, tvoj predodređeni životni vek još uvek nije završen, onda, čak i ako se razboliš, On neće dozvoliti da umreš. Ako tvoja bolest nije u terminalnoj fazi, ali je tvoje vreme došlo, onda će te Bog uzeti kad god On to poželi. Zar ovo ne znači u potpunosti zavisiti od milosti Božje promisli? Zavisiti od milosti Njegove predodređenosti! Ovako treba da gledaš na tu stvar. Ti možeš da uradiš svoj deo posla i ideš kod doktora, uzimaš lekove, paziš na svoje zdravlje i rekreiraš se, ali duboko u svojoj duši treba da razumeš da je čovekov život u Božjim rukama, da je Bog predodredio čovekov životni vek i da niko ne može prevazići ono što je Bog predodredio. Ako nemaš čak ni ovu malu dozu razumevanja, onda ti zaista nemaš vere, i ti, u suštini, ne veruješ u Boga.

Neki ljudi čine sve što mogu, koriste različite načine lečenja svoje bolesti, ali bez obzira koja vrsta lečenja je u pitanju, ne mogu biti izlečeni. Što se više leče, bolest postaje sve ozbiljnija. Umesto da se mole Bogu, kako bi saznali šta se tačno dešava s njihovom bolešću i potražili njen glavni uzrok, oni uzimaju stvar u svoje ruke. Na kraju primenjuju razne metode i troše silan novac, ali njihova bolest i dalje ne biva izlečena. Zatim, kada odustanu od lečenja, bolest se neočekivano sama povuče nakon izvesnog vremena, a oni ne znaju kako se to dogodilo. Neki ljudi obole od neke obične bolesti i nisu previše zabrinuti zbog toga, ali jednog dana, njihovo stanje se pogorša i oni iznenada umru. Šta se tu događa? Ljudi nisu u stanju ovo da dokuče; u stvari, sa stanovišta Boga, to je zbog toga što je misija te osobe na ovom svetu završena, pa je On tu osobu odveo. Ljudi često govore: „Ljudi ne umiru ako nisu bolesni.” Je li to stvarno slučaj? Bilo je ljudi koji su, nakon pregleda u bolnici, obavešteni da nemaju nikakvu bolest. Bili su izuzetno zdravi, ali su umrli za nekoliko dana. To se zove umiranje bez bolesti. Mnogo je takvih ljudi. To znači da je osoba dostigla kraj svog života i odvedena je u duhovno carstvo. Neki ljudi su preživeli karcinom i tuberkulozu, a doživeli su sedamdesete ili osamdesete godine svog života. Ima dosta ovakvih ljudi. Sve ovo zavisi od Božjih odluka. Razumeti ovo znači imati pravu veru u Boga. Ako ste fizički bolesni i treba da uzimate lekove za određenu bolest, onda bi trebalo da uzimate lekove i rekreirate se redovno, opuštajući se i smireno rešavati tu situaciju. Kakav je ovo stav? Ovo je stav istinske vere u Boga. Pretpostavimo da ne uzimate prepisane lekove, ne primate injekcije, ne radite vežbe, ne vodite računa o svom zdravlju, a onda ste i dalje ste krajnje zabrinuti i stalno se molite: „O, Bože, moram pravilno da obavljam svoje dužnosti, moja misija nije završena, nisam spreman da umrem. Želim da ispunim svoje dužnosti i dovršim Tvoj nalog. Ako umrem, neću moći da dovršim Tvoj nalog. Ne želim da iza mene ostane bilo kakvo kajanje. Bože, molim Te, poslušaj moje molitve, dozvoli mi da živim da bih mogao da ispunim svoje obaveze i dovršim Tvoj nalog. Želim da Te slavim zauvek i da vidim dan Tvoje slave što je pre moguće.” Po svemu sudeći, ti ne uzimaš lekove i ne primaš injekcije, a čini se da si veoma jak i pun vere u Boga. U stvarnosti, tvoja vera je manja od semena slačice. Ti si nasmrt preplašen i nemaš vere u Boga. Otkud to da nemaš vere u Boga? Kako se to