Odlomak 80

Svi priznaju da Bog ima suverenost nad ljudskom sudbinom i da je čitav život čovečji u Božjim rukama; kada biste samo mogli zaista da doživite kako svakim velikim događajem u svakom trenutku i periodu ljudskog života vlada Bog i uređuje ga, a ne čovekovi sopstveni planovi i uređenja; kada biste mogli da vidite da ljudi ne mogu da prevaziđu svoju sudbinu ni patnju koju moraju da pretrpe; tek kada si u stanju da doživiš ove stvari, imaš istinsku veru. Kada, sa tim iskustvom, kažeš: „Bog ima suverenost nad ljudskom sudbinom i sve je u Božjim rukama“, ta izjava je mnogo stvarnija. Iskustvo Božje neprikosnovenosti i Njegovih uređenja i orkestracija delikatna je stvar. To je nešto što doživiš i ne možeš da objasniš ako nisi kroz to lično prošao, ali što više doživljavaš i što više prolaziš kroz to, bolje možeš i da objasniš. Postoji izreka koja kaže: „Čovek, do pedesete godine, shvati svoju sudbinu.“ Šta znači kada se kaže da je neko shvatio svoju sudbinu? Ljudi se u dvadesetim godinama tek susreću sa svetom. Mladi su i nesmotreni, ne znaju ništa i nisu u stanju da shvate da je čitav ovaj ljudski život u Božjim rukama. Uporno žele da se bore protiv onog što im je suđeno i uporno misle da imaju talenta i znanja, pa se neumorno trude da se sopstvenom snagom probiju i domognu bogatstva i položaja. Nastavljaju da se trude čak i kada im ne uspe, uvek želeći da pokušaju još jednom. A onda, sa pedeset, pogledaju unazad i pomisle: „Čoveče, baš je bilo teško ovo trčanje u krug i sva ta borba na zemlji ovih trideset i nešto godina! Ni jedan jedini korak koji sam preduzeo u životu – brak, karijera, deca – ništa se nije dogodilo po mojim planovima i proračunima – sve mi je to bilo suđeno!“ To znači shvatiti svoju sudbinu: prestati da se boriš protiv nje. Shvatiti sopstvenu sudbinu do svoje pedesete u stvari znači samo to da ljudi, kada napune 50 godina i pretrpe veliki broj poraza, nauče da se pomire sa svojom sudbinom. Kada čovek shvati svoju sudbinu, on prestaje protiv nje da se bori. Kada je, pak, reč o pitanjima poput onih koji je smisao ljudskog života, koji je smisao Božje suverenosti nad ljudima, za šta tačno ljudi treba žive i kako treba da žive – da li ljudi u potpunosti razumeju ta pitanja? Bezbožnici to ne mogu da razumeju jer ne veruju u Boga i najviše što mogu je da prihvate svoju sudbinu i da shvate da je besmisleno opirati joj se. A onda, kada vide svoju decu i unuke kako se bore protiv sudbine, kažu: „Neka sve ide svojim tokom, svaka generacija ima svoje blagoslove. Neka ih, prestaće da se bore sa sudbinom kada napune 50. Tako to ide iz generacije u generaciju. Svi se bore protiv sudbine dok ne ostare i više to ne mogu da čine. Tada će prihvatiti svoju sudbinu i naučiti lekciju. Tada neće više biti ovako razmetljivi i nadmeni, već će se smiriti.“ To je najviše što bezbožnici mogu da vide, ali da li su u stanju da razumeju istinu? Sigurno je da nisu, jer ne veruju u Boga i ne čitaju Njegove reči. Kako bi mogli da razumeju istinu? Da li shvatiti sopstvenu sudbinu do svoje pedesete znači i razumeti istinu? Ljudi veruju da „Čovekovu sudbinu određuje Nebo.“ Znači li to da se pokoravaju volji Neba? (Ne znači.) Nije dovoljno samo verovati u to. Znati te stvari naprosto znači ne boriti se protiv sudbine, ali to još uvek nije razumevanje istine. Ljudi, da bi razumeli istinu, moraju doći pred Boga i primiti Njegovo spasenje. Moraju primiti sud Njegovih reči i primiti istinu i život koji su im dati da bi razumeli tajnu u svim tim stvarima. Ljudi, inače, i dalje neće znati šta je smisao ljudskog života, zašto ljudi žive, a zašto umiru, čak i ako dožive 70, 80 ili sto godina. Ljudi se kratko prošetaju ovom zemljom i žive nekoliko decenija a da ne shvate šta je smisao ljudskog života pre nego što se on svrši. Kada kucne smrti čas, osećaju nezadovoljstvo i nastavljaju dugo da razmišljaju o ovom i onom, na kraju napuštajući ovaj svet sa žaljenjem i ne dobijajući ništa. Zar ne bi bilo žalosno da se ponovo rode u sledećem životu i da nastave tako da žive? (Bilo bi.) Svaki naraštaj ljudi tragično dolazi i odlazi, jedan za drugim, živi ispraćaju pokojnike, a zatim njih ispraća naredno pokolenje. Nastavljaju, tako, ukrug, žive sluđeni i ne razumeju ništa. Drugačije je za vas koji ste prihvatili Božje delo u poslednjim danima. Zgrabili ste tu dragocenu i retku priliku Boga koji se ovaplotio da spase čovečanstvo u poslednjim danima. Možete da primite sud i grdnju Božjih reči i da Ga dobijete kao svog ličnog pastira da vas čuva i vodi. Razumete mnoge tajne i mnogo istine i možete da ispunite svoju dužnost stvorenih bića. Vaše iskvarene naravi mogu da se pročiste i promene. Toliko ste dobili, više od svetaca prošlih pokolenja. Nije li to najveći blagoslov? Vi ste najblagosloveniji od svih.

Pošto ste čitali Božje reči i iskusili godine njihovog suda i grdnje, postepeno ste razumeli cilj Božjeg upravljanja čovečanstvom i tajnu Njegovog upravljanja i spasenja čovečanstva. Razumeli ste Božju volju i upoznali Njegovu neprikosnovenost. U srcu ste voljni da se pokorite Bogu i u stanju ste da Mu se pokorite. Osećate se sigurno i ispunjeno u životu. Zahvaljujući Bogu živite, za Boga živite, i živite za to da ispunite svoju dužnost kao stvoreno biće. To je smislen način života. Ako ljudi žive bez prihvatanja ili razumevanja istine i žive samo za telo, u tome nema nikakve vrednosti. Svi vi sada težite istini i živite sve savesnije i razboritije. Sve više ste ono što ljudsko biće i treba da bude i sve bolje razumete istinu. Sve bolje umete da se pokorite Bogu i u stanju ste da ispunjavate svoju dužnost kao stvorena bića i da svedočite o Bogu. Takav život ispuniće vam srce mirom i radošću; to je najsmisleniji mogući život. To je blagoslov koji ste, od čitavog čovečanstva, samo vi dobili. U ovom ogromnom svetu i među čitavom ljudskom vrstom, Bog je izabrao tek nekolicinu vas i dao vam da se rodite u ovo završno doba i u narod velikog crvenog zmaja. Možete da primite Njegov nalog i da izvršite svoju dužnost i možete da Mu se date. Vi ste miljenici Božji i oni koje je On izabrao. Nije li to najveći blagoslov? (Jeste.) To je tako blagoslovena stvar. Ima ljudi koji veruju u Boga ali nisu u stanju da sve odbace da bi izvršili svoju dužnost, a to je za žaljenje. Ima ljudi koji ne razumeju istinu, pa čak i kad ispunjavaju svoju dužnost, može se reći samo da obavljaju službu za Boga. Oni nude snagu koju imaju, istovremeno se u srcu pogađajući sa Bogom i nadajući se blagoslovima. Kada jednoga dana budu razumeli istinu, moći će da se smire i da voljno ispune svoju dužnost. Vaš sadašnji život i vaše svakodnevno življenje za to da svedočite za Boga i širite jevanđelje carstva Božjeg način je života koji On odobrava. Jasno rečeno, Bog vam dopušta da tako živite i Bog je taj koji vam je tu priliku i pružio. Bog vam je pružio tu priliku i dao vam da živite, vršeći svoju dužnost i dajući se za Njega, a to je nešto najsmislenije. Treba da se ponosite, da se osećate počastvovano i da cenite tu priliku. Tako ste mladi, a mogućnost da vršite svoju dužnost, sledite Boga i svedočite za Njega usred katastrofe i u ovako neprijateljskom okruženju i uslovima – tako je retka prilika! Božje ovaploćenje u poslednjim danima i izražavanje toliko istine da u potpunosti spase čovečanstvo da bi ono steklo istinu i bilo pročišćeno, najređa je među prilikama. Vremena nema mnogo i prođe dok treneš okom. Treba da zgrabite ovu priliku i steknete svu istinu koju treba steći. To je najveći blagoslov, veći od blagoslova svih svetaca prošlih doba.

