Odlomak 71

Svi vi želite da stremite istini. U prošlosti ste uložili malo truda kada ste izvukli suštinu različitih aspekata istine u Božjim rečima. Neki ljudi su imali slabe vajde od toga, dok su se drugi samo rado držali pravila, pa su zastranili. Kao rezultat toga, od svakog aspekta istine su napravili pravila kojih se treba pridržavati. Kada suštinu istine izvlačite na taj način, ne pomažete drugima da zadobiju život, niti sa pozicije istine menjate njihovu narav; zapravo ih navodite da savladaju neko znanje ili doktrinu u okviru istine. To je kao da su oni shvatili svrhu Božjeg dela, a zapravo su samo savladali nekoliko doktrina i reči, a ne razumeju značenje sadržano u istini. Upravo je nalik proučavanju teologije ili Biblije; kad obuhvate neke deliće biblijskog znanja i nekoliko teoloških teorija, ljudi steknu razumevanje samo jednog dela biblijskog znanja i teorija. Najvičniji su u izlaganju tih reči i doktrina, ali nemaju pravo iskustvo. Nemaju razumevanje o svojoj iskvarenoj naravi, a još manje imaju razumevanje o Božjem delu. Naposletku, ono što su ovi ljudi stekli samo je nekoliko doktrina i fragmenata znanja; to je samo gomila pravila. Nisu stekli ništa što je praktično. Ako Bog obavlja novo delo suda, da li su ti ljudi sposobni da ga prihvate i da mu se predaju? Možeš li to uporediti sa istinama čije si suštine otkrio? Ako to možeš, a imaš i malo razumevanja, onda su stvari čije si suštine otkrio praktične u određenoj meri. Ako ne možeš, onda su stvari čije si suštine otkrio samo pravila i nemaju vrednost. Da li je, kao takvo, izvlačenje suštine istine na taj način prikladno? Može li pomoći ljudima da shvate istinu? Ako nema efekta, onda apsolutno nema smisla to raditi. Time se samo ljudi navode da proučavaju teologiju. To ih ne dovodi do toga da iskuse Božje reči i istinu. Zato Božja kuća mora imati načela kada uređuje knjige. Mora biti u stanju da pomogne ljudima da lako razumeju istinu, da imaju put za ulazak i svetlost u svojim srcima. To olakšava ulazak u istina-stvarnost. Ne možete biti kao oni koji, u nekoj religiji, proučavaju biblijsko i teološko znanje na sistematski način. To će samo usmeriti ljude ka biblijskom znanju, ka verskim obredima i pravilima, i strpati ih u ograničeni okvir. To nema moć da ljude dovede pred Boga kako bi shvatili istinu i Božju volju. Misliš da će postavljanjem niza pitanja, a zatim odgovaranjem na njih, ili navođenjem glavnih tačaka, a zatim sažimanjem i izvlačenjem suštine istine u nekoliko redova, ova pitanja postati razumljiva sama po sebi, da će tvojoj braći i sestrama biti lakše da ih razumeju. Misliš da je to dobar pristup. Međutim, nakon što ljudi završe sa čitanjem, neće razumeti značenje sadržano u istini; oni to nikada neće uskladiti sa stvarnošću. Sve što su savladali je nekoliko reči i doktrina. Zato je bolje da ne radite te stvari od toga da ih radite! Ako radiš te stvari, to je način da navedeš ljude da razumeju i savladaju znanje. Ti upućuješ ljude u doktrinu i religiju i navodiš ih da veruju u Boga i slede Boga unutar konteksta religiozne doktrine. Nije li to put kojim je sveti apostol Pavle naveo ljude da prigrle svoju veru u Boga? Vi mislite da je naročito važno razumeti duhovnu doktrinu, ali da nije važno znati Božje reči. To je velika greška. Postoji mnogo ljudi koji se fokusiraju na to koliko Božjih reči mogu da zapamte, o koliko doktrine mogu da razgovaraju i koliko duhovnih formula mogu da otkriju. Zato vi uvek želite da sistematski izvlačite suštinu svakog aspekta istine tako da svi uglas govore potpuno iste stvari, deklamuju iste doktrine, poseduju isto znanje i pridržavaju se istih pravila. To je vaš cilj. Izgleda da vi to radite da biste pomogli ljudima da bolje razumeju istinu, ali ne znate da navodite ljude na doktrinarna pravila Božjih reči, i da će se oni udaljavati sve više od istine-stvarnosti Božjih reči. Da biste zaista pomogli ljudima da razumeju istinu, morate kombinovati čitanje Božje reči sa stvarnošću i iskvarenim stanjima ljudi. Morate razmišljati o problemima unutar sebe i razumeti ih, i razmišljati o iskvarenim naravima koje pokazujete. Onda to morate popraviti traženjem istine u Božjim rečima. To je jedini način da se reše stvarni problemi ljudi i da se nateraju da razumeju istinu i uđu u stvarnost. Samo ostvarivanjem ovog rezultata se zaista ljudi dovode pred Boga. Ako je sve o čemu govoriš u domenu duhovne teorije, doktrina i pravila; ako je jedina stvar na koju se fokusiraš ta da osiguraš da se ljudi dobro ponašaju; ako je sve što možeš da postigneš da nateraš ljude da govore isto i poštuju ista pravila, ali nisi sposoban da ih navedeš da razumeju istinu, a još manje da ih nateraš da bolje razumeju sebe kako bi se mogli pokajati i promeniti, onda si razumeo samo reči i doktrine, i lišen si bilo kakve istine-stvarnosti. Na kraju, verujući u Boga na ovaj način, ne samo da nećeš moći da zadobiješ istinu, već ćeš i sam sebe ometati i izgubiti se ili odreći – nećeš moći ništa da zadobiješ.

