Odlomak 79

Kakvi su vaši utisci nakon pevanja himne „Onaj koji ima suverenost nad svime?” Imate li neke uvide? Svako ko je živeo prošao je kroz mnoge teškoće, ali oni zapravo ne znaju zbog čega je to tako, i niko pažljivo ne razmatra šta je koren tih teškoća, ni da li vredi, ni da li je ispravno da ljudi tako žive. Dok su mladi, ljudi uvek žele da se lepo oblače i dobro hrane, i misle da je to put ka sreći. Kada odrastu, ljudi počnu da razmišljaju o tome kako moraju vredno da rade tokom svojih studija da bi se izdvojili iz gomile i uživali u dobrom životu. Kada postanu punoletni, ljudi požele da zarade mnogo novca, da steknu slavu i dobit, i da steknu moć i uticaj. Žele da budu daleko iznad drugih. Uvek teže da zauzmu mesto u vlasti i da zadobiju poštovanje i divljenje ljudi. Kada dobiju decu, nadaju se da će njihovi potomci kroz generacije uvek biti uspešni i da će nastaviti da prosperiraju i napreduju. Koja je svrha svih ovih koraka koje ljudi preduzimaju? Zašto ljudi ovako razmišljaju? Zašto svi oni žive ovako? Ljudi žive bez puta. Zašto kažem da nema puta? Zbog toga što ljudi ne znaju odakle dolaze ni kuda idu, i ne znaju šta bi trebalo da rade u ovom životu, ni kako bi trebalo da žive, ni kako da idu putem svog života. Ljudi ne znaju te stvari. Zašto onda ljudi mogu i dalje neumorno, do smrti, da jure za slavom, dobiti i srećnim životom, ne osvrćući se unazad? Zato što je Sotona iskvario ljude, pa su oni razvili pogrešan način razmišljanja i pogled na život. Oni vide ovakav način života kao ispravan, i vide jurenje za slavom i dobiti kao ispravno i prikladno. Misle da je sticanje slave i dobiti sreća, i žive u skladu sa tim uverenjima. Tako se ljudi utrkuju na stazi težnje ka slavi i dobiti, a rezultat je da nikad, ni do smrti, ne pronađu sreću. Svi tako žive. Nema drugog puta kojim bi se moglo poći na ovom svetu. Svi žele da zarade novac i da uživaju u dobrom životu. Život je težak bez novca, i puno toga možeš postići njime, pa zato svi žele da zarade više. Kada dostignu prosperitet u životu, oni žele da zadrže svoje bogatstvo i da njihova deca produže njihovu zaostavštinu, a niko ne shvata da je ovakav život isprazan. Svi odlaze sa ovog sveta sa žaljenjem, sa pitanjima bez odgovora, i nerado. Ljudi prolaze kroz ovaj život u siromatvu i bogatstvu i žive dugim i kratkim životima. Neki su obični ljudi, dok su drugi visokorangirani zvaničnici i elita. Ima ljudi iz svih slojeva društva, ali u suštini svi oni žive na isti način: oni se bore za slavu i dobit shodno svojim željama, ambicijama i sotonskim naravima, i neće naći mir sve dok ne ostvare ove ciljeve. Sagledavši ove okolnosti, ljudi možda misle: „Zašto ljudi žive ovako? Zar ne postoji drugi put kojim bi se moglo poći? Da li ljudi zaista žive samo da bi dobro jeli i pili dok ne umru? Kuda potom odlaze? Zašto tolike genercije ljudi žive na isti način? Šta je koren svega ovoga?” ljudi ne znaju odakle dolaze, ni koji je njihov zadatak u životu, ni ko je odgovoran ni ko ima suverenost nad svim ovim. Generacije dolaze i odlaze jedna za drugom, i svaka živi i potom umire na isti način. Sve one dolaze i odlaze na isti način, a niko ne nalazi ni pravi način ni pravi put za život. Niko ne traži istinu u tome. Od davnina do danas, svi ljudi žive na isti način. Svi oni traže i čekaju, želeći da vide kakvo će čovečanstvo biti, a niko to ne zna i neće saznati. Kad se sve sabere i oduzme, ljudi jednostavno ne znaju ko je Taj koji vlada i ima suverenost nad svim ovim, kao ni da li On uopšte postoji. Ne znaju odgovor na ovo, i sve što mogu da urade jeste da nastave da žive bespomoćno, čeznući godinu za godinom i trpeći dan za danom sve do sada. Kada bi ljudi znali čemu sve ovo, da li bi im to obezbedilo put koji bi trebalo da slede da bi znali kako treba da žive? Da li bi tada bili u stanju da pobegnu od ove patnje i da li onda više ne bi morali da žive prema ljudskim željama i nadanjima? Kada ljudi shvate zašto žive, zašto umiru, i ko je odgovaran za ovaj svet; kada razumeju odgovor da je Stvoritelj Taj koji ima suverenost nad svime, tada će imati put koji će slediti. Znaće da treba da traže istinu u Božjim rečima kako bi pronašli put napred i znaće da ne moraju da žive u takvoj agoniji uzdajući se u želje i nadanja. Ako ljudi otkriju odgovor na pitanje zašto žive i umiru, zar to neće dovesti do rešenja za sve ljudske patnje i teškoće? Zar to ljudima neće ponuditi izbavljenje? Ljudi će uistinu pronaći izbavljenje i biće u potpunosti oslobođeni.

Šta bi trebalo da razmotrite u svom srcu kad čujete pesmu „Onaj koji ima suverenost nad svime”? Kada bi ljudi znali zašto žive i zašto umiru, i ko je, zapravo, Suveren ovog sveta i svih stvari i ko je Taj koji vlada svime, i gde se On tačno nalazi, i šta On zahteva od ljudi – kad bi ljudi mogli da razumeju sve to, znali bi kako da se odnose prema Stvoritelju, kako da Ga obožavaju i da Mu se pokoravaju, dobili bi podršku u svom srcu, bili bi spokojni i srećni i ne bi više živeli u takvoj patnji i bolu. Kad se sve uzme u obzir, ljudi moraju da razumeju istinu. Put koji izaberu za svoj život je presudan, a važno je takođe i kako žive. Kako čovek živi i put kojim ide određuju da li će njegov život biti radostan ili žalostan. To je ono što ljudi treba da shvate. Kada ljudi čuju ovu himnu, mogu imati veoma snažan utisak u svojim srcima: „Životi svih ljudi slede ovaj obrazac; ljudi iz davnina nisu bili izuzetak, a savremeni ljudi su isti onakvi kakvi su ljudi oduvek bili. Savremeni ljudi nisu promenili te načine. Dakle, postoji li Suveren među ljudima, legendarni Bog koji je odgovoran za sve? Ako bi ljudi mogli da pronađu Boga, Onog koji je odgovoran za sve, zar onda oni ne bi mogli biti srećni? Sada je ključ pronaći koren čovečanstva. Gde je taj koren? Kada bi pronašli taj koren, ljudi bi mogli da žive u drugačijem carstvu. Ako ljudi nisu u stanju da ga pronađu, i ako nastave da žive istim životima kao dosad, da li će moći da dostignu sreću?” Ako ljudi ne veruju u Boga, premda znaju da je ljudski rod vrlo iskvaren, šta im je onda činiti? Mogu li da reše stvarni problem iskvarenosti? Imaju li put do spasenja? Iako ti možda želiš da se promeniš na bolje i da živiš ljudsko obličje, možeš li? Nemaš put kojim bi to postigao! Neki ljudi, na primer, žive za svoju decu; ti možeš reći da ne želiš tako da postupaš, ali možeš li to da ostvariš? Neki ljude jure unaokolo i zaokupljeni su sticanjem bogatstva, slave i dobiti. Ti možeš reći da ne želiš da juriš unaokolo za ovim stvarima, ali možeš li to stvarno da ostvariš? Nesvesno, ti si već krenuo tim putem i, premda želiš da otpočneš drugačiji način života, ne možeš. Način na koji živiš na ovom svetu nije u tvojim rukama! Šta je u korenu toga? To što ljudi ne veruju u pravog Boga i što nisu stekli istinu. Šta održava ljudski duh? Gde oni traže duhovnu podršku? Za duhovnu podršku, ljudi se okreću ponovnom okupljanju porodice, blaženstvu braka, uživanju u materijalnim stvarima, bogatstvu, slavi i dobitku, svom statusu, svojim osećanjima i svojim karijerama, kao i sreći naredne generacije. Ima li ikoga ko duhovnu podršku ne traži u ovim stvarima? Oni koji imaju decu pronalaze je u svojoj deci; oni koji nemaju dece pronalaze je u svojim karijerama, u braku, u društvenom položaju, i u slavi i dobiti. Stoga su svi načini života, koji su ovako proizvedeni, istovetni; pod kontrolom i vlašću Sotone, i uprkos sebi, svi ljudi jure unaokolo i angažuju se zarad slave, dobiti, svojih izgleda, svojih karijera, svojih brakova, svojih porodica, zarad sledeće generacije, ili fizičkih zadovoljstava. Da li je to pravi put? Koliko god revnosno ljudi obavljali poslove na ovom svetu, koliko god da su profesionalno stručni, koliko god da su njihove porodice srećne, koliko god da je njihova porodica velika, koliko god da je njihov položaj cenjen – da li su sposobni da krenu pravim putem ljudskog života? Jureći za slavom i dobiti, za svetom, ili za karijerom, da li su sposobni da uvide činjenicu da je Bog stvorio sve stvari i da ima suverenost nad sudbinom čovečanstva? To nije moguće. Ako ljudi ne priznaju činjenicu da Bog ima suverenost nad sudbinom čovečanstva, onda, kakva god bila njihova lična potraga ili put, taj put kojim idu je pogrešan. To nije pravi put, već vijugav put, put zla. Nebitno je crpiš li zadovoljstvo iz svoje duhovne podrške ili ne, i nebitno je gde pronalaziš tu podršku: to nije istinska vera i to nije pravi put za ljudski život. Šta znači imati istinsku veru? To znači prihvatiti Božju pojavu i dela i prihvatiti svu istinu koju je Bog izrazio. Ta istina je pravi put za ljudski život, kao i istina i život kojima ljudi treba da teže. Ići pravim putem u životu znači slediti Boga i, pod vođstvom Njegovih reči, razumeti istinu, razlikovati dobro od zla, znati šta je pozitivno a šta negativno, i razumeti Njegovu suverenost i svemoć. Kada ljudi uistinu u svojim srcima shvate da Bog nije samo stvorio nebo i zemlju i sve stvari već i da je Suveren nad vaseljenom i svime, onda mogu da se pokore svim Njegovim orkestracijama i planovima, onda mogu da žive u skladu sa Njegovim rečima, da se boje Boga i klone zla. To znači ići pravim putem ljudskog života. Kada ljudi krenu pravim putem u životu, onda mogu razumeti zašto ljudi žive i kako treba da žive da bi živeli u svetlosti i da bi primili Božji blagoslov i odobrenje.

Za šta sada živite? Da li razumete? (Živimo da bismo ispunili misije i poslanja koja nam poverava Bog i da bismo ispunili dužnost stvorenih bića.) Ako želiš da ispuniš dužnost stvorenog bića i da izvršiš poslanje koji ti je Bog poverio, to je tvoja subjektivna želja i životni put koji si ti izabrao, i to je ispravno. Ali, postoji jedna činjenica koju moraš znati: ljudi žive u ovom svetu, i to je uredio Bog. Svaki čovek ulazi u svet sa nekom misijom. Ljudi ne dolaze slučajno; sve to vodi, uređuje i orkestrira Bog bez i najmanje greške. Svaki čovek, pošto uđe u svet, sve što on uči ili radi služi samo obavljanju neke uloge u njemu. Koja je ta uloga? Uloga se sastoji u tome da on mora da obavi zadatak u ovom svetu; postoje stvari koje mora da uradi. Na primer, dve osobe se venčaju i dobiju dete, i njih troje čini kompletnu porodicu. Unutar ove porodice, žena živi da bi ispunila svoju misiju, koja se satoji u tome da brine o svom detetu i suprugu i da vodi računa o porodici. Za šta onda dete živi? Koju ulogu ono igra? Kao naslednik porodice, ono produžava porodičnu lozu. Ono je sledeća generacija te porodice. Ta porodica je kompletna zato što je to dete došlo i ovo je prva uloga koju ono igra. Bez obzira da li je to sin ili ćerka, dete ima svoju sopstvenu misiju. Što se tiče njihove sudbine u budućnosti, koje akademske kvalifikacije, veštine ili zanimanje steknu kada odrastu, ili kada poveruju u Boga, i koju dužnost obavljaju posle – zar nije svaki od ovih koraka isplanirao i uredio Bog? (Jeste.) Da li oni sami imaju izbor? (Nemaju.) Od trenutka kada se dete rodi u porodici, nijedan korak njegove sudbine nije njegov izbor, i sve to je uredio Bog. Sve je to uredio Bog, i ima istine u tome. To se odnosi na ono za šta ljudi žive. Primera radi, ako izučavaš muziku i imaš uslove i porodično okruženje za to, da li je onda izučavanje muzike nešto što si ti sam izabrao? (Nije.) Ti si rođen u tom okruženju, stekao si profesionalnu veštinu kroz odgoj u tom okruženju i ispunio si tu misiju. Šta ti je omogućilo da to postigneš? Postigao si to zato što je Bog to predodredio, ne zato to si ti to odabrao. Zar to nije ostvareno Stvoriteljevom orkestracijom? Ti sada obavljaš svoju dužnost i primenjuješ ono što znaš i što si naučio, ali ko je to odlučio? (Bog.) To je odlučio Bog, ne ti. Govoreći objektivno, za koga sada živiš? (Živimo za Boga.) Isti je slučaj za svakog čoveka u stvarnosti. Svi oni žive zarad Božje suverenosti i uređenja, bez obzira da li su svesni toga ili ne, bez obzira da li to shvataju ili ne. Ljudi su poput figura u nekoj igri. Gde god te Bog postavi, šta god te On navede da uradiš ili koliko dugo da se negde zadržiš, sve je to pod Njegovom orkestracijom. Što se tiče Božje orketracije, svi ljudi u stvarnosti žive radi Njegove suverenosti i uređenja i radi Njegovog upravljanja, a oni sami nemaju kontrolu. Bez obzira koliko si sposoban ili darovit, ne možeš izaći iz okvira sudbine koju ti je Bog predodredio. Niko ne može da živi van tih granica, niti van sudbine i života koji je Stvoritelj za njih postavio i uredio. Sve su ovo stvari o kojima ljudi u stvarnosti ne znaju ništa, i do sada su išli nesvesno i nevoljno pod Božjom orkestracijom i suverenošću. Posmatrajući ovo objektivno, šta su to ljudi shvatili? (Njihov život i smrt ne zavise od njih samih, već se odvijaju pod Božjom suverenošću i orkestracijom.) (Oni ne bi trebalo da pokušavaju da budu gospodari svoje sudbine, već da se pokore Božjoj suverenosti i uređenju.) Napredovaćete ako možete da posmatrate stvari na ovaj način. Koje istine treba da razumete da biste mogli da se pokorite Bogu? Kakva god da je porodica u kojoj si rođen, i kakve god da su tvoje karakteristike, poput kova, intelekta i misli, tvoja sudbina i sve što se tiče tebe pod Božjom je orkestracijom. Ti ne utičeš na to. Ovo je put koji ljudi treba da izaberu: razumevanje da je Bog uredio sve što se tiče tebe, da On upravlja time, da će On time upravljati i u budućnosti; težnja ka razumevanju Božjih želja i namera, i zatim život na stazi sudbine kojom Stvoritelj upravlja i orkestrira. Nije stvar u nadmetanju, otimanju i grabljenju stvari. Nije stvar u ispitivanju Stvoriteljevih želja i u otporu prema njima, niti u ispitivanju ili protivljenju svemu onome što je Bog uredio za tebe. Zar ovo ne čini tvoj život pravim i ispravnim? Ovo stavlja tačku na sumnje poput „zašto ljudi žive i zašto umiru” ili na bol „onih koji žive ponavljajući istu tragičnu istoriju onih koji su nastradali”. Ljudi osećaju da zapravo nema nikakvih teškoća kada se živi ovakav život i našli su izvor života. Oni razumeju šta sudbina zaista jeste, znaju kako ljudi treba da se pokore Stvoriteljevom uređenju i ne pružaju otpor. Ovo je smislen način života. Ljudi se više ne oslanjaju na uobrazilje svog uma niti na svoju sopstvenu snagu da bi se borili i otimali za sreću. Oni znaju da je sve to glupo i tvrdoglavo, i oni to više ne čine. Naučili su da se pokore suverenosti i uređenju Stvoritelja. Koliko je samo patnje time izbegnuto! Da li sada ovako živite? Da li imate osećaj da vam se čine nepravde i da ste potcenjeni? Znate da vam je talente i dužnost uredio i dao Bog, ali još uvek osećate da se nepravedno postupa sa vama i da vam ova dužnost koju imate ne dozvoljava da ostvarite svoje težnje. Vi zapravo imate visoke ciljeve, ali ova konkretna oblast u kojoj obavljate svoju dužnost ne dozvoljava vam da te ciljeve stvarno ostvarite. Da li tako razmišljate? (Ne.) Vi nemate ambicije niti želje, nemate preterane zahteve, odbacili ste sve što je trebalo, i jedino što vam nedostaje jeste da razumete istinu kako biste popravili svoju iskvarenu narav. Ovo čini da put kojim bi ljudi trebalo da hodaju i pravac u kome bi trebalo da idu bude sve jasniji i jasniji. Više ne treba da postavljaju pitanja poput: „Zašto ljudi žive? I zašto umiru? Ko je Taj koji upravlja svim stvarima?” Bez obzira na to čemu težite i šta želite, samo povratkom u Stvoriteljevo prisustvo, držeći se svog mesta i poslušnim izvršavanjem onoga što treba da uradite, i ispunjavanjem i izavršavanjem dužnosti koja vam pripada, možete da živite na način koji donosi čistu savest i koji je pravi i ispravan. Tu nema mesta patnji. To je smisao i vrednost života.

Odlomak 80

Svi priznaju da Bog ima suverenost nad ljudskom sudbinom i da je čitav život čovečji u Božjim rukama; kada biste samo mogli zaista da doživite kako svakim velikim događajem u svakom trenutku i periodu ljudskog života vlada Bog i uređuje ga, a ne čovekovi sopstveni planovi i uređenja; kada biste mogli da vidite da ljudi ne mogu da prevaziđu svoju sudbinu ni patnju koju moraju da pretrpe; tek kada si u stanju da doživiš ove stvari, imaš istinsku veru. Kada, sa tim iskustvom, kažeš: „Bog ima suverenost nad ljudskom sudbinom i sve je u Božjim rukama”, ta izjava je mnogo stvarnija. Iskustvo Božje neprikosnovenosti i Njegovih uređenja i orkestracija delikatna je stvar. To je nešto što doživiš i ne možeš da objasniš ako nisi kroz to lično prošao, ali što više doživljavaš i što više prolaziš kroz to, bolje možeš i da objasniš. Postoji izreka koja kaže: „Čovek, do pedesete godine, shvati svoju sudbinu.” Šta znači kada se kaže da je neko shvatio svoju sudbinu? Ljudi se u dvadesetim godinama tek susreću sa svetom. Mladi su i nesmotreni, ne znaju ništa i nisu u stanju da shvate da je čitav ovaj ljudski život u Božjim rukama. Uporno žele da se bore protiv onog što im je suđeno i uporno misle da imaju talenta i znanja, pa se neumorno trude da se sopstvenom snagom probiju i domognu bogatstva i položaja. Nastavljaju da se trude čak i kada im ne uspe, uvek želeći da pokušaju još jednom. A onda, sa pedeset, pogledaju unazad i pomisle: „Čoveče, baš je bilo teško ovo trčanje u krug i sva ta borba na zemlji ovih trideset i nešto godina! Ni jedan jedini korak koji sam preduzeo u životu – brak, karijera, deca – ništa se nije dogodilo po mojim planovima i proračunima – sve mi je to bilo suđeno!” To znači shvatiti svoju sudbinu: prestati da se boriš protiv nje. Shvatiti sopstvenu sudbinu do svoje pedesete u stvari znači samo to da ljudi, kada napune 50 godina i pretrpe veliki broj poraza, nauče da se pomire sa svojom sudbinom. Kada čovek shvati svoju sudbinu, on prestaje protiv nje da se bori. Kada je, pak, reč o pitanjima poput onih koji je smisao ljudskog života, koji je smisao Božje suverenosti nad ljudima, za šta tačno ljudi treba žive i kako treba da žive – da li ljudi u potpunosti razumeju ta pitanja? Nevernici to ne mogu da razumeju jer ne veruju u Boga i najviše što mogu je da prihvate svoju sudbinu i da shvate da je besmisleno opirati joj se. A onda, kada vide svoju decu i unuke kako se bore protiv sudbine, kažu: „Neka sve ide svojim tokom, svaka generacija ima svoje blagoslove. Neka ih, prestaće da se bore sa sudbinom kada napune 50. Tako to ide iz generacije u generaciju. Svi se bore protiv sudbine dok ne ostare i više to ne mogu da čine. Tada će prihvatiti svoju sudbinu i naučiti lekciju. Tada neće više biti ovako razmetljivi i nadmeni, već će se smiriti.” To je najviše što nevernici mogu da vide, ali da li su u stanju da razumeju istinu? Sigurno je da nisu, jer ne veruju u Boga i ne čitaju Njegove reči. Kako bi mogli da razumeju istinu? Da li shvatiti sopstvenu sudbinu do svoje pedesete znači i razumeti istinu? Ljudi veruju da „Čovekovu sudbinu određuje Nebo”. Znači li to da se pokoravaju volji Neba? (Ne znači.) Nije dovoljno samo verovati u to. Znati te stvari naprosto znači ne boriti se protiv sudbine, ali to još uvek nije razumevanje istine. Ako ljudi žele da shvate istinu, onda moraju da dođu pred Boga i da prime Njegovo spasenje, da prime sud Njegovih reči i da se opskrbe istinom i životom koji dolaze od Njega. Tek tada će biti u stanju da razumeju tajnu u svim tim stvarima. Ljudi, inače, i dalje neće znati šta je smisao ljudskog života, zašto ljudi žive, a zašto umiru, čak i ako dožive 70, 80 ili sto godina. Ljudi se kratko prošetaju ovom zemljom i žive nekoliko decenija a da ne shvate šta je smisao ljudskog života pre nego što se on svrši. Kada kucne smrti čas, osećaju nezadovoljstvo i nastavljaju dugo da razmišljaju o ovom i onom, na kraju napuštajući ovaj svet sa žaljenjem i ne dobijajući ništa. Zar ne bi bilo žalosno da se ponovo rode u sledećem životu i da nastave tako da žive? (Bilo bi.) Svaki naraštaj ljudi tragično dolazi i odlazi, jedan za drugim, živi ispraćaju pokojnike, a zatim njih ispraća naredno pokolenje. Nastavljaju, tako, ukrug, žive sluđeni i ne razumeju ništa. Drugačije je za vas koji ste prihvatili Božje delo u poslednjim danima. Zgrabili ste tu dragocenu i retku priliku Boga koji se ovaplotio da spase čovečanstvo u poslednjim danima. Možete da primite sud i grdnju Božjih reči i da Ga dobijete kao svog ličnog pastira da vas čuva i vodi. Razumete mnoge tajne i mnogo istine i možete da ispunite svoju dužnost stvorenih bića. Vaše iskvarene naravi mogu da se pročiste i promene. Toliko ste dobili, više od svetaca prošlih pokolenja. Nije li to najveći blagoslov? Vi ste najblagosloveniji od svih.

Pošto ste čitali Božje reči i iskusili godine njihovog suda i grdnje, postepeno ste razumeli cilj Božjeg upravljanja čovečanstvom i tajnu Njegovog upravljanja i spasenja čovečanstva. Razumeli ste Božje namere i upoznali Njegovu suverenost. U srcu ste voljni da se pokorite Bogu i u stanju ste da Mu se pokorite. Osećate se sigurno i ispunjeno u životu. Zahvaljujući Bogu živite, za Boga živite, i živite za to da ispunite svoju dužnost kao stvoreno biće. To je smislen način života. Ako ljudi žive bez prihvatanja ili razumevanja istine i žive samo za telo, u tome nema nikakve vrednosti. Svi vi sada težite istini i živite sve savesnije i razboritije. Sve više ste ono što ljudsko biće i treba da bude i sve bolje razumete istinu. Sve bolje umete da se pokorite Bogu i u stanju ste da ispunjavate svoju dužnost kao stvorena bića i da svedočite o Bogu. Takav život ispuniće vam srce mirom i radošću; to je najsmisleniji mogući život. To je blagoslov koji ste, od čitavog čovečanstva, samo vi dobili. U ovom ogromnom svetu i među čitavom ljudskom vrstom, Bog je izabrao tek nekolicinu vas i dao vam da se rodite u ovo završno doba i u narod velikog crvenog zmaja. Možete da primite Njegov nalog i da izvršite svoju dužnost i možete da Mu se date. Vi ste miljenici Božji i oni koje je On izabrao. Nije li to najveći blagoslov? (Jeste.) To je tako blagoslovena stvar. Ima ljudi koji veruju u Boga ali nisu u stanju da sve odbace da bi izvršili svoju dužnost, a to je za žaljenje. Ima ljudi koji ne razumeju istinu, pa čak i kad ispunjavaju svoju dužnost, može se reći da samo službuju za Boga. Oni nude snagu koju imaju, istovremeno se u srcu pogađajući sa Bogom i nadajući se blagoslovima. Kada jednoga dana budu razumeli istinu, moći će da se smire i da voljno ispune svoju dužnost. Vaš sadašnji život i vaše svakodnevno življenje za to da svedočite za Boga i širite jevanđelje carstva Božjeg način je života koji On odobrava. Jasno rečeno, Bog vam dopušta da tako živite i Bog je taj koji vam je tu priliku i pružio. Bog vam je pružio tu priliku i dao vam da živite, vršeći svoju dužnost i dajući se za Njega, a to je nešto najsmislenije. Treba da se ponosite, da se osećate počastvovano i da cenite tu priliku. Tako ste mladi, a mogućnost da vršite svoju dužnost, sledite Boga i svedočite za Njega usred katastrofe i u ovako neprijateljskom okruženju i uslovima – tako je retka prilika! Božje ovaploćenje u poslednjim danima i izražavanje toliko istine da u potpunosti spase čovečanstvo da bi ono steklo istinu i bilo pročišćeno, najređa je među prilikama. Vremena nema mnogo i prođe dok treneš okom. Treba da zgrabite ovu priliku i steknete svu istinu koju treba steći. To je najveći blagoslov, veći od blagoslova svih svetaca prošlih doba.

