Svakodnevne reči Božje  Odlomak 166

Znate li koje je znanje ključno za razumevanje Božje pravedne naravi? Na ovu temu se mnogo toga može reći iz iskustva, ali prvo moram da vam pomenem nekoliko glavnih tačaka. Da bi čovek razumeo Božju pravednu narav, prvo mora da razume Božje emocije: šta On mrzi, čega se gnuša, šta voli, prema kome je On tolerantan i milostiv i kojoj vrsti ljudi daruje tu milost. Ovo je jedna od glavnih tačaka. Čovek takođe mora razumeti da bez obzira na to koliko je Bog pun ljubavi, bez obzira na to koliko milosti i ljubavi ima prema ljudima, Bog ne podnosi da iko vređa Njegov identitet i položaj, niti da iko uvredi Njegovo dostojanstvo. Iako Bog voli ljude, On ih ne tetoše. Ljudima daje Svoju ljubav, Svoju milost i Svoju toleranciju, ali ih nikada nije mazio; Bog ima Svoja načela i Svoja ograničenja. Koliko god da si ljubavi osetio od Boga, koliko god da je ta ljubav duboka, prema Bogu nikada ne smeš da se odnosiš kao što bi se odnosio prema drugoj osobi. Iako je tačno da se Bog prema ljudima odnosi sa najvećom prisnošću, ako čovek Boga posmatra kao svaku drugu osobu, kao da je On samo još jedno stvoreno biće, poput prijatelja ili predmeta obožavanja, Bog će od njega tada sakriti Svoje lice i napustiti ga. Ovo je njegova narav, a ljudi prema ovom pitanju ne smeju da se odnose nepromišljeno. Dakle, često viđamo reči poput ovih koje je Bog izgovorio o Svojoj naravi: nije važno koliko si puteva prešao, koliko si posla obavio ili koliko si patnje podneo, jer kada jednom uvrediš Božju narav, On će svakom od vas uzvratiti na osnovu onoga što ste učinili. Ovo znači da se Bog prema ljudima odnosi sa najvećom prisnošću, međutim, ljudi prema Bogu ne smeju da se ophode kao da im je prijatelj ili rođak. Nemojte Boga zvati svojim „drugarom“. Koliko god da si ljubavi od Njega dobio, koliko god tolerancije da je pokazao prema tebi, prema Bogu se nikada ne smeš odnositi kao prema svom prijatelju. Ovo je Božja pravedna narav. Da li to razumete? Treba li o ovome još nešto da kažem? Da li o ovom pitanju imate ikakvo prethodno shvatanje? Uopšteno govoreći, ljudi ovu grešku najlakše naprave, bez obzira na to da li razumeju doktrine ili o ovom pitanju nisu prethodno nikada razmišljali. Kada ljudi vređaju Boga, to ne mora biti zbog jednog događaja ili zbog jedne stvari koju su rekli, već zbog stava koji imaju i stanja u kome se nalaze. Ovo je veoma zastrašujuća stvar. Neki ljudi veruju da razumeju Boga, da poseduju određeno znanje o Njemu, pa možda čak i čine neke stvari koje udovoljavaju Bogu. Počinju da se osećaju ravnopravni Bogu i kao da su se mudro sprijateljili sa Bogom. Ova vrsta osećanja je užasno pogrešna. Ako nemaš duboko razumevanje ovoga – ako ovo jasno ne razumeš – vrlo lako ćeš uvrediti Boga i uvredićeš Njegovu pravednu narav. Sada to razumeš, zar ne? Nije li Božja pravedna narav jedinstvena? Da li bi ona ikada mogla da bude ravnopravna karakteru ili moralnom stanovištu jednog čoveka? Nikada ne bi mogla. Prema tome, ne smeš da zaboraviš da kako god se Bog ophodio prema ljudima i šta god On mislio o ljudima, Božji položaj, autoritet i identitet nikada se ne menjaju. Za ljudski rod, Bog je zauvek Gospod svih stvorenja i Stvoritelj.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VII“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 167

1. priča: Seme, zemlja, drvo, sunčeva svetlost, ptice i čovek

Na zemlju je palo malo seme. Pala je obilna kiša, a seme je izraslo u nežnu klicu, dok se njeno korenje polako probijalo u tle pod sobom. Klica je s vremenom porasla, podnoseći okrutne vetrove i žestoke kiše, svedočeći o promeni godišnjih doba dok je mesec rastao i opadao. Zemlja je u leto donela darove vode kako bi izdanak mogao da izdrži užarenu vrelinu ovog godišnjeg doba. A zahvaljujući zemlji, izdanak nije savladala vrelina, pa je tako prošla najgora letnja žega. Kada je došla zima, zemlja je obujmila izdanak u svom toplom zagrljaju, a zemlja i izdanak su se čvrsto držali. Zemlja je grejala izdanak, pa je on tako preživeo oštru hladnoću ovog godišnjeg doba, nepovređen jakim zimskim vetrovima i snežnim olujama. Zaklonjen zemljom, izdanak je rastao odvažno i srećno; zemlja ga je nesebično ishranjivala, pa je rastao zdravo i snažno. Srećno je rastao, pevajući na kiši, plešući i njišući se na vetru. Izdanak i zemlja zavise jedno od drugog…

