Odlomak 77

Neki ljudi su isuviše lošeg kova i ne vole istinu. Bez obzira na to koliko se u zajedništvu razgovara o istini, oni joj nisu dorasli. Oni veruju u Boga dugi niz godina i još uvek ne mogu da govore ni o kakvom stvarnom iskustvenom razumevanju. Dakle, oni utvrđuju da nisu među Božjim predodređenim, izabranim narodom i da ih Bog ne može spasiti, ma koliko još godina verovali u Njega. Oni čuvaju u svojim srcima sledeće reči: „Samo oni predodređeni i izabrani od Boga mogu biti spaseni, a svi oni koji su suviše lošeg kova i nesposobni da razumeju istinu nisu među Božjim predodređenim, izabranim narodom; oni ne bi mogli biti spaseni, čak i kada bi verovali.” Oni misle da Bog ljudima ne određuje ishod na osnovu njihovih ispoljenja i ponašanja. Ako tako misliš, ti u velikoj meri pogrešno razumeš Boga. Da je Bog zaista tako postupio, da li bi bio pravedan? Bog određuje ishod ljudi u skladu sa jednim načelom: na kraju krajeva, ishod ljudi će biti određen na osnovu njihovih sopstvenih ispoljenja i ponašanja. Ako ne možeš da uvidiš Božju pravednu narav i stalno pogrešno razumeš Boga i izvrćeš Njegove želje, tako da si uvek pesimističan i razočaran, zar ne zadaješ sam sebi udarac? Ako ne razumeš kako Božje predodređenje deluje, trebalo bi da tražiš istinu od Boga u Njegovim rečima, a ne da naslepo utvrđuješ da nisi među Njegovim predodređenim, izabranim narodom. Ozbiljna je to stvar kada pogrešno razumeš Boga! Ti jednostavno uopšte ne poznaješ Božje delo i ne razumeš Božje namere, a još manje mukotrpne namere koje stoje iza Božjeg dela upravljanja koje je staro šest hiljada godina. Ti odustaješ od samog sebe, spekulišeš i sumnjaš u Boga, plašeći se da si upravo onaj služitelj koji će biti eliminisan kada završi svoju službu, večito razmišljajući na sledeći način: „Zašto bi trebalo da obavljam svoju dužnost? Da li ja služim isto onako kao što obavljam svoju dužnost? Zar onda nisam naseo na trik ako se desi da budem oteran nakon što završim sa pružanjem usluga?” Šta misliš o ovom načinu razmišljanja? Možeš li to razaznati? Ti večito pogrešno razumeš Boga, svrstavaš Ga među đavolje careve koji vladaju svetom, štitiš svoje srce od Njega, smatraš Ga, kao i ljude, sebičnim i ogavnim. Nikada ne veruješ u to da On voli čovečanstvo, niti da je iskren u spasavanju čovečanstva. Ako sebe uvek karakterišeš kao služitelja i strahuješ od toga da ćeš biti eliminisan nakon pružanja usluge, onda ti je mentalni sklop lažljiv kao i kod bezvernika. Nevernici ne veruju u Boga jer ne priznaju da postoji Bog, niti da je Božja reč istina. S obzirom na to da ti veruješ u Boga, zašto nemaš veru u Njega? Zašto ne priznaš da je Božja reč istina? Ti nisi voljan da izvršiš svoju dužnost i ne trpiš nikakve teškoće da bi upražnjavao istinu, a kao rezultat toga, još uvek nisi zadobio istinu, uprkos svojoj višegodišnjoj veri u Boga; i pored svega toga, na kraju svaljuješ krivicu na Boga, govoreći da te nije predodredio, da nije bio iskren sa tobom. Kakav je to problem? Ti pogrešno razumeš Božje želje, ti ne veruješ Njegovim rečima, a kad obavljaš svoju dužnost ne sprovodiš istinu u delo, niti si posvećen. Kako možeš udovoljiti Božjim namerama? Kako možeš zadobiti delo Svetog Duha i razumeti istinu? Takvi ljudi čak nisu ni kvalifikovani da služe, pa kako bi onda mogli biti kvalifikovani da pregovaraju sa Bogom? Ako smatraš da Bog nije pravedan, zašto