Odlomak 81

Oni koji su Božji sledbenici moraju, u najmanju ruku, biti sposobni da se odreknu svega što imaju. Bog je jednom rekao u Bibliji, „Svaki od vas ko se ne odrekne svega što ima, ne može da bude moj učenik” (Luka 14:33). Šta znači odreći se svega što imaš? To znači odreći se svoje porodice, odreći se svog posla, odreći se svih ovozemaljskih upletenosti. Da li je to jednostavno učiniti? To je veoma teško. Apsolutno se ne može postići ukoliko nemate volje da to uradite. Kada osoba ima volju za odricanjem, ona prirodno poseduje volju da izdrži teškoće. Ako ne može da izdrži teškoće, ne može ničega da se odrekne, iako možda to želi. Postoje pojedinci koji, pošto se odreknu svoje porodice i distanciraju od svojih voljenih, počnu da žude za domom nakon što duži vremenski period obavljaju svoje dužnosti. Ako zaista ne mogu to da podnesu, mogu krišom da odu u posetu svojoj kući, a onda se vrate da obave svoje dužnosti. Neki koji su napustili svoje domove da bi obavljali svoje dužnosti ne mogu a da se ne užele svojih voljenih za Novu godinu i druge praznike, i kada svi ostali noću spavaju, oni u tajnosti plaču. Kada se isplaču, mole se Bogu i osećaju se mnogo bolje, nakon čega nastavljaju da obavljaju svoje dužnosti. Iako su ovi ljudi bili sposobni da se odreknu svojih porodica, oni nisu u stanju da izdrže veliku bol. Ako nisu sposobni da se makar oslobode svojih osećanja prema ovim telesnim vezama, kako će biti sposobni da se zaista daju Bogu? Neki ljudi su sposobni da se odreknu svega što imaju i slede Boga, odričući se svojih poslova i porodice – ali koji je njihov cilj u takvom postupanju? Neki ljudi pokušavaju da dobiju blagodat i blagoslove, a neki su poput Pavla, streme samo ka vencu i nagradi. Neki ljudi se odreknu svega što imaju kako bi zadobili istinu i život i postigli spasenje. Dakle, koje od ovih težnji su u skladu sa Božjim namerama? To je, naravno, težnja za istinom i sticanjem života. Ovo je potpuno u skladu sa Božjim namerama, i to je najvažniji deo verovanja u Boga. Da li čovek može da zadobije istinu ako ne može da otpusti ovozemaljske stvari ili bogatstva? Ne može nikako. Postoje pojedini ljudi koji su se odrekli svega što imaju i preuzeli su svoje dužnosti, ali oni ne streme ka istini, i uvek su površni u obavljanju svojih dužnosti. Nakon što godinama lutaju tako, nemaju nikakvo iskustveno svedočenje i nisu zadobili ništa. Oni koji streme samo slavi, dobiti i statusu i koji idu putem antihrista još su manje sposobni da postignu istinu. Ima mnogo ljudi čija se vera u Boga sastoji samo u obavljanju ponekih dužnosti u slobodno vreme. Da li će takvim ljudima biti lako da zadobiju istinu? Neće, tako Mi se čini. Zadobijanje istine nije jednostavna stvar. Čovek mora da izdrži mnoge teškoće i da plati visoku cenu. A naročito, mora da iskusi teškoće osude i grdnje, kušnje, oplemenjivanja i orezivanja. Sve ove teškoće se moraju izdržati. Čovek ne može da zadobije istinu a da ne izdrži veliku količinu bola. Koliko puta u tom periodu čovek mora da se moli Bogu i da traga za istinom? Koliko pokajničkih suza on mora da prolije Bogu? Koliko Božjih reči mora da pročita pre nego što bude prosvećen i prosvetljen? Kroz koliko duhovnih bitaka mora da prođe pre nego što odoli Sotoni? I koliko dugo traje proces doživljavanja svega toga? Koliko godina je potrebno da prođe dok on konačno zadobije istinu i dobije Božje odobravanje? Pogledajte Petrovo iskustvo i sve će vam biti jasno. Da li je Božje spasenje i savršenstvo čoveka jednostavno kao što ljudi zamišljaju? Odricanje od svega što imaš nije jednostavna stvar. Šta zaista znači odreći se svega što imaš? „Sve što imaš” podrazumeva više od pukih spoljašnjih stvari, više od porodice, voljenih osoba i prijatelja, i više od sopstvene profesije, plate, bogatstva i prospekata. Pored ovih stvari, podrazumeva i one vezane za um i duh: znanje, učenje, pogled pojedinca na stvari, pravila življenja, telesne prioritete pojedinca, kao i stvari za kojima on traga i čemu teži, kao što su slava, dobit i status. Odricanje od svega što imaš se uglavnom sastoji od ovih stvari; sve su one deo onoga što znači odreći se svega što imaš. Lako je odreći se svih spoljašnjih stvari u jednom potezu. Međutim, stvari koje ljudi vole, kojima teže i koje drže duboko u svojim srcima su im najvažnije i najdragocenije, one predstavljaju sve što neko ima, i to su stvari od kojih se najteže odriče. Glavni razlog zašto većina ljudi sada ne može da se odrekne je što ne može da otpusti te stvari, jer njih najviše ceni i voli. Primera radi, slava, dobit i status, ili slava i bogatstvo, voljena karijera pojedinca ili najvrednije stvari – to je sve što pojedinac ima i to su stvari kojih se najteže odriče. Bio je jedan direktor banke koji je počeo da veruje u Boga. Video je da su Božje reči zaista istina i da je svo Božje delovanje radi čovekovog spasenja. Međutim, kada je odlučio da se odrekne svega što ima i sledi Boga, borio se da zadrži svoj položaj u banci. Jednog trenutka, on je mislio: „Moj položaj u banci je nešto dragoceno. Dobro je plaćen i uticajan”, a narednog trenutka je mislio: „Verovanjem u Boga, mogu da zadobijem istinu i večni život. To je ono što je važno.” U njegovom srcu je vladala stalna borba. Jednog trenutka je želeo da bude direktor banke, a narednog je želeo da veruje u Boga. Jednog trenutka je želeo da se dočepa novca, a narednog je želeo da zadobije istinu. Jednog trenutka nije mogao da otpusti svoj status, a narednog je želeo da zadobije večni život. Njegovo srce se kolebalo između dva. Njegov status direktora banke je njemu prosto bio previše dragocen i nije mogao da ga otpusti. Mesecima je vodio ovu bitku u svom srcu, sve dok konačno, i možda nevoljno, nije otpustio. Koliko mu je samo bilo teško da se odrekne svega što ima! Iako je znao da je pozicija direktora banke koju ima prolazna stvar koja može da nestane kao oblak dima, ipak mu nije bilo lako da je otpusti. Neki ljudi su lekari ili advokati ili visoki zvaničnici, i njihove zarade i plate su visoke. Nije lako otpustiti te stvari; ko zna koliko bi im meseci bilo potrebno da se izbore sami sa sobom i otpuste sve to. Ako se neko bori nekoliko godina pre nego što otpusti sve te stvari, a do tog trenutka se Božje delo završilo, da li će onda sve to imati neku svrhu? U tom trenutku, tu osobu može samo da zadesi neka katastrofa, da jadikuje i škrguće zubima. Moći ćeš da uđeš u carstvo Božje samo ako se odrekneš svega što ti je najvažnije kako bi sledio Boga, obavljao svoju dužnost, stremio ka istini i zadobio život. Šta znači ući u carstvo Božje? To znači da si sposoban da se odrekneš svega što imaš i da slediš Boga, da obraćaš pažnju na Njegove reči, pokoravaš se Njegovim uređenjima, te Mu se time pokoravaš u svemu; to znači da je On postao tvoj Gospod i tvoj Bog. To za Boga znači da si zakoračio u Božje carstvo i, bez obzira na to koje te nesreće zadese, imaćeš Njegovu zaštitu, moći ćeš da preživiš i bićeš jedan od ljudi iz carstva Božjeg. Bog će te priznati kao Svog sledbenika, ili će ti dati Svoje obećanje da će te usavršiti – a tvoj prvi korak je da obavezno slediš Hrista. Samo tako ćeš imati ulogu u carskoj obuci. Ako ne slediš Hrista, već živiš van carstva Božjeg, Bog te neće priznati. A ako te Bog ne prizna, čak i ako imaš volju za spasenjem i za zadobijanjem Božjeg obećanja i savršenstva, hoćeš li moći da postigneš ove stvari? Nećeš. Ako želiš da zadobiješ Božje odobravanje, prvo moraš da budeš kvalifikovan da uđeš u Njegovo carstvo. Ako možeš da se odrekneš svega što imaš kako bi stremio ka istini, ako možeš da tragaš za istinom dok obavljaš svoju dužnost, ako možeš da delaš u skladu sa načelima i ako je tvoje iskustveno svedočenje pravo, onda si kvalifikovan da uđeš u carstvo Božje i da dobiješ Njegovo obećanje. Ako ne možeš da se odrekneš svega što imaš kako bi sledio Boga, onda nisi kvalifikovan da uđeš u Njegovo carstvo i nemaš pravo na Njegov blagoslov i obećanje. Danas ima mnogo ljudi koji su se odrekli svega što su imali i sada obavljaju dužnosti u Božjoj kući, no to ipak ne znači da će oni biti u mogućnosti da zadobiju istinu. Čovek mora da voli istinu i da bude sposoban da je prihvati pre nego što je zadobije. Ako čovek ne stremi ka istini, ne može da je zadobije. Da ne spominjemo one koji obavljaju svoju dužnost u svoje slobodno vreme – njihovo iskustvo Božjeg dela je toliko ograničeno da će oni mnogo teže zadobiti istinu. Ako čovek ne obavlja svoju dužnost ili ne stremi ka istini, propustiće čudesnu priliku da postigne Božje spasenje i da od Boga bude usavršen. Pojedini ljudi tvrde da veruju u Boga, ali ne obavljaju svoje dužnosti, već streme ka ovozemaljskim stvarima. Da li to znači da se odriču svega što imaju? Ako čovek veruje u Boga na ovaj način, da li može da Ga sledi do samog kraja? Pogledajte učenike Gospoda Isusa: među njima su bili ribari, seljaci i jedan poreski službenik. Kada ih je Gospod Isus pozvao i rekao: „Pođi za mnom”, oni su ostavili svoje poslove i sledili Gospoda. Nisu ni razmišljali o problemu svog zaposlenja, niti o tome hoće li kasnije imati put opstanka u svetu, odmah su sledili Gospoda Isusa. Petar se svesrdno posvetio, ispunjavajući nalog Gospoda Isusa do kraja, pridržavajući se svoje dužnosti. Celog svog života stremio je ka ljubavi Božjoj i na kraju, Bog ga je usavršio. Danas ima pojedinaca koji ne mogu da se odreknu svega što imaju, a ipak žele da uđu u carstvo Božje. Zar oni ne sanjaju?

Da bi verovao u Boga, nije dovoljno samo da budeš entuzijastičan. Moraš da razumeš Njegove namere, da razumeš koga On usavršava i na koji način, kao i stav i pogled koje pojedinac treba da ima prema Božjem usavršavanju ljudi. Osim toga, kao Božji sledbenik, čovek mora da zna koliko je važno slediti Božji put. Ovo se odnosi na pitanje da li čovek može da zadobije istinu. Slediti Božji put znači primenjivati istinu. Jedino primenom istine čovek može istinski da se pokori Bogu, pa je primena istine od suštinskog značaja za zadobijanje istine. Ako čovek ne razume istinu ili ne zna kako da je primenjuje, neće imati način da je zadobije. Zato je primena istine najvažniji deo verovanja u Boga. Samo oni koji primenjuju istinu mogu da postignu pokornost prema Bogu, samo oni mogu potpuno da razumeju istinu i samo oni koji potpuno razumeju istinu spoznaju Boga. Sve ove stvari se postižu primenjivanjem istine. Bez obzira na to koliko ljudi veruje u Boga, Bog posmatra one koji slede Njegov put, posmatra ko od njih primenjuje istinu i ko se istinski Njemu pokorava. Vernici u Boga moraju da razumeju i da primenjuju istinu kako bi postali ljudi koji slede Njegov put i Njemu se pokoravaju. Oni koji streme ka istini prvo moraju da razumeju zašto ljudi treba da veruju u Boga u svom životu, kako Bog, još od Svog dolaska na zemlju, deluje da bi spasio čoveka, kao i šta čovek mora da postigne u svom stremljenju ka istini pre nego što postigne spasenje i postane kvalifikovan da primi Božje obećanje i blagoslov. U prošlosti, niko nije razumeo ove istine. Svi su verovali u Boga u skladu sa ljudskim predstavama i uobraziljama, mislili su da verovanje u Boga znači dobijanje blagoslova, venca i nagrade. Samim tim su se svi suprotstavili Božjim namerama, skrenuli sa istinitog puta i zakoračili na put antihrista. Zbog toga, ako čovek želi da razume istinu, da zadobije istinu i bude spasen, mora da ispravi ove nekadašnje pogrešne poglede na verovanje u Boga. Naročito su besmislene ljudske verske predstave i uobrazilja, kao i njihovi teološki pogledi; svi su neprijateljski nastrojeni prema istini i prividne su zablude. Bog ne odobrava sve načine na koje religiozni ljudi veruju. Ako ljudi nastave da se drže tih načina verovanja i streme ka blagoslovima, vencu i nagradi – ako nastave sa ovakvim stavom da veruju u Boga, da li će moći da zadobiju istinu i život? Neće nikako. Koji pogled onda, u svom verovanju u Boga, ljudi treba da usvoje? Moraš početi tako što ćeš razumeti Božje namere i jasno videti kako On spasava ljude. Ako ne tragaš za istinom, a nastavljas da veruješ u Boga u skladu sa svojim predstavama i uobraziljama, ako nastavljaš da stremiš ka slavi, dobiti, statusu, bogatstvu i ovozemaljskim stvarima, onda, čak i ako osvojiš ceo svet, hoće li to biti vredno svega ako te na kraju košta života? Pojedini ljudi kažu: „Onda kada budem imao dovoljno novca i uspešnu karijeru, kada ispunim svoje želje i ostvarim svoje snove, tada ću doći i biti dobar vernik.” Da li Bog čeka na tebe? Da li Božje delo čeka na tebe? Ako sada ne možeš da se odrekneš tih stvari, Bog ne zahteva da to učiniš istog trena, ali moraš praktikovati odricanje. Ako ih se zaista ne možeš odreći, moli se Bogu i osloni se na Njega. Dopusti Mu da te vodi. Zatim, moraš da sarađuješ i obavljaš svoje dužnosti. Koja je svrha obavljanja svoje dužnosti? To je zapravo način pripreme za činjenje dobrih dela. Čak i ako se na kraju ne možeš potpuno usavršiti, moraš pripremiti barem nekoliko dobrih dela, pa kada dođe vreme da Bog nagradi dobro i kazni zlo, moći ćeš da Mu položiš račune o njima. Božje delo će se jednog dana završiti i On će početi da nagrađuje dobro i kažnjava zlo. Tražiće da pokažeš svoja dobra dela, a ako ni jedno nemaš, nadrljao si – sledi ti sigurna kazna. Recimo, na primer, da veruješ u Boga desetak godina, a da je najvrednija dužnost koju si obavljao u svoje slobodno vreme bila širenje jevanđelja, čime si privukao nekolicinu novih vernika. Ne možeš čak ni da znaš da li će ti ljudi na kraju biti postojani. Možeš li da izvestiš Boga o tome? Nećeš biti u stanju, to ti ne gine. Moraš da razmisliš o kakvim rezultatima možeš izvestiti Boga i kakvo iskustveno svedočenje moraš imati kako bi mogao da udovoljiš Bogu i da te On prepozna kao Svog sledbenika. Ne možeš biti zadovoljan samo time što priznaješ činjenicu o trenutnom Božjem ovaploćenju i prihvatanjem Hrista iz poslednjih dana u svom srcu i ničim više. Ono šta Bog želi da vidi jeste tvoje istinito iskustveno svedočenje i plodove tvoje pokornosti Njegovom delu. Ono što će na kraju Bog ispitati jeste da li si zadobio istinu i da li imaš život. Moraš da razumeš Božje namere. Ako samo dodaješ svoje ime na crkvene spiskove ili obavljaš neku dužnost, ali ne stremiš istini, a nakon nekoliko godina verovanja u Boga nemaš iskustveno svedočenje, da li te Bog još uvek može priznati? Ako te Bog ne prizna, onda ostaješ izvan Njegove kuće. Ako samo radi reda tvrdiš da veruješ u Boga, ali ne stremiš ka istini, šta tvoja vera u Boga može postići na kraju? Nećeš dobaciti ni blizu standarda koji Bog zahteva! Zadobijanje istine nije tako jednostavno kao što ljudi zamišljaju; čovek mora da izdrži mnoge kušnje i nevolje, mnogo bola i oplemenjivanja pre nego što može da zadobije istinu i spozna Boga. Kada iskusiš Božje delo na ovakav način, ako se ne odrekneš svega što imaš da bi Ga sledio da li možeš da budeš spasen? Možeš li da iskusiš Božje delo ako trunku svog slobodnog vremena posvetiš verovanju u Njega? Kako možeš da iskusiš Božje delo ako samo kod kuće veruješ u Boga? Kako možeš da iskusiš Božje delo ako živiš u spoljašnjem svetu? Prema tome, uslov da čovek postane Božji sledbenik jeste da se odrekne svega što ima. Ako ne možeš da se odrekneš svega što imaš, nikako ne možeš da zadobiješ istinu, a ako ne možeš da zadobiješ istinu, nisi kvalifikovan da uđeš u Božje carstvo. Ovo je činjenica koju ne može da promeni niti jedan čovek.

Odlomak 82 (Odgovori na pitanja braće i sestara)

(Naklonost prema porodici me i dalje ograničava u obavljanju dužnosti. Često mi nedostaje porodica, a to utiče na obavljanje moje dužnosti. Moje stanje se donekle popravilo u poslednje vreme, ali i dalje ponekad brinem da će velika crvena aždaja uhapsiti članove more porodice kako bi me zastrašila i bojim se da, u tom slučaju, neću biti sposobna u stanju da ostanem postojana.) To su bezrazložni strahovi. Kada razmišljaš o tim stvarima, potrebno je da tragaš za istinom kako bi to razrešila. Potrebno je da razumeš da, kakve god bile okolnosti sa kojim se suočavaš, Bog je to orkestrirao i uredio. Moraš da naučiš da se pokoriš Bogu i da budeš u stanju da tragaš za istinom i ostaneš postojana kada se suočiš sa takvim situacijama. To je lekcija koju ljudi moraju na nauče. Trebalo bi često da razmišljaš o sledećem: kako doživljavaš Božje zalivanje i pastirstvo tokom ovog perioda? Koji je tvoj stvarni rast? Kako bi trebalo da ispunjavaš dužnost stvorenog bića? Te stvari moraš da prokljuviš! Ako možeš da razmišljaš o velikoj crvenoj aždaji koja ti preti, zašto onda ne razmišljaš o tome kako da uđeš u istinu? Zašto ne razmišljaš o istini? (Kada mi se te misli jave, ja se molim Bogu i obavežem se da ću, ako se jednoga dana zaista suočim sa takvim okolnostima, ostati verna Bogu do smrti. Ali, zaista se plašim da neću biti u stanju to da uradim sa svojim malim rastom.) Onda se moliš ovako: „Bože, plašim se da zbog svog malog rasta neću uspeti. Na smrt sam preplašena. Molim te, ne čini to. Uradi to kada budem imala rast.” Da li je dobro moliti se na takav način? (Nije.) Trebalo bi da se moliš ovako: „Bože, moj rast i moja vera su sada mali, plašim se da ću morati da se suočim sa nečim; ja zapravo ne verujem istinski da su sva pitanja i sve stvari u Tvojim rukama. Ja nisam sebe stavila u Tvoje ruke i to je velika pobuna! Voljna sam da se pokorim Tvom uređenju i orkestraciji. Šta god da uradiš, moje srce je voljno da svedoči o Tebi. Voljna sam da budem postojana u svom svedočenju i da Te ne osramotim. Molim Te, radi po Svojoj volji.” Potrebno je da pred Bogom izneseš svoje težnje i ono što želiš da kažeš – tako ćeš proizvesti iskrenu veru. Ako oklevaš čak i da se moliš ovako, kako je mala onda tvoja vera! Potrebno je da se često ovako moliš. Čak i ako se moliš ovako, to ne znači da će Bog obavezno odgovoriti. Bog ne opterećuje ljude više nego što oni mogu da podnesu, ali ako su tvoj stav i tvoja volja jasni, Bog će biti zadovoljan. Kada Bog bude zadovoljan, tvoje srce više neće biti ometano i ograničeno ovim pitanjem. „Stvari poput supruga, dece, porodice, imovine – to je sve u Božjim rukama. One ništa ne znače. Cela vaseljena je u Božjim rukama; zar nije onda i moja porodica u Njegovim rukama? Koja je svrha moje brige o njima? Ja se tu ništa ne pitam, nisam sposobna i ne mogu da ih zaštitim. Njihova sudbina i sve u vezi sa njima u Božjim su rukama!” Moraš da imaš veru da stupiš pred Boga i da se moliš, čvrsto rešena i odlučna da se pokoriš Božjem uređenju. Onda će se stanje unutar tebe promeniti. Nećeš više imati razloga za brigu niti ćeš više brinuti. Nećeš biti preterano oprezna niti prepuna bojazni u svemu što radiš. Dok svi ostali budu jurišali napred, ti ćeš zaostajati, stalno želeći da pobegneš – zar to nije nešto što kukavica radi? Kada Božji ljudi obavljaju svoju dužnost u carstvu i kad stvorena bića obavljaju svoju dužnost pred Stvoriteljem, trebalo bi da mirno idu napred sa bogobojažljivim srcem. Ne bi trebalo da se petljaju okolo, da se povlače, niti da hodaju po jajima. Ako znaš da je takvo stanje pogrešno i neprestano brineš o tome, umesto da tragaš za istinom kako bi to stanje rešila, onda tebe to ograničava i vezuje, pa nećeš biti sposobna da ispuniš svoju dužnost. Ti od sveg srca, celim umom i svom snagom želiš da ispuniš svoju dužnost stvorenog bića, ali možeš li to da postigneš? Ne možeš da dostigneš tačku u kojoj bi dala celo svoje srce jer nisi unela srce u svoju dužnost – u najboljem slučaju, posvetila si joj jednu desetinu svog srca. Ako se dužnosti nisi posvetila svim srcem, kako onda možeš da daš sav svoj um i snagu? Tvoje srce nije uneto u tvoju dužnost, a sve što imaš je nešto malo volje da je obavljaš. Da li zaista možeš da ispuniš svoju dužnost celim srcem i umom? Ti nemaš odlučnost da upražnjavaš istinu, pa će te sigurno ograničavati porodica i tvoja naklonost prema njoj. One će ti vezati ruke i noge, kontrolisaće tvoje razmišljanje i tvoje srce i nećeš uspeti da dođeš do istine i ispuniš Božje zahteve – bićeš voljna, ali nećeš imati snage. Dakle, moraš da se moliš pred Bogom, s jedne strane shvatajući Božje namere, a ipak znajući gde bi trebalo da stojiš kao stvoreno biće; moraš da pred Boga izneseš odlučnost i stav koji bi trebalo da imaš. To je stav koji moraš da imaš. Zašto drugi ljudi ne brinu o tome? Da li misliš da drugi ljudi nemaju porodice ili slične poteškoće? Zapravo, svi imaju izvesne telesne i porodične upletanosti, ali su neki ljudi sposobni da ih razreše time što se mole Bogu i tragaju za istinom. Nakon jednog perioda traganja, oni prozru te telesne sklonosti i otpuste ih iz svog srca. Posle toga, te stvari im više ne predstavljaju poteškoću niti više mogu da ih kontrolišu i ograničavaju. One ne utiču na obavljanje njihovih dužnosti, tako da ti ljudi postaju oslobođeni. U Bibliji postoje Božje reči koje glase: „Svaki od vas ko se ne odrekne svega što ima, ne može da bude moj učenik” (Luka 14:33). Šta znači to odricanje od svega? Šta je to „sve”? Stvari poput statusa, slave i dobitka, porodice, prijatelja i imovine – sve one su uključene u reč „sve”. Dakle, koje to stvari zauzimaju važno mesto u tvom srcu? Za neke su to deca, za neke roditelji, za neke bogatstvo, dok su za druge to status, slava i dobitak. Ako ceniš ove stvari, one će te kontrolisati. Ako ih, pak, ne ceniš i ako ih u potpunosti otpustiš, onda one ne mogu da te kontrolišu. To samo zavisi od tvog stava prema tim stvarima i od načina na koji se nosiš sa njima.