Da li ste primetili određene obrasce u načinu na koji Bog govori? Neki ljudi to izražavaju ovako: Sadržaj u svakom govoru od Boga je višestruk. Značenje svakog odlomka i svake rečenice se razlikuje. Čoveku nije lako da zapamti, niti je ljudima lako da razumeju. Ako ljudi žele da sumiraju glavnu ideju svakog odlomka, neće to moći. Ljudi lošeg kova ne mogu da shvate Božje reči. Bez obzira na to kako se sa njima razgovaralo u zajedništvu, oni i dalje nisu u stanju da razumeju istinu. Božje reči nisu romani, proza ni književna dela; one su istina i jezik koji čoveku daje život. Čovek ne može da razume ove reči kada samo razmišlja o njima, niti ljudi mogu da sumiraju obrasce unutar njih tako što će uložiti malo više truda. Zato, bez obzira na to o kom aspektu istine imaš malo znanja i o čemu si sposoban nešto da govoriš, ne možeš se hvaliti, jer je ono što razumeš samo delimično znanje. Time je samo zagrebana površina, to je samo kap u moru i premalo je za razumevanje prave Božje namere. U svakom Božjem govoru postoji nekoliko aspekata istine. Na primer, u govoru se kazuje o tajnama Božjeg ovaploćenja. Uključuje značaj ovaploćenja, delo koje je postignuto ovaploćenjem i kako ljudi treba da veruju u Boga. Takođe može obuhvatiti kako ljudi treba da spoznaju Boga i vole Boga. Obuhvata mnoge aspekte istine. Ako, kao što ti zamišljaš, ovaploćenje ima samo nekoliko značenja, koja se mogu sažeti u nekoliko rečenica, zašto onda čovek uvek ima pojmove i zamišljanja o Bogu? Koje efekte delo ovaploćenja želi da postigne na ljude? Da se omogući ljudima da čuju Božje reči i vrate se Bogu. Da se uzajamno deluje na čoveka, da se direktno spasi čovek i da se omogući čoveku da spozna Boga. Nakon spoznavanja Boga, ljudi prirodno razvijaju bogobojažljivo srce i postaje im lako da se pokore Bogu. Zato bilo koji aspekt Njegove reči ili istine nije tako jednostavan kao što ti zamišljaš. Ako gledaš na Božje reči i božanski jezik kao na nešto tako jednostavno, verujući da se svaki problem može rešiti jednim odlomkom Božjih reči, onda ne možeš u potpunosti da razumeš istinu. Čak i ako je tvoje razumevanje u skladu sa istinom, ono je i dalje jednostrano. Svaki govor od Boga se kazuje iz više perspektiva. Čovek ne može sažeti Božje reči niti izvući suštinu iz njih. Nakon izvlačenja suštine, vi mislite da se odlomak Božjih reči odnosi samo na jedno pitanje, dok u stvarnosti taj odlomak može da reši nekoliko problema. Ti ih ne možeš obuhvatiti ili razgraničiti, jer svi aspekti istine uključuju brojne stvarnosti. Zašto se kaže da je istina život, da u njoj ljudi mogu da uživaju i da je to nešto što ljudi ne mogu da dožive u potpunosti čak ni posle nekoliko života ili stotina godina? Ako izvlačiš suštinu iz određenog aspekta istine ili odlomka Božjih reči, onda je odlomak iz kojeg si izvukao suštinu postao formula, pravilo, doktrina – to više nije istina. Iako su to izvorne Božje reči, bez ijedne promenjene reči, ako iz njih izvlačiš suštinu i uređuješ ih na ovaj način, one postaju teorijske reči, a ne istina. Zašto je to tako? To je zato što ćeš ti odvesti ljude na pogrešan put i dalje u doktrine, navodeći ih da razmišljaju, zamišljaju, razmatraju probleme i čitaju Božje reči, sve u skladu sa tvojom doktrinom. Nakon čitanja iznova i iznova, ljudi će razumeti samo jednu doktrinu i videti jedno pravilo u tom odlomku, ali neće videti aspekt koji je istina-stvarnost. Naposletku, ti ćeš povesti ljude na put da razumeju doktrine i poštuju pravila. Oni neće znati kako da iskuse Božje reči. Oni će samo razumeti doktrine i raspravljati o doktrinama, ali neće razumeti istinu niti spoznati Boga. Ono što će izlaziti iz njihovih usta biće samo ispravne i milozvučne doktrine, ali će im ipak nedostajati čak i najmanji delić stvarnosti i same neće imati održiv put. Takvo vođstvo zaista čini veliku štetu čoveku!

Da li vi znate šta je najveći tabu u čovekovom služenju Bogu? Neke starešine i delatnici uvek žele da budu drugačiji, da budu bolji od ostalih, da se pokažu i da smisle neke nove trikove, kako bi Bog uvideo koliko su oni zaista sposobni. Međutim, oni se ne fokusiraju na razumevanje istine i ulazak u stvarnost Božjih reči. Ovo je najbudalastiji način postupanja. Nije li to upravo otkrivanje arogantne naravi? Neki čak kažu: „Ako ovo uradim, siguran sam da će to usrećiti Boga. Svideće Mu se to. Ovaj put ću to pokazati Bogu. Prirediću Mu lepo iznenađenje.“ „Lepo iznenađenje“ nije važno. Šta je rezultat? Drugi ljudi vide da je to što ovi ljudi rade previše apsurdno. Ne samo da to nije korisno za rad Božje kuće, već je i traćenje novca – uzrokuje gubitke u žrtvama za Boga. Žrtve za Boga se ne smeju koristiti kako ti želiš; greh je trošiti žrtve za Boga. Ovi ljudi na kraju vređaju Božju narav, Sveti Duh prestaje da deluje u njima i oni bivaju izgnani. Zato, nikad ne radi impulsivno šta god ti želiš. Kako možeš da ne uzmeš u obzir ishod? Kada vređaš Božju narav i prekršiš Njegove upravne odluke, a zatim budeš izgnan, nećeš imati više ništa da kažeš. Bez obzira na tvoju nameru i da li to radiš namerno ili ne, ako ne razumeš Božju narav ili Njegovu volju, lako ćeš Ga uvrediti i bićeš sklon da prekršiš Njegove upravne odluke, a u tom pogledu svi treba da budu na oprezu. Jednom kada prekršiš Božje upravne odluke ili uvrediš Njegovu narav, ako je to izuzetno ozbiljno, onda On neće uzeti u obzir da li si to učinio namerno ili nenamerno. To je stvar koju moraš jasno da vidiš. Ako ne možeš da razumeš ovo pitanje, onda ćeš sigurno imati probleme. U služenju Bogu, ljudi žele da naprave velike korake, čine velike stvari, govore velike reči, obave veliki posao, drže velike sastanke i budu velike starešine. Ako uvek imaš tako velike ambicije, onda ćeš prekršiti Božje upravne odluke; a ljudi koji to urade brzo će umreti. Ako se ne ponašaš lepo i nisi pobožan i razborit u svom služenju Bogu, pre ili kasnije ćeš uvrediti Njegovu narav. Ako vređaš Božju narav, kršiš Njegove upravne odluke i time činiš greh prema Bogu, onda On neće tražiti da vidi šta je razlog što si to uradio, niti će tražiti da vidi tvoje namere. Dakle, da li vi mislite da je Bog nerazuman? Da li je On neuviđavan prema čoveku? (Ne.) Zašto nije? Zato što ti nisi slep niti si gluv. Nisi ni nerazborit. Božje upravne odluke su jasne i očigledne. Možeš da ih vidiš i čuješ. Ako ih ipak prekršiš, kakvo bi obrazloženje mogao da imaš? Čak i ako ne gajiš namere, sve dok vređaš Boga, suočićeš se sa uništenjem i kaznom kada dođe vreme. Da li bi uopšte bilo važno kakve su bile tvoje okolnosti? Ljudi sa prirodom Sotone su prirodno sposobni da uvrede Božju narav. Niko nije primoran pod pretnjom da krši Božje upravne odluke ili uvredi Njegovu narav; to se jednostavno ne dešava. Pre će biti da je to nešto što je određeno prirodom čoveka. „Božja narav se ne sme vređati.“ Ova izjava ima značenje sadržano u sebi. Međutim, Bog kažnjava ljude na osnovu njihovog stanja i porekla. Vređanje Boga bez znanja da je to On je jedna vrsta stanja, dok je vređanje Boga uprkos jasnom saznanju da je to On druga vrsta stanja. Neki ljudi mogu uvrediti Boga iako jasno znaju da je to On, i oni će biti kažnjeni. Bog ispoljava neke od Svojih naravi u svakom koraku Svog dela. Zar čovek nije shvatio nešto od toga? Zar ljudi ne znaju ponešto o tome koju je Božju narav On otkrio kroz mnoge istine koje je izrekao, kao i koji su ljudski postupci i reči skloni da Ga vređaju? A što se tiče onih stvari koje su utvrđene Božjim upravnim odlukama – šta čovek treba, a šta ne treba da radi – zar to ljudi takođe ne znaju? Neke stvari u vezi sa istinom i načelima ljudi ne mogu u potpunosti da razumeju jer ih nisu iskusili; nesposobni su da ih razumeju. Međutim, pitanja upravnih odluka spadaju u propisani delokrug. To su pravila. To su stvari koje čovek može lako da razume i zadovolji. Nema potrebe da se proučavaju ili objašnjavaju. Dovoljno je da se ljudi ponašaju prema tome kako razumeju njihovo značenje. Ako si nemaran, nemaš bogobojažljivo srce i svesno kršiš upravne odluke, onda zaslužuješ da budeš kažnjen!

