Svakodnevne reči Božje  Odlomak 120

Razumevanje Božjeg autoriteta iz makro i mikro perspektive

Božji autoritet je jedinstven. On je karakteristični izraz i naročita suština identiteta Samog Boga, kakav ne poseduje nijedno stvoreno, niti nestvoreno biće; takav autoritet poseduje isključivo Stvoritelj. Drugim rečima, samo se Stvoritelj – jedinstveni Bog – izražava na ovaj način i ima ovu suštinu. Zašto, dakle, treba da govorimo o Božjem autoritetu? Po čemu se autoritet Sȃmog Boga razlikuje od onog „autoriteta” koji čovek stvara u svom umu? Šta je u vezi s njim posebno? Zašto je naročito značajno da ovde o tome govorimo? Svako od vas mora pažljivo da razmotri ovo pitanje. Pojam „Božjeg autoriteta” je većini ljudi nejasan i njegovo razumevanje zahteva veliki napor, a svaka rasprava o tome će verovatno biti apstraktna. Stoga će uvek postojati jaz između znanja o Božjem autoritetu, koje čovek može da stekne, i suštine Božjeg autoriteta. Da bi se taj jaz premostio, Božji autoritet svako mora postepeno da upoznaje kroz ljude, događaje, stvari i razne pojave unutar domašaja ljudi, za čije razumevanje u stvarnom životu oni poseduju kapacitet. Mada izraz „Božji autoritet” može delovati nedokučivo, Božji autoritet nije nimalo apstraktan. Bog zajedno s čovekom prisustvuje svakom minutu čovekovog života i svakoga dana ga vodi kroz život. U stvarnom životu će, dakle, svaka osoba nužno videti i iskusiti najopipljiviji aspekt Božjeg autoriteta. Ovaj opipljivi aspekt je dovoljan dokaz da Božji autoritet zaista postoji i u potpunosti omogućava da se prepozna i shvati činjenica da Bog takav autoritet poseduje.

Bog je sve stvorio i On, na osnovu toga, ima vlast nad svim stvarima. Pored toga što ima vlast nad svim stvarima, On sve drži pod kontrolom. Šta, zapravo, znači ova ideja da „Bog sve drži pod kontrolom”? Kako se ona može objasniti? Kako ona može da se primeni na stvarni život? Kako razumevanje činjenice da Bog sve drži pod kontrolom može dovesti do razumevanja Njegovog autoriteta? Iz samog izraza „Bog sve drži pod kontrolom” trebalo bi da shvatimo da Bog ne kontroliše samo jedan broj planeta, niti samo deo stvaranja, a kamoli samo deo čovečanstva, već sve: od masivnog do mikroskopskog, od vidljivog do nevidljivog, od zvezda u svemiru do živih bića na Zemlji, kao i mikroorganizme nevidljive golim okom i bića koja postoje u drugim oblicima. To je precizna definicija „svega” što Bog „drži pod kontrolom”; to je opseg Njegovog autoriteta, područje Njegovog suvereniteta i vladavine.

Pre postanka čovečanstva, već je postojao svemir – to jest, sve planete i sve zvezde na nebesima. Na makro nivou, ova nebeska tela, pod Božjom kontrolom, redovno kruže otkad postoje, ma koliko godina da to traje. Koja se planeta kuda kreće i u koje vreme; koja planeta obavlja koji zadatak i kada; koja planeta kruži po kojoj orbiti i kada neka planeta nestaje ili biva zamenjena – sve se to odvija bez i najmanje greške. Položaji planeta i rastojanja među svima njima slede stroge obrasce, a svi ti obrasci mogu se opisati preciznim podacima; putanje kojima se kreću, njihova brzina i oblik njihovih orbita, vremena kada zauzimaju različite položaje – sve se to može precizno kvantifikovati i opisati posebnim zakonima. Planete su eonima sledile ove zakone, bez i najmanjeg odstupanja. Nijedna sila ne može da promeni, niti da poremeti njihove orbite, ni obrasce koje one slede. Pošto su posebni zakoni koji upravljaju njihovim kretanjem, kao i precizni podaci koji ih opisuju, predodređeni Stvoriteljevim autoritetom, planete se tim zakonima svojevoljno pokoravaju, pod suverenošću i kontrolom Stvoritelja. Čoveku nije teško da, na makro nivou, otkrije neke obrasce, neke podatke i neke čudne i neobjašnjive zakone ili pojave. Mada čovečanstvo ne priznaje da Bog postoji, niti prihvata činjenicu da je Stvoritelj sve stvorio i da ima suverenost nad svime, te, povrh toga, ne priznaje postojanje Stvoriteljevog autoriteta, naučnici, astronomi i fizičari ipak sve bolje shvataju da načelima i obrascima koji diktiraju postojanje i kretanje svih stvari upravlja i vlada ogromna i skrivena tamna energija. Ova činjenica čoveka primorava da se suoči i da prizna da, usred ovih obrazaca kretanja, postoji Onaj Moćni, koji sve to orkestrira. Njegova je snaga izvanredna i, mada niko ne može da Mu vidi pravo lice, On u svakom trenutku nad svime ima suverenost i kontrolu. Nijedan čovek i nijedna sila ne mogu da dosegnu izvan Njegove suverenosti. Suočen sa ovom činjenicom, čovek mora priznati da ljudi ne mogu da kontrolišu zakone koji upravljaju postojanjem svih stvari, da te zakone niko ne može da promeni; on, takođe, mora da prizna da ljudska bića ne mogu u potpunosti da razumeju ove zakone, te da se oni ne javljaju prirodno, već da ih diktira Suveren. Sve su ovo izrazi Božjeg autoriteta koje čovečanstvo može da uoči na makro nivou.

Na mikro nivou, sve planine, reke, jezera, mora i kopnene mase, koje čovek može da vidi na Zemlji, sva godišnja doba koja doživljava, sve stvari koje naseljavaju Zemlju, uključujući biljke, životinje, mikroorganizme i ljude – sve se to potčinjava Božjem suverenitetu i kontroli. Pod Božjim suverenitetom i kontrolom, sve stvari nastaju ili nestaju u skladu s Njegovim zamislima; uspostavljaju se zakoni koji upravljaju njihovim postojanjem, te tako one rastu i množe se u skladu s njima. Nijedno ljudsko biće, niti stvar, nisu iznad ovih zakona. Zašto je tako? Jedini odgovor je: zbog Božjeg autoriteta. Ili, drukčije rečeno, zbog Božjih misli i Božjih reči, zbog ličnog delovanja Samog Boga. To znači da Božji autoritet i Božji um donose ove zakone, koji se smenjuju i preoblikuju u skladu s Njegovim mislima, a sve te smene i promene dešavaju se i iščezavaju zarad Njegovog plana. Uzmimo, na primer, epidemije. One izbijaju bez upozorenja. Niko ne zna njihovo poreklo, niti tačne razloge zbog kojih se dešavaju, a kad god epidemija stigne do određenog mesta, oni kojima je tako suđeno ne mogu da izbegnu pošast. Ljudska nauka shvata da su epidemije uzrokovane širenjem opakih i štetnih mikroba, ali ona ne može da predvidi, niti da kontroliše njihovu brzinu, opseg i način prenošenja. Iako se ljudi epidemijama odupiru na sve moguće načine, oni ne mogu da kontrolišu koji će ljudi ili životinje neizbežno biti pogođeni, prilikom izbijanja epidemija. Jedino što ljudska bića mogu da učine jeste da pokušaju da ih preduprede, suzbiju i istraže. Ali niko ne zna osnovne uzroke kojima bi se početak ili kraj bilo koje pojedinačne epidemije mogao objasniti, niti ih iko može kontrolisati. Prva mera koju preduzimaju ljudi suočeni s pojavom i širenjem epidemije jeste razvoj vakcine, ali epidemija često prođe sama od sebe, pre nego što vakcina bude spremna. Zbog čega epidemije prolaze? Neki kažu da je to zbog toga što su klice stavljene pod kontrolu, dok drugi kažu da one prolaze sa smenom godišnjih doba… O tome da li su ove fantastične spekulacije održive, nauka ne može da ponudi nikakvo objašnjenje, niti može da dâ precizan odgovor. Čovečanstvo mora da uzme u obzir ne samo ove spekulacije, već i čovekovo nerazumevanje i strah od epidemija. Niko, u krajnjoj liniji, ne zna zbog čega epidemije izbijaju, niti zašto prestaju. Budući da ljudi imaju vere samo u nauku, u potpunosti se oslanjaju na nju i ne priznaju autoritet Stvoritelja, niti prihvataju Njegov suverenitet, oni nikada neće dobiti odgovor.

Pod Božjim suverenitetom, sve se rađa, živi i nestaje zbog Njegovog autoriteta i zarad Njegovog upravljanja. Neke stvari dođu i prođu tiho, a čovek ne može da vidi odakle su došle, niti da shvati obrasce koje one slede, a još manje može da razume razloge zbog kojih one dolaze i odlaze. Iako sve što se dešava među svim stvarima čovek može da vidi rođenim očima, da čuje rođenim ušima ili da to lično doživi; iako je to povezano s čovekom i iako čovek podsvesno može da doživi neuobičajenost, pravilnost, pa čak i neobičnost raznih pojava, on još uvek ne zna ništa o namerama i mislima Stvoritelja koje se kriju iza svega što se dešava u svim stvarima. Tu se kriju mnoge priče i mnoge skrivene istine. Pošto je čovek odlutao daleko od Stvoritelja i pošto ne prihvata činjenicu da Stvoriteljev autoritet ima suverenost nad svim stvarima, on nikada ne može da razume ni da shvati sve što se dešava pod suverenošću Stvoriteljevog autoriteta. Ukratko, Božja kontrola i suverenost prevazilaze granice ljudske mašte, ljudskog znanja, ljudskog razumevanja i onoga što ljudska nauka može da postigne; one su izvan sposobnosti stvorenog ljudskog roda. Neki ljudi kažu: „Nisi svedočio Božjoj suverenosti – kako možeš da veruješ da je sve ovo rezultat Njegovog autoriteta?” Videti ne znači nužno i verovati ili priznati i razumeti. Odakle, onda, potiče vera? Mogu sa sigurnošću da kažem da vera potiče od stepena i dubine ljudskog shvatanja i doživljavanja osnovnih uzroka i stvarnosti stvari. Ako veruješ da Bog postoji, ali ne možeš da priznaš, a još manje da uvidiš činjenicu Božje suverenosti i kontrole nad svim stvarima, onda ti u svom srcu nećeš nikad priznati da Bog ima takav autoritet i da je Božji autoritet jedinstven, te Stvoritelja nećeš nikad istinski prihvatiti za svog Gospoda i svog Boga.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 121

Sudbina čovečanstva i sudbina vaseljene neodvojive su od suvereniteta Stvoritelja

Svi ste vi odrasli ljudi. Neki od vas su srednjih godina, a neki su zagazili u starost. Prešli ste put od neverovanja u Boga do verovanja u Njega, i od početaka vaše vere u Boga do prihvatanja Njegove reči i doživljavanja Njegovog dela. Koliko toga znate o Božjem suverenitetu? Kakve ste uvide stekli o ljudskoj sudbini? Može li u vašem životu zaista sve da ispadne tačno onako kako želite? Tokom nekoliko decenija vašeg postojanja, koliko se stvari odigralo onako kako ste želeli? Koliko stvari niste mogli da predvidite? Koliko je stvari bilo prijatno iznenađenje? Za koliko stvari još uvek čekate ishod ili još uvek nesvesno iščekujete pravi trenutak, iščekujući volju Neba? Koliko stvari čini da se osećate bespomoćno i da ne znate kako dalje? Svako je pun očekivanja u pogledu sopstvene sudbine, nadajući se da će u njegovom životu sve ići kako želi, da mu neće nedostajati ni hrane ni odeće i da će njegovo blagostanje spektakularno porasti. Niko ne želi da u životu bude siromašan i na niskom položaju, ophrvan nedaćama i stalnim nesrećama. Međutim, ništa od toga ljudi ne mogu da predvide niti da kontrolišu. Neki možda na prošlost gledaju samo kao na zbrku iskustava; oni nikad ne nauče šta je Nebeska volja, niti ih je briga za nju. Oni svoje živote žive bez razmišljanja, poput životinja, od danas do sutra, ne mareći za sudbinu čovečanstva, za razloge zbog kojih ljudi žive, niti za način na koji bi trebalo da žive. Takvi ljudi dožive starost ne shvativši ljudsku sudbinu i, do svog samrtnog časa, ne saznavši u čemu se sastoji svrha života. Takvi ljudi su mrtvi; oni su bića bez duha; oni su zveri. Iako ljudi žive okruženi svim što je stvoreno i uživaju u mnogim načinima na koje svet zadovoljava njihove materijalne potrebe, i mada vide kako taj materijalni svet stalno napreduje, njihovo sopstveno iskustvo – ono što njihovo srce i duh osećaju i doživljavaju – ipak nema ničeg zajedničkog s materijalnim stvarima, a ništa što je materijalno ne može da zameni iskustvo. Iskustvo je prepoznavanje koje se dešava duboko u čovekovom srcu, nešto što se ne može golim okom videti. Ovo prepoznavanje leži u čovekovom razumevanju i percepciji ljudskog života i ljudske sudbine. Pritom, ono često vodi ka razumevanju da neki neslućeni Suveren sve uređuje i orkestrira za čoveka. Našavši se usred svega toga, čovek ne može a da ne prihvati zamisli i orkestracije sudbine; on ne može a da ne prihvati put koji je Stvoritelj pred njega postavio, da ne prihvati Stvoriteljev suverenitet nad njegovom sudbinom. To je nesporna činjenica. Bez obzira kakav uvid i stav neko ima prema sudbini, ovu činjenicu niko ne može da promeni.

Kuda će čovek svakog dana ići, šta će raditi, s kojim ljudima ili s kojim situacijama će se susretati, šta će govoriti, šta će se dešavati – je li to nešto što on može predvideti? Može se reći da ljudi ne samo da ne mogu da predvide sve ove pojave, već ne mogu ni da kontrolišu kako se stvari razvijaju. U svakodnevnom životu ljudi, ove nepredvidljive stvari nisu ništa novo; to su uobičajene pojave. Pojava ovih beznačajnih stvari svakodnevnog života, i sredstva i zakoni njihovog razvoja, stalni su podsetnici ljudskom rodu: ništa što se dešava nije slučajnost; tok razvoja i neizbežnost svega što se dešava ne mogu se promeniti ljudskom voljom. Pojava svega što se dešava prenosi opomenu od Stvoritelja čovečanstvu i šalje poruku da ljudi ne mogu da kontrolišu sopstvenu sudbinu. U isto vreme, to je uzvratni udarac protiv drske ambicije i želje ljudskog roda da uzme sudbinu u svoje ruke. Ovaj udarac je poput snažnog šamara koji iznova i iznova udara u lice čovečanstva, primoravajući ljude da razmisle o tome ko tačno ima suverenost nad njihovom sudbinom i ko njima upravlja. A pošto se njihove ambicije i želje iznova ruše i raspadaju, oni ne mogu a da se nesvesno ne priklone uređenjima sudbine i prihvate stvarnost, Nebesku volju i suverenost Stvoritelja. Od ponovljene pojave „trivijalnih svakodnevnih stvari”, pa do životnih sudbina ljudi, ne postoji ništa što ne otkriva uređenja Stvoritelja i Njegovu suverenost; nema ničega što ne šalje poruku da se „autoritet Stvoritelja ne može nadmašiti”, ničega što ne prenosi tu večno nepromenljivu istinu da je „autoritet Stvoritelja vrhovni”!

Sudbina ljudskog roda i sudbina svih stvari blisko su prepletene sa suverenošću Stvoritelja, neraskidivo vezane za Stvoriteljeve orkestracije; one su, na kraju, neodvojive od Stvoriteljevog autoriteta. U zakonima svih stvari čovek dostiže shvatanje Stvoriteljeve orkestracije i Njegove suverenosti; u pravilima opstanka svih stvari, on dostiže opažanje Stvoriteljeve vladavine; iz sudbina svih stvari, on izvlači zaključak o tome kako Stvoritelj koristi Svoju suverenost i kontrolu nad njima; a kroz životne cikluse ljudskih bića i svih stvari, čovek istinski dostiže iskustvo Stvoriteljevih orkestracija i uređenja za sve stvari i živa bića, on uviđa kako te orkestracije i uređenja nadmašuju sve zemaljske zakone, pravila i institucije, kao i sve ostale snage i sile. S obzirom na to, čovek je prinuđen da prizna kako Stvoriteljeva suverenost ne može da naruši nijedno stvoreno biće, te da nikakva sila ne može da ometa, niti da izmeni događaje i stvari koje je predodredio Stvoritelj. Generaciju za generacijom, ljudi i sve stvari žive i umnožavaju se upravo prema ovim božanskim zakonima i pravilima. Nije li ovo pravo otelovljenje Stvoriteljevog autoriteta? Mada u tim objektivnim zakonima čovek vidi suverenost Stvoritelja i Njegovo predodređenje svih događaja i stvari, koliko je ljudi u stanju da shvati načelo suverenosti Stvoritelja nad svim stvarima? Koliko ljudi može istinski da spozna, prepozna, prihvati i pokori se Stvoriteljevoj suverenosti nad njihovom sudbinom i Njegovom uređenju njihove sudbine? Ko će, verujući u činjenicu Stvoriteljeve suverenosti nad svim stvarima, zaista poverovati i priznati da Stvoritelj ima suverenost nad sudbinama ljudskih života? Ko može istinski da shvati činjenicu da je čovekova sudbina u rukama Stvoritelja? Kakav stav treba čovek da zauzme prema suverenitetu Stvoritelja, kad se suoči sa činjenicom da On upravlja sudbinom čovečanstva i kontroliše je? To je odluka koju svako ljudsko biće, koje se sada suočava s ovom činjenicom, mora sâmo da donese.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 122

Šest prelomnih trenutaka u čovekovom životu (Odabrani odlomci)

Svaka osoba u toku svog života nailazi na niz ključnih prelomnih trenutaka. Oni predstavljaju najosnovnije i najvažnije korake koji određuju čovekovu životnu sudbinu. Sledi kratki opis ovih putokaza, kraj kojih svaki čovek mora tokom života da prođe.

Prvi prelomni trenutak: rođenje

Gde je neka osoba rođena, u kojoj je porodici rođena, kojeg je pola, kako izgleda i u koje vreme se rodila – sve su to pojedinosti prvog prelomnog trenutka u životu te osobe.

Niko ne može da bira određene pojedinosti ovog prelomnog trenutka; sve su one davno unapred predodređene od strane Stvoritelja. Na njih ni na koji način ne utiče spoljašnja sredina, i nikakvi veštački činioci ne mogu da promene ove činjenice, koje je unapred odredio Stvoritelj. To što je neka osoba rođena, znači da je Stvoritelj već obavio prvi korak sudbine koju je On toj osobi namenio. Pošto je On sve te pojedinosti davno unapred odredio, niko nije u poziciji da ijednu od njih izmeni. Bez obzira na kasniju sudbinu neke osobe, uslovi njenog rođenja su predodređeni i ostaju takvi kakvi jesu; na njih ni na koji način ne utiče nečija životna sudbina, kao što ni one ni na koji način ne utiču na suverenitet Stvoritelja nad životnom sudbinom te osobe.

1) Novi život se rađa iz planova Stvoritelja

Koje pojedinosti ovog prvog prelomnog trenutka – mesto rođenja, porodicu, pol, fizički izgled, vreme rođenja – čovek može da bira? Očigledno je da je nečije rođenje pasivni događaj. Čovek se, ne svojom voljom, rađa na određenom mestu, u određeno vreme, u određenoj porodici, sa određenim fizičkim izgledom; čovek nehotice postaje član nekog domaćinstva, ogranak nekog porodičnog stabla. Čovek ne može da bira ovaj prvi prelomni trenutak svog života, već se rađa u okruženju koje je utvrđeno u skladu s planovima Stvoritelja – u konkretnoj porodici, sa konkretnim polom i izgledom, te u tačno određeno vreme, koje je blisko povezano sa tokom čovekovog života. Šta neki čovek može da uradi u ovom prelomnom trenutku? Sve u svemu, on ne može da bira nijednu od pojedinosti u vezi sa svojim rođenjem. Da nije Stvoriteljevog predodređenja i Njegovog usmeravanja, čovek koji se tek rodio i koji ulazi u ovaj svet ne bi znao kuda da ide niti gde da ostane, ne bi imao rođake, nigde ne bi pripadao i ne bi imao pravi dom. Međutim, zbog Stvoriteljevih pažljivo isplaniranih uređenja, on ima gde da ostane, ima roditelje, mesto kojem pripada i rođake, te nakon toga kreće na svoj put u životu. Tokom čitavog ovog procesa, materijalizacija ovog novog života određena je planovima Stvoritelja i sve što će on kasnije posedovati daruje mu Stvoritelj. Od slobodno plutajućeg tela bez igde ičega, ono polako postaje vidljivo, opipljivo ljudsko biće od krvi i mesa, Božje stvorenje koje misli, diše i oseća toplotu i hladnoću; koje može da učestvuje u svim onim uobičajenim aktivnostima stvorenog bića u materijalnom svetu i koje će proći kroz sve ono što stvoreno ljudsko biće mora u svom životu da doživi. Stvoriteljevo predodređenje nečijeg rođenja znači da će On tom čoveku darovati sve što mu je potrebno za opstanak; i, isto tako, nečije rođenje znači da će taj čovek od Stvoritelja dobiti sve što je potrebno za opstanak, te da će od tog trenutka nadalje živeti u drugom obliku, zbrinut od strane Stvoritelja i podložan Stvoriteljevoj suverenosti.

2) Zašto se različita ljudska bića rađaju pod različitim okolnostima

Ljudi često vole da zamišljaju da bi, kad bi se ponovo rodili, pripadali nekoj čuvenoj porodici; ako je reč o ženi, izgledala bi kao Snežana i svi bi je voleli, a ako se radi o muškarcu, bio bi princ na belom konju, kojem ništa ne nedostaje, a ceo svet mu stoji na raspolaganju. Često ima onih koji stenju pod teretom brojnih iluzija o sopstvenom rođenju i koji su njime veoma nezadovoljni, koji su kivni na svoju porodicu, na svoj izgled i pol, pa čak i na datum svog rođenja. Pa ipak, ljudi nikad ne shvataju zbog čega su rođeni u određenoj porodici, niti zašto izgledaju na određeni način. Oni ne znaju da, ma gde da su rođeni i ma kako da izgledaju, treba da odigraju različite uloge i da ispune različite misije u Stvoriteljevom upravljanju, a ta se svrha nikad neće promeniti. U Stvoriteljevim očima, nije važno gde je neko rođen, da li je muško ili žensko, niti kako izgleda – sve su to privremene stvari. One nisu ništa drugo do mali znaci i obeležja unutar svake faze Njegovog upravljanja celokupnim ljudskim rodom. A čovekovo istinsko odredište i ishod nisu određeni njegovim rođenjem u bilo kojoj određenoj fazi, već misijom koju ispunjava u svakom životu, te Stvoriteljevim određenjem za njega onda kad se Njegov plan upravljanja okonča.

Kaže se da svaka posledica ima svoj uzrok i da nijedna posledica nije bez uzroka. Prema tome, čovekovo rođenje je nužno povezano kako sa sadašnjim, tako i s njegovim prethodnim životom. Ako se smrću neke osobe završava njen trenutni životni vek, onda je rođenje osobe početak novog ciklusa; ako stari ciklus predstavlja prethodni život te osobe, onda je prirodno da novi ciklus predstavlja njen sadašnji život. Budući da je čovekovo rođenje povezano s njegovim prošlim, kao i s njegovim sadašnjim životom, proizilazi da su mesto rođenja, porodica, pol, izgled i ostali slični činioci u vezi s njegovim rođenjem, svi nužno povezani i s njegovim prošlim i sadašnjim životima. To znači da na činioce rođenja neke osobe ne utiče samo njen prethodni život, već su oni određeni i njenom sudbinom u sadašnjem životu, čime se ujedno objašnjavaju i različite okolnosti pod kojima se ljudi rađaju: jedni se rađaju u siromašnim, drugi u bogatim porodicama. Neki su običnog porekla, dok drugi pripadaju slavnim lozama. Jedni su rođeni na jugu, drugi na severu. Jedni su rođeni u pustinji, drugi u zemljama koje obiluju zelenilom. Rođenje nekih ljudi propraćeno je veseljem, smehom i slavljem; dok rođenje drugih donosi suze, nevolje i jad. Neki su rođeni da budu negovani, drugi da budu odbačeni kao korov. Jedni su rođeni sa finim, drugi sa iskrivljenim crtama lica. Jedne je divno pogledati, drugi su ružni. Neki su rođeni u ponoć, drugi pod žarkim sjajem podnevnog sunca… Rođenja ljudi svih vrsta određena su sudbinama koje im je Stvoritelj pripremio; njihova rođenja određuju njihove sudbine u njihovom sadašnjem životu, kao i uloge koje će oni igrati i misije koje će ispunjavati. Sve to podleže suverenitetu Stvoritelja i sve je od Njega predodređeno; niko ne može da umakne svojoj predodređenoj sudbini, niko ne može da promeni svoje rođenje i niko ne može da bira svoju sudbinu.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 123

Šest prelomnih trenutaka u čovekovom životu (Odabrani odlomci)

Drugi prelomni trenutak: odrastanje

Zavisno od toga u kakvoj su porodici rođeni, ljudi odrastaju u različitim kućnim okruženjima i od svojih roditelja dobijaju različite pouke. Ovi činioci određuju uslove u kojima neka osoba stasava, a odrastanje predstavlja drugi prelomni trenutak u njenom životu. Suvišno je reći da ljudi ni u ovom prelomnom trenutku nemaju izbora. I ovaj je trenutak utvrđen, unapred određen.

1) Stvoritelj je za svaku osobu isplanirao nepromenljive uslove stasavanja

Čovek ne može da bira ljude, događaje, niti stvari koje na njega utiču i podučavaju ga tokom odrastanja. On ne može da bira koja znanja ili veštine stiče, niti kakve navike formira. On ne može da utiče na to ko su mu roditelji i rođaci, niti u kakvom okruženju odrasta; njegovi odnosi sa ljudima, događajima i stvarima u njegovom okruženju, kao i način njihovog uticaja na njegov razvoj, izvan su njegove kontrole. Ko onda odlučuje o ovim stvarima? Ko ih uređuje? Pošto ljudi po ovom pitanju nemaju izbora, pošto oni o ovim stvarima ne mogu sami da odlučuju i pošto se svi ti ljudi, događaji i stvari očigledno ne formiraju prirodnim putem, podrazumeva se da je njihovo formiranje u rukama Stvoritelja. Baš kao što Stvoritelj uređuje konkretne okolnosti rođenja svakog čoveka, On, naravno, uređuje i specifične okolnosti pod kojima svaki čovek odrasta. Ako nečije rođenje donosi promene ljudima, događajima i stvarima koji tog čoveka okružuju, onda će i odrastanje tog čoveka na njih neminovno uticati. Na primer, neki ljudi se rađaju u siromašnim porodicama, ali odrastaju okruženi bogatstvom; rođenje drugih ljudi donosi pad njihovim prvobitno bogatim porodicama, tako da oni odrastaju u siromašnom okruženju. Ničijim rođenjem ne rukovodi utvrđeno pravilo i ne postoje pravila niti neminovnosti u pogledu okolnosti u kojima neko odrasta. Ništa od toga nisu stvari koje čovek svojim zamišljanjem može da ostvari niti da kontroliše; one su proizvodi nečije sudbine i određene su nečijom sudbinom. Naravno, u svojoj osnovi, ove stvari su određene Stvoriteljevim predodređenjem sudbine svakog čoveka; one su određene Stvoriteljevom suverenošću nad sudbinom tog čoveka i Njegovim uređenjem te sudbine.

2) Različite okolnosti pod kojima ljudi odrastaju dovode do pojave različitih uloga

Okolnosti pod kojima je neki čovek rođen postavljaju temelj okruženju i okolnostima pod kojima on odrasta, a okolnosti u kojima neki čovek odrasta su, samim tim, proizvod okolnosti njegovog rođenja. Za to vreme, čovek počinje da uči jezik, a njegov um počinje da se susreće sa mnogo novih stvari i da ih usvaja, što je proces tokom kojeg on neprekidno odrasta. Stvari koje čovek svojim ušima čuje, svojim očima vidi i svojim umom upija postepeno ispunjavaju i oživljavaju njegov unutarnji svet. Ljudi, događaji i stvari sa kojima čovek dolazi u dodir, zdrav razum, znanje i veštine kojima čovek ovladava, kao i načini razmišljanja koji na njega utiču, koji mu se usađuju u glavu i kojima se on podučava, sve će to uticati na čovekovu životnu sudbinu i usmeravati je. Tokom odrastanja, jezik koji čovek uči i misli koje počinje da poseduje neodvojivi su od njegovog okruženja, koje se sastoji od njegovih roditelja i braće i sestara, kao i od raznih ljudi, događaja i stvari oko njega. Dakle, način na koji čovek odrasta određen je okruženjem u kojem on živi, te zavisi od ljudi, događaja i stvari s kojima tokom tog vremenskog perioda on dolazi u dodir. Pošto su okolnosti pod kojima čovek odrasta predodređene mnogo unapred, okruženje u kojem on tokom ovog procesa živi takođe je, prirodno, predodređeno. Ono ne zavisi od njegovih izbora i sklonosti, već od Stvoriteljevih planova, Stvoriteljevih pažljivo isplaniranih uređenja i Stvoriteljeve suverenosti nad čovekovom životnom sudbinom. Prema tome, ljudi sa kojima se svaki čovek tokom svog odrastanja susreće i stvari sa kojima dolazi u dodir, prirodno su povezani sa Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima. Ovako složene međusobne odnose ljudi nisu u stanju da predvide, a ne mogu ni da ih kontrolišu niti dokuče. Okolnosti pod kojima svaki čovek odrasta obuhvataju svakojake stvari i ljude – i to u velikom broju. Tako ogromnu mrežu veza nijedno ljudsko biće nije sposobno da uredi niti da orkestrira. Nijedan čovek niti stvar, osim Stvoritelja, ne mogu da kontrolišu nastanak, trajanje i nestanak svih ljudi, događaja i stvari, a upravo takve ogromne mreže veza oblikuju način na koji svaki čovek pod Stvoriteljevim predodređenjem odrasta i grade razna okruženja u kojima on odrasta, istovremeno oblikujući razne uloge neophodne za Stvoriteljevo delo upravljanja i postavljajući čvrst, snažan temelj kako bi ljudi nesmetano ispunili svoje misije.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 124

Šest prelomnih trenutaka u čovekovom životu (Odabrani odlomci)

Treći prelomni trenutak: samostalnost

Nakon što neka osoba prođe kroz detinjstvo i adolescenciju, te postepeno i neizbežno dostigne zrelost, sledeći korak je da se potpuno rastane od mladosti, oprosti od roditelja i, kao samostalna odrasla osoba, suoči se sa putem koji je pred njom. Ona se, u tom trenutku, mora suočiti sa svim onim ljudima, događajima i stvarima sa kojima se odrasla osoba mora suočavati, mora se suočiti sa svim delovima svoje sudbine koji će joj se uskoro ukazati. Ovo je treći prelomni trenutak kroz koji osoba mora da prođe.

1) Nakon što se osamostali, osoba počinje da stiče iskustvo o suverenitetu Stvoritelja

Ako rođenje i odrastanje nekog čoveka predstavljaju njegov „pripremni period” za životni put i kamen temeljac njegove sudbine, onda njegovo osamostaljivanje predstavlja uvodni monolog njegove životne sudbine. Ako rođenje i odrastanje nekog čoveka predstavljaju bogatstvo koje je on prikupio pripremajući se za svoju životnu sudbinu, onda njegovo osamostaljenje predstavlja trenutak u kojem on počinje to bogatstvo da troši ili da ga uvećava. Kad čovek napusti svoje roditelje i osamostali se, društveno okruženje s kojim se suočava, kao i vrste poslova i karijera s kojima se susreće, sve je to predodređeno i nema nikakve veze sa njegovim roditeljima. Neki ljudi izaberu dobar smer na fakultetu i na kraju nađu unosan posao nakon diplomiranja; može se reći da započnu životni put sa velikim uspehom. Drugi nauče i savladaju mnogo različitih veština, a ipak nikada ne nađu posao koji im odgovara ili položaj za sebe, a kamoli da izgrade sopstvenu karijeru; može se reći da je prvi korak ovih ljudi u životu obeležen neuspesima i poteškoćama, njihovi izgledi su sumorni, a život neizvestan. Neki se drugi marljivo posvećuju školovanju, a ipak za dlaku propuste svaku priliku da steknu visoko obrazovanje i čini se da su osuđeni da nikada ne postignu uspeh; može se reći da se njihove prve nade na životnom putu pretvaraju u dim. Ne znajući da li je put pred njima gladak ili stenovit, po prvi put osećaju koliko je ljudska sudbina nepredvidiva, pa se sa životom suočavaju sa mešavinom strepnje i očekivanja. Neki nisu baš dobro obrazovani, a ipak mogu da pišu knjige i postignu određenu slavu. A neki su gotovo potpuno nepismeni, a ipak mogu da zarađuju poslujući i tako su u stanju da se izdržavaju. … Koje zanimanje neko bira, kako zarađuje za život, da li su izbori koje donosi dobri ili loši – da li ljudi imaju ikakvog izbora u tim stvarima? Da li se one zasnivaju na željama i odlukama ljudi? Većina ljudi želi da radi manje i zarađuje više, da se ne muči na suncu i na kiši, da se oblači ugledno, da ostavlja zaslepljujući utisak gde god da ide, da bude iznad svih i da osvetla obraz svojim precima. Ljudi imaju takve „savršene” želje, ali kada naprave prvi korak na životnom putu, postepeno uviđaju koliko je ljudska sudbina nesavršena, i po prvi put zaista shvataju da, iako neko može da pravi smele planove za svoju budućnost i neobuzdano gaji svakakve snove, niko nema sposobnost ili moć da ostvari sopstvene snove, niti sposobnost da kontroliše sopstvenu budućnost. Uvek će postojati jaz između snova i stvarnosti sa kojom se suočavaju; stvari nikada ne mogu da ispadnu onako kako ih neko zamišlja. Suočeni sa takvom stvarnošću, ljudi nikada ne mogu naći zadovoljstvo ili ispunjenje. Postoje čak i neki ljudi koji uvek iznova pokušavaju da smisle svakakve pristupe i istraže svaki mogući kanal, i podnose svakakve napore i žrtve, radi svojih sredstava za život i svojih izgleda, i radi promene svoje sudbine. Ali na kraju, čak i ako mogu da ostvare svoje snove i želje sopstvenim trudom, nikada ne mogu da promene svoju sudbinu, i bez obzira na to koliko se bore, nikada ne mogu da nadiđu svoju sudbinu. Bez obzira na razlike u njihovim sposobnostima i inteligenciji, kao i na to da li imaju odlučnost ili ne, svi ljudi su jednaki pred sudbinom, gde se ne razlikuju veliki i mali, visoki i niski, uzvišeni i prosti. Kojim se zanimanjem neko bavi, šta radi za život i koliko bogatstva ima u životu ne zavisi od njegovih roditelja, njegovih talenata, niti od njegovih napora i ambicija – zavisi od Stvoriteljevog predodređenja.

2) Napuštanje roditelja i početak ozbiljnog igranja svoje uloge u pozorištu života

Kada osoba dostigne zrelost, ispunila je uslove da napusti svoje roditelje i osamostali se. U tom trenutku ona zaista počinje da igra svoju ulogu u životu i upravo tada njena misija u životu postepeno prelazi iz nejasne i maglovite u jasnu i izrazitu. Iako naizgled održava blizak odnos sa svojim roditeljima, pošto uloga koju igra i njena misija u životu nemaju nikakve veze sa njenim roditeljima, u suštini taj blizak odnos počinje malo-pomalo da puca kako ona postepeno postiže nezavisnost. Iz perspektive tela, ona podsvesno ne može da izbegne da i dalje zavisi od svojih roditelja, ali kao objektivna činjenica, kada neko potpuno odraste, on je na sve načine potpuno odvojen od svojih roditelja, a ulogu koju preuzima izvršavaće samostalno. Pored donošenja na svet i odgajanja, odgovornost koju roditelji snose u nečijem životu svodi se samo na to da mu u fizičkom smislu obezbede okruženje za odrastanje, i to je sve, jer samo Stvoriteljevo predodređenje ima uticaja na sudbinu bilo koje osobe. Kakvu će budućnost neko imati nije nešto što može da kontroliše bilo koja osoba; to je predodređeno davno unapred, i čak ni nečiji roditelji ne mogu da promene njegovu sudbinu. Što se tiče sudbine, svako je nezavisan; svako ima svoju sudbinu. Dakle, ničiji roditelji ne mogu uopšte da osujete njegovu sudbinu u životu, niti mogu išta da učine da mu pomognu kada je u pitanju uloga koju igra u životu. Može se reći da bez obzira na to u kojoj je porodici neko predodređen da se rodi i u kakvom okruženju odrasta, to su samo preduslovi za ispunjenje njegove misije u životu. Oni ni na koji način ne određuju sudbinu osobe u životu niti vrstu sudbine unutar koje ona ispunjava svoju misiju. Stoga, roditelji bilo koje osobe ne mogu da joj pomognu u ispunjavanju njene misije u životu, niti joj bilo koji rođak može pomoći da ispuni svoju ulogu u životu. Kako neko ispunjava svoju misiju i u kakvom životnom okruženju preuzima svoju ulogu zavisi u potpunosti od njegove sudbine u životu. Drugim rečima, nikakvi objektivni uslovi ne mogu da utiču na nečiju misiju kako ju je predodredio Stvoritelj. Svako dostiže zrelost u konkretnom okruženju u kojem odrasta; zatim, korak po korak, kreće na sopstveni put u životu i ispunjava sudbinu koju mu je Stvoritelj uredio. Prirodno i automatski, ulazi u ogromno more ljudi i preuzima svoje mesto u životu, i, radi Stvoriteljevog predodređenja i radi Njegove suverenosti, počinje da ispunjava svoje odgovornosti kao stvoreno biće.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 125

Šest prelomnih trenutaka u čovekovom životu (Odabrani odlomci)

Četvrti prelomni trenutak: brak

Kako osoba stari i sazreva, ona se sve više udaljava od svojih roditelja i sredine u kojoj se rodila i odrasla, te umesto toga počinje da traga za nekim životnim usmerenjem i da svoje životne ciljeve sledi drugačije nego što su to njeni roditelji činili. Tokom ovog perioda, njoj više nisu potrebni roditelji, već partner sa kojim može da provede život, odnosno supružnik, osoba s kojom je njena sudbina intimno isprepletena. Dakle, prvi važan životni događaj nakon osamostaljenja jeste brak, koji predstavlja četvrti prelomni trenutak kroz koji osoba mora da prođe.