Morate da razumete da bez obzira na to u kom trenutku i u kojoj fazi Bog izvršava Svoje delo, Njemu je uvek potreban deo ljudi da radi sa Njim. On je predodredio da ti ljudi sarađuju sa Božjim delom ili da sarađuju u širenju jevanđelja. Da li, onda, Bog ima nalog za svaku osobu koju je predodredio? Svako ima misiju i odgovornost; svako ima nalog. Kada ti Bog da nalog, to postaje tvoja odgovornost. Treba da prihvatiš tu odgovornost; to je tvoja dužnost. Šta je dužnost? To je misija koju ti je Bog dao. Šta je misija? (Božji nalog je čovekova misija. Čovek treba da živi život za Božji nalog. On je jedina stvar u njegovom srcu i on ne bi trebalo da živi ni za šta drugo.) Božji nalog je čovekova misija; to je ispravno razumevanje. Ljudi koji veruju u Boga stavljeni su na zemlju da bi izvršili Božji nalog. Ako se sve za čim tragaš u životu svodi na uzdizanje na društvenoj lestvici, skupljanje bogatstva, dobar život, uživanje u porodičnoj bliskosti i užitak koji donose slava, dobitak i status – sticanjem društvenog statusa porodica stiče ugled i njeni članovi su sigurni i zaštićeni – ali ignorišeš misiju koju ti je Bog dao, postoje li onda ikakve vrednosti u tom životu koji živiš? Kad umreš, kako ćeš odgovoriti Bogu? Nećeš biti u stanju da odgovoriš, a to je najveća pobuna; to je najveći greh! Ko od vas u ovom trenutku obavlja svoju dužnost u Božjoj kući pukom slučajnošću? Kakva god bila vaša prošlost pre nego što ste došli da obavljate svoju dužnost, ništa se od toga nije desilo slučajno. Ova dužnost se ne može obavljati tako što ćete samo nasumice pronaći nekoliko vernika; to je nešto što je Bog predodredio pre početka vremena. Šta to znači da je nešto predodređeno? Šta to konkretno znači? To znači da je Bog, u Svom celokupnom planu upravljanja, odavno planirao koliko puta ćeš biti na zemlji, sa kakvim poreklom i u kojoj porodici ćeš se roditi tokom poslednjih dana, u kakvim okolnostima će tvoja porodica živeti, da li ćeš biti muškarac ili žena, šta će ti biti jače strane, koji nivo obrazovanja ćeš imati, koliko jasno ćeš se izražavati, kakvog ćeš biti kova i kako ćeš izgledati. On je isplanirao u kom ćeš dobu doći u Božju kuću i početi da obavljaš svoju dužnost, kao i kada ćeš koju dužnost obavljati. Bog je još ranije predodredio svaki tvoj korak. Dok još nisi bio rođen i prilikom tvojih dolazaka na zemlju u prethodnim životima, Bog je već uredio koju dužnost ćeš obavljati u ovoj završnoj fazi dela. To nikako nije šala! Činjenica da ovde možeš da slušaš propoved predodređena je od strane Boga. To ne bi trebalo olako uzimati! Osim toga, tvoja visina, tvoj izgled, kakve oči imaš, tvoj stas, tvoje zdravstveno stanje, životno iskustvo i koje dužnosti si sposoban da obavljaš u određenom uzrastu, kao i kakvu kov i sposobnost imaš – to je Bog za tebe predodredio još davno, i to svakako nije nešto što se sada uređuje. Bog je to još davno predodredio za tebe. To znači da će te On, ako namerava da te iskoristi, pripremiti na to pre nego što ti poveri taj nalog i tu misiju. Da li je, onda, prihvatljivo da ti od toga bežiš? Da li je prihvatljivo da si malodušan u vezi sa tim? Ni jedno ni drugo nije prihvatljivo; time bi izneverio Boga! Najgora je vrsta pobune kada ljudi napuste svoju dužnost. Gadan je to postupak. Bog je radio pažljivo i usrdno, od pamtiveka predodredio stvari kako bi ti dočekao današnji dan i dobio ovu misiju. Nije li ova misija, onda, tvoja odgovornost? Nije li upravo ona ta koja daje vrednost tvom životu? Ako ne izvršiš misiju koju ti je Bog dao, ti gubiš vrednost i smisao življenja; to je kao da si živeo uzalud. Bog je za tebe uredio prave uslove, pravu okolinu i predistoriju. Darovao ti je ovaj kov i ovu sposobnost, pripremio te je da dočekaš ovo doba i opremio te svim kvalifikacijama potrebnim za obavljanje dužnosti; sve je On to uredio za tebe, a ti svoju dužnost ipak ne obavljaš marljivo. Ne možeš da odoliš iskušenju i odabrao si da pobegneš, stalno gledajući da živiš dobar život i da tragaš za zemaljskim stvarima. Ti uzimaš dar i sposobnost koje ti je Bog dao, a koristiš ih da služiš Sotoni, da živiš za Sotonu. Kako se Bog zbog toga oseća? Zar te neće prezirati ako si tako izneverio Njegove nade? Zar te neće mrzeti? Iskaliće ogroman bes na tebi. I da li će to pitanje onda biti rešeno? Da li je to tako jednostavno kao što zamišljaš? Misliš li da će se, ako ne obaviš svoju misiju u životu, sve završiti tvojom smrću? Ne završava se tada; tvoja duša će onda biti u opasnosti. Nisi obavio svoju dužnost, nisi prihvatio Božji nalog i pobegao si od Božjeg prisustva. Situacija postaje zastrašujuća. Gde možeš da se sakriješ? Možeš li da pobegneš od Božjih ruku? Kako Bog klasifikuje takvu osobu? (To su ljudi koji su Ga izdali.) Kako Bog definiše ljude koji su Ga izdali? Kako Bog razvrstava ljude koji su pobegli od sedišta Njegovog suda? To su ljudi koji će doživeti propast i biti uništeni. Za tebe neće biti drugog života niti ponovnog rađanja, a Bog ti nikako neće dodeliti drugi nalog. Za tebe više nema misije i nema šanse da ćeš primiti spasenje. To je ozbiljan problem! Bog će reći: „Ova osoba je već jednom pobegla pred Mojim očima; pobegla je od sedišta Mog suda i od Mog prisustva. Ona nije izvršila ni svoju misiju ni svoj nalog. Njen život se okončava ovde. Gotovo je; došao je kraj.” Kakva je to tragedija! Da biste danas mogli da obavljate svoju dužnost u Božjoj kući, bila ona fizička ili umna, bilo da se radi o spoljnom ili unutrašnjem radu, ničije obavljanje dužnosti se ne odvija slučajno. Kako to može da bude tvoj izbor? Svim tim stvarima upravlja Bog. To što ti je Bog poverio nalog jedini je razlog zašto se ovako krećeš, zašto imaš osećaj misije i odgovornosti i zašto možeš da obaviš ovu dužnost. Među nevernicima je mnogo ljudi koji dobro izgledaju, mnogo znaju ili su talentovani, a da li je Bog njima naklonjen? Ne, nije im naklonjen. Bog nije njih odabrao, već je samo vama naklonjen. Uredio je da svi vi preuzmete razne vrste uloga, da obavljate svakakve dužnosti i preuzmete različite vrste odgovornosti u Njegovom delu upravljanja. Kada se njegov plan upravljanja konačno završi i ispuni, kakva će to biti slava i privilegija! Zato u situacijama kada ljudi pri obavljanju današnjih dužnosti istrpe malo teškoća; kada moraju da odustanu od nekih stvari, da se malo daju i da plate određenu cenu; kada izgube svoj status, slavu i dobitak na ovom svetu; i kada svih ovih stvari više nema, čini se da im je Bog sve to oduzeo, a oni su zapravo zadobili nešto mnogo dragocenije i vrednije. Šta su oni zadobili od Boga? Zadobili su istinu i život obavljajući svoju dužnost. Jedino kada ispuniš svoju dužnost, kada izvršiš Božji nalog, kada ceo svoj život živiš za svoju misiju i za nalog koji ti je Bog dao, kada imaš divno svedočanstvo, i kada živiš život koji ima vrednost – jedino tada si pravi čovek! Zašto kažem da si pravi čovek? Zato što te je Bog odabrao i uredio da obavljaš svoju dužnost kao stvoreno biće u okviru Njegovog upravljanja. To je najveća vrednost i najveći smisao u tvom životu.

Bog ne traži mnogo od ljudi. Kada ti Bog poveri neki nalog i obavezu, a ti kažeš da imaš premalo vere i da je ovoliki napor najviše što možeš da uložiš, da je to najviše što možeš da pružiš i da preuzmeš na sebe, onda te Bog neće primoravati. Ne radi se o tome da On od tebe traži sto odsto, a ti daš 95 odsto, pa On bude nezadovoljan, ne ostavlja te na miru i neprestano te podstiče i goni, ne bi li dostigao tih zahtevanih sto odsto. Bog to neće uraditi. Umesto toga, On će urediti da ti postepeno stremiš naviše, korak po korak, u skladu sa svojim rastom, energijom i onim za šta si sposoban. Bog je pravičan i razuman u Svom delu. On ne prisiljava ljude; On ti dozvoljava da se osećaš udobno i opušteno, dozvoljava ti da misliš da u svemu što On radi za tebe On može da te razume i da bude obziran prema tebi. Ljudi moraju da budu svesni Božjeg mukotrpnog napora, kao i njegove milosti, dobrote i trpeljivosti prema ljudskom rodu. Šta bi, onda, ljudi trebalo da rade i kako bi trebalo da sarađuju? Trebalo bi da sarađuju na sledeći način: „Moram da težim ka tome da udovoljim Božjim namerama. Bog od mene zahteva sto odsto; ja neću dati samo trideset ako sam sposoban da dam šezdeset odsto. Daću sve od sebe. Neću biti ljigav, neću hvatati prečice i neću računati na sreću.” To će biti dovoljno. Bog gleda u čovekovo srce. On nema ujednačene zahteve od svih ljudi; ne radi se o tome da moraš da napustiš svoju decu i porodicu ili svoj posao zato što je neko drugi to uradio. Bog nema jedan univerzalan pristup, Njegovi zahtevi prema tebi prilagođeni su tvom rastu i onome što možeš da dostigneš. Dakle, nema potrebe da brineš ili da osećaš bilo kakav pritisak. Samo svoje molitve pred Bogom zasnuj na onome što si sposoban da dostigneš. Kakve god bile teškoće i ograničenja kojima si podvrgnut, ne uzmiči pred njima. Ne dozvoli da utiču na tebe. To je ispravan način. Ako stvari utiču na tebe, ti ćeš stalno razmišljati ovako: „Nisam baš bio dobar. Bog je nezadovoljan mnome, zar ne? Moram dobro da pazim. Ne mogu previše da guram; moram da ostavim malo prostora da dišem.” To je greška; to je pogrešno razumevanje Boga. Postepeno, sa svakim korakom ovakvog iskustva, ljudi su sve ubeđeniji da je njihova vera premala, pa idu čak dotle da, polazeći od svojih predstava i uobrazilje, posumnjaju u Boga, baš kao u izreci „procenjuju plemiće aršinima prostaka”. Oni veruju u Boga, ali se boje zavisnosti od Njega; veruju u Božju suverenost, ali se boje da Mu sve prepuste. Ljudi često kažu: „Bog ima suverenost nad svim stvarima” i „sve stvari su u Božjim rukama”, ali kada se susretnu sa nekom situacijom, oni razmišljaju ovako: „Da li Bog zaista ima suverenost nad ovim? Može li se čovek zaista osloniti na Njega? Bolje da se oslonim na druge ljude, a ako to ne uspe, onda ću već nešto smisliti.” Onda shvate koliko su nezreli, smešni i kako su malog rasta. Onda se opet okrenu, žele da zavise od Boga, ali i otkriju da još uvek nema puta. Duboko u sebi, međutim, oni znaju da je Bog odan i da se mogu osloniti na Njega, ali imaju vrlo malo vere i stalno su sumnjičavi. Kako se taj problem rešava? Moraš da se osloniš na svoje iskustvo, kao i na traganje za istinom i njeno razumevanje – jedino tako možeš da dođeš do iskrene vere. Što više iskusiš i što više zavisiš od Boga, to ćeš više verovati da se možeš osloniti na Njega. Kad iskusiš više stvari, vidiš kako te Bog iznova i iznova štiti i pomaže ti da prebrodiš teškoće i izbegneš opasnost, podsvesno ćeš razviti iskrenu veru i poverenje u Boga. Smatraćeš da je Bog dostojan poverenja i pouzdan. Najpre moraš da imaš tu veru u svom srcu.

Svaka osoba ima svoju sudbinu, a to je sve predodredio Bog; niko ne može da preuzme odgovornost za tuđu sudbinu. Treba da prestaneš da se nerviraš zbog svoje porodice i da naučiš da otpustiš sve i da se odrekneš svega. Kako se to radi? Jedan od načina je da se moliš Bogu. Takođe, moraš da razmišljaš o tome kako tvoji rođaci koji ne veruju u Boga streme ka zemaljskim stvarima, ka bogatstvu i materijalnim udobnostima. Oni pripadaju Sotoni i drugačija su vrsta ljudi od tebe. Ti ćeš voditi život pun patnje ako ne obavljaš svoju dužnost, a živiš među njima. Pošto ti na stvari gledaš drugačije od njih, nećete se dobro slagati, već ćete se mučiti. Postojaće samo bol bez ikakve sreće. Da li osećanja mogu da ti donesu mir i radost? Ugađanje telu ti neće doneti ništa osim patnje, praznine i doživotnog kajanja. To je nešto što moraš temeljno da dokučiš. Dakle, to što ti porodica nedostaje je jednostrano; to je nepotrebna sentimentalnost! Ti, u odnosu na njih, hodaš drugim putem. Tvoj pogled na život, pogled na svet, životni put i ciljevi za kojima tragaš – svi su odreda drugačiji. Ti sada nisi sa svojom porodicom, ali pošto ste u krvnom srodstvu, ti stalno misliš da ste međusobno bliski i da činite jednu porodicu. Međutim, kada bi stvarno živeo sa njima i samo nekoliko dana, kada bi morao da se baviš njima, iznervirao bi se do krajnjih granica. Oni su puni laži; sve što kažu je netačno, slatkorečivo i obmanjujuće. Način na koji se ponašaju i nose sa svetom u celosti je zasnovan na sotonskoj filozofiji i životnim maksimama. Sve njihove misli i stavovi su pogrešni, apsurdni i nepodnošljivo ih je čuti. Onda ćeš pomisliti u sebi: „Nekada sam neprestano mislio o njima i bojao se da ne žive dobro, ali je život sa ovim ljudima zaista nepodnošljiv!” Postaće ti odbojni. Još nisi prokljuvio kakva je to vrsta ljudi, pa i dalje misliš da su porodične veze važnije i stvarnije od svega drugog. Još uvek te naklonost ograničava. Pokušaj da otpustiš te predmete naklonosti kako god znaš. Ako to ne možeš, onda na prvo mesto stavi svoju dužnost. Božji nalog i tvoja misija su najvažniji. Iznad svega je važno da ispuniš svoju dužnost, pa se za sada ne opterećuj svojim krvnim srodnicima. Kada su tvoj nalog i tvoja dužnost ispunjeni, tvoj odnos sa Bogom postaje sve normalniji, pokornost Bogu u tvom srcu još više poraste, i tvoje bogobojažljivo srce još više poraste i postane očiglednije, pa se i tvoje unutrašnje stanje menja. Kada se tvoje stanje promeni, izbledeće tvoje naklonosti i pogledi na svet, više nećeš tragati za tim stvarima, a tvoje srce će samo želeti da traži načine da voli Boga, da Mu udovolji, da živi na način koji Bogu pričinjava zadovoljstvo i da živi sa istinom. Jednom kada tvoje srce bude stremilo ka tome, stvari koje imaju veze sa telesnim naklonostima polako će bledeti i više neće moći da te vezuju niti kontrolišu.

Neki ljudi kažu: „Mene pri obavljanju dužnosti ne ograničava naklonost prema porodici, ali u svakom trenutku dokolice oni počinju da mi nedostaju.” A kad ti porodica nedostaje, koje su posledice? Ako to može da dovede to toga da postaneš negativan i nevoljan da obavljaš svoju dužnost, onda moraš da tragaš za istinom kako bi to razrešio. Jednom kada rešiš taj problem, u sledećem trenutku dokolice ti porodica neće neprestano nedostajati i neće biti nikakvih posledica. Dakle, kakvi god problemi da se pojave, ti bi uvek trebalo da tragaš za istinom da ih razrešiš; to je ono što je najvažnije. Ne zabrinjava to što ti nedostaje porodica; ključno je da razmisliš o tome kakve će biti posledice ako ti neprestano nedostaje kuća i kako bi trebalo da rešiš taj problem. Trebalo bi da razmišljaš na ovaj način: „Kako je nastalo ovo moje stanje? Zašto mi stalno nedostaje porodica? Koji mi to delovi istine nisu jasni? U koje bi istine trebalo da uđem?” Postupaj praktično na ovaj način i brzo ćeš steći ulazak u istinu. Moraš stalno da razmišljaš o istini; što više to radiš, to će tvoje razumevanje istine biti jasnije i to ćeš na umu imati više puteva primene. To će dovesti do toga da zaista razumeš istinu, umesto da imaš samo površno znanje o njoj. U tom trenutku, poželećeš da nađeš ljude s kojima bi porazgovarao u zajedništvu. Koja je svrha razgovora? Da se dobije potvrda, da se istina razume preciznije, bez bilo kakvih odstupanja. Na taj način, nećeš imati nikakvih poteškoća, a tvoj um će biti nesputan i slobodan, oslobođen svih stega. Porodica ti više neće stalno nedostajati, već ćeš moći da se oslobodiš zemaljskih upletenosti. Tvoje stanje će postajati sve normalnije. Svi vi morate da naučite da razmišljate o istini. Kako se to radi? Recimo da si danas uradio nešto za šta ne misliš da je baš bilo ispravno i naizgled je u suprotnosti sa načelima, ali ne znaš tačno u čemu je problem. Tada bi trebalo da se moliš Bogu, da tragaš za istinom i razmišljaš ovako: „Na koju istinu se ovo pitanje odnosi? Na koja načela se odnosi?” Trebalo bi da nađeš nekoga da razgovarate o istini, da se osvrnete i promislite. Kad konačno otkriješ izvor problema i razrešiš ga kroz traganje za istinom, imaćeš više vere u Boga i osetićeš da si više napredovao u pogledu istine. Bićeš u stanju da prozreš neka pitanja i da razumeš neke duhovne reči; odnosno, bićeš u stanju da razumeš šta zapravo predstavljaju i znače neke često ponavljane doktrine i slogani. To znači imati neko razumevanje istine i znati kako se ona upražnjava. Onda ćeš nastaviti da razgovaraš sa drugima, da razgovaraš o ovom sloganu dok ga jasno ne razumeš, pretvarajući ga u put primene. Zar to nije dobra stvar? To je još jedan put napred. Ponekad ćeš videti nekoga sa određenim stanjem i možda ćeš razmišljati ovako: „Zašto je ova osoba u tom stanju? Kako je nastalo to njeno stanje? Kako to da ja nisam u tom stanju? Kažu da to predstavlja određeno stanje i mentalitet. Kako se razvio taj njen mentalitet? Gde su nastali problemi? Koji apsekt istine se odnosi na to? Zar ne bi trebalo da i ja tragam za istinom?” Kroz razgovor i traganje, pronalaziš problem i shvataš da je stanje tih ljudi nešto što i ti imaš. Poklapaju se njihova i tvoja situacija, zar ne? Zar nije bilo vredno truda? (Jeste.) Kad otkriješ problem, pronađi nekoga s kim ćeš da razgovaraš. Kada konačno pronađeš odgovor i dokučiš u čemu je problem, problem će se razrešiti. Lako je razrešiti problem kada možeš da ga otkriješ. Ako ne možeš da ga otkriješ, problem se nikada neće moći rešiti. Ponekad, kada ti se um smiri, to može biti najbolje vreme da razmisliš o istini i o Božjim rečima. Nipošto nemoj da protraćiš ovu priliku time što ćeš negovati emotivne veze i neprestano razmišljati o ponovnom susretu sa svojom porodicom; to je mučno. Ako si stalno zabrinut za svoju porodicu i ako koristiš svaku priliku da se emotivno povežeš sa njom, tvoj um će stalno biti ispunjen tim emotivnim upletenostima; nećeš moći da se oslobodiš te privrženosti i nećeš biti u stanju da to otpustiš. Trebalo bi da se više moliš, da čitaš više Božjih reči i da često razgovaraš sa svojom braćom i sestrama. Kada razumeš istinu, barem te više neće ograničavati porodica, telo i privrženost. Biće lako otpustiti te stvari; tako se ide napred. Zapravo, to je iskustvo mnogih ljudi. Razrešenje emotivnih problema zahteva period iskustva; jednom kada razumeš istinu, te probleme ćeš lako rešiti.

Odlomci 83

Kod svih onih koji već nekoliko godina veruju u Boga, čak i ako su učvrstili temelje svoje vere, postoji ozbiljan problem koji se mora rešiti. Većina ljudi razume sve aspekte istine i u stanju su da o tome govore i propovedaju koristeći tačne reči i doktrine, ali nisu iskusili tačnost tih reči u stvarnom životu. Nisu istinski iskusili pravo značenje i praktičnu stranu istina sadržanih u tim rečima. Da bi se ušlo u istina-stvarnost, potrebno je odgovarajuće okruženje, ispravni ljudi koji će biti uz tebe i odgovarajući ljudi, događaji i stvari, koji ti omogućavaju da napreduješ u životu. Na taj način će ove istine i ove doktrine koje razumeš biti potvrđene, pa ćeš moći da stekneš iskustvo. Ako se proklijalo seme baci na plodno tlo, ali mu nedostaje sunca i kiše, zar neće njegov izdanak uvenuti? (Da, hoće.) Stoga, kad čuješ puno propovedi, puno istina i puno Božjih reči, a već si se uverio da je to ispravan put, da je to pravi put u životu, šta ti je tada potrebno? Moraš da zamoliš Boga da ti stvori odgovarajuće okruženje koje će te podučiti i pomoći ti da napreduješ u životu. To okruženje možda neće biti baš prijatno – telo mora da izdrži teškoće, a čovek se mora odreći i ostaviti iza sebe mnogo toga. To je nešto što ste svi vi dosad iskusili. Recimo da ste progonjeni i da ne možete da se vratite kući, da ne možete da vidite ni da kontaktirate svoju decu ili supružnike, niti da se sretnete sa rođacima i prijateljima, kao ni da čujete vesti od njih. Usred noći, počeo bi da razmišljaš o svom domu: „Kako mi je otac? Star je, a ja ne mogu da mu ukažem poštovanje. Majka mi je slabog zdravlja, a ja ne znam kako joj je sada.” Zar ne bi stalno razmišljao o takvim stvarima? Ako ti je srce uvek ograničeno takvim stvarima, kakve će posledice to imati na tvoje obavljanje dužnosti? Da bi napredovao u životu, bolje je da se ne uplićeš i ne brineš toliko oko tih ovozemaljskih, telesnih stvari. Tvoja razmišljanja i zabrinutost neće imati nikakvu funkciju; sve te stvari su u Božjim rukama i ti ne možeš da promeniš sudbine članova svoje porodice. Moraš da shvatiš da ti je, kao nekom ko veruje u Boga, prvi prioritet da vodiš računa o Njegovim namerama, da izvršavaš svoju dužnost, da stičeš istinsku veru, da uđeš u stvarnost Božjih reči, da napreduješ u životu i da zadobiješ istinu. To je ono što je najvažnije. Na površini, deluje da se ljudi aktivno odriču sveta i svojih porodica, ali šta se zapravo događa? (Bog je taj koji ima suverenost nad ovim i ovo orkestrira.) To orkestrira Bog; On je taj koji te sprečava da vidiš svoju porodicu. Preciznije rečeno, Bog te lišava njih. Nisu li ovo najpraktičnije reči? (Jesu.) Ljudi uvek kažu da Bog ima suverenost nad stvarima i da ih uređuje, pa kako onda On ima suverenost po pitanju ove stvari? On te izvodi iz tvog doma i ne dopušta da ti porodica postane problem koji te opterećuje. Dakle, gde te On vodi? Vodi te u okruženje gde nema telesnih uplitanja, gde ne možeš da vidiš svoje voljene. Kad si zabrinut i želiš nešto da učiniš za njih, ne možeš to učiniti, kao što ne možeš ni da im ukažeš poštovanje kao roditeljima. Više te ne mogu zaplitati. Bog te je udaljio od njih i lišio te svih tih uplitanja. U suprotnom bi im i dalje bio dete, služio bi im, robovao im. Da li je to što te Bog udaljava od takvih spoljnih uplitanja dobro ili loše? (Dobro je.) To je nešto što je dobro i nema potrebe žaliti zbog toga. A pošto je to dobra stvar, šta bi ljudi trebalo da rade? Trebalo bi da zahvale Bogu i da kažu: „Bog me mnogo voli!” Ne može čovek sȃm da prevaziđe robovanje osećanjima jer su srca svih ljudi sputana osećanjima. Svi oni žele da budu sa svojom porodicom, da im cela porodica bude na okupu, da svi budu bezbedni, zdravi i srećni i da tako provode svaki dan, da se nikad ne razdvajaju. Ali to ima i svoju lošu stranu. Njima ćeš posvetiti svoju životnu energiju i trud, svoju mladost, svoje najbolje godine i najlepše delove života; ceo svoj život protraćićeš na svoje telo, porodicu, voljene, posao, slavu i dobitak, kao i na svakakve komplikovane odnose, da bi na kraju u potpunosti sebe uništio. Kako onda Bog voli čoveka? Bog kaže: „Ne uništavaj sebe u ovoj jami punoj blata. Ako su ti obe noge zaglibljene, nećeš moći da se izvučeš koliko god da se iscrpljuješ u tome. Nemaš rast niti hrabrost, a kamoli veru. Ja ću te lično izvući.” To je ono što Bog radi i On o tome ne diskutuje s tobom. Zašto Bog ne pita ljude za mišljenje? Neki kažu: „Bog je Stvoritelj. On radi šta On hoće. Ljudi su kao mravi i bube i nisu ništa u očima Boga.” Tako stoje stvari. Ali da li se Bog tako ophodi prema ljudima? Ne. Bog izražava tako mnogo istina i poklanja ih čoveku, omogućavajući mu da se pročisti od iskvarenosti i da od Njega dobije novi život. Božja ljubav prema čoveku je tako velika. Sve to ljudi mogu da vide. Bog za tebe ima planove, a svrha što te On ovde dovodi jeste u tome da kreneš ispravnom stazom u životu, da živiš život sa smislom i da ideš stazom koju sȃm ne bi bio u stanju da izabereš. Subjektivna želja ljudi jeste da život provedu bezbedni i zdravi, pa čak i ako ne steknu bogatstvo, makar žele da budu sa svojom porodicom zauvek i da uživaju u toj porodičnoj sreći. Oni ne shvataju kako treba da vode računa o Božjim namerama niti kako da usmere svoje misli ka svom budućem odredištu ili ka Božjoj nameri da spase ljudski rod. Ali Bog ne haje za to što oni to ne shvataju i ne mora mnogo da im govori jer oni ne shvataju, njihov rast je premali i svaka diskusija bila bi bespredmetna. Zašto bi bila bespredmetna? Zato što važno pitanje Božjeg plana upravljanja da spase čovečanstvo nije nešto što ljudi mogu da shvate na osnovu samo jedne ili dve rečenice objašnjenja. Pošto je to tako, Bog donosi odluke i deluje direktno, dok ne dođe dan kad će ljudi najzad shvatiti.

Kad Bog izvede neke od Svojih izabranika iz neprijateljskog okruženja kontinentalne Kine, tu se vidi Njegova dobra namera. Zbog toga ljudi moraju da pokažu zahvalnost Bogu što im pruža takvu blagodat. Dolazite iz takvog porodičnog okruženja, prekidate sve komplikovane međuljudske telesne odnose i izvlačite se iz svih svetovnih i telesnih upletenosti. Bog te je izvukao iz te složene zamke i doveo te u Svoje prisustvo i u Svoju kuću. Bog kaže: „Ovde vlada mir. Ovo je dobro mesto i pogodno je za tvoj razvoj. Ovde ćeš naći Božje reči i On će voditi. Ovde vlada istina. Ovde leži Božja namera da spasi ljudski rod i ovde je centar dela spasenja. Zato ovde rasti do mile volje.” Bog te dovodi u ovakvo okruženje, u okruženje u kojem možda nema udobnog prisustva tvojih voljenih, gde deca nisu tu da brinu o tebi kad se razboliš i gde nemaš nikog kome bi se poverio. Kad si sȃm i kad razmišljaš o telesnim patnjama i nedaćama i o svemu što te čeka u budućnosti, u tim trenucima ćeš osetiti da si sam. Zašto ćeš osetiti da si sam? Jedan objektivni razlog je taj da su ljudi premali rastom. A koji je subjektivni razlog? (Ljudi se ne odvoje potpuno od svojih telesnih voljenih.) To je tačno jer ljudi nisu u stanju da ih se odreknu. Oni koji žive u telu nalaze zadovoljstvo u različitim odnosima i porodičnim telesnim vezama. Oni veruju da ljudi ne mogu da žive bez svojih voljenih. A zašto ne promisliš o tome kako si došao u svet ljudi? Došao si sam, provobitno bez ikakvih veza sa drugima. Bog ovde dovodi ljude jednog po jednog; kad si ti došao, bio si zapravo sam. U to vreme nisi osećao da si sam, pa zašto bi osećao da si sam kad te Bog ovde sad dovede? Misliš da ti nedostaje partner kojem možeš da se poveriš, bilo da su to tvoja deca, roditelji ili tvoja druga polovina – suprug ili supruga – i zato osećaš da si sȃm. A tada, kad osetiš da si sȃm, zašto ne pomisliš na Boga? Zar Bog nije družbenik čoveku? (Jeste.) Kad osetiš najveću patnju i tugu, ko zaista može da te uteši? Ko istinski može da reši tvoje teškoće? (Može Bog.) Samo Bog može da reši teškoće ljudi. Kad si bolestan i kad su deca pored tebe, kad ti sipaju napitke i služe te, osećaćeš se prilično srećno, ali će vremenom deci to dozlogrditi i niko neće hteti da te služi. U takvim trenucima, osećaćeš se istinski sȃm! Zato sad, kad misliš da nemaš nikoga, da li je to zaista tako? Zapravo nije, jer je Bog taj koji ti uvek pravi društvo! Bog ne napušta ljude; On je neko na koga mogu da se oslone i u kojem će uvek naći utočište, on je jedini kome mogu da se povere. Zato, bez obzira na to kakve te teškoće i patnje snađu, sa kakvom god da se tugom, negativnim stvarima i slabostima suočavaš, ako dođeš pred Boga i odmah se pomoliš, Njegove reči će ti pružiti utehu i rešiti tvoje nevolje i sve tvoje svakojake probleme. U ovakvom okruženju, tvoja samoća postaće osnovni uslov da iskusiš Božje reči i zadobiješ istinu. Kad je iskusiš, polako ćeš početi da razmišljaš: „I dalje živim lep život nakon što sam napustila roditelje i imam ispunjen život nakon što sam napustila muža. Život mi je miran i radostan nakon što sam napustila decu. I više ne osećam prazninu. Više se neću oslanjati na ljude, već ću se oslanjati na Boga. On će mi pružiti ono što mi je potrebno i pomagati mi u svakom trenutku. Iako ne mogu da Ga dotaknem niti da Ga vidim, znam da je uz mene u svakom trenutku i na svakom mestu. Dokle god Mu se molim, dokle god Ga dozivam, On me pokreće i omogućava mi da razumem Njegove namere i uvidim pravi put.” U tom trenutku, On će istinski postati tvoj Bog i svi tvoji problemi će se rešiti.