Odlomak 72

Ljudi koji imaju ulogu starešine ne bi trebalo da posvećuju previše pažnje poslu, ni da su stalno usredsređeni na svoj lični status, niti bi trebalo da sebi postavljaju visoke standarde, da bi zatim smišljali svaki mogući način da reše svačije probleme, kako bi svi znali: „Ja sam starešina, to je moja pozicija, moj status, imam ovakav kov, ovakve sposobnosti. A pošto mogu da te vodim, mogu i da te zbrinem“. Problematično je da oni mogu da izgovore takve reči. Na koji način je to problematično? Ako si pogrešno usmeren i ako nemaš načela u bavljenju svojim poslovima, sve što radiš biće pogrešno i izazivaće odstupanja. Ako ti je motivacija pogrešna, sve što radiš biće pogrešno. Usredsredi se na traganje za istinom, usredsredi se da razumeš istinu, da razumeš u čemu je suština istine vizija i da savladaš ovog aspekta načela – to je ispravno. Kada ti se nešto desi ili kada rešavaš probleme, dogod ne prelaziš ove granice, moći ćeš da pomogneš drugima, da razrešiš njihove teškoće i bićeš kvalifikovan starešina. S druge strane, ako samo razumeš neke doktrine i jedino se njima opremiš, slušaj više propovedi i savladaj još nekoliko reči kako bi predvodio. Ako u pokušaju da rešiš nečije probleme, ti samo nudiš nekoliko doktrina i reči, a kao rezultat ne rešiš nijedan, onda ne poseduješ stvarnost jednog starešine, već si samo jedan prazan ram. Kakav je to starešina? (Lažni starešina.) To je lažni starešina. Ti ne možeš da uradiš stvarni posao. Čak i ako niko ne razotkrije i ne prijavi lažnog starešinu, život Božjeg izabranog naroda u crkvi neće napredovati, problemi će se nagomilati i lažni starešina će morati da snosi krivicu i biće primoran da se povuče. Ako si lažni starešina, koliko god visoka bila tvoja pozicija, ti si i dalje lažni starešina. E, sad, da li možeš ili ne možeš da uradiš stvarni posao i da li si ili nisi lažni starešina – to nije najvažnije. Šta je, onda, najvažnije? Moraš da požuriš u traganju za istinom i da se usredsrediš na život-ulazak. Kada zadobiješ život-ulazak, kada promeniš svoju narav, kada razumeš Božju volju i kada si u stanju da razrešiš svoja naopaka stanja, lako ćeš rešiti probleme drugih. Kada razumeš istinu i uđeš u istina-stvarnost, da li ćeš se i dalje plašiti da ne možeš da rešiš probleme drugih? Nećeš morati da brineš da li možeš dobro da vodiš. Ako poseduješ istina-stvarnost, moći ćeš prirodno da obavljaš svoju dužnost i da rešiš stvarne probleme. To moraš temeljno da razumeš. Ako ne razumeš temeljno, ako stalno želiš da sačuvaš svoj status starešine i da stvoriš dobru sliku o sebi u srcima Božjeg izabranog naroda, onda je tvoja namera pogrešna i, prirodno, doživećeš sramotu i neuspeh. Ako si neko ko voli istinu, ko je usredsređen na svoj život-ulazak i odbacuješ svoje ljudske ambicije, žudnje i pogrešne potrage i te stvari te ne sputavaju, onda ćeš moći da tragaš za istinom i s vremenom ćeš, prirodno, razumeti svaki aspekt istine. Na ovaj ćeš način biti u svom elementu kada je u pitanju pomaganje drugima i to ti neće predstavljati nikakvu teškoću. Stoga, ne bi trebalo da čuvaš svoj status. To je prazan ram. To je beskorisno. Nikakvu korist od toga nećeš imati, niti će ti to pomoći da razumeš istinu. Štaviše, može da te navede da počiniš mnoge greške, kao i da te navede na stranputicu. Za iskvareni ljudski rod, status je zamka. Ali niko ne može da izbegne ovu prepreku, svi moraju da je pređu, jedino zavisi kako ćeš joj prići. Ako joj priđeš koristeći ljudska sredstva, nećeš moći da se obuzdaš, niti da se pobuniš protiv sebe. To se jedino istinom može razrešiti. Istina može da reši ovu poteškoću. Ako možeš da tražiš istinu, možeš da se baviš samim uzrokom ovog problema. Ako ne možeš da koristiš istinu da rešiš ovu poteškoću, ako samo obuzdavaš sebe i opireš se raznim stvarima – svojim mislima, svojim pristupima, svojim idejama, i stalno se opireš na ovaj način – koji je to onda metod? To je negativan i pasivan pristup. Moraš da koristiš pozitivne metode kako bi to razrešio, tačnije, moraš to da razrešiš uz pomoć istine i da temeljno razumeš ovo pitanje. Prvo pogledaj razne pristupe koje ti antihristi i lažne starešine koriste da traže slavu, bogatstvo i status i da odbrane svoju taštinu i gordost. Kada ih budeš jasno video, pomislićeš: „Eh, koliko je ovo sramno, ovo je stvarno sramno! Da li i ja koristim iste pristupe?“ Onda ćeš početi da razmišljaš o sebi i ubrzo ćeš shvatiti: „Ah, pa i ja koristim mnoge od ovih pristupa, nisam mnogo drugačiji od onih antihrista i lažnih starešina.“ U tvom srcu biće izvesnog kajanja i reći ćeš: „Ne mogu da nastavim da čuvam svoj status i da otkrivam ovu sramotu“, i odlučićeš da naučiš lekciju. Prestani da se usredsređuješ na to da li te drugi poštuju, koliko problema drugih ljudi možeš da rešiš, da li te neko sluša ili ne i koliko ljudi u svom srcu ima mesto za tebe. Ako su ti te stvari stalno u srcu, one će ti odvraćati pažnju i uticati na tebe, pa ćeš imati manje vremena da tragaš za istinom. Iskoristio si svoju ograničenu energiju i svoje dragoceno vreme sledeći svoje ambicije i žudeći za slavom, bogatstvom i statusom. Kao rezultat toga, nisi stekao istinu i život. Iako si stekao status i ispunio svoje ambicije i žudnje, nisi zadobio život-ulazak i izgubio si delo Svetog Duha. Koji će biti krajnji ishod toga? Bićeš izgnan i kažnjen. Zašto se to dešava? Odabrao si pogrešan put. Ako dostigneš Pavlov nivo, onda ćeš na kraju biti kažnjen. Ali, ako nisi dostigao njegov nivo i na vreme promeniš pravac kojim ideš, onda postoji prostor za iskupljenje i još uvek ima nade za spasenje.