1) Lični izbor nije bitan za brak

Brak je važan događaj u životu svakog čoveka; to je vreme kad on počinje istinski da preuzima razne odgovornosti i da postepeno ispunjava razne misije. Pre nego što ga sami iskuse, ljudi gaje brojne fantazije o braku, a sve one stvaraju veoma lepu sliku. Žene zamišljaju da će njihova druga polovina biti princ na belom konju, a muškarci zamišljaju da će se oženiti princezom iz bajke. Te fantazije pokazuju da, kad je reč o braku, svaki čovek ima sopstveni skup zahtevanih merila. Iako se u ovom zlom dobu svakojakim informacijama ljudima neprestano usađuju u glavu razna izobličena gledišta o braku, što dovodi do toga da ljudi imaju još više zahteva prema braku i da nakupljaju svakakva psihička opterećenja povodom braka i formiraju čudne stavove o njemu, svako ko je stupio u brak zna da, kako god da neko razume brak i kakav god da je njegov stav prema njemu, brak nije stvar pojedinačnog izbora.

Čovek će se u životu susresti s mnogim ljudima, ali niko ne zna ko će na kraju biti njegov bračni partner. Iako na temu braka svako ima sopstvena gledišta i ideje, niko ne može da predvidi ko će na kraju zaista postati njegova druga polovina, a sami ljudi se tu ništa ne pitaju. Nakon što upoznaš nekoga ko ti se dopada, možeš da pokušaš da osvojiš tu osobu; no, da li je ona zainteresovana za tebe i da li će postati tvoj partner, nije na tebi da odlučuješ. Onaj ko se tebi dopada nije nužno onaj s kim ćeš ti deliti život. Naprotiv, može se desiti da, a da to i ne primetiš, neko koga nikada nisi očekivao uđe u tvoj život i postane tvoj partner, najvažniji deo tvoje sudbine, tvoja druga polovina čija je sudbina neraskidivo povezana sa tvojom. I tako, iako na svetu postoji bezbroj brakova, svaki je drugačiji: neki su razočaravajući, neki su divni; neki spajaju istok i zapad, neki sever i jug; neki su idealni parovi, neki su jednakog društvenog statusa; neki su puni blaženstva, neki puni tragedije; neki izazivaju divljenje i zavist drugih, neki ostavljaju ljude zbunjenim i podstiču prezir; neki su puni radosti, neki donose beskrajne suze i očaj... U ovom mnoštvu vrsta brakova, ljudi pokazuju odanost i večnu, nepokolebljivu posvećenost braku; pokazuju veliku brigu, postojanu privrženost i rešenost da ostanu uz svog partnera; pokazuju bespomoćnost i nerazumevanje; pokazuju izdaju, pa čak i neprijateljstvo. Bilo da sâm brak donosi sreću ili bol, svačija misija u braku, koju je predodredio Stvoritelj, ne menja se – ta misija je nešto što svako mora da ispuni. A sudbina svakog čoveka koja stoji iza svakog braka takođe se ne menja; nju je Stvoritelj mnogo unapred predodredio.

2) Brak se rađa iz sudbine oba partnera

Brak je važan prelomni trenutak u životu jednog čoveka. On nastaje kao ishod njegove sudbine u životu i važan je deo te sudbine. On se ne zasniva ni na čijoj pojedinačnoj volji niti sklonostima i na njega ne utiču nikakvi spoljni činioci, već je u potpunosti određen sudbinama te dve osobe, predodređenjima i uređenjima Stvoritelja za sudbine oba supružnika. Na prvi pogled, brak postoji da bi se ljudi razmnožavali, ali, zapravo, brak nije ništa drugo do ceremonija za ispunjenje nečije misije. U braku, uloga koju ljudi igraju nije samo odgajanje sledeće generacije; oni preuzimaju sve uloge koje služe održavanju braka, kao i odgovarajuće misije koje bi trebalo da ispune. Pošto nečije rođenje utiče na promene kroz koje prolaze ljudi, događaji i stvari oko te osobe, nečiji brak takođe neminovno utiče na te stvari, te će u njima u još većoj meri izazvati najrazličitije preobražaje.

Kad se čovek osamostali, on počinje da korača sopstvenim putem u životu, koji ga, korak po korak, vodi ka ljudima, događajima i stvarima koji su povezani s njegovim brakom. U isto vreme, njegov budući bračni partner se, korak po korak, približava tim istim ljudima, događajima i stvarima. Pod Stvoriteljevom suverenošću, dvoje nepovezanih ljudi postepeno – usled svojih srodnih sudbina – stupaju u jedan brak, čudesno postajući porodica: „dva putnika u istom čamcu”. Dakle, kad čovek stupi u brak, njegov put u životu će uticati na njegovu drugu polovinu i obuhvatiti je, dok će put u životu njegove druge polovine uticati na njegovu sopstvenu životnu sudbinu i obuhvatiti je. Drugim rečima, ljudske sudbine međusobno su povezane i niko ne može, zaista nezavisno od drugih, da ispuni svoju životnu misiju niti da odigra svoju ulogu. Nečije rođenje utiče na ogromnu mrežu odnosa; odrastanje takođe obuhvata složenu mrežu odnosa; i slično tome, brak neminovno postoji i održava se unutar ogromne i složene mreže odnosa, obuhvatajući svakog člana te mreže i utičući na sudbinu svakoga ko je njen deo. Brak nije proizvod porodice, sredine u kojoj je neko odrastao, izgleda, godina, kova niti talenata, niti bilo kojih drugih faktora; on je, naprotiv, proizvod zajedničke misije i srodne sudbine. To je poreklo braka, nastalog unutar ljudske sudbine koju Stvoritelj orkestrira i uređuje.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 126

Šest prelomnih trenutaka u čovekovom životu (Odabrani odlomci)

Peti prelomni trenutak: potomstvo

Nakon venčanja, čovek počinje da podiže sledeću generaciju. Čovek ne može da utiče na to koliko će i kakve dece imati; to je takođe određeno njegovom sudbinom, koju je Stvoritelj predodredio. To je peti prelomni trenutak kroz koji čovek mora da prođe.

Ako je neko rođen da bi ispunio ulogu nečijeg deteta, onda on odgaja sledeću generaciju da bi ispunio ulogu roditelja. Ta promena uloga omogućava čoveku da iz različitih perspektiva iskusi različite faze života. To mu ujedno pruža različite vrste životnog iskustva, kroz koje iz prve ruke upoznaje Stvoriteljevu suverenost, koja se uvek sprovodi na isti način, te kroz koje doživljava činjenicu da niko ne može da prekorači niti da promeni Stvoriteljeva predodređenja.

1) Čovek nema kontrolu nad onim što će od njegovog potomstva nastati

Rođenje, odrastanje i brak donose razočaranja raznih vrsta i različitih stepena. Neki su nezadovoljni svojom porodicom ili sopstvenim fizičkim izgledom; neki ne vole svoje roditelje; neki ne podnose sredinu u kojoj su odrastali ili imaju pritužbe na nju. A većina ljudi je, uz sva ova razočaranja, najmanje zadovoljna brakom. Ma koliko da je čovek nezadovoljan svojim rođenjem, sazrevanjem ili brakom, svako ko je kroz to prošao zna da niko ne može da bira gde će se i kada roditi, kako će izgledati, ko će mu biti roditelji, a ko supružnik, već da naprosto jedino može da prihvati volju Neba. Pa ipak, kad dođe vreme za odgajanje sledeće generacije, čovek sve želje koje nije uspeo da ostvari u prvoj polovini svog života projektuje na svoje potomstvo, nadajući se da će mu deca nadoknaditi sva razočaranja iz prve polovine života. Tako se čovek prepušta svakojakim maštarijama o sopstvenoj deci: da će mu ćerke izrasti u zanosne lepotice, a sinovi u samouverenu gospodu; da će mu ćerke biti kulturne i talentovane, a sinovi sjajni studenti i vrhunski sportisti; da će mu ćerke biti nežne, prepune vrlina i razumne, a sinovi inteligentni, sposobni i osećajni. Ljudi se nadaju se da će njihovi potomci, bilo da se radi o ćerkama ili sinovima, poštovati svoje starije, brinuti o svojim roditeljima, da će ih svi voleti i hvaliti… Životna nadanja tada nanovo izviru, a u čovekovom srcu rasplamsavaju se nove strasti. Ljudi znaju da im nedostaje sposobnost i da u ovom životu nisu postali niko i ništa, da neće dobiti još jednu priliku niti nadu da se izdvoje iz gomile, te da im ne preostaje ništa drugo do da se pomire sa svojom sudbinom. Stoga oni sve svoje nade i svoje neostvarene želje i težnje, projektuju na sledeću generaciju, nadajući se da će im potomstvo pomoći da ostvare svoje snove i ispune svoje želje; da će njihove kćeri i sinovi doneti slavu njihovom porodičnom imenu, da će zadobiti istaknut status ili postati bogati ili poznati. Jednom rečju, žele da vide kako njihova deca dostižu neslućene visine. Ljudski planovi i maštarije su savršeni; zar oni ne znaju da nije na njima da odlučuju o tome koliko će dece imati, kako će ona izgledati, koliko će biti sposobna i tome slično? A da i ne govorimo o tome kakva je sudbina njihove dece – zar to nije još manje u njihovim rukama? Ljudi ne gospodare ni sopstvenom sudbinom, ali se nadaju da će promeniti sudbinu mlađe generacije; nemoćni su da pobegnu od sopstvene sudbine, ali ipak pokušavaju da manipulišu sudbinom svojih sinova i kćeri. Ne precenjuju li oni sebe? Nisu li to ljudska glupost i neznanje? Za svoje potomstvo, ljudi će podnositi velike žrtve, ali, u krajnjoj liniji, ni broj potomaka ni to kakvi će oni biti ne zavise od čovekovih planova i želja. Neki ljudi su bez prebijene pare, ali izrode mnogo dece; drugi su bogati, a nemaju nijedno dete. Neki žele ćerku, ali im je ta želja uskraćena; neki žele sina, ali ne uspevaju da dobiju muško dete. Za neke su deca blagoslov, za druge prokletstvo. Neki su parovi inteligentni, pa ipak rađaju priglupu decu; neki roditelji su marljivi i pošteni, dok su deca koju odgajaju lenja. Neki roditelji su ljubazni i čestiti, ali im deca ispadaju lukava i zlobna. Neki roditelji su i duhom i telom zdravi, ali rađaju hendikepiranu decu. Neki roditelji su obični i neuspešni, ali imaju decu koja postižu velike stvari. Neki roditelji su niskog statusa, ali im zato deca steknu veliki ugled…

2) Nakon što podignu sledeću generaciju, ljudi steknu novo razumevanje sudbine

Većina ljudi u brak stupa oko svoje tridesete godine, u periodu života u kojem čovek još uvek ništa ne razume o ljudskoj sudbini. Ali kad ljudi počnu da odgajaju decu i kako njihovo potomstvo raste, oni posmatraju kako nova generacija ponavlja život i sva iskustva prethodne generacije, te, videći u njima odraz sopstvene prošlosti, shvataju da se put kojim korača mlađa generacija, baš kao ni njihov put, ne može planirati ni birati. Suočeni s tom činjenicom, oni nemaju drugog izbora do da priznaju da je sudbina svake osobe predodređena, te stoga, gotovo nesvesno, sopstvene želje postepeno guraju u stranu, a strasti se u njihovim srcima raspršuju i odumiru… U ovom periodu, pošto su, u suštini, prošli kraj važnih životnih putokaza, ljudi su stekli novo razumevanje života, usvojili novi stav. Koliko osoba u tim godinama još može da očekuje od budućnosti i kakvim izgledima može da se raduje? Koja to pedesetogodišnjakinja još uvek sanja o princu na belom konju? Koji pedesetogodišnjak još traga za svojom Snežanom? Koja se žena srednjih godina još uvek nada da će se od ružnog pačeta pretvoriti u labuda? Ima li većina starijih muškaraca mladićki nagon da gradi karijeru? Generalno, bez obzira da li je reč o muškarcu ili ženi, svako ko doživi ove godine, po svoj prilici će imati relativno racionalan, praktičan stav prema braku, porodici i deci. Takva osoba, u suštini, nema više izbora, niti više oseća potrebu da izaziva sudbinu. Što se ljudskog iskustva tiče, čim čovek stigne u ove godine, on prirodno razvije određeni stav: „Čovek mora da se pomiri sa sudbinom; deca imaju vlastitu sudbinu; ljudsku sudbinu utemeljuje Nebo.” Većina onih koji ne razumeju istinu, nakon što prebrode sve peripetije, frustracije i nevolje ovog sveta, svoje će uvide u ljudski život sumirati u tri reči: „To je sudbina!” Iako ova fraza sažima shvatanja svetovnih ljudi o ljudskoj sudbini i zaključke do kojih su oni došli, mada se njome izražava bespomoćnost čovečanstva i mada bi se ona mogla opisati kao oštroumna i tačna, ona je ipak daleko od razumevanja suvereniteta Stvoritelja i naprosto ne može da zameni poznavanje Stvoriteljevog autoriteta.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 127

Verovanje u sudbinu nije zamena za poznavanje suvereniteta Stvoritelja

Pošto ste toliko godina sledili Boga, postoji li suštinska razlika između vas i svetovnih ljudi u pogledu poznavanja sudbine? Da li ste zaista razumeli predodređenje Stvoritelja i istinski spoznali Stvoriteljev suverenitet? Neki ljudi imaju temeljno i duboko proživljeno razumevanje izraza „to je sudbina”, ali ni najmanje ne veruju u Božji suverenitet; oni ne veruju da Bog uređuje i orkestrira ljudsku sudbinu i nisu voljni da se potčine Božjem suverenitetu. Takvi ljudi kao da su zalutali na okeanu, te, šibani talasima, plutaju kud ih struja nosi i nemaju drugog izbora do da pasivno čekaju i predaju se sudbini. Uprkos tome, oni ne priznaju da ljudska sudbina podleže Božjem suverenitetu; oni ne mogu samoinicijativno da spoznaju Božji suverenitet, te da na taj način steknu znanje o Božjem autoritetu, potčine se Božjim orkestracijama i uređenjima, prestanu da se opiru sudbini i počnu da žive pod Božjom brigom, zaštitom i vođstvom. Drugim rečima, mirenje sa sudbinom nije isto što i potčinjavanje suverenitetu Stvoritelja; ako neko veruje u sudbinu, to ne znači da on prihvata, priznaje i poznaje suverenitet Stvoritelja; verovanje u sudbinu samo je puko priznavanje njene istinitosti i njenih površnih manifestacija. To se razlikuje od poznavanja načina Stvoriteljevog upravljanja sudbinom čovečanstva, od priznavanja činjenice da je Stvoritelj izvor vladavine nad sudbinama svih stvari, a svakako je veoma daleko od potčinjavanja Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima ljudske sudbine. Pretpostavimo da neka osoba samo veruje u sudbinu, i da je čak duboko oseća, ali samim tim nije u stanju da spozna, prizna i prihvati Stvoriteljevu suverenost nad sudbinama čovečanstva i da joj se pokori. U tom slučaju, njen život će biti tragedija; ona će ovaj život i dalje živeti uzalud – sve će to biti ni za šta. Ta osoba i dalje neće moći da se preda pod vrhovnu vlast Stvoritelja, da postane stvoreno ljudsko biće u pravom smislu te reči i da zavredi Stvoriteljevo priznanje. Osoba koja istinski poznaje i doživljava suverenost Stvoritelja treba da bude u pozitivnom stanju, a ne u stanju negativnosti ili rezigniranosti. Umesto toga, dok priznaje da su sve stvari sudbinske, ta osoba takođe u svom srcu ima preciznu definiciju života i sudbine: ceo čovekov život je pod suverenošću Stvoritelja. Kad se ta osoba osvrne na put koji je prevalila, kad se priseti svake faze svog života, bilo da je njen put protekao mukotrpno ili glatko, ona uviđa da ju je, na svakom koraku, Bog usmeravao i uređivao stvari za nju, odnosno da je, i ne znajući, upravo zahvaljujući preciznom Božjem planiranju i Njegovim pažljivim uređenjima stigla do današnjeg dana, kada je u stanju da prihvati Stvoriteljevu suverenost i Njegovo spasenje. To je najveći blagoslov u životu jedne osobe! Ako čovek ima negativan stav prema sudbini, to dokazuje da se on opire svemu što je Bog za njega uredio i da nema pokoran stav. Ako neko ima pozitivan stav prema Božjoj suverenosti nad ljudskom sudbinom, onda će on, kad se osvrne na put kojim je hodao, kad istinski iskusi Božju suverenost, iskrenije poželeti da se pokori svemu što je Bog uredio, sa više će odlučnosti i vere dopustiti Bogu da orkestrira njegovu sudbinu, više se ne buneći protiv Boga. To je zbog toga što čovek vidi da kada ljudi ne znaju šta je sudbina niti razumeju Božju suverenost, oni se samo svojevoljno muče i teturaju kroz maglu, put je pretežak, i izaziva previše bola u duši. Kada, dakle, ljudi shvate da je Bog suveren nad ljudskom sudbinom, oni mudri biraju da spoznaju i prihvate Božju suverenost, da se oproste od onih bolnih dana kad su „pokušavali da svojim rukama izgrade sebi dobar život”, umesto da nastave da se bore protiv sudbine i teže takozvanim „životnim ciljevima” na svoj način. Kad je čovek bez Boga, kada ne može da Ga vidi, kad ne može istinski i jasno da spozna Božju suverenost, svaki mu je dan besmislen, bezvredan i neopisivo bolan. Gde god da se čovek nalazi i kojim god poslom da se bavi, njegov način opstanka i ciljevi kojima teži ne donose mu ništa osim beskrajnog bola u duši i patnje koju je teško preboleti, a to su iskustva na koja ne može da podnese da se osvrne. Tek kad prihvati suverenost Stvoritelja, kad se pokori Njegovim orkestracijama i uređenjima i teži sticanju pravog ljudskog života, čovek može postepeno da se oslobađa sveg bola u duši i patnje i da se rešava svekolike praznine života.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 128

Samo oni koji se potčine suverenitetu Stvoritelja mogu da dostignu istinsku slobodu

Budući da čovek ne spoznaje Božje orkestracije i Božju suverenost, on se sa sudbinom uvek suočava prkosnog raspoloženja i buntovnog stava, i uvek želi da se otrgne od Božjeg autoriteta, da se otrgne od Božje suverenosti i da se otrgne od uređenja sudbine, umišljeno se nadajući da će promeniti svoje trenutne okolnosti i izmeniti svoju sudbinu. Ali on u tome nikad ne može uspeti i na svakom koraku biva osujećen. Ova borba, koja se odvija duboko u njegovoj duši, izaziva mu bol, a taj mu se bol urezuje u kosti, i istovremeno ga navodi na to da traći svoj život. Šta je uzrok ovog bola? Da li on leži u Božjoj suverenosti ili u tome što čovek ima lošu sudbinu? Očigledno je da nijedno od toga nije tačno. U krajnjoj liniji, taj bol je uzrokovan putem kojim čovek ide i načinom na koji bira da živi svoj život. Neki ljudi možda nisu doživeli ove stvari. Ali kad istinski spoznaš i priznaš da Bog ima suverenost nad ljudskom sudbinom, kad zaista shvatiš da ti sve nad čime Bog drži suverenost i što On za tebe uređuje pruža veliku korist i zaštitu, osetićeš kako tvoj bol postepeno jenjava i celo tvoje biće postepeno će postati opušteno, slobodno i nesputano. Sudeći po stanju većine ljudi, oni objektivno ne mogu da se istinski pomire s praktičnom vrednošću i značenjem suverenosti Stvoritelja nad ljudskom sudbinom, čak i ako na subjektivnom nivou ne žele da i dalje žive kao pre, već žele da sebi olakšaju bol; objektivno, oni ne mogu da istinski priznaju i pokore se Stvoriteljevoj suverenosti, a još manje znaju kako da tragaju za Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima i kako da ih prihvate. Dakle, ako čovek ne može istinski da spozna činjenicu da Stvoritelj ima suverenost nad njegovom sudbinom i nad svim što je njegovo, i ako ne može istinski da se pokori Stvoriteljevoj vrhovnoj vlasti, onda će mu biti veoma teško da ne bude vođen i sputan idejom da je čovekova sudbina u njegovim sopstvenim rukama, i biće mu veoma teško da se oslobodi bola koji donosi njegova grčevita borba protiv sudbine i Stvoriteljevog autoriteta – naravno, biće mu takođe veoma teško da postane istinski oslobođen i slobodan, da postane čovek koji obožava Boga. Postoji veoma jednostavan način da se čovek oslobodi ovog stanja – to je da se oprosti od svog pređašnjeg načina života; da kaže zbogom dotadašnjim životnim ciljevima; da preispita i detaljno analizira svoj dotadašnji način života, pogled na život, stremljenja, želje i težnje; i da ih zatim uporedi s Božjim namerama i zahtevima prema čoveku, i da sagleda da li je išta od tih stvari usklađeno sa Božjim namerama, da li je išta od toga u skladu sa Božjim zahtevima, da li išta od toga donosi prave životne vrednosti i da li išta od toga omogućava čoveku da živi uz sve veće i veće razumevanje istine i sa ljudskošću i obličjem ljudskog bića. Kada iznova i iznova istražuješ i pažljivo raščlanjuješ različite ciljeve kojima ljudski rod stremi u životu i različite načine života ljudi, otkrićeš da se nijedan od njih ne podudara s prvobitnom namerom kojom je Stvoritelj stvorio ljudski rod, da svi oni udaljavaju čoveka od Stvoriteljeve suverenosti i brige i da su svi oni zamke zbog kojih čovek postaje izopačen i koje ga vode u pakao. Nakon što to prepoznaš, treba da otpustiš svoj stari pogled na život, da se držiš podalje od raznih zamki, te da Bogu prepustiš da upravlja tvojim životom i da ga uređuje, da težiš samo ka tome da se pokoriš Božjim orkestracijama i smernicama, ne praveći nikakve lične izbore, i da postaneš osoba koja obožava Boga. Ovo je lakše reći nego učiniti. Neki ljudi mogu da podnesu bol koji to donosi, a neki ne mogu. Neki su voljni da se povinuju, a neki ne. Onima koji nisu, nedostaje želja i odlučnost da to učine; oni su potpuno svesni Božje suverenosti, savršeno dobro znaju da je Bog taj koji planira i uređuje ljudsku sudbinu, ali se ipak i dalje batrgaju i bore, i nikako ne pristaju da svoju sudbinu prepuste u Božje ruke i potčine se Božjoj suverenosti; štaviše, ozlojeđeni su zbog Božjih orkestracija i uređenja. Uvek će, dakle, biti ljudi koji bi da sami vide za šta su sposobni; oni bi da svojim rukama promene sopstvenu sudbinu, odnosno da do sreće dođu sopstvenim snagama, oni žele da vide mogu li da prekorače granice Božjeg autoriteta i uzdignu se iznad Božje suverenosti. Čovekova tragedija nije u tome što on stremi ka srećnom životu, niti u tome što stremi ka slavi i dobitku ili se u magli bori protiv sopstvene sudbine, već u tome što on, nakon što je video postojanje Stvoritelja i nakon što je spoznao činjenicu da Stvoritelj ima suverenost nad ljudskom sudbinom, još uvek ne može da se vrati s pogrešnog puta, niti da noge izvuče iz blata, već tvrda srca istrajava u svojim greškama. On će radije nastaviti da mlati po blatu, tvrdoglavo se nadmećući protiv suverenosti Stvoritelja, odupirući mu se do gorkog kraja, i sve to bez imalo skrušenosti. Tek kad je slomljen i krvav, on konačno odlučuje da odustane i da se vrati. Ovo je prava tragedija čoveka. Zato kažem da su mudri oni koji odluče da se pokore, dok su oni koji odaberu borbu i beg glupi i tvrdoglavi.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 129

Šest prelomnih trenutaka u čovekovom životu (Odabrani odlomci)

Šesti prelomni trenutak: smrt

Posle tolike jurnjave i gužve, tolikih frustracija i razočaranja, posle toliko radosti i tuge, uspona i padova, posle toliko nezaboravnih godina, nakon što je toliko puta gledao kako se godišnja doba iznova smenjuju, čovek je, i ne opazivši, prošao kraj važnih putokaza u svom životu i u trenu zašao u godine svog sumraka. Celo mu je telo prekriveno belezima vremena: on više ne može da stoji uspravno, nekada tamna kosa postepeno sedi, njegov pogled, nekad bistar i lucidan, postaje nejasan i zamućen, a na gipkoj koži pojavljuju su bore i pege. Sluh mu je sve slabiji, zubi počinju da se klimaju i da ispadaju, reakcije su mu trome, pokreti usporeni… Čovek se tada konačno oprašta od strastvenih godina svoje mladosti i ulazi u sumrak svog života: starost. Sledeće sa čime će se čovek suočiti jeste smrt, poslednji prelomni trenutak ljudskog života.

1) Samo Stvoritelj poseduje moć nad životom i smrću čoveka

Ako je nečije rođenje bilo sudbinski određeno njegovim prethodnim životom, onda njegova smrt označava kraj te sudbine. Ako nečije rođenje označava početak njegove životne misije, onda njegova smrt označava kraj te misije. Pošto je Stvoritelj postavio jedan fiksni splet okolnosti u vezi s rođenjem svake osobe, sasvim je sigurno da je On takođe uredio fiksni splet okolnosti koje su u vezi sa njenom smrću. Drugim rečima, niko se ne rađa slučajno i ničija smrt ne dolazi naglo, a rođenje i smrt su nužno povezani sa prethodnim i sadašnjim životom te osobe. Kakve će biti okolnosti nečijeg rođenja i kakve će biti okolnosti nečije smrti, sve ima veze sa Stvoriteljevim predodređenjem; to je ono što je čoveku suđeno, to je njegova sudbina. Budući da postoje mnoga objašnjenja u vezi s rođenjem neke osobe, moraju da postoje i različite posebne okolnosti u vezi s čovekovom smrću. Na taj način su se među čovečanstvom pojavili različiti životni vekovi, kao i različiti načini i vremena smrti. Neki su ljudi jaki i zdravi, a ipak umru mladi; drugi su slabi i bolešljivi, a ipak dožive duboku starost i umru spokojno. Neki stradaju od neprirodnih uzroka, dok drugi umiru prirodnom smrću. Neki umiru daleko od kuće, dok drugi svoje oči poslednji put sklapaju okruženi svojim najmilijima. Neki ljudi umiru u vazduhu, drugi pod zemljom. Neki se udave u vodi, dok drugi stradaju u katastrofama. Neki umiru ujutro, drugi tokom noći. … Svako želi da bude čuven kad se rodi, da ima blistav život i slavnu smrt, ali niko ne može da prevaziđe sopstvenu sudbinu, niko ne može da umakne suverenosti Stvoritelja. To je čovekova sudbina. Ljudi mogu da prave svakojake planove za svoju budućnost, ali niko ne može da isplanira kako se rađa ili način i vreme svog odlaska sa ovog sveta. Iako svi ljudi daju sve od sebe kako bi izbegli dolazak smrti i oduprli joj se, smrt im se ipak tiho primiče, a da oni toga nisu ni svesni. Niko ne zna kada će i kako preminuti, a kamoli gde će se to dogoditi. Očigledno je da vrhovnu vlast nad svojim životom i smrću nema sâm čovek, niti neko živo biće u svetu prirode, već Stvoritelj, koji ima jedinstven autoritet. Život i smrt čoveka nisu proizvod nekakvog prirodnog zakona, već rezultat suverenosti Stvoriteljevog autoriteta.

2) Onoga ko ne poznaje suverenitet Stvoritelja proganjaće strah od smrti

Kada neko zakorači u starost, izazov sa kojim se suočava ne sastoji se u zarađivanju za porodicu, niti u građenju velikih životnih ambicija, već u tome kako se oprostiti od života, kako dočekati kraj svog života, kako staviti tačku na svoju životnu kaznu. Iako se, gledano spolja, čini da ljudi malo pažnje posvećuju smrti, niko ne može da izbegne razmišljanje na ovu temu, jer niko ne zna da li s one strane smrti postoji neki drugi svet, svet koji ljudi ne mogu ni da vide ni da osete, svet o kojem ne znaju baš ništa. Usled toga se ljudi pribojavaju direktnog suočavanja sa smrću, plaše se da joj se suprotstave onako kako bi trebalo; umesto toga, oni se svim silama trude da izbegnu ovu temu. Stoga ova tema svakog ispunjava strahom od smrti, a ovu neizbežnu činjenicu života prekriva velom tajne, uporno bacajući senku preko svačijeg srca.

Kada čovek oseti kako mu telo propada, kad oseti da mu se smrti bliži, on oseća neku nejasnu stravu, neki neizrecivi strah. Usled straha od smrti čovek se oseća sve usamljenije i bespomoćnije, pitajući se u tom trenutku: odakle je čovek potekao? Kuda čovek ide? Zar čovek ovako umire, a da je život tek prošao pored njega? Je li ovo period koji označava kraj čovekovog života? Šta je, na kraju krajeva, smisao života? Koliko život vredi, nakon svega? Da li se radi o slavi i bogatstvu? Da li se radi o podizanju porodice?… Bez obzira da li razmišlja o ovim konkretnim pitanjima, i ma koliko da se duboko plaši smrti, svaki čovek u dubini svog srca nosi želju da istraži ove tajne, osećaj neshvatljivosti života i, pomešane s tim, sentimentalnost prema svetu i nevoljnost da se on napusti. Verovatno niko nije u stanju da jasno artikuliše čega se to čovek plaši, za čime tačno traga, u vezi s čim je sentimentalan i šta je to što tako nerado ostavlja za sobom…

Zato što se plaše smrti, ljudi imaju mnogo briga; zato što se plaše smrti, ljudi imaju toliko toga što ne mogu da ostave. Neposredno pred smrt, neki se grizu zbog ovoga ili onoga; zabrinuti su za svoju decu, za drage im osobe, za svoje bogatstvo, kao da tom svojom brigom mogu da izbrišu patnju i stravu koje donosi smrt, kao da, održavajući nekakvu bliskost sa živima, mogu da umaknu osećaju bespomoćnosti i usamljenosti, koji dolazi zajedno sa smrću. U dubinama ljudskog srca čuči nejasan strah, strah od rastanka od voljenih osoba, od toga da više nikad neće ugledati plavo nebo, da nikad više neće posmatrati materijalni svet. Usamljena duša, navikla na društvo voljenih osoba, nerado ih pušta iz ruku i odlazi, sasvim sama, u svet koji joj je nepoznat i tuđ.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 130

Život potrošen na potragu za slavom i dobitkom ostavlja čoveka zbunjenim pred smrću

Zahvaljujući suverenosti i određenju Stvoritelja, usamljena duša koja je na početku bila bez igde ičega, zadobija roditelje i porodicu, priliku da postane pripadnik ljudske rase, priliku da doživi ljudski život i put kroz ljudski svet. Ova duša zadobija još i priliku da doživi suverenost Stvoritelja, da spozna čudesnost Stvoriteljeve tvorevine i da, povrh toga, spozna autoritet Stvoritelja i tom autoritetu se preda. Uprkos tome, većina ljudi ne uspeva da ovu retku i prolaznu priliku uistinu iskoristi. Čovek iscrpljuje svu životnu energiju boreći se protiv sudbine, celoga života jurcajući da zbrine svoju porodicu i jureći na sve strane zarad ugleda i dobiti. Ono što ljudi cene jesu porodična ljubav, novac, slava i dobitak, koje smatraju najvrednijim stvarima u životu. Svi se žale da im je sudbina ispunjena teškoćama i preprekama, a ipak u svom umu duboko potiskuju sva ona pitanja koja bi najviše trebalo istražiti i razumeti: zašto je čovek živ, kako čovek treba da živi, koja je vrednost i smisao ljudskog života. Oni čitav svoj život, ma koliko on trajao, provode tek u žurnom stremljenju za slavom i dobitkom, sve dok im u tome ne prohuji mladost i dok ne postanu sedi i naborani. Tako žive sve dok ne uvide da slava i dobitak ne mogu da zaustave njihovo skliznuće u starost, da novac ne može da im ispuni prazninu u srcu i sve dok ne shvate da niko nije izuzet od zakona rađanja, starenja, bolesti i smrti, te da niko ne može pobeći od onoga što mu je sudbina namenila. Tek kad budu morali da se suoče sa poslednjim prelomnim trenutkom u svom životu, oni zaista dokuče da, čak ni ako čovek poseduje ogromno bogatstvo, čak ni ako čovek ima uzvišen status i visok položaj, on, ipak, ne može da pobegne od smrti i mora da se vrati u svoj prvobitni položaj: položaj usamljene duše, bez igde ičega. Dok imaju roditelje, ljudi veruju da su im roditelji sve; dok poseduju imovinu, ljudi misle da im je novac glavni oslonac i kapital od kojeg žive; dok imaju status, ljudi ga se čvrsto drže i za njega bi dali život. Tek pred napuštanje ovog sveta, ljudi shvataju da stvari kojima čitav život teže nisu ništa drugo do prolazni oblaci, da ni za jednu od njih ne mogu da se uhvate, da nijednu ne mogu da ponesu sa sobom, da nijedna ne može da ih oslobodi smrti, da nijedna ne može biti ni društvo ni uteha usamljenoj duši pri njenom povratku; a još više, nijedna od njih ne može da spase čoveka i omogući mu da prevaziđe smrt. Slava i dobitak, koje čovek ostvaruje u materijalnom svetu, pružaju mu privremeno zadovoljstvo, prolazno uživanje i lažni osećaj unutrašnje sigurnosti, dovodeći do toga da on izgubi svoj put. Pa tako ljude, koji se grčevito bore u ogromnom moru čovečanstva, žudeći za mirom, utehom i spokojstvom srca, guta talas za talasom. I pre nego što dođu do odgovora na pitanja koja bi najviše trebalo da razumeju – odakle dolaze, zašto su živi, kuda idu i tome slično – ljude namamljuju slava i dobitak, zaluđuju ih i kontrolišu, te oni bivaju nepovratno izgubljeni. Vreme leti; godine za tren oka prolaze i čovek se, pre nego što je to i shvatio, već oprostio od najboljih godina svog života. Malo pre no što će se oprostiti od ovog sveta, čovek postepeno shvata da se sve na tom svetu udaljava od njega, da više nema snage da zadrži ništa što mu je prvobitno pripadalo; tada se zaista oseća kao uplakana beba koja tek što je došla na svet, još uvek bez igde ičega. U tom trenutku čovek je primoran da počne da razmišlja o tome šta je radio u svom životu, šta je vrednost života, koje je značenje života, zašto je uopšte i došao na svet. I upravo u tom trenutku on sve više želi da sazna ima li zaista sledećeg života, da li Raj zaista postoji, ima li zaista kazne… Što je bliži smrti, čovek sve više želi da razume šta je, zapravo, život; što je bliži smrti, to mu se srce čini praznijim; što je bliži smrti, to više oseća da je bez oslonca; i tako, čovekov strah od smrti iz dana u dan sve više raste. Dva su razloga zbog kojih se kod ljudi ispoljavaju ovakve reakcije dok im se smrt bliži. Prvo, oni će uskoro izgubiti slavu ili dobitak od kojih su zavisili njihovi životi, uskoro će se oprostiti od svega što oko vidi u svetu; i drugo, uskoro će se, sasvim sami, suočiti sa nepoznatim svetom, s tajnovitim, nepoznatim carstvom, u koje se plaše da nogom kroče, u kojem nema njihovih voljenih niti podrške. Iz ova dva razloga, svako ko se suoči sa smrću oseća nelagodu, doživljava paniku i oseća se potpuno izgubljeno na način koji nikada pre nije iskusio. Tek kad zaista dođe do ove tačke, čovek shvata da, kad neko kroči na ovaj svet, prvo što treba da razume jeste odakle potiču ljudska bića, zašto ljudi žive, ko ima suverenost nad ljudskom sudbinom, ko opskrbljuje čovekovo postojanje i ko nad njim ima suverenost. Ovo shvatanje je čovekov kapital za život i suštinska je osnova njegovog opstanka. On ne treba prvo da nauči kako da obezbedi svoju porodicu niti kako da postigne slavu i dobitak, kako da nauči da se izdvoji iz gomile niti kako da bogatije živi, a ponajmanje da nauči to kako da se uzdigne iznad drugih i da se s drugima s lakoćom nadmeće u najrazličitijim takmičenjima. Iako različite veštine preživljavanja, na čije savladavanje ljudi potroše sav svoj život, čoveku mogu da ponude obilje materijalnih udobnosti, te veštine preživljavanja nikada njihovim srcima ne donose istinsku utehu i postojanost. Naprotiv, čovek zbog njih stalno gubi smer, teško se kontroliše i propušta priliku za prilikom da spozna smisao života; ove veštine preživljavanja stvaraju prikrivenu strepnju pred pitanjem kako se ispravno suočiti sa smrću – na taj način, čovekov život biva uništen. Stvoritelj se prema svima odnosi pošteno i svima celoga života pruža prilike da iskuse i spoznaju Njegovu suverenost, ali čovek ipak počinje da vidi svetlost tek kad mu se smrt približi, tek kad se nad njim nadvije avet smrti – a tada je već prekasno!