veruješ u Njega? Pre nego što uložiš napor zarad Njegove kuće, ti uvek poželiš da ti Bog lično kaže: „Ti pripadaš narodu koji potiče iz carstva; to se nikada neće promeniti,” a ako On to ne učini, ti Mu nikada nećeš dati svoje srce. Kako su takvi ljudi buntovni i nepopustljivi! Vidim da postoji veliki broj ljudi koji se nikada ne fokusiraju na promenu svoje naravi, a još manje na upražnjavanje istine. Oni se fokusiraju samo na to da se na svakom koraku pitaju da li će moći da dođu do dobrog odredišta, kako će se Bog odnositi prema njima, da li ih je predodredio da oni budu Njegov narod i druge slične puste priče. Kako takvi ljudi, koji ne rade svoj posao, mogu da spoznaju istinu? Kako mogu da ostanu u Božjoj kući? Sada vam svečano kažem: iako je neka osoba možda predodređena, ako ne može da prihvati istinu niti da je upražnjava kako bi dostigla pokornost Bogu, njen konačni ishod je da će biti eliminisana. Samo oni ljudi koji sebe iskreno daju Bogu i iz sve snage sprovode istinu u delo, moći će da prežive i uđu u carstvo Božje. Iako ih drugi mogu videti kao nekoga ko nije predodređen da ostane, oni će, na račun Božje pravedne naravi, imati bolje odredište od onih navodno predodređenih koji nikada nisu bili odani Bogu. Da li veruješ u ove reči? Ako ne možeš da veruješ u ove reči i nastaviš da lutaš tvrdoglavo, onda ti kažem, ti sigurno nećeš moći da preživiš, jer jednostavno nisi neko ko iskreno veruje u Boga niti neko ko voli istinu. Pošto je to tako, Božje predodređenje nije važno. To kažem zato što će na kraju Bog odrediti ishode ljudi vodeći se u tome njihovim ispoljavanjem i ponašanjem, dok Božje predodređenje objektivno igra samo malu a ne vodeću ulogu. Da li razumeš ovo?

Neki ljudi kažu: „Imam lošu narav i ne mogu to da promenim koliko god težio ka tome. Zato ću jednostavno dozvoliti prirodi da ide svojim tokom. Ako ne mogu da uspem u svojoj težnji, tu se ništa ne može učiniti.” Takvi ljudi su izuzetno negativni, do te mere da su izgubili nadu. Ti ljudi su nepopravljivi. Da li si se potrudio? Ako zaista jesi i voljan si da trpiš teškoće, zašto se jednostavno ne pobuniš protiv tela? Zar nisi osoba sa srcem i mozgom? Kako se moliš svaki dan? Zar ne bi tražio istinu i oslanjao se na Boga? Za tebe, pustiti prirodu da ide svojim tokom znači pasivno čekati, a ne aktivno sarađivati. Na taj način pustiti prirodu da ide svojim tokom je kao da kažeš: „Ne moram ništa da radim; sve je ionako predodređeno od Boga.” Da li je to zaista Božja namera? Ako nije, zašto se onda ne pokoriš Božjem delu, umesto što često postaješ negativan i što nisi u stanju da obavljaš svoju dužnost? Neki ljudi, kada počine prestup, nagađaju: „Da li me je Bog razotkrio i eliminisao? Hoće li me uništiti?” Bog je ovoga puta došao ne da bi uništio ljude, već da bi ih spasio u najvećoj mogućoj meri. Niko nije bez greške – ako bi svi bili uništeni, da li bi to bilo spasenje? Neki prestupi su učinjeni namerno, dok su drugi nenamerni. Ako si u stanju da se promeniš nakon što prepoznaš stvari koje radiš nehotice, da li bi te Bog uništio pre nego što to učiniš? Da li bi Bog tako spasio ljude? On ne deluje na taj način! Bez obzira na to da li imaš buntovnu narav ili si nešto učinio nehotice, zapamti ovo: trebalo bi da razmisliš i spoznaš sebe. Promeni se, odmah, i svom svojom snagom teži istini – i, bez obzira na okolnosti, nemoj se prepustiti očajanju. Delo