Kakve god probleme imaju vernici u Boga – bilo da jure za statusom, slavom, profitom i bogatstvom ili zadovoljavaju lične ambicije i žudnje – u svakom slučaju, svi problemi moraju biti razrešeni kroz traganje za istinom. Nijedan problem ne može da zaobiđe istinu. Nijedna stvar nije odvojena od istine. Čim čovek odstupi od istine u svojoj veri u Boga, njegova vera je šuplja. Nema svrhe tragati za bilo čim drugim. Nekim ljudima je dovoljno samo da čine impresivna i slavna dela, navodeći time druge da se ugledaju na njih i zavide im. Da li je to korisno? To nije tvoj krajnji ishod, niti tvoja krajnja nagrada, a svakako nije ni tvoje odredište. Dakle, bez obzira na dužnost koju obavljaš, to je samo privremeno, nije večno. To nije odobravanje koje ti je Bog darovao, niti nagrada koju ti je On dao. Na kraju, da li ljudi mogu da dostignu spasenje ne zavisi od dužnosti koju obavljaju, već od toga da li mogu da razumeju i zadobiju istinu i da li mogu, u konačnici, da se potpuno pokore Bogu, da se stave na milost Njegovom uređenju, da zanemare svoju budućnost i sudbinu i da postanu kvalifikovana stvorena bića. Bog je pravedan i svet i to su merila po kojima On odmerava celokupan ljudski rod. Ova merila su nepromenjiva i to ne smeš da zaboraviš. Ureži ih u svoj um i ni u jednom trenutku nemoj da pomisliš da tražiš neki drugi put u potrazi za nečim nestvarnim. Uslovi i merila koje je Bog postavio pred sve ljude koji žele da dostignu spasenje zauvek su nepromenljivi. Oni ostaju isti bez obzira ko si ti. Možeš da dostigneš spasenje jedino ako veruješ u Boga u skladu sa Božjim uslovima i merilima. Ako nađeš neki drugi put kako bi tragao za maglovitim stvarima i uobražavaš da ćeš u tome uspeti uz pomoć sreće, ti si neko ko se opire Bogu i ko Ga izdaje, pa će te Bog će sigurno prokleti i kazniti.

Odlomak 73

Da bi starešine i delatnici dobro izvršavali svoje dužnosti i obavljali posao koji im je Bog poverio na najbolji način, moraju prvo da razumeju Božje namere i da se ne fokusiraju na veličinu ili količinu posla. Umesto toga, trebalo bi da se fokusiraju na to da li imaju život-ulazak i da menjaju svoju narav. To je ono što Bog zahteva od starešina i delatnika. Da li sada zaista razumete promene nečije naravi? Šta znači promena naravi? Da li ste u stanju da razlikujete promenu ponašanja od promene naravi? Koja stanja se mogu smatrati promenama u nečijoj život-naravi, a koja su samo promene u spoljašnjem ponašanju? Koja je razlika između promene u nečijem spoljašnjem ponašanju i promene u nečijem unutrašnjem životu? Da li možete da razlikujete to dvoje? Vidite nekoga sa srcem punim entuzijazma kako jurca naokolo zarad crkve i kažete: „Njegova narav se promenila!“ Vidite nekoga kako napušta svoju porodicu ili posao i kažete: „Njegova narav se promenila!“ Mislite da oni ne bi bili u stanju da naprave takvu žrtvu da se njihova narav nije promenila. Tako većina vas razmišlja, ali da li je to razmišljanje ispravno? Neki ljudi su još apsurdniji; kada vide nekoga ko je napustio svoju porodicu ili posao, kažu: „Ova osoba zaista voli Boga!“ Danas kažete da ova osoba voli Boga, sutra kažete da neko drugi voli Boga. Ako vidite nekoga da neprestano propoveda, kažete: „Ova osoba poznaje Boga. Ona je spoznala istinu. Da ne poznaje Boga, da li bi imala toliko toga da kaže?“ Zar to nije način na koji vi razmišljate? Zaista tako vidite ljude i stvari. Uvek nagrađujete druge i laskate im. Danas nekome dajete nagradu za ljubav prema Bogu, sutra nekom drugom dajete nagradu za poznavanje Boga, za lojalnost Bogu. Vi ste „stručnjaci“ za davanje nagrada drugima. Svaki dan nagrađujete druge i laskate im, što im nanosi štetu, a ipak ste ponosni zbog toga. Kada na ovaj način hvalite druge, od njih stvarate nadmene ljude. Oni, koji su ovako hvaljeni, misle u sebi: „Promenio sam se, mogu da dobijem nagradu, sigurno ću ući u carstvo nebesko!“ Još gore, ima i onih, poput Pavla, koji stalno govore o tome koliko su patili i koliko su svedočili. Oni hvale sami sebe i govore u skladu sa svojim predstavama i sklonostima, a da pri tom ne vode računa o Božjim namerama nimalo. Oni govore drugima da ih oponašaju, iako je jasno da nisu promenili svoju narav, a kao rezultat toga, oni koji veruju u Boga, ali nemaju razboritosti – a posebno oni koji ih obožavaju – bivaju povređeni i odvedeni na pogrešan put. Oni još nisu krenuli pravim putem verovanja u Boga, samo se daju i pate za Boga iz revnosti. Tek tako su ih uhapsili i zatvorili iako nikoga nisu izdali niti postali Jude – i zbog toga misle da su ostali nepokolebljivi u svom svedočenju i da su dostojni ulaska u carstvo nebesko. Odnose se prema to malo iskustva kao prema svedočenju i razmeću se njime svuda. Zar na taj način ne ističu sebe da bi ljude naveli na pogrešan put? Mnogi ljudi daju ovakvo „svedočenje“, i koliko je ljudi navedeno time na pogrešan put? Zar nije apsurdno da se takvi ljudi smatraju pobednicima? Da li znaš kako Bog vidi ljude? Da li ti je jasno šta tačno znači biti pobednik? Lažno svedočenje na ovaj način je prokleto od Boga. Koliko ste nedela počinili na taj način? Ne možete da date život drugima niti možete da detaljno analizirate tuđa stanja. Možeš samo da daješ ljudima nagrade i, kao rezultat toga, dovedeš ih do propasti. Zar ne znaš da iskvarena osoba ne može da podnese pohvale? Ako je niko ne hvali, ona je tako neverovatno ponosna, s nosom koji para oblake. Ali, zar takve osobe ne umiru brže ako ih ljudi hvale? Ne znate šta znači voleti Boga, poznavati Boga, iskreno se dati za Boga. Vi ne razumete ništa od ovoga. Stvari posmatrate spolja i onda sudite o drugima, dajete im nagrade i laskate im, čime zavaravate i povređujete mnoge ljude, a to često radite. Mnogi ljudi su skrenuli s puta i pali, jer ste ih pohvalili na ovaj način. Čak i ako se ponovo podignu, ipak su znatno usporili svoj napredak u životu i već pretrpeli gubitke. Sada većina još uvek nije na pravom putu u svojoj veri u Boga i ne može da stremi istini, i samo malo poznaju sebe. Ako su hvaljeni na ovaj način, postaće samozadovoljni, samodopadni i držaće se tvrdoglavo svojih načina, osećajući da su već na pravom putu u svojoj veri u Boga i da imaju malo istina-stvarnosti. Oni će postati smeliji u svom govoru, grdiće ljude unutar crkve i ponašati se kao despoti. Zar ne primećuješ da ovim pristupom nanosiš štetu ljudima i uništavaš ih? Kakva to osoba voli Boga? Oni koji vole Boga moraju biti poput Petra, moraju da budu usavršeni i moraju da slede Boga do kraja puta kako bi dostigli ljubav Božju. Bog posmatra dubine ljudskih