Odlomci 83

Kod svih onih koji već nekoliko godina veruju u Boga, čak i ako su učvrstili temelje svoje vere, postoji ozbiljan problem koji se mora rešiti. Većina ljudi razume sve aspekte istine i u stanju su da o tome govore i propovedaju koristeći tačne reči i doktrine, ali nisu iskusili tačnost tih reči u stvarnom životu. Nisu istinski iskusili pravo značenje i praktičnu stranu istina sadržanih u tim rečima. Da bi se ušlo u istina-stvarnost, potrebno je odgovarajuće okruženje, ispravni ljudi koji će biti uz tebe i odgovarajući ljudi, materijali i stvari, koji ti omogućavaju da napreduješ u životu. Na taj način će ove istine i ove doktrine koje razumeš biti potvrđene, pa ćeš moći da stekneš iskustvo. Ako se proklijalo seme baci na plodno tlo, ali mu nedostaje sunca i kiše, zar neće njegov izdanak uvenuti? (Da, hoće.) Stoga, kad čuješ puno propovedi, puno istina i puno Božjih reči, a već si se uverio da je to ispravan put, da je to pravi put u životu, šta ti je tada potrebno? Moraš da zamoliš Boga da ti stvori odgovarajuće okruženje koje će te podučiti i pomoći ti da napreduješ u životu. To okruženje možda neće biti baš prijatno – telo mora da izdrži teškoće, a čovek se mora odreći i ostaviti iza sebe mnogo toga. To je nešto što ste svi vi dosad iskusili. Recimo da ste progonjeni i da ne možete da se vratite kući, da ne možete da vidite ni da kontaktirate svoju decu ili supružnike, niti da se sretnete sa rođacima i prijateljima, kao ni da čujete vesti od njih. Usred noći, počeo bi da razmišljaš o svom domu: „Kako mi je otac? Star je, a ja ne mogu da mu ukažem poštovanje. Majka mi je slabog zdravlja, a ja ne znam kako joj je sada.“ Zar ne bi stalno razmišljao o takvim stvarima? Ako ti je srce uvek ograničeno takvim stvarima, kakve će posledice to imati na tvoje obavljanje dužnosti? Da bi napredovao u životu, bolje je da se ne uplićeš i ne brineš toliko oko tih ovozemaljskih, telesnih stvari. Tvoja razmišljanja i zabrinutost neće imati nikakvu funkciju; sve te stvari su u Božjim rukama i ti ne možeš da promeniš sudbine članova svoje porodice. Moraš da shvatiš da ti je, kao nekom ko veruje u Boga, prvi prioritet da poštuješ Njegovu volju, da ispunjavaš svoje dužnosti, da stičeš istinsku veru, da uđeš u stvarnost Božjih reči, da napreduješ u životu i da zadobiješ istinu. To je ono što je najvažnije. Na površini, deluje da se ljudi aktivno odriču sveta i svojih porodica, ali šta se zapravo događa? (Bog je taj koji vlada svime i sve uređuje.) Sve to Bog uređuje; On je taj koji te sprečava da vidiš svoju porodicu. Preciznije rečeno, Bog te lišava njih. Nisu li ovo najpraktičnije reči? (Jesu.) Ljudi uvek kažu da Bog vlada stvarima i uređuje ih, pa kako onda On vlada po pitanju ove stvari? On te izvodi iz tvog doma i ne dopušta da ti porodica postane problem koji te opterećuje. Dakle, gde te On vodi? Vodi te u okruženje gde nema telesnih uplitanja, gde ne možeš da vidiš svoje voljene. Kad si zabrinut i želiš nešto da učiniš za njih, ne možeš to učiniti, kao što ne možeš ni da im ukažeš poštovanje kao roditeljima. Više te ne mogu zaplitati. Bog te je udaljio od njih i lišio te svih tih uplitanja. U suprotnom bi im i dalje bio dete, služio bi im, robovao im. Da li je to što te Bog udaljava od takvih spoljnih uplitanja dobro ili loše? (Dobro je.) To je nešto što je dobro i nema potrebe žaliti zbog toga. A pošto je to dobra stvar, šta bi ljudi trebalo da rade? Trebalo bi da zahvale Bogu i da kažu: „Bog me mnogo voli!“ Ne može čovek sȃm da prevaziđe robovanje osećanjima jer su srca svih ljudi sputana osećanjima. Svi oni žele da budu sa svojom porodicom, da im cela porodica bude na okupu, da svi budu bezbedni, zdravi i srećni i da tako provode svaki dan, da se nikad ne razdvajaju. Ali to ima i svoju lošu stranu. Njima ćeš posvetiti svoju životnu energiju i trud, svoju mladost, svoje najbolje godine i najlepše delove života; ceo svoj život protraćićeš na svoje telo, porodicu, voljene, posao, slavu i bogatsvo, kao i na svakakve komplikovane odnose, da bi na kraju u potpunosti sebe uništio. Kako onda Bog voli čoveka? Bog kaže: „Ne uništavaj sebe u ovoj jami punoj blata. Ako su ti obe noge zaglibljene, nećeš moći da se izvučeš koliko god da se iscrpljuješ u tome. Nemaš rast niti hrabrost, a kamoli veru. Ja ću te lično izvući.“ To je ono što Bog radi i On o tome ne diskutuje s tobom. Zašto Bog ne pita ljude za mišljenje? Neki kažu: „Bog je Stvoritelj. On radi šta On hoće. Ljudi su kao mravi i bube i nisu ništa u očima Boga.“ Tako stoje stvari. Ali da li se Bog tako ophodi prema ljudima? Ne. Bog izražava tako mnogo istina i poklanja ih čoveku, omogućavajući mu da se pročisti od iskvarenosti i da od Njega dobije novi život. Božja ljubav prema čoveku je tako velika. Sve to ljudi mogu da vide. Bog za tebe ima planove, a svrha što te On ovde dovodi jeste u tome da kreneš ispravnom stazom u životu, da živiš život sa smislom i da ideš stazom koju sȃm ne bi bio u stanju da izabereš. Subjektivna želja ljudi jeste da život provedu bezbedni i zdravi, pa čak i ako ne steknu bogatstvo, makar žele da budu sa svojom porodicom zauvek i da uživaju u toj porodičnoj sreći. Oni ne shvataju koliko treba da poštuju Božju volju niti kako da usmere svoje misli ka budućim odredištima i ka Božjoj volji da spase čovečanstvo. Ali Bog ne haje za to što oni to ne shvataju i ne mora mnogo da im govori jer oni ne shvataju, njihov rast je premali i svaka diskusija bila bi bespredmetna. Zašto bi bila bespredmetna? Zato što važno pitanje Božjeg plana upravljanja da spase čovečanstvo nije nešto što ljudi mogu da shvate na osnovu samo jedne ili dve rečenice objašnjenja. Pošto je to tako, Bog donosi odluke i deluje direktno, dok ne dođe dan kad će ljudi najzad shvatiti.

Kad Bog izvede neke od Svojih izabranika iz neprijateljskog okruženja kontinentalne Kine, tu se vide Njegove dobre namere. Zbog toga ljudi moraju da pokažu zahvalnost Bogu što im pruža takvu blagodat. Dolazite iz takvog porodičnog okruženja, prekidate sve komplikovane međuljudske telesne odnose i izvlačite se iz svih svetovnih i telesnih upletenosti. Bog te je izvukao iz te složene zamke i doveo te u Svoje prisustvo i u Svoju kuću. Bog kaže: „Ovde vlada mir. Ovo je dobro mesto i pogodno je za tvoj razvoj. Ovde ćeš naći Božje reči i On će voditi. Ovde vlada istina. Ovde leži Božja volja da spase čovečanstvo i ovde je centar dela spasenja. Zato ovde rasti do mile volje.“ Bog te dovodi u ovakvo okruženje, u okruženje u kojem možda nema udobnog prisustva tvojih voljenih, gde deca nisu tu da brinu o tebi kad se razboliš i gde nemaš nikog kome bi se poverio. Kad si sȃm i kad razmišljaš o telesnim patnjama i nedaćama i o svemu što te čeka u budućnosti, u tim trenucima ćeš osetiti da si sam. Zašto ćeš osetiti da si sam? Jedan objektivni razlog je taj da su ljudi premali rastom. A koji je subjektivni razlog? (Ljudi se ne odvoje potpuno od svojih telesnih voljenih.) To je tačno jer ljudi nisu u stanju da ih se odreknu. Oni koji žive u telu nalaze zadovoljstvo u različitim odnosima i porodičnim telesnim vezama. Oni veruju da ljudi ne mogu da žive bez svojih voljenih. A zašto ne promisliš o tome kako si došao u svet ljudi? Došao si sam, provobitno bez ikakvih veza sa drugima. Bog ovde dovodi ljude jednog po jednog; kad si ti došao, bio si zapravo sam. U to vreme nisi osećao da si sam, pa zašto bi osećao da si sam kad te Bog ovde sad dovede? Misliš da ti nedostaje partner kojem možeš da se poveriš, bilo da su to tvoja deca, roditelji ili tvoja druga polovina – suprug ili supruga – i zato osećaš da si sȃm. A tada, kad osetiš da si sȃm, zašto ne pomisliš na Boga? Zar Bog nije družbenik čoveku? (Jeste.) Kad osetiš najveću patnju i tugu, ko zaista može da te uteši? Ko istinski može da reši tvoje teškoće? (Može Bog.) Samo Bog može da reši teškoće ljudi. Kad si bolestan i kad su deca pored tebe, kad ti sipaju napitke i služe te, osećaćeš se prilično srećno, ali će vremenom deci to dozlogrditi i niko neće hteti da te služi. U takvim trenucima, osećaćeš se istinski sȃm! Zato sad, kad misliš da nemaš nikoga, da li je to zaista tako? Zapravo nije, jer je Bog taj koji ti uvek pravi društvo! Bog ne napušta ljude; On je neko na koga mogu da se oslone i u kojem će uvek naći utočište, on je jedini kome mogu da se povere. Zato, bez obzira na to kakve te teškoće i patnje snađu, sa kakvom god da se tugom, negativnim stvarima i slabostima suočavaš, ako dođeš pred Boga i odmah se pomoliš, Njegove reči će ti pružiti utehu i rešiti tvoje nevolje i sve tvoje svakojake probleme. U ovakvom okruženju, tvoja samoća postaće osnovni uslov da iskusiš Božje reči i zadobiješ istinu. Kad je iskusiš, polako ćeš početi da razmišljaš: „I dalje živim lep život nakon što sam napustila roditelje i imam ispunjen život nakon što sam napustila muža. Život mi je miran i radostan nakon što sam napustila decu. I više ne osećam prazninu. Više se neću oslanjati na ljude, već ću se oslanjati na Boga. On će mi pružiti ono što mi je potrebno i pomagati mi u svakom trenutku. Iako ne mogu da Ga dotaknem niti da Ga vidim, znam da je uz mene u svakom trenutku i na svakom mestu. Dokle god Mu se molim, dokle god Ga dozivam, on me pokreće i omogućava mi da razumem Njegovu volju i uvidim pravi put.“ U tom trenutku, On će istinski postati tvoj Bog i svi tvoji problemi će se rešiti.