koje Bog obavlja je spasenje čoveka i On neće nasumično udariti ljude koje želi da spasi. To je sigurno. Čak i da zaista postoji vernik koga je On na kraju uništio, ono što Bog čini je sigurno pravedno. Vremenom bi ti On saopštio razlog zašto je uništio tu osobu, pa bi se ti u potpunosti uverio u to. Upravo sada, samo teži istini, usredsredi se na život-ulazak i nastoj da dobro obavljaš svoju dužnost. Tu nema greške! Bez obzira na to kako će se Bog ponašati prema tebi na kraju, sigurno je da će biti pravedan; ne bi trebalo da sumnjaš u to i nema potrebe da brineš. Čak i ako ne možeš da razumeš Božju pravednost u ovom trenutku, doći će dan kada ćeš se uveriti. Bog deluje pravedno i čestito; On sve otvoreno pokazuje. Ako pažljivo razmislite o tome, doći ćete do iskrenog zaključka da Božje delo čine spasavanje ljudi i preobražavanje njihovih iskvarenih naravi. S obzirom da je Božje delo preobražavanje iskvarene ljudske naravi, nemoguće je da ljudi ne obelodanjuju iskvarenost. Samo u tim obelodanjivanjima iskvarene naravi ljudi mogu spoznati sebe, priznati da imaju iskvarenu narav i biti voljni da prime Božje spasenje. Ako ljudi uopšte ne prihvate istinu nakon što obelodane iskvarenu narav i nastave da žive po svojoj iskvarenoj naravi, tada će verovatno uvrediti narav Božju. Bog će ih kazniti različitim stepenima zaslužene kazne, a oni će platiti cenu za svoje prestupe. Ako povremeno nesvesno postaneš razvratan i Bog ti ukaže na to i orezuje te, a ti se promeniš na bolje, On ti to neće zameriti. To je normalan proces preobražavanja naravi i u tom procesu se ispoljava istinski značaj dela spasenja. To je ključ. Uzmimo za primer pitanje granice između polova: recimo da te neko privlači, stalno želiš da razgovaraš sa tom osobom, govoreći joj zavodljive reči. Kasnije razmišljaš: „Nije li ovo ponašanje ljigavo? Zar ovo nije greh? Zar to što se ne drži jasna granica između polova ne sramoti Boga? Kako sam mogao da uradim tako nešto?” Nakon što si to shvatio, juriš pred Boga i moliš se: „O, Bože! Opet sam zgrešio. Ovo je ružno i zaista sramno. Mrzim iskvareno telo. Možeš li me disciplinovati i kazniti.” Rešen si da se ubuduće kloniš takvih stvari i da ne dolaziš u kontakt sa suprotnim polom sâm. Zar to neće biti promena? A pošto se promeniš na taj način, više nećeš biti osuđen zbog svojih prethodnih indiskrecija. Ako razgovaraš sa nekim, zavodiš ga i ne smatraš da je to sramota, a kamoli da mrziš sebe, opominješ sebe, rešiš da se pobuniš protiv tela ili da priznaš i okaješ svoje grehe Bogu, onda bi mogao da nastaviš da činiš mnogo više zlodela, a stvari bi postajale sve gore i gore, vodeći te u greh. Ako to uradiš, Bog će te osuditi. Ako ideš iz greha u greh, to je namerni greh. Bog osuđuje namerni greh, a namerni greh je nepopravljiv. Ako zaista nehotice otkriješ neku iskvarenu narav, a u stanju si da se iskreno pokaješ, pobuniš se protiv tela i sprovodiš istinu u delo, Bog te neće osuditi zbog toga i još uvek možeš biti spasen. Božje delo ima za cilj da spase čoveka, pa onaj ko obelodani svoju iskvarenu narav treba da prihvati da bude orezan, osuđen i izgrđen. Sve dok mogu da prihvate istinu, pokaju se i promene, zar to neće udovoljiti Božjim namerama? Neki ljudi ne prihvataju istinu i prema Bogu uvek zauzimaju stav predostrožnosti. Takvi ljudi nemaju pristup život-ulasku i na kraju će svi morati da pretrpe gubitke.