Odlomak 84

Tajvan je demokratija sa stabilnim društvom, gde ljudi žive u blagostanju. Javni red, kvalitet života, kulturne vrednosti i slično, sve je bolje nego u kontinentalnoj Kini. Ljudi vode veoma udobne živote. Iako je udoban život dobra stvar, mnogi ljudi koji veruju u Boga i žive u udobnosti nisu voljni da Ga slede, a kamoli da se muče ili da plate cenu. Vrlo im je teško da napuste sve što imaju i da sebe daju Bogu. Zar to zaista nije tako? Kad ljudi žive udobno, uvek misle na hranu, piće, zabavu i na to kako da uživaju u telu i u životu. To ima izvestan uticaj na ljude koji veruju u Boga i tragaju za istinom. Zbog toga mnogo ljudi u ovom ugodnom društvenom okruženju želi da obavlja svoje dužnosti, ali im to predstavlja teškoću. Nisu voljni da istrpe nimalo patnje, ne rade efikasno kad obavljaju svoje dužnosti ili neke druge vrste poslova za crkvu. Ponekad to utiče na napredak njihovog posla, što ima i neke veze sa njihovim društvenim okruženjem. Dirnut sam što vidim da ste, prilikom svakog okupljanja, u stanju da sedite ovde i slušate propovedi od početka do kraja. Neki ljudi u kontinentalnoj Kini mogu da veruju u Boga jer ih okruženje guši, ugnjetavani su i diskriminisani od strane društva i podvrgnuti su ozbiljnom progonu, dok neki ljudi veruju u Boga samo zato što traže pravednost, razum, duhovnu podršku ili nešto na šta mogu da se oslone. Entuzijazam, vera i odanost nekih ljudi uzburkali su se pod brutalnim progonom velike crvene aždaje. Neki su primorani da iz nužde beže u inostranstvo zato što je vrlo teško verovati u Boga u kontinentalnoj Kini i mnoge ljude progone – oni nemaju gde da se sakriju. Zato beže u inostranstvo. U poređenju sa opresivnim i surovim životnim okruženjem u kontinentalnoj Kini, ljudima na Tajvanu je lako. Budući da žive tako udobnim životom, oni koji veruju u Boga nisu voljni da pate niti da plate cenu i, kada se suoče sa bilo kojom vrstom progona ili stradanja, nisu više voljni da ispunjavaju svoje dužnosti. Ljudi naprosto uživaju u jelu, piću i zabavi kada je život tako udoban. Uvek brinu samo o ovakvim stvarima: „Šta bi trebalo da jedem? Gde bi trebalo da putujem? U kojim zemljama još nisam bio? Jedan ljudski život traje samo nekoliko decenija. Ako ne posetim zemlje širom sveta i ne proširim svoje vidike, zar neću živeti uzalud?” Tako čovekovo srce postaje neposlušno i ne može se zauzdati. Da li čovek može i dalje tiho jesti i piti Božje reči pred Njim na ovaj način? Da li može i dalje pažljivo da sluša propovedi na okupljanjima? Sigurno će to biti teško. Dakle, kad je čovek podstaknut da veruje u Boga, da traga za istinom i da obavlja svoju dužnost, on oseća da se prema njemu nepravedno postupa, da je ugušen, te se stalno oseća kao da ne živi ni za šta. Zar ovako povoljno okruženje ne predstavlja ozbiljno iskušenje i prepreku za ljude? Predstavlja. Svi ljudi žude za telesnim udobnostima, ali za one koji veruju u Boga i tragaju za istinom, udobnost nije nužno dobra stvar kada je u pitanju životni rast. Većina ljudi postaje negativna i slaba kada malo pati i nema nikakvu snagu volje; zar to nije rezultat udobnog okruženja? Postoje razni video snimci sa svedočenjima na osnovu vlastitog iskustva, koji prikazuju kako braću i sestre u kontinentalnoj Kini muče u zatvoru, osuđuju i zatvaraju. Da li ste ih svi videli? (Jesmo.) I kako se osećate povodom toga nakon što ste ih videli? (Bože, želeo bih da kažem nešto o tome kako se osećam. Nakon što sam video braću i sestre u kontinentalnoj Kini kako proživljavaju sav taj progon i mučenje i nakon što sam video kako mogu da se mole Bogu, da se oslone na Njega i da se drže svoje vere u tako teškom okruženju, da mogu da proživljavaju korak po korak pod Božjim vođstvom i da pritom ostaju postojani u svom svedočenju i ne izdaju Ga, osećam da imaju više vere i da su većeg rasta od nas. Kad bih ja bio u takvom okruženju, ne bih nužno mogao da podnosim to toliko postojano kao oni, zbog čega se osećam kao da sam rastom veoma mali.) Braća i sestre u kontinentalnoj Kini još uvek mogu da istraju u veri u Boga, da prisustvuju okupljanjima i obavljaju svoje dužnosti u okruženju u kom trpe okrutan progon od strane velike crvene aždaje. To je svedočanstvo, moćno svedočanstvo. Biti postojan u tako neprijateljskom okruženju predstavlja jedno svedočanstvo, tako da vi koji živite u ovom udobnom okruženju treba da razmislite kako da ponudite drugačiju vrstu svedočanstva. Prvo, treba da cenite sve u ovom životu, kao i ova okruženja koja vam je Bog dao. Takođe, trebalo bi da razmislite o tome kako ćete, u ovakvom okruženju, moći da budete postojani u svom svedočenju, da ne sramotite Boga i da postanete pobednici. Čovek koji veruje u Boga u demokratskoj zemlji možda neće biti podvrgnut represiji, progonu i mučenju od strane vlasti, ali će ga progoniti porodica i rođaci, a on i pored toga treba da doživi Božje reči, da zadobije istinu i ostane postojan u svom svedočenju. Bez obzira u kakvom okruženju čovek veruje u Boga, zadobijanje istine nije lako. Moraš da patiš i da platiš cenu kako bi razumeo istinu i ušao u stvarnost. Da bi svedočio za Boga, potrebno je da dostigneš razumevanje istine u svim aspektima iskustva. To ne znači samo širenje jevanđelja i Božjeg imena; već se uglavnom odnosi na životno iskustveno svedočenje. U bilo kojoj grupi ljudi ili pod društvenim uređenjem bilo koje zemlje, ljudi će doživeti neku vrstu diskriminacije, isključenja ili progona ako žive u skladu sa istinom, ako nastoje da budu pošteni i ako se trude da se pokore Bogu. To je zato što se ni demokratske zemlje ne pokoravaju Bogu. Na vlasti su ateističke političke stranke i one takođe odbacuju istinu i odbacuju Boga. Kada se u ovakvoj zemlji veruje u Boga, čak i ako nema progona ni stradanja, postoje izvesna ograničenja, a ukoliko želiš da širiš jevanđelje i svedočiš za Boga, podvrgnut si nekoj vrsti diskriminacije, klevete, suda i osude – to je sve činjenica. Ako to ne možeš jasno da razumeš, onda nisi osoba koja shvata istinu. Prihvatiti i slediti Hrista u bilo kojoj zemlji prati određeni stepen progona i stradanja. Uvek treba da postupaš oprezno, da se moliš Bogu i uzdaš se u Njega, i moraš biti mudar i pametan. Bez obzira na zemlju i društveno okruženje u kom se nalaziš, svuda postoji prikladno okruženje koje je Bog pripremio i uredio za tebe. Sve zavisi od toga da li čovek traga za istinom ili ne. Udobno okruženje ljudima donosi iskušenja, dok progon i mučenje takođe donose iskušenja i kušnje. Da li onda postoje kušnje u udobnim okruženjima? I tu postoje Božje kušnje. Bog je za tebe uredio ovo udobno okruženje i sve zavisi od toga kako ćeš ga doživeti – da li ćeš potpuno biti uhvaćen u Sotonine zamke i Sotonino iskušenje ili ćeš uspeti da u svakom pogledu izađeš kao pobednik i svedočiš za Boga, čvrsto ostavši veran svojoj odanosti i dužnosti. Sve zavisi od toga kako ćeš to doživeti i šta ćeš izabrati? Braća i sestre iz kontinentalne Kine žive u malo težem okruženju i Bog im je dao malo teži teret i uredio je za njih malo surovije okruženje, ali im je takođe dao više. Što je teže okruženje i što su veće kušnje kojima ih Bog izlaže, to ljudi više dobijaju. Ali, i u udobnom okruženju, ljudi svuda doživljavaju iskušenja i kušnje, a Bog ti je i tu mnogo dao. Ako uspeš da prevaziđeš iskušenje svaki put kad se sa njim suočiš, onda nećeš dobiti ništa manje od braće i sestara koji proživljavaju progon i mučenje. To takođe podrazumeva traganje za istinom i posedovanje rasta da bi se to prevazišlo. Na primer, stvari kao što su vreme provedeno sa porodicom, dobro jelo i piće, zabava, uživanje i neki društveni trendovi koji telu pružaju utehu i dovode do izopačenosti, to su sve iskušenja za tebe. Kad naiđeš na ova iskušenja, ona će ti ne samo privući pažnju, već će te uznemiriti i zavesti. Upravo dok slediš svetovne stvari i trendove, pojaviće se Sotonina iskušenja koja bi se mogla nazvati i Božje kušnje. Trebalo bi da odlučiš kako ćeš odgovoriti na ova iskušenja i kušnje, i to je trenutak kad Bog testira ljude i pokazuje im njihovu pravu prirodu. Tada treba da primeniš ono što ti je Bog rekao i istine koje si razumeo. Ako si osoba koja traga za istinom i u svom srcu nosiš istinsku veru u Boga, onda ćeš moći da prevazićeš ova iskušenja, da budeš postojan i svedočiš za Boga u kušnjama kojima te je On podvrgao. Ako umesto istine voliš svet, voliš trendove, žudiš za udobnošću i zadovoljenjem tela i voliš svoj isprazan život, onda ćeš slediti te svetovne stvari. Osetićeš divljenje prema njima, privlačiće te i zaposednuti. Malo po malo, tvoje srce će izgubiti interesovanje za veru u Boga i biće ti muka od istine, i tada, usred iskušenja, Sotona će te ugrabiti. U takvoj kušnji, izgubićeš svedočanstvo. Mnogo je ljudi koji su čuli brojne propovedi i obavljaju svoje dužnosti, ali se i dalje osećaju prazno iznutra. I dalje vole da prate pop zvezde i poznate ljude, da prate trendove gledajući zabavne programe na televiziji, čak i da bindžuju serije po čitavu noć do te mere da postanu noćne ptice. Neki mladi ljudi čak igraju video igrice. Ukratko, oni ne oklevaju da plate bilo koju cenu i fanatično prate ove trendi stvari. A zašto to rade? Zato što nisu zadobili istinu. Ljudi koji nisu zadobili istinu imaju izvesno osećanje na osnovu kog misle da između vere u Boga i neverovanja u Njega i nema neke velike razlike. I dalje osećaju prazninu u srcima i osećaju da njihov život nema smisla. Ako prate trendove, osećaju da su ispunjenijj, da su im životi bogatiji i da se svakodnevno osećaju malo srećnije. Ako veruju u Boga i ne prate trendove, i dalje osećaju da je život besmislen i prazan. To je zato što ne vole istinu. Možete takođe sa sigurnošću reći da ovi ljudi ni najmanje ne shvataju istinu i da nemaju istina-stvarnost, te da, stoga, ne mogu da žive bez praćenja trendova. Neki ljudi nikad nisu tragali za istinom i uznemireni su čak i kad obavljaju svoje dužnosti. Nisu u stanju da budu postojani kad se suoče sa iskušenjima i, na kraju, moraju da se povuku. Neki ljudi su prilično entuzijastični i odlučni kada počnu da obavljaju svoje dužnosti, ali kada se suoče sa iskušenjima, više ne žele da ih obavljaju, postaju nemarni i površni i nedostaje im posvećenost. U tome nema svedočanstva. Ako, čim se suoče sa iskušenjima, mogu odmah da otpuste svoje dužnosti i da izaberu šta god žele, onda nemaju nikakvo svedočanstvo. Ako naiđu na novo iskušenje, možda će se odreći Boga i poželeti da slede zemaljske trendove i da napuste crkvu. Ili, kada dođe novo iskušenje, oni počnu da sumnjaju u Boga i nisu sigurni da On uopšte postoji, pa čak počnu i da veruju da su se razvili od majmuna. Ove ljude je Sotona potpuno ugrabio. Uhvaćeni u sva ta iskušenja, oni se ne mole Bogu niti traže istinu. Samo razmišljaju o sudbini svoga tela i zbog toga ne uspevaju da budu postojani u svom svedočanstvu. Korak po korak, Sotona ih vuče u pakao i u ponor smrti. Bog je takvu osobu predao Sotoni i ona više nema nikakvu mogućnost da dobije spasenje. Recite Mi, zar traganje za istinom nije važno? (Jeste.) Istina je veoma važna. Koju svrhu može imati istina? U najmanju ruku, može ti pomoći da prozreš Sotonine zamke kada se suočiš sa iskušenjem, da znaš šta treba da činiš, a šta ne, i šta je to što treba da izabereš. Barem će ti pomoći da spoznaš ove stvari. Najvažnija stvar je da će ti istina omogućiti da budeš postojan u iskušenju. Bićeš sposoban da ostaneš postojan, istrajan i nepokolebljiv, da se čvrsto držiš dužnosti koju ti je Bog dao, da budeš toj dužnosti veran i da budeš sposoban da odbaciš Sotonu. Moći ćeš da ostaneš postojan u svom svedočanstvu usred kušnji kao što je to učinio Jov. To je namanje što bi ljudi trebalo da zadobiju.

Odlomak 85

Da li postoje načela kojih se držite kada se molite Bogu? U kojim situacijama se molite Bogu? Kakav je sadržaj vaših molitvi? Većina ljudi se moli kada pate: „Bože, ja patim, molim Te da mi pomogneš.” To je prva stvar koju kažu. Da li je dobro reći da patite kada se molite? (Ne.) Zašto nije? I, ako nije dobro, zašto se i dalje molite na taj način? Time pokazujete da vi ne znate da se molite, niti šta treba da kažete ili tražite kada se nađete pred Bogom. Jedino znate da se molite Bogu kada neznatno patite i osećate se tužno, i kažete: „Bože, ja patim! Osećam se tako jadno, molim Te pomozi mi.” Ovo je molitva nekoga ko je tek počeo da veruje u Boga. Tako se moli malo dete. Ako neko već godinama veruje u Boga, a i dalje se moli tako, to je ozbiljan problem. To pokazuje da je ta osoba još uvek malo dete koje nije odraslo u životu. Svi koji veruju u Boga, ali ne znaju kako da iskuse Njegovo delo, su ljudi koji nisu odrasli u životu i koji još nisu na pravom putu u svojoj veri u Boga. Ukoliko je neko zaista misleća osoba, on ili ona moraju da razmotre kako da iskuse Božje delo, kao i kako da jedu i piju Njegove reči, i kako da ih iskuse i primenjuju. Dokle god dosežu Božje reči, dotle bi trebalo da dosegne i čovekovo iskustvo. Čovek mora da prati Njegove reči do tog mesta. Ukoliko čovek može da primenjuje i doživljava Božje reči na ovaj način, naići će na mnoge probleme i, naravno, tražiće od Boga istinu kako bi ih razrešio. Ukoliko se čovek uvek moli Bogu i traži istinu kako bi razrešio poteškoće na ovaj način, on doživljava Božje delo. Neprestanim razrešavanjem svojih problema, čovek će sve ređe i ređe nailaziti na poteškoće i postepeno će doći do toga da razume istinu i spoznaće Božje delo. Znaće kako da sarađuje sa Bogom, kao i kako da se pokori Njegovom delu. To je ono što ulazak na pravi put vere u Boga znači. Neki ljudi koji veruju u Boga ne znaju kako da dožive Njegovo delo. Uvek su smeteni – čitaju Božje reči, ali ne razmišljaju o njima, slušaju propovedi, ali ne razgovaraju o njima, a kada ih zadesi nevolja, ne znaju da tragaju za istinom, niti znaju kako da dokuče Božje namere, niti koji stav bi trebalo da zauzmu ili kako da sarađuju. Oni ne razumeju ove stvari. Oni su laici po tim pitanjima i nedostaje im duhovno razumevanje. Kakav god problem da ih zadesi, nikada se ne mole Bogu, niti traže istinu, a duboko u sebi se ne oslanjaju na Boga, niti se ugledaju na njega. Oni samo kažu: „Bože, ja patim. Bože, ja patim.” Oni ponavljaju ovu frazu do trenutka dok ljudima ne dosadi i ne smuči im se. Većina vas se tako moli, zar ne? (Tako je.) Na osnovu njihovih molitvi vidi se u koliko jadnom stanju su ti ljudi! Ti jedino tražiš Boga kada ti patiš. Kada ne patiš ili se ne suočavaš sa nekim problemima, ti nemaš potrebu za Bogom, niti želiš da se osloniš na Njega. Ti samo želiš da budeš sȃm svoj gospodar. Zar to nije stanje u kom se vi nalazite? (Jeste.) Kada većina ljudi doživi sud i grdnju Božjih reči i kada ih one orežu, pa nakon što onda razmisle o sebi i pokušaju da sebe spoznaju, kako se oni mole? Svi oni kažu istu stvar: „Bože, ja patim. Bože, ja patim.” Da li vam je muka od ovih reči? (Jeste.) Ljudi su toliko usahli iznutra – kako je jadno stanje u kojem se nalaze! Svaki put kada se mole Bogu, oni govore istu, jednostavnu frazu, bez ijedne iskrene reči. Oni ne traže istinu i ne žele da reše svoje probleme. Kakva je to molitva? O kakvom se tu problemu radi kada neko ne može u molitvi da govori iskrene reči i kada ne zna koji su njegovi nedostaci? Kada dođeš pred Boga, zar ti nije potrebno da te On prosveti u vezi nečega? Zar ti ne treba vera, ili snaga, ili Bog kao čuvar tvojih leđa? Zar ti je još manje potrebno da te Bog prosveti i vodi te na putu koji je pred tobom? Zar ti nije potrebno da razumeš istinu kako bi razrešio probleme koji postoje u tebi? Zar ti nije potrebna Božja disciplina i Njegov prekor ili Njegovo vođstvo? Da li je jedino što ti treba od Boga da ti On olakša patnju? Zar zaista ne osećaš u svom srcu da imaš toliko nedostataka? Nije mali problem kada čovek ne zna kako se moli. To pokazuje da ne znaš kako da doživiš Božje delo, to pokazuje da još uvek nisi uveo Božje reči u stvaran život i da retko imaš ikakav pravi dodir sa Bogom u svom životu. Ti jednostavno nisi uspostavio ovu vrstu veze sa Bogom, koja bi trebalo da postoji između Boga i Njegovih sledbenika ili između stvorenih bića i njihovog Stvoritelja. Kada se suočiš sa nekim problemom, tebe vode tvoje subjektivne pretpostavke, predstave, misli, znanje, darovi i talenti i iskvarena narav. Ti nemaš nikakve veze sa Bogom, pa kada dođeš pred Njega, često nemaš šta da kažeš. To je to tužno stanje u kojem se nalaze ljudi koji veruju u Boga! To je tako jadno stanje! Duhovno, ljudi su presušili i obamrli. Ne osećaju ništa kada su u pitanju duhovne stvari u životu, niti ih uopšte razumeju i kada dođu pred Boga, oni nemaju šta da kažu. Bez obzira na to u kakvoj se situaciji nalaziš, bez obzira na nevolju sa kojom se suočavaš i bez obzira na poteškoće na koje nailaziš, ako si nem pred Bogom, zar onda ne bi trebalo dovesti u pitanje tvoju veru u Njega? Zar ovo nije sažaljenje prema čoveku?

Zašto ljudi moraju da se mole Bogu? Moliti se Bogu jeste čovekov jedini put kojim može da krene kako bi se ugledao na Boga i oslonio na njega. Bez molitve, te stvari ne dolaze u obzir; oslanjanje na Boga i ugledanje na Njega se postižu kroz molitvu. Da li može neko ko veruje u Boga bez molitve da doživi prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha? Da li oni mogu da steknu Božje delo i vođstvo? Ako ti ne poveriš svoje poteškoće Bogu i ne moliš Mu se i ne tražiš istinu, kako će ih On razrešiti? Kako će te On voditi da Ga pratiš na putu koji je pred tobom? Kako će te On spasiti od tvoje iskvarene naravi? Može se reći da vera u Boga bez molitve nije prava vera u Boga. Normalna veza između čoveka i Boga mora biti izgrađena na molitvi i ona se mora održavati kroz molitvu. Molitva je znak čovekove vere u Boga; da li se čovek iskreno moli je jedini kriterijum za proveru da li je veza te osobe sa Bogom normalna. Dokle god čovek govori iskrene reči u molitvi i dokle god čovek može da traži istinu u molitvi, on može da stekne delo Svetog Duha i to pokazuje da taj čovek ima normalan odnos sa Bogom. Ukoliko se čovek retko moli i nije u stanju da govori iskrene reči, ukoliko je nepoverljiv prema Bogu, to pokazuje da njegova veza sa Bogom nije normalna. A ukoliko se čovek uopšte ne moli, to pokazuje da on nema nikakvu vezu sa Bogom. Ukoliko se čovek moli valjano i u skladu sa Božjim namerama, moći će da Mu se pokori i on je taj koga Bog voli; oni koji se često mole iskreno su pošteni ljudi i krasi ih jednostavna ljubav prema Bogu. Dakle, svi oni koji veruju u Boga, ali se ne mole Njemu, nemaju normalan odnos sa Bogom. Oni su svi daleko od Boga, oni se bune protiv Njega i opiru Mu se. Većina ljudi koji se ne mole Bogu ne vole istinu, niti je traže, a oni koji ne vole ili ne traže istinu ne mogu da se mole iskreno. Kakve god poteškoće da imaju, oni se ne mole, a kada se mole, samo žele da iskoriste Boga da ih reši poteškoća i patnje. Njih nije briga za Božje namere i oni u svojim poteškoćama ne traže aspekte istine koje bi trebalo da razumeju i u koje bi trebalo da zakorače. Takvi ljudi ne žude za istinom i nemaju pravu veru u Boga – u suštini, oni su bezvernici. Kao neko ko veruje u Boga, ti moraš da se moliš Bogu i tražiš istinu u svim stvarima. Iako možda nećeš osetiti odmah nakon molitve da ti je srce vedrije ili da si primio put primene, sačekaj Boga, i dok Ga čekaš, čitaj Božje reči i traži istinu. Dok jedeš i piješ Božje reči ili slušaš propovedi i razgovore o njima, usredsredi se na to da svoje probleme uneseš u svoja razmišljanja i potragu. Ukoliko sarađuješ praktično na ove načine, moguće je da će ti se razumevanje ukazati u trenu dok razmišljaš o Božjim rečima ili slušaš propovedi i razgovore o njima. Ili će se možda desiti da naiđeš na neki problem i da će te on inspirisati i da ćeš pronaći odgovor na upravo ono pitanje koje si tražio da razrešiš. Zar to nije Božje vođstvo i Njegovo uređenje? Dakle, iskrene molitve Bogu mogu dati rezultate, ali ti rezultati nisu nešto što možeš da dostigneš odmah nakon molitve. Potrebno je vreme i neophodno je da čovek sarađuje i primenjuje. Ne može se sa sigurnošću reći kada će te Sveti Duh prosvetiti i pružiti ti odgovore. To je proces traženja istine i njeno razumevanje i to je put na kojem se čovek razvija u životu. Nakon što verujete u Boga mnogo godina, vi i dalje morate da naučite ispočetka kako da se molite. Vi i dalje ne znate kako da se molite i kada god se suočite sa problemom, vi ili jednostavno uzvikujete krilatice i donosite odluke ili se žalite Bogu i izražavate pritužbe, govoreći kako vi patite, ili na neki drugi način racionalizujete i opravdavate sebe. To su one stvari koje čuvate u svom srcu i nije nikakvo čudo da ste tako sporo ušli u istinu. Vi skrećete sa puta. Vi ne znate kako da tragate za istinom i teško je reći da li će takva vrsta vere u Boga biti dovoljna da primite spasenje.