srca, i samo On može da utvrdi ko Ga voli. Ljudima nije lako da to jasno vide, pa kako onda mogu da donose sud o drugima? Samo Bog zna koji ljudi Ga zaista vole. Čak i ako imaju bogoljubivo srce, ne usuđuju se reći da su oni sami bogoljubivi ljudi. Bog je rekao da je Petar bogoljubiva osoba, ali Petar nikada nije rekao da je on takav. Dakle, da li je ljubav prema Bogu nešto čime se neko može olako hvaliti? Voleti Boga je čovekova dužnost, pa je besmisleno da se počneš hvaliti čim tvoje srce ima malo ljubavi prema Bogu. Još besmislenije je ako ti sam nisi bogoljubiva osoba, ali ipak hvališ druge kao takve. To je suludo. Samo Bog zna ko je bogoljubiva osoba i može da kaže ko je takav. Ako ove reči dolaze iz čovekovih usta, on zauzima pogrešnu poziciju. Zauzimaš Božju poziciju, aplaudiraš ljudima i laskaš im – u čije ime to radiš? Bog sigurno ne laska ljudima niti im aplaudira. Nakon što je Petar usavršen, Bog ga nije koristio kao primer sve dok nije obavio delo poslednjih dana. U to vreme, On nikada nije rekao drugima reči: „Petar voli Boga.“ On je to rekao tek kada je obavio ovu fazu dela, i postavio ga kao uzor i primer za one koji doživljavaju Božji sud i traže da vole Boga u poslednjim danima. Sve što Bog radi ima smisla. Koliko je apsurdno da ljudi proizvoljno kažu da je neko bogoljubiva osoba! To je krajnje besmisleno. Prvo, takvi ljudi zauzimaju pogrešan stav. Drugo, to nije nešto o čemu ljudi mogu da donose sud. Šta znači laskati drugima? To znači da navodite druge na pogrešan put, obmanjujete ih i nanosite im štetu. Treće, u pogledu svog objektivnog učinka, takvo ponašanje ne samo da ne može da vodi druge na pravi put, već može i da im ometa život-ulazak i nanosi gubitke u životu. Ako stalno govoriš da neko voli Boga, da je u stanju da se odrekne stvari i da je veran Bogu, zar onda neće svi oponašati njegove spoljašnje postupke? Ne samo da niste doveli druge na pravi put, već ste i naveli većinu ljudi da se fokusiraju na spoljašnje postupke, pa se oslanjaju samo na te spoljašnje prakse da bi dobili nagrade, nesvesno sledeći Pavlov put. Zar to nije dovelo do takvog rezultata? Kada izgovaraš te reči, da li si svestan ovih problema? Koji si stav zauzeo? Koju ulogu igraš? Kakav je objektivni učinak tvojih reči? Kojim putem na kraju navodiš druge da idu? U kojoj meri je to štetno? Kada ljudi rade na ovaj način, posledice su ozbiljne.

Neke starešine i delatnici u crkvi ne mogu da govore o svojim iskustvima, ne mogu da svedoče, niti mogu da se služe istinom kako bi rešavali probleme. Oni uvek svedoče o tome kako su patili, kako su prihvatili orezivanje, kako nisu postali negativni uprkos mnogim nepravdama koje su istrpeli i kako su istrajali u obavljanju svojih dužnosti. Poput Pavla, oni uvek svedoče za sebe, učvršćuju svoj položaj i time čine da ih Božji izabrani narod poštuje, ceni i gleda sa divljenjem. Osim toga, kad takvi ljudi vide nekoga ko je vešt na rečima i doktrinama i ko ume da propoveda, oni mu laskaju i hvale te starešine i delatnike koji su poput Pavla i aplaudiraju im, čime podstiču druge da ih obožavaju. Ne samo da ne uspevaju da obavljaju posao zalivanja i obezbeđivanja, već se bave destruktivnim i uznemirujućim poslovima koji navode druge da krenu Pavlovim putem. Sve vreme pogrešno veruju da su sposobne i dobre starešine, i žele da dobiju nagradu od Boga. Zar se većina vas ne nalazi u tom stanju? S obzirom na vašu trenutnu praksu da obraćate pažnju samo na reči i doktrine, dok neprestano opominjete ljude, možete li ih navesti na pravi put? Na koji put ih ovo konačno može navesti? Zar ih to neće sve navesti na Pavlov put? Vidim da je tako, to nije preterivanje. Pošto navodite ljude na Pavlov put, može se reći da ste svi vi starešine poput Pavla. Želite li i dalje neku nagradu? Bićete srećni ako ne budete osuđeni. Zbog svojih postupaka svi ste postali ljudi koji se opiru Bogu, koji služe Bogu, a ipak Mu se i opiru, i postali ste eksperti u prekidanju Njegovog dela. Ako nastavite ovim putem, na kraju ćete postati lažni pastiri, lažni delatnici, lažne starešine i antihristi. Sada je vreme obuke za carstvo. Ako ne ulažete trud u istinu i samo se fokusirate na rad, nesvesno ćete krenuti Pavlovim putem. Štaviše, povući ćete sa sobom grupu drugih koji su poput Pavla. Zar tada nećete postati neko ko se opire Bogu i prekida Njegovo delo? Dakle, ako osoba koja služi Bogu ne može da svedoči za Njega ili ne može da vodi Njegov izabrani narod na pravi put, onda je ta osoba neko ko se opire Bogu. Postoje samo ta dva puta. Petrov put je put stremljenja istini i konačnog uspeha u veri. Pavlov put nije put stremljenja istini, već put stremljenja samo blagoslovima i nagradama. To je put neuspeha. Danas je premalo onih koji idu Petrovim putem uspeha, dok je previše onih koji idu Pavlovim putem neuspeha. Ako vi, koji služite kao starešine i delatnici, ne budete težili istini od početka do kraja, svi ćete postati lažne starešine i lažni delatnici, i svi ćete biti antihristi i zli ljudi koji se opiru Bogu. Ako sada pređete na pravi put i iskreno krenete Petrovim putem, onda još uvek možete da postanete dobre starešine i delatnici koje Bog odobrava. Ako ne tražite da budete usavršeni i da uđete u stvarnost Božje reči, onda ste u opasnosti. S obzirom na vašu glupost i neznanje, vaše plitko i nedovoljno iskustvo, vaš mali rast i nedostatak zrelosti, jedino što se može učiniti je da se više razgovara o istini sa vama kako biste razumeli, ali od vašeg ličnog stremljenja istini zavisi da li možete da je otkrijete. Zato što je danas mnogo drugačije nego u vreme Petra i Pavla. U to vreme, Isus još nije izvršio delo suda nad čovekom, ni grdnju čoveka, kao ni promenu čovekove naravi. Danas je ovaploćeni Bog izneo istinu tako jasno. Ako ljudi i dalje idu Pavlovim putem, to pokazuje da im manjka sposobnost razumevanja, i dalje ukazuje da su, poput Pavla, previše zli po karakteru i previše arogantni po prirodi. To doba je bilo drugačije od današnjeg, i kontekst je bio drugačiji. Danas je Božja reč tako svetla i jasna; kao da je On ispružio ruku da vas uči i vodi, tako da je neoprostivo ako i dalje idete pogrešnim putem. Osim toga, danas postoje dva arhetipa, Petar i Pavle, jedan pozitivan i drugi negativan, jedan kao primer, a drugi kao upozorenje. Ako krenete pogrešnim putem, to znači da ste napravili pogrešan izbor i da ste veoma zli. Nemate koga da krivite osim sebe. Samo onaj ko ima istina-stvarnost može navesti druge da uđu u istina-stvarnost, ali onaj ko nema istina-stvarnost može navesti druge samo na stranputicu.