Kao što je ranije pomenuto, događaji iz prošlosti mogu biti obrisani jednim potezom; budućnost može zameniti prošlost; Božja tolerancija je velika kao okean. Ipak, u ovim rečima postoje i načela. Nije da će Bog obrisati svaki greh koji ste počinili, ma koliko veliki bio. Bog celokupno svoje delo obavlja prema načelima. U prošlosti je doneta upravna odluka koja se bavi ovim pitanjem: Bog oprašta, prašta sve grehe koje neko počini pre nego što prihvati Njegovo ime. Ali za one koji nastavljaju da greše nakon što su poverovali u Njega, druga je priča: onaj ko jednom ponovi greh dobija priliku za pokajanje, dok oni koji ga ponove dva puta ili odbiju da se promene uprkos ponovljenim prekorima bivaju izopšteni, bez nove prilike da se pokaju. Bog je u svom delu uvek tolerantan prema ljudima u najvećoj mogućoj meri. Iz ovoga se vidi da je Božje delo zaista delo spasavanja ljudi. Međutim, ako bi u ovoj završnoj etapi rada, ti ipak počinio neoprostive grehe, onda si zaista nepopravljiv i ne možeš biti spasen. Bog ima proces kojim pročišćava i menja iskvarene naravi ljudi: u tom procesu stalnog otkrivanja čovekove iskvarene prirode, Bog postiže svoj cilj čišćenja i spasavanja čovečanstva. Neki ljudi misle: „Pošto je to moja priroda, neka se sve razotkrije. Znaću kad se to desi i sprovešću istinu u delo.” Da li je ovaj proces neophodan? Ako si ti zaista neko ko sprovodi istinu u delo i razmišljaš o sebi kada vidiš koje se iskvarenosti otkrivaju kod drugih i koje su loše stvari uradili, i kada uvidiš da i ti imaš iste probleme, odmah ih ispravljaš i nikada ne radiš te stvari u budućnosti, zar to nije indirektna promena? Ili ako ponekad želiš nešto da uradiš, ali unapred shvatiš da to nije u redu i možeš da se pobuniš protiv tela, zar se i time ne postiže efekat pročišćenja? Upražnjavanje istine u bilo kom aspektu zahteva da se kroz proces prolazi više puta. Ne radi se o tome da će iskvarena narav potpuno nestati nakon što se istina jednom upražnjava. Čovek mora iznova tražiti istinu, više puta biti orezan, prekorevan i disciplinovan, kao i osuđivan i izgrđen, pre nego što se njegova iskvarena narav potpuno razreši, tako da neće imati poteškoća da ponovo upražnjava istinu. Ako neko na kraju uspe da sprovodi istinu u delo u potpunosti u skladu sa Božjim namerama i bude istinski pokoran Bogu, nakon što je orezan, osuđen i izgrđen, to je promena u njegovoj naravi.