Odlomak 86

Ima jedan stih u crkvenoj pesmi koji ide ovako: „Svi ljudi koji vole istinu braća su i sestre.” Ova tvrdnja je tačna. Samo oni ljudi koji vole istinu pripadaju Božjoj kući; samo su oni prava braća i sestre. Da li misliš da su svi koji prisustvuju zboru u Božjoj kući braća i sestre? Ne nužno. Koji ljudi nisu braća i sestre? (Oni koji imaju odbojnost prema istini, koji ne prihvataju istinu.) Oni koji ne prihvataju istinu i imaju odbojnost prema njoj zli su ljudi. Svi oni su ljudi bez savesti ili bez razuma. Niko od njih nije od onih koje Bog spasava. Ovi ljudi su lišeni ljudskosti, ne bave se svojim pravim poslom i divljaju, radeći loše stvari. Oni žive u skladu sa sotonskom filozofijom i služe se lukavim potezima, iskorišćavaju druge, mame ih i varaju. Oni ne prihvataju ni najmanji delić istine, i uvukli su se u Božju kuću jedino zarad toga da dobiju blagoslove. Zašto ih zovemo bezvernicima? Zato što imaju odbojnost prema istini i ne prihvataju je. Čim se o istini razgovara u zajedništvu, oni gube interesovanje, imaju odbojnost prema njoj, ne podnose da slušaju o njoj, osećaju da im je dosadna i ne mogu da ostanu smireni. Oni su očigledno bezvernici i nevernici. Njih ne smeš da smatraš braćom i sestrama. Moguće je da će želeti da ti se približe nudeći neke olakšice, pokušavajući da izgrade vezu sa tobom čineći ti male usluge. Međutim, kada sa njima besediš o istini, oni skreću sa te teme na razgovor o nebitnim stvarima, raspravljaju o telesnim pitanjima, o poslu, o ovozemaljskim poslovima, o trendovima nevernika, o osećanjima, o porodičnim pitanjima, i drugim sličnim spoljašnjim temama. Ništa od onog o čemu govore nije povezano sa istinom, sa verovanjem u Boga, niti sa primenom istine. Ovi ljudi uopšte ne prihvataju istinu. Oni nikada ne čitaju Božje reči niti razgovaraju na temu istine i nikada se ne mole niti obavljaju duhovnu posvećenost. Da li su ove osobe braća i sestre? Oni to nisu. Ovi ljudi ne primenjuju istinu, i osećaju odbojnost prema istini. Nakon što se uvuku u Božju kuću i vide da okupljanja uvek podrazumevaju čitanje Božjih reči i besede o istini, razgovore o spoznavanju sebe, besede o problemima u obavljanju dužnosti, oni osećaju odbojnost u srcu. Oni ne poseduju razumevanje niti iskustvo i nemaju šta da kažu, pa ih crkveni život iscrpljuje. Oni se neprestano pitaju: „Zašto se stalno besede Božje reči? Zašto se uvek govori o spoznavanju sebe? Zašto nema zabave ili uživanja u crkvenom životu? Kada će se završiti ovaj način crkvenog života? Kada ćemo ući u carstvo i primiti blagoslove?” Njima nisu interesantne besede o istini i ne žele da ih čuju. Kada se nešto desi ovim ljudima, šta mislite, da li oni tragaju za istinom? Da li mogu da primenjuju istinu? (Ne mogu.) Ako nisu zainteresovani za istinu, kako mogu da je primenjuju? Čime se onda vode u životu? Bez sumnje, vode se filozofijama Sotone, oduvek su bili prepredeni i lukavi. Oni nemaju život normalne ljudskosti. Nikada se ne mole Bogu niti tragaju za istinom, ali sve rešavaju služeći se ljudskim trikovima, taktikama i filozofijama za ovozemaljsko ophođenje – što postojanje čini bolnim i iscrpljujućim. Oni komuniciraju sa braćom i sestrama na isti način kao što komuniciraju sa nevernicima, oni slede sotonsku filozofiju, lažu i varaju. Vole da započinju rasprave i da cepidlače. Bez obzira na to u kojoj grupi žive, uvek gledaju ko se sa kim slaže i ko je sa kim udružen. Kada govore, pažljivo posmatraju ponašanja drugih ljudi, uvek su na oprezu, paze da nikog ne uvrede. Uvek se vode filozofijom za ovozemaljsko ophođenje pri rešavanju svih pitanja u svom okruženju i u svojim odnosima sa drugima. To je ono što njihovo postojanje čini iscrpljujućim. Iako može izgledati da su aktivni među drugim ljudima, u stvarnosti, samo oni znaju svoje muke, i ako budeš pažljivo pogledao kako oni žive, uvidećeš da jeste iscrpljujuće. Za pitanje koje se tiče slave, dobiti ili ugleda, oni insistiraju da se razjasni ko je u pravu a ko nije, ko je nadređen a ko podređen, i moraju da se raspravljaju da bi nešto dokazali. Ostali ne žele ni da čuju za to. Ljudi govore: „Možeš li da pojednostaviš to o čemu govoriš? Možeš li da budeš direktan? Zašto moraš da budeš tako banalan?” Njihove misli su tako komplikovane i uvrnute, i oni žive tako iscrpljujućim životom da ne primećuju osnovne probleme. Zašto ne mogu da tragaju za istinom i da budu iskreni? Zato što imaju odbojnost prema istini i ne žele da budu iskreni. Prema tome, na šta se oslanjaju u životu? (Na filozofije za ovozemaljsko ophođenje i na ljudske metode.) U zavisnosti od ljudskih metoda po kojima se deluje, dolazi se do toga da pojedinac ili biva ismejan ili otkriva svoju ružnu stranu. I tako, kada se to detaljnije ispita, njihovi postupci, stvari na koje potroše vreme radeći ceo dan – sve se to odnosi na njihov ugled, slavu, dobit i sujetu. Gotovo kao da žive u nekoj mreži, moraju sve da racionalizuju ili da nađu izgovor za sve i uvek govore samo radi sopstvene koristi. Način razmišljanja im je komplikovan, pričaju o glupostima, reči su im zamršene. Uvek se u nedogled raspravljaju o tome šta je ispravno a šta pogrešno. Ako ne pokušavaju da dobiju na ugledu, oni se takmiče za reputaciju i status, i nijedan trenutak ne prođe a da oni ne žive za takve stvari. I šta je krajnja posledica? Oni su možda stekli ugled, ali svima su postali ogavni i dosadni. Ljudi su ih prozreli i shvatili da su lišeni istina-stvarnosti, da oni nisu neko ko iskreno veruje u Boga. Kada starešine i delatnici ili druga braća i sestre upotrebe par reči da ih orežu, oni tvrdoglavo odbijaju da ih prihvate, već insistiraju na tome da sve racionalizuju ili da nađu izgovore i pokušavaju da prebace odgovornost. Tokom zborova, oni brane sebe, započinju rasprave i raspiruju probleme između Božjih izabranika. U svojim srcima, oni razmišljaju: „Zar stvarno nemam gde da raspravim svoj slučaj?” Kakva je ovo osoba? Da li je to neko ko voli istinu? Da li je to neko ko veruje u Boga? Kada čuju da neko kaže nešto što se ne poklapa sa njihovim namerama, spremni su da se raspravljaju i zahtevaju objašnjenje; zapetljaju se u tome ko je u pravu a ko nije, oni ne tragaju za istinom i ne postupaju sa njom u skladu sa istina-načelima. Ma koliko stvar bila prosta, oni moraju da je zakomplikuju – oni sami traže nevolju, zaslužuju da budu iscrpljeni! Mnoge probleme sa kojima se suočavaju, ljudi su sami sebi naneli. Traže problem gde ga nema. Da budemo što jasniji, oni svoje vreme ne ispunjavaju pravim stvarima. Takvim načinom života žive apsurdni ljudi. Neki smeteni ljudi, iako se ne petljaju u to šta je ispravno a šta pogrešno, imaju tako lošu kov da ne mogu ništa da prozru. Žive kao svinje, ošamućeni. Ova dva tipa ljudi su potpuno različita: jedan naginje levo, a drugi naginje desno, ali oba su nevernici. Takvi ljudi, nezavisno od toga koliko godina su verovali u Boga ili koliko su propovedi čuli, nikada ne mogu razumeti istinu, a kamoli znati šta je to primenjivanje istine. Sa kakvom god situacijom da se suoče, oni nikada ne tragaju za istinom, već žive u skladu sa ljudskim metodama i sotonskim filozofijama, vodeći iscrpljujuće i jadne živote. Da li su oni iskreni vernici u Boga? Apsolutno ne. Oni koji ne vole istinu ne veruju zaista u Boga. One koji nikako ne mogu da prihvate istinu ne možemo nazivati braćom i sestrama. Samo oni koji vole i koji mogu da prihvate istinu braća su i sestre. E, sad, ko su oni koji ne vole istinu? Oni su svi nevernici. Oni koji nikako ne prihvataju istinu imaju odbojnost prema istini i odbacuju je. Još preciznije, oni su svi nevernici koji su se uvukli u crkvu. Ako su sposobni da čine svakojaka zla i prekidaju i ometaju delovanje crkve, oni su podanici Sotone. Njih je potrebno ukloniti i eliminisati. Oni nikako ne smeju biti tretirani kao braća i sestre. Svi koji im pokažu ljubav su krajnje budalasti i neuki.

Odlomak 87

Ako do ovog trenutka još niste pronašli osećanje i načela koja čine sveca, to dokazuje da je vaš život-ulazak isuviše plitak i da još niste razumeli istinu. U vašem uobičajenom ponašanju i ophođenju, kao i u okolini u kojoj svakodnevno živite, vi bi trebalo da uživate i pažljivo razmišljate, da komunicirate jedni sa drugima, ohrabrujete i podsećate jedni druge, da pomažete i brinete jedni o drugima, kao i da podržite i zbrinete jedni druge. Moraju da postoje načela interakcije između braće i sestara. Nemojte se uvek fokusirati na tuđe mane. Umesto toga, proveravajte sebe često i zatim proaktivno priznajte drugima koji su to vaši postupci izazvali smetnje ili naneli štetu tim ljudima i naučite da budete iskreni i da komunicirate. Tako ćete moći da ostvarite međusobno razumevanje. Osim toga, šta god da vas zadesi, trebalo bi da stvari posmatrate na osnovu Božjih reči. Ako su ljudi u stanju da razumeju načela istine i pronađu put primene, postaće kao jedan u srcu i umu, a odnos između braće i sestara biće normalan, oni neće biti ravnodušni, hladni i okrutni poput nevernika, već će odbaciti mentalitet uzajamne sumnjičavosti i opreza. Odnos između braće i sestara postaće intimniji, oni će biti u stanju da pomažu i vole jedni druge, u njihovim srcima biće dobre volje i oni će biti sposobni da budu tolerantni i saosećajni jedni prema drugima, kao i da se međusobno podržavaju i pomažu, umesto da se međusobno otuđuju, zavide, da se porede jedni sa drugima, da se pritajeno takmiče i prkose jedni drugima. Kako da ljudi dobro ispunjavaju svoje dužnosti ako su poput nevernika? Ne samo da će to uticati na njihov život-ulazak, već će takođe pogoditi i povrediti druge. Na primer, možeš se naljutiti kada te ljudi pogrešno vide ili kada kažu nešto što se kosi s tvojom voljom i kada neko uradi nešto što te sprečava da se istakneš. Možeš prezreti te ljude, osetiti se neugodno i nesrećno i stalno razmatrati kako da povratiš svoj ugled. Posebno žene i mladi ljudi nisu kadri da to prevaziđu. Stalno ih opsedaju sitni sporovi i neslaganja, skloni su samovolji i žive u stanju negativnosti. Nisu radi da se mole Bogu, niti da jedu i piju reč Božju, što utiče na njihov život-ulazak. Kada ljudi žive u skladu sa svojim iskvarenim naravima, veoma im je teško da budu spokojni pred Bogom, da primenjuju istinu i žive u skladu sa Božjim rečima. Da bi živeli pred Bogom, prvo morate da naučite kako da razmišljate o sebi i upoznate sebe, kako da se istinski molite Bogu, a potom i da naučite kako da se dobro slažete sa braćom i sestrama. Morate da budete tolerantni i popustljivi jedni prema drugima i sposobni da vidite kvalitete i zasluge drugih – morate da naučite da prihvatite mišljenja drugih i stvari koje su ispravne. Ne popuštaj sam sebi, nemoj da imaš ambicije i želje, nemoj uvek da misliš da si bolji od drugih i da si sjajna osoba i da primoravaš druge da rade ono što ti kažeš, da te slušaju, da se ugledaju na tebe, da te veličaju – to je izopačeno. Ako pojedinac ne razreši svoju nadmenu narav, već se ona spoji sa rastućim ambicijama i željama, to lako može da dovede do izopačenosti. Stoga, oni koji ne mogu da prihvate istinu i ne uspeju da razmišljaju o sebi i upoznaju sebe nalaze se u velikoj opasnosti. U njima uvek postoje ambicije, oni uvek teže da budu veliki ljudi i nadljudi – to je izopačenost, to je ekstremna nadmenost. Oni su potpuno izgubili razum, oni nisu normalni ljudi, već demoni. Njima vlada nadmena narav, oni u svojim srcima gledaju na druge s visine, smatrajući ih beznačajnim i neznalicama. Oni nisu u stanju da prepoznaju kvalitete drugih ljudi, ali mogu beskrajno da preuveličavaju njihove nedostatke; oni ih u svojim srcima preziru i na svakom koraku ističu i omalovažavaju njihove nedostatke, čime povređuju i uznemiruju druge, što na kraju dovodi do toga da im drugi ljudi budu poslušni i da ih slušaju, ili da ih se boje i sakriju od njih. Kada se ovakva veza između ljudi pojavi ili postoji, da li je to ono što želite da vidite? Da li možete da je prihvatite? (Ne.) Na primer, zamisli da si nešto viši i lepši od drugih, zbog čega ti se neki ljudi dive. To čini da si prilično zadovoljan sobom i da potom sa visine gledaš na one koji su niži i ne tako lepi. Kakva se narav otkriva time? Neki ljudi upućuju prezriv pogled onima koji nisu toliko lepi, koji su nešto niži, malo gluplji i ne tako oštroumni, i čak ih ismevaju sarkastičnim rečima. Da li se prema ljudima treba tako ophoditi? Da li se tako ispoljava normalna ljudskost? Nipošto. Koji je, onda, najispravniji način da se nosimo sa takvim problemom? (Da ne ismevamo druge zbog njihovih nedostataka i da poštujemo druge.) To je načelo. Izgleda da vi to donekle razumete. Dakle, kako se Bog odnosi prema ljudima? Bogu nije važno kako ljudi izgledaju, da li su visoki ili niski. Umesto toga, On gleda da li su im srca puna ljubavi, da li vole istinu, da li Njega vole i da li Mu se pokoravaju. Na osnovu tih stvari Bog zasniva svoje ponašanje prema ljudima. Ako ljudi mogu da urade isto to, biće u stanju da se prema drugima ponašaju pošteno i u skladu sa načelima istine. Pre svega, moramo da razumemo Božje namere i kako se Bog ponaša prema ljudima, pa ćemo onda i mi imati načela i put u ophođenju prema ljudima. U principu, svi ljudi su pomalo tašti. Kada im neko uputi nekoliko reči hvale, oni se osećaju pomalo zadovoljni sobom, pevuše neku melodiju i hodaju visoko uzdignute glave. Time se otkriva sotonska narav. Ako još i osuđuju druge i na njih gledaju s visine, kakva je to narav? To je zlobna, nadmena i zla narav. Ako ljudi ne mogu da prepoznaju i vide koliko je ružno živeti prema svojim iskvarenim naravima, teško im je da odbace te iskvarene naravi i ne mogu da prožive istinsko ljudsko obličje.

Odlomak 88

Kome je istina koju Bog izražava namenjena kako bi mogla da postane njihov život? Za koga se deli istina? (Za one koji vole istinu i koji mogu da prihvate istinu.) Ko su oni koji mogu zaista da vole istinu i da prihvate istinu u svom srcu? Ako možeš da prozreš ovo pitanje, znaćeš kakve osobe Bog spasava. Prvo, moramo da razumemo da je istina koju Bog izražava namenjena onima koji poseduju ljudskost, razum, ljubav prema pozitivnim stvarima i koji su svesni svoje savesti. Drugi ljudi ne vole istinu, a nakon što je čuju, ravnodušni su i nisu ganuti, bez samoprekora ili bilo kakvih osećanja – oni su mrtvi iako žive i suđeno im je da nemaju život-ulazak. Neki ljudi će pitati: „Zašto se Bog toliko muči da kaže toliko reči kad većina ljudi ne voli istinu, niti poseduje dobru ljudskost, niti prihvata istinu i oni nisu predmet spasavanja nego su samo služitelji?” Da li je ovo tačno? (Nije. Mada mnogi ljudi nisu voljni da tragaju za istinom, jedna mala grupa je i dalje voljna da traga za njom i oni imaju nešto ljudskosti, a tu malu grupu Bog želi da spasi.) Tako je. Božje reči treba da čuju ljudi, ne zveri ili đavoli. U okviru crkve, bez obzira da li trećina ili petina ljudi može da prihvati istinu, u svakom slučaju, oni koji na kraju ostanu će biti u manjini. Kako onda treba da merimo ko iskreno veruje u Boga i ko može da ostane? Možemo da merimo ako osoba ima savest, da li joj je savest donekle svesna slušajući Božje reči, da li može da razume Božju reč, da li može da razume istinu slušajući propovedi i da je sprovede u delo kad je razume i da li može da izmeni svoju iskvarenu narav. Na osnovu ovih stvari, možemo da razlučimo da li je to osoba koja prihvata istinu i da li je Božja ovca. Božje ovce su u stanju da slušaju Božji glas, one odgovaraju i stiču svest nakon slušanja Njegovog glasa i voljne su da slede Boga. Ovi ljudi su Božje ovce. Šta ovi ljudi poseduju u svojoj ljudskosti? (Ovi ljudi vole pozitivne stvari, voljni su da tragaju za istinom i donekle imaju savesti.) Zašto su voljni da tragaju za istinom? Njihova ljudskost uključuje ljubav prema istini, savest i razum. Takođe mogu da shvate Božje reči i da ih primene na svoja lična stanja, a onda da pretvore Božje reči u svoju svakodnevnicu, svoj život i u cilj, načelo i temelj svog ponašanja. To jest, Božje reči postaju stvarnost njihovog života i oni su u stanju da primenjuju Božje reči. Ovi ljudi su Božje ovce. Ima nekih ljudi koji spolja ne deluju da su loši i prilično su bezazleni, ali oni nisu u stanju da sprovedu Božje reči u delo nakon što ih čuju. Ovi ljudi nisu Božje ovce. Ima mnogo takvih ljudi među službenicima koji ne razumeju Božje reči bez obzira na to kako ih slušali, a još su manje u stanju da sprovedu Božje reči u delo. Oni mogu da veruju u Boga godinama, a da ne steknu život. Zato, ljudi treba da shvate ko tačno može biti spasen Božjim rečima. Kada su u pitanju ljudi koje Bog spasava, nije važno koliko ih ima. Čak i ako samo jedna osoba može da razume Božje reči, On će i dalje obavljati delo koje treba obaviti. Kao što je opšte poznato, samo osmoro ljudi je spaseno kad je Noje izgradio barku. Od vremena Starog zaveta do danas, malo ih je spaseno. U Doba zakona, kad Bog nije zvanično vršio delo spasenja, niti je podario istinu ljudskom rodu, koliko njih je Bog prihvatio? Da li ih je bilo mnogo? Bilo je vrlo malo ljudi koji su zadobili Njegovo odobrenje tokom tog perioda. Šta je sa delom poslednjih dana? Iako su ljudi koji mogu da prihvate istinu kroz sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanje u manjini, ovi ljudi su i dalje brojniji od onih koji su bili zadobijeni od strane Boga u Doba zakona i Doba blagodati. Sada, ima dosta ljudi koji mogu da ponude iskustveno svedočenje i svakako ima nekih koji su promenili svoje naravi, pa kako to da Božje srce nije moglo da dobije malo utehe iz ovoga?

Kada vidite da većina ljudi u crkvi veruje u Boga nekoliko godina, a opet, ne streme ka istini, uopšte se nisu promenili i još uvek su nalik nevernicima, da li ste negativni? (Ponekad sam Ja malo negativan, ali vidim da bez obzira na to koliko je neko buntovan ili koliko mu je loš kov, sve dok mu je srce kako treba i voljan je da nastoji da traga za istinom, onda će Bog nastaviti da radi na njima sa najvećim strpljenjem, razlažući i raščlanjujući istinu deo po deo, i komuniciraće s njima do najsitnijih detalja. Duboko sam ganut kad vidim koliko Bog plaća da upotpuni ljudski rod, ne odustajući sve dok ne uspe. Mislim da koliko god mi je loš kov, moram da se trudim da budem bolji, da budem marljiv u svom traganju i ne smem da se obeshrabrim.) Poznata je činjenica da su ljudi ili lošeg kova ili su buntovni, ali Bog nikada nije rekao da zbog toga nećeš biti spasen. Ako On neće da te spase, zašto ti onda govori ove reči ili plaća toliki ceh? Kroz obavljanje svih ovih stvari, Božja namera je već jasno izrečena ljudskom rodu i postala je izričito znana. Ona nije tajna, već je obznanjena i svako sa srcem i dušom može je razumeti; samo one budale koje nemaju duhovno razumevanje mogu biti negativni i samo oni koji ne razumeju istinu će osećati razočarenje i zaprepašćenje, uvereni da su nesposobni da budu spaseni. Najključnija stvar u veri u Boga je da moraš da veruješ u sve reči i istine koje On izgovara. Sve dok imaš rešenost i možeš da sprovodiš istinu u delo, onda one mogu da postanu tvoj život. Nije važno koliko si sazreo je život na kraju, sve dok pozitivno i samoinicijativno primenjuješ Božje reči, ne kršeći namerno ni njih ni istinu, sve dok primenjuješ koliko god da razumeš i stremiš ka istini i obavljaš svoju dužnost svim srcem i svom snagom, onda to ispunjava standard. Božji zahtevi prema čoveku nisu teško dostižni. Istine o kojima Bog govori su razumljive, a Njegove reči su posebno detaljne i precizne. Zašto govoriti na ovaj način? Na raspolaganju je celom ljudskom rodu, ne samo jednoj maloj grupi ili nekolicini tipova ljudi. Od svih istina kojima se snabdeva celi ljudski rod, postoji ograničenje onoga što ti možeš da primeniš i dostigneš. Zašto kažem da postoji ograničenje? Zato što su kov, shvatanje i sposobnost za razumevanje kod svakog drugačiji, kao što su i okruženja koja im Bog uređuje i dužnosti koje obavljaju, ove „razlike” vode svaku osobu ka tome da bude u stanju da primenjuje i uđe u samo deo Božje reči, a ono što mogu da postignu i sprovedu u delo je ograničeno. Na primer, da li je prikladno ako neko doživljava kušnju bolesti, shvati da kušnja dolazi od Boga, a onda misli da Bog treba svakog da natera da doživi kušnju bolesti? (Ne, nije.) Ovo u potpunosti dolazi od ljudske volje. Bog drugačije dela na svakoga, a ova kušnja je usmerena na određenu grupu ljudi. Bog dela prema svakome tako da bi doživeli kušnju bolesti. Šta svi ljudi dobiju nakon što Bog natera jednu grupu ljudi da doživi kušnju bolesti? To da ljudi, tokom kušnje, treba da nauče kako da se pokore Bogu, da spoznaju sopstveno buntovništvo, poprave odnos između stvorenih bića i Stvoritelja, isprave odnos između čoveka i Boga, budu u stanju da shvate Božje srce, postignu pokornost prema Njemu i, ma šta se desilo, da Ga ne razumeju pogrešno, već se samo pokore. Ovaj aspekt istine je ono što svi treba da steknu. Ako stekneš ovaj aspekt istine iz tuđeg iskustva, moraš li onda i ti da iskusiš ovu kušnju? Nije nužno. Bog odabira različite ljude – možda pravu osobu ili nekog posebnog – da iskusi ovu kušnju i deo Božjeg dela. Ovo je Bog obećao čoveku i to je ono što će On i uraditi. Neki ljudi su iskusili bol gubitka voljene osobe i iz tog gubitka su dobili iskustvo i svedočenje, pokornost Bogu i istinsko poverenje i veru. Iz dela koje Bog vrši na određenoj grupi ljudi, svako može videti svedočenje da je sve što Bog radi ispravno i ono što ljudi treba da izaberu je pokornost, ne analiza, istraživanje ili ubeđivanje s Njim, da On mora da im objašnjava jasno i temeljno; treba da se pokore bezuslovno i bez žalbi. Pored toga, ljudi treba da nauče da shvate značenje i vrednost svega što Bog radi. Iz ovih puteva Božjeg dela i svih aspekata Njegovih reči, ono što svaki pojedinac doživljava je samo mali deo Božjih reči. U okviru ovog malog dela, u zavisnosti od tvog kova, tvog porodičnog okruženja i dužnosti koju trenutno obavljaš, ono što doživljavaš od Božjih reči je njihov desethiljaditi deo, ili možeš reći samo desethiljaditi deo. Ako uđeš u ovaj desethiljaditi deo i zaista postigneš bezuslovnu, potpunu pokornost Bogu, staviš se u poziciju stvorenog bića, pokoriš se Stvoriteljevoj suverenosti i uređenjima i postigneš ishod koji Bog želi da dostigne u tebi, onda ćeš biti spasen. Ovo je lako razumeti i tako stoje stvari.