Odlomak 75

U svom radu, crkvene starešine i delatnici moraju da obrate pažnju na dva načela: jedno je da rade tačno u skladu sa načelima predviđenim radnim aranžmanima, nikada ne kršeći ta načela, i da ne zasnivaju svoje delovanje na bilo čemu što zamisle niti na nekoj od sopstvenih ideja. U svemu što rade, treba da pokazuju brigu za rad crkve i da uvek u prvi plan stavljaju interese Božje kuće. Drugo načelo – koje je najbitnije – jeste da u svim stvarima moraju usredsređeno da prate usmeravanje Svetog Duha i da se svakim svojim delom strogo drže Božijih reči. Ako su i dalje u stanju da se protive usmeravanju Svetog Duha, ili ako tvrdoglavo slede vlastite ideje i čine stvari shodno svojoj mašti, onda njihova dela predstavljaju najozbiljniji otpor Bogu. Često okretanje leđa prosvećenju i usmeravanju Svetog Duha vodi ih pravo u ćorsokak. Ako izgube delo Duha Svetoga, onda neće moći da deluju; a i čak da nekako uspeju da deluju, neće ništa postići. Ovo su dva glavna načela kojih se starešine i delatnici moraju pridržavati dok delaju: jedno je da svoj posao obavljaju u potpunom skladu sa uređenim delovanjem Višnjeg, kao i da se ponašaju prema načelima koje je postavio Višnji; a drugo je da u sebi prate usmeravanje Svetog Duha. Jednom kada shvate ova dva načela, u svom delovanju neće biti tako podložni greškama. Vaše iskustvo u obavljanju crkvenog posla još uvek je ograničeno, i kada delate, ono je u velikoj meri uprljano vašim ličnim idejama. Povremeno možda ne razumete prosvećenje ili usmeravanje Svetog duha u sebi; u drugim slučajevima, deluje da ga razumete, ali ćete ga verovatno ignorisati. Vi uvek zamišljate ili izvodite zaključke u ljudskom maniru, delate kako mislite da je prikladno, bez ikakve brige o namerama Svetog Duha. Vi obavljate svoj rad isključivo prema svojim idejama, ostavljajući po strani svako prosvećenje koje dolazi od Svetog Duha. Takve situacije su često prisutne. Unutrašnje usmeravanje od strane Svetog Duha nije transcendentalno; ono je, naime, vrlo normalno. Odnosno, u dubini svog srca osećate ovo kao prikladan način delanja, a to je najbolji put. Ova misao je zapravo sasvim jasna; nije došla pukim razmišljanjem, a ponekad ne razumete sasvim zašto bi trebalo da se ponašate na ovaj način. Ovo često nije ništa drugo do prosvećenje Svetog Duha. To se najčešće dešava ljudima koji imaju iskustva. Sveti Duh vas usmerava da uradite ono što je najprikladnije. To nije nešto o čemu mislite, već je to osećaj vašeg srca koji vas vuče da prihvatite da je to najbolji način delanja, a pri tome volite da tako delate ni sami ne znajući zašto. Ovo može doći od Svetog Duha. Do sopstvenih ideja se često dolazi razmišljanjem i razmatranjem, i one su zaprljane samovoljom; ljudi uvek misle o tome šta njima donosi korist i prednost; svako delo koje čovek odluči da sprovede sadrži ove stvari u sebi. Usmeravanje Svetog Duha, međutim, ni na koji način ne sadrži tu onečišćenost. Neophodno je da se posebna pažnja obrati na usmeravanje ili prosvećenje od strane Svetog Duha; naročito kada je reč o ključnim temama, morate biti pažljivi da biste ih shvatili. Ljudi koji vole da misle svojom glavom, i koji vole da postupaju prema svojim idejama, najpodložniji su tome da propuste usmeravanje ili prosvećenje. Prikladne starešine i delatnici, ljudi su koji poseduju delo Svetog Duha, koji su u svakom trenutku posvećeni delovanju Svetog Duha, koji su pokorni Svetom Duhu, imaju bogojažljivo srce, koji vode računa o Božjim namerama i neumorno teže istini. Da biste ugodili Bogu i ispravno svedočili za Njega, pri obavljanju svoje dužnosti često morate da razmišljate o svojim motivima i o svojoj uprljanosti, a onda da posmatrate u kojoj meri je delo motivisano ljudskim idejama, u kojoj meri je rođeno prosvećenjem Svetog Duha, i koliko je u saglasnosti sa Božjim rečima. Morate stalno, i u svakoj situaciji, da razmišljate jesu li vaše reči i dela u skladu sa istinom. Ovakvim redovnim vežbanjem izaći ćeš na pravi put služenja Bogu. Neophodno je da posedujete istina-realnosti da biste postigli služenje Bogu na način koji je u skladu sa Njegovim namerama. Samo onda kada razumeju istinu, ljudi mogu da raspoznaju i prepoznaju šta dolazi od njihovih vlastitih ideja, a šta dolazi od ljudskih motiva. Oni su sposobni da prepoznaju ljudske nečistote, kao i šta znači kada se deluje u skladu sa istinom. Tek nakon što raspoznaju istinu, može se osigurati da će je sprovesti u delo i da će se potpuno uskladiti sa Božjim namerama. Bez razumevanja istine, ljudima je nemoguće da vežbaju rasuđivanje. Smeten čovek može da veruje u Boga celog života bez znanja šta znači otkriti svoju ličnu iskvarenost ili šta znači odupreti se Bogu, zato što on ne razume istinu; ta misao ni ne postoji u njegovom umu. Istina je van domašaja ljudi suviše niskog kova; bez obzira kako besedite sa njima, oni i dalje ne razumeju. Takvi ljudi su smeteni. U svojoj veri, smeteni ljudi ne mogu svedočiti Bogu; oni jedva mogu da malo služe. Ako starešine i delatnici dobro obavljaju svoje dužnosti, onda njihov kov ne može biti previše loš. U najmanju ruku, moraju da imaju duhovno razumevanje i čisto shvatanje stvari, kako bi mogli lako da razumeju istinu i da vežbaju istinu. Iskustvo nekih ljudi je previše površno, pa je nekad izobličeno razumeju, i tada su skloni pravljenju grešaka. Kada im se razumevanje izobliči, nisu dorasli zadatku da primenjuju istinu. Kada postoje izobličenja u razumevanju, ljudi će po svoj prilici poštovati propise, a kada poštuju propise, lako prave greške i nisu dorasli zadatku primene istine. Kada postoje izobličenja u razumevanju, takođe lako možete biti navedeni na stranputicu i iskorišćeni od strane antihrista. Zbog toga, izobličenje u razumevanju može da vodi do mnogih grešaka. Kao rezultat, ne samo da neće dobro obavljati svoje dužnosti, već mogu lako i da zalutaju, što šteti život-ulasku Božjeg izabranog naroda. Kolika je vrednost nekoga ko ovako obavlja svoju dužnost? Oni su prosto postali neko ko prekida i ometa delovanje crkve. Povrh svega, moraju se izvući pouke iz ovih neuspeha. Kako bi ispunili delo koje Bog poverava, za starešine i delatnike je neophodno da shvate ova dva načela: prvo, da se prilikom obavljanja dužnosti strogo pridržavaju radnih aranžmana Višnjeg; drugo, moraju da obrate pažnju i pokore se usmeravanju Svetog Duha u skladu sa Božjom reči. Samo kada se shvate ova dva načela, delovanje pojedinca može biti efikasno i udovoljiti Božjim namerama.

