Odlomak 64

Nakon što nekoliko godina proživi u veri, većina ljudi može da govori o doktrinama poput „Moramo imati ispravne namere u svojoj veri”, „Moramo naučiti da volimo Boga i da Mu se pokoravamo”, „Svoje dužnosti treba odano da izvršavamo; ne smemo se buniti protiv Boga” ili „Moramo da spoznamo sebe”. Sve su te doktrine ispravne, ali vi ne razumete pravo značenje tih reči. Razumete ih samo površno; ne razumete njihovo duhovno značenje, kao ni dublji značaj Božjih reči, tako da u vašim srcima nema istine. Vaše iskustvo i razumevanje, kakvi god da su, previše su površni. Možda ste u stanju da iznosite neke doktrine i da neke jednostavne stvari jasno sagledate, ali vi ne postupate u skladu sa istina-načelima; niste ni blizu istine. Možda posedujete neko znanje i obrazovanje, ali istinu ne razumete. Razumevanje reči i doktrina nemojte smatrati razumevanjem istine. Među onima koji već dugo veruju u Boga, ima ljudi koji su dobrog kova i sa relativno dobrim duhovnim razumevanjem, koji možda imaju neko iskustvo istine – pa ipak, ne može se reći da oni istinu razumeju. U znanju koje nudiš, od deset rečenica, možda dve sadrže istinsko znanje. Sve ostale predstavljaju doktrinu. Uprkos tome, tebi se čini da razumeš istinu. Gde god da odeš, u stanju si da po nekoliko dana bez prekida držiš propovedi i uvek imaš nešto da kažeš. Kad završiš, hteo bi da objaviš zbirku svojih propovedi, kao „biografiju neke slavne ličnosti”, koju ćeš svima poslati da bi iz nje mogli jesti i piti, za sveopštu dobrobit. To je neverovatno nadmeno i nerazumno, zar ne? Ljudi ne mogu da dopru čak ni do rubova istine; u najboljem slučaju, možda mogu razumeti neke reči, onako kako su napisane. Pošto su pametni i imaju dobro pamćenje, pošto često govore o istini određenih aspekata, poput Božjeg dela, poput značaja i tajne ovaploćenja, kao i puteva i koraka Božjeg dela, nakon što se u određenoj meri snabdeju, čini im se da su i sami došli u posed istine i da je imaju u izobilju. Kako je to nerazumno s njihove strane; to dokazuje da ne razumeju istinu. U današnje vreme, ljudi razumeju tek delić doktrine. Ne poznaju sami sebe, a još manje poseduju razum. Na osnovu toga što razumeju nekoliko doktrina, misle da poseduju istinu i da više nisu obični ljudi. Čini im se da su postali veliki i misle: „Toliko sam puta pročitao Božje reči. Neke od njih sam čak naučio napamet i one su se ukorenile u mom srcu. Gde god da odem, mogu da držim propovedi na nekoliko skupova u nizu i mogu da govorim o osnovnim crtama svakog poglavlja Božjih reči.” Činjenica je da niko ne razume istinu. Zašto to kažem? Kao prvo, vi ne možete da rešavate probleme, ne možete da im pronađete uzroke, niti da proniknete u njihovu suštinu. Nadalje, u stanju ste da samo delimično dokučite dato pitanje ili problem; vaše je razumevanje nejasno i ne možete da ga povežete sa istinom. Uprkos tome, zadovoljni ste sami sobom, nadmeni ste i samopravedni. Kako ste samo glupi i neuki.

Kako biste objasnili reči „vera u Boga”? Kako razumete taj aspekt istine? Koji je ispravan stav koji ljudi treba da imaju u svojoj veri u Boga? Koji su pogrešni stavovi još uvek u opticaju? Kako bi tačno trebalo da ljudi veruju u Boga? Jeste li uopšte razmišljali o ovim pitanjima? Svi ste vi, navodno, nekakvi „divovi” istine i sve to odlično razumete, pa vam postavljam najprostije moguće pitanje: šta je vera u Boga? Da li ste razmatrali to pitanje? Na šta se tačno odnosi vera u Boga? Šta tačno misliš da dobiješ time što veruješ u Njega i koje probleme misliš time da rešiš? Te bi stvari morale da vam budu jasne. Takođe, mora da vam bude jasno i ovo: koje manifestacije vere u Boga moraju biti prisutne u čoveku da bi on iskreno verovao u Njega? To jest, kako moraš da obavljaš svoju dužnost da bi tvoja vera u Boga bila iskrena? Kojim elementima Bog zahteva da ljudi koji veruju u Njega dokažu da je njihova vera iskrena? Da li u svojim glavama jasno razumete ova pitanja? Svi vi, u stvari, u svom svakodnevnom životu pokazujete izvesna ponašanja bezvernika. Možete li jasno da navedete sve što ste uradili, a što nema veze s vašom verom u Boga ni sa istinom? Da li uistinu razumeš šta znači verovati u Boga? Kojoj vrsti ljudi pripada osoba čija je vera iskrena i koja istinski veruje u Boga? Razumeš li šta jednom stvorenom biću znači vera u Boga? Ovo se dotiče čovekovih stavova o veri u Boga. Neki ljudi kažu: „Verovati u Boga znači ići pravim putem i činiti dobro; to je velika stvar u životu. Vera u Njega praktično se manifestuje obavljanjem određenih dužnosti za Njega.” Ima i onih koji kažu: „Verovati u Boga znači biti spasen; to znači udovoljiti Njegovim namerama.” Možda i vi izgovarate sve te rečenice, ali da li ih zaista razumete? Činjenica je da ne razumete. Istinska vera u Boga ne znači da verujete u Njega samo zato da biste bili spaseni, a još manje zato da biste bili dobri ljudi. To takođe ne znači da u Njega verujete zato da biste dobili ljudsko obličje. Činjenica je da čovekovu veru u Boga ne treba posmatrati samo kao verovanje da Bog postoji i da je On istina, put i život i ništa više od toga. Ne radi se, takođe, ni o prostom priznavanju Boga, niti u verovanju da je On Suveren svih stvari, da je svemoguć, da je stvorio svet i sva stvorenja na njemu, da je On jedinstven i da ima vrhovnu vlast. Vera u Boga ne svodi se na tvoje verovanje u tu činjenicu. Božja je namera da Mu podariš svoje srce i celo svoje biće i da Mu se pokoriš. Drugim rečima, treba da slediš Boga, da Mu dopustiš da te koristi i da čak budeš srećan što možeš da obavljaš službu za Njega – šta god da radiš za Njega upravo je ono što treba uraditi. Nije reč o tome da u Boga treba da veruju samo ljudi koje je On predodredio i izabrao. Činjenica je da celo čovečanstvo treba da se klanja Bogu, da Ga sluša i da Mu se pokorava, zato što je ljude stvorio Bog. Ako znaš da je svrha verovanja u Boga dostizanje spasenja i večnog života, ali pritom uopšte ne prihvataš istinu, niti ideš putem traganja za istinom, ti samog sebe zavaravaš, zar ne? Da li istinu možeš da zadobiješ ako ne tragaš za njom, već samo razumeš doktrinu? Najvažniji deo verovanja u Boga jeste potraga za istinom. Sa svakom istinom, ljudi treba da traže, razmišljaju i istražuju njeno unutrašnje značenje, kao i načine njene primene i ulaska u taj aspekt istine. Vernici moraju da razumeju i da poseduju te stvari. Što se tiče različitih aspekata istine koje bi čovek koji veruje u Boga trebalo da poseduje, vi sada razumete samo reči i doktrine i spoljni vid primene; suštinu istine ne razumete i još uvek je niste iskusili. Na primer: ima mnogo istine u oblastima vršenja dužnosti i ljubavi prema Bogu, a takođe ima mnogo istine koju ljudi moraju razumeti ako žele da spoznaju sebe. U pogledu značaja i tajne ovaploćenja, takođe ima mnogo istine koju treba razumeti. Kako ljudi treba da se ponašaju; kako treba da se klanjaju Bogu; kako treba da se pokore Bogu; šta treba da čine da bi se uskladili s Božjim namerama; kako treba da služe Bogu – sva ova pitanja sadrže u sebi mnogo istine. Kako se vi odnosite prema svim ovim istinama iz raznih oblasti i kako ih doživljavate? Kroz koje je aspekte istine najvažnije prvo proći? Ima mnogo istina u koje ljudi moraju da uđu i koje moraju da razumeju nakon što postave temelj na istinitom putu. Postoji istina o tome kako biti pošten, a naročito ima istina koje se tiču obavljanja dužnosti. Sve te istine ljudi treba da dožive i da ih primenjuju. Ako stalno izgovaraš te reči i doktrine, a pritom ne obraćaš pažnju na to kako praktično postupaš i kakva iskustva stičeš da bi ušao u istina-stvarnost, uvek ćeš živeti u tim rečima i nećeš ostvariti nikakvu stvarnu promenu.