dogodilo? Ljudska bića jednostavno ne razumeju stav Stvoritelja, načela i načine na koje se On ophodi prema Svojim stvorenim bićima, tako da oni koriste svoja ograničena gledišta, predstave i zamisli kako bi pogodili šta će Bog uraditi. Žele da se kockaju s Bogom, kako bi videli da li će ih Bog izlečiti i dopustiti im da prožive dug život. Zar ovo nije budalasto? Ako ti Bog dozvoli da živiš, nećeš umreti, bez obzira na to koliko si bolestan. Ako ti Bog ne dozvoli da živiš, onda čak i ako nisi bolestan, ipak ćeš umreti ako tako mora biti. Bog je predodredio tvoj životni vek. Pojmiti ovo predstavlja pravo znanje i pravu veru. Dakle, čini li Bog nasumično da neki ljudi postanu bolesni? Ne, ne čini to nasumično; to je jedan od načina oplemenjivanja tvoje vere. To je patnja koju ljudi moraju da podnesu. Ako On učini da se razboliš, ne pokušavaj da to izbegneš; ako to ne učini, onda to nemoj tražiti. Sve je u rukama Stvoritelja, i ljudi moraju naučiti da puste prirodu da čini svoje. Šta je priroda? Ništa u prirodi nije slučajno; sve dolazi od Boga. To je istina. Među obolelima od iste bolesti, neki umru, a neki žive, sve ovo je Bog predodredio. Ako možeš da nastaviš da živiš, to znači da još uvek nisi izvršio misiju koju ti je Bog poverio. Treba vredno da radiš da bi je završio, i da ceniš ovo vreme; nemoj ga traćiti. To je to. Ako si bolestan, ne pokušavaj to da izbegneš, i, ako nisi bolestan, ne traži to. Ni u kojoj od ovih situacija ne možeš dobiti ono što želiš samo zato što to tražiš, niti možeš bilo šta izbeći samo zato što to želiš. Niko ne može promeniti ono što je Bog odlučio da uradi.

Pre nego što je prikovan na krst, Gospod Isus je izgovorio molitvu. Kako je tačno ona glasila? („Ako je moguće, neka me zaobiđe ova čaša. Ali neka ne bude kako ja želim, već kako Ti želiš” (Matej 26:39).) Kao članovi stvorenog čovečanstva, svi ljudi treba da se podvrgnu ovakvom procesu traženja, jer oni ne razumeju Božje namere. Ovo je normalan proces. Međutim, bez obzira na to kako tražiš i bez obzira na to koliko dug, naporan ili težak može biti proces traženja, ništa od onoga što je Bog odredio nije se promenilo od postanka, niti je On odlučio da bilo šta promeni. Ljudi mogu da traže i čekaju, a Bog im dozvoljava proces kroz koji mogu da steknu razumevanje, znanje i jasnoću o tome šta je stvarna istina, ali On nikad ne bi promenio nijednu odluku. Zato, nemoj misliti da ti se išta dešava slučajno, ili da je puka sreća ili slučajnost kad nekako izbegneš tragediju i sigurnu smrt. To nisu ni puka sreča ni slučajnost. Bog ima unapred određen plan i posebna uređenja za svako stvoreno biće, od najvećeg do najmanjeg, od makroskopskog – planeta i kosmosa – do stvorenog čovečanstva, čak i mikroorganizama. To je Božja svemogućnost. Neki ljudi koji se razbole kažu da je do bolesti došlo usled iscrpljenosti nekom aktivnošću ili zato što su slučajno nešto štetno pojeli. Nemojte tražiti takve razloge; oni predstavljaju stavove negativnosti i otpora. Treba s pozitivnim stavom da se suočavaš sa okolinom, ljudima, događajima i stvarima koje je Bog za tebe uredio. Ne traži objektivne razloge; umesto toga, treba da tražiš i razumeš koje su tačno Božje namere i kakav je Njegov stav kada ti je dozvolio da naiđeš na tako nešto, kao i to kakav stav ti treba da imaš kao stvoreno