Odlomak 76

Koja se osoba u crkvi smatra najnadmenijom? Kako se ta njena nadmenost ispoljava? Po kojim pitanjima se njena nadmenost najbolje razotkriva? Da li to možete da razaznate? Najnadmeniji ljudi unutar crkve su zapravo oni rđavi i antihristi. Njihova nadmenost znatno prevazilazi nadmenost normalnih ljudi, čak toliko da je lišena razuma. Kada se ovo najlakše opaža? Njihove nadmene naravi se najjasnije razotkriju prilikom njihovog orezivanja i obračunavanja sa njima. Bez obzira na razmere rđavih dela ovih antihrista, ako se neko s njima obračunava, oni će se razbesneti i reći: „Ko si ti da mene kritikuješ i da mi pridikuješ? Koliko ljudi ti možeš da povedeš? Možeš li da držiš propovedi? Možeš li u zajednici da razgovaraš o istini? Kad bi preuzeo moju ulogu, ne bi bio dobar kao ja!“ Kako vam to zvuči? Ima li u njihovom stavu iole prihvatanja istine? Ako je to vaš pristup kad vas neko orezuje i obračunava se s vama, to najavljuje nevolju. To znači da ne posedujete nijednu istina-stvarnost, i da vam se život-narav uopšte nije promenila. Može li ovako duboko iskvarena, stara osoba da bude vođa ili radnik? Može li da izvršava dužnost služenja Bogu? Svakako da ne, jer takvi ljudi nisu čak ni kvalifikovani da budu vođe ili radnici. Da bi bila vođa ili radnik, u najmanju ruku, osoba mora da ima nešto istinskog iskustva, da razume neke istine, da poseduje neke stvarnosti, i da ima najosnovniji nivo poslušnosti, odnosno, u najmanju ruku, ta osoba mora umeti da prihvati da bude orezivana i da se s njom obračunava – samo takva osoba je kvalifikovana da bude vođa ili radnik. Ako neko ne poseduje nijednu istina-stvarnost, a i dalje se prepire i opire prilikom orezivanja i obračunavanja, ako uopšte ne prihvata istinu, a pritom služi Bogu, šta mislite da će se desiti? Nesumnjivo će se opirati Bogu; neće živeti u skladu s istinom, bez obzira na to kakav posao obavlja, a još manje će se nositi sa stvarima u skladu sa načelima. Stoga, ako ljudi koji ne poseduju nijednu istina-stvarnost preuzmu uloge vođa ili radnika, sigurno će poći putem antihrista i opirati se Bogu. Zašto mnoge vođe i radnici budu razotkriveni nakon što izvrše tek poneku dužnost? To je zato što ne tragaju za istinom, već umesto toga traže prestiž, profit, i položaj i, kao rezultat toga, prirodno stupe na put antihrista. Što se tiče svih vas, kad biste bili odgovorni za neku crkvu i niko vas ne bi proveravao šest meseci, i vi biste naposletku pošli pogrešnim putem i radili šta vam je volja. Ako bi vas na godinu dana pustili da radite po svome, na kraju biste poveli druge ljude stranputicom, i svi bi se oni usredsredili samo na to da izgovaraju reči i doktrine i da se porede ko je bolji od koga. Ako bi vas na dve godine pustili da radite po svome, vi biste ljudima bili predvodnik, ljudi bi se pokoravali vama a ne Bogu, i na taj bi se način crkva izopačila i postala religiozna. Šta je razlog tome? Da li ste ikada razmišljali o tom pitanju? Kojim to putem neko kreće kad crkvu predvodi na taj način? Kreće putem antihrista. Da li biste vi bili takvi? Koliko dugo možete snabdevati ljude s to malo istine koliko sad razumete? Možete li povesti ljude na pravi put vere u Boga? Ako Božji izabranici postavljaju mnogo pitanja, da li ćete biti u stanju da na njih odgovorite pričajući zajednici o istini shodno Božjim rečima? Ako ne razumeš istinu, već jedino propovedaš neke reči i doktrine, nakon što te budu slušali par puta, ljudima će biti dosta, a kad nastaviš da propovedaš te reči i doktrine, smučiće im se i prozreće to – u tom slučaju, zašto bi nastavio da im propovedaš? Ako si neko ko poseduje razboritost, trebalo bi da prestaneš da provedaš doktrine drugim ljudima, trebalo bi da prestaneš da podučavaš s visine, trebalo bi da budeš u istoj ravni s drugima, i trebalo bi da jedeš, piješ i iskusiš Božje reči zajedno s njima. Sve to ispoljavaju ljudi koji poseduju razboritost. Oni koji su naročito arogantni i samopravedni lako gube svoju razboritost, i insistiraju na propovedanju reči i doktrina drugima, ili pokušavaju da se naprave važni time što traže i uče dublje duhovne teorije, i na taj način postaju ljudi koji pokušavaju da obmanu druge. Takvim ponašanjem se opiru Bogu. Da li ti je jasno koje će posledice uslediti ako nastaviš na taj način da propovedaš? Da li ti je jasno gde ćeš povesti ljude? Kakav je to problem, kad koračaš putem antihrista, ti si taj koji ih predvodi, i teraš ih da te obožavaju i pokoravaju ti se? Zar se tako ne nadmećeš s Bogom da osvojiš Njegove izabranike? To ljude pred tobom, koji su izvorno želeli da veruju u Boga, da se vrate Bogu, i da zadobiju Boga, navodi da se pokoravaju tebi i da rade po tvojoj volji, i tera ih da tebe smatraju Bogom. A šta će biti posledica toga? Ovi ljudi su izvorno verovali u Boga ne bi li bili spašeni, ali naposletku si ih ti obmanuo – ne samo da neće biti spašeni, već će doživeti propast i biti uništeni. Takvim ponašanjem vodiš ljude stranputicom, duboko ih ozleđuješ, gubiš pravo na one koji veruju u Boga. Za koji si zločin kriv? Kako im se možeš odužiti? Prevarom si prigrabio nove vernike, načinio ih svojom jagnjadi, svi oni tebe slušaju, svi tebe slede, i u svom srcu ti zapravo misliš: „Sad sam moćan; tako me mnogo ljudi sluša, a crkva mi je potpuno na raspolaganju.