Odlomak 65

Pojedine starešine i delatnici ne uviđaju praktične probleme koji postoje unutar crkve. Čini im se kako na okupljanjima nemaju ništa vredno da kažu, pa stoga jednostavno primoravaju sebe da drugima ponude neke reči i doktrine. Pritom oni odlično znaju da to što govore zaista jesu puke doktrine, ali ih ipak izgovaraju. Na kraju, oni čak i sami osećaju da su im reči lišene žara, a ni njihova braća i sestre ih ne smatraju poučnim. Ako nisi svestan ovog problema, već tvrdoglavo nastavljaš da izgovaraš prazne reči, Sveti Duh ne deluje i ljudi od toga nemaju nikakve koristi. Ako istinu nisi doživeo, ali ipak želiš da govoriš o njoj, nećeš uspeti da prodreš do istine, ma šta govorio; sve što budeš dalje govorio biće samo reči i doktrine. Može ti se učiniti da su tvoje reči donekle prosvećene, ali one su ipak samo doktrine; one nisu istina-stvarnost. Ma koliko se trudio, niko od slušalaca neće iz tvojih reči moći da dokuči ništa stvarno. Dok te budu slušali, možda će im se učiniti da je to što govoriš prilično korektno, ali će nakon toga sve zaboraviti. Ako ne budeš govorio o svojim trenutnim stanjima, ljude nećeš moći da dirneš u srce i oni tvoje reči neće upamtiti. Tvoje reči nemaju ništa konstruktivno da im ponude. Kad se nađeš u takvoj situaciji, treba da budeš svestan da to što govoriš nije praktično; ako budeš nastavio tako da govoriš, niko od toga neće imati nikakve koristi, a biće još nezgodnije ako ti neko postavi pitanje na koje ne znaš da odgovoriš. Stoga treba odmah da prekineš i da pustiš druge da govore – to bi bila mudra odluka. Kada se nađeš na skupu i znaš ponešto o nekom konkretnom pitanju, možeš drugima da ponudiš svoja praktična rešenja. Možda ćeš zvučati pomalo površno, ali svi će te razumeti. Ako stalno želiš da govoriš dubokoumno kako bi na druge ljude ostavio utisak, a pritom nikako ne uspevaš da jasno izraziš svoje mišljenje, onda naprosto treba da odustaneš. Sve što dalje budeš govorio biće prazna doktrina; stoga treba da prepustiš reč drugima, pre no što nastaviš da govoriš u zajedništvu. Ako ti se učini da ono što razumeš predstavlja doktrinu i da to što želiš da kažeš neće biti konstruktivno, znaj da Sveti Duh neće delovati ako u takvoj situaciji budeš uzeo reč. Ako se na silu nateraš da progovoriš, može ti se desiti da zaglibiš u apsurde i devijacije i da druge navedeš na pogrešan put. Većina ljudi poseduje tako slabe temelje i toliko su lošeg kova da dublje stvari ne mogu da shvate za kratko vreme, niti mogu lako da ih upamte. Sa druge strane, oni veoma brzo shvataju izopačene, pravno uređene i doktrinarne stvari. To je rđavo s njihove strane, zar ne? Stoga se, kad u zajedništvu razgovarate o istini, morate držati načela i govoriti samo o onome što razumete. U ljudskim srcima ima taštine i oni ponekad, kad ova taština nadvlada, uporno žele da govore, čak i onda kad znaju da to što žele da kažu predstavlja doktrinu. Pritom oni ovako razmišljaju: „Možda braća i sestre neće znati kako da to kažu. Sve ću to ignorisati zarad vlastitog ugleda. Sada je najvažnije da ostavim dobar utisak.” Zar to nije pokušaj da se ljudi naprave budalama? Tu nema odanosti Bogu! Ako takav čovek poseduje imalo razuma, pokajaće se i osetiće potrebu da zaćuti. Osetiće da treba da promeni temu i da sa ostalima u zajedništvu podeli nešto u čemu ima ličnog iskustva, ili da možda progovori o svom razumevanju i poznavanju istine. Svako treba da govori samo onoliko koliko razume. Ma koliko opširno da neko govori, broj praktični stvari koje može da saopšti je ograničen. Ako nemaš iskustva, tvoja razmišljanja i maštarije samo su teorija, samo puke ljudske predstave. Da bi ljudi razumeli reči koje jesu istina, neophodno je da poseduju istinsko iskustvo; niko ko ne poseduje iskustvo ne može u potpunosti da shvati suštinu istine, a kamoli da u celosti objasni stanje doživljavanja istine. Da biste mogli išta praktično da kažete, morate posedovati neko iskustvo istine. To se ne može učiniti bez iskustva. A čak i ako poseduješ nekakvo iskustvo, ono je ipak ograničeno. Postoje određena, ograničena stanja o kojima možeš da govoriš, ali izvan njih ti nemaš šta da ponudiš. Na okupljanjima bi razgovor u zajedništvu trebalo da se vrti oko jedne ili dve teme. Dosta ćete dobiti ako te teme budete uspeli da razjasnite u zajedništvu. Nemojte upasti u zamku pokušavajući da ispričate što više ili što veličanstvenije stvari – na taj način niko ne može ništa da prenese i niko od toga nema koristi. Svrha okupljanja je da se ljudi naizmenično javljaju za reč, a sve dok govore o praktičnim stvarima, ljudima će to koristiti. Prestanite da idete unaokolo misleći da jedna osoba može sama jasno da iznese svu istinu u zajedništvu; to je nemoguće. Ponekad ćeš možda pomisliti da komuniciraš na veoma praktičan način, ali te braća i sestre ipak neće uistinu razumeti. To je zato što je tvoje stanje smo tvoje, dok stanja tvoje braće i sestara ne moraju nužno biti identična tvom. Pored toga, ti možda imaš neko iskustvo u vezi sa konkretnom temom, koje tvoja braća i sestre nemaju, pa će zato misliti da se ono o čemu govoriš ne može primeniti na njih. Šta treba da radiš kad se nađeš u takvoj situaciji? Treba da im postaviš neka pitanja, kako bi saznao nešto o njihovom stanju. Pitaj ih šta će učiniti kad takvo nešto iskrsne i kako bi trebalo da postupaju u skladu sa istinom. Ako jedno vreme u zajedništvu budeš tako govorio, otvoriće ti se put za napredovanje. Na taj način, ljude ćeš moći da navedeš na odgovarajuću temu, a ako budeš nastavio da razgovaraš u zajedništvu, postići ćeš rezultate.