Čovek provodi čitav svoj život jureći za novcem, slavom i dobitkom; on te stvari tretira kao slamku spasa, kao svoj jedini oslonac – kao da bi njihovo posedovanje značilo da može nastaviti da živi i izbeći smrt. Ali tek kada se smrt približi, on shvata koliko su novac, slava i dobitak daleko od njega i, koliko je, pred licem smrti, slab i nemoćan, koliko je ranjiv, koliko je usamljen i bez podrške, i koliko je bespomoćan. On shvata da se novac ili slava i dobitak ne mogu zameniti za život, da bez obzira na to koliko čovek bio bogat, bez obzira na to koliko visok bio njegov status, svi su podjednako siromašni i beznačajni pred licem smrti. On shvata da novac ne može kupiti život, da slava i dobitak ne mogu omogućiti čoveku da izbegne smrt, te da ni novac, ni slava i dobitak ne mogu čoveku produžiti život ni za jedan jedini minut, ni za jednu sekundu. Što se čovek više tako oseća, to više žudi da nastavi da živi; što se čovek više tako oseća, sve se više plaši približavanja smrti. Tek u tom trenutku on zaista shvata da mu njegov život ne pripada i da njime ne može upravljati, i zaista shvata da čovek ne odlučuje o tome da li će živeti ili umreti – to je izvan bilo čije kontrole.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 131

Predajte se pod vrhovnu vlast Stvoritelja i mirno se suočite sa smrću

Onog momenta kad se čovek rodi, jedna usamljena duša počinje da doživljava život na zemlji i da doživljava autoritet Stvoritelja, koji je Stvoritelj za nju uredio. Suvišno je reći da je za tu osobu – dušu – ovo odlična prilika da stekne znanje o suverenosti Stvoritelja, da upozna Njegov autoritet i da ga lično doživi. Ljudi žive svoje živote u okviru zakona sudbine koje je za njih odredio Stvoritelj, a nijednom čoveku koji ima savest i razum nije teško da, tokom decenija svog života, prizna suverenost Stvoritelja i da spozna Njegov autoritet. Stoga bi svakom čoveku trebalo da bude veoma lako da, kroz sopstvena, višedecenijska životna iskustva, percipira da su sudbine svih ljudi predodređene, te da dokuči ili da zaključi šta znači biti živ. Potvrđujući ovo životno iskustvo, čovek će postepeno početi da razume odakle potiče život, da shvata šta je srcu zaista potrebno, šta će ga izvesti na istinski put života i šta bi trebalo da bude misija i cilj ljudskog života. Postepeno će shvatiti da će, ako se ne klanja Stvoritelju i ako se ne preda Njegovoj vrhovnoj vlasti, kad dođe vreme da se suoči sa smrću – kada se njegova duša još jednom suoči sa Stvoriteljem – njegovo srce će biti ispunjeno bezgraničnim strahom i nemirom. Ako je neka osoba provela u svetu nekoliko decenija, a da pri tom nije shvatila odakle potiče ljudski život i nije prepoznala u čijim rukama počiva ljudska sudbina, onda nije ni čudo što ona ne može da se mirno suoči sa smrću. Osoba koja je, tokom svog višedecenijskog iskustva ljudskog života, stekla znanje o suverenosti Stvoritelja, jeste osoba koja čisto shvata smisao i vrednost života. Takva osoba ima duboko znanje o svrsi života, ima stvarno razumevanje i iskustvo Stvoriteljeve suverenosti, a osim toga je u stanju da se pokori Stvoriteljevom autoritetu. Takva osoba razume smisao Stvoriteljevog stvaranja čoveka, shvata da čovek treba da se klanja Stvoritelju, da sve što čovek poseduje potiče od Stvoritelja i da će Mu sve to jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, biti vraćeno. Jedna ovakva osoba shvata da Stvoritelj uređuje čovekovo rođenje i da ima suverenost nad čovekovom smrću, te da su i život i smrt predodređeni Stvoriteljevim autoritetom. Kada, dakle, čovek zaista shvati ove stvari, on će prirodno biti u stanju da se mirno suoči sa smrću, da mirno otpusti sve svoje spoljne stvari, da spremno prihvati i pokori se svemu što sledi, te da poželi dobrodošlicu poslednjoj prelomnoj tački svog života, onako kako ju je Stvoritelj uredio, umesto da se nje stalno plaši i bori protiv nje. Ako čovek na svoj život gleda kao na priliku da doživi suverenost Stvoritelja i da spozna Njegov autoritet, ako svoj život posmatra kao retku priliku da ispuni svoju dužnost stvorenog ljudskog bića i da dovrši svoju misiju, onda će on zasigurno imati ispravan pogled na život, on će zasigurno živeti pod Stvoriteljevim blagoslovima i vođstvom, sigurno će hodati u svetlosti Stvoritelja, sigurno će spoznati Stvoriteljevu suverenost, sigurno će se predati Njegovoj vrhovnoj vlasti i sigurno će postati svedokom Njegovih čudesnih dela i Njegovog autoriteta. Suvišno je i govoriti da će takva osoba sasvim sigurno biti voljena i prihvaćena od Stvoritelja, te da samo takva osoba može spokojno gledati na smrt i rado dočekati poslednji prelomni trenutak svog života. Očigledno, Jov je imao ovakav stav prema smrti. Ispunio je uslove koji su mu omogućili da radosno prihvati poslednji prelomni trenutak života. Svoje životno putovanje priveo je mirnom završetku i ispunio svoju misiju u životu, a zatim se vratio da bude uz Stvoritelja.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 132

Jovove težnje i dobici u životu omogućuju mu da se mirno suoči sa smrću

U svetim spisima zapisano je o Jovu: „Tako je umro Jov, star i sit života” (Knjiga o Jovu 42:17). To znači da se Jov na samrti nije kajao, niti je osećao bol, već je sa ovog sveta otišao prirodno. Kao što svi znaju, Jov je bio čovek koji se bojao Boga i klonio se zla dok je bio živ. Njegova pravedna dela naišla su na Božje odobravanje i ostala u sećanju drugih, te bi se za njegov život moglo reći da je imao najveću vrednost i značaj u celom ljudskom rodu. Jov je primio Božje blagoslove i On ga je na zemlji nazvao pravednim, dok ga je ujedno Bog kušao, a Sotona iskušavao. Bio je postojan u svom svedočenju za Boga i dostojan da ga On nazove „pravednikom”. U decenijama nakon što ga je Bog kušao, živeo je još vrednijim, smislenijim, utemeljenijim i spokojnijim životom nego pre. Zbog njegovih pravednih dela, Bog ga je kušao, i zbog njegovih pravednih dela, Bog mu se javio i lično mu se obratio. Jov je, dakle, u godinama nakon što je kušan, vrednost života osetio i shvatio na praktičniji način, postigao je dublje razumevanje suverenosti Stvoritelja i stekao preciznije i određenije znanje o tome kako Stvoritelj daje i oduzima svoje blagoslove. Knjiga o Jovu beleži da mu je Bog Jahve podario još veće blagoslove nego što je to činio ranije, stavljajući ga u još bolju poziciju da spozna suverenost Stvoritelja i da se mirno suoči sa smrću. Stoga Jov, kada je ostario i suočio se sa smrću, sigurno nije bio zabrinut za svoju imovinu. Nije imao briga, nije imao zbog čega da žali, i naravno, nije se plašio smrti. Zato što je ceo svoj život proveo težeći putu na kojem se boji Boga i kloni zla, nije brinuo o svom sopstvenom ishodu. Koliko bi ljudi danas moglo da postupi kao Jov kada se suočio sa sopstvenom smrću? Zašto niko nije sposoban da postigne tako jednostavan spoljašnji stav? Postoji samo jedan razlog: Jov je proživeo svoj život u subjektivnoj težnji da veruje u Božju suverenost, da je priznaje i da joj se pokorava, i upravo je sa tom verom, priznanjem i pokornošću prošao kroz važne prelomne trenutke u životu, proživeo svoje poslednje godine i dočekao poslednji prelomni trenutak svog života. Bez obzira na to šta je Jov doživeo u svom životu, njegove težnje i ciljevi u životu nisu bili bolni, već srećni. Bio je srećan ne samo zbog Stvoriteljevih blagoslova ili odobravanja, već, što je još važnije, zbog svojih težnji i životnih ciljeva, i zbog sve veće spoznaje i istinskog iskustva Stvoriteljeve suverenosti koje je stekao kroz svoju težnju da se boji Boga i kloni zla. Štaviše, bio je srećan zato što je, dok je doživljavao Stvoriteljevu suverenost, lično iskusio čudesna dela Stvoritelja, kao i svako nežno, ali nezaboravno iskustvo i sećanje na opštenje sa Bogom, i na to kako se upoznavao i sticao spoznaju o Bogu. Jov je bio srećan zbog utehe i radosti koje su proizašle iz poznavanja Stvoriteljevih namera, kao i zbog bogobojažljivog srca koje je on razvio nakon što je uvideo da je On velik, čudesan, veran i drag. Jov je mogao da se suoči sa smrću bez ikakve patnje, jer je znao da će se, kad umre, vratiti na stranu Stvoritelja. Upravo su mu njegove težnje i dobici u životu omogućili da se mirno suoči sa smrću, da se mirno suoči sa tim da mu Stvoritelj uzme natrag život i, što je još važnije, da stane pred Stvoritelja neukaljan i bezbrižan. Mogu li ljudi danas da postignu tu vrstu sreće koju je imao Jov? Imate li uslove za to? Zbog čega ljudi danas ne mogu da žive srećno, kao što je živeo Jov, iako imaju te uslove? Zašto nisu u stanju da izbegnu patnju uzrokovanu strahom od smrti? Kad se suoče sa smrću, neki nekontrolisano mokre; drugi drhte ili se onesvešćuju, ili se gnevno obrušavaju i na Nebo i na ljude; neki čak nariču i plaču. To ni u kom slučaju nisu iznenadne reakcije koje ljudi imaju kada im se približi samrtni čas. Ljudi se ovako sramotno ponašaju kada se suoče sa smrću uglavnom zbog toga što se, duboko u svom srcu, plaše smrti, jer nisu jasno spoznali niti kroz iskustvo osetili Božju suverenost i Njegova uređenja, a kamoli da su im se istinski pokorili. Ljudi reaguju na ovaj način zato što ne žele ništa osim da sami sve uređuju i da vladaju svime, da upravljaju svojom sudbinom, svojim životom i sopstvenom smrću. Stoga nije ni čudo što ljudi nikad ne mogu da pobegnu strahu od smrti.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 133

Samo prihvatanjem suvereniteta Stvoritelja čovek se može vratiti na Njegovu stranu

Kad čovek ne poseduje jasno znanje i iskustvo o Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima, njegova su znanja o sudbini i smrti neizbežno smetena. Ljudi ne mogu jasno da vide da sve leži na Božjem dlanu, ne shvataju da sve podleže Božjoj kontroli i suverenosti, i ne priznaju da čovek ne može da odbaci takvu suverenost, niti da se od nje oslobodi. Iz tog razloga, kad im dođe samrtni čas, nema kraja njihovim poslednjim rečima, uvek brinu i uvek zažale. Opterećeni su tolikim balastom, tolikim opiranjem, tolikom konfuzijom. Zbog toga se oni plaše smrti. Za svaku osobu rođenu na ovom svetu, rođenje je neophodno, a smrt neizbežna; niko ne može da se izdigne iznad ovakvog toka stvari. Ako čovek želi da bezbolno napusti ovaj svet, ako želi da se suoči sa poslednjim pragom života bez žaljenja i briga, jedini način jeste da ni za čim ne žali. A jedini način da čovek ode bez ikakvog žaljenja jeste da spozna Stvoriteljevu suverenost i Njegov autoritet, te da im se pokori. Samo na taj način čovek može da se drži podalje od ljudske nesloge, zla i od Sotoninog ropstva, i samo tako može živeti kao Jov, životom usmeravanim i blagoslovenim od Stvoritelja, životom koji je slobodan i nesputan, životom sa vrednošću i smislom, životom koji je čestit i častan. Samo na taj način se čovek može, poput Jova, pokoriti Stvoriteljevim kušnjama i lišavanjima, Stvoriteljevim orkestracijama i uređenjima. Samo na taj način čovek može, kao Jov, čitavog života obožavati Stvoritelja i zadobiti Njegovo odobravanje, čuti Njegov glas i videti Ga kako se pojavljuje. Samo tako čovek može živeti i umreti srećan, kao Jov, bez bola, bez brige, bez žaljenja. Samo na taj način čovek može, poput Jova, živeti u svetlosti, u svetlosti proći kroz svaki prelomni trenutak u životu, nesmetano završiti svoj put u svetlosti, uspešno završiti svoju misiju – da kao stvoreno biće doživi i spozna suverenost Stvoritelja – te umreti u svetlosti i nakon toga ostati uz Stvoritelja kao stvoreno ljudsko biće koje On odobrava.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 134

Nemojte propustiti priliku da upoznate suverenitet Stvoritelja

Nekoliko decenija, koje čine ljudski život, nisu ni duge ni kratke. Dvadeset i kusur godina, između rođenja i punoletstva, prođe za tren oka, i mada se u tom trenutku osoba smatra odraslom osobom, ljudi iz ove starosne grupe ne znaju gotovo ništa o ljudskom životu i ljudskoj sudbini. Kako stiču sve više iskustva, oni postepeno ulaze u srednje godine. Ljudi u tridesetim i četrdesetim godinama stiču nekakvo početničko iskustvo o životu i sudbini, ali su njihove ideje o tim stvarima još uvek veoma nejasne. Tek kad navrše četrdesetu, neki počinju da razumevaju ljudski rod i vaseljenu, koje je Bog stvorio, te da shvataju šta je, zapravo, ljudski život i šta je ljudska sudbina. Neki ljudi, iako su dugo bili Božji sledbenici i sad su sredovečni, još uvek ne mogu tačno da spoznaju i definišu Božji suverenitet, a kamoli istinsko potčinjavanje. Nekima nije stalo ni do čega drugog osim težnje za primanjem blagoslova i oni, iako već imaju mnogo godina, ni najmanje ne poznaju niti razumeju činjenicu Stvoriteljevog suvereniteta nad ljudskom sudbinom, niti su imalo zakoračili u praktične pouke potčinjavanja Božjim orkestracijama i uređenjima. Takvi ljudi su potpuno glupi, a njihovi su životi uzalud potrošeni.

Ako se periodi ljudskog života podele prema stepenu životnog iskustva ljudi i njihovom poznavanju ljudske sudbine, oni se mogu grubo raščlaniti na tri faze. Prva faza je mladost, odnosno period između rođenja i srednjih godina, ili, tačnije, od rođenja do tridesete godine. Druga faza je sazrevanje, od srednjih godina do starosti, odnosno od tridesete do šezdesete godine života. A treća faza je period čovekove zrelosti, koji traje od čovekovog ulaska u starost, počev od šezdesete godine života, pa sve do njegovog odlaska s ovog sveta. Drugim rečima, od rođenja pa do srednjih godina, znanje većine ljudi o sudbini i životu ograničeno je na imitiranje tuđih ideja i nema gotovo nikakvu stvarnu, praktičnu vrednost. Tokom ovog perioda, čovekov pogled na život i način na koji se on ophodi prema drugim ljudima, prilično su površni i naivni. Ovo je čovekov maloletni period. Tek pošto okusi sve životne radosti i tuge, čovek stiče pravo razumevanje sudbine i – podsvesno, duboko u svom srcu – postepeno počinje da ceni nepovratnost sudbine i da polako shvata da suverenitet Stvoritelja nad ljudskom sudbinom zaista postoji. Ovo je period čovekovog sazrevanja. U svoj zreli period čovek ulazi kad prestane da se bori protiv sudbine i kad više nije voljan da ga uvlače u svađe, već, umesto toga, želi da spozna svoju životnu sudbinu, da se potčini Nebeskoj volji, da sumira svoja životna dostignuća i greške, te da sačeka Stvoriteljev sud o svom životu. Ako se u obzir uzmu različita iskustva ljudi i sve ono što su tokom ova tri perioda stekli, vremenski period tokom kojeg čovek, pod normalnim okolnostima, može da spozna suverenitet Stvoritelja, nije naročito veliki. Ako neko doživi šezdeset godina, on na raspolaganju ima samo tridesetak godina da upozna Božji suverenitet; ako neko želi više vremena, to je moguće samo ako poživi dovoljno dugo, ako je u stanju da živi čitav jedan vek. Stoga, dakle, kažem da, ako bismo zaista brojali godine, prema normalnim zakonima ljudskog postojanja čovek ima na raspolaganju ne više od trideset ili četrdeset godina, tokom kojih ima priliku da stekne ove nagrade, mada je čitav taj proces veoma dugačak, od trenutka kad se prvi put susretne s predmetom spoznaje suvereniteta Stvoritelja do trenutka kad može da prizna postojanje tog suvereniteta, i od tada pa do trenutka kad je u stanju da mu se pokori. A uz to, ljudi se često zanose svojim željama i ambicijama za primanjem blagoslova, tako da ne mogu da razaznaju gde leži suština ljudskog života i ne shvataju značaj poznavanja Stvoriteljevog suvereniteta. Takvi ljudi ne cene ovu dragocenu priliku da zakorače u ljudski svet i da iskuse ljudski život i suverenitet Stvoritelja, i ne shvataju koliko je jednom stvorenom biću dragoceno da ga lično Stvoritelj usmerava. Zato kažem da su ljudi koji žele da se Božje delo brzo završi, da Bog što je moguće pre uredi čovekov svršetak, kako bi odmah mogli da vide Njegovu pravu ličnost i da što pre dobiju blagoslove, krivi za najgoru vrstu neposlušnosti i da su do krajnosti glupi. U međuvremenu, mudri ljudi, oni koji su do krajnosti oštroumni, jesu oni koji žele da, tokom ograničenog vremena koje imaju na raspolaganju, ščepaju ovu jedinstvenu priliku da spoznaju suverenitet Stvoritelja. Ove dve različite želje otkrivaju dve veoma različite perspektive i težnje: oni koji teže blagoslovima sebični su, niski i ne obraćaju pažnju na Božje namere, nikad ne teže spoznaji Božjeg suvereniteta, ne žele da mu se ikad potčine, već jednostavno žele da žive kako im volja. Oni su bezbrižni izrodi, a ta će kategorija ljudi biti uništena. Oni koji teže bogopoznanju u stanju su da ostave po strani svoje želje, voljni su da se potčine Božjem suverenitetu i Božjem uređenju i nastoje da se potčine Božjem autoritetu i da udovolje Božjim namerama. Takvi ljudi žive u svetlosti i usred Božjih blagoslova i svakako će biti pohvaljeni od Boga. Bez obzira na sve, čovekov izbor je beskoristan i ljudi ne mogu da odlučuju o tome koliko će Božje delo trajati. Ljudima je bolje da se prepuste na milost i nemilost Bogu i potčine se Njegovom suverenitetu. Ako se ne prepustiš Njegovoj milosti, šta ti je činiti? Hoće li Bog išta izgubiti zbog toga? Ako se ne prepustiš Njegovoj milosti, već pokušavaš da se nametneš kao glavni, tvoj će izbor biti glup i na kraju ćeš jedino ti pretrpeti gubitak. Samo ako ljudi što pre počnu da sarađuju s Bogom, samo ako žurno prihvate Njegove orkestracije, spoznaju Njegov autoritet i razumeju sve što je On učinio za njih, biće nade za njih. Jedino tako njihov život neće biti uludo protraćen i oni će postići spasenje.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 135

Niko ne može promeniti činjenicu da Bog ima suverenitet nad ljudskom sudbinom

Svaka osoba pod Božjim autoritetom aktivno ili pasivno prihvata Njegov suverenitet i Njegova uređenja i na kraju će se svako, ma koliko se u svom životu borio i ma kolikim se krivim putevima kretao, vratiti na onu sudbinsku putanju koju mu je Stvoritelj iscrtao. Po tome je autoritet Stvoritelja neprevaziđen i to je način na koji Njegov autoritet upravlja i vlada vaseljenom. Upravo je ta neprevaziđenost, taj oblik upravljanja i vladanja, odgovorna za zakone koji propisuju živote svim stvarima, koji ljudima omogućavaju da se uvek iznova ovaploćuju bez ometanja, zahvaljujući kojima se svet pravilno okreće i ide napred, iz dana u dan, iz godine u godinu. Bili ste svedoci svih ovih činjenica i razumete ih, bilo površno ili duboko, a dubina vašeg razumevanja zavisi od vašeg iskustva i poznavanja istine, kao i od vašeg bogopoznanja. Koliko dobro poznaješ istina-stvarnost, koliko si iskusio od Božjih reči, koliko dobro poznaješ Božju suštinu i narav – sve to predstavlja dubinu tvog razumevanja Božjeg suvereniteta i uređenja. Da li postojanje Božjeg suvereniteta i uređenja zavisi od toga da li im se ljudska bića potčinjavaju? Je li činjenica da Bog poseduje ovaj autoritet određena time da li se čovečanstvo tom autoritetu potčinjava? Božji autoritet postoji bez obzira na okolnosti. Bog u svim situacijama diktira i uređuje sudbinu svakog čoveka, kao i sve stvari, u skladu sa Svojim mislima i željama. To se neće menjati shodno promenama čoveka; to ne zavisi od čovekove volje i ne može se menjati nikakvim promenama u vremenu, prostoru i geografiji, jer je Božji autoritet sâma Njegova suština. Da li je čovek u stanju da spozna i prihvati Božji suverenitet i da li je u stanju da mu se potčini – nijedno od ovih razmatranja nimalo ne menja činjenicu Božjeg suvereniteta nad ljudskom sudbinom. To znači da, bez obzira na stav čovek prema Božjem suverenitetu, taj stav jednostavno ne može promeniti činjenicu da Bog ima suverenitet nad ljudskom sudbinom i nad svim stvarima. Čak i ako se ne potčiniš Božjem suverenitetu, On i dalje zapoveda tvojom sudbinom; čak i ako ne možeš da spoznaš Njegov suverenitet, Njegov autoritet i dalje postoji. Božji autoritet i činjenica Božjeg suvereniteta nad ljudskom sudbinom nezavisni su od ljudske volje i ne menjaju se u skladu s čovekovim sklonostima i izborima. Božji autoritet je posvuda, svakog časa i svakog trena. Nebo i zemlja će proći, ali Njegov autoritet nikada neće proći, jer On je Sâm Bog, On poseduje jedinstveni autoritet, i Njegov autoritet nije sputan niti ograničen ljudima, događajima ili stvarima, prostorom ili geografijom. U svakom trenutku, Bog koristi Svoj autoritet, pokazuje Svoju moć i Svoje delo upravljanja nastavlja da obavlja onako kako ga je uvek obavljao; u svakom trenutku, On vlada svim stvarima, opskrbljuje i orkestrira sve stvari – baš kao što je uvek radio. To ne može niko da promeni. To je činjenica; to je istina koja se od pamtiveka ne menja!

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 136

Pravilan stav i praksa osobe koja želi da se potčini Božjem autoritetu

S kakvim stavom čovek sada treba da poznaje Božji autoritet i činjenicu Božje suverenosti nad ljudskom sudbinom, i da im pristupa? Ovo je pravi problem koji se postavlja pred svaku osobu. Kada se u stvarnom životu suočiš s problemima, kako bi trebalo da razumeš i doživiš Božji autoritet i Njegovu suverenost? Kad si suočen s ovim problemima, a ne znaš kako da ih razumeš, kako da s njima postupaš i kako da ih doživiš, kakav bi stav trebalo da usvojiš da bi pokazao da imaš nameru i želju da se pokoriš Božjoj suverenosti i uređenjima, i da je ta pokornost stvarna? Najpre moraš naučiti da čekaš; zatim moraš naučiti da tragaš; a onda moraš da naučiš da se pokoravaš. „Čekanje” znači čekanje na Božje vreme, čekanje na ljude, događaje i stvari koje je On za tebe uredio, i čekanje da ti se Njegove namere postepeno otkriju. „Traganje” znači ispitivanje i razumevanje Božjih brižljivih namera kroz ljude, događaje i stvari koje je On orkestrirao, razumevanje istina u njima, razumevanje onoga što ljudi treba da čine i puteva kojih treba da se pridržavaju, kao i razumevanje rezultata koje Bog namerava da postigne kod ljudi i dostignuća koja namerava da ostvari u njima. „Pokoravanje” se, naravno, odnosi na prihvatanje ljudi, događaja i stvari koje je Bog orkestrirao, prihvatanje Njegove suverenosti i, kroz to, iskustvo toga kako Stvoritelj ima suverenost nad čovekovom sudbinom, kako čoveka snabdeva Svojim životom i kako utkiva istinu u čoveka. Sve stvari pod Božjim uređenjima i suverenošću pokoravaju se prirodnim zakonima i ako rešiš da dozvoliš Bogu da za tebe sve uređuje i da za tebe nad svime ima suverenost, treba da naučiš da čekaš, treba da naučiš da tragaš i treba da naučiš da se pokoravaš. To je stav koji treba da usvoji svako ko želi da se pokori Božjem autoritetu, kao i elementarna osobina koju treba da poseduje svako ko je voljan da prihvati Božju suverenost i uređenja. Da biste imali takav stav i posedovali takvu osobinu, morate više da se potrudite. Tek onda možete da uđete u istina-stvarnost.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 137

Prihvatanje Boga kao tvog jedinstvenog Suverena, prvi je korak u postizanju spasenja

Istine koje se odnose na Božji autoritet jesu istine koje svaka osoba mora ozbiljno da razmotri, koje svojim srcem mora da iskusi i da ih razume, jer one utiču na život svake osobe, na njenu prošlost, sadašnjost i budućnost, na ključne prelomne trenutke kroz koje svaka osoba mora da prođe u životu, na čovekovo poznavanje Božje suverenosti i stav s kojim se treba suočiti s Božjim autoritetom, a, naravno, utiču i na konačno odredište svake osobe. Za spoznavanje i razumevanje ovih istina potrebno je, dakle, uložiti energiju čitavog jednog ljudskog života. Kad Božjem autoritetu pogledaš pravo u oči i kad prihvatiš Njegovu suverenost, postepeno ćeš početi da shvataš i da razumeš istinu o postojanju Božjeg autoriteta. Ali ako nikad ne priznaš Božji autoritet, niti prihvatiš Njegovu suverenost, ti baš ništa nećeš saznati o Božjoj suverenosti, ma koliko godina da živiš. Ukoliko uistinu ne poznaješ i ne razumeš Božji autoritet, čak i ako decenijama veruješ u Boga, kad stigneš do kraja puta, ti nećeš imati šta da pokažeš od svog života, niti ćeš, naravno, išta znati o Božjoj suverenosti nad ljudskom sudbinom. Zar to nije vrlo tužno? Prema tome, ma koliko da si prošao u životu, ma koliko da sada imaš godina, ma koliko da potraje ostatak tvog putovanja, ti najpre moraš da prepoznaš Božji autoritet, da ga uzmeš zaozbiljno i da prihvatiš činjenicu da je Bog tvoj jedinstveni Suveren. Postizanje jasnog i preciznog znanja i razumevanja ovih istina u vezi s Božjom suverenošću nad ljudskom sudbinom, obavezna je lekcija za svakoga; to je ključ poznavanja ljudskog života i dostizanja istine. To je takođe život i osnovna lekcija bogopoznanja, s kojim se svako mora svakodnevno suočavati i koji niko ne može da izbegne. Ako neko želi da do ovog cilja dođe prečicom, sada ti kažem da je to nemoguće! Ako želiš da pobegneš od Božje suverenosti, to je još manje moguće! Bog je čovekov jedini Gospod, Bog je jedini Suveren ljudske sudbine i stoga je čoveku nemoguće da ima suverenost nad vlastitom sudbinom, nemoguće mu je da iz nje iskorači. Ma koliko da su čovekove sposobnosti velike, on ne može da utiče na sudbine drugih ljudi, a kamoli da ih orkestrira, uređuje, kontroliše ili menja. Jedino Sȃm jedinstveni Bog ima suverenitet nad svim stvarima koje se tiču čoveka. Budući da jedino Sȃm jedinstveni Bog poseduje jedinstveni autoritet koji ima suverenost nad ljudskom sudbinom, samo je Stvoritelj čovekov jedinstveni Suveren. Božji autoritet ima suverenost ne samo nad stvorenim ljudima, već i nad nestvorenim bićima koja nijedan čovek ne može da vidi, nad zvezdama i nad svemirom. To je nepobitna činjenica, činjenica koja zaista postoji, koju nijedan čovek, niti ijedna stvar, ne može da promeni. Ako je neko od vas još uvek nezadovoljan ovakvim stanjem stvari i veruje da ima neku posebnu veštinu ili sposobnost, ako neko još uvek smatra da pukom srećom može da promeni svoje sadašnje okolnosti ili da na drugi način pobegne od njih; ako nastojiš da svoju sudbinu promeniš sopstvenim trudom, te da se tako istakneš u odnosu na svoje bližnje i stekneš slavu i bogatstvo; kažem ti da sȃm sebi otežavaš život, samo nevolju tražiš, samom sebi raku kopaš! Jednoga dana, pre ili kasnije, otkrićeš da si pogrešno izabrao i da su tvoji napori bili uzaludni. Tvoja ambicija, tvoja želja da se boriš protiv sudbine i tvoje nečuveno ponašanje odvešće te putem bez povratka i za to ćeš platiti visoku cenu. Mada trenutno ne uviđaš ozbiljnost posledica, kako budeš sve dublje doživljavao i cenio istinu prema kojoj je Bog Suveren ljudske sudbine, polako ćeš počinjati da shvataš ovo o čemu danas govorim, kao i sve stvarne implikacije toga. Od tvog stava prema Božjoj suverenosti i prema istini zavisi da li ti zaista imaš srce i duh, i da li si neko ko voli istinu. Od toga, naravno, zavisi i da li ti zaista možeš da spoznaš i da razumeš Božji autoritet. Ako nikad u životu nisi osetio Božju suverenost i Njegova uređenja, a kamoli da si priznao i prihvatio Božji autoritet, ti ćeš onda biti sasvim bezvredan, Bog će te se bez sumnje gnušati i odbaciće te zbog puta kojim si hodio i izbora koji si napravio. Oni, pak, koji u Božjem delu mogu da prihvate Njegovu kušnju i Njegovu suverenost, koji mogu da se potčine Njegovom autoritetu i da postepeno zadobiju stvarno iskustvo Njegovih reči, steći će pravo znanje o Božjem autoritetu i stvarnu zahvalnost za Njegovu suverenost; oni će se zaista predati Stvoritelju. Samo će takvi ljudi zaista biti spaseni. Zato što su poznavali Božju suverenost i zato što su ga prihvatili, oni imaju ispravno, stvarno uvažavanje činjenice da je Bog suveren nad ljudskom sudbinom. Kad se suoče sa smrću, njihov se um, poput Jovovog, neće uplašiti smrti i oni će se u svemu potčiniti Božjim orkestracijama i uređenjima, bez ličnih izbora i bez ličnih želja. Samo će takva osoba moći da se vrati na stranu Stvoritelja kao pravo, stvoreno ljudsko biće.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 138

Zapovest Boga Jahvea čoveku

1. Mojsijeva 2:15-17  Bog Jahve uze čoveka i smesti ga u Edenski vrt, da ga obrađuje i da se stara o njemu. Tada Bog Jahve zapovedi čoveku, rekavši mu: „Slobodno jedi plodove sa svakog drveta u vrtu, ali nipošto nemoj jesti plodove s drveta poznanja dobra i zla, jer ćeš onoga dana kad sa njega budeš okusio plodove, zasigurno umreti.”

Zmija zavodi ženu

1. Mojsijeva 3:1-5  Zmija beše lukavija od sveg zverinja koje je Bog Jahve stvorio. Tada ona reče ženi: „Zar vam je Bog zaista rekao da ne jedete plodove sa svakog drveta u vrtu?” Žena joj na to odgovori: „Možemo jesti plodove sa drveća u vrtu. Jedino ne smemo jesti plodove sa drveta što raste posred vrta. Za to je drvo Bog rekao: ’Ne jedite plodove s njega i ne dotičite ga, inače ćete umreti!’” Tada zmija reče ženi: „Možda nećete umreti. Bog, naime, dobro zna da će vam se, kad okusite s njega plodove, otvoriti oči, pa ćete i vi, kao Bog, spoznati dobro i zlo.”

Navedena dva pasusa predstavljaju odlomke iz biblijske knjige Postanja. Jesu li vam ta dva odlomka poznata? Oni govore o događajima s početka sveta, nakon što su stvoreni prvi ljudi; reč je o istinitim događajima. Pogledajmo najpre šta je Bog zapovedio Adamu i Evi; sadržaj te zapovesti veoma je važan za našu današnju temu. „Tada Bog Jahve zapovedi čoveku, rekavši mu: ’Slobodno jedi plodove sa svakog drveta u vrtu, ali nipošto nemoj jesti plodove s drveta poznanja dobra i zla, jer ćeš onoga dana kad sa njega budeš okusio plodove, zasigurno umreti.’” Kakav je značaj Božje zapovesti čoveku iz ovog odlomka? Kao prvo, Bog čoveku saopštava šta može da jede – naime, da može da jede plodove sa mnogih sorti drveća. U njima nema nikakve opasnosti, niti otrova; čovek sve te plodove može slobodno, po volji jesti, bez ikakve brige i sumnje. To je prvi deo Božje zapovesti. Drugi deo predstavlja upozorenje. Tim upozorenjem, Bog čoveku kaže da ne sme jesti plodove s drveta poznanja dobra i zla. Šta će se desiti ako čovek okusi plodove s tog drveta? Bog je čoveku rekao: ako okusiš njegove plodove, sigurno ćeš umreti. Nisu li te reči potpuno jasne? Da je Bog to tebi rekao, da li bi ti, iako nisi razumeo zašto ti je to rekao, Njegove reči shvatio kao pravilo ili kao naredbu koju treba da poslušaš? Takve se reči moraju slušati. Ali, bez obzira na to da li je čovek u stanju da ih posluša ili ne, Božje su reči nedvosmislene. Bog je čoveku vrlo jasno rekao šta sme, a šta ne sme da jede, kao i šta će se desiti ako bude jeo ono što se ne sme jesti. Možete li, iz tih nekoliko Božjih reči, da zaključite išta o Njegovoj naravi? Jesu li te Božje reči istinite? Ima li u njima ikakve obmane? Ima li laži u njima? Ima li ikakvog zastrašivanja? (Ne.) Bog je čoveku iskreno, istinito i pošteno rekao šta sme, a šta ne sme da jede. Bog je govorio jasno i jednostavno. Ima li u tim rečima ikakvog skrivenog značenja? Nisu li to izravne reči? Ima li potrebe za bilo kakvim pretpostavkama? Nema potrebe ni za kakvim nagađanjem. Njihovo je značenje već na prvi pogled očigledno. Čoveku je njihovo značenje potpuno jasno čim ih pročita. To znači da ono što Bog želi da kaže i što želi da izrazi dolazi iz Njegovog srca. Sve što Bog izražava je čisto, jasno i nedvosmisleno. Tu nema prikrivenih motiva ni skrivenih značenja. On se čoveku obraća neposredno, saopštavajući mu šta sme, a šta ne sme da jede. To znači da kroz ove Božje reči čovek može da vidi koliko je Njegovo srce prozirno i istinito. U njima nema ni trunke laži; ovde se ne radi o tome da ti neko kaže kako ne smeš jesti ono što je jestivo, niti o tome da ti kaže: „Probaj, pa vidi šta će ti se desiti” kad je reč o stvarima koje ne možeš jesti. Božja namera nije takva. Sve što Bog u Svom srcu misli, On to i kaže. Ako kažem da se Bog odlikuje svetošću samo zato što na ovaj način Sebe pokazuje i otkriva u tim rečima, možda ćete pomisliti da od miša pravim slona, odnosno da čitavu stvar malo preuveličavam. Ako je tako, ne brinite; nismo još završili.