Odlomak 78

U Božjem delu poslednjih dana, Bog određuje ishode ljudi na osnovu njihovih ispoljavanja. Znate li na šta se „ispoljavanja” ovde odnose? Možda mislite da se ona odnose na iskvarene naravi koje ljudi otkrivaju obavljajući stvari, ali to zapravo nije ono na šta se odnose. Ispoljavanja se ovde odnose na to da li primenjuješ istinu ili ne, da li jesi ili nisi posvećen dok obavljaš svoju dužnost; odnose se na tvoju perspektivu verovanja u Boga, na tvoj stav prema Bogu, na tvoju odlučnost da podnosiš teškoće; odnose se na tvoj stav o prihvatanju suda, grdnje i orezivanja, na broj ozbiljnih prestupa koje si počinio i na to u kojoj meri na kraju postižeš pokajanje i preobražaj. Sve ove stvari zajedno čine tvoja ispoljavanja. Ispoljavanja se ovde ne odnose na to koliko si iskvarenih naravi otkrio ili na to koliko loših stvari si uradio, već na to koliko si rezultata postigao i na to koliko istinskih promena si doživeo u svojoj veri. Ako bi se ishodi ljudi određivali na osnovu toga koliko je iskvarenosti u njihovoj prirodi otkriveno, niko ne bi mogao dostići spasenje, jer su sva ljudska bića duboko iskvarena, imaju sotonsku prirodu i opiru se Bogu. Bog želi da spasi ljude koji mogu da prihvate istinu i da se pokore Njegovom delu. Bez obzira na to koliko iskvarenosti otkrivaju, ako ti ljudi na kraju mogu da prihvate istinu, postignu iskreno pokajanje i dožive istinsku promenu, oni su ljudi koje Bog spašava. Neki ljudi ovo ne mogu da prozru i misle da će svako ko služi kao starešina otkriti više svojih iskvarenih naravi, a da će svako ko otkrije više iskvarenosti sigurno biti uklonjen i zasigurno neće preživeti. Da li je ovo gledište ispravno? Premda starešine otkrivaju više iskvarenosti, ako teže istini, onda su oni podobni da iskuse Božji sud i grdnju, mogu poći putem spasenja i usavršavanja, i na kraju će moći da daju prelepo svedočanstvo za Boga. To su ljudi koji su se istinski promenili. Ako bi se ishodi ljudi određivali na osnovu toga koliko iskvarenih naravi otkrivaju, onda bi oni koji služe kao starešine i delatnici bili brže otkriveni. Da je tako, ko bi se usudio da bude starešina ili delatnik? Ko bi mogao stići dotle da bude upotrebljen i usavršen od strane Boga? Nije li ovo gledište isuviše apsurdno? Bog uglavnom sagledava da li ljudi mogu da prihvate i sprovode istinu u delo, da li mogu da budu postojani u svom svedočanstvu i da li su se stvarno promenili. Ako ljudi imaju istinito svedočanstvo i ako su doživeli istinsku promenu, onda ih Bog odobrava. Čini se da neki ljudi otkrivaju malo iskvarenosti, ali oni nemaju istinsko iskustveno svedočenje, i nisu se stvarno promenili. Bog ih ne odobrava.

Bog određuje ishod čoveka na osnovu njegovih ispoljavanja i suštine. Ispoljavanja se ovde odnose na to da li je čovek odan Bogu, da li Ga voli, da li primenjuje istinu i do koje mere se menja njegova narav. Na osnovu ovih ispoljavanja i njegove suštine Bog određuje ishod čoveka, a ne na osnovu toga koliko on otkriva svoju iskvarenu narav. Ako misliš da Bog određuje ishod čoveka na osnovu toga koliko iskvarenosti on otkriva, onda si pogrešno protumačio Njegove namere. U stvarnosti, ljudi imaju istu iskvarenu suštinu, a jedine razlike leže u tome da li je njihova ljudskost dobra ili loša, i u tome da li mogu da prihvate istinu. Bez obzira na to koliko ti otkrivaš svoju iskvarenu narav, Bog najbolje zna šta leži u dubini tvog srca. Nema potrebe da to sakrivaš. Bog posmatra dubine