biće, kad se suočavaš tom situacijom; to je put koji moraš tražiti. Kad čovek preživi, to nikad nije ni slučajno, ni neminovno; uređenja, želje i suverenost Stvoritelja su uvek tamo. Ništa nije besmisleno. Misliš li ti da su Božje reči, Njegove namere i istina besmislene? Nisu! Kad ljudi ne shvate Božje namere, oni su skloni određenim predstavama i zamislima i čini im se da su te predstave i zamisli sasvim ispravne i da moraju biti u skladu s Božjim željama. Ljudi ne znaju šta su Božje želje, pa misle: „Ovaj moj način razmišljanja je ispravan. Ja imam istinsku veru. Bojim se Boga i pokoravam Mu se. Ja sam osoba koja voli Boga”. U stvari, Bog u potpunosti prezire tvoje predstave i zamisli. Dok ti razmišljaš o tome kako si u pravu, ti u stvari ni najmanje ne razumeš istinu, niti si je dobio. Kad jednom sve ove stvari jasno sagledaš i shvatiš da Stvoritelj vlada, uređuje i odlučuje o svim ovim stvarima u potpunosti, tada ćeš naučiti lekcije o svim ljudima, događajima i stvarima s kojima si se susreo, i postići ćeš rezultate koji ti sleduju. Tek ćeš onda razumeti Božje namere i shvatićeš da Bog sve radi da bi spasio ljude i da su Božja dobra volja i iskreni napori sadržani u tome. Kad stekneš ovakvo razumevanje, treba da se zahvaljuješ Bogu i hvališ Ga, i nikad da se ne osećaš ovako: „Bog je odredio da izvršim ovu dužnost, tako da sam sigurno vrlo važan u Božjem srcu. Bog me ne može napustiti i On neće dozvoliti da umrem.” Ovo je pogrešno. Bog ima metod u svemu što radi. Šta to znači? Bog određuje kad će se osoba roditi, kad će umreti, kao i koliko će misija u životu imati. Bog je odredio i tvoj životni vek. On neće skratiti tvoj životni vek zato što si loše postupao u životu, niti će ti dodati nekoliko godina zato što si dobro postupao u ovom životu. To je ono što zovemo imati metod. Što se tiče onih zlih ljudi u svetu koji su načinili veliku štetu čovečanstvu, koji su počinili mnoga štetna dela zbog kojih su drugi ljudi izloženi opasnosti tokom određenog perioda, neki ljudi kažu: „Bog je slep. Zašto ne uništi ovakve ljude?” Znaš li šta je uzrok ovome? Šta je glavni uzrok ovoga? Glavni uzrok je sledeći: pozitivne ličnosti igraju pozitivne uloge, negativne ličnosti igraju negativne uloge. Svako ima svoju misiju, svako ima svoju ulogu, svačiji život i smrt su odavno predodređeni; Bog nikad ovo neće poremetiti. Kad si se rodio, došao si na ovaj svet na vreme, ni minut, ni sekund van rasporeda; kad umreš i tvoja te duša napusti, to takođe neće biti ni minut ni sekund van rasporeda. Bog neće promeniti životni vek koji je izvorno dodeljen nekoj osobi zbog njenog velikog doprinosa čovečanstvu, dopustivši joj da živi dodatnih dvadeset ili trideset godina. Bog to nikada nije uradio i neće to raditi ni u budućnosti. Isto tako, On neće izazvati nečiju smrt pre rasporeda samo zato što je ta osoba izuzetno štetna po čovečanstvo. Bog to nikad neće uraditi. To je pravilo i zakon neba, i Bog to nikad neće prekršiti. Šta ste iz ovoga videli? (Niko ne može promeniti stvari koje je Bog odredio.) Sam Bog ne bi nikad poremetio niti promenio stvari koje je odredio ili planirao. To je činjenica; dalje, u ovome vidimo Božju moć i mudrost. Bog je već u potpunosti isplanirao nastanak, pojavu, životni vek i ishod svih stvorenih bića, kao i njihovu životnu misiju i ulogu