Odlomak 84

Tajvan je demokratija sa stabilnim društvom, gde ljudi žive u blagostanju. Javni red, kvalitet života, kulturne vrednosti i slično, sve je bolje nego u kontinentalnoj Kini. Ljudi vode veoma udobne živote. Iako je udoban život dobra stvar, mnogi ljudi koji veruju u Boga i žive u udobnosti nisu voljni da Ga slede, a kamoli da se muče ili da plate cenu. Vrlo im je teško da napuste sve što imaju i da sebe daju Bogu. Zar to zaista nije tako? Kad ljudi žive udobno, uvek misle na hranu, piće, zabavu i na to kako da uživaju u telu i u životu. To ima izvestan uticaj na ljude koji veruju u Boga i tragaju za istinom. Zbog toga mnogo ljudi u ovom ugodnom društvenom okruženju želi da obavlja svoje dužnosti, ali im to predstavlja teškoću. Nisu voljni da istrpe nimalo patnje, ne rade efikasno kad obavljaju svoje dužnosti ili neke druge vrste poslova za crkvu. Ponekad to utiče na napredak njihovog posla, što ima i neke veze sa njihovim društvenim okruženjem. Dirnut sam što vidim da ste, prilikom svakog okupljanja, u stanju da sedite ovde i slušate propovedi od početka do kraja. Neki ljudi u kontinentalnoj Kini mogu da veruju u Boga jer ih okruženje guši, ugnjetavani su i diskriminisani od strane društva i podvrgnuti su ozbiljnom progonu, dok neki ljudi veruju u Boga samo zato što traže pravednost, razum, duhovnu podršku ili nešto na šta mogu da se oslone. Entuzijazam, vera i odanost nekih ljudi uzburkali su se pod brutalnim progonom velike crvene aždaje. Neki su primorani da iz nužde beže u inostranstvo zato što je vrlo teško verovati u Boga u kontinentalnoj Kini i mnoge ljude progone – oni nemaju gde da se sakriju. Zato beže u inostranstvo. U poređenju sa opresivnim i surovim životnim okruženjem u kontinentalnoj Kini, ljudima na Tajvanu je lako. Budući da žive tako udobnim životom, oni koji veruju u Boga nisu voljni da pate niti da plate cenu i, kada se suoče sa bilo kojom vrstom progona ili stradanja, nisu više voljni da ispunjavaju svoje dužnosti. Ljudi naprosto uživaju u jelu, piću i zabavi kada je život tako udoban. Uvek brinu samo o ovakvim stvarima: „Šta bi trebalo da jedem? Gde bi trebalo da putujem? U kojim zemljama još nisam bio? Jedan ljudski život traje samo nekoliko decenija. Ako ne posetim zemlje širom sveta i ne proširim svoje vidike, zar neću živeti uzalud?“ Tako čovekovo srce postaje neposlušno i ne može se zauzdati. Da li čovek može i dalje tiho jesti i piti Božje reči pred Njim na ovaj način? Da li može i dalje pažljivo da sluša propovedi na okupljanjima? Sigurno će to biti teško. Dakle, kad je čovek podstaknut da veruje u Boga, da traga za istinom i da obavlja svoju dužnost, on oseća da se prema njemu nepravedno postupa, da je ugušen, te se stalno oseća kao da ne živi ni za šta. Zar ovako povoljno okruženje ne predstavlja ozbiljno iskušenje i prepreku za ljude? Predstavlja. Svi ljudi žude za telesnim udobnostima, ali za one koji veruju u Boga i tragaju za istinom, udobnost nije nužno dobra stvar kada je u pitanju životni rast. Većina ljudi postaje negativna i slaba kada malo pati i nema nikakvu snagu volje; zar to nije rezultat udobnog okruženja? Postoje razni video snimci sa svedočenjima na osnovu vlastitog iskustva, koji prikazuju kako braću i sestre u kontinentalnoj Kini muče u zatvoru, osuđuju i zatvaraju. Da li ste ih svi videli? (Jesmo.) I kako se osećate povodom toga nakon što ste ih videli? (Bože, želeo bih da kažem nešto o tome kako se osećam. Nakon što sam video braću i sestre u kontinentalnoj Kini kako proživljavaju sav taj progon i mučenje i nakon što sam video kako mogu da se mole Bogu, da se oslone na Njega i da se drže svoje vere u tako teškom okruženju, da mogu da proživljavaju korak po korak pod Božjim vođstvom i da pritom ostaju postojani u svom svedočenju i ne izdaju Ga, osećam da imaju više vere i da su većeg rasta od nas. Kad bih ja bio u takvom okruženju, ne bih nužno mogao da podnosim to toliko postojano kao oni, zbog čega se osećam kao da sam rastom veoma mali.) Braća i sestre u kontinentalnoj Kini još uvek mogu da istraju u veri u Boga, da prisustvuju okupljanjima i obavljaju svoje dužnosti u okruženju u kom trpe okrutan progon od strane velike crvene aždaje. To je svedočanstvo, moćno svedočanstvo. Biti postojan u tako neprijateljskom okruženju predstavlja jedno svedočanstvo, tako da vi koji živite u ovom udobnom okruženju treba da razmislite kako da ponudite drugačiju vrstu svedočanstva. Prvo, treba da cenite sve u ovom životu, kao i ova okruženja koja vam je Bog dao. Takođe, trebalo bi da razmislite o tome kako ćete, u ovakvom okruženju, moći da budete postojani u svom svedočenju, da ne sramotite Boga i da postanete pobednici. Čovek koji veruje u Boga u demokratskoj zemlji možda neće biti podvrgnut represiji, progonu i mučenju od strane vlasti, ali će ga progoniti porodica i rođaci, a on i pored toga treba da doživi Božje reči, da zadobije istinu i ostane postojan u svom svedočenju. Bez obzira u kakvom okruženju čovek veruje u Boga, zadobijanje istine nije lako. Moraš da patiš i da platiš cenu kako bi razumeo istinu i ušao u stvarnost. Da bi svedočio za Boga, potrebno je da dostigneš razumevanje istine u svim aspektima iskustva. To ne znači samo širenje jevanđelja i Božjeg imena; već se uglavnom odnosi na životno iskustveno svedočenje. U bilo kojoj grupi ljudi ili pod društvenim uređenjem bilo koje zemlje, ljudi će doživeti neku vrstu diskriminacije, isključenja ili progona ako žive u skladu sa istinom, ako nastoje da budu pošteni i ako se trude da se pokore Bogu. To je zato što se ni demokratske zemlje ne pokoravaju Bogu. Na vlasti su ateističke političke stranke i one takođe odbacuju istinu i odbacuju Boga. Kada se u ovakvoj zemlji veruje u Boga, čak i ako nema progona ni stradanja, postoje izvesna ograničenja, a ukoliko želiš da širiš jevanđelje i svedočiš za Boga, podvrgnut si nekoj vrsti diskriminacije, klevete, suda i osude – to je sve činjenica. Ako to ne možeš jasno da razumeš, onda nisi osoba koja shvata istinu. Prihvatiti i slediti Hrista u bilo kojoj zemlji prati određeni stepen progona i stradanja. Uvek treba da postupaš oprezno, da se moliš Bogu i uzdaš se u Njega, i moraš biti mudar i pametan. Bez obzira na zemlju i društveno okruženje u kom se nalaziš, svuda postoji prikladno okruženje koje je Bog pripremio i uredio za tebe. Sve zavisi od toga da li čovek traga za istinom ili ne. Udobno okruženje ljudima donosi iskušenja, dok progon i mučenje takođe donose iskušenja i kušnje. Da li onda postoje kušnje u udobnim okruženjima? I tu postoje Božje kušnje. Bog je za tebe uredio ovo udobno okruženje i sve zavisi od toga kako ćeš ga doživeti – da li ćeš potpuno biti uhvaćen u Sotonine zamke i Sotonino iskušenje ili ćeš uspeti da u svakom pogledu izađeš kao pobednik i svedočiš za Boga, čvrsto ostavši veran svojoj odanosti i dužnosti. Sve zavisi od toga kako ćeš to doživeti i šta ćeš izabrati? Braća i sestre iz kontinentalne Kine žive u malo težem okruženju i Bog im je dao malo teži teret i uredio je za njih malo surovije okruženje, ali im je takođe dao više. Što je teže okruženje i što su veće kušnje kojima ih Bog izlaže, to ljudi više dobijaju. Ali, i u udobnom okruženju, ljudi svuda doživljavaju iskušenja i kušnje, a Bog ti je i tu mnogo dao. Ako uspeš da prevaziđeš iskušenje svaki put kad se sa njim suočiš, onda nećeš dobiti ništa manje od braće i sestara koji proživljavaju progon i mučenje. To takođe podrazumeva traganje za istinom i posedovanje duhovnog rasta koji stremi pobedi. Na primer, stvari kao što su vreme provedeno sa porodicom, dobro jelo i piće, zabava, uživanje i neki društveni trendovi koji telu pružaju utehu i dovode do izopačenosti, to su sve iskušenja za tebe. Kad naiđeš na ova iskušenja, ona će ti ne samo privući pažnju, već će te uznemiriti i zavesti. Upravo dok slediš svetovne stvari i trendove, pojaviće se Sotonina iskušenja koja bi se mogla nazvati i Božje kušnje. Trebalo bi da odlučiš kako ćeš odgovoriti na ova iskušenja i kušnje, i to je trenutak kad Bog testira ljude i pokazuje im njihovu pravu prirodu. Tada treba da primeniš ono što ti je Bog rekao i istine koje si razumeo. Ako si osoba koja traga za istinom i u svom srcu nosiš istinsku veru u Boga, onda ćeš moći da prevazićeš ova iskušenja, da budeš postojan i svedočiš za Boga u kušnjama kojima te je On podvrgao. Ako umesto istine voliš svet, voliš trendove, žudiš za udobnošću i zadovoljenjem tela i voliš svoj isprazan život, onda ćeš slediti te svetovne stvari. Osetićeš divljenje prema njima, privlačiće te i zaposednuti. Malo po malo, tvoje srce će izgubiti interesovanje za veru u Boga i biće ti muka od istine, i tada, usred iskušenja, Sotona će te ugrabiti. U takvoj kušnji, izgubićeš svedočanstvo. Mnogo je ljudi koji su čuli brojne propovedi i obavljaju svoje dužnosti, ali se i dalje osećaju prazno iznutra. I dalje vole da prate pop zvezde i poznate ljude, da prate trendove gledajući zabavne programe na televiziji, čak i da bindžuju serije po čitavu noć do te mere da postanu noćne ptice. Neki mladi ljudi čak igraju video igrice. Ukratko, oni ne oklevaju da plate bilo koju cenu i fanatično prate ove trendi stvari. A zašto to rade? Zato što nisu zadobili istinu. Ljudi koji nisu zadobili istinu imaju izvesno osećanje na osnovu kog misle da između vere u Boga i neverovanja u Njega i nema neke velike razlike. I dalje osećaju prazninu u srcima i osećaju da njihov život nema smisla. Ako prate trendove, osećaju da su ispunjenijj, da su im životi bogatiji i da se svakodnevno osećaju malo srećnije. Ako veruju u Boga i ne prate trendove, i dalje osećaju da je život besmislen i prazan. To je zato što ne vole istinu. Možete takođe sa sigurnošću reći da ovi ljudi ni najmanje ne shvataju istinu i da nemaju istina-stvarnost, te da, stoga, ne mogu da žive bez praćenja trendova. Neki ljudi nikad nisu tragali za istinom i uznemireni su čak i kad obavljaju svoje dužnosti. Nisu u stanju da budu postojani kad se suoče sa iskušenjima i, na kraju, moraju da se povuku. Neki ljudi su prilično entuzijastični i odlučni kada počnu da obavljaju svoje dužnosti, ali kada se suoče sa iskušenjima, više ne žele da ih obavljaju, postaju nemarni i površni i nedostaje im posvećenost. U tome nema svedočanstva. Ako, čim se suoče sa iskušenjima, mogu odmah da otpuste svoje dužnosti i da izaberu šta god žele, onda nemaju nikakvo svedočanstvo. Ako naiđu na novo iskušenje, možda će se odreći Boga i poželeti da slede zemaljske trendove i da napuste crkvu. Ili, kada dođe novo iskušenje, oni počnu da sumnjaju u Boga i nisu sigurni da On uopšte postoji, pa čak počnu i da veruju da su se razvili od majmuna. Ove ljude je Sotona potpuno ugrabio. Uhvaćeni u sva ta iskušenja, oni se ne mole Bogu niti traže istinu. Samo razmišljaju o sudbini svoga tela i zbog toga ne uspevaju da budu postojani u svom svedočanstvu. Korak po korak, Sotona ih vuče u pakao i u ponor smrti. Bog je takvu osobu predao Sotoni i ona više nema nikakvu mogućnost da dobije spasenje. Recite Mi, zar traganje za istinom nije važno? (Jeste.) Istina je veoma važna. Koju svrhu može imati istina? U najmanju ruku, može ti pomoći da prozreš Sotonine zamke kada se suočiš sa iskušenjem, da znaš šta treba da činiš, a šta ne, i šta je to što treba da izabereš. Barem će ti pomoći da spoznaš ove stvari. Najvažnija stvar je da će ti istina omogućiti da budeš postojan u iskušenju. Bićeš sposoban da ostaneš postojan, istrajan i nepokolebljiv, da se čvrsto držiš dužnosti koju ti je Bog dao, da budeš toj dužnosti veran i da budeš sposoban da odbaciš Sotonu. Moći ćeš da ostaneš postojan u svom svedočanstvu usred kušnji kao što je to učinio Jov. To je namanje što bi ljudi trebalo da zadobiju.