Razmotrimo sada odlomak pod naslovom „Zmija zavodi ženu”. Ko je zmija? Sotona. U Božjem planu upravljanja za šest hiljada godina, Sotona igra ulogu kontrasta, a to je uloga koju moramo pomenuti kad u zajedništvu govorimo o Božjoj svetosti. Zašto ovo kažem? Ako ti Sotonina rđavost i iskvarenost nisu poznati, ako ne poznaješ ćud Sotoninu, ti onda ni na koji način ne možeš priznati svetost, niti možeš znati šta ona zaista predstavlja. U svojoj zbunjenosti, ljudi veruju da je ono što Sotona čini ispravno, jer žive unutar takve iskvarene naravi. Bez kontrasta, bez nečega s čime bi mogao da je uporediš, ti svetost ne možeš spoznati. Upravo se stoga Sotona ovde mora pomenuti. Njegovo pominjanje nije samo prazna priča. Kroz Sotonine reči i dela, videćemo kako on deluje, kako kvari ljude i kakva je Sotonina ćud i držanje. Šta je, dakle, žena rekla zmiji? Žena je zmiji prepričala ono što joj je Bog Jahve rekao. Kad je izgovorila te reči, je li žena bila sigurna da je ono što joj je Bog rekao bila istina? Ona u to nije mogla da bude sigurna. Kao neko ko je tek stvoren, ona nije mogla da razlikuje dobro od zla, niti je išta znala o bilo čemu što ju je okruživalo. Sudeći po onome što je rekla zmiji, ona u svom srcu nije bila sigurna da su Božje reči tačne; takav je bio njen stav. Uvidevši da žena nije uverena u istinitost Božjih reči, zmija joj je rekla: „Možda nećete umreti. Bog, naime, dobro zna da će vam se, kad okusite s njega plodove, otvoriti oči, pa ćete i vi, kao Bog, spoznati dobro i zlo.” Ima li u tim rečima ičega problematičnog? Kada pročitate ovu rečenicu, uviđate li kakve je namere imala zmija? Koje su bile njene namere? Htela je da namami ovu ženu, da je spreči da posluša Božje reči. Ali, ona joj tu svoju nameru nije direktno saopštila. Na osnovu toga, možemo reći da je zmija veoma lukava. Ona svoje misli izražava na lukav i dvosmislen način, kako bi ostvarila željeni cilj koji čuva u svojoj glavi i skriva ga od čoveka – takvo je zmijino lukavstvo. Sotona oduvek govori i deluje upravo na takav način. On kaže „možda nećete”, ne potvrđujući pri tom da li će oni umreti ili neće. Te su reči, međutim, ovu neuku ženu dirnule u srce. Zmija je bila zadovoljna, jer su njene reči ostvarile željeni efekat – takva je bila zmijina lukava namera. Štaviše, obećavši joj ishod koji se ljudima čini poželjnim, ona ju je zavela rekavši da će im se: „Kad okusite s njega plodove, otvoriti oči.” Čuvši to, žena je pomislila: „To što će mi se oči otvoriti je dobra stvar!” A onda joj je zmija saopštila nešto još efektnije, izgovorila je reči koje su čoveku dotad bile nepoznate i koje neodoljivo mame sve one koji ih čuju: „Vi ćete, kao i Bog, spoznati dobro i zlo.” Ove su reči čoveku jako zavodljive, zar ne? To je kao da ti neko kaže: „Lice ti je predivno oblikovano, osim što ti je koren nosa malko prekratak. Ako to popraviš, bićeš lepotica svetske klase!” Da li bi te reči dirnule u srce čak i nekoga ko nikad ranije nije gajio želju da se podvrgne estetskoj hirurgiji? Nisu li te reči zavodljive? Zar ti ove zavodljive reči ne zvuče primamljivo? Ne predstavljaju li one iskušenje? (Predstavljaju.) Da li Bog govori takve stvari? Da li je u Božjim rečima, koje smo maločas proučili, išta slično bilo nagovešteno? Da li Bog izgovara ono što u Svom srcu misli? Može li čovek, kroz Božje reči, sagledati Njegovo srce? (Može.) A kad je zmija one reči izgovorila ženi, jesi li iz njih mogao da vidiš njeno srce? Ne. Zbog čovekove neukosti, zmija ga je svojim rečima lako zavela i nasamarila. Da li si, dakle, mogao da uvidiš Sotonine namere? Jesi li mogao da uočiš skriveni cilj iza njegovih reči? Jesi li mogao da prepoznaš Sotonine spletke i smicalice? (Ne.) Kakva se narav ogleda u načinu na koji Sotona govori? Kakvu si suštinu spazio u Sotoni kroz te reči? Zar nije podmukao? Možda ti se on i osmehuje, a možda mu je lice sasvim bezizražajno. On u svom srcu, međutim, kalkuliše kako da ostvari svoj cilj, koji ti nisi u stanju da prozreš. Sva obećanja koja ti daje, sve prednosti koje opisuje, samo su paravan za njegovo zavođenje. Tebi se te stvari čine dobrim, osećaš da je ono što kaže za tebe korisnije i značajnije od onoga što govori Bog. Kad se tako nešto dogodi, zar čovek tada ne postaje poslušni zatočenik? Zar strategija koju je Sotona ovde primenio nije đavolska? Ti dopuštaš sebi da se izrodiš. Sav srećan, počinješ da slediš Sotonu i da mu se povinuješ, a da on pri tom nije ni prstom mrdnuo, osim što je izgovorio te dve rečenice. Na taj je način Sotona postigao željeni cilj. Nije li njegova namera zlokobna? Zar to nije Sotonino prvobitno lice? Iz Sotoninih reči, čovek može da vidi njegove zlokobne motive, da vidi njegovo grozno lice i da sagleda njegovu suštinu. Zar nije tako? Ako ove rečenice uporediš bez dublje analize, možda će ti se učiniti da su reči Boga Jahvea dosadne, uobičajene i banalne, da ne opravdavaju zanosne uzlete u slavu Božjeg poštenja. Ukoliko ih, međutim, sagledamo uzimajući Sotonine reči i njegovo gnusno lice kao kontrast, zar nemaju onda Božje reči značajnu težinu sa aspekta današnjeg čoveka? (Da.) Kroz ovakvo poređenje, čovek može da oseti čistu besprekornost Božju. Svaka Sotonina reč, kao i njegovi motivi, namere i način na koji ih izgovara – sve je to krivotvoreno. Koja je glavna karakteristika načina na koji Sotona govori? Sotona se služi dvosmislenošću da bi te zaveo, ne dopušta ti da uočiš njegovu dvoličnost ni njegov cilj; pušta te da zagrizeš mamac, ali ti pritom moraš da veličaš i hvališ njegove zasluge. Nije li taj trik uobičajeni metod kojim se Sotona služi? (Jeste.)

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni IV”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 139

Razgovor između Sotone i Boga Jahvea (Odabrani odlomci)

Knjiga o Jovu 1:6-11  Jednoga dana, dođoše Božji sinovi pred Jahvea da mu se predstave, a među njima je bio i Sotona. Tada Jahve upita Sotonu: „Odakle dolaziš?” Sotona odgovori Jahveu rečima: „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko.” Tada Jahve reče Sotoni: „Jesi li video Jova, slugu Mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla.” Sotona odgovori Jahveu rečima: „Ne plaši li se Jov boga bez razloga? Zar ti nisi ogradio njega i kuću njegovu i sve što poseduje unaokolo? Blagoslovio si delo njegovih ruku i njegov se posed proširio po zemlji. Nego pruži ruku svoju i dotakni se svega što ima i on će te se odreći u oči.”

Knjiga o Jovu 2:1-5  Jednoga dana, opet izađoše Božji sinovi pred Jahvea, a sa njima je pred Jahvea opet izašao i Sotona. Jahve tad upita Sotonu: „Odakle dolaziš?” A Sotona mu odgovori: „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko.” Tada Jahve reče Sotoni: „Jesi li video Jova, slugu mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla? I još se drži svoje čestitosti, premda si me naveo protiv njega, da ga bez razloga ojadim.” Sotona odgovori Jahveu rečima: „Kožu za kožu, sve što ima čovek će dati za svoj život. Ali, pružiš li ruku svoju i dirneš li mu u kost i meso, u lice će te prokleti!”

Ova dva odlomka su u celosti sačinjena od razgovora između Boga i Sotone; u njima je zabeleženo šta je rekao Bog, a šta Sotona. Bog nije mnogo govorio, a i to što je izgovorio bilo je izrečeno krajnje jednostavnim rečima. Možemo li, u tim jednostavnim Božjim rečima, uočiti Njegovu svetost? Neko će reći da to nije baš tako jednostavno. Možemo li, onda, u Sotoninim odgovorima sagledati njegovu gnusobu? Pogledajmo, najpre, koje je pitanje Bog Jahve postavio Sotoni. „Odakle dolaziš?” Zar to nije izravno pitanje? Ima li u njemu ikakvog skrivenog značenja? Nema; reč je o direktnom pitanju. Ako bih vas upitao: „Odakle dolaziš?”, kakav bi bio vaš odgovor? Je li teško odgovoriti na to pitanje? Da li biste rekli: „Prolazio sam i obilazio uzduž i popreko”? (Ne.) Ne biste tako odgovorili. Kako se, dakle, osećate kad vidite da Mu Sotona tako odgovara? (Osećamo koliko je Sotona besmislen, ali ujedno i lažljiv.) A možete li da pretpostavite kako se Ja osećam? Osećam gađenje svaki put kada čujem ove njegove reči, jer Sotona priča, a njegove reči u sebi ne sadrže nikakvu suštinu. Da li je Sotona odgovorio na Božje pitanje? Ne, reči koje je Sotona izgovorio nisu bile odgovor i iz njih se ništa nije moglo zaključiti. Te reči nisu bile odgovor na Božje pitanje. „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko.” Kako ti razumeš ove reči? Odakle je, zapravo, Sotona došao? Jeste li dobili odgovor na to pitanje? (Ne.) U tome je „visprenost” Sotoninih lukavih spletki – da nikome ne dozvoli da otkrije o čemu on, zapravo, govori. Nakon što čuješ te reči, ti i dalje ne raspoznaješ šta je rekao, iako je on navodno odgovorio na pitanje. Pa ipak, Sotona veruje da je na Božje pitanje savršeno odgovorio. A kako se ti zbog toga osećaš? Zgađeno? (Da.) Počinješ, dakle, da se gnušaš tih njegovih reči. Sotonine reči poseduju određenu karakteristiku: kad on nešto kaže, ostaje ti samo da se češeš po glavi, jer ne možeš da ustanoviš izvor njegovih reči. Sotona ponekad govori namerno, sa određenim motivima, a ponekad mu reči, vođene njegovom prirodom, sasvim spontano izlaze iz usta. On ne gubi puno vremena na odmeravanje svojih reči, već ih naprosto izgovara bez razmišljanja. Kad ga je Bog upitao odakle dolazi, Sotona mu je odgovorio uz nekoliko dvosmislenih reči. Njegov te odgovor u velikoj meri zbunjuje i ti uopšte ne znaš odakle Sotona dolazi. Ima li ikog među vama da tako govori? Kakav je to uopšte način govora? (Dvosmislen je i ne daje konkretan odgovor.) Kakvim bi rečima trebalo da opišemo takav način govora? Taj način govora predstavlja diverziju i zabludu. Zamisli da neko ne želi drugima da kaže šta je uradio juče. Kad mu kažeš: „Videh te juče. Kuda si išao?” On ne želi da ti direktno saopšti kuda je išao. Umesto toga, ti kaže: „Kakav sam dan juče imao. Strašno sam se umorio!” Je li ti on time odgovorio na pitanje? Odgovorio jeste, ali ti nije dao odgovor kakav si očekivao. U tome je „genijalnost” unutar lukavstva čovekovog govora. Nikada ne možeš da otkriješ šta misli, niti da uočiš poreklo i nameru u njegovim rečima. Ne znaš šta pokušava da izbegne, jer u svom srcu ima vlastitu priču – to je podmuklo. Ima li među vama onih koji često govore na taj način? (Ima.) Šta vam je, dakle, cilj? Da li to ponekad činite radi zaštite svojih interesa, a ponekad zbog očuvanja vlastitog ponosa, položaja i imidža, da biste zaštitili tajne iz svog privatnog života? Šta god da je ta svrha, ona je neodvojiva od vaših interesa i povezana je s njima. Nije li to priroda čovekova? A svi koji imaju takvu prirodu blisko su povezani sa Sotonom, ako mu nisu i porodica. Možemo i tako da se izrazimo, zar ne? Uopšteno govoreći, takvo ispoljavanje je gnusno i odvratno. I vi se sada osećate zgroženo, zar ne? (Da.)

Razmotrimo sledeće stihove. Na Jahveovo pitanje, Sotona ponovo odgovara rečima: „Ne plaši li se Jov boga bez razloga?” Time Sotona započinje napad na Jahveovu ocenu Jova, a taj je napad neprijateljski obojen. „Zar ti nisi ogradio njega i kuću njegovu i sve što poseduje unaokolo?” Ovako Sotona razume i ocenjuje Jahveovo delo na Jovu. Sotona to ocenjuje rečima: „Blagoslovio si delo njegovih ruku i njegov se posed proširio po zemlji. Nego pruži ruku svoju i dotakni se svega što ima i on će te se odreći u oči.” Mada uvek govori dvosmisleno, Sotona ovde govori biranim rečima. Njegove reči, međutim, iako izražene na određeni način, predstavljaju napad, bogohulne su i prkose Bogu Jahveu, Sâmom Bogu. Kako se osećate kad čujete te reči? Osećate li odbojnost prema njima? Možete li kroz njih da dokučite Sotonine namere? Pre svega, Sotona pobija Jahveovu ocenu Jova – čoveka koji se plaši Boga i koji se kloni zla. On zatim pobija i sve što Jov govori i čini, to jest, pobija da se Jov plaši Jahvea. Zar to nije optužba? Sotona optužuje, pobija i baca sumnju na sve što Jahve čini i što govori. On u to ne veruje, i kaže Mu: „Ako kažeš da stvari tako stoje, kako to da ih ja takvim nisam video? Dao si mu tolike blagoslove, pa kako onda da te se ne plaši?” Zar Sotona ovim ne pobija sve što Bog čini? Optužba, pobijanje, bogohuljenje – zar Sotonine reči ne predstavljaju napad? Nisu li te reči pravi izraz onoga što Sotona misli u svom srcu? Ove reči zasigurno nisu iste kao one koje smo maločas pročitali: „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko.” One su sasvim drugačije. Sotona tim rečima u celosti razotkriva sadržaj svog srca – svoj stav prema Bogu i svoje gnušanje prema Jovovom strahu od Boga. Kad god se to desi, njegova zloba i rđava priroda bivaju u potpunosti razotkrivene. On se gnuša svih onih koji se plaše Boga, gnuša se ljudi koji se klone zla, a još se više gnuša Jahvea koji ljude daruje blagoslovima. On ovu priliku želi da iskoristi da uništi Jova, koga je Bog vlastitom rukom uzdigao, želi da ga upropasti rečima: „Kažeš da te se Jov plaši i da se kloni zla. Ja to drugačije vidim.” Sotona na razne načine pokušava da izazove i iskuša Jahvea, te da Ga raznim smicalicama navede da mu preda Jova, kako bi bezobzirno manipulisao njime, naškodio mu i zloupotrebio ga. On bi da ovu priliku iskoristi kako bi uništio tog čoveka, koji je u Božjim očima pravedan i savršen. Da li je Sotonino srce takvo samo zbog nekakve trenutne pobude? Ne, nije. Ono se već dugo oblikovalo na takav način. Kada Bog deluje – kada Bog brine o nekoj osobi i proučava je, i kada je smatra dostojnom i odobrava je, Sotona sve to prati u stopu, nastojeći da tu osobu zaludi i nanese joj veliku štetu. Pošto Bog želi da tu osobu zadobije, Sotona čini sve što je u njegovoj moći da Mu stane na put, koristeći razne rđave metode da bi iskušavao, ometao i oštetio Božje delo, te tako ostvario svoj neizreciv cilj. Koji je to cilj? On ne želi da Bog ikoga zadobije; ljude koje Bog namerava da zadobije on bi da preotme, kako bi mogao da ih zaposedne, kontroliše i da ih uzme pod svoje da bi ga oni obožavali i da bi mu se pridružili u činjenju zla i opiranju Bogu. Nije li upravo to Sotonin zlokobni motiv? Često govorite da je Sotona tako rđav i tako loš, ali jeste li ga ikad videli? U stanju ste da vidite koliko su ljudi rđavi, ali niste videli koliko je rđav pravi Sotona. Pa ipak, na primeru Jova, jasno ste uočili koliko je Sotona rđav. Na tom je primeru veoma jasno prikazano Sotonino gnusno lice i njegova suština. Dok vodi bitku s Bogom i vuče se za Njim, Sotona je sebi postavio za cilj da poruši kompletno delo koje Bog želi da izvrši, i da zaposedne i kontroliše one koje Bog želi da zadobije. On želi da u potpunosti uništi one koje Bog želi da zadobije ili da ih poseduje i koristi ako ne budu uništeni. To je njegov cilj. A šta Bog čini? Bog je u ovom odlomku izgovorio jednu jedinu prostu rečenicu; od onoga što Bog čini ništa više nije zabeleženo, dok, sa druge strane, vidimo da ima još mnogo zapisa o onome što Sotona radi i govori. U sledećem odlomku iz svetih spisa, Jahve pita Sotonu: „Odakle dolaziš?” Šta Mu je Sotona odgovorio? (Njegov odgovor opet glasi: „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko.”) Ponovo Mu, dakle, odgovara istom rečenicom. Ona je postala svojevrstan Sotonin moto, njegova vizit-karta. O čemu se tu radi? Sotona je jedan mrski stvor, zar ne? Svakako bi bilo sasvim dovoljno da je ovu odvratnu rečenicu samo jedanput izgovorio. Zašto je Sotona neprestano ponavlja? Time on dokazuje jednu stvar: njegova se priroda ne menja. Sotona ne može pritvornošću da sakrije svoje grdobno lice. Bog mu je postavio pitanje, a eto kako Mu on odgovara. Imajući ovo u vidu, zamislite kako se tek ponaša prema ljudima! Sotona nema strah od Boga, on se Boga ne plaši, niti Mu se pokorava. Stoga se usuđuje da bude namerno drzak prema Njemu, ponavljajući iste reči odbija da odgovori na Božje pitanje, više puta Mu daje isti odgovor, nastojeći da Ga tim odgovorom zbuni – to je grdobno lice Sotone. On ne veruje u Božju svemoć, ne veruje u Njegov autoritet i sasvim sigurno nije voljan da se potčini vrhovnoj vlasti Božjoj. Stalno se protivi Bogu, neprestano napada sve što Bog čini, pokušavajući da razori Njegovo delo – to je njegov rđavi cilj.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni IV”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 140

Razgovor između Sotone i Boga Jahvea (Odabrani odlomci)

Knjiga o Jovu 1:6-11  Jednoga dana, dođoše Božji sinovi pred Jahvea da mu se predstave, a među njima je bio i Sotona. Tada Jahve upita Sotonu: „Odakle dolaziš?” Sotona odgovori Jahveu rečima: „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko.” Tada Jahve reče Sotoni: „Jesi li video Jova, slugu Mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla.” Sotona odgovori Jahveu rečima: „Ne plaši li se Jov boga bez razloga? Zar ti nisi ogradio njega i kuću njegovu i sve što poseduje unaokolo? Blagoslovio si delo njegovih ruku i njegov se posed proširio po zemlji. Nego pruži ruku svoju i dotakni se svega što ima i on će te se odreći u oči.”

Knjiga o Jovu 2:1-5  Jednoga dana, opet izađoše Božji sinovi pred Jahvea, a sa njima je pred Jahvea opet izašao i Sotona. Jahve tad upita Sotonu: „Odakle dolaziš?” A Sotona mu odgovori: „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko.” Tada Jahve reče Sotoni: „Jesi li video Jova, slugu mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla? I još se drži svoje čestitosti, premda si me naveo protiv njega, da ga bez razloga ojadim.” Sotona odgovori Jahveu rečima: „Kožu za kožu, sve što ima čovek će dati za svoj život. Ali, pružiš li ruku svoju i dirneš li mu u kost i meso, u lice će te prokleti!”

Kao što je u Knjizi o Jovu zabeleženo, ova dva odlomka Sotoninih reči i onoga što je uradio, predstavljaju tipičan primer njegovog opiranja Bogu i Božjem planu upravljanja od šest hiljada godina – tu se otkriva Sotonino pravo lice. Jesi li imao prilike da u stvarnom životu vidiš reči i dela Sotone? Kad ih budeš video, možda ćeš pomisliti kako to nisu reči koje izgovara Sotona, već nešto što izgovara čovek. Kad takve reči izgovori čovek, šta to predstavlja? Predstavlja Sotonu. Čak i ako ih prepoznaš, ti još uvek ne primećuješ da te reči zapravo Sotona izgovara. Ali si zato, ovde i sada, nedvosmisleno video ono što je sâm Sotona izrekao. Nedvosmisleno si i kristalno jasno spoznao grdobno lice Sotone i njegovu rđavost. Mogu li, dakle, ova dva odlomka sa Sotoninim rečima, današnjim ljudima imalo pomoći da saznaju nešto o njegovoj prirodi? Da li je ta dva odlomka vredelo tako pažljivo čuvati, kako bi ljudi danas mogli da prepoznaju grdobno lice Sotonino, njegovo originalno, pravo lice? Mada će vam se možda učiniti kako to baš i nije prikladno kazati, te se reči, na ovaj način izražene, ipak mogu smatrati tačnim. Ovo je zaista jedini način na koji mogu da izrazim tu ideju, pa ako možete da je razumete, to je sasvim dovoljno. Sotona, naime, neprestano napada sve ono što Jahve čini, sipajući optužbe o Jovovom strahu od Boga Jahvea. Primenom raznih metoda, nastoji da Jahvea isprovocira, pokušavajući da Ga navede da mu dopusti da iskuša Jova. Njegove su reči, po svojoj prirodi, krajnje provokativne. Recite Mi, dakle, može li Bog jasno da vidi šta Sotona smera dok izgovara te reči? (Može.) Može li, po Božjem srcu, taj čovek po imenu Jov, kojeg Bog posmatra – taj Božji sluga, kojeg Bog smatra pravednim i savršenim čovekom – može li, dakle, Jov da izdrži takvu vrstu iskušenja? (Može.) Zašto je Bog toliko siguran u to? Da li Bog uvek ispituje čovekovo srce? (Da.) A je li Sotona u stanju da čoveku ispita srce? Sotona to ne može da učini. Čak i kad bi mogao da ti zaviri u srce, njegova rđava priroda mu nikad ne bi dozvolila da poveruje da svetost zaista jeste svetost, a da prljavština uvek ostaje prljavština. Rđavi Sotona nikada ne može da sačuva ništa što je sveto, pravedno ili svetlo. On ne može da odoli porivu da neumorno deluje u skladu sa svojom prirodom, svojom rđavošću i svojim ustaljenim metodima. Čak i po cenu da i njega samog Bog kazni ili uništi, on se Bogu bez oklevanja tvrdoglavo suprotstavlja – to je rđavost i to je priroda Sotonina. U ovom odlomku, dakle, Sotona kaže: „Kožu za kožu, sve što ima čovek će dati za svoj život. Ali, pružiš li ruku svoju i dirneš li mu u kost i meso, u lice će te prokleti!” Sotona smatra da se čovek plaši Boga zato što je od Boga stekao mnoge prednosti. Čovek od Boga ima koristi, te zato govori kako je Bog dobar. Čovek može da se ovako plaši Boga ne zato što je Bog dobar, već jedino zato što od Njega dobija tolike prednosti. Čim mu Bog te prednosti ukine, čovek Ga odmah napušta. Usled svoje rđave prirode, Sotona ne veruje da se čovekovo srce može uistinu plašiti Boga. On zbog svoje rđave prirode ne zna šta je svetost, a kamoli šta je strah. On ne zna šta znači pokoravati se Bogu, niti šta znači plašiti se Boga. Pošto ništa o toga ne zna, Sotona smatra da se ni čovek ne može plašiti Boga. Recite Mi, zar Sotona nije rđav? Izuzev naše crkve, nijedna od raznih religija i veroispovesti, nijedna od verskih i društvenih grupa, ne veruje u postojanje Boga, a kamoli u to da se Bog ovaplotio i da obavlja delo suda, te stoga smatraju da ono u šta ti veruješ nije Bog. Promiskuitetni čovek posmatra ljude oko sebe i misli da su svi oni isto toliko promiskuitetni kao i on. Lažljivac gleda oko sebe i svuda vidi samo nepoštenje i laž. Zao čovek sve druge vidi kao zle i hteo bi da se sukobi sa svakim koga sretne. Ljudi sa izvesnom dozom poštenja sve ostale vide kao poštene, te stoga uvek bivaju nasamareni, uvek nasedaju na prevare i ne mogu ništa da preduzmu u vezi s tim. Dao sam ovih nekoliko primera da bih vas učvrstio u uverenju: rđava priroda Sotonina nije neki prolazni poriv, ona nije posledica okolnosti, niti je privremena manifestacija, proizašla iz bilo kog razloga ili zavisnih činilaca. To je apsolutno netačno! Sotona naprosto mora da bude takav! On nije sposoban da učini išta dobro. Čak i kad kaže nešto što zvuči prijatno, on to čini samo da bi te zaveo. Što su njegove reči prijatnije, taktičnije i nežnije, to su namere koje stoje iza tih reči zlokobnije. Kakvo lice i kakvu prirodu Sotona pokazuje u pomenuta dva odlomka? (On je podmukao, zlonameran i rđav.) Njegova primarna karakteristika je rđavost; Sotona je, iznad svega, rđav i pakostan.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni IV”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 141

Otkako je Bog stvorio čoveka, On je neprestano usmeravao živote ljudi, bilo da je reč o davanju blagoslova ljudima, osmišljavanju zakona i zapovesti namenjenih ljudima ili propisivanju raznih životnih pravila. S kojim je ciljem i namerom Bog činio sve to što je činio? Znate li? Pre svega, možete li sa sigurnošću tvrditi da sve što Bog čini ima za cilj dobrobit čovečanstva? Možda će vam ova izjava zvučati kao krupne i prazne reči, ali ako pogledamo pojedinosti, zar sve što Bog čini ne vodi i ne usmerava čoveka ka normalnom životu? Bilo da čovek poštuje pravila ili se pridržava zakona, Božji cilj je da čovek ne upadne u obožavanje Sotone i da Sotona čoveku ne naudi – to je Božji osnovni cilj, to je Njegov prvobitni cilj. Bog je, naime, na samom početku, kad čovek još nije razumevao Njegove namere, osmislio nekoliko jednostavnih zakona i pravila i doneo propise kojima je obuhvatio svaku zamislivu stvar. Iako jednostavni, ti propisi u sebi sadrže Božje namere. Bog čuva, neguje i mnogo voli ljudski rod. Možemo li onda reći da je Njegovo srce sveto? Možemo li reći da Mu je srce čisto? (Možemo.) Ima li Bog još neke dodatne motive? (Nema.) Je li onda Njegov cilj ispravan i pozitivan? Tokom obavljanja Božjeg dela, svi propisi koje je doneo pozitivno su uticali na ljude, usmeravajući ih na pravi put. Ima li, dakle, u Božjem umu ikakvih sebičnih misli? Da li Bog ima neke dodatne ciljeve u pogledu čoveka? Želi li Bog da čoveka na neki način iskoristi? Ni najmanje. Bog čini onako kako govori, a Njegove reči i dela u potpunosti odgovaraju mislima koje u Svom srcu nosi. Tu nema ukaljane svrhe, nema sebičnih misli. Ništa od onoga što čini nije namenjeno Njemu Sâmom; sve što radi usmereno je isključivo ka čoveku, bez ikakvih privatnih ciljeva. Iako ima Svoje planove i namere za čoveka, ništa od toga ne namenjuje Sebi. Sve što čini, On čini zarad ljudskog roda, radi zaštite čovečanstva i da ljudi ne bi zastranili. Nije li onda Njegovo srce dragoceno? A možeš li u Sotoni da vidiš i najmanji znak tako dragocenog srca? U Sotoni ne možeš videti ni najmanji nagoveštaj ičega sličnog, tamo toga uopšte nema. Sve što Bog čini razotkriva se prirodno. Razmotrimo sada način na koji Bog deluje; kako On obavlja Svoje delo? Da li Bog te Svoje zakone i reči čvrsto vezuje svakoj osobi oko glave, kao da baca čini koje stežu obruč oko glave^[a], namećući ih svakom ljudskom biću kao obavezu? Da li On na taj način deluje? (Ne.) Na koji način, dakle, Bog obavlja Svoje delo? Da li On preti? Da li On okoliša kad vam se obraća? (Ne.) Ako ne razumeš istinu, kako te Bog usmerava? On te prosvećuje i prosvetljuje, jasno ti stavljajući do znanja da to što radiš nije u skladu sa istinom, i šta treba da uradiš. Na osnovu takvih načina Božjeg delovanja, kakav je, po tvom mišljenju, tvoj odnos sa Bogom? Da li ti se zbog istih čini da je Bog van tvog domašaja? (Ne.) Kako se, dakle, osećaš u pogledu načina na koje Bog deluje? Osećaš da su Božje reči izrazito stvarne, da je Njegov odnos sa čovekom izrazito normalan, da ti je Bog izrazito blizak i da između tebe i Boga ne postoji nikakvo rastojanje. Dok te Bog usmerava, dok te snabdeva, dok ti pomaže i dok te podržava, ti osećaš Božju ljubaznost i poštovanje; osećaš koliko je On divan i osećaš Njegovu toplinu. A koje metode Bog koristi dok te prekoreva zbog tvoje iskvarenosti, ili dok ti sudi i dok te dovodi u red zbog tvoje buntovnosti? Da li te prekoreva rečima? Da li te u red dovodi preko tvog okruženja, preko ljudi, događaja i stvari? (Da.) U kojoj te meri Bog disciplinuje? Dovodi li Bog čoveka u red u istoj onoj meri u kojoj Sotona čoveku nanosi štetu? (Ne, Bog čoveka dovodi u red samo u onoj meri koju čovek može da podnese.) Bog deluje na način koji je blag i suptilan, ispunjen ljubavlju i brižan, na način koji je izuzetno odmeren i prikladan i koji u tebi neće izazvati snažne emotivne reakcije, poput: „Bog me tera da uradim ovo” ili „Bog me tera da uradim ono”. Bog ti nikada ne pruža takvu vrstu snažne spoznaje, niti osećanje koje tvoje srce ne može da podnese. Zar nije tako? Čak i kad prihvatiš Božje reči suda i grdnje, kako se tada osećaš? Kako se osećaš kad osetiš Božji autoritet i moć? Osećaš li da je Bog jedno božansko i nepovredivo biće? Da li u tim trenucima osećaš da je Bog udaljen od tebe? Osećaš li koliko je Bog zastrašujuć? Ne – naprotiv, prema Njemu osećaš strah. Zar ljudi sve to ne osećaju upravo zbog Božjeg dela? Da li bi se oni isto tako osećali kad bi na njih delovao Sotona? Naravno da ne bi. Bog koristi Svoje reči, istinu i Svoj život da bi neprestano opskrbljivao čoveka i pružao mu podršku. Kad je čovek slab, kad se oseća negativno, Bog mu se sigurno neće obratiti grubim rečima: „Nemoj da se osećaš negativno. Zbog čega bi bio negativan? Zašto si takav slabić? Koji je razlog za slabost? Uvek si slab i uvek si negativan! Ima li ikakve koristi od tvog života? Umri već jednom!” Da li Bog ovako deluje? (Ne.) Ima li Bog autoritet da se tako ponaša? Ima. Pa ipak, On se ne ponaša tako. Razlog zbog kojeg se Bog ne ponaša na takav način leži u Njegovoj suštini, u suštini koja je svetost. Njegova ljubav prema čoveku i to koliko On čoveka pazi i neguje, ne može se jasno izraziti u samo jednoj ili dve rečenice. To nisu stvari koje potiču od ljudskog hvalisanja, već stvari koje Sâm Bog ostvaruje stvarnim delovanjem; one su otkrovenje Božje suštine. Mogu li svi ti načini na koje Bog deluje, čoveka navesti da vidi Božju svetost? Da li ste u svim tim načinima na koje Bog deluje, kao i u Njegovim dobrim namerama, u efektima koje Bog želi da ostvari kod čoveka, u različitim načinima delovanja na čoveka koje je Bog usvojio, u vrsti posla koji obavlja, u onome što bi On hteo da čovek razume – da li ste videli išta rđavo ili lažljivo u Božjim dobrim namerama? (Ne.) Možemo li, dakle, Boga nazvati svetim u svemu što čini, u svemu što kaže, u svemu što u Svom srcu misli, kao i u celokupnoj Njegovoj suštini koju razotkriva? (Da.) Da li je iko ikada takvu svetost video na ovom svetu, ili u samom sebi? Osim kod Boga, jeste li takvu svetost uočili kod bilo kojeg ljudskog bića ili kod Sotone? (Ne.) Na osnovu našeg dosadašnjeg razgovora, možemo li Boga nazvati jedinstvenim, Sâmim svetim Bogom? (Da.) Sve što Bog daje čoveku, uključujući Božje reči, različite načine na koje Bog deluje na čoveka, sve ono što govori čoveku, na šta ga podseća, svi Njegovi saveti i ohrabrenja, sve to potiče iz jedne te iste suštine: iz Božje svetosti. Kad ne bi bilo takvog svetog Boga, nijedan čovek ne bi mogao da zauzme Njegovo mesto, niti da obavi delo koje On obavlja. Jeste li ikada razmišljali u kakvom biste se stanju danas nalazili da je Bog, kojim slučajem, sve ljude u potpunosti predao Sotoni? Da li biste svi sada sedeli ovde, živi i zdravi? Da li biste i vi govorili: „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko”? Da li biste bili toliko drski, toliko samouvereni i razmetljivi da izgovorite takve reči i da se bez stida hvalite pred Bogom? Vi biste se upravo tako ponašali, u to nema nikakve sumnje! Iz Sotoninog stava prema čoveku, čovek može da vidi da se njegova priroda-suština potpuno razlikuje od Božje. Šta je to u Sotoninoj suštini što je suprotno Božjoj svetosti? (Sotonina rđavost.) Sotonina rđava priroda je suprotna Božjoj svetosti. Razlog zbog kojeg većina ljudi ne prepoznaje ovo Božje otkrovenje i ovu suštinu Božje svetosti leži u činjenici da oni žive pod vlašću Sotone, unutar Sotonine iskvarenosti i unutar Sotoninih odaja. Oni ne znaju šta je svetost, niti znaju kako da je definišu. Čak i kad sagledaš Božju svetost, ti i dalje nisi u stanju da je sa sigurnošću definišeš kao takvu. U tome se ogleda nesrazmera unutar čovekovog znanja o Božjoj svetosti.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni IV”

a. „Bacanje čini koje stežu obruč oko glave” koristio je monah po imenu Tang Sanzang, u kineskom romanu „Putovanje na Zapad”. On je takve čini bacao da bi kontrolisao Sun Vukonga, tako što bi mu oko glave stezao metalni obruč i trenutno mu zadavao glavobolje, držeći ga na taj način pod kontrolom. Kasnije je to postala metafora za sredstvo kojim se neka osoba svezuje.

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 142

Šta karakteriše Sotonino delovanje na ljude? Trebalo bi da to možete da naučite iz vlastitih iskustava – to je arhetipska osobina Sotone, ono što on stalno iznova radi i što pokušava da uradi sa svakom osobom. Možda niste u stanju da uočite tu njegovu osobinu, te vam se stoga i ne čini da je Sotona toliko zastrašujuć i gnusan. Da li neko zna koja je to osobina? (On čoveka zavodi, mami i iskušava.) U pravu ste, to su neki od načina na koje se ta osobina manifestuje. Pored toga, Sotona ljude zaluđuje, napada i optužuje – sve su to ispoljavanja te njegove osobine. Ima li ih još? (On izgovara laži.) Varanje i laganje su za Sotonu nešto najprirodnije. On to veoma često čini. Uz to, on voli da šefuje nad ljudima, da ih nagovara, da ih prisiljava na razne stvari, da im naređuje i da ih na silu zaposeda. Sada ću vam opisati nešto od čega će vam se kosa dići na glavi, ali ne zato da bih vas uplašio. Kada Bog radi na čoveku, On ga neguje, kako Svojim stavom tako i u Svom srcu. Sa druge strane, Sotona uopšte ne neguje čoveka, već sve vreme razmišlja kako da mu naudi. Zar nije tako? Dok razmišlja o tome kako da povredi čoveka, da li je njegov um u stanju užurbanosti? (Da.) Dakle, što se tiče Sotoninog delovanja na ljude, postoje dve fraze pomoću kojih vam mogu detaljno opisati Sotoninu rđavost i zlonamernost, a na osnovu kojih ćete moći istinski da razumete Sotoninu gnusobu: kada pristupa čoveku, Sotona uvek nastoji da svakog čoveka ponaosob na silu okupira i zaposedne, do te mere da ostvari potpunu kontrolu nad njim i da mu nanese ogromnu štetu, te da tako postigne svoj cilj i zadovolji svoju ambiciju. Šta se ovde podrazumeva pod „nasilnom okupacijom”? Je li to nešto što se dešava s tvojim pristankom, ili bez njega? Da li si toga svestan dok ti se dešava, ili nisi? Odgovor je da se to dešava u potpunosti bez tvog znanja! Dešava se u situacijama kad toga nisi ni svestan, možda čak i tako da ti Sotona ništa ne kaže, niti ti išta uradi, bez ikakve pretpostavke i bez konteksta – on je tu, kruži i pravi obruč oko tebe. Vreba priliku da te iskoristi, a onda te na silu okupira i zaposedne, postižući time svoj cilj da nad tobom stekne potpunu kontrolu i da ti nanese tešku štetu. Ovo je jedna od najtipičnijih namera i manifestacija Sotone, dok se bori da čovečanstvo otrgne od Boga. Kako se osećate kad ovo čujete? (Naša su srca užasnuta i prestravljena.) Osećate li gađenje? (Da.) Dok ste tako zgađeni, mislite li da je Sotona bestidan? Ako Sotonu smatrate bestidnim, da li vam se onda gade i svi oni ljudi oko vas koji neprestano nastoje da vas kontrolišu, ljudi sa divljom ambicijom prema sticanju statusa i zadovoljenju vlastitih interesa? (Da.) Koje, dakle, metode Sotona koristi da bi čoveka nasilno zaposeo i okupirao? Jeste li načisto u vezi s tim? Kad čujete ova dva izraza – „nasilna okupacija” i „zaposedanje” – osećate gađenje i naslućujete rđavost koje oni u sebi nose. Bez tvog pristanka i znanja, Sotona te zaposeda, na silu okupira i kvari. Šta osećaš u svom srcu? Osećaš li gnušanje i gađenje? (Da.) Dok se tako gnušaš i gadiš Sotoninih načina delovanja, šta osećaš prema Bogu? (Zahvalnost.) Zahvalan si Bogu što te spasava. Imaš li onda, u ovom trenutku, želju i volju da dozvoliš Bogu da preuzme i da kontroliše sve ono što imaš i što jesi? (Da.) U kom kontekstu daješ takav odgovor? Da li kažeš „da” zato što se plašiš da će te Sotona na silu okupirati i zaposesti? (Da.) Ne smeš imati takav mentalitet; to nije u redu. Ne plaši se, jer Bog je ovde. Nemaš čega da se plašiš. Nakon što shvatiš Sotoninu rđavu suštinu, trebalo bi da preciznije razumeš i da dublje neguješ Božju ljubav, Njegove dobre namere, Njegovu samilost i trpeljivost prema čoveku, kao i Njegovu pravednu narav. Sotona je uistinu ispunjen mržnjom, ali ako ni ta činjenica nije dovoljna da u tebi nadahne ljubav prema Bogu, tvoje pouzdanje i poverenje u Boga, šta to onda govori o tebi? Jesi li spreman da Sotoni dozvoliš da ti toliko naudi? Nakon što smo uvideli rđavost i grozotu Sotone, okrećemo se oko sebe i gledamo u Boga. Da li se tvoje znanje o Bogu sada imalo promenilo? Možemo li reći da se Bog odlikuje svetošću? Možemo li reći da je Bog besprekoran? „Bog je jedinstvena svetost” – zavređuje li Bog takvo određenje? (Da.) Nije li, dakle, od svih bića i stvari na svetu, jedino Sâm Bog taj koji može da opravda takvo čovekovo shvatanje Boga? (Da.) A šta to tačno Bog daje čoveku? Da li ti On daje tek malo pažnje, brige i obzira, a da ti toga nisi ni svestan? Šta je Bog čoveku dao? Čoveku je Bog dao život, dao mu je sve, i to bezuslovno, ne tražeći ništa zauzvrat, bez ikakvih skrivenih pobuda. On koristi istinu, Svoje reči i Svoj život da bi čoveka vodio i usmeravao, da bi ga odvojio od pogubnog delovanja Sotone, od Sotoninih iskušenja i nagovora, pružajući mu tako mogućnost da jasno prozre rđavu prirodu Sotoninu i njegovo grdobno lice. Da li je Božja ljubav i briga za čovečanstvo istinita? Da li je to nešto što svako od vas može da iskusi? (Da.)