Odlomak 66

Neki ljudi uopšte nemaju moć rasuđivanja. Oni prate svakog ko vodi. Kad ih vode dobri ljudi, oni se nauče dobrom ponašanju, a kad ih vode loši ljudi, nauče loše da se ponašaju. Oni uče od onog ko ih vodi, ko god to bio. Kad prate nevernike, oni oponašaju demone. Kad prate one koji veruju u Boga, uče se ljudskosti. Ne obraćaju pažnju na shvatanje i primenu istine, već samo prate druge i slepo ih oponašaju. Slušaju svakog ko im se dopadne. Može li takva osoba da razume istinu? Apsolutno ne. Ljudi koji ne razumeju istinu nikad se neće zaista promeniti. Znanje i doktrina, ljudsko ponašanje, način govora – to su spoljašnje stvari koje se mogu naučiti od ljudi. Međutim, istina i život se jedino mogu dobiti iz Božjih reči i dela, a nikad od čuvenih ili izuzetnih ljudi. Kako bi vernici trebalo da jedu i piju Božje reči? To je direktno povezano sa osnovnim pitanjem da li neko može ili ne može da razume i stekne istinu. Mora postojati ispravan put kojim se Božje reči jedu i piju; u svom crkvenom životu i dok obavljaju dužnost, vernici moraju da jedu i piju Božje reči o problemima iz stvarnog života i da te probleme rešavaju. Jedino se na taj način može razumeti istina. Međutim, ako oni istinu razumeju, ali je ne primenjuju, neće biti u stanju da uđu u istina-stvarnost. Neki ljudi su dobrog kova, ali ne vole istinu; iako su u stanju da shvate delić istine, oni je ne primenjuju. Mogu li takvi ljudi da uđu u istina-stvarnost? Razumevanje istine nije tako jednostavno kao razumevanje doktrina. Da bi razumeo istinu, prvo moraš da znaš kako da piješ i jedeš Božje reči. Uzmimo kao primer jedenje i pijenje odlomka koji se odnosi na istinu o ljubavi prema Bogu. Božje reči kažu: „Takozvana ljubav se odnosi na privrženost koja je čista i neukaljana, kad srcem voliš, osećaš i pokažeš razumevanje. U ljubavi nema uslovljavanja, nema prepreka ni udaljenosti. U ljubavi nema sumnje, nema prevare ni lukavstva. U ljubavi nema nagodbe, niti ičega što je nečisto” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Mnogi su pozvani, ali malo je odabranih”). Ovako Bog definiše ljubav i ovo je istina. Ali koga treba da voliš? Treba li da voliš muža? Ženu? Braću i sestre u crkvi? Ne. Kad Bog govori o ljubavi, On ne govori o ljudima oko tebe, već o ljubavi čoveka prema Bogu. Ako je neko istinski upoznao Boga, istinski uvideo da je Njegova narav pravedna i sveta i uvideo da je Božja ljubav prema čoveku najistinitija i najiskrenija, onda je ljubav koju ta osoba oseća prema Bogu takođe istinita. Kako se primenjuje ljubav prema Bogu? Pre svega, čovek mora da ponudi svoje srce Bogu; tada je njihovo srce u stanju da voli Boga. Ako nečije srce istinski vidi da je Bog neverovatno divan, onda on neće sumnjati u Njega, neće postojati distanca između njega i Boga i njegovo će srce, ispunjeno ljubavlju prema Bogu, biti čisto i neukaljano. „Neukaljano” znači da nema nikakve preterane želje i da pred Boga ne postavlja nikakve preterane zahteve, da pred Njega ne postavlja uslove i da ne nalazi izgovore. To znači da je On na prvom mestu u tvom srcu; to znači da se u tvom srcu nalaze samo Njegove reči. To je privrženost koja je čista i neukaljana. Ta „privrženost” znači da Bog zauzima određeno mesto u tvom srcu, da uvek razmišljaš o Njemu, da ti nedostaje i da ti u misli dolazi svakog trenutka. Voleti znači voleti srcem. „Voleti srcem” uključuje obzirnost, brigu i čežnju. Da bi uspeo da voliš Boga srcem, prvo moraš težiti bogopoznanju, moraš težiti da upoznaš Njegovu narav, da upoznaš Njegovu divotu. Ako uopšte ne poznaješ Boga, nećeš biti u stanju da Ga voliš čak i ako to želiš. U današnje vreme, svi ste vi voljni da težite istini i težite da steknete istinu. Iako nemaš nikakva prava znanja o Bogu, treba srcem da čezneš za Njim, da Mu se približiš, da Mu se pokoriš, da budeš obziran prema Njemu, da ono što ti je na umu podeliš s Njim i da Mu izneseš sve teškoće koje nosiš u srcu. Ako ne razumeš istinu, traži Boga; okreni se Bogu i osloni se na Njega kad nisi u stanju da se sa nečim izboriš sam. Kad se Bogu pomoliš na taj način, Sveti Duh će te prosvetiti i voditi. Ne dozvoli da te obuzmu ovakve misli: „Šta treba da učinim za Boga? Kakve velike stvari moram da uradim?” To su samo prazne reči i nisu nimalo praktične. Praktično je samo ako svoje srce usmeriš na ljubav prema Bogu i udovoljiš Mu malim stvarima i dužnostima koje si u stanju da obaviš. Iako ne izgovaraš naglas kako moraš da voliš Boga, i dokle to ide, Bog ti je u srcu i tvoje srce će Mu rado udovoljiti. Bez obzira na to kakve teškoće imaš, dokle god ti srce rado udovoljava Bogu, dokle god si u stanju da uradiš neke stvari da Mu udovoljiš i možeš da podneseš neke teškoće kako bi Mu udovoljio, tada Ga istinski voliš. Ako donekle razumeš istinu i sva pitanja principijelno rešavaš, tada ćeš moći da osetiš Božju ljubav, da osetiš da je istina sve što Bog kaže, da je to stvarnost i da pomaže ljudima sve vreme, osetićeš da ljudi ne mogu da se odvoje od Božjih reči i da njihova srca ne mogu bez Boga. Osetićeš da bez Boga nema života i osetićeš da, ako bi istinski napustio Boga, jednostavno ne bi mogao da živiš, što bi bilo bolno. Kad sve to osećaš, tad imaš ljubav, imaš Boga u svom srcu. „Srcem voliš, osećaš i pokažeš razumevanje.” To podrazumeva mnogo toga. To je istinita ljubav koju Bog traži od čoveka; drugim rečima, moraš srcem da Ga voliš i da razmišljaš o Njemu i da ti uvek bude na umu. To ne znači samo glasno izgovarati reči, niti znači namerno nešto izraziti pred drugima; to pre svega znači raditi stvari srcem, dozvoliti svom srcu da upravlja tvojim životom i svim tvojim postupcima – bez skrivenih motiva, varanja ili sumnje u srcu. Takvo srce je mnogo čistije. Ako si u stanju da razumeš istinu, lako je pokoriti se Bogu. Šta misli osoba koja uvek sumnja u Boga? „Da li je ispravno to što Bog radi? Zašto Bog to kaže? Ako ne postoji neki razlog iza toga što Bog kaže, neću se tome pokoriti. Ako nije pravedno da Bog to radi, neću se pokoriti. Odbaciću to za sada.” Ne gajiti sumnju znači priznati da je sve što Bog kaže ili uradi ispravno i da sa Bogom ne postoji ispravno i pogrešno, već da čovek mora da se pokori Bogu, da pokaže obzirnost prema Bogu, da Bogu udovolji i da sa Njim podeli razmišljanja i brige. Bez obzira na to da li ti se čini da sve što Bog radi ima smisla, da li je u skladu sa čovekovim predstavama i uobraziljom, i bez obzira da li se to slaže sa čovekovim doktrinama, treba uvek da se pokoriš i da ovim stvarima prilaziš sa bogobojažljivim srcem i srcem koje se pokorava Bogu. Takvo praktično delovanje u skladu je sa istinom. To je pokazatelj i primena ljubavi. Stoga, ako želiš uspešno da razumeš istinu, ključno je da znaš kako da jedeš i piješ Božje reči. Ako premalo čitaš Božje reči, ne čitaš ih iskreno i ne razmišljaš o njima srcem, tad nećeš moći da razumeš istinu. Jedino ćeš biti u stanju da razumeš delić doktrine, dok će ti Božje namere i Božje svrhe u Njegovim rečima biti teško da razumeš. Ako ne razumeš ciljeve i rezultate koje Božje reči žele da postignu, ako ne razumeš šta Njegove reči teže da postignu i usavrše kod čoveka, onda to dokazuje da još uvek ne shvataš istinu. Zašto Bog govori to što govori? Zašto govori takvim tonom? Zašto je toliko ozbiljan i iskren u svakoj reči koju izgovara? Zašto bira određene reči? Znaš li? Ako ne možeš zasigurno da kažeš, to znači da ne razumeš Božje namere ili Njegove svrhe. Ako ne razumeš kontekst Njegovih reči, kako onda možeš da razumeš i primenjuješ istinu? Da bi stekao istinu, moraš prvo da razumeš šta Bog misli sa svakom rečju koju izgovara, a nakon shvatanja tih reči, da ih primeniš u praksi, da proživiš Božje reči u sebi i da one postanu tvoja stvarnost. Na taj način ćeš ući u istina-stvarnost. Tek kad u potpunosti razumeš Božje reči, možeš zaista da shvatiš istinu. Nakon što uspeš da razumeš tek nekoliko reči ili doktrina, pomisliš da razumeš istinu i da poseduješ stvarnost. To je samoobmana. Ti čak ne razumeš ni zašto Bog traži od ljudi da primenjuju istinu. To dokazuje da ne razumeš Božje namere i da i dalje ne razumeš istinu. Zapravo, Bog ovo zahteva od ljudi da bi ih pročistio i spasao, da bi ljudi mogli da odbace svoje iskvarene naravi i da postanu oni koji se pokoravaju Bogu i poznaju Ga. To je cilj koji Bog želi da postigne tražeći od ljudi da primenjuju istinu.