Odlomak 85

Da li postoje načela kojih se držite kada se molite Bogu? U kojim situacijama se molite Bogu? Kakav je sadržaj vaših molitvi? Većina ljudi se moli kada pate: „Bože, ja patim, molim Te da mi pomogneš.“ To je prva stvar koju kažu. Da li je dobro reći da patite kada se molite? (Ne.) Zašto nije? I, ako nije dobro, zašto se i dalje molite na taj način? Time pokazujete da vi ne znate da se molite, niti šta treba da kažete ili tražite kada se nađete pred Bogom. Jedino znate da se molite Bogu kada neznatno patite i osećate se tužno, i kažete: „Bože, ja patim! Osećam se tako jadno, molim Te pomozi mi.“ Ovo je molitva nekoga ko je tek počeo da veruje u Boga. Tako se moli malo dete. Ako neko već godinama veruje u Boga, a i dalje se moli tako, to je ozbiljan problem. To pokazuje da je ta osoba još uvek malo dete koje nije odraslo u životu. Svi koji veruju u Boga, ali ne znaju kako da iskuse Njegovo delo, su ljudi koji nisu odrasli u životu i koji još nisu na pravom putu u svojoj veri u Boga. Ukoliko je neko zaista misleća osoba, on ili ona moraju da razmotre kako da iskuse Božje delo, kao i kako da jedu i piju Njegove reči, i kako da ih iskuse i primenjuju. Dokle god dosežu Božje reči, dotle bi trebalo da dosegne i čovekovo iskustvo. Čovek mora da prati Njegove reči do tog mesta. Ukoliko čovek može da primenjuje i doživljava Božje reči na ovaj način, naići će na mnoge probleme i, naravno, tražiće od Boga istinu kako bi ih razrešio. Ukoliko se čovek uvek moli Bogu i traži istinu kako bi razrešio poteškoće na ovaj način, on doživljava Božje delo. Neprestanim razrešavanjem svojih problema, čovek će sve ređe i ređe nailaziti na poteškoće i postepeno će doći do toga da razume istinu i spoznaće Božje delo. Znaće kako da sarađuje sa Bogom, kao i kako da se pokori Njegovom delu. To je ono što ulazak na pravi put vere u Boga znači. Neki ljudi koji veruju u Boga ne znaju kako da dožive Njegovo delo. Njihov um je uvek konfuzan. Oni čitaju Božje reči, ali ne razmišljaju o njima, slušaju propovedi, ali ne razgovaraju o njima, a kada ih zadesi nevolja, ne znaju da traže istinu, niti znaju kako da dokuče Božju volju, niti koji stav bi trebalo da zauzmu ili kako da sarađuju. Oni ne razumeju ove stvari. Oni su laici po tim pitanjima i nedostaje im duhovno razumevanje. Kakav god problem da ih zadesi, nikada se ne mole Bogu, niti traže istinu, a duboko u sebi se ne oslanjaju na Boga, niti se ugledaju na njega. Oni samo kažu: „Bože, ja patim. Bože, ja patim.“ Oni ponavljaju ovu frazu do trenutka dok ljudima ne dosadi i ne smuči im se. Većina vas se tako moli, zar ne? (Tako je.) Na osnovu njihovih molitvi vidi se u koliko jadnom stanju su ti ljudi! Ti jedino tražiš Boga kada ti patiš. Kada ne patiš ili se ne suočavaš sa nekim problemima, ti nemaš potrebu za Bogom, niti želiš da se osloniš na Njega. Ti samo želiš da budeš sȃm svoj gospodar. Zar to nije stanje u kom se vi nalazite? (Jeste.) Većina ljudi kada doživi sud i grdnju Božjih reči i kada ih one orežu i bave se njima, i nakon što razmisle o sebi i pokušaju da spoznaju sebe, kako se oni mole? Svi oni kažu istu stvar: „Bože, ja patim. Bože, ja patim.“ Da li vam je muka od ovih reči? (Jeste). Ljudi su toliko usahli iznutra – kako je jadno stanje u kojem se nalaze! Svaki put kada se mole Bogu, oni govore istu, jednostavnu frazu, bez ijedne iskrene reči. Oni ne traže istinu i ne žele da reše svoje probleme. Kakva je to molitva? O kakvom se tu problemu radi kada neko ne može u molitvi da govori iskrene reči i kada ne zna koji su njegovi nedostaci? Kada dođeš pred Boga, zar ti nije potrebno da te On prosveti u vezi nečega? Zar ti ne treba vera, ili snaga, ili Bog kao čuvar tvojih leđa? Zar ti je još manje potrebno da te Bog prosveti i vodi te na putu koji je pred tobom? Zar ti nije potrebno da razumeš istinu kako bi razrešio probleme koji postoje u tebi? Zar ti nije potrebna Božja disciplina i Njegov prekor ili Njegovo vođstvo? Da li je jedino što ti treba od Boga da ti On olakša patnju? Zar zaista ne osećaš u svom srcu da imaš toliko nedostataka? Nije mali problem kada čovek ne zna kako se moli. To pokazuje da ne znaš kako da doživiš Božje delo, to pokazuje da još uvek nisi uveo Božje reči u stvaran život i da retko imaš ikakav pravi dodir sa Bogom u svom životu. Ti jednostavno nisi uspostavio ovu vrstu veze sa Bogom, koja bi trebalo da postoji između Boga i Njegovih sledbenika ili između predmeta stvaranja i njihovog Stvoritelja. Kada se suočiš sa nekim problemom, tebe vode tvoje subjektivne pretpostavke, predstave, misli, znanje, darovi i talenti i iskvarena narav. Ti nemaš nikakve veze sa Bogom, pa kada dođeš pred Njega, često nemaš šta da kažeš. To je to tužno stanje u kojem se nalaze ljudi koji veruju u Boga! To je tako jadno stanje! Duhovno, ljudi su presušili i obamrli. Ne osećaju ništa kada su u pitanju duhovne stvari u životu, niti ih uopšte razumeju i kada dođu pred Boga, oni nemaju šta da kažu. Bez obzira na to u kakvoj se situaciji nalaziš, bez obzira na nevolju sa kojom se suočavaš i bez obzira na poteškoće na koje nailaziš, ako si nem pred Bogom, zar onda ne bi trebalo dovesti u pitanje tvoju veru u Njega? Zar ovo nije sažaljenje prema čoveku?

Zašto ljudi moraju da se mole Bogu? Moliti se Bogu jeste čovekov jedini put kojim može da krene kako bi se ugledao na Boga i oslonio na njega. Bez molitve, te stvari ne dolaze u obzir; oslanjanje na Boga i ugledanje na Njega se postižu kroz molitvu. Da li može neko ko veruje u Boga bez molitve da doživi prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha? Da li oni mogu da steknu Božje delo i vođstvo? Ako ti ne poveriš svoje poteškoće Bogu i ne moliš Mu se i ne tražiš istinu, kako će ih On razrešiti? Kako će te On voditi da Ga pratiš na putu koji je pred tobom? Kako će te On spasiti od tvoje iskvarene naravi? Može se reći da vera u Boga bez molitve nije prava vera u Boga. Normalna veza između čoveka i Boga mora biti izgrađena na molitvi i ona se mora održavati kroz molitvu. Molitva je znak čovekove vere u Boga; da li se čovek iskreno moli je jedini kriterijum za proveru da li je veza te osobe sa Bogom normalna. Dokle god čovek govori iskrene reči u molitvi i dokle god čovek može da traži istinu u molitvi, on može da stekne delo Svetog Duha i to pokazuje da taj čovek ima normalan odnos sa Bogom. Ukoliko se čovek retko moli i nije u stanju da govori iskrene reči, ukoliko je nepoverljiv prema Bogu, to pokazuje da njegova veza sa Bogom nije normalna. A ukoliko se čovek uopšte ne moli, to pokazuje da on nema nikakvu vezu sa Bogom. Ukoliko se čovek moli valjano i u skladu sa Božjom voljom, moći će da Mu se pokori i on je taj koga Bog voli; oni koji se često mole iskreno su pošteni ljudi i krasi ih jednostavna ljubav prema Bogu. Dakle, svi oni koji veruju u Boga, ali se ne mole Njemu, nemaju normalan odnos sa Bogom. Oni su svi daleko od Boga, oni se bune protiv Njega i opiru Mu se. Većina ljudi koji se ne mole Bogu ne vole istinu, niti je traže, a oni koji ne vole ili ne traže istinu ne mogu da se mole iskreno. Kakve god poteškoće da imaju, oni se ne mole, a kada se mole, samo žele da iskoriste Boga da ih reši poteškoća i patnje. Njih nije briga za Božju volju i oni u svojim poteškoćama ne traže aspekte istine koje bi trebalo da razumeju i u koje bi trebalo da zakorače. Takvi ljudi ne žude za istinom i nemaju pravu veru u Boga – u suštini, oni su nevernici. Kao neko ko veruje u Boga, ti moraš da se moliš Bogu i tražiš istinu u svim stvarima. Iako možda nećeš osetiti odmah nakon molitve da ti je srce vedrije ili da si primio put primene, sačekaj Boga, i dok Ga čekaš, čitaj Božje reči i traži istinu. Dok jedeš i piješ Božje reči ili slušaš propovedi i razgovore o njima, usredsredi se na to da svoje probleme uneseš u svoja razmišljanja i potragu. Ukoliko sarađuješ praktično na ove načine, moguće je da će ti se razumevanje ukazati u trenu dok razmišljaš o Božjim rečima ili slušaš propovedi i razgovore o njima. Ili će se možda desiti da naiđeš na neki problem i da će te on inspirisati i da ćeš pronaći odgovor na upravo ono pitanje koje si tražio da razrešiš. Zar to nije Božje vođstvo i Njegovo uređenje? Dakle, iskrene molitve Bogu mogu dati rezultate, ali ti rezultati nisu nešto što možeš da dostigneš odmah nakon molitve. Potrebno je vreme i neophodno je da čovek sarađuje i primenjuje. Ne može se sa sigurnošću reći kada će te Sveti Duh prosvetiti i pružiti ti odgovore. To je proces traženja istine i njeno razumevanje i to je put na kojem se čovek razvija u životu. Nakon što verujete u Boga mnogo godina, vi i dalje morate da naučite ispočetka kako da se molite. Vi i dalje ne znate kako da se molite i kada god se suočite sa problemom, vi ili jednostavno uzvikujete krilatice i donosite odluke ili se žalite Bogu i izražavate pritužbe, govoreći kako vi patite, ili na neki drugi način racionalizujete i opravdavate sebe. To su one stvari koje čuvate u svom srcu i nije nikakvo čudo da ste tako sporo ušli u istinu. Vi skrećete sa puta. Vi ne znate kako da tragate za istinom i teško je reći da li će takva vrsta vere u Boga biti dovoljna da primite spasenje.