Ono što je ključno u obavljanju vaših dužnosti jeste da budete odani. Šta je odanost? To znači da budete ozbiljni i odgovorni, da, bez imalo površnosti, u potpunosti vršite svoju odgovornost. Ako ste površni, onda kad nešto krene po zlu to je žig srama, a ovo uopšte nije banalna stvar. Štaviše, kad je u pitanju posao koji vam je dodeljen u Božjoj kući, svako treba da više razgovara u zajedništvu, da više traži istina-načela i da pronađe ispravna načela. Kad se otkriju problemi, treba ih rešiti brzo, u suprotnom brzo prijavite nadređenima one koje ne možete rešiti. Težite da se postarate da delo Božje kuće teče glatko, bez prepreka, propusta ili odlaganja. Radite dobro svoj posao, podstičite širenje rada na jevanđelju i pustite da se Božja volja temeljno sprovodi na zemlji. Na ovaj način će vaša dužnost biti dobro obavljena. Zapravo, u opsegu nekoga ko obavlja svoju dužnost, ovo je nekoliko aspekata istine koje može da primenjuje, postigne i da ih se dotakne, a ulazak u stvarnosti tih istina znači postizanje minimalnog standarda koji Bog zahteva od ljudskog roda. Neki ljudi imaju slabu veru, neki ljudi su kukavice, drugi su lošeg kova ili imaju iskrivljeno shvatanje ili razmišljaju na glupav način; ove i druge negativne i pasivne stvari u svim aspektima uticaće na sposobnost ljudi da sprovedu istinu u delo i da efikasno obavljaju dužnost. Bog ima zahteve od ljudi na osnovu njihovog kova, karaktera i nivoa shvatanja istine. Koji je standard za ovaj zahtev? Bog gleda da li je neko iskren u svojoj veri u Boga i da li može da prihvati istinu; ovo su dva najvažnija uslova. Neki ljudi su prirodno glupi, imaju iskrivljena shvatanja stvari, nisu pronicljivi, sporo uče bilo šta, ne uspevaju da shvate šta god da drugi govore i potrebno im je da ih neko drži za ruku dok se obučavaju – ovi ljudi su veoma lošeg kova i to se nikad neće promeniti. Drugi mogu da imaju bogato znanje ili su puni temeljnog znanja, deluju veoma pronicljivo spolja, ali su skloni iskrivljenom shvatanju stvari koje su u vezi sa istinom. Čak i ako razumeju istinu, i dalje ne mogu da je prihvate i to je njihova fatalna mana. Neko ovakav lako padne pod uticaj znanja i doktrine kada obavlja svoju dužnost i teško mu je da postupa u skladu sa istina-načelima ili da promeni svoja gledišta na stvari. Dakle, šta treba da rade ako zaista žele da tragaju za istinom? Ključno je da se vidi da li mogu da prihvate istinu. Ako mogu, onda se problem lako rešava, ali ako tvrdoglavo odbijaju da prihvate istinu onda je igra gotova. Ne samo da neće uspeti da dobro obavljaju dužnost, već se plašim da nema ni šanse da budu spaseni. Nije bitno koji stepen obrazovanja je čovek dostigao, niti koliko je promućuran – ono što je ključno je da bude u stanju da prihvati istinu i ljubav Božjih reči. Ono što Bog gleda jeste koji obim istine možeš da primenjuješ, budući da si prosvećen da je razumeš u okruženju koje je On uredio. On gleda koliki deo sebe daješ u zadacima koje On zahteva, koliko snage daješ na njih, koliko truda ulažeš. Na primer, ti si prosečnog kova, ne baš nešto obrazovan, tvoja sposobnost razumevanja je slaba i malo iskrivljena. To su objektivne činjenice. A opet, kad se nešto dogodi i Bog ti omogući da vidiš mane u tome, da postoji problem u tome i čija je to odgovornost, onda će ova stvar otkriti da li možeš da se držiš načela i da li primenjuješ istinu. Ako odano obavljaš svoju dužnost i iskren si prema Bogu, šta onda treba da uradiš oko toga? Šta treba da uradiš da budeš u skladu sa istinom, da uradiš šta Bog zahteva? U takvim okolnostima, Bog ne posmatra tvoj kov ili koliko si obrazovan ili koliko dugo veruješ u Njega; On gleda tvoje gledište i tvoj stav u vezi sa onim što se dogodilo, da li si iskren i da li koristiš svoju savest u tom trenutku. Ako si iskren prema Bogu, imaćeš osećaj odgovornosti i mislićeš: „Ova stvar mene ne pogađa, ali utiče na rad crkve. Moram da se raspitam i da čujem više o tome.” A kad se raspitaš, možda ćeš saznati da je nadzornik bio lenj i neodgovoran, da nije ozbiljno shvatio tu stvar i da je odugovlačio. Onda bi potražio nadzornika i razgovarao s njim, brzo ispravljajući stvar. Nećeš morati da tražiš pomoć od Višnjeg; sam ćeš rešiti probleme. Ti si običnog kova i imaš nekoliko mana i nedostataka, ali hoće li te stvari uticati na tvoju primenu istine? Hoće li uticati na tvoje ispunjavanje dužnosti ili na tvoju odanost Bogu? Neće. Neki ljudi kažu da su glupavi i izobličeni u svom razumevanju, neki kažu da nemaju duhovno razumevanje, a drugi kažu da su lošeg kova i neobrazovani. Ako je to tako, možeš li da jednostavno ne primenjuješ istinu kad se nešto dogodi? Bog ne posmatra ljudski kov, niti stepen njihovog obrazovanja. Ove stvari nemaju mnogo veze sa primenom istine. Ovi nedostaci i mane nemaju uticaj na tvoju primenu istine, niti na tvoju odanost Bogu, niti na odgovornost koju preuzimaš za obavljanje svoje dužnosti. Bog gleda da li si iskren – to je ono što je najpraktičnije i to je nešto što ljudi mogu da postignu. Bog koristi najpraktičnija sredstva da premeri svaku osobu. Neki ljudi kažu: „Slabog sam kova, neuk sam, i imam previše znanja; to utiče na moje sprovođenje istine u delo.” Sve su to izgovori i oni ne drže vodu. Ali zašto? Zato što Bog ne meri ljude na taj način. To je tvoj lični standard, ne Božji. Šta je Božji standard kad meri nekoga? Bog gleda da li mu je neko odan i da li je iskren. Ako si odan Bogu, onda nema veze ako ti je razumevanje malo izobličeno ili besmisleno. Neki ljudi kažu: „Nemam duhovno razumevanje.” A da li si odan Bogu? Ako jesi, onda to neće uticati na tvoje sprovođenje istine u delo. Da li je ovo dovoljno jasno? Ako si odan Bogu, i obavljaš dužnost s iskrenošću, možeš li i dalje da budeš negativan i slab kad te orezuju? Šta onda treba da uradiš ako si zaista negativan i slab? (Treba da se molimo Bogu i da se uzdamo u Boga, da probamo da razmislimo šta Bog traži, da razmišljamo o tome šta nam nedostaje, koje smo greške napravili; u onim oblastima u kojima smo poklekli treba da se ponovo uzdignemo.) Tako je. Negativnost i slabost nisu veliki problemi. Bog ih ne osuđuje. Sve dok neko može da se uzdigne tamo gde je poklekao i može da nauči lekciju i da uobičajeno obavlja svoju dužnost, to je sve što je potrebno. Niko vam to neće uzeti za zlo, zato ne budite beskrajno negativni. Ako odbaciš svoju dužnost i pobegneš od nje, uništićeš sebe u potpunosti. Svako je ponekad negativan i slab – samo traži istinu i negativnost i slabost se lako reše. Nekim ljudima se stanje potpuno promeni samo čitanjem jednog odlomka Božjih reči ili pevanjem nekoliko himni; oni mogu da otvore svoje srce kad se mole Bogu i mogu da Ga hvale. Nije li onda njihov problem rešen? Biti orezan je, zapravo, apsolutno dobra stvar. Čak i kad su reči kojima te orezuju malo grube, malo oštre, to je zato što si postupao prilično nerazumno i prekršio si načela, a da nisi ni primetio – kako da ne budeš orezan u takvim okolnostima? Orezivanje na ovaj način u stvari ima za cilj da ti pomogne, ovo je ljubav prema tebi. Treba to da razumeš i da se ne žališ. Znači, ako orezivanje podstiče negativnost i žalbe, to je onda glupost i neznanje i tako se ponaša neko ko nema razuma.

Koja je najvažnija stvar na koju treba da se fokusirate kad verujete u Boga? Da li je nečiji kov dobar ili loš, da li poseduje duhovno razumevanje ili sa kakvim se orezivanjem suočava – ništa od ovoga nije važno. Šta je najvažnije u današnje vreme? To je kako ulazite u istina-stvarnosti. Da biste to uradili, koja je najosnovnija stvar koju treba da posedujete? Morate imati iskreno srce. Šta znači biti iskren? To znači da ne budete nepouzdani kad vas izvesne stvari zadese, da ne uzimate u obzir sopstvene interese, da ne kujete zavere i planove s drugima i da ne igrate lažljive igre s Bogom. Ako možeš da varaš Boga i ako ti nedostaje iskrenosti prema Njemu, onda si potpuno nagrabusio i Bog te neće spasiti, pa koja je onda svrha razumevanja istine? Možda imaš duhovno razumevanje, dobar kov, rečitost i sposobnost da brzo shvatiš stvari, izvlačiš zaključke i razumeš sve što Bog kaže, ali ako igraš lažljive igre s Bogom kad te izvesne stvari zadese, to je sotonska narav i veoma je opasna. Tvoj kov nema svrhu, ma koliko bio dobar i Bog te neće želeti. Bog će reći: „Dobro govoriš, dobrog si kova, dovitljiv si i imaš duhovno razumevanje, ali postoji samo jedan problem – ne voliš istinu.” Oni koji ne vole istinu su problematični i Bog ih ne želi. Ako neka osoba nema dobro srce, biće uklonjena, baš kao što će auto koji spolja izgleda lepo održavan, a ima loš motor, biti potpuno odbačen. I ljudi su takvi: ma koliko dobro tvoj kov delovao, ma koliko si pametan, rečit ili sposoban, ili ma koliko si dobar u rešavanju problema, ništa od toga ne vredi, a ovo nije ključna stvar. Šta je onda ključna stvar? Radi se o tome da li srce neke osobe voli istinu. Ne radi se o tome da slušamo kako govori, već da gledamo kako se ponaša. Bog ne gleda šta obećavaš pred Njim; On gleda da li ono što radiš poseduje istina-stvarnost. Takođe, Bog ne mari koliko su uzvišeni, duboki ili moćni tvoji postupci, a čak i ako uradiš neku malenu stvar, ako Bog vidi iskrenost u svakom tvom potezu, reći će: „Ova osoba iskreno veruje u Mene. Nikad se nije razmetao. Ponaša se u skladu sa svojim položajem. Iako možda nije imao veliki doprinos Božjoj kući i lošeg je kova, nepokolebljiv je i poseduje iskrenost u svemu što radi.” Šta ta „iskrenost” sadrži? Sadrži strah i pokornost Bogu, kao i istinsku veru i ljubav; sadrži sve ono što Bog želi da vidi. Takvi ljudi možda drugima deluju neupadljivo i mogli bi biti i oni koji pripremaju hranu ili čiste, oni koji obavljaju običnu dužnost. Takvi ljudi su drugima neupadljivi, nisu postigli ništa veliko i nemaju u sebi ništa vredno poštovanja, divljenja ili zavisti – oni su samo obični ljudi. A opet, sve ono što Bog zahteva, nalazi se u njima i proživljeno je u njima i oni sve to daju Bogu. Reci Mi, šta više Bog želi? On je zadovoljan njima. Zato, nemojte se obeshrabriti i nemojte postati negativni samo zato što vam je premali rast i što ne razumete istinu ili zato što vidite da drugi prolaze putem usavršenja nakon što se suoče sa nevoljama i nakon doživljavanja kušnji i oplemenjivanja i nemoj da pomisliš da te Bog ne voli ili da nije spreman da te usavrši. Čemu žurba? Bog svakom daje različite stvari, a kad meriš sebe, prvo izmeri šta ti je Bog dao i šta su tvoji lični uslovi i onda možeš da razumeš da je sve što Bog čini dobro. Neko može reći: „Moj kov je loš. Da li je ono što mi Bog daje i dalje dobro?” Da, dobro je. Neko drugi može reći: „Prilično sam glup. Da li je ono što mi Bog daje i dalje dobro?” Da, sve je to dobro. Zašto je sve dobro? Da nisi glup, postao bi nadmen i zaboravio bi gde ti je mesto, što znači da te ovo štiti i to je dobra stvar. Da svi imate bolju sposobnost i veštinu nego što trenutno imate, ko bi bio u stanju da se i dalje ovako lepo ponaša i ko bi imao ovoliko volje da obavlja dužnost u Božjoj kući? Zar nije slučaj da ima ovakvih ljudi, ali ne mnogo? (Jeste.) Sve što Bog čini je dobro i ispravno, samo što ljudi to ne shvataju jasno. Ljudi uvek od Boga žele više, kao da što više Bog nekom daje, više će taj neko biti u stanju da sprovodi istinu u delo, ali to zapravo nije tako. Bog ti je već dao dovoljno; On ti je dao sve i darovao ti je Svoj život, pa šta onda još hoćeš? Ove reči koje Bog izgovara i celokupno delo koje vrši, izdašni su i dovoljni za ljudski rod. Ne postoji ništa što ljudi mogu da traže od Boga i ne treba da se žale na Njega i da govore: „Šta mogu da radim sa ovim kovom i ovim oskudnim darovima koje mi je Bog dao?” Toliko je toga što možeš da uradiš. Ono što Bog traži nije ono što zamišljaš – On želi da sprovodiš istinu u delo, da postupaš u skladu sa načelima i da ispunjavaš one dužnosti koje treba da ispunjavaš. Ne radiš ono što si u stanju da radiš, već slepo radiš ono što ne treba. To se zove zapostavljanje posla. Zar ne pucaš malo previsoko? (Pucaš.) Šta ljudi žele da rade? Da uspostave ugled među ostalima, da njihove reči i njihova dela izazivaju divljenje i duboko poštovanje i da budu nadaleko čuveni. Bog ne želi da postaneš takva osoba, pa ti nije dao takve stvari. Da si imao priliku da postaneš takva osoba, da li bi bio spreman da je odbiješ? Da li bi mogao tako lako to da uradiš? Posledica toga je opasna. Da li si pretpostavio da su te stvari dobre? Zašto neki ljudi postanu antihristi? Zar nije to zato što misle da imaju malo veština, pa postanu izrazito nadmeni? Zašto su u stanju da idu tim putem? Oni su jednostavno takva vrsta ljudi; moraće da idu tim putem pre ili kasnije, a Bog ne planira da im govori istinu niti da ih spase. Znači, ono što daje tebi je svakako drugačije od onoga što daje drugima. Ako se uvek porediš sa drugima i uvek želiš isto ono što oni imaju, da li je to čisto razumevanje? Ti ne razumeš Božju nameru! Zato, kad shvatiš da je tvoj kov slab, da ti nedostaje duhovno razumevanje i da imaš izobličeno shvatanje, da si često slab ili misliš da imaš previše problema i nedostataka, prvo moraš da promisliš zašto ti Bog nije dao određeni dar. U ovome leži Njegova dobra volja. Pogledaj još jednom koji put bira većina onih darovitih i talentovanih ljudi i kakav stav Boga ima prema njima. Koju ćeš to rečenicu najviše želeti da izgovoriš kad shvatiš ovo pitanje? (Hvala Bogu na Njegovoj zaštiti.) Tako je, treba da zahvališ Bogu i da kažeš: „Bože, tako si dobar prema meni, nisi mi dao nikakav talenat i stvorio si me kao budalu, idiota. To je moj blagoslov! Nisam negativan niti tužan. Ono što mi sad fali su iskrenost i odanost Tebi. Ne tražim da budem oštrouman i rečit, niti tražim da imam talenat. Samo želim da Ti ponudim iskrenost. Darovitost, talenat i znanje, kao i status i slava među ljudima, nisu dobre stvari i ja ih ne želim.” Zar se ovim ne pokazuje preobražaj? (Da, pokazuje.) Dakle, da li bi i dalje mogao da osećaš bol i da plačeš jer ti toliko toga nedostaje? Nećeš više ovo raditi i nećeš osećati da ti je učinjena nepravda. U suprotnom, kad te drugi budu orezivali, pomislićeš: „Glup sam, ceo svet me gleda sa visine, a u Božjoj kući nikad neću biti unapređen niti biti na nekom važnom položaju.” Time impliciraš sledeće: „Bog mi je dao tako malo, pa zašto je onda drugima dao tako mnogo?” Uvek bi se bunio u svom srcu i osećao bi da ti je učinjena nepravda. Zapravo, stigao ti je veliki blagoslov, a ti to ni ne znaš. Ako se ponovo desi tako nešto u budućnosti, hoće li ti se promeniti ugao gledanja? (Da, hoće.) Šta će se promeniti u ljudima kad budu imali drugačiji ugao gledanja? (Neće pucati tako visoko i neće težiti tako uzvišenim stvarima i biće u stanju da dobro obavljaju dužnost, zahvalnog srca i sa obe noge na zemlji.) Oni mogu biti čvrsto na zemlji, mogu da žive na autentičan i realističan način i da teže različitim ciljevima. Reci Mi, da li je bolje da te Bog stvori kao budalu i idiota koji može valjano da obavlja dužnost na prizeman način kako bi mogao da budeš spasen ili da ti podari dobar kov, visok stepen obrazovanja, lep izgled i rečitost, kao i radnu sposobnost i posebne kvalitete, tako da gde god da si, ljudi se ugledaju na tebe i ti si div među patuljcima, a onda ideš putem antihrista? Šta bi izabrao? (Bolje je biti budala i idiot.) Sad možeš to da kažeš, ali ako bi te neko stvarno nazvao budalom i idiotom, to bi te pogodilo. Moraš ovako da razmišljaš: „Iako sam lošeg kova i neuk sam, bolji sam od zlih ljudi i antihrista jer i dalje imam priliku da budem spasen.” Moraš da naučiš da utešiš sebe. (Sećam se da je bilo još nekoliko ljudi koji su verovali u Boga zajedno sa mnom. Svi su oni imali dobar kov i bili su vrlo pronicljivi, ali pošto su se uvek borili za moć i dobit i ometali rad crkve, uklonjeni su i izopšteni. Ja mislim da sam uspeo da postanem ono što sam danas zato što sam lošeg kova, zato što sam glup i zato što umem da se lepo ponašam – to je takođe Božja velika zaštita.) Zašto te Bog štiti? Da li zato što si glup? Da li saoseća sa slabima? Ne, ne saoseća; nije kao što nevernici kažu, da dete koje plače dobije slatkiš. To nije slučaj. Koji je precizan način da se ovo sagleda? Iz kog ugla sagledati to a da bude u skladu sa istinom? (Zato što ljudi veruju sa mrvom iskrenosti i ljubavi za istinom u svom srcu i spremni su da teže istini – Bog spasava ljude sa ovakvim srcem i tako uređuje razna okruženja da ih zaštiti.) Tako je. Bog te štiti u zamenu za tvoju iskrenost prema Njemu. Dakle, šta je najdragocenije? Najdragocenija je čovekova iskrenost. Gajiš malo ljubavi prema pozitivnim stvarima i iskrenosti prema Bogu i razmenjuješ te stvari za Božju zaštitu i milost – dosta si zadobio. Neko može reći: „Lošeg sam kova, a iako sam dosta zadobio i dalje ništa ne razumem.” Da li ne razumeš dosta toga? Tvoja sposobnost da obavljaš dužnost i da slediš Boga sada u vezi je sa tvojim razumevanjem istine. Neko drugi može reći: „Šta ja to razumem? Ne mogu jasno da objasnim.” Možda ne umeš jasno da objasniš, ali umeš da opstaneš u obavljanju dužnosti u Božjoj kući, a i dosta toga razumeš. Koliko god tvoje razumevanje ovih stvari bilo duboko ili površno, ono je svakako u vezi sa istinom i približno je istini, zbog čega imaš podršku do sad i neprekidno obavljaš svoju dužnost. Zar nije tako? (Da, jeste.) Nije loša stvar ako misliš da si budala ili idiot, a ako sad to sagledaš, „budala” i „idiot” su nadimci bez imalo potcenjivanja ili omalovažavanja. Kad se to što te zovu budalom i idiotom poredi sa onim kad te nazivaju antihristom, šta je bolje? (Bolje je da te zovu budalom i idiotom.) Ako jednog dana Bog kaže: „Dođi ovamo, budalo. Dođi ovamo, idiote,” možda nećeš biti srećan, ali ćeš mozgati i razmišljati: „Nazvao me je budalom, a ne antihristom, tako da ću otići do Njega.” I rado ćeš otići. Onda neko kaže: „Kako to da si srećan kad te zovu budalom?” A ti kažeš: „Nazvao me je budalom, a nije rekao da sam antihrist, niti da ne mogu da budem spasen. Zato sam srećan.” Kad te nazivaju budalom, ne ophode se prema tebi kao prema strancu, već kao prema članu porodice, kao prema nekom poznatom. To je kao kad ljudi svoju decu zovu „mala čudovišta”; možda zvuči malo grubo, ali to je zapravo istina i to je samo ime od milošte. Šta bi bilo da te zovu antihristom? Onda bi bio u nevolji jer promena imena znači da je sama priroda tog imena drugačija, a i tvoj ishod će biti drugačiji. Šta biste izabrali? (Ja bih izabrao da me zovu budala i idoit.) Nije dobro uvek biti budala i idiot; i kov vam se mora malo popraviti. Da li se vaš kov popravio tokom godina? (Popravio se samo malo, ali ne previše.) Što se tiče život-ulaska, ako stvarno vredno radiš i stalno se trudiš, onda ćeš se sigurno popraviti, ali nemoguće je videti sva velika poboljšanja odjednom. To je spororastući proces, ali sve dok imaš ulazak, nećeš nazadovati i sve dok stremiš, tvoj život-ulazak će polako rasti, malo po malo.

Bogu nije lak zadatak da usadi istinu ljudima. To se ne dešava istom brzinom kao što seme klija kad se poseje u zemlju – prilično je drugačije. Bog spasava čoveka temeljnim čišćenjem i preobražavanjem njegove sotonske naravi, kao i dopuštajući mu da proživi istina-stvarnost Njegovih reči, ali ovo nisu jednostavne stvari. Čak i ako slušaš propovedi, čitaš Božje reči, moliš se i doživljavaš svaki božji dan, tvoj napredak će biti ograničen, a tvoj životni rast će biti spor. Potrebni su mnogi procesi da bi neko razumeo istinu. Ljudima treba mnogo ponovnih iskustava, a moraju i stalno da se trude da pokušaju da razumeju istinu – tek tad je mogu shvatiti. Takođe, neophodno je delo Svetog Duha, inače će ono što ljudi steknu biti još više ograničeno. Mnogi ljudi veruju u Boga dvadeset ili trideset godina, ali i dalje ne mogu da pričaju o svom iskustvenom svedočenju. To je zato što nikad nisu težili istini, niti su uložili dodatni trud da razumeju istinu, što dovodi do toga da ništa ne uspevaju da steknu čak ni posle višedecenijske vere u Boga. Ljudi moraju da shvate istinu, da je iskuse i razumeju, a posebno je potrebno da im Bog uredi okruženja. Kombinacija ovih različitih aspekata dovodi do toga da ljudi steknu malo razumevanja i ulazak. Kad se to stvori unutar tebe, pružiće ti drugačija saznanja, osećanja i misli, omogućavajući tvojoj svesti i tvojim mislima da napreduju i da se promene, što će zauzvrat malo ojačati tvoju veru u Boga i malo će preobraziti tvoj stav prema istini i prema tvom sopstvenom putu u životu. Sve su to male, sićušne promene, ali će te sićušne promene izazvati ogroman pomak u tvom pogledu na život, u tvojim mislima i gledištima, kao i u tvom stavu prema stvarima i Bogu. Ovo je moć Božje reči – istina.

Odlomak 89

Koje smernice Bog daje ljudima tokom spasenja, bez obzira na to koliko su buntovni ili koliko su duboko iskvarene njihove naravi? Drugim rečima, u kojim okolnostima Bog napušta i uklanja ljude? Koja je najniža norma koju moraš da ispuniš da bi te Bog zadržao i da te ne bi uklonio? Ovo je nešto što svi Božji izabranici moraju razumeti. Prvo, najosnovniji uslov je da ne poričeš Boga. Uslov „ne poricati Boga” sadrži u sebi i određene praktične stvari. To nije puko priznanje da postoji neki Starac na nebu, ili da se Bog ovaplotio, ili da je Božje ime Svemogući Bog. To nije dovoljno, to ne ispunjava merila za verovanje u Boga. U najmanju ruku bi trebalo da prepoznaš da je ovaploćen Bog praktični Bog; ne smeš u to sumnjati ili tome suditi; moraš biti sposoban da se pokoriš čak i ako imaš svoje predstave – to je merilo vere u Boga. Tek kad ispuniš ovaj preduslov, Bog će te priznati kao osobu koja veruje u Njega. Bog ima najmanje tri smernice za ljude. Prvo, moraju da Ga priznaju, da veruju u Njega i da Ga slede. Moraju da budu iskreni vernici, da izvršavaju svoje dužnosti najbolje što mogu, da ne čine zlo i da ne prouzrokuju ometanja. To je prva smernica. Drugo, dok slede Boga, najmanje što mogu da urade jeste da ne napuštaju svoje dužnosti. Oni moraju da budu poslušni i pokorni dok ispunjavaju svoje dužnosti, da u tim poslovima postižu prosečne rezultate i da barem službuju na prihvatljivom nivou. To je druga smernica. Treće, njihova ljudskost mora da odgovara merilima. Moraju da budu dobri ljudi ili, u najmanju ruku, ljudi koji poseduju savest i razum. Trebalo bi da se suštinski slažu sa većinom Božjeg izabranog naroda i da ne budu trula jabuka. U najboljem slučaju, ovakvi ljudi nisu ni loši ni zli. To je treća smernica. Ako neko ne može da prihvati istinu i po svaku cenu odbija da ispuni dužnost, onda ta osoba ne veruje istinski u Boga – najblaže rečeno, ljudskost joj nije dorasla merilima. To znači da je ta osoba potonula ispod svake mere i mora da bude uklonjena. Ljudi koje odlikuje loša ljudskost, koji ne mogu da prihvate ni tračak istine, koji prouzrokuju ometanja i prekide i nemaju pozitivnu ulogu u crkvi, mogu se svrstati u zle ljude. Čovek koji se ne slaže sa većinom drugih ljudi je trula jabuka; on je zla osoba i, štaviše, on je neko ko je potonuo ispod svake mere i treba da bude uklonjen. Ti zli ljudi i antihristi mogu da ispunjavaju dužnosti, ali oni samo prouzrokuju prekide, ometanja, razaranja i čine zlo – zar bi Bog želeo ovakve ljude? Da li oni obavljaju svoje dužnosti? (Ne obavljaju ih.) U Božjim očima, njihova dela su probila prag svih smernica. Nesposobni su da obavljaju svoje dužnosti i šteta koju prouzrokuju veća je od svake dužnosti koju ispune, te takvi ljudi moraju biti uklonjeni iz crkve. Zar to nije načelo po kom se postupa prema ljudima u Božjem domu? Da li je ikada neko bio uklonjen zato što je trenutno bio u lošem stanju i osećao se negativno i slabo? Da li je ikada neko morao da prestane da ispunjava svoju dužnost zato što je povremeno bio pomalo površan i nije obavljao dužnost dobro? Da li je ikada neko bio uklonjen zato što je postigao loše rezultate u svojim dužnostima ili zato što je otkrio neke svoje loše misli ili ideje? Da li je ikada neko bio uklonjen jer je bio neznatnog rasta i zato što su se u njemu rađale predstave i sumnje o Bogu? (Nije.) Po kom se onda načelu uklanjaju ljudi iz Božjeg doma? Kakvi su to ljudi koji su uklonjeni i primorani da prestanu da ispunjavaju svoje dužnosti? (To su ljudi koji svojim službovanjem pričine više štete nego dobrog i koji stalno izazivaju prekide i ometanja.) Takve osobe nisu dostojne da ispunjavaju dužnost. To ne znači da je neko prema njima pristrasan i da ih ograničava i uklanja iz ličnog inata; to znači da oni ne postižu nikakve rezultate u svojoj dužnosti i da prouzrokuju ometanja i prekide. Oni su uklonjeni jer zaista nisu dostojni da ispunjavanju dužnosti. Ovo je u potpunosti u skladu sa istina-načelima. Sva načela na osnovu kojih se Božja kuća ophodi i postupa prema ljudima su pravedna. Božja kuća ne pokušava da uhvati ljude u greškama, ne pravi od muve slona niti veliku buku ni oko čega. Morate verovati da istina vlada Božjom kućom. Naravno, neki ljudi koji su uklonjeni mogu još uvek da se nadaju spasenju ako budu u stanju da prihvate istinu i iskreno se pokaju Bogu. Ali, ti bezvernici i zli ljudi koji ne mogu da prihvate ni delić istine, koji nemaju ni savest ni razum, biće zauvek uklonjeni nakon što budu otkriveni. To je Božja pravednost.