Bog izražava istinu ljudima koji vole istinu, žedni su za istinom i traže istinu. Što se tiče onih koje brinu reči i doktrine i koji vole da drže duge, pompezne govore, oni nikad neće steći istinu; oni se zavaravaju. Njihovo viđenje istine i Božjih reči je pogrešno. Krive vrat da pročitaju uspravan natpis – njihovo gledište je potpuno pogrešno. Neki ljudi više vole da proučavaju Božje reči. Oni uvek uče kako Božje reči govore o odredištu ili o sticanju blagoslova. Njih najviše zanimaju takve reči. Ako Božje reči ne odgovaraju njihovim predstavama i ne udovoljavaju njihovoj želji za blagoslovima, postaće negativni, neće više tragati za istinom i neće želeti da se daju za Boga. To pokazuje da njih ne zanima istina. Rezultat toga je da oni nisu iskreni po pitanju istine; oni su jedino sposobni da prihvate istinu koja odgovara njihovim predstavama i uobrazilji. Iako takvi ljudi izgaraju u svojoj veri u Boga i na svaki način pokušavaju da učine neka dobra dela i da sebe predstave u dobrom svetlu, sve to čine samo da bi u budućnosti imali dobro odredište. Uprkos činjenici da se oni angažuju i u životu crkve, i da jedu i piju Božje reči, oni neće primeniti istinu niti će je steći. Postoje neki koji jedu i piju Božje reči, ali sve to otaljavaju. Oni misle da su stekli istinu samo time što su razumeli nekoliko reči i doktrina. Kakve su oni budale! Božja reč je istina. Međutim, čovek neće nužno razumeti i steći istinu nakon što pročita Božje reči. Ako ne uspeš da stekneš istinu time što jedeš i piješ Božje reči, onda ćeš jedino steći reči i doktrine. Ako ne znaš kako da istinu sprovedeš u delo niti kako da postupaš u skladu sa načelima, onda ostaješ bez istina-stvarnosti. Možeš ti često da čitaš Božje reči, ali posle toga nećeš uspeti da razumeš Božje namere i steći ćeš samo reči i doktrine. Kako treba jesti i piti Božje reči da bi se razumela istina? Pre svega, treba da shvatiš da Božje reči nisu tako direktne; Božje reči su izuzetno duboke. Čak i samo jedna rečenica Božjih reči zahteva čitav život da bi se iskusila. Bez nekoliko godina iskustva, kako uopšte možeš da razumeš reč Božju? Ako, dok čitaš Božje reči, ne razumeš Božje namere, ne razumeš svrhe Njegovih reči, njihovo poreklo i željeni uticaj, kao ni ono što one žele da postignu, da li onda znači da si razumeo istinu? Možda si pročitao Božje reči mnogo puta i možda mnogo odlomaka umeš da izgovoriš napamet, ali ne možeš da sprovedeš istinu u delo i uopšte se nisi promenio, a tvoj odnos sa Bogom je, kao i uvek, otuđen i na distanci. Kad naiđeš na nešto što nije u skladu sa tvojim predstavama, nastavljaš da sumnjaš u Njega; ne razumeš Ga, već se raspravljaš sa Njim, gajiš predstave o Njemu i nesporazume u vezi s Njim, opireš Mu se i čak huliš na Njega. Kakva je to narav? Ta narav je nadmena i ima odbojnost prema istini. Kako ljudi koji su nadmeni i koji osećaju toliku odbojnost prema istini mogu istinu da prihvate i sprovedu je u delo? Takvi ljudi apsolutno nikad neće moći da steknu ni istinu ni Boga. Iako svako ima primerak knjige Reč se pojavljuje u telu i čita Božje reči svakog dana, hvata beleške kad sluša besedu o istini, to na svakog drugačije utiče. Neki ljudi se fokusiraju na to da steknu znanje i doktrine; neki uvek traže i brinu o tome kako ljudi treba pravilno da se ponašaju; neki su voljni da čitaju duboke reči koje otkrivaju tajne; neke najviše interesuju reči koje se odnose na buduće odredište; neki vole da proučavaju upravne odluke u Doba carstva i da proučavaju Božju narav; neki su voljni da čitaju reči utehe i podstreka koje Bog upućuje čoveku; neki žele da čitaju proročanstva, Božje reči obećanja i blagoslova; neki žele da čitaju reči koje Sveti Duh izgovara svim crkvama i žele da budu „Njegov sin”. Mogu li oni da steknu istinu takvim čitanjem Božjih reči? Jesu li to ljudi koji tragaju za istinom? Mogu li oni biti spaseni time što veruju u Boga na taj način? Takve stvari morate jasno uvideti. Trenutno ima nekih novih vernika koji kažu: „Reči utehe koje Bog upućuje čoveku su predivne; On kaže: ’Sine moj, sine moj.’ Ko bi te ne ovom svetu tako tešio?” Oni misle da su Božji sinovi i ne razumeju kome Bog upućuje te reči. Postoje neki koji i dalje to ne razumeju iako već nekoliko godina veruju u Boga; oni izgovaraju ovakve stvari bez stida i srama. Da li oni razumeju istinu? Oni ne razumeju Božje namere, a ipak se usuđuju da prisvajaju poziciju Njegovog „sina”! Šta oni razumeju kad čitaju Božje reči? Oni su ih potpuno pogrešno protumačili! Kad ljudi koji ne vole istinu čitaju Božje reči, oni ih neće razumeti. Kad sa njima razgovaraš o istini, oni ne pridaju značaj njenom prihvatanju. Nasuprot tome, oni koji vole istinu bivaju dirnuti nakon čitanja Božjih reči. Oni osećaju autoritet i silu u Božjim rečima. U stanju su da ispituju istiniti put i da prihvate istinu. Takvi ljudi gaje nadu u povratak Boga i sticanje istine. Ljudi koji vole da proučavaju Božje reči uvek promišljaju o načinu na koji Bog menja Svoje obličje, o tome kada će Bog napustiti ovaj svet i o Božjem danu. Oni se ne brinu za sopstveni život. Bave se onim što je Božji posao. Ako uvek postavljaš takva pitanja, ti se mešaš u Božje upravne odluke i Njegov plan upravljanja. To je nerazumno i vređa Božju narav. Ako baš želiš da postavljaš pitanja ili da nešto saznaš, a ne možeš da se kontrolišeš, onda se moli Bogu i reci: „Bože, ove stvari se tiču Tvog plana upravljanja i Tvoja su lična stvar. Neću zabadati nos u stvari koje ne mogu da dokučim i koje ne treba da znam. Molim Te da me držiš podalje od činjenja nerazumnih stvari.” Kako čovek može da razume stvari koje se tiču samog Boga? Ako Bog nije pomenuo niti objavio neke stvari koje se tiču njegovih dela i plana upravljanja, to dokazuje da On ne želi da ih otkriva ljudima. Sve što Bog želi da ljudi znaju nalazi se u Njegovim rečima i sva istina koju treba da razumeš nalazi se u Njegovim rečima. Ima tako puno istina koje treba da razumeš. Moraš samo da ih potražiš u Božjim rečima; ako nešto ne možeš tamo da nađeš, onda ne insistiraj na odgovoru. Ako ti Bog to nije rekao, onda uzalud nastavljaš da postavljaš pitanja i istražuješ. On ti je rekao sve što treba da znaš i neće ti reći niti otkriti ono što ne treba da znaš. U ovom trenutku, većina vernika još uvek nije na pravom putu; ne znaju kako da razmišljaju o Božjim rečima kad ih čitaju, a kamoli kako da ih sprovedu u delo ili da ih iskuse. Ima čak i onih koji ne obavljaju svoju dužnost, ili koji se ne uključuju u odgovarajuće zadatke. Takvim vernicima je još teže da razumeju istinu. Potrebno je dugogodišnje iskustvo da bi se razumela istina. Ako Božje reči ne čitaš savesno, ako ih ne doživiš niti sprovedeš u delo, kako ćeš onda razumeti istinu i ući u stvarnost? Kako ćeš stupiti na pravi put u veri ako se ne pokoriš Božjem delu? A ako ne zakoračiš na pravi put u veri, kako ćeš biti spasen? Pravim vernicima takve stvari moraju biti jasne.