Odlomak 87

Ako do ovog trenutka još niste pronašli osećanje i načela koja čine sveca, to dokazuje da je vaš život-ulazak isuviše plitak i da još niste razumeli istinu. U vašem uobičajenom ponašanju i ophođenju, kao i u okolini u kojoj svakodnevno živite, vi bi trebalo da uživate i pažljivo razmišljate, da komunicirate jedni sa drugima, ohrabrujete i podsećate jedni druge, da pomažete i brinete jedni o drugima, kao i da podržite i zbrinete jedni druge. Moraju da postoje načela interakcije između braće i sestara. Nemojte se uvek fokusirati na tuđe mane. Umesto toga, proveravajte sebe često i zatim proaktivno priznajte drugima koji su to vaši postupci izazvali smetnje ili naneli štetu tim ljudima i naučite da budete iskreni i da komunicirate. Tako ćete moći da ostvarite međusobno razumevanje. Osim toga, šta god da vas zadesi, trebalo bi da stvari posmatrate na osnovu Božjih reči. Ako su ljudi u stanju da razumeju načela istine i pronađu put primene, postaće kao jedan u srcu i umu, a odnos između braće i sestara biće normalan, oni neće biti ravnodušni, hladni i okrutni poput nevernika, već će odbaciti mentalitet uzajamne sumnjičavosti i opreza. Odnos između braće i sestara postaće intimniji, oni će biti u stanju da pomažu i vole jedni druge, u njihovim srcima biće dobre volje i oni će biti sposobni da budu tolerantni i saosećajni jedni prema drugima, kao i da se međusobno podržavaju i pomažu, umesto da se međusobno otuđuju, zavide, da se porede jedni sa drugima, da se pritajeno takmiče i prkose jedni drugima. Kako da ljudi dobro ispunjavaju svoje dužnosti ako su poput nevernika? Ne samo da će to uticati na njihov život-ulazak, već će takođe pogoditi i povrediti druge. Na primer, možeš se naljutiti kada te ljudi pogrešno vide ili kada kažu nešto što se kosi s tvojom voljom i kada neko uradi nešto što te sprečava da se istakneš. Možeš prezreti te ljude, osetiti se neugodno i nesrećno i stalno razmatrati kako da povratiš svoj ugled. Posebno žene i mladi ljudi nisu kadri da to prevaziđu. Stalno ih opsedaju sitni sporovi i neslaganja, skloni su samovolji i žive u stanju negativnosti. Nisu radi da se mole Bogu, niti da jedu i piju reč Božju, što utiče na njihov život-ulazak. Kada ljudi žive u skladu sa svojim iskvarenim naravima, veoma im je teško da budu spokojni pred Bogom, da primenjuju istinu i žive u skladu sa Božjim rečima. Da bi živeli pred Bogom, prvo morate da naučite kako da razmišljate o sebi i upoznate sebe, kako da se istinski molite Bogu, a potom i da naučite kako da se dobro slažete sa braćom i sestrama. Morate da budete tolerantni i popustljivi jedni prema drugima i sposobni da vidite kvalitete i zasluge drugih – morate da naučite da prihvatite mišljenja drugih i stvari koje su ispravne. Ne prepuštaj se, nemoj da imaš ambicije i želje, nemoj uvek da misliš da si bolji od drugih i da si sjajna osoba i da primoravaš druge da rade ono što ti kažeš, da te slušaju, da se ugledaju na tebe, da te veličaju – to je izopačeno. Ako pojedinac ne razreši svoju nadmenu narav, već se ona spoji sa rastućim ambicijama i željama, to lako može da dovede do izopačenosti. Stoga, oni koji ne mogu da prihvate istinu i ne uspeju da razmišljaju o sebi i upoznaju sebe nalaze se u velikoj opasnosti. U njima uvek postoje ambicije, oni uvek teže da budu veliki ljudi i nadljudi – to je izopačenost, to je ekstremna nadmenost. Oni su potpuno izgubili razum, oni nisu normalni ljudi, već demoni. Njima vlada nadmena narav, oni u svojim srcima gledaju na druge s visine, smatrajući ih beznačajnim i neznalicama. Oni nisu u stanju da prepoznaju kvalitete drugih ljudi, ali mogu beskrajno da preuveličavaju njihove nedostatke; oni ih u svojim srcima preziru i na svakom koraku ističu i omalovažavaju njihove nedostatke, čime povređuju i uznemiruju druge, što na kraju dovodi do toga da im drugi ljudi budu poslušni i da ih slušaju, ili da ih se boje i sakriju od njih. Kada se ovakva veza između ljudi pojavi ili postoji, da li je to ono što želite da vidite? Da li možete da je prihvatite? (Ne.) Na primer, zamisli da si nešto viši i lepši od drugih, zbog čega ti se neki ljudi dive. To čini da si prilično zadovoljan sobom i da potom sa visine gledaš na one koji su niži i ne tako lepi. Kakva se narav otkriva time? Neki ljudi upućuju prezriv pogled onima koji nisu toliko lepi, koji su nešto niži, malo gluplji i ne tako oštroumni, i čak ih ismevaju sarkastičnim rečima. Da li se prema ljudima treba tako ophoditi? Da li se tako ispoljava normalna ljudskost? Nipošto. Koji je, onda, najispravniji način da se nosimo sa takvim problemom? (Da ne ismevamo druge zbog njihovih nedostataka i da poštujemo druge.) To je načelo. Izgleda da vi to donekle razumete. Dakle, kako se Bog odnosi prema ljudima? Bogu nije važno kako ljudi izgledaju, da li su visoki ili niski. Umesto toga, On gleda da li su im srca puna ljubavi, da li vole istinu, da li Njega vole i da li Mu se pokoravaju. Na osnovu tih stvari Bog zasniva svoje ponašanje prema ljudima. Ako ljudi mogu da urade isto to, biće u stanju da se prema drugima ponašaju pošteno i u skladu sa načelima istine. Pre svega, moramo da razumemo Božju volju i kako se Bog ponaša prema ljudima, pa ćemo onda i mi imati načela i put u ophođenju prema ljudima. U principu, svi ljudi su pomalo tašti. Kada im neko uputi nekoliko reči hvale, oni se osećaju pomalo zadovoljni sobom, pevuše neku melodiju i hodaju visoko uzdignute glave. Time se otkriva sotonska narav. Ako još i osuđuju druge i na njih gledaju s visine, kakva je to narav? To je zlobna, nadmena i zla narav. Ako ljudi ne mogu da prepoznaju i vide koliko je ružno živeti prema svojim iskvarenim naravima, teško im je da odbace te iskvarene naravi i ne mogu da prožive istinsko ljudsko obličje.

Odlomak 89

Koje smernice Bog daje ljudima tokom spasenja, bez obzira na to koliko su buntovni ili koliko su duboko iskvarene njihove naravi? Drugim rečima, u kojim okolnostima će Bog napustiti ljude i izgnati ih? Koja je najniža norma koju moraš da ispuniš da bi te Bog zadržao i da te ne bi izgnao? Ovo je nešto što svi Božji izabranici moraju razumeti. Prvo, najosnovniji uslov je da ne poričeš Boga. Uslov „ne poricati Boga“ sadrži u sebi i određene praktične stvari. To nije puko priznanje priznanje da postoji neki Starac na nebu, ili da se Bog ovaplotio, ili da je Božje ime Svemogući Bog. To nije dovoljno, to ne ispunjava merila za verovanje u Boga. U najmanju ruku bi trebalo da prepoznaš da je ovaploćen Bog praktični Bog; ne smeš u to sumnjati ili tome suditi; moraš biti sposoban da se pokoriš čak i ako imaš svoje predstave – to je merilo vere u Boga. Tek kad ispuniš ovaj preduslov, Bog će te priznati kao osobu koja veruje u Njega. Bog ima najmanje tri smernice za ljude. Prvo, moraju da Ga priznaju, da veruju u Njega i da Ga slede. Moraju da budu iskreni vernici, da ispunjavaju svoje dužnosti najbolje što mogu, da ne čine zlo i da ne prouzrokuju ometanja. To je prva smernica. Drugo, dok slede Boga, najmanje što mogu da urade jeste da ne napuštaju svoje dužnosti. Oni moraju da budu poslušni i pokorni dok ispunjavaju svoje dužnosti, da u tim poslovima postižu prosečne rezultate i da barem obavljaju službu na prihvatljivom nivou. To je druga smernica. Treće, njihova ljudskost mora da odgovara merilima. Moraju da budu dobri ljudi ili, u najmanju ruku, ljudi koji poseduju savest i razum. Trebalo bi da se suštinski slažu sa većinom Božjeg izabranog naroda i da ne budu trula jabuka. U najboljem slučaju, ovakvi ljudi nisu ni loši ni rđavi. To je treća smernica. Ako neko ne može da prihvati istinu i po svaku cenu odbija da ispuni dužnost, onda ta osoba ne veruje istinski u Boga – najblaže rečeno, ljudskost joj nije dorasla merilima. To znači da je ta osoba potonula ispod svake mere i mora da bude izgnana. Ljudi koje odlikuje loša ljudskost, koji ne mogu da prihvate ni tračak istine, koji prouzrokuju ometanja i prekide i nemaju pozitivnu ulogu u crkvi, mogu se svrstati u rđave ljude. Čovek koji se ne slaže sa većinom drugih ljudi je trula jabuka; on je rđava osoba i, štaviše, on je neko ko je potonuo ispod svake mere i treba da bude izgnan. Ti rđavi ljudi i antihristi mogu da ispunjavaju dužnosti, ali oni samo prouzrokuju prekide, ometanja, razaranja i čine zlo – zar bi Bog želeo ovakve ljude? Da li oni obavljaju svoje dužnosti? (Ne obavljaju ih). U Božjim očima, njihova dela su probila prag svih smernica. Nesposobni su da ispunjavaju svoje dužnosti i šteta koju prouzrokuju veća je od svake dužnosti koju ispune, te takvi ljudi moraju biti uklonjeni iz crkve. Zar to nije načelo po kom se postupa prema ljudima u Božjem domu? Da li je ikada neko bio uklonjen zato što je trenutno bio u lošem stanju i osećao se negativno i slabo? Da li je ikada neko morao da prestane da ispunjava svoju dužnost zato što je povremeno bio pomalo nemaran i nije obavljao dužnost dobro? Da li je ikada neko bio uklonjen zato što je postigao loše rezultate u svojim dužnostima ili zato što je otkrio neke svoje loše misli ili ideje? Da li je ikada neko bio uklonjen jer je bio neznatnog rasta i zato što su se u njemu rađale predstave i sumnje o Bogu? (Nije.) Po kom se onda načelu uklanjaju ljudi iz Božjeg doma? Kakvi su to ljudi koji su uklonjeni i primorani da prestanu da ispunjavaju svoje dužnosti? (To su ljudi koji svojom službom prouzrokuju više štete nego dobrog i koji stalno izazivaju ometanja i prekide.) Takve osobe nisu dostojne da ispunjavaju dužnost. To ne znači da je neko prema njima pristrasan i da ih ograničava i uklanja iz ličnog inata; to znači da oni ne postižu nikakve rezultate u svojoj dužnosti i da prouzrokuju ometanja i prekide. Oni su uklonjeni jer zaista nisu dostojni da ispunjavanju dužnosti. Ovo je u potpunosti u skladu sa istina-načelima. Sva načela na osnovu kojih se Božja kuća ophodi i postupa prema ljudima su pravedna. Božja kuća ne pokušava da uhvati ljude u greškama, ne pravi od muve slona niti veliku buku ni oko čega. Morate verovati da istina vlada Božjom kućom. Naravno, neki ljudi koji su uklonjeni mogu još uvek da se nadaju spasenju ako budu u stanju da prihvate istinu i iskreno se pokaju Bogu. Ali, nevernici i loši ljudi koji ne mogu da prihvate ni delić istine, koji nemaju savest i razum, biće zauvek izgnani nakon što budu razotkriveni. To je Božja pravednost.