Odlomak 90

Zašto Bog zahteva da Ga ljudi spoznaju? Zašto traži od ljudi da spoznaju sebe? Koja je svrha samospoznaje? Šta je željeni rezultat? I šta je svrha bogopoznanja? Kakav se efekat može postići kod ljudi ako spoznaju Boga? Da li ste o tim pitanjima razmišljali? Bog se služi različitim sredstvima kako bi naveo ljude da spoznaju sebe. Pripremio im je svakojaka okruženja ne bi li otkrio njihovu iskvarenost i ne bi li ih naveo da, kroz iskustvo, postepeno spoznaju sebe. Bilo da je reč o razotkrivanju Božjih reči ili razotkrivanju Njegovog suda i grdnje, da li razumete koja je krajnja svrha toga što Bog obavlja Svoje delo? Krajnji cilj dela koje Bog na taj način obavlja jeste da svakoj osobi koja iskusi to Njegovo delo omogući da spozna šta je čovek. A šta se pod tim „spoznati šta je čovek” podrazumeva? Pod tim se podrazumeva omogućiti čoveku da spozna svoj identitet, svoj status, svoju dužnost, kao i svoju odgovornost. To znači omogućiti mu da sazna šta to znači biti čovek, omogućiti mu da razume ko je on. Božji krajnji cilj jeste da navede ljude da spoznaju sami sebe. Zašto Bog onda daje ljudima da Ga spoznaju? To je naročita blagodat koju On daruje ljudskom rodu, zato što spoznajom Boga, čovek može da razume mnoge istine i prozre mnoge tajne. Ljudi mnogo toga mogu postići spoznajom Boga. Kada ljudi spoznaju Boga, oni nauče kako da žive na najsvrhovitiji način, tako da navođenje ljudi da teže bogopoznanju predstavlja Njegovu najveću ljubav, Njegov najveći blagoslov. A Bog se koristi mnogim načinima da navede ljude da Ga spoznaju, pri čemu su najosnovniji sud i grdnja, usmeravanje i opskrba Njegovim rečima. Naravno, On im takođe omogućava da, kroz sud i grdnju, spoznaju Njegovu narav – to je prečica do bogopoznanja. Šta se na kraju postiže time što su ljudi videli i spoznali Božju narav? Postiže se to da ljudi znaju ko je Bog, šta je Njegova suština, koji je Njegov identitet, koji status, koje su Božje odlike i biće i kakva Mu je narav. Postiže se to da svaka osoba jasno uviđa da su ljudi stvorena bića, da je jedino Bog Stvoritelj, kao i to kako stvorena bića treba da se pokore Stvoritelju. Znajući sve to, čovekov životni put postaje potpuno razjašnjen. Kada ljudi istinski spoznaju sebe, mogu li postepeno da otpuste svoje nesvakidašnje želje i različite nepravedne namere? (Da.) Da li onda mogu da dostignu tačku na kojoj su kadri da ih potpuno otpuste? To zavisi od pojedinca. Čovek jedino može istinski da otpusti nesvakidašnje želje i različite prohteve koje ima prema Bogu kada, kroz Njegovo delo, stekne bogopoznanje i kada stekne odgovarajuće znanje i definiciju Njegove suštine, identiteta i statusa. Samo ovakva osoba, poput Petra, može da, iz srca, izrazi želju i žudnju da voli Boga iz dubine duše, te da ljubav Božju sprovede u delo. Dakle, bogopoznanje i samospoznaja – jedno ne ide bez drugoga. Kažeš da želiš da voliš Boga, ali možeš li znati kako da Ga voliš ako Ga ne razumeš? Koji su ti Njegovi delovi dopadljivi? Koji Njegovi aspekti su ti najdopadljiviji? Ako to ne znaš, ne možeš Ga voleti. Nećeš biti kadar da Ga voliš, čak i ako to budeš želeo, a možda čak otkriješ i neke predstave o Njemu i buntovništvo koje nehotice buja u tebi, što sve vodi ka negativnosti. Da li će takvi primiti Božje odobravanje? Neće. Kada neko ne poznaje Boga, a ipak kaže da Ga voli, ta takozvana „ljubav” je prazna teorija prizvana ljudskom logikom i rasuđivanjem. Ona ne nastaje iz bogopoznanja niti je Bog smatra važećom. Da li sada vidite o čemu govorim kada govorim o ovim dvema stvarima? (Da.) Pa zašto niste kadri da to kažete upravo sada? To dokazuje da je vaša samospoznaja u praktičnom smislu zbrkana i da nemate istinsko znanje o Bogu. Da li vi znate u čemu je ovde problem? (Nismo našli pravi put primene. Ne možemo istovremeno ući iz dva aspekta, iz aspekta bogopoznanja i iz aspekta samospoznaje. Usredsređujemo se samo na ulazak iz jednog aspekta, ograničavajući tako naš životni razvoj.) Budući da je to stanje u kome ste sada, kakav vam je rast? Nije li nezreo? Niste li, u smislu samospoznaje, predaleko od Božjih zahteva i normi koje treba da ispunite? U najmanju ruku, još ne možete da otpustite vaše lične žudnje i težnje. Može li vaše pokoravanje Bogu onda biti u saglasnosti sa istinom? Jesi li kadar da znaš da li Bog uopšte ima ikakav status u tvom srcu? Ima mnogo ljudi koji čak i sada sumnjaju u to da li se Bog ovaplotio kao čovek ili kao Bog; oni sede na dve stolice, čas veruju u Boga na zemlji, čas veruju u nejasnog Boga na nebesima. A ima i onih koji čak sumnjaju u Božju suštinu, koji vele: „Kako ovaploćeni Bog i Bog na na nebesima mogu biti isti Bog? Ako je On stvarno Bog, zašto ne pokaže čuda i znakove?” To pokazuje da vi patite od ozbiljnog nedostatka duhovnog razumevanja. Takav vam je rast da, uprkos tome što Bog toliko govori, vi još uvek ne razumete to što govori. Sada jedino priznajete da se Bog ovaplotio, jedino priznajete istinu koju je izrazio ovaploćeni Bog; ali nemate mnogo znanja kada je reč o Božjoj suštini, identitetu i statusu. Mogli biste reći da u vašim srcima ovog znanja i nema, zar ne? (Da.) I to se može dokazati činjenicama: pre nego što sam u crkvi s vernicima u zajedništvu razgovarao o takvim aspektima istine, kao što su Božja suština i Božja namere, ti si mislio da imaš neiscrpno znanje o Bogu, kao i da ti je vera u Boga postojana i nepokolebljiva. Ali kada sam s vama raspravljao o istinama kao što su sȃm Bog, Božja narav i Božja suština, te reči i ti sadržaji su izazvali snažnu reakciju u vašem srcu. Ta reakcija je bila jaka i otežala vam je da prihvatite, tvoreći veliki sukob s onim bogovima koje ste zamišljali u svom srcu. Zar to nije istina? (Jeste.) Tako da kada kažem neke stvari koje ranije niste čuli, isprva ćete naći da je to nemoguće prihvatiti, kao da ne razumete šta ja to govorim. To dokazuje da vam je rast premali, i to toliko da ne možete čak ni da razumete Božje reči niti da ih budete dostojni. Biće vam potrebno još nekoliko godina iskustva pre nego što budete mogli da razumete.

Odlomak 91

Božja ocena Jova zabeležena je u Starom zavetu: „Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla” (Knjiga o Jovu 1:8). U poslednjim danima, Bog ne samo da je svedočio da Ga Petar zaista voli, već i da je Jov bio osoba koja je imala istinsku veru u Njega, i Bog zahteva da Njegov izabrani narod mora da ima veru bar koliko i Jov ako želi da Ga sledi do kraja. U vašim zamislima, i u okviru ograničenih tekstova koje razumete, kakva je osoba bio Jov? Da li je bio dobra osoba? (Da.) Na koje načine se to prvenstveno manifestovalo? Prvo, on je bio čovek koji se bojao Boga i nikada nije činio zlo. Ovo je primarna manifestacija i obeležje dobrog čoveka. Štaviše, bio je principijelan u svom ponašanju, i principijelan u postupanju prema svojoj deci i porodici. Nije pokušavao da prikrije mane svoje dece, nego se molio Bogu i poverio Mu svoju decu, čime je pokazao ljudima da je njegov odnos prema deci potpuno ispravan i u skladu sa Božjim namerama. Šta mislite, kako bi izgledalo da ste kao deca imali takvog oca? Zar vas to ne bi učinilo srećnim? Ali kakvi su bili Jovovi prijatelji? Kada je Jov bio suočen sa kušnjama i nevoljama, kako su se njegovi prijatelji ponašali prema njemu? Niko od njih nije mogao da ga razume, i čak su ga osudili: „Ti si uvredio Boga i On te je prokleo. Pogledaj do čega te je dovela tvoja vera u Boga. Kako jadno!” Čak je i Jovova supruga rekla: „Ti li se još držiš svoje čestitosti? Prokuni Boga, pa umri!” (Knjiga o Jovu 2:9). Tokom ovog perioda strašne patnje, tako su se prema Jovu odnosili njegovi prijatelji i supruga, što mu je nanelo ogromno zlo i bol. Ali bilo je vrlo malo ljudi koji su razumeli Jova – to je istina. Kad sada čitamo Jovovu priču, osećamo da su ljudi poput Jova ti koji su najpouzdaniji i najverniji i da je takav čovek istinski dobra osoba. Nikada te neće prevariti ili povrediti i uvek će se pridržavati načela u načinu na koji se ophodi prema tebi. Ako si ispravna osoba, on te neće osuđivati ili govoriti ružne stvari o tebi samo zato što si uradio jednu lošu stvar ili zato što drugi ljudi loše govore o tebi. On neće ići protiv činjenica i govoriti na nepošten način da bi lažno optužio ljude. Neće dozvoliti osećanjima ili sklonostima da vode njegov govor. Vremenom ćeš videti: „Ovo je dobar čovek. Kad god naiđemo na neku poteškoću, mi svoju dužnost samo gurnemo u stranu, ali on nikada ne odbacuje Božje ime, bez obzira na to sa koliko velikim kušnjama i nevoljama se suočava. Nije ni čudo što Bog voli takve ljude. Da imam takvog čoveka pored sebe, bez obzira na bolest ili nevolje koji me snađu, on bi mogao i dalje da mi pomaže, dvori me i brine se o meni, da me toleriše kao i ranije. Takak čovek je divan. Čak i ako bi mi ponekad išao na živce ili ako se ne slažemo uvek, mnogo bih radije imao njega pored sebe nego nekog od onih Sotona i đavola!” Sotone i đavoli će obično reći: „Ti si tako sjajan. Volim te i toliko mi je stalo do tebe”, ali čim naiđeš na neku nevolju, ignorisaće te i tada ćeš shvatiti šta je dobar čovek, i šta je pouzdan čovek. Samo oni koji su pouzdani, koji se boje Boga i klone zla, su istinski dobri ljudi, a dobri ljudi su tako dragoceni. Bilo bi divno kada bi pored sebe imao desetak ljudi poput Jova – ali sada nemaš nijednog! U tom trenutku ćeš osetiti kolika je zapravo retkost dobar čovek. Takav dobar čovek treba svima. Svi vole pravedne i blagonaklone ljude, ljude dobrog srca koji postupaju principijelno, koji imaju osećaj za pravdu, koji se boje Boga i klone zla i koji su dostojni poverenja.

Kada te pritisnu nevolje i bolest, kada tvoje srce najviše pati, kakvog bi čoveka želeo pored sebe? Treba li ti neko ko govori lažne i slatke reči? Treba li ti neko ko te osuđuje, krivi i kritikuje? (Ne.) Kakav ti je čovek tada najpotrebniji? Potreban ti je čovek koji saoseća sa tvojim poteškoćama i teši te, koji može da te sasluša dok pričaš o bolu u svom srcu i da ti onda pomogne da izađeš iz svoje negativnosti, slabosti i patnje. Takav čovek može da ti pomogne – neće ti se smejati ili stajati na muku, i neće zatvoriti oči pred tvojim poteškoćama. To jest, ako ti je potrebna uteha, i imaš poteškoća, trenutke slabosti i privatnih problema, ovo sve možeš da podeliš sa takvim čovekom, i on ih neće širiti dalje, izrugivati se, ismevati te ili praviti pometnju u tvom životu. On ume ispravno da pristupi tvojim poteškoćama, tvojoj slabosti, negativnosti i slabim tačkama tvoje ljudskosti. Nije li principijelno pristupiti ovim stvarima ispravno? Nisu li ovo manifestacije dobrog čoveka? Takav tip čoveka može da te razume, da te toleriše i stara se o tebi. Može da te podrži, da brine o tebi i da ti pomogne da se iščupaš iz bola i slabosti. On ti pruža toliko veliku pomoć. Takva osoba je izuzetno dragocena. To je dobar čovek! Recimo da te neko ignoriše, pa čak i da ti se ismeva i ruga kada vidi da imaš problem. Želiš nešto da mu poveriš, ali onda pomisliš u sebi: „Ne mogu da mu kažem. Ako to uradim, moglo bi doći do posledica. Možda će otići i meni iza leđa pričati o mojim ličnim stvarima. Tada bi mi se svi smejali, i ko zna kakve bi priče izmislio da bi me oklevetao.” Da li bi se usudio da razgovaraš sa nekim takvim? Ti ne bi imao pojma šta bi on tačno bio u stanju da uradi. Ne samo da se može dogoditi da ti ne pomogne ili da te ne podrži, već bi mogao da napravi zbrku u tvom ličnom životu, kao i da te obmane i naškodi ti. Da li bi se usudio da mu se poveriš? U tom trenutku, shvatio bi koliko su dobri ljudi važni, vredni i dragoceni i da je veća vrednost biti dobra osoba nego biti bilo koji drugi tip osobe. Možda čak i tvoji roditelji zapravo ne razumeju tvoje poteškoće i potrebe kada patiš i trpiš bol, i ne mogu da te uteše. Ima dece koja naporno rade i prihvataju poslove izvan kuće – naročito žene koje moraju da se dodvoravaju svojim šefovima, pa čak i prodaju svoja tela da bi zaradile malo novca – a njihovi roditelji nikada ne pitaju koliko je njihovoj deci teško da rade izvan kuće niti koliko im je teško da zarade novac. Čak se žale ako im deca ne donesu kući mnogo novca i svoju decu upoređuju ih sa drugima. Kako se zbog toga osećaju njihova deca? (Tužno, potišteno.) Razočarani su. Osećaju da je svet tako mračno mesto, da su čak i njihovi roditelji takvi, i pitaju se kako će nastaviti da žive. Zato morate biti dobra osoba. Svima je potrebna dobra osoba. A kako nastaju dobri ljudi? Da li samo padaju s neba? Da li niču iz zemlje? Postoji li neka životinja od koje su evoluirali? Da li su oni proizvodi obrazovanja visokih škola? Ili su proizvodi asketske religiozne kultivacije? Ne, nijedno od ovih objašnjenja nije tačno, sva su apsolutno nemoguća. Čovek može postati dobra osoba samo ako sledi Boga, praktikuje istinu i prihvati Božje spasenje. Dobri ljudi ne nastaju iznenadnim preobražajem iskvarenih ljudi – ljudi moraju verovati u Boga i primiti Njegovo spasenje, moraju stremiti ka istini, zadobiti delo Svetog Duha i biti usavršeni da bi postali dobri ljudi. Svakome je potrebno da pored sebe ima dobru osobu, prijatelja i poverenika. Reci Mi, da li su oni potrebni i Bogu? (Da.) Bogu su potrebni dobri ljudi, a i ljudima su potrebni dobri ljudi. Kako će na tebe uticati razumevanje ovog pitanja? Moraš imati tu odlučnost i želju da nastojiš da postaneš dobra osoba. Ako kažeš: „Teško je i zamorno biti dobra osoba, ali moram biti odlučan u svom nastojanju da to postanem. Ljudima su očajnički potrebni dobri ljudi, a i meni su potrebni dobri ljudi. Dakle, prvo ću ja da postanem dobra osoba, pomagaću i podržavaću druge, trudeći se da pomognem Bogu da zadobije više dobrih ljudi”, onda je to ispravno. Ako svi budu nastojali da budu dobri ljudi, onda ima nade za čovečanstvo. Možda ćeš reći: „Čovečanstvo je tako iskvareno i zlo. Nema svrhe ako su dobri ljudi samo oni malobrojni koji veruju u Boga. I dalje će biti kinjeni jer ima previše zlih ljudi.” Glupo je reći tako nešto. Ti veruješ u Boga da bi zadobio spasenje. Ako postaneš dobra i pravedna osoba, Bog će te blagosloviti. Bez obzira na to koliko su ljudi zli i iskvareni, Bog ima načina da se nosi sa njima. Ljudi ne moraju da brinu o tome. Ti samo moraš da se usredsrediš na stremljenje ka istini i zadobijanje Božjeg spasenja. To je ono što je u skladu sa Njegovim namerama. Samo osam ljudi je na kraju spaseno kada je Noje napravio barku. Svi oni koji nisu verovali Božjim rečima i nisu koračali pravim putem, na kraju su uništeni Božjim potopom. To je priznata činjenica. Zašto ne možeš da uvidiš Božju svemoć? Zašto ne možeš da vidiš da je Bog pravedan Bog? Kada Bog završi Svoje delo, bez obzira koliko ljudi zadobije spasenje, ovom dobu mora doći kraj. Velike katastrofe moraju se sručiti i Bog će rešiti sve te probleme. Ti stremiš ka istini i postaješ pravedna osoba zbog sebe – to koristi tebi, a koristi i drugima. Neki ljudi kažu: „Dobri ne dobijaju ono što zaslužuju”, ali to nije tačno. Oni koji streme ka istini na kraju će imati svoje mesto u carstvu nebeskom, a oni zli, ma koliko bili uspešni zemlji, biće svi na kraju uništeni i bačeni u pakao. Dakle, i dobri i zli dobijaju ono što zaslužuju, zar ne? Šta piše u Bibliji? „Nosim platu sa sobom, da platim svakome po njegovim delima” (Otkrivenje 22:12).

Stvari koje je Jov uradio, a koje su zapisane u Knjizi o Jovu, zapravo zauzimaju vrlo malo prostora, veoma su jednostavne i nema ih mnogo. Ali treba da ste u stanju da tražite tragove u Jovovim postupcima i da pronađete Jovova načela i put primene za to kako biti dobra osoba. Kao prvo, kog načela se Jov držao u svom ophođenju prema svojoj deci i onima koji su mu bili najbliži? Da se ne oslanja na svoje emocije, već da se pridržava načela. On nije nameravao da greši protiv Boga zbog stvari koje su se desile. Ovo je bio prvi kriterijum njegove bogobojažljivosti i klonjenja od zla – počevši od načina na koji se ophodio prema članovima svoje porodice. Kao drugo, tu je bio njegov odnos prema sopstvenoj imovini. Iako je njegova imovina predstavljala samo zemaljska dobra, Jov je znao da ona dolaze od Boga, da mu ih je darovao Bog i da ga je njima Bog blagoslovio. Ljudi treba pažljivo i dobro da upravljaju tim dobrima i brinu se o njima. Dobro se brinuti ne znači da ih treba pohlepno posedovati ili uživati u njima niti znači da treba živeti za njih. To znači zahvaliti se Bogu za njih, videti u njima orkestraciju Božjih ruku i Njegov suverenitet, i upoznati Boga kroz ove stvari. Kada ljudi poznaju Boga, onda su u stanju da se pokore Njegovom suverenitetu, a to je zaista najvažniji kriterijum za dobru osobu. Ako možeš da se pridržavaš načela u ophođenju prema drugima, ali nisi u stanju da se pokoriš Bogu, da li si onda zaista dobra osoba? Ne, nisi. Štaviše, Jov je svojim postupanjem prema Božjem suverenitetu i uređenjima bio u stanju da se u potpunosti pokori Božjem suverenitetu i uređenjima. Božja uređenja uključuju Njegovo lišavanje i Njegovu kušnju. Nekad Bog lišava, a nekad ispituje. Šta obuhvataju Njegove kušnje? On nekad može da učini da se razboliš, ili da prouzrokuje neke teške okolnosti u tvojoj porodici, ili može da dovede do toga da se suočiš sa nekim poteškoćama i orezivanjem, i da te u toku obavljanja dužnosti kazni, disciplinuje, osudi i grdi. Sve su to Božja uređenja – i kako treba da im pristupiš? Ako ne možeš da im se pokoriš i stalno želiš da pobegneš od njih, onda ne doživljavaš Božje delo. Pored toga, ljudi moraju biti odani u tome kako pristupaju svojim dužnostima. Moraju da pokažu svoju odanost. Šta u ovom slučaju znači odanost? Znači ponuditi sve ono za šta su sposobni i sve što poseduju. To je odanost! To je merilo za dobru osobu. Da je sada među vama samo jedan čovek poput Jova – samo jedan, nema potrebe da ih ima više – imali biste svoj stub oslonca. Kada bi vas nešto snašlo, on bi vam uvek služio kao uzor. Samo biste morali da radite ono što on radi i vremenom biste se promenili. Nastavili biste da se popravljate, od svojih misli do svojih postupaka, od traganja za istinom do njene primene. Vaše stanje bi se uzdiglo i krenulo u pozitivnom pravcu, omogućavajući vam da kročite pravim putem vere u Boga. Nakon nekoliko godina doživljavanja Božjeg dela na ovaj način, i vi biste bili u stanju da se, poput Jova, bojite Boga i klonite zla, i da postanete savršena osoba.

Odlomak 92

Vi živite u ovom poslednjem dobu. Većina vaših porodičnih života prosperitetnija je nego ranije, a vi imate materijalno obilje u svakom aspektu svog života. Kakav osećaj imate? To je samo onaj blagi osećaj sreće u telu, ali koja je razlika između te sreće i sreće u srcu? Svi vi imate neka iskustva i prozreli ste neke stvari, vaše traganje za verom u Boga praktičnije je nego ranije, svi možete da osetite da je potraga za telesnim zadovoljstvima isprazna, i svi ste voljni da stremite istini – da li svi imate ovakvo iskustvo? Može li ljudima telesno zadovoljstvo u raznim vrstama materijalnih stvari doneti duhovnu utehu? Šta osećaj nadmoći u životu i bogat materijalni život mogu doneti ljudima? Oni samo mogu učiniti ljude razvratnim i navesti ih da izgube pravac. Na taj način će ljudi lako izgubiti razum, izgubiće sposobnost da razaznaju dobro od lošeg i postati nerazumni, a postepeno će izgubiti i svoju ljudskost; sve više će žudeti za komforom, i sve će manje znati gde im je mesto u svetu. Čak će postojati ljudi koji će izgubiti sposobnost da se brinu o sebi. Oni će biti potpuno nesposobni da žive samostalno, biće nesposobni da zarađuju za život i postaće zavisni od roditelja. Njihova nezasitost i bestidnost će rasti. Ukratko, ono što ljudima donose prvoklasni životni uslovi i bogat materijalni život samo je razvrat, što ih navodi da zavole besposlenost i da preziru rad, te da postanu nezasitno pohlepni i bez osećaja stida. Oni ne donose apsolutno nikakvu korist ljudima. Što se tiče tela, što si bolji prema njemu, to će ono biti pohlepnije. Ono je stvoreno da istrpi malo patnje. Ljudi koji istrpe malo patnje ići će pravim putem i baviti se pravim radom. Ako telo ne istrpi patnju, već žudi za komforom i odrasta u gnezdu komfora, onda ljudi neće postići ništa i nikako ne mogu da steknu istinu. Ako se ljudi susreću sa prirodnim nepogodama i katastrofama koje je prouzrokovao čovek, biće lišeni smisla i biće nerazumni. Kako vreme bude odmicalo, samo će bivati razvratniji. Ima li mnogo primera za to? Vidiš da među nevernicima ima mnogo pevača i filmskih zvezda koji su bili prilično spremni da izdrže teškoće i posvetili su se svom poslu pre nego što su postali poznati. Ali, kad steknu slavu i počnu da zarađuju veliki novac, ne idu pravim putem. Neki od njih konzumiraju droge, neki izvrše samoubistvo i život im se skrati. Šta dovodi do toga? Njihova materijalna zadovoljstva su preterana, previše su komotni i ne znaju kako da dođu do većeg uživanja ili većeg uzbuđenja. Neki od njih se okreću drogama u potrazi za većim uzbuđenjem i zadovoljstvom, a kako vreme prolazi, ne mogu da ih se odreknu. Neki umiru od prekomerne upotrebe droga, a drugi, ne znajući kako da se toga oslobode, na kraju jednostavno izvrše samoubistvo. Ovakvih primera ima mnogo. Bez obzira na to koliko se dobro hraniš, koliko se dobro oblačiš, koliko dobro živiš, koliko uživaš ili koliko ti je udoban život, i bez obzira na to u kojoj meri su ti želje zadovoljene, na kraju se doda praznina na prazninu, a rezultat je uništenje. Da li je ta sreća koju nevernici traže prava sreća? U stvari, to nije sreća. To je ljudsko zamišljanje, to je oblik izopačenosti, to je put kojim ljudi postaju izopačeni. Takozvana sreća kojoj ljudi streme lažna je sreća. To je zapravo patnja. To nije cilj kome ljudi treba da streme, niti je u tome vrednost življenja. Neki od načina i metoda kojima Sotona kvari ljude jeste to što ih podstiče da kao cilj postave telesno zadovoljstvo i prepuštanje požudi. Na taj način Sotona umrtvljuje ljude, mami ljude i kvari ljude, navodeći ih da se osećaju kao da je to sreća, i usmeravajući ih da jure ka tom cilju. Ljudi veruju da će sticanjem tih stvari postići sreću, tako da čine sve što je u njihovoj moći da krenu u potragu za tim ciljem. A onda, nakon što taj cilj postignu, ne osećaju to kao sreću, već osećaju prazninu i bol. Time se dokazuje da to nije ispravan put; to je put u smrt. Zašto ljudi koji veruju u Boga ne idu ovim putem kao što to rade nevernici? Kakva je sreća koju osećaju ljudi koji veruju u Boga? Po čemu se razlikuje od onoga za čime tragaju nevernici? Nakon što počne da veruje u Boga, većina ljudi ne žudi za velikim bogatstvom. Oni ne streme ovozemaljskom prosperitetu i dostignućima u karijeri niti teže da postanu slavne ličnosti. Umesto toga, oni tiho obavljaju svoju dužnost, žive jednostavno i nemaju velike zahteve kada je kvalitet života u pitanju. Neki ljudi se čak zadovoljavaju samo time što imaju šta da pojedu i šta da obuku. U svetu takve tame i zla, kako to da su oni ipak u stanju da izaberu ovakav put? Misliš li da je to zato što niko od braće i sestara koji veruju u Boga nema sposobnost da zaradi veliki novac? Apsolutno ne. To je zato što, nakon što ovi ljudi počnu da veruju u Boga, duboko u srcu već manje-više osećaju da je slediti Boga najveća sreća, a tu sreću ne može zameniti nijedna materijalna stvar koja postoji na svetu. Neki ljudi su čak pokušali; prošli su kroz nekoliko godina teškoća u svetu i uvideli su da je to naporno i teško. Iako su zaradili nešto novca i iskusili telesne užitke, živeli su bez dostojanstva, a život im je bivao sve prazniji i gorči. Osećali su da je bolje umreti nego tako živeti. Ovi ljudi su već prozreli te stvari. Oni ne veruju u Boga samo zato što nemaju drugu opciju, već su zaista osetili: slediti Boga i hodati putem stremljenja ka istini, kao i uložiti i posvetiti celi svoj život Bogu, najveća su uteha za njihovo srce i najveće su stvari u celom njihovom životu; steći veru u Boga i steći istinu najveća je sreća, i to je ono što u srca ljudi unosi najveći mir, radost i postojanost. Oni su već osetili tu sreću; nisu je izmislili. Može se reći da su neki od Božjih izabranih ljudi već iskusili određena stradanja i kušnje, shvatili su istinu i prozreli mnoge stvari. Potvrdili su da je vera u Boga i stremljenje ka istini ispravan put, da ne postoji drugi put kojim se može ići na ovom svetu i da su samo Božje reči istina – i za taj put su se opredelili. Takva osoba ima istinsku veru, a te godine patnje nisu bile uzaludne. Bez obzira na to da li su iskustvena svedočenja o kojima govore duboka ili plitka, jedna stvar je jasna: ako pokušaš da ih sprečiš da veruju u Boga i da ih nateraš da se vrate u svet, ni u kom slučaju ne bi išli tim putem. Čak i kada bi ih svet mamio planinom od zlata, što bi ih u trenutku moglo dovesti u iskušenje, razmislili bi o tome ovako: „I da dobijem planinu od zlata ili planinu od srebra, to me ne bi usrećilo kao kada se dajem za Boga i ispunjavam svoju dužnost. Kada bih stekao bogatstvo u zlatu i srebru, bio bih prilično srećan u tom trenutku, ali bi me u srcu mučio bol i patnja, pa ne mogu krenuti tim putem, bez obzira na sve. Nije bilo lako pronaći Boga; ako se ponovo vratim, gde bih išao da tražim Boga? Teško nailazi prilika da sledite Boga! Nema mnogo vremena, i vreme samo po sebi prolazi – ovo je zaista retka prilika!” Oni su videli Božju pojavu i delo, a čvrsto se držati Boga isto je kao hvatanje za slamku spasa. Recite Mi šta oseća davljenik kada dohvati pojas za spasavanje? (Oseća da postoji nada da će preživeti, pa ga čvrsto steže i nikako ga ne pušta.) Upravo tako se oni osećaju. Kada hvataju pojas za spasavanje, šta bi pomislili? „Ne moram sada da umrem, konačno postoji nada da ću preživeti! Kad se smrt bliži, sve dok postoji tračak nade da ću ostati živ, ne mogu to da pustim ni kad mi uzima svu snagu. Koliko god to teško ili bolno bilo, ne mogu dozvoliti da mi izmakne. Čak i ako sam na izdisaju, moram da držim taj pojas za spasavanje.” Kada neko oseti da ima nade da će ostati živ, zar se ne oseća srećnim? Sada, kada vi u tišini razmišljate, kontemplirate, molite se ili ste duhovno predani, i shvatite koliko ste dobili time što ste Boga sledili, zar se u vašem srcu ne javlja ovo osećanje sreće? Izrazite svoja prava osećanja. (Da nismo sledili Hrista, već bismo zapali u katastrofu, a posledice toga bile bi nezamislive. Sada, dok jedemo i pijemo reči Božje i obavljamo svoju dužnost, shvatili smo mnoge istine. Stekli smo pravu veru, a možemo i da se bojimo Boga u svom srcu; naučili smo da se pokoravamo Bogu. Toliko toga smo dobili i tako smo zahvalni na Božjem vođstvu.) Tako je. Vi ste dobili toliko toga zato što ste sledili Boga i obavljali svoju dužnost. To je ono što je Bog doneo čoveku. Trebalo bi da budete istinski zahvalni Bogu i da Ga hvalite.