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni IV”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 143

Osvrnite se malo na svoje dosadašnje živote, na sva ona dela koja je Bog obavio na tebi tokom svih ovih godina koliko veruješ u Njega. Bez obzira da li to u tebi izaziva duboka ili plitka osećanja, nije li to upravo ono što ti je bilo najneophodnije? Nije li to ono što ti je bilo najpotrebnije da stekneš? (Da.) Nije li to istina? Nije li to život? (Da.) Da li te je Bog ikada prosvetlio, a zatim tražio da mu bilo čime uzvratiš za sve što ti je dao? (Ne.) Šta je, dakle, Božja namera? Zašto Bog to radi? Da li Bog ima za cilj da te okupira? (Ne.) Želi li Bog da se popne na Svoj presto u čovekovom srcu? (Da.) Koja je onda razlika između Božjeg uspinjanja na Svoj presto i Sotonine nasilne okupacije? Bog želi da zadobije i da okupira čovekovo srce – šta to znači? Znači li to da Bog ljude želi da pretvori u Svoje marionete, u Svoje mašine? (Ne.) Šta je, dakle, Božja namera? Ima li razlike između Božje želje da zauzme čovekovo srce i Sotonine nasilne okupacije i zaposedanja čoveka? (Ima.) U čemu je ta razlika? Možete li Mi to jasno reći? (Sotona to radi na silu, dok Bog čoveku dozvoljava da na to pristane dobrovoljno.) Da li je u tome razlika? Kakvu korist ima Bog od tvog srca? I kakvu korist ima od toga što će te okupirati? Kako u svojim srcima razumete izraz „Bog okupira čovekovo srce”? Ovde moramo biti pošteni kad govorimo o Bogu, jer će ljudi to, inače, uvek pogrešno razumeti, misleći: „Bog stalno želi da me okupira. Zbog čega On želi da me okupira? Ne želim da budem okupiran, već samo želim da sam sebi budem gospodar. Kažeš da Sotona okupira ljude, ali i Bog ih takođe okupira. Zar to nije u oba slučaja isto? Ne želim nikome da dopustim da me okupira. Ja sam samo svoj!” U čemu je ovde razlika? Razmislite malo. Pitam vas da li izraz „Bog okupira čoveka” predstavlja samo puku frazu. Da li Bog, nakon što te okupira, nastavlja da živi u tvom srcu i da kontroliše svaku tvoju reč i svaki pokret? Ako ti kaže da sedneš, hoćeš li se plašiti da stojiš? Ako ti kaže da kreneš na istok, da li će te biti strah da kreneš put zapada? Da li se ova „okupacija” odnosi na nešto u tom smislu? (Ne, ovde se ne radi o tome. Bog želi da čovek proživi sve ono što Bog ima i što jeste.) Tokom svih ovih godina koliko upravlja čovekom, obavljajući Svoje delo na čoveku sve do ove poslednje etape, kakav je efekat na čoveka Bog želeo da ostvari svim tim rečima koje je izgovorio? Je li Njegov željeni efekat u tome da čovek proživi sve ono što Bog ima i što jeste? Ako posmatramo doslovno značenje izraza „Bog okupira čovekovo srce”, čini se kao da Bog, nakon što okupira srce čoveka, nastavlja da živi u njemu i da iz njega više ne izlazi; On postaje čovekov gospodar i u stanju je da dominira i manipuliše čovekovim srcem kako Mu je volja, tako da čovek mora da radi sve što mu Bog kaže. U tom smislu, izgleda kao da bi svaki čovek mogao da postane Bog i da poseduje Njegovu suštinu i narav. Da li bi, u tom slučaju, čovek mogao i Božja dela da obavlja? Može li se „okupacija” na ovaj način objasniti? (Ne može.) O čemu se onda radi? Pitam vas sledeće: da li istina, kao i sve reči kojima Bog čoveka snabdeva, predstavljaju otkrovenje Božje suštine i svega onoga što On ima i što jeste? (Da.) To je, bez sumnje, tačno. Da li je, međutim, bitno da Sâm Bog praktikuje i poseduje sve reči kojima snabdeva čoveka? Razmislite malo o ovome. Kada Bog čoveku sudi, zašto On to čini? Kako su te reči nastale? Šta je sadržaj reči koje Bog izgovara kad čoveku sudi? Na čemu se one zasnivaju? Da li se zasnivaju na čovekovoj iskvarenoj naravi? (Da.) Da li je onda efekat koji se postiže kada Bog sudi čoveku zasnovan na Božjoj suštini? (Da.) Da li je, dakle, Božja „okupacija čoveka” samo puka fraza? Naravno da nije. Zašto onda Bog te reči saopštava čoveku? Šta je Njegova namera dok te reči izgovara? Da li te reči želi da iskoristi kako bi poslužile kao život čovekov? (Da.) Bog želi da sva istina, koju je tim rečima izgovorio, igra ulogu čovekovog života. Nakon što čovek svu tu istinu i reč Božju preobrazi u svoj život, može li se onda pokoriti Bogu? Može li se čovek onda plašiti Boga? Može li se kloniti zla? Kada dostigne tu tačku, da li se čovek onda može pokoriti Božjoj suverenosti i uređenju? Je li onda u poziciji da se potčini Božjem autoritetu? Kad ljudi poput Jova ili Petra stignu do kraja svog puta, kad njihovi životi dostignu svoju punu zrelost i kad oni steknu pravo razumevanje Boga – da li će Sotona i dalje moći da ih povede stranputicom? Da li će i dalje moći da ih okupira? Da li će Sotona i dalje moći da ih na silu zaposedne? (Neće.) Kakva je to onda osoba? Je li to neko koga je Bog u potpunosti zadobio? (Da.) Kako vi, na ovom nivou značenja, gledate na takvu osobu koju je Bog u potpunosti zadobio? Sa Božjeg stanovišta, On je srce te osobe, pod ovim okolnostima, već okupirao. Ali kako se ta osoba oseća? Da li se ovde radi o tome da reč Božja, Božji autoritet i Božji put postaju život unutar čoveka, da onda taj život okupira čitavo čovekovo biće, usled čega stvari koje on proživljava, kao i njegova suština, postaju adekvatni da udovolje Bogu? Da li su, sa Božjeg stanovišta, ljudska srca u ovom trenutku zauzeta Njime? (Da.) Kako sada razumete ovaj nivo značenja? Da li je to što te je okupiralo Božji Duh? (Ne, ono što nas okupira jeste reč Božja.) Božji put i reč Božja postali su tvoj život, i istina je takođe postala tvoj život. Tada čovek poseduje život koji potiče od Boga, ali za taj život ne možemo reći da je Božji život. Mi, naime, ne možemo reći da život koji čovek treba da izvede iz Božje reči predstavlja Božji život. Prema tome, ma koliko dugo sledio Boga i ma koliko reči od Boga dobio, čovek nikada ne može postati Bog. Čak i ako bi, jednog dana, Bog rekao: „Okupirao sam tvoje srce, ti sada poseduješ Moj život”, da li bi ti tada osećao da si Bog? (Ne.) Šta bi ti tada postao? Zar se ne bi u potpunosti pokorio Bogu? Zar ti se srce ne bi ispunilo životom koji ti je Bog podario? Bila bi to sasvim normalna manifestacija onoga što se dešava kad Bog okupira čovekovo srce. To je činjenica. Može li čovek, dakle, posmatrano s ovog stanovišta, postati Bog? Kad je čovek u stanju da proživi stvarnost Božjih reči i kad postane neko ko se plaši Boga i kloni se zla, može li on tada da poseduje životnu suštinu i svetost Božju? Naravno da ne može. Ma šta da se desi, kad se sve sabere i oduzme, čovek je i dalje ipak samo čovek. Ti si stvoreno biće; nakon što od Boga primiš Njegovu reč i Njegov put, ti zapravo samo poseduješ život koji potiče od Božjih reči i postaješ neko ko je od Boga hvaljen, ali zato nikada nećeš posedovati životnu suštinu Božju, a kamoli Božju svetost.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni IV”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 144

Iskušavanje Sotonino (Odabrani odlomci)

Matej 4:1-4  Tada je Duh odveo Isusa u pustinju, da ga đavo kuša. Pošto je Isus postio četrdeset dana i četrdeset noći, napokon ogladne. Kušač mu tada priđe i reče mu: „Ako si Sin Božiji, reci neka ovi kamenovi postanu hlebovi.” Isus mu odgovori: „Neće čovek živeti samo od hleba, već od svake reči koja izlazi iz Božijih usta.”

To su reči kojima je đavo najpre pokušao da iskuša Gospoda Isusa. Šta je sadržaj onoga što je đavo rekao? („Ako si Sin Božiji, reci neka ovi kamenovi postanu hlebovi.”) Mada su reči koje je đavo izgovorio prilično jednostavne, uočavate li neki problem u njihovoj suštini? Kada je rekao: „Ako si Sin Božiji”, da li je on u svom srcu znao da je Isus Sin Božji ili nije? Je li znao da je On zapravo Hristos? (Znao je.) Zašto je onda rekao „Ako si”? (Pokušavao je da time iskuša Boga.) Ali, kakvu je nameru pri tom imao? Kazao je: „Ako si Sin Božiji”. Iako je u svom srcu znao da je Isus Hristos Sin Božji i mada je s tim bio načisto, da li Mu se on potčinio i da li Ga je obožavao? (Nije.) Šta je đavo hteo da učini? Hteo je da na taj način i tim rečima razljuti Gospoda Isusa, da bi Ga zatim na prevaru naveo da postupi u skladu s njegovim namerama. Nije li upravo u tome značenje đavolovih reči? Sotona je u svom srcu odlično znao da to jeste Gospod Isus Hristos, ali je ipak izgovorio te reči. Nije li baš takva Sotonina priroda? Kakva je ta njegova priroda? (On je lukav, rđav i ne boji se Boga.) Kakve bi mogle biti posledice ako se ne boji Boga? Zar se one ne ogledaju u njegovoj želji da napadne Boga? Hteo je da na ovaj način napadne Boga i zato je rekao: „Ako si Sin Božiji, reci neka ovi kamenovi postanu hlebovi.” Zar se iz toga ne vidi Sotonina zla namera? Šta je on zapravo pokušavao da učini? Njegova je namera sasvim očigledna: pokušao je da na taj način ospori položaj i identitet Gospoda Isusa Hrista. Ovim je rečima Sotona hteo da kaže: „Ako si Sin Božji, pretvori ovo kamenje u hleb. Ako ne možeš to da učiniš, Ti onda nisi Božji Sin, te stoga ne treba više da obavljaš Svoje delo.” Zar nije tako? Hteo je da na taj način napadne Boga, da rasklopi i uništi Njegovo delo; u tome se ogleda Sotonina zloba. Njegova je zloba prirodni izraz njegove prirode. Mada je znao da je Gospod Isus Hristos Sin Božji i ovaploćenje Sâmog Boga, on naprosto nije mogao sebe da obuzda da čini takve stvari, da u stopu prati Boga, da Ga neprestano napada i da se iz petnih žila upinje ne bi li narušio i sabotirao Božje delo.

Hajde da sada detaljno analiziramo sledeću Sotoninu rečenicu: „Reci neka ovi kamenovi postanu hlebovi”. Napraviti hleb od kamenja – da li to išta znači? Ako ima hrane, zašto je ne jesti? Zbog čega je neophodno spravljati hranu od kamenja? Može li se reći da u toj rečenici nema nikakvog značenja? Iako je u to vreme postio, Gospod Isus je valjda imao na raspolaganju hranu? (Imao je.) Iz toga, dakle, možemo zaključiti koliko su Sotonine reči besmislene. Uprkos svim njegovim obmanama i zlobi, mi i dalje možemo videti koliko je on besmislen i apsurdan. Sotona čini brojne stvari kroz koje možeš da vidiš njegovu zlobnu prirodu; možeš videti kako sabotira Božje delo, i da na osnovu toga zaključiš da je sve to mrsko i da te razbešnjuje. S druge strane, zar u njegovim rečima i ponašanju ujedno ne vidiš detinjastu i smešnu prirodu? Ovo je otkrovenje u vezi sa Sotoninom prirodom; on takve stvari čini upravo zato što je takve prirode. Ljudima su danas ove Sotonine reči besmislene i smešne. Ali, Sotona je zaista u stanju da izgovori takve reči. Možemo li onda za njega reći da je neuk i apsurdan? Sotonina rđavost prisutna je na svakom mestu i stalno se razotkriva. A kako mu je na te reči odgovorio Gospod Isus? („Neće čovek živeti samo od hleba, već od svake reči koja izlazi iz Božijih usta.”) Imaju li ove reči ikakvu moć? (Imaju.) Kako znamo da ove reči imaju moć? Znamo po tome što su te reči istina. Može li čovek, dakle, da živi samo na hlebu? Gospod Isus je četrdeset dana i noći postio. Je li umro od gladi? Nije umro od gladi, te Mu je Sotona stoga i prišao, huškajući Ga da kamenje pretvori u hranu, rečima koje su značile otprilike ovo: „Ako ovo kamenje pretvoriš u hranu, imaćeš šta da jedeš, zar ne? Tada više nećeš morati da postiš, niti da trpiš glad, zar nije tako?” Na to mu je Gospod Isus odgovorio: „Neće čovek živeti samo od hleba”, što znači da, iako čovek živi u fizičkom telu, to što njegovom fizičkom telu omogućava da živi i diše nije hrana, već svaka reč koja izađe iz Božjih usta. Te su reči, s jedne strane, istina; one ljudima pružaju veru, kao i osećaj da na Boga mogu da se oslone i da je On istina. S druge strane, imaju li te reči neki praktični aspekt? Zar nije Gospod Isus, nakon što je četrdeset dana i noći postio, još uvek živ i zdrav stajao na nogama? Nije li to stvarni primer? Iako četrdeset dana i noći nije dotakao hranu, još uvek je bio živ. To je moćan dokaz kojim se potvrđuje istinitost Njegovih reči. Da li je, međutim, Gospod Isus te jednostavne reči izgovorio samo dok Ga je Sotona iskušavao ili su one odranije bile prirodni deo Njega? Drugim rečima, Bog je istina i Bog je život, ali da li su ta istina i taj život Njemu naknadno pridodati? Da li su nastali iz kasnijeg iskustva? Ne – oni su Bogu prirođeni. To znači da istina i život jesu Božja suština. Ma šta da Mu se dogodi, sve što On razotkriva jeste istina. Ta istina, te reči – bilo da je sadržaj Njegovog govora dug ili kratak – mogu čoveku omogućiti da živi i podariti mu život; one ljudima mogu omogućiti da steknu istinu, da jasno shvate put ljudskog života i da imaju veru u Boga. Drugim rečima, izvor Božjeg korišćenja ovih reči je pozitivan. Možemo li onda reći da je sveta ta pozitivna stvar? (Da.) Sotonine reči, pak, proizlaze iz Sotonine prirode. On svoju rđavu i malicioznu prirodu razotkriva stalno i na svakom mestu. Da li on, međutim, ta otkrovenja čini prirodno? Da li ga neko upućuje da tako radi? Pomaže li mu iko u tome? Da li ga neko na to prisiljava? Ne. On sva ta otkrovenja čini sam od sebe. To je Sotonina rđava priroda. Ma šta Bog činio i kako god to činio, Sotona Mu je uvek za petama. Suština i prava priroda onoga što Sotona govori i što radi predstavljaju samu Sotoninu suštinu – suština koja je rđava i pakosna.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 145

Iskušavanje Sotonino (Odabrani odlomci)

Matej 4:5-7  Onda ga je đavo odveo u Sveti grad, postavio ga na vrh hrama i rekao mu: „Ako si Sin Božiji, baci se dole jer je u Svetom pismu napisano: ’On će zapovediti svojim anđelima za tebe, da te svojim rukama ponesu, da nogom ne bi o kamen zapeo.’” Isus mu odgovori: „Napisano je i ovo: ’Ne iskušavaj Gospoda, Boga svoga.’”

Razmotrimo sada reči koje je Sotona ovde izgovorio. Rekao je: „Ako si Sin Božiji, baci se dole”, dodajući citat iz Svetog pisma: „On će zapovediti svojim anđelima za tebe, da te svojim rukama ponesu, da nogom ne bi o kamen zapeo.” Kako se osećaš kad čuješ ove Sotonine reči? Zar one nisu krajnje detinjaste? One su detinjaste, besmislene i odvratne. Zašto ovo kažem? Sotona često čini gluposti, misleći pri tom da je jako pametan. Često citira Sveto pismo – čak i same reči koje je Bog izgovorio – pokušavajući da te reči okrene protiv Boga da bi Ga napao i iskušao, te tako ostvario svoj cilj sabotiranja Božjeg plana rada. Možeš li išta da zaključiš iz tih Sotoninih reči? (Sotona gaji rđave namere.) U svemu što je činio, uvek je nastojao da ljude iskušava. Sotona nikad ne govori direktno, već na zaobilazan način, služeći se iskušenjima, mamljenjem i zavođenjem. Dok iskušava Boga, Sotona Mu pristupa kao da se radi o običnom ljudskom biću, misleći da je Bog, baš kao i čovek, neuk, glup i nesposoban da jasno razabere pravi oblik stvari. On misli da ni Bog, kao ni čovek, nije u stanju da pronikne u njegovu suštinu, u njegove prevare i zlokobne naume. Ne ogleda li se upravo u tome glupost Sotonina? Nadalje, on otvoreno citira Sveto pismo, verujući da mu to daje kredibilitet, te da zbog toga nećeš moći da uočiš greške u njegovim rečima, niti da izbegneš da te nasamari. Zar se iz toga ne vidi koliko je apsurdan i detinjast? To je isto kao kad ljudi šire jevanđelje i svedoče o Bogu: neće li i nevernici ponekad reći nešto slično onome što je izgovorio Sotona? Jeste li ikada čuli ljude kako izgovaraju nešto slično? Kako se osećaš kad tako nešto čuješ? Gadiš li se toga? (Da.) Kad osetiš gađenje, da li ujedno osetiš averziju i mržnju? Dok se tako osećaš, možeš li da priznaš da su Sotona, kao i iskvarena narav koju stvara u čoveku, rđavi? Da li si u svom srcu ikada došao do sledećeg zaključka: „dok govori, Sotona zapravo napada i iskušava; njegove su reči apsurdne, smešne, detinjaste i odvratne; nasuprot njemu, Bog nikada ne bi govorio niti radio na takav način, i On to zaista nikad nije činio”? Naravno, ljudi u ovakvim situacijama to jedva i da mogu da primete, te stoga ostaju nesposobni da dokuče Božju svetost. S obzirom na vaš trenutni rast, vi samo ovo osećate: „Sve što Bog kaže je istina, korisno je za nas i mi to moramo prihvatiti.” Bez obzira da li ste u stanju da to prihvatite ili ne, svi bez izuzetka govorite da je Božja reč istina i da je Bog istina, ali ne znate da je sama istina sveta i da se Bog odlikuje svetošću.

Šta je, dakle, Isus odgovorio na te Sotonine reči? Isus mu je odgovorio: „Napisano je i ovo: ’Ne iskušavaj Gospoda, Boga svoga.’” Ima li istine u ovim rečima koje je izgovorio Isus? Zasigurno ima. Na prvi pogled, te reči sadrže naredbu koju ljudi moraju da poštuju i predstavljaju jednostavnu frazu, ali su, bez obzira na to, i čovek i Sotona te reči često prekršili. Gospod Isus je, dakle, Sotoni kazao: „Ne iskušavaj Gospoda, Boga svoga”, zato što je Sotona to često činio, neprekidno se trudio, i moglo bi se reći da je on to činio drsko i bestidno. U Sotoninoj je priroda-suštini da se ne plaši Boga i da nema bogobojažljivo srce. Čak i dok je stajao kraj Boga i mogao da Ga vidi, nije mogao da odoli a da Ga ne iskušava. Stoga mu je Gospod Isus rekao: „Ne iskušavaj Gospoda, Boga svoga.” Ovim se rečima Bog često obraćao Sotoni. Je li, dakle, prikladno primenjivati ovu frazu u današnje vreme? (Jeste, zato što i mi često iskušavamo Boga.) A zbog čega ljudi često iskušavaju Boga? Nije li to zato što su puni iskvarenih Sotoninih naravi? (Jeste.) Nisu li onda navedene Sotonine reči nešto što ljudi često izgovaraju? I u kojim sve situacijama oni to čine? Moglo bi se reći da su ljudi te reči izgovarali bez obzira na vreme i mesto. To je dokaz da se ljudska narav ne razlikuje od Sotonine iskvarene naravi. Gospod Isus je izgovorio nekoliko jednostavnih reči, reči koje predstavljaju istinu i koje su ljudima potrebne. Da li se, međutim, Gospod Isus uopšte raspravljao sa Sotonom? Da li je u onome što mu je rekao bilo ikakvog sukobljavanja? (Ne.) Kako se Gospod Isus u Svom srcu osećao prema iskušenjima od strane Sotone? Je li osećao gađenje i gnušanje? Gospod Isus jeste osećao gnušanje i gađenje, ali se ipak nije raspravljao sa Sotonom, a još manje je govorio o bilo kakvim uzvišenim načelima. Zašto je to tako? (Zato što je Sotona oduvek bio takav; on se nikad neće promeniti.) Da li bi se moglo reći da je Sotona imun na razum? (Da.) Može li Sotona da shvati da je Bog istina? On nikada neće shvatiti da je Bog istina, niti će to ikada priznati; naprosto mu je takva priroda. Postoji još jedna strana Sotonine prirode koja je takođe gnusna. O čemu se radi? U nastojanju da iskuša Gospoda Isusa, Sotona je mislio da to učini, čak i po cenu da mu to ne pođe za rukom. Čak i po cenu da bude kažnjen, ipak bi pokušao. Čak i da je znao da od toga neće imati nikakve koristi, ipak bi pokušao; istrajavao bi u svojim naporima i do samoga bi se kraja suprotstavljao Bogu. Kakva je to priroda? Zar to nije rđavost? Pretpostavimo da nekome padne mrak na oči ili se naljuti pri pominjanju Boga: da li je on video Boga? Zna li on ko je Bog? On ne zna ko je Bog, u Njega ne veruje, Bog mu se nikada nije obratio i Bog ga nikada nije isprovocirao – zašto se on onda ljuti? Da li bismo za takvog čoveka mogli da kažemo da je rđav? Svetski trendovi, hrana, piće, traganje za zadovoljstvima i obožavanje slavnih ličnosti – ništa od toga ne bi naljutilo takvog čoveka. Međutim, na sâm pomen reči „Bog” ili istine Božjih reči, on se naljuti. Zar to nije pokazatelj rđave prirode? To je dovoljan dokaz da je njegova priroda rđava. Razmislite da li ikada doživljavate ovakve trenutke: kada se pomene istina, ili kada se pomenu Božje kušnje za čoveka ili Božje reči suda čoveku, vi osećate odbojnost ili neku vrstu gađenja i ne želite da slušate takve stvari pa mislite: „Zar ne kažu svi da je Bog istina? Neke od Njegovih reči nisu istina! To su očigledno samo Božje reči koje prekorevaju čoveka!” Neki od vas čak osećaju odbojnost u svom srcu i misle: „Svakog dana se o tome govori – o Njegovim kušnjama i o Njegovom sudu – kad će tome doći kraj? Kada ćemo primiti dobro odredište?” Ovaj neobjašnjivi gnev dolazi niotkuda. Kakva je to priroda? (To je rđava priroda.) Nju usmerava rđava priroda Sotone. Što se Boga tiče, kada je u pitanju rđava priroda Sotonina i čovekova iskvarena narav, On se nikada ne svađa, niti se ljuti na ljude, i nikada ne pravi galamu ako se ljudi ponašaju glupo. Nikada nećete videti da Bog o nekim stvarima ima stavove slične stavovima ljudskih bića, niti ćete Ga videti kako za upravljanje stvarima koristi ljudska gledišta, znanja, nauku, filozofiju ili ljudsku maštu. Umesto toga, sve što Bog čini i sve što razotkriva povezano je sa istinom. Naime, svaka reč koju je izrekao i svaki postupak koji je preduzeo vezani su za istinu. Ta istina nije proizvod neke neosnovane fantazije; tu istinu i te reči Bog izražava Svojom suštinom i Svojim životom. Budući da te reči, kao i suština svega što je Bog učinio jesu istina, možemo reći da je Božja suština sveta. Drugim rečima, sve što Bog kaže i što učini, ljudima donosi vitalnost i svetlost, omogućava im da vide pozitivne stvari i realnost tih stvari, a čovečanstvu ukazuje na pravi put. Sve je to određeno Božjom suštinom i suštinom Njegove svetosti.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 146

Iskušavanje Sotonino (Odabrani odlomci)

Matej 4:8-11  Tada je đavo opet odveo Isusa na jednu veoma visoku goru, pokazao mu sva svetska carstva i njihovu slavu, i rekao mu: „Sve ću ti ovo dati ako padneš preda mnom i pokloniš mi se.” Tada mu Isus odvrati: „Odlazi od mene, Satano! Jer u Pismu piše: ’Gospodu Bogu svome klanjaj se, i njemu jedinom služi.’” Đavo je nakon ovoga otišao od Isusa, a anđeli su mu pristupili i služili mu.

Pošto je sa dva prethodna trika doživeo neuspeh, Sotona je odlučio da pokuša s još jednim: pokazao je Gospodu Isusu sva svetska carstva i njihovu slavu, te od Njega zatražio da mu se pokloni. Šta iz ove situacije možete da zaključite o pravom licu đavola? Nije li Sotona do krajnosti bestidan? (Jeste.) U čemu se ogleda njegova bestidnost? Iako je sve na svetu stvorio Bog, Sotona se drsko okreće k Njemu i sve Mu to pokazuje, govoreći: „Pogledaj koliko je slave i bogatstva u svim tim carstvima. Ako mi se pokloniš, sve ću to podariti tebi.” Zar se ovde ne radi o potpunoj zameni uloga? Zar Sotona nije bestidan? Bog je sve stvorio, ali da li On uživa u tim stvarima? Bog je ljudskom rodu sve podario, ali je Sotona poželeo da sve to prigrabi za sebe, pa pošto je sve prigrabio, rekao je Bogu: „Pokloni mi se! Pokloni mi se, pa ću sve to podariti tebi.” To je Sotonino grdobno lice i on je do krajnosti bestidan! Sotona čak ni ne zna šta znači reč „stid”. Ovo je samo još jedan primer njegove rđavosti. On čak ni ne zna šta je stid. Sotona odlično zna da je Bog sve stvorio, te da Bog upravlja svim stvarima i da ima suverenost nad njima. On zna da sve stvari ne pripadaju ni čoveku, a još manje Sotoni, već isključivo Bogu, ali đavo se, uprkos tome, drznuo da kaže kako će on sve to dati Bogu. Nije li ovo još jedan primer apsurdnog i bestidnog ponašanja Sotone? Bog ga se zbog toga još više gnuša, zar ne? Pa ipak, da li je Sotona, ma šta da je pokušao, uspeo da nasamari Gospoda Isusa? Šta mu je Gospod Isus odgovorio? („Gospodu Bogu svome klanjaj se, i njemu jedinom služi.”) Imaju li te reči neko praktično značenje? (Da.) Kakvo je njihovo praktično značenje? Rđavost i bestidnost Sotone vidimo u njegovim rečima. Ako bi se, dakle, čovek klanjao Sotoni, kakav bi bio ishod toga? Da li bi stekao bogatstvo i slavu svih zemaljskih carstava? (Ne bi.) Šta bi stekao? Da li bi postao podjednako bestidan i smešan kao Sotona? (Da.) Tada se on ni po čemu ne bi razlikovao od Sotone. Zbog toga su ove reči Gospoda Isusa veoma važne za svako ljudsko biće: „Gospodu Bogu svome klanjaj se, i njemu jedinom služi.” To znači, ako bi ti služio nekom drugom osim Gospodu, osim Sâmom Bogu, i ako bi se klanjao Sotoni, onda bi se valjao u istoj prljavštini kao i Sotona. Delio bi Sotoninu bestidnost i njegovu rđavost, a Boga bi iskušavao i napadao baš kao i Sotona. Kakav bi onda bio tvoj ishod? Bog bi te se gnušao, srušio bi te i uništio. Nakon što je Gospoda Isusa nekoliko puta bezuspešno iskušao, je li Sotona ponovo pokušao da to učini? Sotona nije više pokušavao, otišao je. Šta nam to dokazuje? Dokazuje nam to da Sotonina rđava priroda, njegova zlonamernost, apsurdnost i besmislenost, nisu vredni pomena pred licem Božjim. Gospod Isus je Sotonu porazio sa svega tri rečenice, posle čega je ovaj podvio rep i utekao, suviše ponižen da bi pokazao svoje lice, i više nije iskušavao Gospoda Isusa. Pošto je pobedio ovo Sotonino iskušenje, Gospod Isus je mogao bez smetnji da nastavi sa delom koje je trebalo da obavi i sa zadacima koje je trebalo da ponese. Da li sve što je Gospod Isus uradio i rekao u ovoj situaciji ima praktično značenje za svaku osobu u današnje vreme? (Da.) Kakvo bi to praktično značenje bilo? Da li je lako ostvariti pobedu nad Sotonom? Moraju li ljudi jasno da razumeju Sotoninu rđavu prirodu? Moraju li ljudi precizno razumeti iskušenja kojima ih on podvrgava? (Da.) Kada doživljavaš Sotonina iskušenja, ako si u stanju da prozreš Sotoninu rđavu prirodu, zar nećeš moći da ga pobediš? Ako znaš za Sotoninu apsurdnost i besmislenost, da li ćeš i dalje stajati na Sotoninoj strani i napadati Boga? Ako razumeš da se Sotonina zlonamernost i bestidnost ispoljavaju u tebi – ako jasno prepoznaješ i razumeš tu činjenicu – da li ćeš i dalje ovako napadati i iskušavati Boga? (Ne, nećemo.) Šta ćete uraditi? (Pobunićemo se protiv Sotone i odbacićemo ga.) Da li je to lako učiniti? Nije lako. Da bi u tome uspeli, ljudi moraju često da se mole, moraju često da dolaze pred Boga i da ispituju sebe. Moraju dopustiti da ih Bog dovede u red i podvrgne ih Svom sudu i grdnji. Jedino na taj način će ljudi moći da se postepeno ispetljaju kako ih Sotona ne bi zaluđivao i kontrolisao.

A sada ćemo, imajući u vidu sve ove reči koje je izgovorio Sotona, sumirati ono što čini njegovu suštinu. Kao prvo, za Sotoninu suštinu se uopšteno može reći da je rđava, potpuno nasuprot Božjoj svetosti. Zašto kažem da je Sotonina suština rđava? Da bi se na to pitanje odgovorilo, najpre se moraju analizirati posledice onoga što Sotona čini ljudima. On čoveka kvari i kontroliše, a čovek deluje pod njegovom iskvarenom naravi i živi u svetu sačinjenom od ljudi koje je on iskvario. Ljude je Sotona zaposeo i prilagodio sebi, a da oni toga nisu ni svesni; stoga čovek ima iskvarenu narav Sotone, što je Sotonina priroda. Da li ste, u svemu onome što je Sotona rekao i učinio, uočili njegovu nadmenost? Jeste li zapazili njegovu lažljivost i zlobu? Na koji se način Sotonina nadmenost primarno ispoljava? Da li u njemu stalno tinja žudnja za preuzimanjem Božjeg položaja? Sotona je oduvek želeo da poruši Božje delo i da Boga svrgne s Njegovog položaja, na koji bi onda on sâm zaseo, a ljudi bi ga sledili, podržavali i obožavali; u tome se ogleda nadmena priroda Sotonina. Da li Sotona ljudima, dok ih kvari, direktno saopštava šta treba da rade? Da li on, kad iskušava Boga, naprosto izađe i kaže Mu: „Iskušavam Te i napašću Te”? Naravno da ne. Koji metod, dakle, Sotona primenjuje? On zavodi, iskušava, napada i postavlja zamke, pa čak i citira Sveto pismo. On na razne načine govori i deluje kako bi postigao svoje zlokobne ciljeve i ostvario svoje namere. Nakon što Sotona sve to obavi, šta se može zaključiti iz onoga što se u čoveku manifestuje? Zar i ljudi takođe ne postaju nadmeni? Nakon što je hiljadama godina trpeo Sotoninu iskvarenost, čovek je i sam postao nadmen, prevrtljiv, zlonameran i nerazuman. A sve je to posledica Sotonine prirode. Pošto mu je priroda rđava, Sotona je tu svoju rđavu prirodu podario čoveku i preneo na njega svoju rđavu i iskvarenu narav. Čovek, dakle, živi pod iskvarenom sotonskom naravi i poput Sotone se opire Bogu, napada Ga i iskušava, te stoga ne može da se klanja Bogu i nema bogobojažljivo srce.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 147

Kako Sotona koristi znanje da bi iskvario čoveka

Da li je znanje nešto što svi smatraju pozitivnom stvari? Ako ništa drugo, ljudi smatraju da je konotacija reči „znanje” pozitivna, odnosno da nije negativna. Zašto onda kažemo da Sotona znanje koristi da bi čoveka iskvario? Zar teorija evolucije ne predstavlja jedan aspekt znanja? Nisu li i Njutnovi zakoni sastavni deo znanja? Gravitaciono privlačenje Zemlje takođe predstavlja deo znanja, zar ne? (Tako je.) Zašto je onda znanje uvršteno među stvari koje Sotona koristi da bi iskvario čoveka? Kako vi na to gledate? Da li u znanju ima makar i trunke istine? (Nema.) Šta je onda suština znanja? Šta je osnova celokupnog znanja koje ljudi stiču? Zar ono nije zasnovano na teoriji evolucije? Nije li znanje, do kojeg je čovek došao istraživanjem i sumiranjem, zasnovano na ateizmu? Da li bilo šta od tog znanja ima veze s Bogom? Da li je ono povezano sa obožavanjem Boga? Je li povezano sa istinom? (Nije.) Kako, dakle, Sotona koristi znanje da bi čoveka iskvario? Maločas rekoh da ništa od tog znanja nije povezano ni sa obožavanjem Boga, niti sa istinom. Neki ljudi o tome ovako razmišljaju: „Znanje možda nema nikakve veze sa istinom, ali ono ipak ne kvari ljude.” Kako vi na to gledate? Da li te je znanje naučilo da čovek sreću stvara vlastitim rukama? Je li te znanje naučilo da je čovekova sudbina u njegovim rukama? (Da.) O kakvim se tu rečima radi? (To su đavolske reči.) Potpuno ste u pravu! To su đavolske reči! Znanje je zapravo prilično složeno. Jednostavno rečeno, kojoj god oblasti da pripada, znanje je nešto što ljudi smatraju dobrim. Kako znanje nastaje? Sve znanje su izveli nevernici koji ne spoznaju Boga i ne obožavaju Ga. Kad ljudi proučavaju ovu oblast znanja, ne mogu da vide da Bog drži suverenost nad svim stvarima; ne mogu da vide da Bog upravlja ili rukovodi svim stvarima. Umesto toga, sve što rade jeste da beskrajno istražuju i ispituju u sferi znanja i tragaju za odgovorima koji su znanje. Nije li, međutim, tačno da ljudi koji ne veruju u Boga, već se bave isključivo istraživanjem, nikada neće pronaći prave odgovore? Sve što znanje može da ti obezbedi jesu sredstva za život, posao i prihodi zbog kojih nećeš ostati gladan, ali te ono nikad neće navesti da obožavaš Boga, niti će te navesti da se kloniš zla. Što više znanja budu sticali, ljudi će više želeti da se bune protiv Boga, da proučavaju Boga, da Ga testiraju i da Mu se suprotstavljaju. Čemu, dakle, znanje, prema onome što sada vidimo, podučava ljude? Ono u celosti predstavlja Sotoninu filozofiju. Imaju li te filozofije i zakoni opstanka, koje Sotona širi među iskvarenim ljudskim rodom, ikakve veze sa istinom? Oni nemaju ništa sa istinom i zapravo su protivni istini. Ljudi često kažu: „Život je kretanje” i „Čovek je gvožđe, a hrana čelik, bićete gladni ako ne budete jeli”; šta te izreke predstavljaju? To su zablude, koje u čoveku izazivaju osećaj gađenja. U čovekovo takozvano znanje, Sotona je uneo dosta svoje filozofije za ovozemaljsko ophođenje i vlastitog načina razmišljanja. Čineći to, on čoveku omogućava da usvoji njegov način razmišljanja, njegovu filozofiju i njegova gledišta, kako bi pomoću njih mogao da negira postojanje Boga i vrhovnu Božju vlast nad svim stvarima i nad čovekovom sudbinom. Prema tome, kako čovekovo proučavanje napreduje i kako stiče sve šira znanja, to mu je postojanje Boga sve manje jasno i možda čak više ni ne oseća da Bog postoji. Pošto je Sotona čoveku usadio izvesne misli, stavove i predstave, zar on čoveka nije obmanuo i iskvario čim je u njega ubrizgao taj otrov? Od čega, dakle, po vašem mišljenju, ljudi danas žive? Zar oni ne žive na osnovu znanja i misli koje im je usadio Sotona? I zar sve ono što je unutar tog znanja i tih misli skriveno – zar sve to nisu Sotonine filozofije i njegov otrov? Čovek, dakle, živi od Sotoninih filozofija i otrova. A u čemu je srž Sotoninog kvarenja čoveka? On čoveka želi da natera da negira Boga, da Mu se suprotstavlja i da se buni protiv Njega, baš kao što to i sâm Sotona čini; to je Sotonin krajnji cilj, a to je ujedno i sredstvo kojim on kvari čoveka.