Godine su prolazile, a izdanak je izrastao u gorostasno drvo. Snažno je stajao na zemlji, sa stamenim granama na čijim je vrhovima bilo nebrojeno lišće. Korenje drveta i dalje se ukopavalo u zemlju kao i ranije, a sada je bilo već duboko zaronjeno pod zemljom. Zemlja, koja je nekada štitila majušni izdanak, sada je bila temelj za moćno drvo.

Zračak sunčeve svetlosti obasjao je drvo. Drvo je zanjihalo svoje telo i raširilo ruke duboko udišući vazduh protkan suncem. I tlo u podnožju disalo je u taktu sa drvetom, a zemlja se osećala obnovljenom. Baš u tom trenutku, svež povetarac je dunuo među granama, a drvo je zadrhtalo od ushićenja, talasajući se poletno. Drvo i sunčeva svetlost zavise jedno od drugog…

Ljudi su sedeli u prijatnoj hladovini drveta i uživali u žustrom, mirisnom vazduhu. Vazduh je pročistio njihova srca i pluća, pročistio je krv u njima, a njihova tela više nisu bila troma ni sputana. Ljudi i drvo zavise jedni od drugih…

Jato malenih cvrkutavih ptica sletelo je na granje drveta. Možda su tu sletele da bi izbegle grabljivicu ili da se razmnožavaju i odgajaju svoje mlade ili možda samo da na trenutak predahnu. Ptice i drvo zavise jedni od drugih…

Korenje drveta, izuvijano i zamršeno, ukopalo se duboko u zemlju. Svojim stablom zaklanja zemlju od vetra i kiše, i pruža svoje udove da zaštiti zemlju pod svojim stopama. Drvo to čini jer mu je zemlja majka. Oni jačaju jedno drugo i oslanjaju se jedno na drugo, i nikada se neće rastati…

[...]

Sve o čemu sam upravo govorio jeste nešto što ste već videli. Seme, recimo – izrasta u drveće, i premda ne možeš da vidiš svaku pojedinost tog procesa, znaš da se to dešava, zar ne? Isto tako znaš za zemlju i sunčevu svetlost. Prizor ptica koje stoje na drveću jeste nešto što su svi videli, zar ne? A prizor ljudi koji traže hlad u senci drveta – i to je nešto što ste svi videli, zar ne? (Da.) Prema tome, kada su sve ove stvari na jednoj slici, kakvo osećanje izaziva ta slika? (Osećanje harmonije.) Da li svaka stvar na toj slici potiče od Boga? (Da.) Budući da potiču od Boga, Bog zna vrednost i značaj zemaljskog postojanja svih ovih različitih stvari. Kada je Bog stvarao sve stvari, kada je planirao i stvorio svaku stvar, On je to učinio s namerom; i kada je stvorio te stvari, svaka je bila prožeta životom. Okruženje koje je On stvorio za postojanje ljudskog roda, kao što je upravo opisano u našoj priči, jeste ono u kome seme i zemlja zavise jedno od drugog, u kome zemlja može da ishranjuje seme, a seme je vezano za zemlju. Ovaj odnos je odredio Bog na samom početku Svog stvaranja. Prizor drveta, sunčeve svetlosti, ptica i ljudi dočarava životno okruženje koje je Bog stvorio za ljudski rod. Kao prvo, drvo ne može da napusti zemlju niti može da bude bez sunčeve svetlosti. Prema tome, koja je bila Božja svrha da stvori drvo? Možemo li reći da je ono bilo namenjeno samo zemlji? Možemo li reći da je bilo namenjeno samo pticama? Možemo li reći da je bilo namenjeno samo ljudima? (Ne.) Kakav je odnos među njima? Među njima vlada odnos zasnovan na uzajamnom jačanju, međuzavisnosti i nerazdvojivosti. Drugim rečima, zemlja, drvo, sunčeva svetlost, ptice i ljudi oslanjaju se jedni na druge i neguju jedni druge. Drvo štiti zemlju, a zemlja ishranjuje drvo; sunčeva svetlost opskrbljuje drvo, dok drvo od sunčeve svetlosti dobija svež vazduh i smanjuje užarenu vrelinu sunca na zemlji. Ko na kraju ima koristi od ovoga? Ljudski rod, zar ne? Ovo je jedno od načela koja se nalaze u osnovi okruženja u kome živi ljudski rod, a koje je Bog stvorio; Bog je od početka nameravao da tako bude. Iako je ova slika jednostavna, na njoj vidimo Božju mudrost i Njegovu nameru. Ljudski rod ne može da živi bez zemlje ni bez drveća, a još manje bez ptica i sunčeve svetlosti. Zar nije tako? Iako je ovo samo priča, ono što ona dočarava jeste mikrokosmos Božjeg stvaranja neba i zemlje i svih stvorenja i Njegov poklon okruženja u kome ljudski rod može da živi.