ljudskih srca. Bez obzira na to da li nešto radiš javno ili daleko od tuđih očiju, ili da li je to nešto što u svom srcu želiš da uradiš, sve je to potpuno otkriveno pred Bogom. Kako bi Bog mogao da ne bude svestan onoga što ljudi rade u tajnosti? Zar to nije samozavaravanje? U stvari, bez obzira na to koliko je nečija priroda lažljiva, koliko laži izgovori, koliko je vešt u pretvaranju i obmanjivanju drugih, Bog sve to zna do srži. Ako Bog poznaje svoje starešine i delatnike do srži, zar ne poznaje i svoje obične sledbenike podjednako dobro? Neki ljudi misle: „Svako ko služi kao starešina je lud i glup i sâm sebe dovodi do propasti, zato što kada osoba služi kao starešina, neizbežno otkriva iskvarenost pred Bogom. Da li bi se otkrilo toliko iskvarenosti da se ne bave ovim poslom?” Kakva apsurdna ideja! Da li misliš da nećeš otkriti iskvarenost ako ne služiš kao starešina? Zar ne biti starešina, čak i ako otkrivaš manje iskvarenosti, znači da ćeš biti spasen? Ako se vodiš ovim argumentom, da li su svi oni koji ne služe kao starešine oni koji mogu preživeti i biti spaseni? Zar ova tvrdnja nije isuviše smešna? Ljudi koji služe kao starešine vode Božji izabrani narod da jede i pije Božje reči, kao i da iskusi Božje delo. Ovo zahtevano merilo je visoko, pa je neizbežno da starešine otkriju neka iskvarena stanja kada počnu sa obukom. To je normalno i Bog to ne osuđuje. Ne samo da Bog to ne osuđuje, već i prosvećuje, prosvetljuje i usmerava te ljude, dajući im bremena. Dokle god mogu da se pokore Božjem usmeravanju i delu, oni će u životu napredovati brže od običnih ljudi. Ako teže istini, mogu krenuti putem na kome će ih Bog usavršiti. To je ono što Bog najviše blagosilja. Neki ljudi ovo ne mogu da shvate i čak iskrivljuju činjenice. Prema njihovom shvatanju, bez obzira na to koliko se promene ljudi u vodećim ulogama, Bog to neće gledati, već će gledati samo koliko iskvarenosti otkrivaju starešine i delatnici, i osudiće ih samo na osnovu toga; a što se tiče onih koji nisu starešine i delatnici, pošto oni otkrivaju malo iskvarenosti, Bog ih neće osuditi, čak i ako se ne promene. Nije li to apsurdno? Nije li to huljenje protiv Boga? Ako se toliko ozbiljno opireš Bogu u svom srcu, možeš li biti spasen? Ne možeš. Bog određuje ishode ljudi uglavnom na osnovu toga da li poseduju istinu i istinito svedočanstvo, a to uglavnom zavisi od toga da li ti ljudi streme ka istini. Ako neko stremi ka istini, čak i kada prestupi i suoči se sa sudom i grdnjom, može istinski da se pokaje. Sve dok ne govori i ne postupa na način kojim huli na Boga, on zasigurno može da postigne spasenje. Prema vašim uobraziljama, svi obični vernici koji do kraja slede Boga mogu da postignu spasenje, dok će svi oni koji služe kao starešine biti eliminisani. Kada bi se od vas tražilo da budete starešina, mislili biste da ne bi bilo u redu da to ne učinite, ali da biste, ako biste služili kao starešina, neprestano otkrivali iskvarenost uprkos samima sebi. Osećali biste se kao da samo čekate pred vešalima. Zar to nije u potpunosti uzrokovano vašim pogrešnim shvatanjima o Bogu? Kada bi se ishodi ljudi određivali iskvarenošću koju otkrivaju, niko ne bi mogao da bude spasen. U tom slučaju, u čemu bi bio smisao dela Božjeg spasenja? Ako bi to stvarno bilo tako, gde bi bila pravednost Božja? Ljudi ne bi mogli da vide Božju pravednu narav. Stoga, vi ste svi pogrešno razumeli Božje namere, što ukazuje na to da nemate istinsko znanje o Bogu.