Kada se ljudi sa istinskom verom u Boga susreću sa problemima, oni su u stanju da traže istinu, a kad steknu neko iskustvo, moći će da zadobiju neke istine. Sreća koju ove istine donose dovoljna je da zameni zadovoljstva koja donose materijalne stvari i komfor. Što se tiče tih stvari, što ih više dobijaš, to si manje zadovoljan i manje si sposoban da razlikuješ dobro od lošeg. Ali, što temeljnije ljudi razumeju istinu i što je više stiču, bolje znaju da treba da blagodare Bogu i da budu zahvalni, to im je srce žednije ljubavi prema Bogu, i sposobniji su da se pokore Bogu i da se boje Boga. To je prava sreća. Šta ljudima donosi potraga za materijalnim zadovoljstvima? Prazninu i razvrat, usled kojih raste njihova težnja i želja za materijalnim stvarima. Ljudima je teško da odbace iskušenja statusa, slave i dobitka. Dakle, kako ljudi koji veruju u Boga mogu da otpuste ova materijalna zadovoljstva? Da li se to postiže svakodnevnom molitvom i uzdržavanjem? (Ne, to se postiže tako što se prozru ove stvari.) Kako čovek to radi? (S jedne strane, to se postiže time što se Božje reči obelodane, a s druge strane, putem sopstvenih iskustava i spoznaja i postepenim shvatanjem nekih istina koje se kroz ove stvari mogu sagledati.) Ti razumeš istinu tako da možeš da otpustiš ove stvari, što pokazuje da si prihvatio istinu. Duboko u sebi, ti si prihvatio Božju reč – ono što je On rekao čoveku i ono što On zahteva od čoveka – i to je postalo tvoja stvarnost. Da li je ta stvarnost tvoj život? To je već postalo tvoj život. Time što obavljaš svoju dužnost, stekao si istinu kao svoj život, a da to nisi ni primetio. Moguće je da još nemaš nikakav osećaj za to, misliš da tvoj rast deluje maleno i da ima mnogo stvari koje ne razumeš – ali, ti imaš bogobojažljivo srce, a to pokazuje da je Božji život već utkan u tebe. Rast u životu je prirodan; ne zahteva da se osećaš na određeni način. Čak i ako ne možeš to jasno da izraziš, u stvari si napredovao i promenio si se. Stoga, dok prihvataš životne Božje istine, tvoje srce se ujedno nesvesno približava Bogu dok te Bog sve vreme proučava i posmatra tvoje srce. Sada dobro razmislite – zar ovaj proces nije prilično srećan? Izuzetno je srećan! Vi ste tako srećni što živite u poslednjim danima, što imate privilegiju da prihvatite Božje delo u poslednjim danima, da sledite Boga i obavljate svoju dužnost. Božje reči su direktno utkane u vas, što vam omogućava da steknete istinu kao život. Kada život Božjih reči postane stvarnost i kada život istine postane stvarnost, zar ljudsko postojanje nije zaista vredno? Zar nije postalo plemenito, a da vi to niste ni primetili? Zar to što ste živi polako ne biva dostojanstvenije? Tek u tom trenutku ljudi osećaju da su toliko toga dobili verom u Boga. Razumevanje nekih istina može doneti takvu promenu ljudima; ranije ovo nisu videli, ali sada sve jasno vide. Ispostavlja se da je istina Božjih reči već postala život u njima. Istina se ukorenila u srcu i cveta da bi iznedrila plod – to je život; to je plod nastao iz razumevanja istine i on se ničim ne može zameniti. Kada kasnije doživite da budete dovedeni u red, kao i prekor, sud i grdnju, i osposobite se da ih prihvatite i da im se pokorite, tada ćete neprimetno, uz razumevanje mnogih istina, spoznati Boga i vaš će život sve više napredovati. Zar se time postepeno ne odrasta? Zar se i vi ne radujete tom danu? (Da.) Onda morate stremiti istini.

Odlomak 93

Na šta se oslanjaju oni koji ne razumeju istinu kad obavljaju stvari? Oni se oslanjaju na ljudske metode, ljudski intelekt i malo ljudske domišljatosti. Kad na taj način obave stvari i privedu ih kraju, ljudi postaju nadmeni. Osećaju da su stekli kapital i da mogu da se hvale i razmeću svojim stažom. To se naziva nedostatkom razuma. Ti ljudi zapravo ne znaju da li je ono što su učinili u skladu sa Božjim namerama ili nije. Oni to ne shvataju, nemaju uvid u to. Zbog toga, kad ih nešto zadesi, takvi ljudi često traže dlaku u jajetu. Kad u nečemu pogreše dok izvršavaju svoju dužnost i budu orezani, traže spoljašnje razloge za to, krive ovo ili ono. Krive loše okolnosti i krive sebe zato što nisu dobro razmislili u tom trenutku. Razloge za to traže samo spolja; ne priznaju da ne razumeju istinu ili da nisu shvatili istina-načela. Njihova srca su negativna, u njima nema razumevanja za Boga, i oni veruju da ih je Bog otkrio. Da li je to zaista tako? Dok ispunjavaju svoju dužnost oni otkrivaju svoje iskvarene naravi. Stvari rade bez ikakvih načela i bez ikakve veze sa istinom. Kako su samo jadni. Takvi ljudi izvršavaju dužnost bez pokornosti; ne može se reći da su imalo lojalni ili predani, a kamoli da se boje Boga i klanjaju zla. Stalno se oslanjaju na ljudske metode kada obavljaju stvari i u svemu što rade napor ulažu samo spolja, ali na kraju i dalje ne uspevaju da shvate istinu. Da li ima promena u život-naravima ovih ljudi? Da li je njihov odnos prema Bogu normalan? Da li ima ikakvog napretka po pitanju njihove pokornosti i straha od Boga? (Nema.) Nema poboljšanja u njihovim životima. Njihove iskvarene naravi se ne menjaju. Oni samo postaju još lukaviji i neiskreniji, počinju da koriste još podmuklija sredstva i postaju još nadmeniji. Bez obzira na to sa čim se suočavaju, i dalje žive po Sotoninoj filozofiji, stalno sažimajući svoja iskustva i naučene lekcije, beleže gde su pali i postigli neuspeh i šta treba da nauče kako bi izbegli ponovni pad i neuspeh. Uvek na isti način sažimaju svoja iskustva i lekcije i uopšte ne traže istinu. Da li čovek može da odbaci svoju iskvarenu narav dok živi po Sotoninoj filozofiji? Ako ne može da odbaci svoju iskvarenu narav, može li dobiti spasenje? Opasno je ukoliko ne uspeš da shvatiš te stvari jer nema načina da stupiš na pravi put verovanja u Boga. Nakon toliko godina verovanja u Boga na tako smeten način, da li takvi ljudi mogu zadobiti istinu? Da li njihova savest i razum mogu ikad postati normalniji? Da li mogu da proživljavaju normalnu ljudskost? (Ne mogu.) Ovakvo sažimanje iskustava i lekcija i promena sopstvenog ponašanja može da smanji broj grešaka koje ta osoba napravi, ali da li se to računa kao primenjivanje istine? (Ne.) Može li takva osoba da uđe u istina-stvarnost? (Ne.) Da li takva osoba ima u svom srcu mesto za Boga? (Nema.) Ljudi koji se ponašaju tako da se ne obaziru na istinu ili na Boga su bezvernici koji su nesposobni da zadobiju Božje spasenje! Da li možete da razlikujete ljude na ovaj način?

Kada neko nešto radi, bez obzira na to da li ispunjava svoju dužnost ili se bavi ličnim stvarima, obratite pažnju na to gde ta osoba usmerava svoj fokus. Ako se fokusira na filozofije za ovozemaljsko ophođenje, to znači da ne voli istinu niti ka njoj stremi. Ako osoba teži istini bez obzira na ono što joj se dešava, ako uvek teži istini u svojim razmišljanjima i pita se: „Da li bi ovo bilo u skladu sa Božjim namerama? Koji su Božji zahtevi? Da li ovim postupkom činim greh protiv Boga? Da li bi to uvredilo Njegovu narav? Da li bi povredilo Boga? Da li bi Bog ovo prezirao? Ima li smisla raditi ovo? Da li bi ovo omelo ili prekinulo rad crkve? Da li bi nanelo štetu interesima Božje kuće? Da li bi donelo sramotu Božjem imenu? Da li je to primenjivanje istine? Da li ovim delom činim zlo? Šta bi Bog mislio o tome?” Ako uvek razmišlja o ovim pitanjima, na šta to ukazuje? (Ukazuje na to da ta osoba traži istinu i traga za njom.) Tako je. To je znak da ta osoba traži istinu i da joj je Bog u srcu. Kako se ljudi kojima Bog nije u srcu nose sa onim što im se dešava? (Ponašanje im se zasniva na intelektu i darovima, što nema nikakve veze sa Bogom, a u sve što rade posebno upliću sopstvene namere.) Ne samo da upliću svoje namere, već, kada im je ponašanje zasnovano na namerama, onda se uopšte ne preispituju niti razmišljaju o sebi. Ne prave ustupke već se tvrdoglavo drže svojih načela. Rade stvari po svome, ne mole se Bogu i ne traže istinu. Nemaju nikakve veze sa Bogom. Zar takvim ljudima nije lako da pogreše i uvrede Božju narav? Zar to nije izuzetno opasno? Koje osobine ljudi koji ne tragaju za istinom pokazuju u svakodnevnom životu, kako u pogledu svog ponašanja tako i u pogledu naravi koju otkrivaju? (Oni se ponašaju brzopleto i bez uzdržavanja, gledaju na druge ljude sa visine, veoma su nadmeni i raskalašni i odluke donose jednostrano.) To uglavnom podrazumeva sledeće: takvi ljudi su nadmeni, uobraženi, bezobzirno brzlopleti, raskalašni i neobuzdani; ponašaju se nerazumno, rade stvari kako god oni žele i uvek se ponašaju divljački i razvratno. Bez orezivanja, oni pokazuju zube. A kad se suoče sa orezivanjem, postaju negativni, protivnički nastrojeni, prkosni i buntovni, i njihova demonska priroda potpuno je razotkrivena. Kada ovi ljudi koji ne streme ka istini ne rade i ne govore ništa, čine se kao da su obični ljudi. Ali čim nešto urade, isplivava njihova iskvarena narav, divlja i zverska. Kako su ti ljudi opisani rečima Božjim? („Ono što pokazujete nije nestašluk svojstven deci koja su se odvojila od roditelja, već zverstvo koje izbija iz životinja kad se nađu van domašaja biča svoga gospodara” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kakvo je tvoje shvatanje Boga?”).) Naravi koje takvi ljudi otkrivaju mogu se opisati kao zverske i oni su lišeni normalne ljudskosti. Ako vidite takve ljude u masi, da li biste mogli da ih razlikujete? (Malo.) Ponašanje onih koji traže istinu i onih koji je ne traže, kao i ono što otkrivaju, potpuno se razlikuje. Jasni pokazatelji koji ukazuju na ljude koji ne traže istinu jesu nedostatak razuma, nedostatak savesti i postupanje bez obzira prema istina-načelima. Takvi ljudi se ponašaju bezobzirno i nemarno i drski su preko svake mere. Oni koji ne tragaju za istinom jadni su i odvratni. Prave budale od sebe i ne donose nikakvu korist drugim ljudima. Ako ne donose nikakvu korist drugima, zar se Bog ne bi njih gnušao? (Bi.) Da li ovi ljudi imaju ikakvu svest o tome? (Nemaju.) Zašto kažem da su jadni? Zbog toga što su takvi, a to ni sami ne shvataju. Nedostaje im bilo kakva sličnost sa ljudskim obličjem, a ipak misle da su dobri, i još se usuđuju da se ponašaju impulsivno i bezobzirno. Zar to nije prosto jadno? Prilikom raspoznavanja ljudi, glavna stvar je razlučiti da li oni primenjuju istinu, traže istinu i prihvataju istinu ili ne. Na taj način ih tačno možete raspoznati i jasno videti sve vrste ljudi.

Da li ste vi od onih koji streme ka istini? (Ranije nismo stremili ka njoj, ali sad težimo istini.) Tokom proteklih nekoliko godina, kada niste stremili ka istini, da li ste se ponašali onako kako sam upravo opisao? (Da, jesmo.) Kada ste se tako ponašali, zar vas nije bolelo srce zato što živite u takvom stanju? (Da, patili smo, ali nismo to shvatali.) Tako je žalosno što to niste shvatali! Kada neko ne razume istinu i ne poseduje istina-stvarnost, to je veoma žalosno i tužno. Držati se ovih istina, često slušati propovedi, a opet ne dobiti ništa, živeti i dalje pod okovima Sotone, ponašati se i govoriti bez razuma, očigledno biti lišen ljudskosti – to je tako žalosno! Stoga je stremljenje ka istini od najveće važnosti! Shvatate to sad, zar ne? (Da, shvatamo.) Dobro je da shvatate. Ono što je zabrinjavajuće je kada su ljudi bezvoljni i tupi i ne mogu to da shvate. Ako neko ne stremi ka istini i nije toga svestan, to nije tako velik problem. Veoma je zabrinjavajuće ako je neko toga svestan, ali i dalje ne stremi ka istini i uopšte se ne kaje. Ta osoba namerno čini prestup. Oni koji svesno čine prestup i potpuno odbijaju da prihvate istinu, u svom srcu su nepopustljivi i zlonamerni i imaju odbojnost prema istini. Mogu li oni koji su nepopustljivi biti bogobojažljivi? Ako se ne boje Boga, mogu li postati usaglašeni sa Bogom? (Ne mogu.) Kakav stav ljudi nepopustljivog srca imaju prema Bogu? Oni se opiru, buntovni su i ne pokazuju kajanje, i uopšte ne priznaju da je Bog istina. Oni ne priznaju istinu i protive se Bogu do kraja! Kakav kraj čeka takve ljude? (Takve ljude Bog će kazniti i uništiti.) Bog takve ne spasava. Da li je 250 vođa pomenutih u Bibliji bilo nepopustljivo i buntovno? Šta se sa njima desilo na kraju? (Progutala ih je zemlja.) To je ishod. Bez obzira na to koliko dugo neko veruje u Boga, ako ne zna važnost stremljenja ka istini, ako ne shvata odvratnost i posledice toga što ima odbojnost prema istini, kakav ishod takvu osobu čeka? Takva osoba će sigurno biti uklonjena. Novi vernici su glupi i neuki, još uvek ne znaju kako da pravilno obavljaju zadatke ili da izaberu pravi put. To je ono zbog čega ljude treba žaliti. Ako veruješ u Boga nekoliko godina i možeš da ispunjavaš svoju dužnost, ali ne stremiš ka istini, to je onda puko službovanje. Ako možeš odano da izvršavaš svoju dužnost, da svojevoljno službuješ, da ne činiš zlo i da ne izazivaš prekide i ometanja, tada, čak i ako nisi stremio ka istini, Bog te ipak neće osuditi, jer umeš verno da izvršavaš svoju dužnost. Ali ako neko delimično razume istinu i shvata važnost stremljenja ka istini, a pritom i dalje ka njoj ne stremi, onda spasenje za tu osobu neće biti lako. U najboljem slučaju, mogao bi da ostane kao odan službenik. Što se tiče onih koji nisu voljni da službuju, koji se nadmeću za moć i dobitak i ometaju život i rad crkve, njihov ishod je zapečaćen. Takve je već zadesila nesreća i oni čekaju smrt. Trebalo bi da se pripreme za ono što dolazi!

Odlomak 94

Postoje ljudi koji su tek počeli da veruju u Boga, a često su negativni i slabi. To je zato što ne razumeju istinu, njihov rast je premali i nemaju iole razumevanja raznih istina koje se tiču vere u Boga. Zbog toga veruju da su slabog kova, da ne mogu da održe korak, da imaju mnogo teškoća – što stvara negativnost i čak ih tera da dignu ruke od svega: donose odluku da odustanu, da prestanu da tragaju za istinom. Sami sebe uklanjaju. Oni misle: „Svakako, Bog mi neće odobriti to što verujem u Njega. Bog me čak ni ne voli. Nemam mnogo vremena za okupljanja. Moja porodična situacija je teška i treba mi novac”, i tako dalje. Sve to postaju razlozi zbog kojih ne mogu da dolaze na okupljanja. Ako ne shvatiš brzo šta se dešava, verovatno ćeš ih okarakterisati kao one koji ne vole istinu i kao one koji ne veruju zaista u Boga, ili ćeš ih okarakterisati kao one ljude željne telesnih zadovoljstava, koji teže za svetom i nisu u stanju da se odreknu svetovnih stvari – i zbog toga ćeš ih napustiti. Da li se ovo uklapa sa istina-načelima? Da li ovi razlozi zaista predstavljaju priroda-suštinu? Zapravo, oni zbog svojih teškoća i zapleta postaju negativni; ako možete da rešite ove probleme, onda oni neće biti tako negativni i biće u mogućnosti da slede Boga. Kada su slabi i negativni, potrebna im je podrška ljudi. Ako im pomogneš, moći će da se oporave. Ali ako ih ignorišeš, lako će odustati zbog negativnosti. To zavisi od toga da li ljudi koji obavljaju crkveni posao imaju ljubav, da li nose to breme. To što neki ljudi ne dolaze često na okupljanja ne znači da zaista ne veruju u Boga, to nije isto kao odbojnost prema istini, ne znači da su željni telesnih zadovoljstava i da nisu u stanju da ostave svoje porodice i posao po strani – još manje treba da ih osuđujemo kao preterano privržene ili opsednute novcem. Prosto, u tim stvarima, ljudski rast i težnje su različiti. Neki ljudi vole istinu i sposobni su da tragaju za njom; spremni su da propate da bi se odrekli ovih stvari. Neki ljudi imaju manje vere, i kada se suoče sa stvarnim teškoćama, nemoćni su i ne mogu da ih prevaziđu. Bez ičije pomoći i podrške, odustaće sami od sebe; tada im je potrebna podrška, briga i pomoć drugih ljudi. Pod uslovom da nisu bezvernici, lišeni ljubavi prema istini i da nisu loši ljudi – u slučaju da jesu, možemo da ih ignorišemo. Ako su neko ko zaista veruje u Boga i retko posećuje okupljanja zbog par istinskih teškoća, onda oni ne smeju biti napušteni, već im s ljubavlju treba pružiti pomoć i podršku. Ako su dobri ljudi, imaju sposobnost razumevanja i dobar kov, tada još više zaslužuju pomoć i podršku.

Odlomak 95

Nije dovoljno samo naporno raditi kada obavljate svoju dužnost, već to morate raditi svesrdno. Jedini način da uložite svoj puni napor je da to učinite svim srcem. Ako niste celim srcem u tome, niste dali svoj puni trud. Ako dajete sve od sebe, ali ne i svoje srce, onda samo naporno radite, a niste celim svojim srcem u tome. Ovakvo obavljanje dužnosti nije prihvatljivo Bogu. Kada obavljate svoju dužnost, uvek se treba truditi da zadovoljite Boga svim srcem, snagom i umom. Ako daješ samo polovinu svoje snage i zadržavaš drugu polovinu misleći: „Ne želim da se umorim; ko će me izdržavati kad se istrošim?” Da li je ovo ispravan stav? (Nije.) Hoćeš li pretrpeti gubitak ako obavljaš svoju dužnost s takvim načinom razmišljanja? (Da.) Kakav gubitak? (Bog će me se gaditi i postepeno ću izgubiti delo Svetog Duha.) Ne imati delo Svetog Duha je gubitak. Ako ljudi veruju u Boga nekoliko godina bez dela Svetog Duha, njihov gubitak će biti toliko velik da ništa neće dobiti. Biće kao da su uzalud verovali. Mnogi ljudi ne streme ka istini i bivaju eliminisani nakon par godina verovanja. Drugim rečima, bez obzira koliko se trudiš kada obavljaš svoju dužnost, ako ne učiniš to svim srcem, onda nećeš moći da zadobiješ istinu. Da li je ovo gubitak? Da li shvatate da je ovo gubitak? Ako ste neko ko zaista razume istinu, možete videti da je ovaj gubitak prevelik. Od onih koji su verovali u Boga pet ili deset godina, neki su stekli istina-stvarnost, dok drugi i dalje propovedaju reči i doktrine. Da li je to velika razlika? (Da.) Kako oni koji su stekli istina-stvarnost postižu to? To dolazi iz iskustva i primene. Da li je to dato od Boga? (Da.) Šta se dešava sa onima koji nisu došli do istina-stvarnosti i još uvek propovedaju reči i doktrine? Oni veruju u Boga mnogo godina, ali i dalje ne stiču istinu jer i ne streme ka njoj, i obavljaju svoju dužnost samo svojom snagom, ali ne i svojim srcem. Da li je blagoslov ili kletva verovati u Boga, a ne steći istinu? (Kletva je.) Zašto je to kletva? Vidite li šta se nalazi iza? Da li je činjenica da niste došli do istine veliki ili mali problem? (Veliki problem.) Na šta se taj veliki problem odnosi? Ima li veze sa spasenjem? (Ima.) Šta znači kada celog dana propovedaš reči i doktrine? To stavlja znak pitanja na spasenje i tako ga otežava. Neki veruju u Boga deset godina i još uvek propovedaju reči i doktrine. Drugi veruju dvadeset godina i još uvek nisu ušli u istina-stvarnost i još uvek ne znaju šta istina-stvarnost znači. Jesu li ovi ljudi u opasnosti? Da li je nejasno mogu li biti spašeni? (Da.) Recite mi, od onih koji su verovali isti broj godina, koji tip osobe ima veću šansu i više nade za spasenje? Da li su to ljudi koji propovedaju reči i doktrine ili oni koji imaju stvarnost istine? (Oni koji imaju istina-stvarnost.) To je očigledno. Onda kakvi ljudi želite da budete? (Ljudi koji imaju istina-stvarnost.) Kako može neko biti osoba koja ima istina-stvarnost? (Tako što će zaista sprovoditi u delo prema reči Božjoj.) (Tako što će obavljati svoju dužnost svim srcem, snagom i umom prema Božjim zahtevima i ne štedeći truda da Ga zadovolji.) Tako je. Ako uradiš sve što Bog od tebe traži, steći ćeš istinu. Na šta se ovo odnosi? Odnosi se na nečiji ishod i odredište. Neki ljudi su budalasti i umišljeni, i čak ni ne znaju koliko su izgubili, niti kakvu su štetu pretrpeli. Sede tamo i brbljaju o svemu i svačemu, propovedaju reči i doktrine, a i dalje ne znaju da su na ivici opasnosti! Kakav je kraj onih koji ne mogu biti spašeni? Prvo, biće eliminisani od strane Boga, a dalje gledano, kakav je njihov kraj? (Propast i uništenje.) To je njihov ishod, to je njihovo odredište. Ako ljudi veruju u Boga i ovako završe, da li je to njihova prvobitna namera u verovanju u Njega? (Ne.) Niko ne želi da ovako završi. Ako ne želiš takav kraj, onda ne idi tim putem. Trebalo bi da slediš put stremljenja ka istini i samo tada ćeš moći da postigneš spasenje.

Ako ljudi nisu u mogućnosti da prime delo u poslednjim danima, onda su potpuno završili i neće dobiti drugu šansu. To nije kao delo u Dobu blagodati, u kome, ako ga osoba nije primila, bez obzira na to u kojoj je zemlji rođena, mogla je ipak sačekati priliku da primi Božje delo u poslednjim danima. Kraj Božjeg dela u poslednjim danima je kraj Njegovog plana upravljanja, a šta taj kraj znači? To znači da će odrediti kraj svake osobe, i da je kraj svih stvorenja i ljudskog roda je blizu. Božje delo je dostiglo ovu fazu i ako ljudi nemaju ovu viziju u svojim srcima, ako su uvek zbunjeni i obavljaju svoju dužnost nemarno ili površno, ako ne shvataju ozbiljno stremljenje ka istini i misle da će biti spašeni samo zato što veruju, propustiće svoju poslednju šansu za spasenje. Jednog dana, kada velike nesreće stignu i delo bude potpuno završeno, Bog više neće obavljati delo zalivanja i pružanja istine ljudima. Sa kakvom naravi će se Bog suočiti sa ljudskim rodom tada, da li znate? Njegov gnev će biti velik i Njegova pravedna narav će se otkriti ljudskom rodu, na način na koji nikada pre nije. Ovo će biti poslednja velika katastrofa za ljudski rod. Sada je na snazi period u kojem Bog deluje da spase ljude. Bio je strpljiv, tolerantan i čekao je. Čekao na šta? Čekao na Svoje predodređene ljude, na Svoje izabrane ljude, na one koje želi da spasi da dođu pred Njega, prihvate Njegov sud i grdnju i prihvate Njegovo spasenje. Kada ovi ljudi budu upotpunjeni, Božje veliko delo će biti završeno i Bog više neće obavljati delo spasenja čovečanstva. Ovo nije vreme Nojevo, niti vreme uništenja Sodome, niti vreme stvaranja sveta. Naprotiv, ovo je vreme kraja sveta. Neki ljudi još uvek sanjare, ne znaju do koje je faze stiglo Božje delo spasenja. Iako su primili Božju pojavu i delo, oni se i dalje ne žure, ostaju zbunjeni i to ne shvataju ozbiljno. Kada ova faza dela bude završena, čovekov ishod će biti onakav kakav bude i to se neće promeniti. Čovek je budalast i još uvek misli: „U redu je, Bog će nam pružiti još jednu šansu!” Šanse se daju tokom perioda Božjeg dela. Kako bi mogla postojati druga šansa kada je ovo doba završeno? Zar to nije samo san?