Bog je za ljudski rod stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja, kao i okruženje za nastanjivanje. Kao prvo, glavna stvar kojom se bavi naša priča jesu međusobno jačanje, međuzavisnost i suživot svih stvorenja. Prema ovom načelu, okruženje za postojanje ljudskog roda je zaštićeno; ono može da postoji i da se održava. Zahvaljujući tome, ljudski rod može da se razvija i razmnožava. Na slici koju smo videli bili su zajedno drvo, zemlja, sunčeva svetlost, ptice i ljudi. Da li je na ovoj slici bio Bog? Niko Ga na njoj nije video. Ali se moglo videti pravilo međusobnog jačanja i međuzavisnosti između svih stvari u tom prizoru; u ovom pravilu se mogu videti postojanje i suverenost Boga. Bog koristi takvo načelo i takvo pravilo da sačuva život i postojanje svih stvorenja. On na taj način opskrbljuje sva stvorenja i ljudski rod. Da li je ova priča povezana sa našom glavnom temom? Na površini se čini da nije, međutim, u stvarnosti su pravilo na osnovu koga je Bog stvorio sve stvari i Njegova nadmoć nad svim stvarima usko povezani sa činjenicom da je On izvor života za sva stvorenja. Ove činjenice su nerazdvojive. Sada počinjete nešto da učite!

Bog zapoveda pravilima koja regulišu funkcionisanje svih stvari; On zapoveda pravilima koja regulišu opstanak svih stvorenja; On kontroliše sva stvorenja i određuje ih tako da se međusobno jačaju i da zavise jedni od drugih, kako ne bi propali niti nestali. Samo tako ljudski rod može da nastavi da živi; samo tako može da živi pod Božjim vođstvom u takvom okruženju. Bog je Suveren ovih pravila funkcionisanja i niko u njih ne može da se upliće niti da ih menja. Jedino Sȃm Bog zna ova pravila i jedino Sȃm Bog njima upravlja. Kada će drveće izniknuti; kada će padati kiša; koliko će vode i hranljivih materija zemlja dati biljkama; u koje godišnje doba opada lišće; u koje godišnje doba drveće rađa plodove; koliko će hranljivih materija sunčeva svetlost dati drveću; šta će drveće izdahnuti nakon što ih je nahranila sunčeva svetlost – sve te stvari je Bog unapred odredio kada je stvorio sva stvorenja, kao pravila koja niko ne može da prekrši. Stvari koje je Bog stvorio, bilo da su žive ili, u očima čoveka, nežive, sede u Njegovoj ruci, u kojoj ih On kontroliše i nad njima vlada. Niko ne može da promeni niti da prekrši ova pravila. Drugim rečima, kada je Bog stvarao sve stvari, On je predodredio da bez zemlje, drvo neće moći da pusti korenje, proklija i izraste; da će se zemlja bez drveća osušiti; da će drvo postati dom za ptice i mesto na kome one mogu da se sklone od vetra. Može li drvo da živi bez zemlje? Nipošto ne može. Da li bi moglo da živi bez sunca ili kiše? Ni u tom slučaju ne bi moglo. Sve ove stvari su radi ljudskog roda, radi opstanka ljudskog roda. Čovek od drveta dobija svež vazduh, a čovek živi na zemlji koju štiti drvo. Čovek ne može da živi bez sunčeve svetlosti niti bez različitih živih bića. Iako su ovi odnosi složeni, moraš da upamtiš da je Bog stvorio pravila koja upravljaju svim stvarima tako da one međusobno mogu da se jačaju, da zavise jedne od drugih i da zajedno postoje. Drugim rečima, svaka pojedinačna stvar koju je On stvorio ima vrednost i značaj. Da je Bog stvorio nešto beznačajno, Bog bi uredio da to nestane. Ovo je jedan od metoda koje Bog koristi da opskrbi sva stvorenja. Na šta se u ovoj priči odnosi reč „opskrbiti“? Da li Bog svakoga dana zaliva drvo? Da li je drvetu potrebna Božja pomoć da bi disalo? (Nije.) „Opskrbiti“ ovde označava Božje upravljanje svim stvarima nakon što su one stvorene; dovoljno je da Bog njima upravlja nakon što uspostavi pravila koja ih uređuju. Jednom kada se seme zasadi u zemlju, drvo izrasta samo. Sve uslove za njegov rast je stvorio Bog. Bog je stvorio sunčevu svetlost, vodu, zemljište, vazduh i okolinu; Bog je stvorio vetar, mraz, sneg i kišu, kao i četiri godišnja doba. Ovo su uslovi koji su drvetu potrebni kako bi raslo, a to su i stvari koje je Bog pripremio. Prema tome, da li je Bog izvor ovog životnog okruženja? (Jeste.) Mora li Bog svakodnevno da prebroji svaki list na drveću? Ne! Niti Bog treba da pomaže drvetu da diše ni da svakodnevno budi sunčevu svetlost, uz reči: „Vreme je da sada obasjaš drveće.“ On to ne mora da radi. Sunce sija samo kada mu je vreme da sija, u skladu sa pravilima; pojavljuje se i obasjava drveće, dok drveće upija sunčevu svetlost kada mu je ona potrebna, a kada to ne čini, drvo i dalje živi prema pravilima. Možda ne možete jasno da objasnite ovu pojavu, ali je ona, svejedno, činjenica koju svako može da vidi i potvrdi. Sve što treba da učiniš jeste da prihvatiš da pravila koja upravljaju postojanjem svih stvari potiču od Boga i da spoznaš da je Bog suveren nad rastom i opstankom svih stvari.