Bog određuje ishode ljudi na osnovu njihovih ispoljavanja, a ispoljavanja se ovde odnose na rezultate Božjeg dela na njima. Navešću vam jednu analogiju da bih to ilustrovao: u voćnjaku, vlasnik zaliva i đubri svoje voćke, zatim čeka da sakupi njihove plodove. Voćke koje daju plodove su dobre voćke i zadržavaju se; dok one koje ne daju plodove, definitivno nisu dobre voćke i ne mogu biti zadržane. Razmotrite ovo: voćka daje plodove, ali se zarazi nekom bolešću, i neke njene bolesne grane moraju da se odseku. Mislite li da ovu voćku treba zadržati? Treba je zadržati, i ona će biti dobro kada se oreže i izleči. Razmotrite drugu situaciju: voćka nije bolesna, ali ne daje plodove – takvu voćku ne treba zadržati. Šta ovde znači „davati plodove”? To se odnosi na Božje delo koje postiže rezultate. Budući da je Sotona iskvario ljude, ljudi će neizostavno otkrivati svoju iskvarenost i činiti prestupe dok doživljavaju Božje delo. Kako bilo, u isto vreme, Božje delo postiže neke rezultate u njima. Kada Bog ne bi sagledavao ove rezultate i kada bi samo sagledavao iskvarene naravi koje ljudi otkrivaju, spasenje ljudi ne bi dolazilo u obzir. Rezultati spasenja se uglavnom ispoljavaju u tome kako ljudi obavljaju svoje dužnosti i u tome kako primenjuju istinu. Bog sagledava rezultate koje su ljudi postigli u ovim oblastima, pa tek onda ozbiljnost njihovih prestupa. Onda, On određuje njihove ishode i da li će oni opstati ili ne na osnovu kombinacije ova dva aspekta. Primera radi, neki ljudi su otkrili mnogo iskvarenosti u prošlosti i u ogromnoj meri pridavali značaja svom telu. Nisu bili voljni da se daju Bogu, niti su podržavali interese crkve. Međutim, pošto su slušali propovedi nekoliko godina, stvarno su se promenili. Sada znaju da streme ka istina-načelima u obavljanju svojih dužnosti i postaju sve delotvorniji u svojim dužnostima. Takođe su u stanju da u svemu budu na strani Boga i da daju sve od sebe da bi podržali delo Božje kuće. Ovo pokazuje da se život-narav takvih ljudi promenila, i ovaj preobražaj je ono što Bog želi. Postoje i neki ljudi koji su uvek širili svoje predstave kad god bi ih imali, i samo su se osećali lagodno kad su i drugi imali predstave. Ali sada, kada imaju neke predstave, u stanju su da se mole Bogu, tragaju za istinom i pokore se, ne šireći okolo svoje predstave niti radeći bilo šta čime bi pružali otpor Bogu. Zar nisu iskusili preobražaj? Neki ljudi bi istog časa postajali odbojni kad god bi ih neko orezao u prošlosti; ali sada, kada ih orežu, u stanju su to da prihvate i da spoznaju sebe, i nakon toga stvarno su se donekle promenili. Nije li to rezultat? Ipak, bez obzira na to koliko se promeniš, nemoguće je sasvim se osloboditi prestupa, niti se tvoja priroda može začas u potpunosti preobraziti. Ukoliko neko krene pravim putem verovanja u Boga i zna da traži istinu u svemu, onda će, čak i ako je pomalo buntovan, on to tada shvatiti. Kada shvati, požuriće da se ispovedi i pokaje pred Bogom, i da se promeni, a njegovo stanje će se konstantno menjati nabolje. Možda će se upustiti u istu vrstu buntovništva još jednom ili dva puta, ali neće treći i četvrti put. To je preobražaj. Ne radi se o tome da se ova osoba promenila u određenom smislu, pa više ne otkriva iskvarenost i više uopšte ne čini nikakve prestupe. Nije tako. Ovaj preobražaj podrazumeva da je neko, nakon što je iskusio Božje delo, u stanju da primenjuje više istine, da primenjuje nešto od onog što Bog zahteva, čini sve manje i manje prestupa, i otkriva sve manje i manje iskvarenosti; i ozbiljnost njegovog buntovništva postepeno opada. Iz ovoga se jasno vidi da je Božje delo dalo rezultate. Ono što Bog želi jesu konkretna ispoljavanja koja pokazuju da su ti rezultati postignuti. Stoga, način na koji se Bog bavi ishodima ljudi i na koji se ophodi prema čoveku je apsolutno pravedan i razborit. Samo je potrebno da daš sve od sebe da bi se dao Bogu, i da hrabro i samouvereno primenjuješ istine koje treba da primenjuješ, bez ikakvih briga, i Bog neće postupati nepravično prema tebi. Razmisli o ovome: može li Bog kazniti one koji vole istinu i primenjuju je? Mnogi ljudi uvek sumnjaju u Božju pravednu narav, strahuju da će svejedno biti kažnjeni čak i pošto primenjuju istinu. Oni se plaše da čak i ako pokazuju odanost Bogu, On to neće videti. Takvi ljudi ne znaju ništa o Božjoj pravednoj naravi.