Odlomak 92

Vi živite u ovom poslednjem dobu. Većina vaših porodičnih života prosperitetnija je nego ranije, a vi imate materijalno obilje u svakom aspektu svog života. Kakav osećaj imate? To je samo onaj blagi osećaj sreće u telu, ali koja je razlika između te sreće i sreće u srcu? Svi vi imate neka iskustva i prozreli ste neke stvari, vaše traganje za verom u Boga praktičnije je nego ranije, svi možete da osetite da je potraga za telesnim zadovoljstvima isprazna, i svi ste voljni da stremite istini – da li svi imate ovakvo iskustvo? Može li ljudima telesno zadovoljstvo u raznim vrstama materijalnih stvari doneti duhovnu utehu? Šta osećaj nadmoći u životu i bogat materijalni život mogu doneti ljudima? Oni samo mogu učiniti ljude razvratnim i navesti ih da izgube pravac. Na taj način će ljudi lako izgubiti razum, izgubiće sposobnost da razaznaju dobro od lošeg i postati nerazumni, a postepeno će izgubiti i svoju ljudskost; sve više će žudeti za komforom, i sve će manje znati koje je njihovo mesto u vaseljeni. Čak će postojati ljudi koji će izgubiti sposobnost da se brinu o sebi. Oni će biti potpuno nesposobni da žive samostalno, biće nesposobni da zarađuju za život i postaće zavisni od roditelja. Njihova nezasitost i bestidnost će rasti. Ukratko, ono što ljudima donose prvoklasni životni uslovi i bogat materijalni život samo je razvrat, što ih navodi da zavole besposlenost i da preziru rad, te da postanu nezasitno pohlepni i bez osećaja stida. Oni ne donose apsolutno nikakvu korist ljudima. Što se tiče tela, što si bolji prema njemu, to će ono biti pohlepnije. Ono je stvoreno da istrpi malo patnje. Ljudi koji istrpe malo patnje ići će pravim putem i baviti se pravim radom. Ako telo ne istrpi patnju, već žudi za komforom i odrasta u gnezdu komfora, onda ljudi neće postići ništa i nikako ne mogu da steknu istinu. Ako se ljudi susreću sa prirodnim nepogodama i katastrofama koje je prouzrokovao čovek, biće lišeni smisla i biće nerazumni. Kako vreme bude odmicalo, samo će bivati razvratniji. Ima li mnogo primera za to? Vidiš da među nevernicima ima mnogo pevača i filmskih zvezda koji su bili prilično spremni da izdrže teškoće i posvetili su se svom poslu pre nego što su postali poznati. Ali, kad steknu slavu i počnu da zarađuju veliki novac, ne idu pravim putem. Neki od njih konzumiraju droge, neki izvrše samoubistvo i život im se skrati. Šta dovodi do toga? Njihova materijalna zadovoljstva su preterana, previše su komotni i ne znaju kako da dođu do većeg uživanja ili većeg uzbuđenja. Neki od njih se okreću drogama u potrazi za većim uzbuđenjem i zadovoljstvom, a kako vreme prolazi, ne mogu da ih se odreknu. Neki umiru od prekomerne upotrebe droga, a drugi, ne znajući kako da se toga oslobode, na kraju jednostavno izvrše samoubistvo. Ovakvih primera ima mnogo. Bez obzira na to koliko se dobro hraniš, koliko se dobro oblačiš, koliko dobro živiš, koliko uživaš ili koliko ti je udoban život, i bez obzira na to u kojoj meri su ti želje zadovoljene, na kraju se doda praznina na prazninu, a rezultat je uništenje. Da li je ta sreća koju nevernici traže prava sreća? U stvari, to nije sreća. To je ljudsko zamišljanje, to je oblik izopačenosti, to je put kojim ljudi postaju izopačeni. Takozvana sreća kojoj ljudi streme lažna je sreća. To je zapravo patnja. To nije cilj kome ljudi treba da streme, niti je u tome vrednost življenja. Neki od načina i metoda kojima Sotona kvari ljude jeste to što ih podstiče da kao cilj postave telesno zadovoljstvo i prepuštanje požudi. Na taj način Sotona umrtvljuje ljude, mami ljude i kvari ljude, navodeći ih da se osećaju kao da je to sreća, i usmeravajući ih da jure ka tom cilju. Ljudi veruju da će sticanjem tih stvari postići sreću, tako da čine sve što je u njihovoj moći da krenu u potragu za tim ciljem. A onda, nakon što taj cilj postignu, ne osećaju to kao sreću, već osećaju prazninu i bol. Time se dokazuje da to nije ispravan put; to je put u smrt. Zašto ljudi koji veruju u Boga ne idu ovim putem kao što to rade nevernici? Kakva je sreća koju osećaju ljudi koji veruju u Boga? Po čemu se razlikuje od onoga za čime tragaju nevernici? Nakon što počne da veruje u Boga, većina ljudi ne žudi za velikim bogatstvom. Oni ne streme ovozemaljskom prosperitetu, dostignućima u karijeri niti slavi. Umesto toga, oni tiho obavljaju svoju dužnost, žive jednostavno i nemaju velike zahteve kada je kvalitet života u pitanju. Neki ljudi se čak zadovoljavaju samo time što imaju šta da pojedu i šta da obuku. U svetu takve tame i zla, kako to da su oni ipak u stanju da izaberu ovakav put? Misliš li da je to zato što niko od braće i sestara koji veruju u Boga nema sposobnost da zaradi veliki novac? Apsolutno ne. To je zato što, nakon što ovi ljudi počnu da veruju u Boga, duboko u srcu već manje-više osećaju da je slediti Boga najveća sreća, a tu sreću ne može zameniti nijedna materijalna stvar koja postoji na svetu. Neki ljudi su čak pokušali; prošli su kroz nekoliko godina teškoća u svetu i uvideli su da je to naporno i teško. Iako su zaradili nešto novca i iskusili telesne užitke, živeli su bez dostojanstva, a život im je bivao sve prazniji i gorči. Osećali su da je bolje umreti nego tako živeti. Ovi ljudi su već prozreli te stvari. Oni ne veruju u Boga samo zato što nemaju drugu opciju, već su zaista osetili: slediti Boga i hodati putem traganja za istinom, kao i uložiti i posvetiti celi svoj život Bogu, najveća su uteha za njihovo srce i najveće su stvari u celom njihovom životu; steći veru u Boga i steći istinu najveća je sreća, i to je ono što u srca ljudi unosi najveći mir, radost i postojanost. Oni su već osetili tu sreću; nisu je izmislili. Može se reći da su neki od Božjih izabranih ljudi već iskusili određena stradanja i kušnje, shvatili su istinu i prozreli mnoge stvari. Potvrdili su da je vera u Boga i traganje za istinom ispravan put, da ne postoji drugi put kojim se može ići na ovom svetu i da su samo Božje reči istina – i za taj put su se opredelili. Takva osoba ima istinsku veru, a te godine patnje nisu bile uzaludne. Bez obzira na to da li su iskustvena svedočenja o kojima govore duboka ili plitka, jedna stvar je jasna: ako pokušaš da ih sprečiš da veruju u Boga i da ih nateraš da se vrate u svet, ni u kom slučaju ne bi išli tim putem. Čak i kada bi ih svet mamio planinom od zlata, što bi ih u trenutku moglo dovesti u iskušenje, razmislili bi o tome ovako: „I da dobijem planinu od zlata ili planinu od srebra, to me ne bi usrećilo kao kada se dajem za Boga i ispunjavam svoju dužnost. Kada bih stekao bogatstvo u zlatu i srebru, bio bih prilično srećan u tom trenutku, ali bi me mučio bol u srcu, pa ne mogu krenuti tim putem, bez obzira na sve. Nije bilo lako pronaći Boga; ako se ponovo vratim, gde bih išao da tražim Boga? Teško nailazi prilika da sledite Boga! Nema mnogo vremena, i vreme samo po sebi prolazi – ovo je zaista retka prilika!“ Oni su videli Božju pojavu i delo, a čvrsto pouzdanje u Boga isto je kao hvatanje za slamku spasa. Recite Mi šta oseća davljenik kada dohvati pojas za spasavanje? (Oseća da postoji nada da će preživeti, pa ga čvrsto steže i nikako ga ne pušta.) Upravo tako se oni osećaju. Kada hvataju pojas za spasavanje, šta bi pomislili? „Ne moram sada da umrem, konačno postoji nada da ću preživeti! Kad se smrt bliži, sve dok postoji tračak nade da ću ostati živ, ne mogu da pustim život ni kad mi to uzima svu snagu. Koliko god to teško ili bolno bilo, ne mogu dozvoliti da mi izmakne. Čak i ako sam na izdisaju, moram da držim taj pojas za spasavanje.“ Kada neko oseti da ima nade da će ostati živ, zar se ne oseća srećnim? Sada, kada vi u tišini razmišljate, kontemplirate, molite se ili ste duhovno predani, i shvatite koliko ste dobili time što ste Boga sledili, zar se u vašem srcu ne javlja ovo osećanje sreće? Izrazite svoja prava osećanja. (Da nismo sledili Hrista, već bismo zapali u katastrofu, a posledice toga bile bi nezamislive. Sada, dok jedemo i pijemo reči Božje i obavljamo svoju dužnost, shvatili smo mnoge istine. Stekli smo pravu veru, a možemo i da se bojimo Boga u svom srcu; naučili smo da se pokoravamo Bogu. Toliko toga smo dobili i tako smo zahvalni na Božjem vođstvu.) Tako je. Vi ste dobili toliko toga zato što ste sledili Boga i obavljali svoju dužnost. To je ono što je Bog doneo čoveku. Trebalo bi da budete istinski zahvalni Bogu i da Ga hvalite.

Kada se ljudi sa istinskom verom u Boga susreću sa problemima, oni su u stanju da traže istinu, a kad steknu neko iskustvo, moći će da zadobiju neke istine. Sreća koju ove istine donose dovoljna je da zameni zadovoljstva koja donose materijalne stvari i komfor. Što se tiče tih stvari, što ih više dobijaš, to si manje zadovoljan i manje si sposoban da razlikuješ dobro od lošeg. Ali, što dublje ljudi razumeju istinu i što je više stiču, bolje znaju da treba da blagodare Bogu i da budu zahvalni, to im je srce žednije ljubavi prema Bogu, i sposobniji su da se pokore Bogu i da se boje Boga. To je prava sreća. Šta ljudima donosi potraga za materijalnim zadovoljstvima? Prazninu i razvrat, usled kojih raste njihova težnja i želja za materijalnim stvarima. Ljudima je teško da odbace iskušenja statusa, slave i materijalnog dobitka. Dakle, kako ljudi koji veruju u Boga mogu da otpuste ova materijalna zadovoljstva? Da li se to postiže svakodnevnom molitvom i uzdržavanjem? (Ne, to se postiže tako što se prozru ove stvari.) Kako čovek to radi? (S jedne strane, to se postiže putem izlaganja Božjih reči, a s druge strane, putem sopstvenih iskustava i spoznaja i postepenim shvatanjem nekih istina koje se kroz ove stvari mogu sagledati.) Ti razumeš istinu tako da možeš da otpustiš ove stvari, što pokazuje da si prihvatio istinu. Duboko u sebi, ti si prihvatio Božju reč – ono što je On rekao čoveku i ono što On zahteva od čoveka – i to je postalo tvoja stvarnost. Da li je ta stvarnost tvoj život? To je već postalo tvoj život. Time što obavljaš svoju dužnost, stekao si istinu kao svoj život, a da to nisi ni primetio. Moguće je da još nemaš nikakav osećaj za to, misliš da tvoj rast deluje maleno i da ima mnogo stvari koje ne razumeš – ali, ti imaš bogobojažljivo srce, a to pokazuje da je Božji život već utkan u tebe. Rast u životu je prirodan; ne zahteva da se osećaš na određeni način. Čak i ako ne možeš to jasno da izraziš, u stvari si napredovao i promenio si se. Stoga, dok prihvataš životne Božje istine, tvoje srce se ujedno nesvesno približava Bogu dok te Bog sve vreme proučava i posmatra tvoje srce. Sada dobro razmislite – zar ovaj proces nije prilično srećan? Izuzetno je srećan! Vi ste tako srećni što živite u poslednjim danima, što imate privilegiju da prihvatite Božje delo u poslednjim danima, da sledite Boga i obavljate svoju dužnost. Božje reči su direktno utkane u vas, što vam omogućava da steknete istinu kao život. Kada život Božjih reči postane stvarnost i kada život istine postane stvarnost, zar ljudsko postojanje nije zaista vredno? Zar nije postalo plemenito, a da vi to niste ni primetili? Zar to što ste živi polako ne biva dostojanstvenije? Tek u tom trenutku ljudi osećaju da su toliko toga dobili verom u Boga. Razumevanje nekih istina može doneti takvu promenu ljudima; ranije ovo nisu videli, ali sada sve jasno vide. Ispostavlja se da je istina Božjih reči već postala život u njima. Istina se ukorenila u srcu i cveta da bi iznedrila plod – to je život; to je plod nastao iz razumevanja istine i on se ničim ne može zameniti. Kada kasnije doživite da budete dovedeni u red, kao i prekor, sud i grdnju, i osposobite se da ih prihvatite i da im se pokorite, tada ćete neprimetno, uz razumevanje mnogih istina, spoznati Boga i vaš će život sve više napredovati. Zar se time postepeno ne odrasta? Zar se i vi ne radujete tom danu? (Da.) Onda morate stremiti istini.