Odlomak 67

Šta je istina-stvarnost? Na šta se ona odnosi? Odnosi se na primenu istine. Kada ljudi razumeju istinu i mogu da je sprovedu u delo, istina će postati njihova stvarnost, postaće njihov život. Kada ljudi žive u skladu sa istinom, imaju istina-stvarnost. Ljudi nemaju istina-stvarnost ako samo izgovaraju reči i doktrine i ne mogu da sprovedu istinu u delo. Kada izgovaraju reči doktrine, može delovati da razumeju istinu, ali uopšte ne mogu da je primene, što dokazuje da nemaju istina-stvarnost. Kako onda ljudi treba da uđu u istina-stvarnost? Moraju da primene Božje reči u svom stvarnom životu, pa će kroz proces doživljavanja i primenjivanja Božjih reči steći znanje o istini – ne samo na nivou opažaja, već istinsko iskustvo i pravo znanje – i biće u stanju da deluju prema načelima. To znači da su ušli u istina-stvarnost. O kojim ste istinama vi stekli iskustvo i istinsko znanje? Da li ste imali osećaj da je istina postala vaš život? Kada izaberete odlomak Božjih reči, na koji god aspekt istine da se one odnose, možete ih se držati radi poređenja, one se savršeno poklapaju sa vašim stanjima, osećate se izuzetno ganuto, kao da su vas Božje reči dirnule duboko u srce, osećate da su Njegove reči sasvim tačne i u potpunosti ih prihvatate, i ne samo da time stičete znanje o svojim sopstvenim stanjima, već znate i kako da ih primenite u skladu sa Njegovim namerama. Dok na taj način jedete i pijete Božje reči, stičete prednosti, bivate prosvećeni i prosvetljeni, bivate snabdeveni i stanja vam se preokrenu. Mislite da su Božje reči izvanredne, te ste veoma srećni i zadovoljni, osećate da ste stekli znanje o Božjim rečima, da razumete šta taj odlomak Božjih reči znači i da znate kako da ih doživite i sprovedete u delo. Da li se često tako osećate? (Da.) Pa, kad ste jednom to osetili, da li vam se činilo da ste zadobili istinu iz ovog odlomka Božjih reči? (Ne.) Pošto niste, to znači da je taj osećaj bio samo odgovor na nivou opažanja, prolazna uzburkanost u srcu. Dobijanje neke vrste nagrade i određenog ulaska ne predstavlja razumevanje istine i ulazak u istina-stvarnost. To je tek početno iskustvo, tek razumevanje doslovnog značenja istine. Put od razumevanja istine do ulaska u istina-stvarnost složen je proces koji zahteva dosta vremena. Da biste prešli put od razumevanja reči i doktrina do stvarnog razumevanja istine, potrebno je više od jednog, dva, pa čak i pregršt iskustava da bi se postigli rezultati. Možeš dobiti malu nagradu iz pojedinačnog iskustva, ali potrebna su mnoga iskustva da bi se požnjela prava nagrada i postiglo razumevanje istine. To je kao kad razmišljaš o nekom problemu: razmisliti jednom donosi tračak svetlosti, a razmisliti mnogo puta doneće plod većih nagrada i omogućiti ti da problem jasnije sagledaš. Ako provedeš nekoliko godina razmišljajući o problemu, onda ćeš ga potpuno razumeti. Dakle, ako želiš da zadobiješ znanje o Božjim rečima i da razumeš istinu, to nije baš tako jednostavno kao kad doživiš nekoliko iskustava. Da li ste i vi lično doživeli takva iskustva? Verovatno svako jeste nekoliko puta. Kada ljudi po prvi put počnu da doživljavaju Božje reči, pojavi se tračak svetlosti, ali je njihovo znanje još uvek površno. Ono nalikuje razumevanju doktrine, samo što deluje praktičnije i ne može se jasno objasniti u jednoj ili dve rečenice. Njihov razgovor u drugima budi utisak da je njihovo znanje praktičnije od reči i doktrina. Ako im se iskustva prodube, te mogu da govore o nekim pojedinostima, tada će delovati da je njihovo znanje još praktičnije. Ako neko vreme nakon toga ljudi i dalje budu imali iskustva i ako mogu da govore sa istinskim poznavanjem Božjih reči, onda će njihovo znanje biti uzdignuto sa opažajnog na racionalni nivo. To je istinsko razumevanje istine. Kada ljudi nastave da doživljavaju Božje reči i da ih sprovode u delo, moći će da dokuče načela istine i da znaju kako da primene istinu. To znači ući u istina-stvarnost. U tom trenutku, kada budu dali iskustveno svedočenje, oni koji ih slušaju će osetiti da je ono praktično, te će ga silno hvaliti. Kada čovek dostigne taj nivo, Božje reči će postati njegova život-stvarnost, i samo se za takvu osobu može reći da je zadobila istinu. To je pojednostavljeni proces doživljavanja Božjih reči i zadobijanja istine, što se može postići tek nakon nekoliko ili čak više od deset godina truda. Kada čovek počne da doživljava i primenjuje Božje reči, on misli da će to biti prilično jednostavno, ali kada ga nešto zadesi, ne zna kako da se tome suprotstavi ili kako to da reši, pa se javljaju svakojake poteškoće. Njegove predstave i uobrazilje stvoriće prepreke, njegova iskvarena narav će dovesti do ometanja, a kada naiđe na prepreke i neuspehe, neće više znati kako da doživi te reči. Ljudi sa iskvarenim naravima posebno su krhki i lako postaju negativni, a kada ih napadajuu, klevetaju i osuđuju, lako pokleknu i nisu u stanju da ustanu. Ako se ti problemi mogu rešiti traženjem istine, ako se čovek može osloniti na Boga da bi čvrsto stajao, onda može da krene putem stremljenja ka istini. Ako čovek nije zainteresovan za istinu i ne smatra da je istina nešto dragoceno što treba iskusiti i zadobiti, onda on nema snage da primenjuje istinu, pa će pokleknuti i saplesti se čim naiđe na prvu poteškoću. Takav čovek je kukavica i nije mu lako da zadobije istinu. Božje reči su istina, novi život koji je On podario ljudima, pa koja je onda svrha prihvatanja istine? Svrha je zadobiti istinu i život, doživeti istinu kao svoj sopstveni život. Pre nego što istina postane čovekov život, svrha prihvatanja istine uglavnom je rešavanje iskvarenih naravi. Koje iskvarene naravi ovo može da reši? Uglavnom rešava stvari kao što su buntovništvo, predstave i uobrazilje, nadmenost, umišljenost, sebičnost, podlost, nepoštenje, lažljivost, površnost i neodgovornost, kao i nedostatak savesti i razuma. I šta je krajnji rezultat koji se time postiže? Rezultat je da čovek može da bude poštena osoba koja se pokorava Bogu, koja Ga poštuje kao velikog, koja Ga obožava, koja Mu je odana i istinski Ga voli, i koja će Mu se pokoravati do smrti. Takva osoba u potpunosti proživljava obličje pravog čoveka, postala je osoba koja ima istinu i ljudskost. To su najuzvišenije visine do kojih čovek može dopreti u stremljenju ka istini.

Dakle, kako ljudi mogu da jedu, piju i dožive Božje reči da bi rešili svoje iskvarene naravi? To nije jednostavna stvar. Iskvarene naravi su problem koji zaista postoji, a one se prirodno otkrivaju u stvarnim životima ljudi. Šta god da zadesi ljude i šta god da oni rade, njihove iskvarene naravi će se uvek otkriti. Na primer, bez obzira na to šta ljudi govore ili rade, oni veći deo vremena imaju određene namere i ciljeve. Oni koji poseduju pronicljivost mogu da osete da li je način na koji ljudi govore i delaju istinit ili lažan, a isto tako osete i šta je skriveno u njihovim rečima i postupcima, kao i zamke koje u njima leže. A da li se te stvari prirodno otkrivaju? Mogu li ih ljudi sakriti? Čak i ako ljudi ne kažu i ne urade ništa, kada ih nešto zadesi, oni ipak imaju neku reakciju. Te se stvari najpre otkriju kroz njihov izraz, a onda još više kroz njihove reči i postupke. Oni koji su pronicljivi uvek će primetiti, a samo budale i idioti ne mogu to razlučiti. Moglo bi se reći da je za ljude normalno da otkriju svoju iskvarenost, da je to stvarni problem koji postoji kod svih. S kojom svrhom Bog izražava toliko istina u Svom delu tokom poslednjih dana? On izražava te istine da bi rešio iskvarene naravi ljudi i osnovne uzroke njihovih grehova, da bi spasio ljude od Sotonine iskvarenosti, da bi pomogao ljudima da postignu spasenje i otrgnu se od Sotoninog uticaja, a posebno da bi ljudima podario život, istinu i put. Ako ljudi veruju u Boga, a ne prihvataju istinu, ne mogu biti pročišćeni od svoje iskvarene naravi, te zato ne mogu postići spasenje. Tako će oni koji istinski veruju u Boga uložiti trud u primenu i doživljavanje Njegovih reči, promisliće o sebi i pokušati da upoznaju sebe kada se njihove iskvarene naravi otkriju, i tražiće istinu Božjih reči da bi rešili tu iskvarenu narav. Ljudi koji vole istinu usredsređuju se na promišljanje o sebi i na pokušaj da upoznaju sebe kroz čitanje Božjih reči; oni osećaju da su Božje reči kao ogledalo koje otkriva njihovu sopstvenu iskvarenost i ružnoću. Oni tako, kroz Božje reči, prihvataju Njegov sud i grdnju i postepeno rešavaju svoju iskvarenu narav. Kada vide da se njihova iskvarena narav manje pokazuje, kada se istinski pokore Bogu, shvatiće da je primena istine mnogo lakša i da više nema poteškoća. U tom će trenutku videti istinsku promenu u sebi i istinska pohvala Bogu razviće se u njihovom srcu: „Svemogući Bog me je spasio od ropstva i ograničenja moje iskvarene naravi i spasio me je od Sotoninog uticaja.” Taj je rezultat postignut doživljavanjem suda i grdnje u Božjim rečima. Ako ljudi ne mogu da dožive sud i grdnju u Božjim rečima, ne mogu se pročistiti od svojih iskvarenih naravi niti se otrgnuti od Sotoninog uticaja. Ima mnogo ljudi koji ne vole istinu, koji nakon čitanja Božjih reči i slušanja propovedi govore samo reči i doktrine i, posledično, ne rešavaju nijednu od svojih iskvarenih naravi uprkos dugogodišnjoj veri u Boga. Ti ljudi su i dalje iste stare Sotone i đavoli kakvi su oduvek bili. Mislili su da će se rešiti svoje iskvarene naravi dok god šire Božje reči; da će se rešiti svoje iskvarene naravi dok god deklamuju par Božjih reči i u zajedništvu s drugima razgovaraju o Njegovim rečima; da će se rešiti svoje iskvarene naravi dok god mogu da izgovore mnoštvo reči i doktrina, i da će se rešiti svoje iskvarene naravi dok god mogu da razumeju doktrine i nauče se samokontroli. Kao rezultat toga, nakon dugogodišnje vere u Boga, još uvek nema nikakve promene u njihovim životnim naravima, oni ne mogu da govore o iskustvenom svedočenju i zaprepašćeni su. Nakon mnogo godina vere u Boga, ostali su praznih ruku i nisu zadobili nikakvu istinu, uzalud su živeli i traćili vreme tokom svih tih godina. Sada ima mnogo lažnih starešina i delatnika koji su takvi, koji se fokusiraju samo na obavljanje posla i držanje propovedi, a ne ulažu trud u primenu i doživljavanje Božjih reči. Pa, da li su oni na putu stremljenja ka istini? Apsolutno nisu.