Neki ljudi postaju negativni nakon što su orezani. Oni gube svu energiju za obavljanje dužnosti i njihova odanost, takođe, nestane. Zbog čega se ovo dešava? To je veoma ozbiljan problem. To je nesposobnost prihvatanja istine. Takvi ljudi ne prihvataju istinu, delom jer nisu svesni sopstvene iskvarene naravi, zbog čega nisu u stanju da prihvate orezivanje. Ovo je određeno njihovom prirodom koja je nadmena i umišljena i kojoj nedostaje ljubavi prema istini. Delom se to dešava i zato što ljudi ne shvataju značaj orezivanja. Oni veruju da ako su orezani, to znači da je njihov ishod već određen. Kao posledica toga, oni pogrešno veruju da, sve dok ostavljaju svoje porodice da bi se dali Bogu i donekle su odani Bogu, ne bi trebalo da budu orezani, i da ako su orezani, onda to nije Božja ljubav niti pravednost. Ovakva vrsta pogrešnog razumevanja dovodi do toga da mnogi ljudi nemaju hrabrosti da budu odani Bogu. U stvarnosti, kad se sve sabere i oduzme, to se dešava zato što su ljudi isuviše lažljivi, naprosto ne žele da trpe teškoće i samo žele da zarade blagoslove na lakši način. Ljudi uopšte ne razumeju Božju pravednu narav. Oni nikada ne veruju da su svi Božji postupci pravedni, niti da je Njegovo postupanje sa svima pravedno. Nikada ne tragaju za istinom u ovome, već umesto toga uvek sami donose zaključke. Bez obzira na to kakve su loše stvari uradili, koliko su veliki gresi koje su počinili, ili koliko su zla naneli, ako ih zadese Božji sud i kazna, misliće da je Nebo nepravično i da Bog nije pravedan. U očima ljudi, ako Božji postupci nisu u skladu sa njihovim željama ili ako Njegovi postupci pokazuju nedostatak obzira prema njihovim osećanjima, onda On nije pravedan. Kako god, ljudi nikad ne znaju da li njihovi postupci odgovaraju istini, niti ikada shvate da je sve što rade čin buntovništva i opiranja Bogu. Ako Bog nikada ne bi orezao ljude niti ih prekorio zbog njihovog buntovništva, bez obzira na prestupe koje su počinili, već bi umesto toga bio smiren i nežan prema njima i pokazivao im samo strpljenje s ljubavlju, i ako bi im dozvolio da večeraju i uživaju sa Njim zauvek, onda se ljudi nikada ne bi žalili na Boga niti bi Mu sudili da je nepravedan. Umesto toga bi licemerno rekli da je Bog pravedan. Da li takvi ljudi poznaju Boga? Mogu li biti jednog srca i uma sa Bogom? Oni nemaju utisak da su Božji sud i orezivanje namenjeni da pročiste i preobraze njihovu život-narav kako bi oni mogli da Mu se pokore i da Ga vole. Takvi ljudi ne veruju da Bog jeste pravedan Bog. Kad god ih Bog prekoreva, razotkriva i orezuje, oni postaju negativni i slabi, uvek se žale da Bog nema ljubavi i da su Božji sud i grdnja ljudi pogrešni, i nesposobni su da uvide da to Bog pročišćava i spašava ljude, i ne veruju da Bog određuje ishode ljudi na osnovu njihovih ispoljavanja pokajanja. Uvek sumnjaju u Boga i brane se od Njega. Kakav će biti rezultat toga? Da li će moći da se pokore Božjem delu? Da li će moći stvarno da se promene? To će biti nemoguće. Ako se ovakvo njihovo stanje ne reši, biće u ozbiljnoj opasnosti i biće nemoguće da ih Bog pročisti i usavrši.