koju obavljaju među celim ljudskim rodom. Te stvari niko ne može da promeni; to je autoritet Stvoritelja. Pojava svakog stvorenog bića, njegova životna misija, kada će se okončati njegov životni vek – sve te zakone je Bog davno odredio, baš kao što je Bog odredio i orbitu svakog nebeskog tela; kojom orbitom će se ta nebeska tela kretati, u periodu od koliko godina, na koji način će kružiti, koje će zakone slediti – sve to je Bog davno odredio, i to ostaje nepromenjeno hiljadama, desetinama hiljada, stotinama hiljada godina. To je Bog odredio i to je Njegov autoritet. Šta je onda sa čovekom, tim sićušnim, stvorenim bićem? Da ostavimo čoveka po strani i najpre pričamo o psima. Bog je odredio da oni žive desetak godina i oni moraju umreti kad dostignu te godine. Može li se ovaj vremenski okvir promeniti? (Ne.) Nećemo ulaziti u pojedinačne slučajeve. Životni vek malih životinja, koji ljudi čak ne mogu ni da promene, predodredio je Bog – pa zašto bi drugačije važilo za čoveka? Tako da, bez obzira šta ljudi traže, poslednje što treba da traže je produžetak životnog veka. Blagoslove i nevolje čovekovog života, kao i trenutak njegove smrti, predodredio je Bog. Niko ih ne može promeniti i koliko god da to tražite, biće uzaludno. Možeš moliti Boga da te prosveti po nekim pitanjima, na primer o onome što doživljavaš, šta prepoznaješ i šta od okoline možeš dobiti. Drugim rečima, možeš tražiti istinu i moliti se Bogu za život-ulazak i za promenu život-naravi. Ako svojom iskrenošću dirneš Boga, moći ćeš da zadobiješ delo Svetog Duha. To je ono što je Bog voljan da učini. Ali, treba da budeš razuman. Od Boga ne možeš tražiti dugovečnost ili besmrtnost, jer Bog je odredio tvoj životni vek. Ljudi ga ne mogu promeniti, i koliko god molili, neće biti razlike. Dokle god je to nešto što je Bog odredio, On to neće menjati. Ako prihvatiš da je Bog Stvoritelj, da je Bog tvoj Suveren, tvoj Bog i tvoj Gospod, onda nikad ne smeš tražiti ove stvari. Šta Bog govori ljudima da treba da traže? Šta kaže Molitva Gospodnja – Oče naš? „Neka dođe Carstvo tvoje, neka bude tvoja volja, kako na nebu, tako i na zemlji” (Matej 6:10). Šta još treba da tražite? Da li znate? Treba da obavljate svoje dužnosti, kao stvorena bića u okviru Božjeg dela upravljanja. Treba da obavljate naloge koje vam je Bog dao, ispunjavate svoju misiju kako treba, izbegavate neuspeh svoje misije, da zavredite život i egzistenciju koje vam je Bog dao i da ne dozvolite da ovaj život bude proćerdan ili uzaludan. U ovom životu treba da spoznate Stvoritelja, proživite u obličju koje priliči stvorenom biću, i da zadovoljite želje Stvoritelja – ovo su stvari koje treba da tražiš. Šta treba, a šta ne treba tražiti, koje od stvari koje tražiš su u skladu s Božjim namerama, a koje nisu, da li ono što želiš da tražiš možeš i dobiti – ove stvari najpre treba da budu jasne u tvom srcu. Ne ponašaj se budalasto. Ako je ono što tražiš Bog već predodredio, onda su tvoje molitve uzaludne. Zar onda nije budalasto da se za to moliš? Zar ovo nije sukobljavanje s Bogom? Bog je odredio da ćeš živeti osamdeset godina a ti zahtevaš da živiš sto; Bog je odredio da ćeš živeti trideset godina a ti tražiš da doživiš šezdeset. Zar ovo nije buntovništvo? Zar ovo nije opiranje Bogu? Ljudi treba da budu razumni i da ne rade budalaste stvari.