Šta je najvažnija stvarnost za one koji veruju u Boga? To je primena istine. Šta je najvažniji deo primene istine? Nije li to da se prvo moraju dokučiti načela? Šta su onda načela? Načela su praktična strana istine, merilo koje može garantovati rezultate. Toliko su načela jednostavna. Kada se doslovno shvate, misliš da je svaka rečenica Božjih reči istina, ali ne znaš kako tu istinu da primeniš. Razlog je upravo to što ne razumeš načela istine. Ti misliš da su Božje reči sasvim tačne, da su istina, ali ne znaš koja je praktična strana istine, niti stanja na koje ona cilja, ne znaš koja načela ovde važe ni koji je put do primene – ti to ne možeš da dokučiš niti da razumeš. To dokazuje da razumeš samo doktrinu, a ne istinu. Ako zaista osećaš da samo doktrinu razumeš, šta onda treba da uradiš? Moraš da tražiš istinu. Najpre razvij precizan osećaj za praktičnu stranu istine, vidi koji se aspekti stvarnosti najviše ističu i kako treba da je primeniš da bi ušao u ovu stvarnost. Ovakvim traženjem i ispitivanjem pronaći ćeš put. Kada jednom shvatiš načela i budeš proživljavao tu stvarnost, zadobićeš istinu, a to dostignuće dolazi iz traganja za istinom. Ako možeš da dokučiš načela mnogih istina i neke od njih primeniš u delo, onda imaš istina-stvarnost i zadobio si život. Bez obzira na to koji aspekt istine tražiš, kada dokučiš gde leži stvarnost istine u Božjim rečima i šta su Njegovi zahtevi, kada zaista razumeš, možeš da platiš cenu i istinu primeniš u delo, onda si zadobio tu istinu. Dok budeš zadobijao tu istinu, tvoja iskvarena narav će se malo po malo rešavati, a istina će prodreti u tebe. Ako stvarnost istine možeš da primeniš u delo, da ispuniš svoju dužnost, obaviš svaku radnju i da se ponašaš u skladu sa načelima primene ove istine, zar to ne znači da si se promenio? Kakva si osoba postao? Postao si neko ko ima istina-stvarnost. Da li je delovanje čoveka koji ima istina-stvarnost principijelno? Da li je neko čije je delovanje principijelno zadobio istinu? Da li neko ko je zadobio istinu proživljava normalnu ljudskost? Da li neko ko proživljava normalnu ljudskost ima istinu i ima ljudskost? Ljudi koji imaju istinu i imaju ljudskost u skladu su sa Božjim namerama, a ljudi koji su u skladu sa Božjim namerama upravo su onaj tip ljudi koje On želi da zadobije. To je iskustvo verovanja u Boga i iskustvo da vas je Bog zadobio, a takođe je i proces zadobijanja istine koji počinje jedenjem i ispijanjem Njegovih reči, kao i proces postizanja spasenja. To je put stremljenja ka istini i put usavršavanja od strane Boga.

Odlomak 68

Da li vi sada razumete od čega zavise sticanje istine i ulazak u istinu-realnost? Oni zavise od traženja istine i od primene istine – samo od te dve stvari, vrlo jednostavno. Iako je istina koju Bog izražava zabeležena u pisanom obliku, stvarnost istine nije zapisana, a čoveku je još teže da je kroz pisanu reč razume i shvati. Dakle, šta moramo da uradimo da bismo razumeli istinu? Da bismo razumeli i zadobili istinu, moramo pre svega da primenjujemo i doživimo Božje reči, da doživimo Njegovo delo, kao i da tražimo istinu i prosvećenje Svetog Duha. Stvarnost istine se ostvaruje tako što ljudi primenjuju istinu i podvrgavaju se njoj; to je nešto što proizlazi iz iskustva, što čovek proživljava. Istina nije prazna teorija, niti jednostavna, ugodna fraza. Ona je jezik bogat životnom snagom; nju čine večne životne pouke; ona je najpraktičnija, najvrednija životna pratilja čoveka tokom celog životnog veka. Šta je istina? Istina je osnova postojanja ljudskog života, načela primene u vlastitom ponašanju i ophođenju prema stvarima. Istina daje čoveku jedan pravac i svrhu u životu; ona omogućava čoveku da proživi obličje prave osobe i da živi pred Bogom, da Mu bude pokoran i da Ga obožava. Zbog toga ljudi ne mogu da žive bez istine. Dakle, na šta se ti sada oslanjaš u životu? Koje su tvoje misli i gledišta? Koji su tvoji pravac i svrha kad radiš nešto? Ako imaš istina-stvarnost, tvoj život ima načela, pravac i svrhu. Ako ih, pak, nemaš, u tvom životu ne postoje načela, pravac ili svrha. Ti bez sumnje živiš u skladu sa Sotoninom filozofijom, sa onim stvarima iz tradicionalne kulture. Tako žive nevernici. Da li možete da prozrete ovu stvar? Da bi razrešio ovaj problem, čovek mora da traži i prihvati istinu. Da li je lako steći istinu? (Jeste, ako se oslonimo na Boga.) Dok se oslanja na Boga, čovek mora da se osloni i na samog sebe. Ti moraš da nosiš to poverenje, tu volju i taj preduslov u svom srcu, da kažeš: „Ne želim da živim među iskvarenim sotonskim naravima. Ne želim da me one kontrolišu i prevare i tako, izazivajući Božje gnušanje, naprave potpunu budalu od mene. Tako bih bio nedostojan života pred Bogom.” To osećanje moraš da nosiš u svom srcu. I onda, kad ti se nešto desi, ako u svom životu primeniš istine koje možeš da razumeš i koje su u tvom domašaju i koje možeš da primeniš u svemu, zar neće onda istina tako postati tvoja stvarnost? A kada istina postane tvoja stvarnost, da li ćeš i dalje brinuti da tvoj život neće rasti? Kako možeš da utvrdiš da li neka osoba poseduje istina-stvarnost? To se može videti u onom što ona govori. Osoba koja govori samo reči i doktrine ne poseduje istina-stvarnost i svakako neće primenjivati istinu, tako da je to što govori prazno i nerealno. Reči nekoga ko ima istina-stvarnost mogu da reše probleme ljudi. Oni mogu jasno da vide suštinu problema. Sa samo nekoliko jednostavnih reči, problem koji te je mučio godinama može da bude rešen; razumećeš istinu i Božje namere, više ti neće biti teško, nećeš se više osećati kao da si vezan i sputan i steći ćeš slobodu i oslobađanje. Da li je ono što takva osoba kaže istina-stvarnost? Jeste, to je istina-stvarnost. Ako ti ne razumeš svoj problem bez obzira na to što neka osoba kaže i ako ništa što ona kaže ne rešava uzrok problema, onda ona govori samo puke reči i doktrine. Da li reči i doktrine mogu da pruže nešto ljudima i pomognu im? Reči i doktrine ne mogu ništa da pruže ljudima, niti mogu da im pomognu, i ne mogu da reše stvarne poteškoće ljudi. Što se više reči i teorija izrekne, to one više nerviraju onog ko ih sluša. Ljudi koji razumeju istinu govore drugačije. Sa nekoliko reči, oni mogu tačno da ukažu na uzrok problema ili na poreklo bolesti. Čak jedna jedina rečenica može da probudi ljude i otkrije ključne probleme. Tako se koriste reči koje sadrže istina-stvarnosti da bi se rešile poteškoće ljudi i ukazalo na put primene.