Odlomak 93

Na šta se oslanjaju oni koji ne razumeju istinu kad obavljaju stvari? Oni se oslanjaju na ljudske metode, ljudski intelekt i malo ljudske domišljatosti. Kad na taj način obave stvari i privedu ih kraju, ljudi postaju nadmeni. Osećaju da su stekli kapital i da mogu da se hvale i razmeću svojim stažom. To se naziva nedostatkom razuma. Ti ljudi zapravo ne znaju da li je ono što su učinili shodno Božjoj volji ili nije. Oni to ne shvataju, nemaju uvid u to. Zbog toga, kad ih nešto zadesi, takvi ljudi često traže dlaku u jajetu. Kad u nečemu pogreše dok ispunjavaju svoju dužnost i sa njima se obračunava, traže spoljašnje razloge za to, krive ovo ili ono. Krive loše okolnosti i krive sebe zato što nisu dobro razmislili u tom trenutku. Razloge za to traže samo spolja; ne priznaju da ne razumeju istinu ili da nisu shvatili istina-načela. Njihova srca su negativna, u njima nema razumevanja za Boga, i oni veruju da ih je Bog razotkrio. Da li je to zaista tako? Dok ispunjavaju svoju dužnost oni otkrivaju svoje iskvarene naravi. Stvari rade bez ikakvih načela i bez ikakve veze sa istinom. Kako su samo jadni. Takvi ljudi ispunjavaju dužnost bez poslušnosti; ne može se reći da su imalo lojalni ili predani, a kamoli da se boje Boga i klanjaju zla. Stalno se oslanjaju na ljudske metode kada obavljaju stvari i u svemu što rade napor ulažu samo spolja, ali na kraju i dalje ne uspevaju da shvate istinu. Da li ima promena u život-naravima ovih ljudi? Da li je njihov odnos prema Bogu normalan? Da li ima ikakvog napretka po pitanju njihove poslušnosti i straha od Boga? (Nema.) Nema poboljšanja u njihovim životima. Njihove iskvarene naravi se ne menjaju. Oni samo postaju još lukaviji i neiskreniji, počinju da koriste još podmuklija sredstva i postaju još nadmeniji. Bez obzira na to sa čim se suočavaju, i dalje žive po Sotoninoj filozofiji, stalno sažimajući svoja iskustva i naučene lekcije, beleže gde su pali i postigli neuspeh i šta treba da nauče kako bi izbegli ponovni pad i neuspeh. Uvek na isti način sažimaju svoja iskustva i lekcije i uopšte ne traže istinu. Da li čovek može da odbaci svoju iskvarenu narav dok živi po Sotoninoj filozofiji? Ako ne može da odbaci svoju iskvarenu narav, može li dobiti spasenje? Opasno je ukoliko ne uspeš da shvatiš te stvari jer nema načina da stupiš na pravi put verovanja u Boga. Nakon toliko godina verovanja u Boga na tako zbrkan način, da li takvi ljudi mogu zadobiti istinu? Da li njihova savest i razum mogu ikad postati normalniji? Da li mogu da proživljavaju normalnu ljudskost? (Ne mogu.) Ovakvo sažimanje iskustava i lekcija i promena sopstvenog ponašanja može da smanji broj grešaka koje ta osoba napravi, ali da li se to računa kao primenjivanje istine? (Ne.) Može li takva osoba da uđe u istina-stvarnost? (Ne.) Da li takva osoba ima u svom srcu mesto za Boga? (Nema.) Ljudi koji se ponašaju tako da se ne obaziru na istinu ili na Boga su nevernici koji su nesposobni da zadobiju Božje spasenje! Da li možete da razlikujete ljude na ovaj način?

Kada neko nešto radi, bez obzira na to da li ispunjava svoju dužnost ili se bavi ličnim stvarima, obratite pažnju na to gde ta osoba usmerava svoj fokus. Ako se fokusira na životne filozofije, to znači da ne voli istinu niti traga za njom. Ako osoba teži istini bez obzira na ono što joj se dešava, ako uvek teži istini u svojim razmišljanjima i pita se: „Da li bi ovo bilo u skladu sa Božjom voljom? Koji su Božji zahtevi? Da li ovim postupkom činim greh protiv Boga? Da li bi to uvredilo Njegovu narav? Da li bi povredilo Boga? Da li bi Bog ovo prezirao? Ima li smisla raditi ovo? Da li bi ovo omelo ili prekinulo rad crkve? Da li bi nanelo štetu interesima Božje kuće? Da li bi donelo sramotu Božjem imenu? Da li je to primenjivanje istine? Da li ovim delom činim zlo? Šta bi Bog mislio o tome?“ Ako uvek razmišlja o ovim pitanjima, na šta to ukazuje? (Ukazuje na to da ta osoba traži istinu i traga za njom.) Tako je. To je znak da ta osoba traži istinu i da joj je Bog u srcu. Kako se ljudi kojima Bog nije u srcu nose sa onim što im se dešava? (Ponašanje im se zasniva na intelektu i darovima, što nema nikakve veze sa Bogom, a u sve što rade posebno upliću sopstvene namere.) Ne samo da upliću svoje namere, već, kada im je ponašanje zasnovano na namerama, onda se uopšte ne preispituju niti razmišljaju o sebi. Ne prave ustupke već se tvrdoglavo drže svojih načela. Rade stvari po svome, ne mole se Bogu i ne traže istinu. Nemaju nikakve veze sa Bogom. Zar takvim ljudima nije lako da pogreše i uvrede Božju narav? Zar to nije izuzetno opasno? Koje osobine ljudi koji ne tragaju za istinom pokazuju u svakodnevnom životu, kako u pogledu svog ponašanja tako i u pogledu naravi koju otkrivaju? (Oni se ponašaju brzopleto i bez uzdržavanja, gledaju na druge ljude sa visine, veoma su nadmeni i raskalašni i odluke donose jednostrano.) To uglavnom podrazumeva sledeće: takvi ljudi su nadmeni, uobraženi, bezobzirno brzlopleti, raskalašni i neobuzdani; ponašaju se nerazumno, rade stvari kako god oni žele i uvek se ponašaju divljački i razvratno. Bez obračunavanja i orezivanja, oni pokazuju zube. A kad se suoče sa orezivanjem i obračunavanjem, postaju negativni, protivnički nastrojeni, prkosni i buntovni, i njihova demonska priroda potpuno je razotkrivena. Kada ovi ljudi koji ne tragaju za istinom ne rade i ne govore ništa, čine se kao da su obični ljudi. Ali čim nešto urade, isplivava njihova iskvarena narav, divlja i zverska. Kako su ti ljudi opisani rečima Božjim? („Ono što pokazujete nije nestašluk svojstven deci koja su se odvojila od roditelja, već zverstvo koje izbija iz životinja kad se nađu van domašaja biča svoga gospodara“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kakvo je tvoje shvatanje Boga?“).) Naravi koje takvi ljudi otkrivaju mogu se opisati kao zverske i oni su lišeni normalne ljudskosti. Ako vidite takve ljude u masi, da li biste mogli da ih razlikujete? (Malo.) Ponašanje onih koji traže istinu i onih koji je ne traže, kao i ono što otkrivaju, potpuno se razlikuje. Jasni pokazatelji koji ukazuju na ljude koji ne traže istinu jesu nedostatak razuma, nedostatak savesti i postupanje bez obzira prema istina-načelima. Takvi ljudi se ponašaju bezobzirno i nemarno i drski su preko svake mere. Oni koji ne tragaju za istinom jadni su i odvratni. Prave budale od sebe i ne donose nikakvu korist drugim ljudima. Ako ne donose nikakvu korist drugima, zar se Bog ne bi njih gnušao? (Bi.) Da li ovi ljudi imaju ikakvu svest o tome? (Nemaju.) Zašto kažem da su jadni? Zbog toga što su takvi, a to ni sami ne shvataju. Nedostaje im bilo kakva sličnost sa ljudskim obličjem, a ipak misle da su dobri, i još se usuđuju da se ponašaju impulsivno i bezobzirno. Zar to nije prosto jadno? Prilikom raspoznavanja ljudi, glavna stvar je razlučiti da li oni primenjuju istinu, traže istinu i prihvataju istinu ili ne. Na taj način ih tačno možete raspoznati i jasno videti sve vrste ljudi.

Da li ste vi od onih koji tragaju za istinom? (Ranije nismo tragali za njom, ali sad težimo istini.) Tokom proteklih nekoliko godina, kada niste tragali za istinom, da li ste se ponašali onako kako sam upravo opisao? (Da, jesmo.) Kada ste se tako ponašali, zar vas nije bolelo srce zato što živite u takvom stanju? (Da, patili smo, ali nismo to shvatali.) Tako je žalosno što to niste shvatali! Kada neko ne razume istinu i ne poseduje istina-stvarnost, to je veoma žalosno i tužno. Držati se ovih istina, često slušati propovedi, a opet ne dobiti ništa, živeti i dalje pod okovima Sotone, ponašati se i govoriti bez razuma, očigledno biti lišen ljudskosti – to je tako žalosno! Stoga je traganje za istinom od najveće važnosti! Shvatate to sad, zar ne? (Da, shvatamo.) Dobro je da shvatate. Ono što je zabrinjavajuće je kada su ljudi bezvoljni i tupi i ne mogu to da shvate. Ako neko ne traga za istinom i nije toga svestan, to nije tako velik problem. Veoma je zabrinjavajuće ako je neko toga svestan, ali i dalje ne traga za istinom i uopšte se ne kaje. Ta osoba namerno čini prestup. Oni koji svesno čine prestup i potpuno odbijaju da prihvate istinu, u svojim srcima su nepopustiljivi i zlonamerni i muka im je od istine. Mogu li oni koji su nepopustljivi biti bogobojažljivi? Ako se ne boje Boga, mogu li postati usaglašeni sa Bogom? (Ne mogu.) Kakav stav ljudi nepopustljivog srca imaju prema Bog? Oni se opiru, neposlušni su i ne pokazuju kajanje, i uopšte ne priznaju da je Bog istina. Oni ne priznaju istinu i protive se Bogu do kraja! Kakav kraj čeka takve ljude? (Takve ljude Bog će kazniti i uništiti.) Bog takve ne spašava. Da li je 250 vođa pomenutih u Bibliji bilo nepopustljivo i buntovno? Šta se sa njima desilo na kraju? (Progutala ih je zemlja.) To je ishod. Bez obzira koliko dugo neko veruje u Boga, ako ne zna važnost traganja za istinom, ako ne shvata da je to što mu je muka od istine odvratno i ima svoje posledice, kakav ishod takvu osobu čeka? Takva osoba će sigurno biti izgnana. Novi vernici su glupi i neuki, još uvek ne znaju kako da pravilno obavljaju zadatke ili da izaberu pravi put. To je ono što je kod ljudi vredno žaljenja. Ako veruješ u Boga nekoliko godina i možeš da ispunjavaš svoju dužnost, ali ne tragaš za istinom, to je onda puko obavljanje službe. Ako možeš verno da ispunjavaš svoju dužnost, da svojevoljno obavljaš službu, da ne činiš zlo i da ne izazivaš prekide i ometanja, tada, čak i ako nisi tragao za istinom, Bog te ipak neće osuditi, jer umeš verno da ispunjavaš svoju dužnost. Ali ako neko delimično razume istinu i shvata važnost traganja za istinom, a pritom i dalje ne traga za njom, onda spasenje za tu osobu neće biti lako. U najboljem slučaju, ostaće i dalje posvećen služitelj. Što se tiče onih koji nisu voljni da obavljaju službu, koji se takmiče za vlast i profit i ometaju život i rad crkve, njihov ishod je zapečaćen. Takve je već zadesila nesreća i oni čekaju smrt. Trebalo bi da se pripreme za ono što dolazi!