“ Ovakva izdajnička priroda u čoveku nesvesno te nagoni da Boga pretvoriš u puku figuru, a onda ti stvaraš neku vrstu religije ili veroispovesti. Kako se rađaju razne religije i veroispovesti? Rode se ovako. Pogledajte vođe svake religije i svake veroispovesti – svi su arogantni i samopravedni, a njihovim tumačenjima Biblije nedostaje kontekst i vođene su njihovim sopstvenim predstavama i zamišljanjima. Svi se oni u svom radu pouzdaju u darove i znanje. Kad ne bi uopšte mogli da propovedaju, da li bi ih ljudi sledili? Uostalom, oni zaista poseduju neko znanje i mogu da propovedaju neke doktrine, ili znaju kako da pridobiju druge i iskoriste neke trikove. Te stvari koriste da bi obmanuli ljude, i da bi doveli ljude pred sebe. Ti ljudi veruju u Boga samo po imenu, ali u stvarnosti, oni slede svoje vođe. Kada se susretnu s nekim ko propoveda istiniti put, neki od njih kažu: „Moramo da se posavetujemo s našim vođom po pitanjima vere.“ Vidite kako je ljudima potrebno slaganje i odobravanje drugih kad je u pitanju verovanje u Boga i prihvatanje istinitog puta – zar to nije problem? Šta su onda te vođe postale? Zar nisu postale fariseji, lažni pastiri, antihristi, i prepreke ljudima da prihvate istiniti put? Takvi ljudi su poput Pavla. Zašto to kažem? Pavlove poslanice zabeležene su u Bibliji i prenose se već dve hiljade godina. Tokom čitavog Doba blagodati, oni koji su verovali u Gospoda često su čitali Pavlove reči i prihvatali ih kao svoje merilo – patnja, zauzdavanje sopstvenog tela, i naposletku posedovanje krune pravednosti… Svi ljudi su verovali u Boga shodno Pavlovim rečima i doktrinama. Tokom dve hiljade godina, tako mnogo ljudi je oponašalo Pavla, obožavalo ga, i sledilo ga. Pavlove reči smatrali su svetim pismom, zamenili su reči Gospoda Isusa Pavlovim rečima, i nisu primenjivali Božje reči. Zar ovo nije odstupanje? Ovo je ogromno odstupanje. U kojoj su meri ljudi mogli razumeti Božju volju tokom Doba blagodeti? Onih koji su sledili Isusa bilo je tada, uostalom, malo, a onih koji su Ga poznavali bilo je još manje – čak Ga ni njegovi apostoli nisu istinski poznavali. Iako ljudi vide malčice svetlosti u Bibliji, ne bi trebalo smatrati da ona predstavlja Božju volju, a još manje bi neznatno prosvećenje trebalo smatrati znanjem o Bogu. Ljudi su svi arogantni i uobraženi, i ne čuvaju Boga u srcu. Kad shvate nekoliko doktrina, počnu sami sebi da krče put, što vodi do stvaranja mnogobrojnih veroispovesti. Tokom Doba blagodati, Bog uopšte nije bio strog prema čoveku. Sve religije i veroispovesti u Isusovo ime imale su ponešto od dela Svetog Duha; sve dok nije bilo zlih duhova koji u njoj deluju, Sveti Duh uticao je na svaku crkvu, pa je većina ljudi mogla da uživa u Božjoj blagodati. U prošlosti, Bog nije bio strog prema ljudima, bez obzira na to da li je njihovo verovanje u Njega bilo istinsko ili lažno, bez obzira na to da li su sledili druge, ili nisu tragali za istinom, jer je već bio unapred odlučio da će, u poslednjoj fazi, svi oni predodređeni koje je On odabrao morati da dođu pred Njega i prihvate Njegov sud. Ako, i nakon što prihvate Božje delo poslednjih dana, ljudi i dalje nastave da obožavaju i slede druge, ako ne tragaju za istinom već za blagoslovima i krunama, onda je to neoprostivo. Takve ljude snaći će isti kraj kao i Pavla. Zašto često koristim Pavla i Petra kao primere? To su dva puta. Oni koji veruju u Boga prate ili Petrov ili Pavlov put. To su jedina dva puta. Bilo da si sledbenik ili vođa, isto je. Ako ne možeš da se zaputiš Petrovim putem, onda koračaš Pavlovim. Ovo je neizbežno; nema trećeg puta. Oni koji ne razumeju Božju volju, koji ne poznaju Boga, koji ne traže da razumeju istinu, i koji ne mogu u potpunosti da se pokore Bogu, moraće naposletku da se suoče s istim krajem kao Pavle. Ako ne tražiš da poznaješ Boga, niti da razumeš Božju volju, i stremiš samo tome da možeš da govoriš reči i doktrine, i da propovedaš duhovne teorije, tad možeš samo da se opireš Bogu i izdaješ Ga, jer je u ljudskoj prirodi da se opire Bogu. Stvari koje se ne slažu sa istinom sigurno će proizaći iz čovekove volje. Sve što proizađe iz čovekove volje, bilo da je u očima čoveka dobro ili loše, ometa Božje delo. Iako po nekim pitanjima ne postupaju u skladu sa istinom, neki ljudi ipak misle da ne čine zlo i da se ne opiru Bogu. Da li je ovo ispravno? Ako ne postupaš shodno istini, onda svakako kršiš istinu, a kršenje istine je u biti opiranje Bogu; u pitanju je samo drugačiji nivo ozbiljnosti. Čak iako ne spadaš u one koji se opiru Bogu, Bog te neće pohvaliti, jer ne primenjuješ istinu, i radiš samo stvari koje nisu povezane s istinom, i ponašaš se samo shodno sopstvenoj volji. Čak iako oni koji ne tragaju za istinom ne čine nikakvo zlo, da li će moći da se oslobode svoje iskvarene naravi? Ako ne mogu da se oslobode svoje iskvarene naravi, onda i dalje žive shodno toj iskvarenoj naravi. Čak iako ne čine ništa čime se opiru Bogu, nikako ne mogu da se pokore Bogu, i Bog neće pohvaliti takve ljude.