Ovaploćeni Bog došao je u poslednjim danima. Šta je to što bi čovek trebalo najviše da zadobije, s obzirom da on veruje u praktičnog Boga? Treba da zadobije istinu i život; ništa osim toga nije važno. Kada je Hristos došao, ono što je On doneo bila je istina, bio je život; On je došao da ljudima dȃ život. Kako, onda, čovek da veruje u praktičnog Boga? Šta je to što mora da uradi da stekne istinu i život? Bog je izrazio toliko istina. Svi oni koji su gladni i žedni pravednosti trebalo bi da jedu i piju neophodnu količinu Božjih reči. Sve Božje reči su istina, a Njegove reči su bogate i obilne; svuda okolo nalaze se dragocene stvari i blaga. Dok uživaju u obilju prelepog Hanana, onima koji vole istinu radost cveta u srcu. Istina i svetlo se nalaze u svakoj rečenici Božjih reči iz kojih jedu i piju, sve su one dragocene. Ljudi koji ne vole istinu mršte se od jada; oni sede na gozbi, a gladuju, time pokazujući svoju bedu. Dobici onih koji mogu da traže istinu nastaviće da rastu, dok će se oni koji to ne mogu naći u ćorsokaku. Sada je od najvećeg značaja da naučite da tražite istinu u svemu, da razumete istinu, da primenjujete istinu i da budete u stanju da se pokorite Bogu. To znači verovati u Boga. Verovati u praktičnog Boga znači steći istinu i život. Čemu služi istina? Da li ona služi da obogati duhovni svet ljudi? Da li treba da ljudima pruži dobro obrazovanje? (Ne.) Koji čovekov problem, onda, istina razrešava? Istina je tu da razreši čovekovu iskvarenu narav, da razreši čovekovu grešnu prirodu, da natera ljude da žive pred Bogom i da prožive normalnu ljudskost. Neki ljudi ne razumeju šta je istina. Oni stalno misle da je istina duboka i apstraktna i da je istina misterija. Ne razumeju da je istina nešto što ljudi primenjuju, što treba da primene. Neki ljudi veruju u Boga deset ili dvadeset godina i još uvek ne razumeju tačno šta je istina. Da li je takva osoba stekla istinu? (Ne.) Zar nisu jadni ti što nisu stekli istinu? Jesu, i to veoma – kao što se peva u onoj duhovnoj pesmi: oni „sede na gozbi, a gladuju”. Nije teško steći istinu, kao ni ući u istina-stvarnost, ali ako ljudi uvek osećaju odbojnost prema istini, da li je mogu zadobiti? Ne mogu. Zato ti uvek moraš da dođeš pred Boga, da ispitaš svoja unutrašnja stanja odbojnosti prema istini, da vidiš koje oblike odbojnosti prema istini poseduješ, koji načini obavljanja stvari imaju odbojnost prema istini i po kojim pitanjima ti imaš stav odbojnosti prema istini – ove stvari moraš često da ispituješ. Na primer, neko te opomene rečima: „Ne možeš da obaviš svoju dužnost tako što se samo oslanjaš na svoju volju – trebalo bi da razmisliš o sebi i da upoznaš sebe.” A ti se naljutiš i uzvratiš: „Način na koji ja ispunjavam svoju dužnost nije dobar, no da li je dobar način na koji ti ispunjavaš svoju? Šta nije u redu sa tim kako ja obavljam svoju dužnost? Bog poznaje moje srce!” Kakav je to stav? Da li je to stav prihvatanja istine? (Ne.) Kada mu se nešto dogodi, čovek prvo mora da ima stav prihvatanja istine. Ako nemaš taj stav, to je kao da nemaš posudu u koju ćeš primiti blago, pa nisi u stanju da stekneš istinu. Ukoliko neka osoba ne može da stekne istinu, njena vera u Boga je uzaludna! Svrha verovanja u Boga jeste da se stekne istina. Ako neko ne može da stekne istinu, onda je njihova vera u Boga propala. Šta znači steći istinu? To je kada istina postane tvoja stvarnost, kada postane tvoj život. To znači steći istinu – to znači verovati u Boga! Zašto Bog govori Svoje reči? Zašto Bog izražava te istine? Da bi ljudi mogli da prihvate istinu kojom se iskvarenost pročišćuje, da bi ljudi stekli istinu koja je takva da postaje njihov život. Zašto bi inače Bog izrazio toliko istina? Da bi se takmičio sa Biblijom? Da bi osnovao „Univerzitet istine” i obučavao neku grupu ljudi? Odgovor je „ne” na oba pitanja. Zapravo, svrha toga je potpuno spasenje ljudskog roda, kao i da ljudi razumeju istinu i da je, konačno, steknu. Sada razumete, zar ne? Šta je najvažnije u verovanju u Boga? (Steći istinu i ući u istina-stvarnost.) Nakon tog trenutka, sve zavisi od toga kako vi ulazite u istina-stvarnost i da li ste u stanju to da uradite ili ne.

Odlomak 69

A što se tiče reči: „Strah od Jahvea početak je mudrosti”, kako ih vi obično sprovodite u delo i proživljavate? (Tako što se pokoravam svim Božjim rečima i delu.) To je uopštena izjava, doktrina. Zvuči dobro, ali je praznjikava. Šta ćeš uraditi ako se suočiš s nečim što je u suprotnosti s tvojim predstavama i ne možeš da se pokoriš? To je stvarni izazov. Kada se to desi, kako se tim rečima mogu postići ikakvi rezultati i kako one mogu da utiču na tebe, kako mogu da obuzdaju tvoje ponašanje i promene načela i smer tvojih postupaka? Primera radi, recimo da te boli stomak i neko kaže: „Bol prođe kada se popije analgetik”. Znaš da je ova izjava tačna, ali kako da je prihvatiš i primeniš? Da li popiješ analgetik kada te boli stomak? Kada ga popiješ? Pre ili posle obroka? Koliko puta dnevno? Koliko analgetika popiješ odjednom da bol prođe i koliko dana bi trebalo da ih piješ da bi postigao efekat? Da li znaš te detalje? Njih možeš da razumeš samo ako izjavu „bol prođe kada se popije analgetik” primeniš u stvarnom životu. Ako je ne primeniš, ona će za tebe biti samo fraza iz doktrine ma koliko da je priznaješ, prihvataš i odobravaš. Ali ako primeniš ovu izjavu u stvarnom životu, lečiš svoju bolest i imaš koristi od toga, to više neće biti prazna izjava kada je izgovoriš, već praktična. Kada se neko drugi nađe u sličnoj situaciji, moći ćeš da iskoristiš svoje praktično iskustvo da mu pomogneš. Upravo smo rekli: „Strah od Jahvea početak je mudrosti”. Fraza „strah od Jahvea” je nešto što ljudi moraju da sprovedu u delo, a „početak mudrosti” je rezultat koji se dobije sprovođenjem straha od Jahvea u delo. Odnosno, mudrost je rezultat koji ćeš moći da ostvariš tek kad frazu „strah od Jahvea” sprovedeš u delo u stvarnom životu i kada ti ta fraza pomogne i bude od koristi. Hajde da najpre govorimo o tome kako da ovu frazu „strah od Jahvea” sprovedemo u delo. Ova fraza tiče se svih problema s kojima se ljudi suočavaju u stvarnom životu, kao što su to njihove misli, ideje i stanja, poteškoće na koje nailaze, njihove predstave i uobrazilje, njihove zablude, sumnje i nagađanja o Bogu, kao i njihova površnost, varanje, samopravednost i želja da se bude zakon za sebe, koje ljudi često ispoljavaju dok obavljaju svoju dužnost itd. Dakle, kako možeš frazu „strah od Boga” da sprovedeš u delo kako bi promenio načela po kojima postupaš i ponašaš se? Ako prođeš kroz sve detalje ove fraze, ako ih iskusiš i spoznaš, to će za tebe biti istina. Ali ako nikada ne prođeš kroz sve detalje i samo znaš za tu frazu i čuo si za nju, onda će ona za tebe uvek biti doktrina. Biće knjiška izjava, puke reči, a ne istina. Zašto to kažem? Zato što ova izjava nikada nije promenila ni jednu tvoju nameru niti ideju, misao i nazor. Nikada nije promenila načela po kojima se odnosiš prema svetu i po kojima se ponašaš. Nije promenila stav koji imaš kada nešto radiš ili obavljaš svoju dužnost i nije preokrenula tvoje stanje. Ni na koji način ti nije koristila. Vi znate sve te poznate izreke i možete da ih izgovorite, ali ih samo površno razumete i niste ih praktično iskusili. Po čemu se to razlikuje od licemernih fariseja? Svi oni sveštenici i starci u svetu religije usredsređuju se na recitovanje i objašnjavanje poznatih poglavlja i pasusa iz Biblije. Onaj ko najviše recituje smatra se najduhovnijim, njemu se svi najviše dive i on ima najveći prestiž i najviši status. Međutim, u stvarnom životu oni svet, čovečanstvo i sve vrste ljudi vide isto kao i svetovnjaci i njihovi nazori se uopšte nisu promenili. To nešto dokazuje: ti delovi Biblije koje oni recituju nisu ni na koji način postali njihov život, očigledno su za njih samo obične teorije i verske doktrine i nisu promenili njihov život. Ako idete istim putem kao i vernici, onda verujete u hrišćanstvo, a ne u Boga i ne proživljavate Božje delo. Neki ljudi koji tek kratko vreme veruju u Boga dive se tim dugogodišnjim vernicima koji mogu da govore o mnogim duhovnim doktrinama. Kada oni vide kako ti dugogodišnji vernici bez ikakvih problema sede i govore dva-tri sata bez prestanka, oni počnu da uče od njih. Oni uče te duhovne termine i izraze i kako ti dugogodišnji vernici govore i ponašaju se, a onda zapamte neke klasične Božje reči. Oni tako rade sve dok jednog dana konačno ne pomisle da nešto imaju. Kada dođe vreme za okupljanje, oni počnu da naglabaju o visokoparnim idejama, ali ako ih pažljivo saslušate, videćete da je to gomila gluposti, prazne priče, prazne reči i doktrine. Jasno je da su oni verski prevaranti koji su obmanuli i sebe i druge. To je stvarno tragično! Nemojte ići tim putem. Čim krenete njime, bićete skroz uništeni i onda će vam biti teško da se vratite čak i ako to budete želeli! Ako se prema tim rečima i doktrinama odnosiš kao prema nečem dragocenom i kao prema životu i ako se njima razmećeš na svakom koraku, onda povrh svoje iskvarene, sotonske naravi imaš i duhovne teorije i licemerne stvari. To nije samo pogrešno, već je i krajnje odvratno. Besramno je, a i mučno je i strašno gledati to. Veroispovesti kojima pripadaju sledbenici Gospoda Isusa sada nazivamo hrišćanstvom i svrstavamo ih u religije i verske grupe. To je zato što ti ljudi veruju u Boga, ali ne prihvataju istinu i Božje reči ne sprovode u delo niti ih proživljavaju, već se umesto toga drže verskih rituala i formalnosti, bez ikakve promene svojih život-naravi. To nisu ljudi koji streme istini; oni ne streme istini, putu i životu koji dolaze od Boga, već teže poznavanju Biblije, oponašaju fariseje i neprijateljski su nastrojeni prema Bogu. Kao posledica toga, ova grupa ljudi se svrstava u hrišćane. Svi ti ljudi koji veruju u Gospoda su pripadnici religije. Oni ne pripadaju Božjoj crkvi i nisu Njegova jagnjad. Odakle potiče reč „hrišćanstvo”? Ona potiče iz činjenice da se oni koji pripadaju hrišćanstvu pretvaraju da veruju u Boga, da su duhovnici i da slede Boga, ali oni zapravo poriču sve istine koje je Hristos izrazio, poriču delo Svetoga Duha i sve pozitivne stvari koje dolaze od Boga. Naoružavaju se, obavijaju i maskiraju stvarima koje je Bog izrekao u prošlosti. Oni te stvari koriste kao kapital, na svakom koraku, kako bi prevarom došli do izvora prihoda. Varaju ljude na svakom koraku pod maskom vere u Boga, takmiče s drugima u tome koliko dobro tumače i poznaju Bibliju i shvataju sve to kao slavu i kapital. Oni čak žele da prevarom dobiju Božje blagoslove i nagrade. Oni idu putem antihrista, putem kojim se poriče i osuđuje ovaploćeni Bog i upravo zbog tog puta kojim ide, ova grupa se na kraju svrstava u hrišćanstvo i religiju. Hajde sada da razmotrimo termin „hrišćanstvo” – da li je to dobar ili loš naziv? Sasvim sigurno možemo da kažemo da to nije dobar naziv. To je znak sramote, a ne nešto čime se treba ponositi i što bi trebalo slaviti.