Na početku ćemo se pozabaviti najpovršnijim aspektom znanja. Mogu li gramatika i reči raznih jezika da iskvare ljude? Da li reči mogu da iskvare ljude? Reči ne kvare ljude; one su oruđe koje ljudi koriste za međusobno sporazumevanje, a ujedno su i oruđe pomoću kojeg komuniciraju s Bogom, da i ne pominjemo da jezik i reči trenutno predstavljaju način na koji Bog komunicira sa ljudima. Reči su oruđe i reči su neophodne. Zar nije znanje i kad kažemo da jedan plus jedan daju dva i da je dva puta dva jednako četiri? Može li, međutim, to znanje da te iskvari? Radi se o opštem znanju – o fiksnom obrascu – te stoga ono ne može da iskvari ljude. Koje to onda vrste znanja zaista kvare ljude? Znanje koje ljude kvari jeste ono znanje koje je prepleteno sa Sotoninim gledištima i mislima. Sotona nastoji da ta svoja gledišta i misli ljudima usadi posredstvom znanja. U nekom članku, na primer, ničeg lošeg nema u samim rečima od kojih je taj članak sačinjen. Problem leži u stavovima i namerama autora koji je taj članak napisao, kao i u sadržaju njegovih misli. To su stvari koje se tiču duha, a one su zaista u stanju da iskvare ljude. Primera radi, kad gledaš neku TV-emisiju, šta bi od sadržaja te emisije moglo da promeni stavove ljudi? Da li bi ljude moglo da iskvari ono što su izgovorili izvođači, to jest, same njihove reči? (Ne.) Šta bi onda moglo da iskvari ljude? To bi mogle da učine glavne zamisli i sadržaj te emisije, koji bi trebalo da predstavljaju stavove njenog reditelja. Informacije sadržane u tim njegovim stavovima mogle bi da pokolebaju ljudska srca i umove. Zar nije tako? Sad znate na šta mislim kad vam ovde govorim o Sotoni koji koristi znanje da bi ljude iskvario. Nećete me pogrešno razumeti, je li tako? Kada, dakle, sledeći put budeš čitao neki roman ili članak, hoćeš li moći da proceniš da li misli izražene pisanim rečima kvare čovečanstvo, ili doprinose njegovoj dobrobiti? (Da, donekle ću moći.) Ovo je nešto što se mora polako proučavati i doživljavati, a ne nešto što je odmah i lako razumljivo. Kad, recimo, istražuješ ili proučavaš neku oblast znanja, određeni pozitivni aspekti tog znanja mogu ti pomoći da stekneš opšta znanja o toj oblasti i ujedno ti omogućiti da spoznaš šta je to što ljudi treba da izbegavaju. Uzmimo, na primer, „električnu struju” – to je jedna oblast znanja, zar ne? Zar ne bi bio neznalica kad ne bi znao da struja može da izazove strujni udar i da povredi ljude? Ali, kad ovladaš tom oblašću znanja, nećeš više biti nepažljiv pri rukovanju električnim uređajima i znaćeš kako da koristiš struju. Sve su to pozitivne stvari. Da li vam je sada jasno ovo o čemu smo razgovarali, kada je reč o tome kako znanje kvari ljude? Postoje mnoge vrsta znanja koje se proučavaju u svetu, i morate izdvojiti dovoljno vremena da biste mogli da ih međusobno razlikujete.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 148

Kako Sotona koristi nauku da bi iskvario čoveka

Šta je nauka? Nije li tačno da baš svako ljudsko biće nauku smatra izuzetno prestižnom i temeljnom? Kada se nauka pomene, zar ljudi ne pomisle: „Ovo je nešto što je van domašaja običnih ljudi; to je tema kojom mogu da se bave samo naučni istraživači i stručnjaci; to nema nikakve veze sa nama, običnim ljudima”? Ima li nauka ikakve veze s običnim ljudima? (Da.) Na koji način Sotona koristi nauku da bi ljude iskvario? U ovoj našoj raspravi, govorićemo samo o stvarima s kojima se ljudi u životu često susreću i zanemarićemo ostala pitanja. Postoji reč, „geni”. Čuli ste za nju? Poznat vam je taj izraz. Nisu li geni otkriveni posredstvom nauke? Šta tačno geni znače ljudima? Zar ne navode ljude da telo doživljavaju kao nešto misteriozno? Kad se ljudi po prvi put upoznaju s ovom temom, zar među njima neće biti onih – naročito radoznalih – koji će poželeti da saznaju više pojedinosti o tome? Ovi radoznalci će svu svoju energiju usmeriti na ovu temu, a kada ne budu imali šta drugo da rade, informacije o tome potražiće u knjigama i na internetu, kako bi saznali što više detalja. Šta je nauka? Jednostavno rečeno, nauku čine misli i teorije o stvarima koje čoveka zanimaju, o stvarima koje su nepoznate i koje im Bog nije rekao; nauka predstavlja skup misli i teorija o tajnama koje čovek želi da istraži. Koliki je opseg nauke? Moglo bi se reći da je opseg nauke prilično širok; čovek istražuje i proučava sve što ga zanima. Nauka obuhvata istraživanje pojedinosti i zakonitosti u vezi s ovim stvarima, na osnovu čega se zatim iznose uverljive teorije, zbog kojih će svako pomisliti: „Ovi naučnici su zaista sjajni! Znaju toliko toga da mogu da razumeju ove stvari!” Ljudi se zaista dive naučnicima, zar ne? A kakva su gledišta ljudi koji se bave naučnim istraživanjem? Zar oni ne žele da istraže vaseljenu, da istraže sve te misteriozne pojave u oblastima koje ih zanimaju? Koji je krajnji ishod svega toga? U nekim granama nauke, ljudi svoje zaključke izvode na osnovu pretpostavki, a u drugim se oslanjaju na ljudsko iskustvo prilikom izvođenja zaključaka. U nekim, pak, trećim oblastima nauke, oni do svojih zaključaka dolaze na osnovu istorijskih podataka i posmatranja okolnosti. Nije li tako? Šta, dakle, nauka donosi ljudima? Nauka ljudima samo dopušta da vide objekte u fizičkom svetu, ona samo zadovoljava čovekovu radoznalost, ali ne može da omogući čoveku da vidi zakone po kojima Bog ima suverenost nad svim stvarima. Čini se da je čovek u nauci pronašao odgovore, a ti odgovori zaluđuju i donose privremeno zadovoljstvo, zadovoljstvo koje služi tome da čovekovo srce ograniči na materijalni svet. Čovek oseća da je dobio odgovore od nauke, pa kakvo god pitanje da se pojavi, on koristi naučna gledišta kao osnovu da to proveri i prihvati. Čovekovo srce biva zavedeno naukom i opsednuto njome, i kao rezultat toga, čovek više ne namerava da spozna Boga, obožava Boga ni da veruje da sve stvari dolaze od Boga, niti misli da bi čovek sve odgovore trebalo da dobije od Boga. Nije li tako? Što više čovek veruje u nauku, to je apsurdniji, verujući kako za sve postoji naučno rešenje i kako se istraživanjem sve može rešiti. Takvi ljudi ne tragaju za Bogom, niti veruju da On postoji. Ima mnogo dugogodišnjih vernika koji će, kad naiđu na neki problem, upotrebiti računar da bi potražili i pronašli odgovore; oni veruju samo naučnim saznanjima. Oni ne veruju da su Božje reči istina, ne veruju da Božje reči mogu da reše sve probleme čovečanstva i ne posmatraju svaki problem čovečanstva sa stanovišta istine. Ma s kakvim problemom da se susretnu, nikada se ne mole Bogu, niti taj problem nastoje da reše traganjem za istinom u Božjim rečima. U mnogim stvarima, i dalje veruju da znanje može da im reši problem i da konačni odgovor leži u nauci. U srcima takvih ljudi, Boga uopšte i nema. Oni su bezvernici, a njihovi stavovi o veri u Boga nimalo se ne razlikuju od stavova mnogih intelektualaca visokog nivoa i naučnika, koji stalno pokušavaju da Boga proučavaju primenom naučnih metoda. Ima, na primer, mnogo verskih stručnjaka koji su otišli i pregledali Nojevu barku na planini gde se zaustavila, i time dokazali postojanje barke. Ali oni u spoljašnjoj pojavi te barke ne vide dokaz da Bog postoji. Oni jedino veruju u priče i istoriju; to je rezultat naučnog istraživanja i proučavanja materijalnog sveta. Ako istražuješ materijalni svet, bilo da se radi o mikrobiologiji, astronomiji ili geografiji, nikada nećeš doći do rezultata kojim bi se utvrdilo postojanje Boga ili to da On ima suverenost nad svim stvarima. Šta, dakle, nauka donosi čoveku? Zar ona čoveka ne udaljava od Boga? Zar zbog nje ljudi Boga ne podvrgavaju proučavanju? Zar ona ne doprinosi da ljudi postanu još sumnjičaviji u pogledu Božjeg postojanja i suvereniteta, te da Ga time poreknu i izdaju? To su posledice. Kad Sotona, dakle, nauku koristi da bi čoveka iskvario, koji on cilj time pokušava da postigne? On naučnim zaključcima želi da zaludi i otupi ljude, i da dvosmislenim odgovorima zauzme njihova srca, kako oni ne bi tragali za Bogom, niti verovali u Njegovo postojanje. Zbog toga kažem da nauka takođe predstavlja jedan od načina na koji Sotona ljude kvari.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 149

Kako Sotona koristi tradicionalnu kulturu da bi iskvario čoveka

Da li je tačno da ima mnogo toga što se smatra sastavnim delom tradicionalne kulture? (Tačno je.) Šta se zapravo podrazumeva pod „tradicionalnom kulturom”? Neki kažu da je to nešto što smo nasledili od svojih predaka – to je jedan aspekt ovog pojma. Od samog početka, načini života, običaji, izreke i pravila, prenosili su se u okviru porodice, etničke grupe, pa čak i čitavog ljudskog roda, i usađivali se u misli ljudi. Ljudi ih smatraju neizostavnim delom života i gledaju na njih kao na pravila, poštujući ih kao da predstavljaju sâm život. Ljudi zaista nikada nisu hteli da ta pravila menjaju, niti da ih se odreknu, zbog toga što su ih nasledili od vlastitih predaka. Postoje i drugi aspekti tradicionalne kulture koji su ukorenjeni u ljudskoj srži, poput ideja nasleđenih od Konfučija i Mencija, ili onih kojima su ljude podučavali kineski taoizam i konfučijanizam. Zar nije tako? Šta sve spada u tradicionalnu kulturu? Da li tu spadaju i praznici koje ljudi proslavljaju? Kao, na primer: Prolećni festival, Festival lampiona, Dan čišćenja grobnica, Festival zmajevih čamaca, kao i Festival duhova i Festival žetve. Neke porodice čak proslavljaju dane kad njihovi stariji članovi dostignu određeno doba ili kad deca navrše jedan mesec ili stotinu dana. I tako dalje. Sve su to tradicionalni praznici. Nije li tačno da su svi ti praznici zasnovani na tradicionalnoj kulturi? Šta je srž tradicionalne kulture? Ima li ona ikakve veze sa obožavanjem Boga? Ima li to veze sa obavezivanjem ljudi da praktikuju istinu? Postoje li praznici tokom kojih ljudi prinose žrtve Bogu, posećuju Njegov oltar i primaju Njegova učenja? Ima li takvih praznika? (Nema.) Šta ljudi rade tokom svih tih praznika? U današnje vreme, ljudi na njih gledaju kao na priliku da dobro pojedu, popiju i da se zabave. Iz kog se izvora napaja tradicionalna kultura? Od koga potiče tradicionalna kultura? Ona potiče od Sotone. Iza kulisa svih tih tradicionalnih praznika, Sotona ljudima usađuje u glavu određene stvari. Koje su to stvari? Prilika da ljudi upamte svoje pretke – je li to jedna od tih stvari? Primera radi, na Dan čišćenja grobova, ljudi uređuju grobove i prinose žrtve svojim precima da ih ne bi zaboravili. Sotona se takođe stara o tome da ljudi upamte da treba da budu rodoljubivi; primer za to je Festival zmajevih čamaca. A šta je sa Festivalom žetve? (On je povod za porodična okupljanja.) Kakva je pozadina tih porodičnih okupljanja? Koji je njihov razlog? Porodice se okupljaju da bi se razgovaralo i da bi se članovi emotivno povezali. Ima, naravno, mnogo načina da se opišu razlozi tih proslava, bilo da se radi o Lunarnoj Novoj godini ili Festivalu lampiona. Koje god razloge da neko pripisuje tim proslavama, sve su one zapravo način na koji Sotona ljudima usađuje u glavu svoju filozofiju i način razmišljanja, s ciljem da se ljudi udalje od Boga i da ne znaju da Bog postoji, već da, umesto toga, žrtve prinose ili svojim precima ili samom Sotoni, odnosno da jedu, piju i zabavu nalaze u telesnim uživanjima. Tokom proslavljanja svih tih praznika, Sotonine misli i stavovi usađuju se duboko u umove ljudi, a da oni toga nisu ni svesni. Kad uđu u četrdesete, pedesete ili čak poznije godine, sve te Sotonine misli i stavovi već su duboko ukorenjeni u njihovim srcima. Štaviše, oni se iz petnih žila trude da te ideje, bile one ispravne ili pogrešne, neselektivno i bez rezerve prenesu na sledeće generacije. Zar nije tako? (Jeste.) Kako tradicionalna kultura i pomenuti praznici kvare ljude? Znate li? (Pravila tih tradicija sve više ograničavaju ljude i vezuju im ruke, tako da im ne preostaje ni vremena ni energije da tragaju za Bogom.) To je jedan od aspekata. Primera radi, svi slave Lunarnu Novu godinu – zar ne bi bio tužan da je i ti nisi proslavio? Ima li tvom srcu sujeverja? Možda osećaš: „Pošto nisam proslavio Novu godinu i pošto mi je prvi dan Lunarne Nove godine loše prošao, zar mi neće i ostatak godine biti loš”? Zar se ne bi zabrinuo i donekle uplašio? Ima čak i onih kojima se, nakon što svojim precima godinama nisu prinosili žrtve, u snu iznenada javi neki pokojnik da od njih traži novac. Kako se oni tada osećaju? „Kako je tužno što je toj osobi sada potreban novac! Spaliću nešto papirnog novca za njenu dušu. Naprosto, ne bi bilo u redu da to ne učinim. To bi nama živima moglo da donese neku nesreću – ko će ga znati kada nas nešto može strefiti?” Takvi će ljudi u svojim srcima uvek nositi taj oblačak brige i straha. A ko je uzrok te zabrinutosti? Njen izvor leži u Sotoni. Nije li to jedan od načina na koji Sotona kvari čoveka? On koristi razna sredstva i izgovore da bi te kontrolisao, da bi ti pretio i da bi te vezao, usled čega ti postaješ omamljen, popuštaš mu i potčinjavaš mu se; eto tako Sotona ljude kvari. Kad su ljudi slabi ili kad nisu u potpunosti svesni situacije, oni u toj svojoj zbunjenosti često mogu nešto da učine nenamerno; drugim rečima, oni nenamerno padaju Sotoni u šake i mogu delovati nesvesno, te tako počiniti neke stvari ne znajući šta rade. To je način na koji Sotona kvari čoveka. Postoji čak i popriličan broj ljudi koji se nerado rastaju od duboko ukorenjene tradicionalne kulture i koji naprosto ne mogu da je se odreknu. Ti ljudi, naročito dok su slabi i negativni, žele da proslavljaju ovakve praznike, žele da se susreću sa Sotonom i da uvek, iznova, udovoljavaju njegovim željama, što njihovim srcima donosi utehu. Kakva je pozadina tradicionalne kulture? Da li iza njenih kulisa sve konce vuče crna ruka Sotone? Da li njome upravlja i manipuliše Sotonina rđava priroda? Da li je sve to pod njegovom kontrolom? (Jeste.) Da li bismo, za ljude koji žive u tradicionalnoj kulturi i koji proslavljaju te tradicionalne praznike, mogli reći da zapravo žive u okruženju u kojem ih Sotona neprestano obmanjuje i kvari, te da su oni, štaviše, srećni zbog toga? (Da.) To je nešto što svi priznajete i što je svima poznato.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 150

Kako Sotona koristi sujeverje da bi iskvario čoveka

Kako Sotona koristi sujeverje da bi iskvario ljude? Svi ljudi žele da znaju svoju sudbinu, a njihovu radoznalost Sotona koristi da bi ih namamio. Ljudi se u gatanje, proricanje sudbine i čitanje crta lica upuštaju zato da bi saznali šta će im se dešavati u budućnosti i kakav im put predstoji. Od koga, međutim, na kraju krajeva, zavise sudbina i izgledi, oko kojih su ljudi toliko zabrinuti? (Oni su u Božjim rukama.) Sve je to u rukama Božjim. Šta bi Sotona, dok koristi ove metode, hteo da ljudi saznaju? Posredstvom čitanja crta lica i proricanje sudbine, Sotona ljudima želi da saopšti da zna kakva ih sudbina čeka i da, štaviše, on tom njihovom sudbinom upravlja. On bi da ovu priliku i ove metode iskoristi da bi ljude kontrolisao, kako bi mu oni slepo verovali i slušali svaku njegovu reč. Kako bi se ti, recimo, osećao kad bi gatara, dok ti čita crte lica, sklopila oči i savršeno jasno opisala sve što ti se događalo tokom poslednjih nekoliko decenija? Odmah bi pomislio: „Kako pogađa! Kako zna moju prošlost iako o njoj nisam nikome pričao? Zaista se divim ovoj gatari!” Zar je Sotoni teško da zna sve o tvojoj prošlosti? Bog te je doveo tu gde se danas nalaziš, a Sotona je za sve to vreme kvario ljude i pratio te. Ono što su za tebe decenije života, za Sotonu je tek jedan tren, te stoga njemu nije teško da zna sve te stvari. Kad shvatiš da je tačno sve što Sotona kaže, zar mu nećeš predati svoje srce? Zar mu nećeš prepustiti kontrolu nad tvojom budućnošću i bogatstvom? Tvoje će srce istog trena prema njemu osetiti izvesno poštovanje i strah, a nekim će ljudima on u tom trenutku možda već i preoteti dušu. A ti ćeš gataru odmah upitati: „Šta sada da radim? Čega da se klonim tokom predstojeće godine? Koje stvari ne smem da radim?” Na to će ti ona odgovoriti: „Ne smeš ići tamo, ne smeš raditi ovo, nemoj da nosiš ovu boju odeće, treba ređe da posećuješ neka mesta, neke stvari treba da radiš češće…” Zar nećeš odmah primiti k srcu sve što ti bude rekla? Njene ćeš reči napamet naučiti brže nego Božje. Zašto ćeš ih tako brzo upamtiti? Zato što bi hteo da se osloniš na Sotonu kako bi te pratila sreća. A zar ti on upravo u tom trenutku neće ugrabiti srce? Kad vidiš da se njegova predviđanja jedno za drugim ostvaruju, zar ne bi poželeo da mu se odmah vratiš, kako bi saznao kakva te sudbina očekuje naredne godine? (Da.) Uradio bi sve što ti Sotona kaže da uradiš i klonio bi se stvari za koje on kaže da treba da ih izbegavaš. Zar se na taj način ne pokoravaš svakoj njegovoj reči? Ubrzo nakon toga, pohrlićeš mu u zagrljaj, bićeš obmanut i potpašćeš pod njegovu kontrolu. To se dešava zato što veruješ da je sve što on govori istina i što veruješ da on zna sve o tvom prošlom i sadašnjem životu, kao i o onome što te u budućnosti čeka. To je metod koji Sotona koristi da bi upravljao ljudima. Ali, ko zapravo, u stvarnosti, upravlja životima ljudi? Upravlja Sâm Bog, a ne Sotona. Sotona samo koristi svoje vešte trikove da bi, u ovom slučaju, prevario neuke ljude i one koji vide samo materijalni svet, naveo ih da mu poveruju i da se oslone na njega. Nakon toga, oni padaju Sotoni u ruke i slušaju svaku njegovu reč. Popušta li Sotona ikada svoj stisak, kad vidi da ljudi žele da veruju u Boga i da Ga slede? Ne popušta. Da li u toj situaciji ljudi zaista padaju Sotoni u šake? (Da.) Da li bismo, u tom smislu, mogli reći da je Sotonino ponašanje bestidno? (Da.) Zašto bismo tako rekli? Zato što se radi o taktikama prevare i obmane. Sotona je bestidan i dovodi ljude u zabludu da on upravlja njihovim okruženjem i njihovom sudbinom. To neuke ljude navodi da mu se potpuno pokore. Bivaju prevareni sa svega nekoliko reči. U svojoj omamljenosti, ljudi mu se duboko klanjaju. Koje, dakle, metode Sotona koristi i šta govori da bi te naveo da poveruješ u njega? Iako mu ti, recimo, možda nisi saopštio od koliko se članova sastoji tvoja porodica, on će možda ipak biti u stanju da ti kaže koliko ona broji ljudi i da navede godine starosti tvojih roditelja i tvoje dece. Ako si pre toga možda i bio donekle sumnjičav i nepoverljiv prema Sotoni, zar ti se on ne bi učinio makar malo uverljivijim nakon što ti saopšti sve te stvari? On bi ti, zatim, mogao reći da si u poslednje vreme naporno radio, da ti pretpostavljeni ne odaju priznanje koje zaslužuješ, da uvek rade protiv tebe i tome slično. Kad bi to čuo, ti bi pomislio: „Potpuno je u pravu! Na poslu mi ne ide naročito glatko.” I tako bi mu još snažnije poverovao. Potom bi te još nečim obmanuo, navodeći te da mu sve više veruješ. I tako bi ti, malo po malo, shvatio kako više nisi u stanju da mu se odupreš i da prema njemu ostaneš sumnjičav. Sotona, dakle, koristi par prostih i čak jeftinih trikova i na taj te način obmanjuje. Kako budeš sve više obmanut, izgubićeš orijentaciju, nećeš znati kako da postupaš i polako ćeš početi da radiš ono što ti Sotona kaže da uradiš. To je taj „briljantni” metod kojim Sotona kvari ljude i zbog kojeg ti nesvesno upadaš u njegovu klopku i bivaš zaveden njime. Sotona ti najpre saopšti nekoliko stvari koje ljudi smatraju dobrim, a zatim te savetuje šta da radiš i čega da se kloniš. Eto kako ti nesvesno bivaš nasamaren. Kad jednom nasedneš na taj trik, stvari će polako postajati sve ozbiljnije; stalno ćeš razmišljati o tome šta ti je Sotona rekao i šta ti je naložio da uradiš, te ćeš na taj način nesvesno postati opsednut njime. Zašto je to tako? Zato što su ljudi lišeni istine i što nisu u stanju da čvrsto stoje na svojim nogama i odupru se zavođenju i iskušenjima od strane Sotone. Suočeni s njegovom rđavošću, s njegovom lažljivošću, izdajstvom i pakošću, ljudi su tako neuki, nezreli i slabi, zar ne? Nije li to jedan od načina na koji Sotona ljude kvari? (Jeste.) Ljudi nesvesno i postepeno bivaju prevareni i obmanuti raznim Sotoninim metodama, zato što im nedostaje sposobnost da razlikuju pozitivno od negativnog. Nedorasli su i nesposobni da trijumfuju nad Sotonom.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 151

Kako Sotona koristi društvene trendove da bi iskvario čoveka

Kada su nastali društveni trendovi? Jesu li oni nastali tek u današnje vreme? Moglo bi se reći da su društveni trendovi nastali onda kad je Sotona počeo da kvari ljude. Šta je sve obuhvaćeno društvenim trendovima? (Stilovi odevanja i šminka.) To su stvari sa kojima ljudi često dolaze u kontakt. Stilovi odevanja, moda i trendovi – sve te stvari predstavljaju samo jedan mali aspekt. Ima li još nešto? Da li se u to računaju i popularne fraze koje ljudi često smišljaju? Da li se računaju i načini života za kojima ljudi žude? Spadaju li tu i muzičke zvezde, poznate ličnosti, časopisi i romani koje ljudi vole? (Da.) Koji je aspekt društvenih tokova, po vašem mišljenju, u stanju da čoveka iskvari? Koji od ovih trendova je vama najprivlačniji? Neki kažu: „Mi smo svi dostigli određenu starost, imamo po pedeset, šezdeset, sedamdeset ili osamdeset godina, te stoga više ne uspevamo da pratimo ove trendove i oni, zapravo, ne mogu da nam zadrže pažnju.” Je li ovo tačno? Drugi kažu: „Ne pratimo poznate ličnosti, jer to je nešto što rade dvadesetogodišnjaci; uz to se i ne oblačimo po poslednjoj modi, jer to rade samo ljudi koji vode računa o svom imidžu.” Šta, dakle, od svega ovoga može da vas iskvari? (Popularne fraze.) Mogu li te fraze da iskvare ljude? Daću vam jedan primer, a vi vidite da li on ljude kvari ili ne: „Svet se vrti oko novca”; je li ovo trend? U poređenju s modnim i kulinarskim trendovima koje ste pomenuli, nije li ovo moćnije? „Svet se vrti oko novca” je filozofija Sotone. Ona je veoma rasprostranjena među ljudskim rodom, u svakom društvu; moglo bi se reći da je to trend. Razlog leži u činjenici da je ova fraza usađena u srce svakog čoveka, koji je u početku nije prihvatao, ali se onda prećutno složio s njom, kad je došao u dodir sa stvarnim životom i počeo da oseća kako su te reči zapravo istinite. Zar ovo nije proces u kom Sotona iskvaruje čoveka? Možda ljudi nemaju isti stepen znanja iz prve ruke o ovoj izreci, ali je svi na različitim nivoima tumače i priznaju na osnovu onoga što se oko njih dešavalo i na osnovu svega što su lično iskusili. Zar nije tako? Bez obzira na to koliko iskustva čovek ima sa ovom izrekom, kakav je negativan efekat ona imala na njegovo srce? Taj efekat se ogleda u tome da ljudska bića na ovom svetu – a može se reći da to uključuje baš svakoga od vas – otkrivaju nešto iz svojih naravi. Šta je to? To je obožavanje novca. Da li je lako to ukloniti iz čovekovog srca? Ne, nije lako! To pokazuje da je Sotona zaista duboko iskvario čoveka! Sotona koristi novac kako bi namamio ljude i sve ih iskvario tako da su postali stvorenja koja obožavaju novac i materijalne želje. A kako se to obožavanje novca ispoljava kod ljudi? Pa, zar ne mislite da na ovom svetu ne biste mogli da preživite bez novca i da bez njega ne biste mogli da proživite ni jedan jedini dan? Koliko novca ljudi imaju, određuje koliko je visok njihov status; koliko novca ljudi imaju, određuje koliko su ugledni. Siromašni ne mogu da stoje ponosno i uzdignute glave, dok bogati imaju visok status, stoje ponosno i uzdignute glave, te mogu da govore glasno i da žive nadmeno i neobuzdano. Šta ova izreka i trend donose čoveku? Nije li istina da su mnogi ljudi spremni da podnesu bilo kakvu žrtvu kako bi zaradili novac? Zar mnogi ljudi ne gube svoje dostojanstvo i integritet dok streme što većoj količini novca? Zar mnogi ljudi ne gube priliku da obavljaju svoju dužnost i slede Boga zarad novca? Zar gubitak prilike da se zadobije istina i bude spasen nije najveći gubitak za ljude? Samo koristeći ovaj metod i ovu izreku, Sotona u toj meri kvari čoveka. Nije li Sotonina namera zlokobna? Nije li ovo zlonameran trik? To je samo popularna izreka, pa ipak ti prelaziš od neslaganja s njom do toga da na kraju poveruješ da je ona istina i do tog trenutka tvoje srce već biva potpuno zarobljeno od strane Sotone, pa stoga mimo svoje volje počinješ da živiš prema toj izreci. U kojoj je meri ova izreka uticala na tebe? Iako možda poznaješ istiniti put i možda znaš istinu, ipak si nemoćan da stremiš ka njoj. Iako ti je možda sasvim jasno da su Božje reči istina, ipak nisi voljan da platiš cenu niti da trpiš kako bi je zadobio. Ti bi, umesto toga, radije žrtvovao svoju budućnost i sudbinu kako bi se do samoga kraja suprotstavljao Bogu. Bez obzira na to šta Bog kaže, bez obzira na to šta On čini, bez obzira na to koliko je duboka i velika Božja ljubav prema tebi, u onoj meri u kojoj si u stanju da je shvatiš, ti bi tvrdoglavo bio uporan u tome da se naprežeš zbog te izreke. Drugim rečima, ova izreka te je već zaludela i kontroliše tvoje misli, ona već upravlja tvojim ponašanjem, a ti bi joj radije dozvolio da upravlja tvojom sudbinom, nego što bi otpustio svoju težnju za bogatstvom. To što možeš tako da postupaš, to što reči Sotonine mogu da te kontrolišu i tobom manipulišu – zar to ne znači da te je Sotona zaludeo i iskvario? Zar to ne znači da su Sotonina filozofija i misli, kao i Sotonina narav pustili koren u tvom srcu? Ako isključivo težiš bogatstvu i odustaješ od stremljenja ka istini, ne znači li to da je Sotona ostvario svoj cilj da te zaludi? Upravo tako stoje stvari. Možeš li, dakle, da osetiš kad te Sotona zaludi i iskvari? Ne možeš. Ako ne možeš da vidiš Sotonu koji ti stoji pred nosom, niti da osetiš kako je to upravo Sotona koji deluje iz senke, da li bi onda mogao da vidiš Sotoninu rđavost? Da li bi mogao da znaš kako Sotona kvari ljudski rod? Sotona kvari ljude u svakom trenutku i na svakom mestu. Sotona im onemogućava da se odbrane od ovog kvarenja i čini ih bespomoćnim pred njim. Sotona navodi ljude da prihvate njegova razmišljanja, njegova gledišta i rđave stvari koje potiču od njega u situacijama kada su nesvesni i kada ne prepoznaju šta im se dešava, a nakon što prihvate ove stvari, ljudi nemaju ništa protiv njih. Oni te stvari neguju u sebi i drže do njih kao do nekakvog blaga, puštaju da one manipulišu i poigravaju se njima; tako ljudi žive pod vlašću Sotone, nesvesno mu se pokoravajući, dok se za to vreme sotonska iskvarenost čoveka sve više produbljuje.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 152

Sotona koristi ovih nekoliko metoda da bi iskvario ljude. Čovek poznaje i razume neka naučna načela i živi pod uticajem tradicionalne kulture, a svaki čovek je, povrh toga, ujedno naslednik i prenosilac tradicionalne kulture. Čovek je obavezan da nastavlja tradicionalnu kulturu koju mu je podario Sotona, kao i da se prilagođava društvenim trendovima koje Sotona pruža čovečanstvu. Čovek je neodvojiv od Sotone; on je u svakom trenutku saglasan sa svim onim što Sotona čini i prihvata njegovu rđavost, lažljivost, pakost i nadmenost. Otkad je stekao ovu Sotoninu narav, da li je čovek bio srećan ili rastužen svojim životom među iskvarenim ljudima? (Bio je tužan.) Zašto tako mislite? (Pošto mu sve te iskvarene stvari vezuju ruke i upravljaju njime, on živi u grehu i ophrvan je teškom borbom.) Ima ljudi koji nose naočari i svojim izgledom odaju utisak intelektualaca; neki od njih se možda izražavaju pristojno, elokventno i racionalno, a budući da su mnogo toga prošli, mogu biti veoma iskusni i prefinjeni. Mogu biti u stanju da naširoko i detaljno govore o važnim i nevažnim stvarima, kao i da analiziraju autentičnost i razloge postojanja tih stvari. Na osnovu ponašanja i spoljnog izgleda tih ljudi, kao i njihovog karaktera, ljudskosti, držanja i tome slično, neko bi mogao zaključiti kako im je nemoguće naći zamerku. Takvi se ljudi naročito dobro prilagođavaju aktuelnim društvenim trendovima. Mada neki od njih mogu čak biti i u poznijim godinama, oni nikad ne zaostaju za trendovima svog vremena i nikad nisu prestari za učenje. Iako, na prvi pogled, jednoj takvoj osobi niko ne može da nađe zamerku, ona je ipak, potpuno i u celosti, do srži iskvarena od strane Sotone. Uprkos tome što se kod tih ljudi nikakva greška ne može uočiti spolja, što su oni naizgled nežni i prefinjeni, što poseduju znanje, izvesnu moralnost i integritet, i što po znanju nimalo ne zaostaju za mlađima, takvi ljudi, po svojoj priroda-suštini, ipak predstavljaju živi model Sotone u punoj veličini; jednom rečju, svako od njih je pljunuti Sotona. To su „plodovi” Sotoninog rada na kvarenju ljudi. Možda će vas povrediti ovo što sam vam ispričao, ali sve je sušta istina. Znanje koje čovek proučava, nauka koju razume i sredstva koja bira da bi se uklopio u društvene trendove – sve su to, bez izuzetka, oruđa kojima Sotona ljude kvari. To je apsolutno tačno. Čovek, dakle, živi sa svojom naravi koju je Sotona potpuno iskvario, te stoga nema načina da sazna šta je Božja svetost, ni kakva je Božja suština. To je zato što se, gledano spolja, u načinima na koje Sotona kvari čoveka ne može uočiti greška; to jest, samo na osnovu nečijeg ponašanja ne može se reći da s tom osobom nešto nije u redu. Svako svoj posao obavlja na uobičajeni način i živi normalnim životom; ljudi normalno čitaju knjige i novine, normalno uče i razgovaraju. Neki ljudi su ponešto naučili o etici i dobro im leži govorništvo, za svakog imaju razumevanja i druželjubivi su, uslužni su i milosrdni, ne upuštaju se u prepirke i ne iskorišćavaju druge ljude. Iskvarena sotonska narav, međutim, duboko je ukorenjena u njima, a ta se suština ne može promeniti oslanjanjem na napore spolja. Zbog te suštine čovek nije u stanju da spozna Božju svetost, a uprkos tome što mu je suština Božje svetosti razotkrivena, čovek je ne shvata ozbiljno. To je zato što je Sotona već, na razne načine, potpuno zaposeo čovekova osećanja, ideje, gledišta i misli. Ovo zaposedanje i kvarenje nije nešto privremeno ni povremeno, već je svuda i uvek prisutno. Usled toga, veliki broj ljudi koji već tri-četiri, pa čak i pet ili šest godina veruju u Boga, na sve te rđave misli, stavove, logiku i filozofije koje im je Sotona usadio, i dalje gledaju kao na nekakvo blago i ne mogu da se odvoje od njih. Budući da je čovek prihvatio sve rđave, nadmene i pakosne stvari koje potiču iz prirode Sotone, u njegovom odnosu s drugim ljudima neizbežno dolazi do čestih sukoba, rasprava i neusklađenosti, koji nastaju kao posledica Sotonine nadmene prirode. Da je Sotona ljudima podario išta pozitivno – da su, recimo, tradicionalni konfučijanizam i taoizam, koje je čovek prihvatio, zaista tako dobri – trebalo bi da slični tipovi ljudi, nakon što nešto zajednički prihvate, mogu da se međusobno slože. Zašto onda postoje tako snažne podele među ljudima koji prihvataju iste stvari? Zbog čega je to tako? Zbog toga što te stvari potiču od Sotone, a Sotona je taj koji među ljudima stvara podele. Stvari koje potiču od Sotone, ma koliko spolja delovale otmeno i sjajno, čoveku donose i tokom njegovog života iznose, jedino oholost i ništa sem rđave priprode lažljive vrste. Zar nije tako? Čak i neko ko zna dobro da se prerušava, neko ko poseduje bogato znanje ili ko je dobro vaspitan, mora dobro da se pomuči da bi sakrio svoju iskvarenu sotonsku narav. Drugim rečima, ma koliko vešto da se ta osoba prerušila, bez obzira da li si je smatrao svecem, da li si mislio da je savršena ili da je anđeo, bez obzira na to koliko si je smatrao čistom, pitanje je kakav je zapravo njen stvarni život, iza kulisa. Kakvu bi suštinu video nakon otkrovenja njene naravi? Video bi, bez sumnje, rđavu prirodu Sotoninu. Je li prihvatljivo tako kazati? (Jeste.) Pretpostavimo, na primer, da poznajete nekoga ko vam je blizak i koga ste smatrali dobrom osobom; recimo, nekoga ko vam je bio idol. S obzirom na tvoj trenutni rast, šta o toj osobi sada misliš? Ti najpre procenjuješ da li takva osoba poseduje ljudskost ili ne, da li je poštena, da li gaji iskrenu ljubav prema ljudima, kao i da li drugi ljudi od njenih reči i dela imaju koristi, odnosno, da li im one pomažu. (Ne pomažu im.) Kakve su, u tom slučaju, takozvana ljubaznost, ljubav i dobrota, koje ti ljudi otkrivaju? Sve su one lažne i sve je to puka fasada. Iza te fasade krije se rđava namera: da ta osoba postane predmet obožavanja i idol. Možete li to jasno da vidite? (Možemo.)