Odlomak 94

Postoje ljudi koji su tek počeli da veruju u Boga, a često su negativni i slabi. To je zato što ne razumeju istinu, njihov rast je premali i nemaju iole razumevanja raznih istina koje se tiču vere u Boga. Zbog toga veruju da su slabog kova, da ne mogu da održe korak, da imaju mnogo teškoća – što stvara negativnost i čak ih tera da dignu ruke od svega: donose odluku da odustanu, da prestanu da tragaju za istinom. Sami sebe šalju u izgnanstvo. Oni misle: „Svakako, Bog se neće složiti sa mnom oko moje vere u Njega. Bog me čak ni ne voli. Nemam mnogo vremena za okupljanja. Moja porodična situacija je teška i treba mi novac,“ i tako dalje. Sve to postaju razlozi zbog kojih ne mogu da dolaze na okupljanja. Ako ne shvatiš brzo šta se dešava, verovatno ćeš ih okarakterisati kao one koji ne vole istinu i kao one koji ne veruju zaista u Boga, ili ćeš ih okarakterisati kao one ljude željne telesnih zadovoljstava, koji teže za svetom i nisu u stanju da se odreknu svetovnih stvari – i zbog toga ćeš ih napustiti. Da li se ovo uklapa sa istina-načelima? Da li ovi razlozi zaista predstavljaju priroda-suštinu? Zapravo, oni zbog svojih teškoća i zapleta postaju negativni; ako možete da rešite ove probleme, onda oni neće biti tako negativni i biće u mogućnosti da slede Boga. Kada su slabi i negativni, potrebna im je podrška ljudi. Ako im pomogneš, moći će da se oporave. Ali ako ih ignorišeš, lako će odustati zbog negativnosti. To zavisi od toga da li ljudi koji obavljaju crkveni posao imaju ljubav, da li nose to breme. To što neki ljudi ne dolaze često na okupljanja ne znači da zaista ne veruju u Boga, to nije isto kao odbojnost prema istini, ne znači da su željni telesnih zadovoljstava i da nisu u stanju da ostave svoje porodice i posao po strani – još manje treba da ih osuđujemo kao preosetljive ili opsednute novcem. Prosto, u tim stvarima, ljudski rast i težnje su različiti. Neki ljudi vole istinu i sposobni su da tragaju za njom; spremni su da propate da bi se odrekli ovih stvari. Neki ljudi imaju manje vere, i kada se suoče sa stvarnim teškoćama, nemoćni su i ne mogu da ih prevaziđu. Bez ičije pomoći i podrške, odustaće sami od sebe; tada im je potrebna podrška, briga i pomoć drugih ljudi. To jest, osim ako nisu nevernici, lišeni ljubavi prema istini i loši ljudi – tada možemo da ih ignorišemo. Ako su neko ko zaista veruje u Boga i retko posećuje okupljanja zbog par istinskih teškoća, onda oni ne smeju biti napušteni, već im s ljubavlju treba pružiti pomoć i podršku. Ako su dobri ljudi, imaju sposobnost razumevanja i dobar kov, tada još više zaslužuju pomoć i podršku.

Odlomak 95

Nije dovoljno samo naporno raditi kada obavljate svoju dužnost, već to morate raditi svesrdno. Jedini način da uložite svoj puni napor je da to učinite svim srcem. Ako niste celim srcem u tome, niste dali svoj puni trud. Ako dajete sve od sebe, ali ne i svoje srce, onda samo naporno radite, a niste celim svojim srcem u tome. Ovakvo obavljanje dužnosti nije prihvatljivo Bogu. Kada obavljate svoju dužnost, uvek se treba truditi da zadovoljite Boga svim srcem, snagom i umom. Ako daješ samo polovinu svoje snage i zadržavaš drugu polovinu misleći: „Ne želim da se umorim; ko će me izdržavati kad se istrošim?“ Da li je ovo ispravan stav? (Nije.) Hoćeš li pretrpeti gubitak ako obavljaš svoju dužnost s takvim načinom razmišljanja? (Da.) Kakav gubitak? (Bog će me se gaditi i postepeno ću izgubiti delo Svetog Duha.) Ne imati delo Svetog Duha je gubitak. Ako ljudi veruju u Boga nekoliko godina bez dela Svetog Duha, njihov gubitak će biti toliko velik da ništa neće dobiti. Biće kao da su uzalud verovali. Mnogi ljudi ne tragaju za istinom i bivaju izgnani nakon par godina verovanja. Drugim rečima, bez obzira koliko se trudiš kada obavljaš svoju dužnost, ako ne učiniš to svim srcem, onda nećeš moći da zadobiješ istinu. Da li je ovo gubitak? Da li shvatate da je ovo gubitak? Ako ste neko ko zaista razume istinu, možete videti da je ovaj gubitak prevelik. Od onih koji su verovali u Boga pet ili deset godina, neki su stekli istina-stvarnost, dok drugi i dalje propovedaju reči i doktrine. Da li je to velika razlika? (Da.) Kako oni koji su stekli istina-stvarnost postižu to? To dolazi iz iskustva i primene. Da li je to dato od Boga? (Da.) Šta se dešava sa onima koji nisu došli do istina-stvarnosti i još uvek propovedaju reči i doktrine? Oni veruju u Boga mnogo godina, ali i dalje ne stiču istinu jer i ne tragaju za njom, i obavljaju svoju dužnost samo svojom snagom, ali ne i svojim srcem. Da li je blagoslov ili kletva verovati u Boga, a ne steći istinu? (Kletva je.) Zašto je to kletva? Vidite li šta se nalazi iza? Da li je činjenica da niste došli do istine veliki ili mali problem? (Veliki problem.) Na šta se taj veliki problem odnosi? Ima li veze sa spasenjem? (Ima.) Šta znači kada celog dana propovedaš reči i doktrine? To stavlja znak pitanja na spasenje i tako ga otežava. Neki veruju u Boga deset godina i još uvek propovedaju reči i doktrine. Drugi veruju dvadeset godina i još uvek nisu ušli u istina-stvarnost i još uvek ne znaju šta istina-stvarnost znači. Jesu li ovi ljudi u opasnosti? Da li je nejasno mogu li biti spašeni? (Da.) Recite mi, od onih koji su verovali isti broj godina, koji tip osobe ima veću šansu i više nade za spasenje? Da li su to ljudi koji propovedaju reči i doktrine ili oni koji imaju stvarnost istine? (Oni koji imaju istina-stvarnost.) To je očigledno. Onda kakvi ljudi želite da budete? (Ljudi koji imaju istina-stvarnost.) Kako može neko biti osoba koja ima istina-stvarnost? (Tako što će zaista sprovoditi u delo prema reči Božjoj.) (Tako što će obavljati svoju dužnost svim srcem, snagom i umom prema Božjim zahtevima i ne štedeći truda da Ga zadovolji.) Tako je. Ako uradiš sve što Bog od tebe traži, steći ćeš istinu. Na šta se ovo odnosi? Odnosi se na nečiji ishod i odredište. Neki ljudi su budalasti i umišljeni, i čak ni ne znaju koliko su izgubili, niti kakvu su štetu pretrpeli. Sede tamo i brbljaju o svemu i svačemu, propovedaju reči i doktrine, a i dalje ne znaju da su na ivici opasnosti! Kakav je kraj onih koji ne mogu biti spašeni? Prvo, biće izgnani od strane Boga, a dalje gledano, kakav je njihov kraj? (Propast i uništenje.) To je njihov ishod, to je njihovo odredište. Ako ljudi veruju u Boga i ovako završe, da li je to njihova prvobitna namera u verovanju u Njega? (Ne.) Niko ne želi da ovako završi. Ako ne želiš takav kraj, onda ne idi tim putem. Trebalo bi da slediš put traganja za istinom i samo tada ćeš moći da postigneš spasenje.

Ako ljudi nisu u mogućnosti da prime delo u poslednjim danima, onda su potpuno završili i neće dobiti drugu šansu. To nije kao delo u Dobu blagodati, u kome, ako ga osoba nije primila, bez obzira na to u kojoj je zemlji rođena, mogla je ipak sačekati priliku da primi Božje delo u poslednjim danima. Kraj Božjeg dela u poslednjim danima je kraj Njegovog plana upravljanja, a šta taj kraj znači? To znači da će odrediti kraj svake osobe, i da je kraj svih stvorenja i ljudskog roda je blizu. Božje delo je dostiglo ovu fazu i ako ljudi nemaju ovu viziju u svojim srcima, ako su uvek zbunjeni i obavljaju svoju dužnost nemarno ili površno, ako ne shvataju ozbiljno potragu za istinom i misle da će biti spašeni samo zato što veruju, propustiće svoju poslednju šansu za spasenje. Jednog dana, kada velike nesreće stignu i delo bude potpuno završeno, Bog više neće obavljati delo zalivanja i pružanja istine ljudima. Sa kakvom naravi će se Bog suočiti sa ljudskim rodom tada, da li znate? Njegov gnev će biti velik i Njegova pravedna narav će se otkriti ljudskom rodu, na način na koji nikada pre nije. Ovo će biti poslednja velika katastrofa za ljudski rod. Sada je na snazi period u kojem Bog deluje da spase ljude. Bio je strpljiv, tolerantan i čekao je. Čekao na šta? Čekao na Svoje predodređene ljude, na Svoje izabrane ljude, na one koje želi da spasi da dođu pred Njega, prihvate Njegov sud i grdnju i prihvate Njegovo spasenje. Kada ovi ljudi budu upotpunjeni, Božje veliko delo će biti završeno i Bog više neće obavljati delo spasenja čovečanstva. Ovo nije vreme Nojevo, niti vreme uništenja Sodome, niti vreme stvaranja sveta. Naprotiv, ovo je vreme kraja sveta. Neki ljudi još uvek sanjare, ne znaju do koje je faze stiglo Božje delo spasenja. Iako su primili Božju pojavu i delo, oni se i dalje ne žure, ostaju zbunjeni i to ne shvataju ozbiljno. Kada ova faza dela bude završena, čovekov ishod će biti onakav kakav bude i to se neće promeniti. Čovek je budalast i još uvek misli: „U redu je, Bog će nam pružiti još jednu šansu!“ Šanse se daju tokom perioda Božjeg dela. Kako bi mogla postojati druga šansa kada je ovo doba završeno? Zar to nije samo san?