Šta je ono glavno što bi trebalo da razumeš kada stremiš život-ulasku? Treba da otkriješ šta Bog zahteva od ljudi i kako bi ljudi trebalo da iskuse Njegovo delo u okviru svih reči koje je Bog izgovorio – ma o čemu da one govore. Treba da svoje ponašanje i način na koji rešavaš stvari, svoje misli i nazore, kao i različita stanja i ispoljavanja koja imaš kada te nešto snađe u životu uporediš s Božjim rečima razotkrivanja i suda. I što je još važnije, treba da razmisliš o sebi i razumeš sebe, kao i da tragaš za istinom kako bi utvrdio načela praktičnog postupanja. Treba da kroz to pronađeš put praktičnog postupanja, da naučiš kako da udovoljiš Božjim namerama dok obavljaš svoju dužnost, da se ponašaš u potpunosti u skladu s Njegovim zahtevima i da budeš iskren čovek koji sprovodi istinu u delo. Nemoj da obmanjuješ ljude tako što govoriš o rečima i doktrinama i o verskim teorijama. Ne predstavljaj se kao duhovnik i ne budi licemer. Moraš da se usredsrediš na to da prihvatiš istinu i da je sprovodiš u delo, kao i na to da koristiš Božje reči kako bi uporedio svoja stanja i ispitao ih, a onda da promeniš svoje pogrešne nazore i stavove s kojima pristupaš svakoj situaciji. Konačno, tvoje srce mora da u svakoj situaciji bude bogobojažljivo i ne smeš više da postupaš ishitreno, da slediš svoje ideje, da činiš stvari u skladu sa svojim željama niti da živiš u skladu sa svojom iskvarenom naravi. Umesto toga, svi tvoji postupci i reči moraju da se zasnivaju na Božjim rečima i na istini. Na taj način tvoje srce će postepeno postati bogobojažljivo. Bogobojažljivo srce rađa se iz stremljenja istini, a ne iz uzdržavanja. Svako uzdržavanje prouzrokuje određene vrste ponašanja; to je neka vrsta površnog ograničavanja. Istinsko bogobojažljivo srce ostvaruje se stalnim prihvatanjem suda i grdnje u Božjim rečima i prihvatanjem orezivanja dok se proživljava Njegovo delo. Kada ljudi vide pravo lice svoje iskvarenosti, znaće da je istina dragocena i moći će da streme istini. Njihova iskvarena narav sve ređe će se otkrivati i oni će moći da pred Bogom žive normalno, da svakog dana jedu i piju Božje reči i da obavljaju svoju dužnost kao stvorena bića. U tom procesu se rađaju bogobojažljivo srce i srce koje se pokorava Bogu. Svi oni koji stalno tragaju za istinom da bi rešili probleme dok obavljaju svoju dužnost su ljudi koji imaju bogobojažljivo srce. Svi oni koji su prihvatili disciplinu i iskusili puno orezivanja znaju šta to znači bojati se Boga. Kada se otkrije njihova iskvarenost, oni ne samo što osećaju strah i zebnju u srcu, nego mogu da osete i Božji gnev i Njegovo veličanstvo. U takvoj situaciji se u njihovom srcu prirodno javlja strah. Da li svi vi sada imate ikakvo iskustveno razumevanje tih stvari? (Malo.) Ono treba da se postepeno produbi. Nemojte da se zadovoljavate samo malim iskustvenim razumevanjem. Upravo sada se nalazite u pogodnom okruženju, slušate mnogo propovedi, idete na mnogo okupljanja, čitate mnogo Božjih reči i imate okruženje u kome treba da obavljate svoju dužnost, kao i sve druge uslove. Misliš da se bojiš za Boga, pa je tvoja vera ojačala, ali da se nađeš u drugačijem okruženju, da li bi bio u stanju da održiš svoje sadašnje stanje? Mogu li istine koje sada razumeš da promene tvoj pogled na stvari ili tvoje viđenje života i vrednosti? Ako istine koje razumeš ne mogu to da ostvare, onda ti istinski ne razumeš istinu. Kada Božje reči postanu istine koje razumeš i tvoj život, imaćeš život-ulazak i zakoračićeš u istina-stvarnost. To znači da će sprovođenje istine u delo postati nešto što radiš na sopstvenu inicijativu i osećaćeš da bi prirodno trebalo da radiš takve stvari. Postupanje u skladu s istinom postaće za tebe nešto prirodno i redovno, kao prirodno otkrivenje. To će značiti da su Božje reči postale tvoj život. Ako uvek kreneš pogrešnim putem kada se suočiš s nečim i ako stalno moraš da se preispituješ i da imaš nekog da ti pomogne i da te podrži kako bi dospeo na pravi put, onda nisi ni blizu tome i uopšte nemaš rast. Ako nema nikog da ti pomogne i da te podrži, ne zna se koliko nisko ćeš pasti čim se tvoje okruženje drastično promeni. Možda ćeš u toku samo jedne noći poreći ili izdati Boga, možda ćeš preko noći napustiti Boga i vratiti se u zagrljaj Sotoni. Drugim rečima, u opasnosti si sve dok ne zadobiješ istinu i dok istina ne postane tvoj život! Ako sada poseduješ malo istine, ako si spreman da se daš i imaš malo odlučnosti i pozitivnih težnji, to ne dokazuje da imaš život. To je sve samo površinska pojava, samo puke želje. Moraš da se naoružaš istinom dok se tvoj odnos s Bogom ne poboljša. Moraš da budeš u stanju da iskusiš Božje delo, kao i kušnje i oplemenjivanje. Kada se u tebi rodi iskrena vera u Boga, imaćeš iskrenu molitvu i iskreni razgovor s Njim. Bićeš u stanju da kažeš Bogu šta ti je na srcu i kada se suočiš s nečim, osećaćeš da se možeš osloniti samo na Njega i ni na koga drugog. Tada ćeš imati normalan odnos s Bogom. Kada imaš iskrenu veru u Boga, ta vera u Boga se neće nimalo promeniti, baš kao i Jovova, bez obzira na to šta On stavi pred tebe, čak i ako nekoliko godina ne možeš da prisustvuješ okupljanjima. U srcu će ti biti Božji put i Božje reči čak i ako budeš prisustvovao okupljanjima i ne bude nikog da ti drži propovedi. Nećeš napustiti Boga i biće ti jasno kako te On svakog dana vodi. Nećeš poreći Boga kada se suočiš s Njegovim kušnjama i čak ćeš u njima videti Njegovo delo. Tada ćeš moći da budeš samostalan. Vi još niste dotle stigli i imate još mnogo predstava, uobrazilja i nečistoća. U vašim postupcima i obavljanju dužnosti još uvek su prisutne neke zamaskirane stvari. Ima suviše vaše volje. Još ste u fazi pretvaranja i još uvek težite tome da budete duhovnik, da propovedate duhovne doktrine i da se još više naoružate duhovnim frazama, terminima i teorijama. Još uvek težite tome da budete fariseji i lažni duhovnici. Još uvek nastojite da idete takvim putem i još uvek ste na pogrešnom putu. To je tako daleko od nekoga ko se istinski boji Boga i kloni se zla! Onda, dakle, morate da date sve od sebe da biste stremili istini i iskusili više suda, grdnje, kušnji i oplemenjivanja. Tek tada, ove prevare, pretvaranja i nenormalni načini razmišljanja mogu biti u potpunosti otklonjeni. Kada se očiste te iskvarenosti, odnos između vas i Boga prirodno će postati normalan.