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 153

Šta čovečanstvu donose metode koje Sotona koristi da bi ljude iskvario? Donose li mu one išta pozitivno? Pre svega, može li čovek da razlikuje dobro od zla? Da li su, po tvom mišljenju, standardi na osnovu kojih poznate i važne ličnosti, urednici časopisa i drugih publikacija, danas ocenjuju šta je dobro a šta zlo, šta je ispravno a šta pogrešno – da li su, dakle ti standardi tačni? Da li oni pravedno ocenjuju ljude i događaje? Da li njihove ocene sadrže istinu? Da li ovaj svet, ovo čovečanstvo, pozitivne i negativne stvari ocenjuje na osnovu standarda istine? (Ne.) Zašto ljudi nemaju tu sposobnost? Ljudi su proučili tolika znanja i toliko toga znaju o nauci, pa poseduju velike sposobnosti, zar ne? Zašto onda nisu u stanju da pozitivne stvari razlikuju od negativnih? Zbog čega je to tako? (Zato što ljudi ne poseduju istinu; nauka i znanje nisu istina.) Sve što Sotona donosi ljudima je rđavo, iskvareno i lišeno istine, života i puta. Uz svu rđavost i iskvarenost koju Sotona donosi čoveku, možeš li za njega reći da poseduje ljubav? Možeš li reći da čovek poseduje ljubav? Neki će možda reći: „Nisi u pravu; na svetu ima mnogo ljudi koji pomažu siromašnima i beskućnicima. Zar ti ljudi nisu dobri? Ima takođe i dobrotvornih organizacija koje čine dobra dela; zar posao koji one obavljaju nije dobar?” Kako biste im odgovorili? Sotona koristi mnogo različitih metoda i teorija da bi čoveka iskvario; da li je to kvarenje čoveka neki nejasan koncept? Ne, on nije nejasan. Sotona radi i neke praktične stvari, a takođe promoviše i neka stanovišta i teorije u ovom svetu i društvu. U svakoj dinastiji i u svakoj epohi, on promoviše neku teoriju i usađuje misli u umove ljudi. Te se misli i teorije postepeno ukorenjuju u srcima ljudi, da bi ljudi zatim počeli da žive u skladu s njima. Kad jednom počnu da žive u skladu s tim, ne pretvaraju li se oni nesvesno u Sotonu? Zar tada ljudi ne postaju jedno sa Sotonom? A kad, na kraju, postanu jedno sa Sotonom, šta biva s njihovim stavom prema Bogu? Zar se on ne izjednačava sa stavom koji prema Bogu ima Sotona? Niko se ne usuđuje da to prizna, zar ne? Kako je to zastrašujuće! Zašto kažem da je priroda Sotonina rđava? Ne govorim to bez osnova; Sotoninu prirodu, naime, određujem i detaljno analiziram na osnovu svega što je on uradio i razotkrio. Kad bih samo rekao da je Sotona rđav, šta biste pomislili? Pomislili biste: „Sotonina je očigledno rđav.” Stoga te pitam: „Koji su aspekti Sotone rđavi?” Ako bi rekao: „Rđav je Sotonin otpor prema Bogu”, to i dalje ne bi bio jasan odgovor. Nakon što sam vam na ovaj način razjasnio neke specifičnosti, da li sada razumete konkretan sadržaj suštine Sotonine rđavosti? (Da.) Ako možete jasno da sagledate Sotoninu rđavu prirodu, moći ćete da sagledate i svoje trenutno stanje. Postoji li ikakva veza između te dve stvari? Da li vam je ovo od pomoći ili nije? (Jeste.) Kada vam u zajedništvu govorim o suštini Božje svetosti, da li je neophodno da govorim i o rđavoj suštini Sotone? Kakvo je vaše mišljenje o tome? (Da, neophodno je.) A zašto? (Sotonina rđavost još snažnije ističe Božju svetost.) Da li je zaista tako? Ovo je samo delimično tačno, u smislu da bez Sotonine rđavosti ljudi ne bi znali za Božju svetost; ispravno je tako kazati. Ako, međutim, kažeš da Božja svetost postoji samo zato da bi bila kontrast Sotoninoj rđavosti, da li je to tačno? Taj dijalektički način razmišljanja je pogrešan. Božja svetost je urođena suština Božja; čak i kad je Bog kroz Svoje delo razotkriva, ona je i dalje prirodni izraz Božje suštine i predstavlja urođenu suštinu Boga; ona je oduvek postojala i urođena je Sâmom Bogu, uprkos tome što je čovek ne može videti. A čovek ne može da je vidi zato što živi usred iskvarene naravi Sotonine i pod njegovim uticajem, a oni ne znaju ništa o svetosti, a kamoli o konkretnom sadržaju Božje svetosti. Da li je, dakle, bitno da u zajedništvu najpre razgovaramo o rđavoj suštini Sotone? (Da, bitno je.) Neki će možda izraziti određenu sumnju: „Ako već u zajedništvu govoriš o Sâmom Bogu, zašto onda stalno pričaš o tome kako Sotona kvari ljude i kako je Sotonina priroda rđava?” Sada ste se, napokon, rešili ove sumnje, zar ne? Tek kad razaznaju Sotonina rđavost i kad ga precizno definišu, kad budu u stanju da jasno sagledaju konkretan sadržaj i način ispoljavanja te rđavosti, njenu izvor i suštinu, ljudi će tek tada moći da, kroz raspravu o Božjoj svetosti, jasno shvate i prepoznaju šta je svetost uopšte, i šta je Božja svetost. Ako ne govorim o Sotoninoj rđavosti, neki bi mogli greškom pomisliti da pojedine stvari koje ljudi rade u društvu i među drugim ljudima – odnosno, neke stvari koje postoje na ovom svetu – mogu biti povezane sa svetošću. Nije li ovo stanovište pogrešno? (Jeste.)

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 154

Sotona koristi znanje da bi iskvario čoveka, a slavu i dobitak da bi ga kontrolisao (Odabrani odlomak)

Od pet načina na koje Sotona kvari čoveka, prvi koji smo pomenuli jeste znanje, te stoga hajde da znanje uzmemo kao prvu temu ovog zajedništva. Sotona znanje koristi kao mamac. Slušajte pažljivo: znanje je samo vrsta mamca. Ljudi su navedeni da vredno uče i da se iz dana u dan usavršavaju, da od znanja načine oružje i da se njime naoružaju, te da pomoću njega otvore sebi put ka nauci; drugim rečima, što više znanja stekneš, više ćeš razumeti. Sotona ljudima govori sve to; govori im da neguju uzvišene ideale dok stiču znanje, upućuje ih kako da uvećaju svoje prohteve i ambicije. Sotona čoveku, bez njegovog znanja, prenosi mnoge poruke poput ove, zbog kojih ljudi nesvesno doživljavaju te stvari kao ispravne ili korisne. Ljudi nesvesno stupaju na taj put, nesvesno vođeni sopstvenim idealima i ambicijama. Korak po korak, iz znanja koje im Sotona daje oni nehotice uče o načinima na koje razmišljaju veliki ili slavni ljudi. Uz to, oni ponešto uče i iz postupaka ljudi koje smatraju junacima. Šta je to u delima ovih junaka što Sotona zagovara kod čoveka? Šta on to želi da usadi u čoveka? Da čovek mora da bude rodoljubiv, da ima nacionalni integritet i da je herojskog duha. Šta čovek uči iz istorijskih priča i biografija herojskih ličnosti? Uči se osećaju lične odanosti, uči da bude spreman da za svoje prijatelje i braću učini sve. Iz ovog Sotoninog korpusa znanja čovek nesvesno uči i mnoge stvari koje uopšte nisu pozitivne. Usred čovekove nesvesnosti, seme koje je Sotona pripremio usađuje se u nezrele umove ljudi. Iz tog se semena u njima rađa osećaj da treba da budu veliki ljudi, da treba da budu poznati, da budu junaci i rodoljubi, da budu ljudi koji vole svoje porodice, ljudi koji će za prijatelja sve učiniti i koji imaju osećaj lične odanosti. Zavedeni od Sotone, oni nesvesno idu putem koji im je on pripremio. Dok idu ovim putem, prisiljeni su da prihvate Sotonina životna pravila. Oni potpuno nesvesno razvijaju sopstvena pravila po kojima žive, ali to nisu ništa drugo do Sotonina pravila, koja je on na silu usadio u njih. Sotona ih navodi da tokom procesa učenja neguju vlastite namere, te da određuju svoje životne ciljeve, pravila po kojima će živeti i smer kojim će se kretati, a pri tom im sve vreme usađuje sotonske stvari, služeći se pričama, biografijama i svim ostalim raspoloživim sredstvima da bi ljude malo po malo mamio, sve dok ne zagrizu. Na taj način, nekima tokom učenja počinje najviše da se dopada književnost, drugima ekonomija, trećima astronomija ili geografija. Tu su, zatim, oni kojima se dopada politika, neki drugi vole fiziku, treći hemiju, a ima čak i onih kojima se najviše dopada teologija. Sve su to delovi jedne veće celine koja čini znanje. Svako od vas u svom srcu zna o čemu se ovde zapravo radi; svi do jednog ste ranije bili u dodiru s njima. Svako od vas je u stanju da beskrajno govori o ovoj ili onoj od pomenutih oblasti znanja. Jasno je, dakle, koliko je duboko ovo znanje ušlo u umove ljudi; očigledna je pozicija koju ovo znanje zauzima u glavama ljudi i koliko duboko ono utiče na njih. Kad neko jednom razvije naklonost prema nekom aspektu znanja, kad se čovek u njega jako zaljubi, onda se u njemu nesvesno rađaju ambicije: neki bi da pišu, neki da postanu književnici, neki žele da od politike naprave sebi karijeru, dok bi se neki radije bavili ekonomijom i postali bizinismeni. Tu je, zatim, i jedan deo ljudi koji bi da postanu junaci, da budu veliki ili slavni. Bez obzira na to kakve osobe žele da postanu, ljudi nastoje da ovaj metod sticanja znanja iskoriste za svoje ciljeve, da ostvare sopstvene želje i ambicije. Koliko god to dobro zvučalo – bilo da žele da ostvare svoje snove, da svoj život ne potroše uludo ili da naprave nekakvu karijeru – ljudi gaje ove uzvišene ideale i ambicije, ali čemu sve to u suštini služi? Da li ste ikada ranije razmatrali ovo pitanje? Zašto Sotona ovako postupa? Koji je Sotonin cilj kada ove stvari usađuje u čoveka? Vaše srce mora biti načisto po ovom pitanju.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 155

Sotona koristi znanje da bi iskvario čoveka, a slavu i dobitak da bi ga kontrolisao (Odabrani odlomci)

Tokom procesa čovekovog sticanja znanja, korišćenjem najrazličitijih metoda, bilo tako što mu priča priče, što mu naprosto pruža neko konkretno znanje ili mu, pak, dopušta da zadovolji svoje želje ili težnje, kojim to tačno putem Sotona želi da povede čoveka? Čovek misli da u sticanju znanja nema ničeg lošeg, da je to nešto savršeno prirodno i opravdano. Da to izrazimo na način koji zvuči privlačno – postaviti uzvišene težnje ili imati ambicije znači imati pokretačku snagu, a to bi trebalo da bude ispravan put u životu. Ako neko može da ostvari sopstvene težnje ili da tokom svog života izgradi uspešnu karijeru, zar to nije veličanstveniji način da se proživi život? Na taj način, ne samo da čovek može da osvetla obraz svojim precima, već ima i priliku da ostavi svoj trag za generacije koje dolaze – zar to nije dobra stvar? To je dobra stvar u očima svetovnih ljudi i za njih je to ispravno i pozitivno. Da li, međutim, Sotona sa svojim podmuklim motivima samo vodi čoveka takvim putem i tu se sve završava? Naravno da ne. U stvari, ma koliko da su čovekove aspiracije velike, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve čemu čovek teži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za svaku osobu tokom celog njenog života i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su „slava” i „dobitak”. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usklađen sa ljudskim predstavama i koji nije naročito agresivan, kako bi ljude naveo da nesvesno prihvate njegova sredstva i zakone opstanka, da razviju životne ciljeve i životne pravce, te da steknu životne težnje. Ma koliko uzvišeno zvučali ljudski opisi sopstvenih životnih težnji, ove težnje se uvek vrte oko slave i dobitka. Sve što bilo koja velika ili slavna osoba – ili, zapravo, bilo koji čovek – juri tokom celog svog života, svodi se samo na ove dve reči: „slava” i „dobitak”. Ljudi misle da, čim steknu slavu i dobitak, imaju kapital da uživaju u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da uživaju u životu. Misle da, kad jednom steknu slavu i dobitak, imaju kapital da tragaju za zadovoljstvom i prepuštaju se razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima žude, ljudi svoje telo, svoje srce, pa čak i sve što imaju, uključujući i svoje izglede i svoju sudbinu, s radošću i bez svog znanja o tome predaju u ruke Sotoni. Oni to rade bez rezerve i čak bez ijednog momenta sumnje i nikad ne znajući kako da povrate sve ono što su nekada imali. Mogu li ljudi, nakon što su se na ovaj način predali Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod potpunom i apsolutnom kontrolom Sotone. Sasvim su i u potpunosti potonuli u ovo živo blato i nisu u stanju da se iz njega izbave. Kada se neko jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je svetlo, ono što je pravedno, niti one stvari koje su lepe i dobre. To je zato što je zavodljivost slave i dobitka prevelika za ljude; i to su stvari ka kojima ljudi mogu da streme bez prestanka, čitavog života pa čak i u večnost. Zar ovo nije stvarna situacija? Neki ljudi će reći da sticanje znanja nije ništa drugo do čitanje knjiga i učenje stvari koje već ne znaš, kako ne bi kaskao za svojim vremenom ili zaostao za svetom. Znanje stičeš samo da bi mogao da zaradiš za hleb, radi sopstvene budućnosti ili da bi zadovoljio osnovne potrebe. Ima li ikoga ko bi izdržao deceniju napornog učenja samo zarad osnovnih životnih potreba, samo kako bi obezbedio sebi hranu? Ne, nema takvih. Zašto onda čovek sve ove godine podnosi ove teškoće? Zarad slave i dobitka. To je zato što ih slava i dobitak iz daljine zovu i čekaju na njih, a oni veruju da samo sopstvenim trudom, mukom i borbom mogu zakoračiti na put koji vodi slavi i dobitku, čime zadobijaju te stvari. Takva osoba mora podneti ove teškoće zarad sopstvenog budućeg puta, zarad budućeg uživanja i boljeg života. Šta je, zapravo, to znanje – možete li Mi reći? Nisu li to zakoni i filozofija opstanka koje Sotona usađuje u čoveka, poput: „Voli Partiju, voli državu i voli svoju veru” ili „Mudar čovek se pokorava okolnostima”? Nisu li to „uzvišene težnje” života, koje je čoveku usadio Sotona, kao što su misli velikih ljudi, integritet slavnih, hrabri duh herojskih ličnosti, ili pak viteštvo i dobrota vitezova i mačevalaca iz romana o borilačkim veštinama? Ove ideje i izjave utiču na jednu generaciju za drugom; mnogi ljudi prihvataju te ideje i streme, neprekidno se bore, pa su čak i spremni da žrtvuju svoj život kako bi ispunili te „uzvišene težnje”. Ovo su sredstvo i metod kojima Sotona koristi znanje kako bi iskvario čoveka. Dakle, nakon što Sotona navede čoveka na ovaj put, da li je on u stanju da se pokori Bogu i da Ga obožava? I da li je u stanju da prihvati Božje reči i da stremi ka istini? Apsolutno ne – zato što ga je Sotona poveo stranputicom. Hajde da sada razmotrimo sledeće: unutar znanja, ideja i gledišta koja je Sotona usadio u čoveka, postoje li istine o pokornosti Bogu i slavljenju Boga? Postoje li istine o bojanju Boga i klonjenju zla? Ima li u njima ikakvih Božjih reči? Ima li u njima ičega što je od istine? Nimalo – ove stvari su potpuno odsutne. Možete li biti sigurni da stvari, koje je Sotona usadio u ljude, u sebi ne sadrže istinu? Čak i ako se ne usuđujete da to sa sigurnošću kažete, to nije problem. Dokle god priznaješ da su „slava” i „dobitak” dve ključne reči pomoću kojih Sotona ljude mami na put rđavosti, to je dovoljno.

Hajde da sada sumiramo: šta je to što Sotona koristi da bi čoveka čvrsto držao pod kontrolom? (Slava i dobitak.) Sotona koristi slavu i dobitak da kontroliše čovekove misli, navodeći ga da ne misli ni na šta drugo do na te dve stvari i navodeći ga da se bori za slavu i dobitak, podnosi teškoće zarad slave i dobitka, trpi poniženja i nosi teško breme za slavu i dobitak, žrtvuje sve što ima za slavu i dobitak i donosi svaki sud ili odluku zarad slave i dobitka. Na taj način, Sotona postavlja nevidljive okove na čoveka, i, s tim okovima na sebi, on nema ni sposobnosti ni hrabrosti da se oslobodi. Nesvesan toga, on nosi te okove dok se vuče napred korak po korak, s velikom teškoćom. Radi ove slave i dobitka, ljudski rod se udaljava od Boga, izdaje Ga i postaje sve rđaviji. Na taj način se, usred Sotonine slave i dobitka, uništava jedna generacija za drugom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito mrski njegovi podmukli motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine podmukle motive zato što mislite da bez slave i dobitka život ne bi imao smisla, i da ljudi neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve i da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, postepeno, jednog ćete dana svi spoznati da su slava i dobitak teški okovi koje Sotona postavlja čoveku. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se odupreti Sotoninoj kontroli i potpuno ćeš se odupreti okovima koje ti donosi Sotona. Kada poželiš da se oslobodiš svih onih stvari koje je Sotona u tebe usadio, onda ćeš raskrstiti sa Sotonom i istinski ćeš mrzeti sve što ti je Sotona doneo. Tek tada ćeš imati istinsku ljubav i čežnju za Bogom.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 156

Sotona koristi nauku da bi iskvario čoveka

Sotona koristi ime nauke da bi zadovoljio čovekovu radoznalost, njegovu želju za proučavanjem nauke i istraživanjem tajni. U ime nauke, Sotona zadovoljava čovekove materijalne potrebe i čovekov zahtev za stalnim poboljšanjem sopstvenog kvaliteta života. Pod ovim izgovorom, dakle, Sotona koristi nauku da bi čoveka iskvario. Da li Sotona, koristeći nauku na ovaj način, kvari samo ljudsko razmišljanje ili ljudski um? Šta još od ljudi, događaja i stvari iz našeg okruženja, koje možemo videti i s kojima dolazimo u dodir, Sotona kvari uz pomoć nauke? (Prirodno okruženje.) Tačno. Izgleda da vas je to jako povredilo i da imate duboko lično iskustvo o tome. Osim što različitim naučnim otkrićima i zaključcima zaluđuje čoveka, Sotona nauku koristi i kao sredstvo za bezobzirno uništavanje i eksploataciju životne sredine, koju je čoveku Bog podario. On to čini pod izgovorom da će se, ako se čovek bavi naučnim istraživanjima, njegova životna sredina i kvalitet života stalno poboljšavati, te da se svrha naučnog razvoja sastoji u zadovoljenju sve većih svakodnevnih materijalnih potreba ljudi, kao i njihove potrebe za neprestanim unapređenjem kvaliteta života. To je teorijska osnova Sotoninog razvoja nauke. Šta je, međutim, nauka donela ljudskom rodu? Zar naše životno okruženje – kao i životna sredina čitavog ljudskog roda – nisu zagađeni? Nije li zaprljan vazduh koji čovek udiše? Zar voda koju pijemo nije zagađena? Je li hrana koju jedemo još uvek organska i prirodna? Većina žitarica i povrća genetski je modifikovana, hranjena veštačkim đubrivom, a neke su varijante i stvorene uz pomoć nauke. Voće i povrće koje jedemo nije više prirodno. Čak ni prirodna jaja nije više lako pronaći, a ona više nemaju negdašnji ukus, jer ih je Sotonina takozvana nauka već obradila. Ako sagledamo širu sliku, čitava atmosfera je uništena i zagađena; planine, jezera, šume, reke, okeani i sve što je nad zemljom i pod zemljom upropašteno je takozvanim naučnim dostignućima. Ukratko, celokupno ekološko okruženje i životna sredina koju je čoveku podario Bog, upropašćeni su i uništeni takozvanom naukom. Mada ima mnogo onih koji su, u smislu traženog kvaliteta života, dobili ono čemu su se oduvek nadali, udovoljivši tako i svojim željama i svom telu, okruženje u kojem čovek živi je u suštini uništeno i upropašćeno raznim naučnim „dostignućima”. Mi sad više nemamo prava da udahnemo ni dašak čistog vazduha. Zar ovo nije tuga ljudskog roda? Može li čovek uopšte više govoriti o sreći kad je prinuđen da živi u ovakvom prostoru? Čovek živi u ovakvom prostoru, a ipak je čovekovu životnu sredinu Bog od samog početka stvorio za čoveka. Voda koju ljudi piju, vazduh koji ljudi udišu, raznovrsna hrana koju ljudi jedu, kao i razne biljke i sva živa bića, pa čak i planine, jezera i okeani – svaki delić ovog životnog okruženja čoveku je dao Bog; ono je prirodno i odvija se u skladu s prirodnim zakonom koji je Bog zacrtao. Bez nauke, ljudi bi i dalje sledili metode koje im je Bog darovao, mogli bi da uživaju u svemu što je netaknuto i prirodno i bili bi veoma srećni. Sada je, međutim, Sotona sve to uništio i upropastio; čovekov osnovni životni prostor nije više netaknut. Ali niko nije u stanju da prepozna šta je bio uzrok svemu ovome, niti kako je do ovoga došlo, dok sve više ljudi interpretira nauku i pristupa joj služeći se idejama koje im je usadio Sotona. Nije li to krajnje gnusno i žalosno? Pošto je sada Sotona iskvario prostor u kojem ljudi postoje, kao i njihovu životnu sredinu, do ovakvog stanja, te pošto ljudski rod nastavlja da se razvija na ovaj način, ima li potrebe da Bog lično uništi ljude na zemlji? Ako ljudi nastave da se razvijaju na ovaj način, u kom smeru će krenuti? (Biće istrebljeni.) Kako će biti istrebljeni? Pored toga što pohlepno streme ka slavi i dobitku, ljudi nastavljaju da proučavaju nauku i da se udubljuju u istraživanja, da bi zatim uporno postupali tako da zadovolje sopstvene materijalne potrebe i želje; kakve su onda posledice svega toga po čoveka? Pre svega, ekološka ravnoteža je narušena, a kad se to dogodi, unutrašnji organi ljudi bivaju ukaljani i oštećeni tim neuravnoteženim okruženjem, a svetom počinju da se šire svakojake zarazne bolesti i pošasti. Nije li tačno da nad ovom sadašnjom situacijom čovek nema kontrolu? Sada, kad ovo razumete, možete li nazreti kakav će biti ishod za ljudski rod ukoliko on ne bude sledio Boga, već bude uvek sledio Sotonu na ovaj način – koristeći znanje da sebe stalno obogaćuje, koristeći nauku da bez prestanka istražuje budućnost ljudskog života, koristeći ovakve metode da bi nastavio da živi? Ljudski rod će prirodno izumreti: korak po korak, ljudski rod hrli ka uništenju, ka vlastitom uništenju! Zar to ne znači da on sam sebe uništava? I zar to nije posledica naučnog napretka? Nauka deluje kao neka vrsta čarobnog napitka koji je Sotona spremio za čoveka, tako da, kad god pokušaš da razlučiš neke stvari, ti to radiš kao kroz maglu; ma koliko da ih pažljivo posmatraš, ne možeš jasno da ih vidiš i, ma koliko da se trudiš, ne možeš da ih shvatiš. Sotona se, međutim, poziva na nauku da ti probudi apetit i, korak po korak, za nos te odvlači u ambis i smrt. Budući da je sve to tako, ljudi će jasno uvideti da je uništenje čoveka zapravo skovano Sotoninom rukom – da je Sotona kolovođa.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 157

Sotona koristi tradicionalnu kulturu da bi iskvario čoveka

Sotona koristi tradicionalnu kulturu da kvari ljude. Između tradicionalne kulture i sujeverja ima mnogo sličnosti, ali se tradicionalna kultura razlikuje po tome što obuhvata određene priče, aluzije i izvore. Sotona je skovao i izmislio mnoge narodne priče, kao i priče koje se pojavljuju u istorijskim knjigama, koje u ljudima stvaraju snažne utiske o likovima iz tradicionalne kulture ili praznih verovanja. Primera radi, u Kini postoje priče: „Morem plovi osam besmrtnika”, „Putovanje na Zapad”, Car od žada, „Pobeda Neže nad kraljem zmajeva” i „Ustoličenje bogova”. Zar sve to nije pustilo duboke korene u umovima ljudi? Čak i ako neki od vas ne znaju sve pojedinosti, okvirno ipak znaš te priče, a upravo taj opšti sadržaj je ono što ti se lepi za srce i um, tako da ne možeš da ih zaboraviš. To su razne ideje ili legende koje je Sotona još davno pripremio za čoveka, a koje su se pronosile u različitim periodima. Ove stvari neposredno štete ljudskim dušama, nagrizaju ih i na ljude bacaju višestruke čini. To znači da, kad jednom prihvatiš takvu tradicionalnu kulturu, priče ili praznoverice, kad ti se one jednom ukorene u umu i zaglave u srcu, isto je kao da si začaran – bivaš upleten u ove zamke kulture i padaš pod uticaj ovih ideja i tradicionalnih priča. One utiču na tvoj život, na tvoj pogled na svet i način na koji sudiš o stvarima. Štaviše, one utiču na tvoje traganje za istinitim životnim putem: ovo je zaista zlobna vradžbina. Ma koliko da se trudiš, ne možeš ih se otresti; režeš ih, ali ih ne možeš odseći; tučeš po njima, ali ih ne možeš potući. Uz to, nakon što ljudi nesvesno podlegnu ovoj vradžbini, oni isto tako nesvesno počinju da obožavaju Sotonu, negujući njegov lik u svojim srcima. Drugim rečima, oni postavljaju Sotonu za svog idola, predmet obožavanja na koji će se ugledati, a idu čak tako daleko da ga smatraju Bogom. Ove stvari nesvesno prodiru u srca ljudi, odakle upravljaju njihovim rečima i postupcima. Osim toga, iako ti ove priče i legende isprva smatraš lažnim, kasnije nesvesno priznaješ da one postoje, praviš od njih stvarne slike i pretvaraš ih u stvarne, postojeće objekte. Usled sopstvene nepažnje, ti podsvesno primaš te ideje i počinješ da veruješ u postojanje tih stvari. Ti, takođe, u svoj dom i u svoje srce podsvesno primaš đavole, Sotonu i idole – ovo je zaista vradžbina. Imaju li ove reči ikakvog odjeka u vama? (Da.) Ima li među vama onih koji su palili tamjan i obožavali Budu? (Ima.) Koja je, dakle, bila svrha paljenja tamjana i obožavanja Bude? (Molitva za mir.) Ako sada o tome razmislite, nije li apsurdno moliti se Sotoni za mir? Da li Sotona donosi mir? (Ne.) Zar ne vidite kolike ste neznalice bili tada? Takvo ponašanje je apsurdno, neuko i naivno, zar ne? Sotona razmišlja samo o tome kako da te iskvari. Sotona ti ni na koji način ne može podariti mir, već samo privremeni predah. Ali, da bi mogao da dobiješ taj predah, najpre moraš da položiš zakletvu, a ako prekršiš obećanje ili zakletvu datu Sotoni, videćeš na kakve će te muke staviti. Time što te navodi da mu se zakuneš, on zapravo želi da te kontroliše. Kad ste se molili za mir, jeste li postigli mir? (Ne.) Ne samo da niste postigli mir, već su vaši napori doneli nesreću i beskrajne katastrofe – jedno zaista bezgranično more gorčine. Mir ne potpada pod Sotoninu vlast, i to je sva istina. To je posledica koju su feudalno sujeverje i tradicionalna kultura doneli čovečanstvu.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 158

Sotona koristi društvene trendove da bi iskvario čoveka

Sotona kvari i kontroliše čoveka kroz društvene trendove. Društvenim trendovima obuhvaćeni su mnogi aspekti, uključujući oblasti poput obožavanja slavnih i velikih ličnosti, idola iz sveta muzike i filma, obožavanja poznatih ličnosti i onlajn igrice. Sve ovo spada u društvene trendove i nema potrebe da se ovde podrobnije bavimo time. Govorićemo samo o idejama koje društveni trendovi rađaju u ljudima, o načinu na koji oni navode ljude da se nose sa svetom, te o životnim ciljevima i pogledima na svet koji su posledica tih društvenih trendova. Ovo je veoma važno; društvenim trendovima mogu da se kontrolišu misli i mišljenja ljudi i da se utiče na njih. Svaki od ovih trendova sa sobom nosi zao uticaj. Taj zli uticaj neprestano unižava čovečanstvo i čini da ljudi neprekidno gube savest, ljudskost i razum, neprestano slabi njihov moral i sve više umanjuje njihov integritet, do te mere da čak možemo reći da većina ljudi sada nema integritet, nema ljudskost i nema savest, a kamoli ikakav razum. Dakle, koji su to društveni trendovi? To su trendovi koje ne možeš golim okom da vidiš. Kad se pojavi neki novi trend, možda ga usvoji samo mali broj ljudi – oni preuzimaju vođstvo u obavljanju ovakvih stvari, prihvataju ovu vrstu ideje i prihvataju ovu vrstu perspektive. Većina ljudi će, međutim, neprestano biti zaražena, privučena i asimilovana tim trendom, a da toga nisu ni svesni, sve dok ga svi nesvesno i protiv svoje volje ne prihvate, ne utope se u njega i ne nađu se pod njegovom kontrolom. Jedan za drugim, ovakvi trendovi dovode do toga da ljudi, koji nisu zdravog tela i duha, koji ne znaju šta je istina i uopšte ne mogu da razlikuju pozitivno od negativnog, rado prihvataju ove trendove, kao i životne poglede i vrednosti koji potiču od Sotone. Oni rado prihvataju ono što im Sotona govori o tome kako da pristupe životu i prihvataju način opstanka koji im Sotona „daruje”. Oni nemaju ni snage ni sposobnosti, a još manje svesti, da se tome odupru. Kako, dakle, prepoznati takve trendove? Odabrao sam jednostavan primer koji ćete postepeno moći da razumete. Primera radi, u prošlosti su ljudi svoj posao obavljali tako da niko ne bude prevaren; prodavali su neku stvar po istoj ceni, bez obzira na to ko ju je kupovao. Zar se time nije prenosila jedna komponenta dobre savesti i ljudskosti? Očigledno je da je, u vreme dok su ljudi ovako dobronamerno vodili svoje poslove, u svetu još bilo neke savesti i neke ljudskosti. Međutim, usled čovekove sve veće potražnje za novcem, ljudi su nesvesno počeli sve više da vole novac, dobitak i uživanje. Zar ljudi ne daju prednost novcu više nego što su to činili ranije? Kad ljudi na novac gledaju kao na nešto veoma važno, oni nesvesno počinju da svom ugledu, svojoj reputaciji, svom dobrom imenu i svom integritetu pridaju sve manje važnosti, zar ne? Kad počneš da se baviš biznisom, vidiš kako se drugi bogate varajući ljude. Iako je takav novac stečen nezakonito, oni su sve bogatiji i bogatiji. Ljutiš se kad vidiš u čemu sve uživaju njihove porodice: „Bavimo se istim poslom, a oni su se obogatili. Zašto ja ne mogu da zaradim puno para? Ne mogu više to da podnesem – moram naći način da zaradim više keša.” Nakon toga, razmišljaš jedino o tome kako da stvoriš sebi bogatstvo. Kad jednom odustaneš od verovanja da „novac treba sticati savesno, ne obmanjujući nikoga”, tvoj način razmišljanja, kao i načela na kojima se tvoji postupci zasnivaju, počinju postepeno da se menjaju, vođeni tvojim ličnim interesima. Kad nekog varaš po prvi put, osećaš grižu savesti, a srce ti govori: „Kad bude gotovo, biće ovo poslednji put da sam nekoga prevario. Stalno varanje ljudi će mi se osvetiti!” U tome je uloga čovekove savesti – da te natera da se ustručavaš i da počne da te grize, tako da se osetiš neprirodno kad nekoga prevariš. Ali, nakon što si nekoga uspešno prevario, ti vidiš da sad imaš više novca nego pre i uviđaš kako ovaj metod može biti veoma koristan za tebe. Uprkos tupom bolu u srcu, ipak si spreman da samom sebi čestitaš na uspehu i donekle si zadovoljan sobom. Po prvi put, ti odobravaš sopstveno ponašanje, odobravaš svoje metode obmane. Kad se čovek jedanput zarazi ovakvom prevarom, to je isto kao kad se neko oproba u kockanju i zatim postane kockar. U svom neznanju, ti odobravaš sopstveno prevarantsko ponašanje i prihvataš ga. U svom neznanju, ti na varanje gledaš kao na legitimno komercijalno ponašanje i najkorisnije sredstvo za tvoj opstanak i tvoju dobrobit; smatraš da ćeš na ovaj način moći na brzinu da zgrneš bogatstvo. Ovo je čitav jedan proces: u početku, ljudi takvo ponašanje ne mogu da prihvate i gledaju s visine na takvo ponašanje i praksu. Zatim počinju i sami da eksperimentišu sa ovim ponašanjem, isprobavajući ga na svoj način, a njihovo srce počinje postepeno da se transformiše. Koje je vrste ta transformacija? To je odobravanje i priznavanje ovog trenda, ove ideje koja ti je usađena putem društvenog trenda. Ne shvatajući to, ti osećaš da si loše prošao ukoliko nisi prevario ljude s kojima posluješ; ako ne varaš ljude, čini ti se kao da si nešto izgubio. I tako, ovo varanje nesvesno postaje sama tvoja duša, tvoja kičma i nezaobilazni način ponašanja koji predstavlja načelo tvog života. Kada čovek prihvati ovakvo ponašanje i ovakvo razmišljanje, zar to ne dovodi do promene u njegovom srcu? Kad ti se srce promenilo, da li se promenio i tvoj integritet? Da li se tvoja ljudskost promenila? Da li ti se promenila savest? Čitavo tvoje biće se promenilo, od tvog srca do tvojih misli, iznutra ka spolja, i to je kvalitativna promena. Ova promena te sve više udaljava od Boga i sve se prisnije povezuješ sa Sotonom; postaješ sve sličniji Sotoni, što dovodi do toga da te Sotonina iskvarenost pretvara u demona.

Kada posmatrate ove društvene trendove, da li biste rekli da oni imaju veliki uticaj na ljude? Da li oni duboko razaraju ljude? Zaista veoma duboko! Koje aspekte čoveka Sotona kvari svakim od ovih trendova? Sotona uglavnom kvari čovekovu savest, razum, ljudskost, moral i pogled na postojanje. A zar ovi društveni trendovi postepeno ne degradiraju čoveka, pa on zbog njih postaje sve više iskvaren? Ove društvene trendove Sotona koristi da bi čoveka, korak po korak, namamio u jazbinu đavola, tako da čovek nesvesno obožava novac, materijalne želje, zlo i nasilje usred društvenih trendova. Jednom kad ove stvari uđu u čovekovo srce, šta onda čovek postaje? Postaje đavo i Sotona! To je zato što čovekovo srce postaje zaokupljeno onim što on obožava; kad čovek obožava negativne stvari, počinje da voli zlo i nasilje i ne voli lepotu i dobrotu, a kamoli mir. Postaje nevoljan da živi jednostavan život u normalnoj ljudskosti, već bi radije da uživa u visokom statusu i ogromnom bogatstvu, da se naslađuje telom, ne štedeći napor da udovolji svom telu, bez ikakvih ograničenja ili spona – drugim rečima, on bi da radi šta mu se prohte. Kad se, dakle, upetljaš u ove trendove, može li ti znanje koje si stekao pomoći da se oslobodiš? Mogu li ti aspekti tradicionalne kulture i sujeverja koje poznaješ pomoći da pobegneš iz ove nevolje? Mogu li tradicionalni moral i bonton koji poznaješ pomoći da budeš uzdržan? Uzmite, na primer, „Analekte” i „Tao Te Đing”. Mogu li oni čoveku da pomognu da se izvuče iz živog blata ovih zlih trendova? Nipošto ne mogu. Tako čovek postaje sve više zao, sve nadmeniji, oholiji, sebičniji i zlonamerniji. Među ljudima više nema nikakve naklonosti i odanosti, nema više ljubavi među članovima porodice, nema razumevanja među rođacima i prijateljima; ljudski odnosi su puni nasilja. Svi do jednog nastoje da žive među drugima koristeći nasilna sredstva i metode, da za sebe ugrabe sredstva za život koristeći nasilje, da osvoje pozicije i stiču profit koristeći nasilje, te da koriste nasilne i rđave načine da urade bilo šta od onoga što žele. Zar ovaj ljudski rod nije užasan? I te kako je užasan: ne samo što je razapeo Boga, već bi uništio i sve koji Ga slede – jer ovaj ljudski rod je isuviše zao. Pošto ste saslušali sve ovo o čemu sam upravo govorio, ne mislite li da je zastrašujuće živeti u ovoj sredini, na ovom svetu i među ovakvim ljudima, gde Sotona kvari ljudski rod? (Da.) Jeste li, onda, ikad osetili da zaslužujete žaljenje? Mora da to i sada bar malo osećate, zar ne? (Ja osećam.) Po vašem glasu bih rekao da u sebi mislite: „Sotona čoveka može da iskvari na mnogo različitih načina. On koristi svaku priliku i prati nas kud god da krenemo. Može li čovek još uvek da bude spasen?” Može li čovek još uvek da bude spasen? Može li čovek da spase sâm sebe? (Ne.) Može li Car od žada da spase čoveka? Može li da ga spase Konfučije? Može li čoveka da spase Guanjin Bodisatva? (Ne.) Ko onda može da spase čoveka? (Bog.) U srcima nekih ljudi, međutim, javiće se pitanja poput: „Sotona nam štetu nanosi tako žestoko, s takvom ludačkom pomamom, da smo sasvim izgubili nadu u život i samopouzdanje neophodno za život. Svi živimo usred iskvarenosti, ljudi se, svi do jednog, ionako opiru Bogu, a sada su nam još i srca potonula do samog dna. Gde je, dakle, Bog, dok nas Sotona kvari? Šta radi Bog? Šta god da Bog čini za nas, mi to nikad ne osećamo!” Neki ljudi se neizbežno osećaju utučeno i donekle obeshrabreno. Vi to veoma snažno osećate, jer je sve što sam dosad govorio, ljudima omogućilo da polako shvate ove stvari, i da nakon toga, sve jače osete beznađe i da se sve više osete napuštenim od Boga. Ali, ne brinite. Tema našeg današnjeg zajedništva, „Sotonina rđavost”, zapravo nije naša prava tema. Međutim, da bismo govorili o suštini Božje svetosti, mi najpre moramo da popričamo o tome kako Sotona kvari čoveka i o Sotoninoj rđavosti, da bi ljudima bilo jasnije u kakvom se stanju čovek sada nalazi. Jedan od ciljeva razgovora o tome jeste da se ljudima omogući da spoznaju Sotoninu rđavost, a drugi je da im se omogući da dublje shvate šta je istinska svetost.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 159

Razumevanje Božje svetosti kroz ono što On čini čoveku (Odabrani odlomak)

Kad god Sotona krene da kvari ljude ili da im razuzdano nanosi štetu, Bog ne sedi skrštenih ruku, ne zanemaruje, niti se pravi da ne vidi šta se dešava s Njegovim izabranicima. Bog savršeno jasno razume sve što Sotona čini. Ma šta da Sotona radi, ma koji trend da pokreće, Bog zna sve što Sotona pokušava da uradi i Bog ne napušta one koje je izabrao. Umesto toga, nimalo ne privlačeći pažnju – potajno i u tišini – Bog preduzima sve što je neophodno. Kad Bog započne delo na nekome, kad nekog izabere, On to nikome ne obznanjuje, niti to objavljuje Sotoni, a kamoli da pravi nekakav veličanstveni gest. On samo veoma tiho, veoma prirodno, radi ono što namerava. On najpre bira porodicu za tebe; tvoje porodično poreklo, tvoje roditelje, tvoje pretke – o svemu tome Bog unapred odlučuje. Prema tome, Bog ove odluke ne donosi naprečac, već je to delo odavno započeo. Pošto odabere porodicu za tebe, Bog bira datum tvog rođenja. Zatim, Bog posmatra kako se rađaš i kako plačući dolaziš na ovaj svet. On posmatra tvoj dolazak, sluša te kako učiš da mrmljaš, gleda kako se spotičeš dok, korak po korak, učiš da hodaš. Sada možeš da trčiš, skačeš, možeš da pričaš i da izražavaš svoja osećanja… Kako ljudi odrastaju, Sotona pogledom upire u svakog od njih, kao tigar koji bira svoj plen. Ali Bog, u vršenju Svog dela, nikad nije podvrgnut ograničenjima koja potiču od bilo kojih ljudi, događaja ili stvari, prostora ili vremena; On radi ono što treba i što namerava. U procesu odrastanja se možda susretneš s mnogim nepoželjnim stvarima, uključujući bolesti i prepreke na putu. Ali, dok ideš ovim putem, tvoj život i tvoja budućnost su pod neposrednim Božjim staranjem. Bog ti pruža istinsku garanciju za ceo tvoj život, jer On je tu, tik pored tebe, štiteći te i brinući o tebi. Dok rasteš, ti nisi ni svestan svega toga. Polako počinješ da stupaš u kontakt s novim stvarima i da spoznaješ ovaj svet i ovaj ljudski rod. Sve je za tebe sveže i novo. Ima nekih stvari koje uživaš da radiš. Živiš unutar sopstvene ljudskosti, unutar sopstvenog prostora i ne opažaš ama baš ništa u vezi s postojanjem Boga. Bog te, međutim, posmatra na svakom koraku tvog odrastanja i pomno prati svaki tvoj iskorak napred. Čak i dok stičeš znanja ili proučavaš nauku, Bog se nikada ni za korak ne udaljava od tebe. Baš kao i ostali ljudi, dok upoznaješ svet i upuštaš se u odnos sa njim, ti si takođe uspostavio sopstvene ideale, imaš svoje hobije, svoja interesovanja, a neguješ i uzvišene ambicije. Neretko razmišljaš o svojoj budućnosti i često, u grubim crtama, skiciraš kako bi tvoja budućnost trebalo da izgleda. Ali, ma šta da se na tom putu dešava, Bog sve to jasno vidi. Možda si ti i zaboravio sopstvenu prošlost, ali, što se Boga tiče, ne postoji niko ko te može razumeti bolje od Njega. Ti pod Božjom prismotrom živiš, rasteš i sazrevaš. Tokom ovog perioda, najvažniji Božji zadatak jeste nešto što niko nikad ne primećuje, nešto što niko ne zna. Bog zacelo o tome nikom ne govori. Koja je, dakle, ta najvažnija stvar? Može se reći da je to garancija da će Bog spasti neku osobu. Ovo znači da, ukoliko Bog želi da spase tu osobu, On to mora i učiniti. Ovo je zadatak od vitalne važnosti, kako za čoveka tako i za Boga. Znate li šta je to? Pošto izgleda da nemate nikakav osećaj, niti bilo kakav pojam o tome, reći ću vam. Od trenutka kad si se rodio, pa sve do sad, Bog je mnogo toga uradio na tebi, ali ti On ne daje iscrpan izveštaj o svemu što je učinio. Bog ti nije dozvolio da to saznaš, niti ti je o tome išta kazao. Za ljudski rod je, međutim, važno sve što On čini. Što se Boga tiče, to je nešto što On mora da obavi. U srcu Njegovom ima nečeg važnog što On treba da uradi, a što daleko prevazilazi svaku od ovih stvari. Naime, od trenutka kad se čovek rodi pa do današnjeg dana, Bog mora da garantuje njegovu bezbednost. Kada čujete ove reči, možda će vam se činiti da ih ne razumete u potpunosti. Možda ćete upitati: „Zar je ta bezbednost toliko važna?” Šta je, dakle, doslovno značenje „bezbednosti”? Možda vi tu reč tumačite kao mir, a možda ona za vas znači to da nikad ne doživite nikakvu katastrofu ili nesreću, da dobro živite, da živite normalnim životom. Ali, u svom srcu morate znati da to nije baš tako jednostavno. Šta, dakle, tačno znači ovo o čemu vam govorim, a što Bog mora da obavi? Šta bezbednost znači Bogu? Je li to zaista garancija „bezbednosti”, u njenom normalnom značenju? Ne. Šta je onda to što Bog čini? Ova „bezbednost” znači da te Sotona neće proždrati. Je li to važno? Da te Sotona ne proždere – tiče li se to tvoje bezbednosti ili ne? Da, to se tiče tvoje lične bezbednosti i nema ničeg važnijeg od toga. Kada te Sotona proždere, tvoja duša i telo tvoje više ne pripadaju Bogu. Bog te više neće spasiti. Bog napušta one duše i one ljude koje je Sotona proždrao. Stoga kažem da je najvažnija stvar koju Bog mora da uradi to da garantuje tvoju bezbednost, da garantuje da te Sotona neće proždrati. Ovo je veoma važno, zar ne? Zašto onda ne možete da odgovorite? Izgleda da niste u stanju da osetite ogromnu dobrotu Božju!

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 160

Razumevanje Božje svetosti kroz ono što On čini čoveku (Odabrani odlomak)

Osim što ljudima garantuje bezbednost, što im garantuje da ih Sotona neće proždrati, Bog čini još mnogo više od toga. On takođe obavlja veliki deo pripremnih radova pre nego što nekoga odabere i spase. Kao prvo, Bog vrši detaljne pripreme u pogledu toga kakav ćeš karakter imati, u kakvoj ćeš se porodici roditi, ko će ti biti roditelji, koliko ćeš braće i sestara imati, kao i kakva će biti situacija, ekonomsko stanje i uslovi za život u porodici u kojoj si rođen. Znate li u kakvim se porodicama rađa većina pripadnika Božjeg izabranog naroda? Da li su to ugledne porodice? Ne možemo sa sigurnošću reći da niko od njih nije rođen u uglednoj porodici. Možda ih ima, ali njih je veoma malo. Da li se oni rađaju u izuzetno bogatim porodicama, u porodicama milijardera ili multimilionera? Ne, oni se gotovo nikad ne rađaju u takvim porodicama. Pa, kakve su onda te porodice koje Bog uređuje za većinu ovih ljudi? (Obične porodice.) Koje se, dakle, porodice mogu smatrati „običnim porodicama”? Tu spadaju radničke porodice – to jest, porodice koje žive od plata svojih članova, porodice koje sebi mogu da priušte osnovne potrepštine i koje nisu suviše imućne; tu takođe spadaju i zemljoradničke porodice. Poljoprivrednici se prehranjuju sadnjom useva, imaju žito za jelo, nisu ni goli ni bosi, ne gladuju, niti se smrzavaju. Tu su, zatim, porodice koje se bave sitnim biznisom, kao i porodice u kojima su roditelji intelektualci, a koje se takođe mogu ubrojati u obične porodice. Tu su, takođe, i roditelji koji se bave kancelarijskim poslovima, kao i niži državni službenici, za koje se isto tako ne može reći da pripadaju uglednim porodicama. Većina se, dakle, rađa u običnim porodicama i sve to Bog uređuje. To, pre svega, znači da ovo okruženje u kojem živiš nije neka dobrostojeća porodica kakvu ljudi možda zamišljaju, da je ovo porodica koju je za tebe odabrao Bog, te da će većina ljudi živeti u okvirima jedne ovakve porodice. A šta je s društvenim statusom? Većina roditelja je prosečnog imovinskog stanja, bez visokog društvenog statusa – dovoljno im je samo da imaju posao. Ima li među njima guvernera? Ili predsednika država? Nema, je l’ da? To, u najbolju ruku, mogu biti menadžeri manjih firmi ili vlasnici malih preduzeća. Njihov društveni status je osrednji, a imovinsko stanje prosečno. Još jedan od činilaca je životno okruženje porodice. Pre svega, među ovim porodicama nema roditelja koji bi svoju decu otvoreno usmeravali da krenu putem vračanja i gatanja; veoma je malo onih koji se bave takvim stvarima. Većina roditelja je sasvim normalna. Bog istovremeno odabira ljude i uspostavlja ovakvo okruženje za njih, što je veoma korisno za Njegovo spasavanje ljudi. Na površini, čini se da Bog za čoveka nije učinio ništa od izuzetnog značaja; On samo izvršava svako delo neupadljivo, neprimetno i tiho. Ali, u stvari, sve što Bog čini postavlja temelj za tvoje spasenje, priprema put kojim ćeš ići napred, kao i sve neophodne uslove za tvoje spasenje. Bog, zatim, svaku osobu u tačno određeno vreme ponovo dovede pred Sebe: upravo tada, ti čuješ Božji glas; upravo tada, dolaziš pred Njega. Do tog vremena, neki su već i sami postali roditelji, dok su drugi još uvek nečija deca. Drugim rečima, neki su se venčali i dobili decu, dok su drugi i dalje sami i još nisu osnovali sopstvene porodice. Ali bez obzira na to kako stvari stoje, kada Božje jevanđelje i Njegove reči dođu do tebe, to je nešto što je Bog odavno predodredio. Bog je priredio okruženje i izabrao određenu osobu da ti propoveda jevanđelje u određenom kontekstu, kako bi ti mogao čuti glas Božji i prihvatiti Ga u datom okruženju. Sve je ovo Bog predodredio. Bog je za tebe već pripremio sve neophodne uslove. Na taj način ljudi, i ne znajući to, dolaze pred Njega i vraćaju se u Božju kuću. Oni takođe, i ne zajući, slede Boga u svakom koraku Njegovog dela, ulazeći u svaki korak Božjeg načina delovanja koji je On pripremio za njih. Koje načine Bog koristi u tom trenutku, dok obavlja stvari za čoveka? Kao prvo, to je, u najmanju ruku, nega i zaštita koju čovek uživa. Osim toga, Bog postavlja razne ljude, događaje i stvari da bi kroz njih čovek mogao da sagleda Njegovo postojanje i Njegova dela. Neki ljudi, na primer, veruju u Boga zato što je neko u njihovoj porodici bolestan. Kada im drugi propovedaju jevanđelje, oni počinju da veruju u Boga, a ta vera u Boga rađa se upravo zbog ove situacije. A ko je uredio ovu situaciju? (Bog.) Postoje porodice u kojima su, zbog ove bolesti, svi vernici, dok u nekim drugim samo po nekoliko ljudi u porodici veruje. Iako se, spolja gledano, može činiti da je neko u tvojoj porodici bolestan, to je zapravo uslov koji ti je dodeljen da bi mogao da dođeš pred Boga – ovo je Božja dobrota. Pošto ima ljudi kojima je porodični život težak i koji ne mogu da sebi pronađu mir, prilika se može ukazati sasvim slučajno – neko im preda jevanđelje i kaže: „Veruj u Gospoda Isusa i imaćeš mir.” Tako oni, potpuno nesvesno, počinju da veruju u Boga pod veoma prirodnim okolnostima – zar i to, onda, nije jedna vrsta stanja? I da li je činjenica da njihova porodica nije u miru, zapravo blagodat koju im je Bog podario? Ima i onih koji u Boga veruju iz drugih razloga. Postoje različiti razlozi i različiti načini verovanja, ali, bez obzira koji te je razlog naveo da veruješ u Boga, sve to zapravo On uređuje i usmerava. U početku, Bog primenjuje različite načine da bi odabrao tebe i da bi te uveo u Svoju porodicu. Ovo je blagodat koju Bog daruje baš svakoj osobi.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 161

Razumevanje Božje svetosti kroz ono što On čini čoveku (Odabrani odlomak)

U sadašnjoj etapi Božjeg dela u poslednjim danima, On čoveka više ne daruje samo blagodatima i blagoslovima kao pre, niti ga nagovara da ide napred. Šta je čovek, tokom ove etape dela, uspeo da vidi iz svih aspekata Božjeg dela koje je iskusio? Čovek je video Božju ljubav i Božji sud i grdnju. Tokom ovog vremenskog perioda, Bog snabdeva, podržava, prosvećuje i usmerava čoveka, tako da čovek postepeno spoznaje Njegove namere, spoznaje reči koje On izgovara i istinu koju daruje čoveku. Kad je čovek slab i negativan, kad nema kome da se obrati, Bog će ga Svojim rečima utešiti, posavetovati i ohrabriti, tako da čovek sitnog rasta može postepeno da jača, da se uzdiže u pozitivnosti i da postane voljan da sarađuje s Bogom. Ali, kad se čovek buni protiv Boga ili Mu se opire, ili kad čovek otkrije svoju iskvarenost, Bog neće pokazati milost u prekorevanju i dovođenju čoveka u red. Bog će, međutim, pokazati toleranciju i strpljenje prema ljudskoj gluposti, neznanju, slabosti i nezrelosti. Na taj način, kroz sav posao koji Bog obavlja radi njega, čovek postepeno sazreva, raste i spoznaje Božje namere, spoznaje određene istine, spoznaje šta je pozitivno, a šta negativno, šta je rđavost i šta je mrak. Pristup koji Bog koristi ne sastoji se uvek u prekorevanju i dovođenju čoveka u red, ali ni samo u pokazivanju tolerancije i strpljenja. Umesto toga, On sve ljude, u njihovim različitim fazama i u skladu s njihovim različitim rastom i kovom, na različite načine snabdeva. On za čoveka čini mnogo stvari, uz veliku cenu; mada čovek o tim stvarima i njihovoj ceni ništa ne primećuje, u praksi se sve što On čini zaista sprovodi na svakoj osobi. Božja ljubav je praktična: zahvaljujući blagodati Božjoj, čovek izbegava jednu katastrofu za drugom, dok Bog iznova i iznova pokazuje toleranciju prema čovekovim slabostima. Božji sud i grdnja omogućavaju ljudima da postepeno upoznaju iskvarenost i sotonsku suštinu čovečanstva. Ono što Bog čeveku pruža, Njegovo prosvećenje i Njegovo usmeravanje, omogućavaju čoveku da sve bolje spozna suštinu istine i ono što je ljudima potrebno, kojim putem ljudi treba da idu, zbog čega ljudi žive, koja je vrednost i smisao njihovih života i kako da se kreću putem koji je pred njima. Sve ove stvari koje Bog čini neodvojive su od Njegove jedine prvobitne svrhe. Koja je to, dakle, svrha? Zašto Bog koristi ove metode da bi Svoje delo obavio na čoveku? Kakav rezultat On želi da postigne? Drugim rečima, šta On želi da vidi u čoveku? Šta On od čoveka želi da dobije? Ono što Bog želi da vidi jeste da se čovekovo srce može ponovo oživeti. Pomoću ovih metoda, koje Bog koristi za rad na čoveku, On neprekidno nastoji da probudi srce čovekovo, da probudi njegov duh, da mu omogući da shvati odakle čovek potiče, ko ga usmerava, podržava i snabdeva, i ko mu je dozvolio da živi do današnjih dana; posredstvom ovih metoda, On čoveku omogućava da shvati ko je Stvoritelj, koga treba da obožava, kakvim putem treba da ide i na koji način treba da stupi pred Boga; njihovim posredstvom, čovekovo srce postepeno oživljava, te tako čovek spoznaje Božje srce, razume Božje srce i shvata mukotrpnu nameru u pozadini Njegovog dela čovekovog spasenja. Kad čovekovo srce oživi, on više ne želi da živi sa svojom izopačenom, iskvarenom naravi, već želi da stremi ka istini kako bi udovoljio Bogu. Kad se čovekovo srce probudi, on je tada u stanju da se potpuno otrgne od Sotone. Više neće biti povređeni od strane Sotone i neće više biti kontrolisani niti zavaravani od strane Sotone. Umesto toga, čovek može proaktivno da sarađuje u Božjem radu i u Njegovim rečima kako bi udovoljio Božjem srcu, dostižući tako da se boji Boga i da se kloni zla. Ovo je prvobitna svrha Božjeg dela.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 162

Razumevanje Božje svetosti kroz ono što On čini čoveku (Odabrani odlomak)

Iz razgovora o Sotoninoj rđavosti koji smo upravo vodili, svakome se čini da čovek živi usred velike tuge i da je život čovekov opterećen zlom srećom. Ali, kako se osećate sada, kad govorim o svetosti Božjoj i o delu koje On obavlja na čoveku? (Veoma srećno.) Sad možemo da vidimo da je sve što Bog čini, sve što On mukotrpno uređuje za čoveka, besprekorno. Sve što Bog čini je nepogrešivo, što znači da je Njegovo delo besprekorno, da nema potrebe ni za čijim ispravkama, savetima, niti izmenama. Sve što Bog čini za svakog pojedinca van svake je sumnje; On svakoga vodi za ruku, u svakom trenutku pazi na tebe i nikada te ni za tren nije napustio. Pošto ljudi odrastaju u ovakvom okruženju i sa ovakvom pozadinom, možemo li reći da ljudi zapravo odrastaju na Božjem dlanu? (Da.) Da li još uvek imate osećaj gubitka? Da li se iko još oseća negativno? Da li se nekome čini da je Bog napustio ljudski rod? (Ne.) Pa, šta je tačno onda Bog uradio? (Motrio je na ljudski rod.) U sve što čini, Bog nesumnjivo ulaže veliko razmišljanje i brigu. Štaviše, On je Svoje delo oduvek obavljao bezuslovno. On nikada nije od vas zahtevao da znate cenu koju On za vas plaća, kako bi vas naveo da osetite duboku zahvalnost prema Njemu. Da li je Bog ikada to zahtevao od vas? (Nije.) Svi vi već živite dugi niz godina i gotovo svako od vas se susreo sa mnogim opasnim situacijama i susreo se sa mnogo iskušenja tokom života. To je zato što Sotona stoji kraj tebe i što su njegove oči stalno uprte u tebe. Sotona se naslađuje dok te gleda pogođenog nesrećom, zadesenog katastrofom; on bi voleo da ti ništa ne polazi za rukom i da se upleteš u njegovu mrežu. A što se tiče onoga što Bog čini, On te u svakom trenutku štiti, odvraćajući te od nesreće za nesrećom i od katastrofe za katastrofom. Upravo zato kažem da je sve u vezi sa čovekom – uključujući mir i radost, blagoslove i ličnu bezbednost – zapravo pod Božjom kontrolom; On usmerava sudbinu svakog pojedinca i ima suverenost nad njom. Da li, međutim, Bog ima preuveličanu predstavu o Svom položaju, kao što neki kažu? Da li Bog tebi izjavljuje: „Ja sam najveći od svih. Ja sam taj koji preuzima odgovornost za vas. Morate Me moliti za milost, a neposlušnost će biti kažnjena smrću”? Da li je Bog ikada ovako zapretio čovečanstvu? (Nije.) Da li je On ikada rekao: „Pošto su ljudi iskvareni, nije ni važno kako se ponašam prema njima i mogu da ih tretiram kako Mi se prohte; ne moram za njih da pravim nikakva solidna uređenja”? Da li Bog ovako razmišlja? Da li je Bog ikada ovako postupao? (Nije.) Naprotiv, Bog se prema svakoj osobi ponaša ozbiljno i odgovorno. On se čak prema tebi ponaša odgovornije od tebe samog. Zar nije tako? Bog ne priča besmislice, ne razmeće se Svojim uzvišenim položajem i nije površan prema ljudima. Umesto toga, On pošteno i ćutke radi stvari koje On Sâm mora da obavi. Te stvari čoveku donose blagoslove, mir i radost. One čoveka mirno i srećno dovode pred lice Boga i u Njegovu porodicu; čovek tada živi pred Bogom i spasenje Božje prihvata normalnim razumom i razmišljanjem. Da li je Bog, dakle, prema čoveku ikada bio dvoličan u Svom delu? Je li ikada bio lažno ljubazan, tako što bi koristio nekoliko lepih reči da bi se prema čoveku odnosio na površan način? (Ne.) Je li Bog ikad rekao jedno, a zatim uradio nešto drugo? Da li je Bog ikada davao prazna obećanja i hvalio se, govoreći ljudima da za njih može da uradi ovo ili da može da im pomogne da urade ono, da bi zatim nestao? (Ne.) Kod Boga nema prevare, nema laži. Bog je veran i istinit u svemu što čini. On je jedini na koga ljudi mogu da računaju; On je Bog kome ljudi mogu da povere svoje živote i sve što imaju. Pošto u Bogu nema prevare, da li bismo mogli reći da je Bog najiskreniji? (Da.) Naravno da bismo mogli! Iako je reč „iskren” isuviše slaba, isuviše ljudska kad se primeni na Boga, koju drugu reč da upotrebimo? Takva su ograničenja ljudskog jezika. Mada je donekle neprikladno nazivati Boga „iskrenim”, mi ćemo za sada ipak koristiti ovu reč. Bog je veran i iskren. Kada, dakle, govorimo o ovim aspektima, na šta tačno mislimo? Mislimo li na razlike između Boga i čoveka, te na razlike između Boga i Sotone? Da, mogli bismo tako reći. To je zato što čovek u Bogu ne može da vidi ni trunku Sotonine iskvarene naravi. Jesam li u pravu kad ovo kažem? Amen? (Amen!) Ništa od Sotonine rđave naravi ne otkriva se u Bogu. Sve što Bog čini i što otkriva u potpunosti je korisno za čoveka i pomaže mu, učinjeno je isključivo radi zbrinjavanja čoveka, prepuno je života i daje čoveku put koji treba da sledi i smer u kojem treba da se kreće. Bog nije iskvaren a, ako sada još pogledamo i sve ono što Bog čini, možemo li reći da Bog poseduje svetost? Pošto u Bogu nema ničeg od iskvarene naravi ljudske, niti ičeg sličnog sotonskoj suštini iskvarenog čovečanstva, sa ove tačke gledišta možemo sasvim slobodno reći da Bog poseduje svetost. Bog ne pokazuje nikakvu iskvarenost, a dok obavlja Svoje delo, Bog istovremeno otkriva Svoju suštinu, čime se u potpunosti potvrđuje svetost Boga Samoga. Vidite li vi to? Da bismo spoznali svetu suštinu Božju, zadržimo se za sada na ova dva aspekta: prvo, u Bogu nema ni trunke iskvarene naravi, i drugo, suština Božjeg dela na čoveku omogućava čoveku da vidi Božju suštinu, koja je u celosti pozitivna. Jer, sve ono što svaki deo Božjeg dela donosi čoveku, u potpunosti je pozitivno. Pre svega, Bog zahteva od čoveka da bude pošten – zar to nije pozitivno? Bog daje čoveku mudrost – zar to nije pozitivno? Bog čoveka osposobljava da razlikuje dobro od zlo – zar to nije pozitivno? On čoveku dozvoljava da shvati smisao i vrednost ljudskog života – zar to nije pozitivno? On čoveku dozvoljava da suštinu ljudi, događaja i stvari sagleda u skladu sa istinom – zar to nije pozitivno? Jeste. A rezultat svega toga je da Sotona više ne obmanjuje čoveka, da Sotona čoveku više neće nanositi zlo, niti ga kontrolisati. Drugim rečima, ove stvari ljudima omogućavaju da se potpuno oslobode Sotonine iskvarenosti, te da tako postepeno krenu putem bogobojažljivosti i izbegavanja zla.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 163

Postoji šest glavnih trikova koje Sotona koristi da bi iskvario čoveka

Prvi se sastoji u kontroli i prinudi. Drugim rečima, Sotona će učiniti sve što je u njegovoj moći da bi preuzeo kontrolu nad tvojim srcem. Šta znači „prinuda”? To znači da te, pomoću pretnji i silovitih taktika, prisiljava da mu se pokoriš, navodeći te da razmišljaš o posledicama ako to ne učiniš. Ti se plašiš i ne usuđuješ se da mu se suprotstaviš, te se stoga predaješ.

Drugi trik je varanje i prevara. Šta se podrazumeva pod „varanjem i prevarom”? Sotona izmišlja neke priče i laži, na prevaru te navodeći da mu poveruješ. On ti nikad ne govori da je čoveka stvorio Bog, ali ti, isto tako, nikad neće direktno reći da te nije stvorio Bog. On uopšte i ne koristi reč „Bog”, već neku drugu reč kao zamenu, čime te zapravo obmanjuje tako da ti, u osnovi, nemaš pojma o postojanju Boga. Naravno, „prevara” obuhvata ne samo ovaj, već i mnoge druge aspekte.

Treći Sotonin trik je prisilna indoktrinacija. Čime se ljudi prisilno indoktriniraju? Da li se prisilna indoktrinacija vrši po čovekovom sopstvenom izboru? Da li se ona vrši uz čovekov pristanak? Ne, nikako. Čak i ako ne daš svoj pristanak, ti povodom toga ne možeš ništa da preduzmeš. Sotona te, a da ti toga nisi ni svestan, indoktrinira, usađuje ti u glavu svoje ideje, svoja životna pravila i svoju suštinu.

Četvrti trik je zastrašivanje i namamljivanje. Drugim rečima, Sotona te pomoću raznih trikova navodi da ga prihvatiš, slediš i da radiš u njegovoj službi. Učiniće sve da postigne svoje ciljeve. Ponekad ti pruža sitne usluge, sve vreme te mameći da počiniš greh. Ako ga ne slediš, naneće ti patnju zbog toga, kazniće te i na sve moguće načine će te napadati i kovati zaveru protiv tebe.

Peti trik je obmanjivanje i paraliza. „Obmanjivanje i paraliza” je trik kojim Sotona ljudima usađuje milozvučne reči i ideje, koje su u skladu s njihovim predstavama i zvuče uverljivo, tako da izgleda kao da on tobože brine o telesnoj situaciji ljudi, o njihovim životima i budućnosti, dok mu je, u stvari, jedini cilj da te prevari. On te, zatim, parališe tako da više ne znaš šta je ispravno, a šta pogrešno, usled čega ti nesvesno bivaš prevaren i padaš pod njegovu kontrolu.

Šesti trik je uništenje tela i uma. Koji deo čoveka Sotona uništava? Sotona ti uništava um, čineći te nemoćnim da mu se odupreš, što znači da se tvoje srce, malo po malo, okreće ka Sotoni uprkos tvojoj volji. On svakodnevno usađuje ove stvari u tebe, i svaki dan koristi kulturu i ove ideje da utiče na tebe i da te oblikuje, slamajući malo po malo tvoju volju, tako da ti na kraju više i ne želiš da budeš dobra osoba, ne želiš više da se zalažeš za ono što nazivaš „pravdom”. Nesvesno, ti više nemaš snagu volje da plivaš uzvodno, već radije puštaš da te struja nosi. „Uništenje” znači da Sotona ljude toliko muči da oni više ne liče na ljudska bića, već postaju senke onoga što su nekad bili. Tada Sotona koristi priliku da ih proždere.

Svaki od ovih trikova, koje Sotona koristi da bi ljude iskvario, čoveka čini nemoćnim da mu se odupre; svaki od njih za čoveka može biti smrtonosan. Drugim rečima, sve što Sotona radi i svi trikovi koje koristi mogu dovesti do toga da postaneš izrod, mogu te staviti pod Sotoninu kontrolu i uvući te u živo blato greha i zla. Takvi su trikovi koje Sotona koristi da bi iskvario čoveka.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 164

Zbog vašeg, na percepciji zasnovanog, razumevanja Božje suštine, vama za sada još uvek treba dosta vremena da to naučite, potvrdite, osetite i doživite, sve dok jednog dana, iz samog središta svoga srca, ne budete spoznali da „svetost Božja” zapravo znači da Božja suština nema mane, da su Božja ljubav, kao i sve ono što Bog čoveku pruža, nesebični, a spoznaćete i da je Božja svetost neokaljana i besprekorna. Ovi aspekti Božje suštine nisu puke reči koje On koristi da bi se hvalio Svojim identitetom, već Bog svoju suštinu koristi da bi se prema svakom pojedincu odnosio s tihom iskrenošću. Drugim rečima, Božja suština nije prazna, niti je teorijska ili doktrinarna, a svakako ne predstavlja neku vrstu znanja. Ona za čoveka nije vrsta obrazovanja; umesto toga, ona je istinsko otkrivenje Božjih postupaka i razotkrivena suština onoga što Bog ima i što jeste. Čovek treba da poznaje tu suštinu i da je razume, jer sve što Bog čini i svaka reč koju izgovori ima veliku vrednost i veliki značaj za svaku osobu. Tek kad shvatiš Božju svetost, moći ćeš zaista da veruješ u Boga; tek kad shvatiš Božju svetost, moći ćeš da shvatiš pravo značenje reči „Sâm Bog, jedinstveni”. Nećeš više maštati, nećeš smatrati da, osim ovog, postoje i drugi putevi kojima bi mogao da kreneš, niti ćeš više biti spreman da izdaš sve ono što je Bog za tebe uredio. Pošto je suština Božja sveta, to znači da samo Bog može da ti dozvoli da kreneš ispravnim, blistavim putem u životu; samo Bog može da ti dozvoli da shvatiš smisao toga što si živ; jedino Bog može da ti omogući da proživiš pravu ljudskost i da imaš i shvataš istinu, da ti omogući da iz istine zadobiješ život. Jedino ti Sâm Bog može pomoći da se kloniš zla i sačuvati te od toga da ti Sotona naudi i kontroliše te. Osim Boga, niko i ništa te ne može spasti iz mora stradanja, da više ne patiš. To je ono što suština Božja određuje. Jedino te Sam Bog spasava tako nesebično; samo je Bog do samoga kraja odgovoran za tvoju budućnost, tvoju sudbinu i tvoj život; On je taj koji sve stvari uređuje tebe radi. To je nešto što nijedno stvoreno ili nestvoreno biće ne može da postigne. Jer nijedno stvoreno ili nestvoreno biće ne poseduje suštinu nalik suštini Božjoj, nijedna osoba ni stvar nije sposobna da te spasi, niti da te povede. U tome je značaj Božje suštine za čoveka. Možda osećate da vam ove reči koje sam izgovorio samo malo pomažu na doktrinarnom nivou. Međutim, ako stremiš ka istini, ako voliš istinu, onda u tvom budućem doživljavanju ove reči neće samo promeniti tvoju sudbinu, već će te, još i više, povesti na pravi put života. Vi ovo razumete, zar ne?

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 165

Hteo bih da s vama popričam o nečemu što ste uradili na početku našeg današnjeg okupljanja, a što Me je iznenadilo. Neki od vas su u sebi možda gajili zahvalnost, možda ste se osećali zahvalno, pa je ta vaša emocija izazvala odgovarajuću akciju. Ono što ste uradili nije nešto na čemu bi vam trebalo zamerati; ono nije ni ispravno ni pogrešno. Ali bih voleo da shvatite nešto. Šta je to što bih želeo da shvatite? Najpre bih hteo da vas pitam o onome što ste upravo sad uradili. Da li ste Mi se klanjali padanjem ničice ili klečanjem? Može li Mi iko to reći? (Verujemo da je to bilo padanjem ničice.) Ako verujete da je to bilo padanjem ničice, kakvo je onda značenje toga? (Klanjanje.) A kakvo je onda klanjanje klečanjem? Na ovu temu nismo dosad imali zajedništvo, ali danas osećam da je to neophodno. Padate li ničice na uobičajenim okupljanjima? (Ne.) Da li padate ničice dok izgovarate molitve? (Da.) Da li padate ničice svaki put kada se molite ako okolnosti to dozvoljavaju? (Da.) To je dobro. Ono što bih, međutim, želeo da danas shvatite, jeste da Bog prihvata savijanje kolena samo od dve vrste ljudi. Ne moramo da konsultujemo Bibliju, niti dela i postupke bilo koje duhovne ličnosti. Umesto toga, Ja ću vam, ovde i sada, reći nešto istinito. Kao prvo, klanjanje padanjem ničice i klanjanje klečanjem nisu jedno te isto. Zašto Bog prihvata savijanje kolena onih koji padaju ničice dok se klanjaju? To je zato što Bog tu osobu zove k sebi i traži od nje da prihvati Božji nalog, te joj stoga Bog dozvoljava da se pred Njim padne ničice. Ovo je prva vrsta ljudi. Druga vrsta je klanjanje klečanjem, koje obavlja neko ko se plaši Boga i kloni se zla. Postoje samo ove dve vrste ljudi. Kojoj, dakle, vrsti vi pripadate? Možete li to da kažete? Ovo je istina, iako ona možda malo vređa vaša osećanja. O savijanju kolena ljudi tokom molitve nema se šta reći – to je ispravno i onako je kako treba da bude, jer kad se ljudi mole to je uglavnom molitva za nešto, otvaranje srca Bogu i suočavanje s Njim licem u lice. To je komunikacija i razmena, od srca srcu, sa Bogom. Klanjanje na kolenima ne bi trebalo da bude puka formalnost. Ne želim da vam zamerim zbog ovoga što ste danas uradili. Samo želim da vam to razjasnim, kako biste razumeli ovo načelo – znate to, zar ne? (Da, znamo.) Ovo vam govorim zato da se to ne bi ponovilo. Imaju li ljudi, dakle, bilo kakvu priliku da padnu ničice i da kleknu pred licem Božjim? Nije da se takva prilika nikad neće pojaviti. Taj dan će doći, pre ili kasnije, ali sada nije vreme za to. Shvatate li? Jeste li se zbog toga uznemirili? (Ne.) Dobro je. Možda će vas ove reči motivisati ili nadahnuti da svojim srcem spoznate nevolju koja trenutno postoji između Boga i čoveka, kao i kakav je aktuelni odnos između Boga i čoveka. Iako smo o ovome nedavno razgovarali i razmenili mišljenja, čovekovo razumevanje Boga još uvek je daleko od dovoljnog. Pred čovekom je i dalje dug put koji mora da pređe u svom nastojanju da razume Boga. Nije Mi namera da vas nateram da to iz ovih stopa učinite, niti da ishitreno izražavate ovu vrstu težnji i osećanja. Ono što ste danas uradili može otkriti i izraziti vaša prava osećanja, i Ja sam ih osetio. Dok ste to radili, Ja sam želeo samo da ustanem i saopštim vam Svoje lepe želje, jer vam svima želim da budete dobro. Prema tome, svakom Svojom rečju i svakim postupkom, Ja dajem sve od sebe da vam pomognem i da vas usmerim, kako biste mogli da steknete ispravno razumevanje i ispravan pogled na sve stvari. Vi ovo možete da shvatite, zar ne? (Da.) Dobro je. Iako ljudi poseduju izvesno razumevanje svakog aspekta Božjih naravi, svakog aspekta onoga što Bog ima i što jeste, kao i dela koje Bog obavlja, najveći deo tog razumevanja ostaje na nivou reči, doktrina i misli. Ono što ljudima najviše nedostaje jeste istinsko znanje i uvid, koji nastaju iz stvarnog iskustva. Mada Bog koristi različite metode da bi probudio srca ljudi, stepen do kojeg se ljudi mogu istinski probuditi zavisi od njihovih stremljenja – ukratko, svi vi još uvek imate dug put pred sobom. Ne želim da vidim da se iko oseća kao da ga je Bog zanemario, da ga je Bog napustio ili da ga je prezreo. Sve što želim da vidim jeste da svi budu na putu stremljenja ka istini i traganja za spoznajom Boga, odlučno koračajući napred bez oklevanja ili osvrtanja, bez ikakvih bojazni ili tereta. Bez obzira na to kakva si loša dela počinio, kakvim god stranputicama krenuo ili kako si prestupio, nemoj da dozvoliš da ti to postane breme ili prekomerni prtljag, koji ćeš morati da nosiš sa sobom u svom stremljenju ka spoznaji Boga. Nastavi da koračaš napred. Božja namera da spase čoveka ne menja se ni u jednom trenutku. To je najdragoceniji aspekt Božje suštine.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”