Sadrži li ova priča ono što ljudi nazivaju „metaforom“? Da li je posredi personifikacija? (Nije.) Ispričao sam istinitu priču. Svakim živim bićem, svime što ima život, upravlja Bog; kada je stvoreno, svako živo biće je od strane Boga bilo prožeto životom; život svakog živog bića potiče od Boga i poštuje pravac i zakone koji ga usmeravaju. Od čoveka se ne zahteva da to menja niti je za to potrebna njegova pomoć; to je jedan od načina na koji Bog opskrbljuje sve stvari. Razumete, zar ne? Smatrate li da je potrebno da ljudi ovo prepoznaju? (Da.) Prema tome, ima li ova priča ikakve veze sa biologijom? Da li je na neki način povezana sa nekim područjem znanja ili sa nekom granom učenja? Mi ne raspravljamo o biologiji i zasigurno ne sprovodimo biološko istraživanje. Koja je glavna tema našeg razgovora? (Bog je izvor života za sva stvorenja.) Šta ste videli u svemu stvorenom? Da li ste videli drveće? Da li ste videli zemlju? (Da.) Videli ste sunčevu svetlost, zar ne? Jeste li videli ptice na granama? (Jesmo.) Da li je ljudski rod srećan što živi u takvom okruženju? (Da.) To znači da Bog koristi sve stvari – stvari koje je On stvorio – da održava i štiti dom ljudskog roda, njegovo životno okruženje. Tako Bog opskrbljuje ljudski rod i sve stvari.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VII“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 168

2. priča: Velika planina, mali potok, silni vetar i divovski talas

Bio jednom jedan mali potok koji je vijugao tamo-amo, i konačno stizao do podnožja velike planine. Planina je preprečila put malenom potoku, pa je potok svojim slabašnim, tihim glasom rekao planini: „Molim te, pusti me da prođem. Stojiš mi na putu i ometaš moj dalji tok.“ „Kuda ideš?“ upita ga planina. „Tražim svoj dom“, odgovori joj potok. „U redu, samo nastavi svojim putem i poteci preko mene!“ Međutim, majušni potok je bio previše slab i previše mlad, tako da nije mogao da teče preko tako velike planine. Mogao je samo da nastavi da teče tamo duž podnožja planine…

Zaduvao je silni vetar, nanoseći pesak i smrvljeno kamenje na mesto gde je stajala planina. Vetar je zaurlao na planinu: „Pusti me da prođem!“ „Kuda ideš?“ upita ga planina. „Želim da pređem na drugu stranu planine“, zavijao je vetar u svom odgovoru. „U redu, ako možeš da probiješ moj pojas, onda možeš da prođeš!“ Silni vetar je zavijao tu i tamo, ali koliko god da je silno duvao, nije mogao da probije planinski pojas. Vetar se umorio i zastao da se odmori – a sa druge strane planine počeo je da duva povetarac, koji je prijao tamošnjim ljudima. Ovo je bio planinski pozdrav ljudima…

U priobalju, kapljice morske vode nežno su zapljuskivale stenovitu obalu. Najednom se podigao divovski talas i zagrmeo u pravcu planine. „Pomeri se!“ povika divovski talas. „Kuda ideš?“ upita ga planina. Nemoćan da zaustavi svoje napredovanje, talas je zaurlao: „Širim svoju teritoriju! Želim da protegnem ruke!“ „U redu, ako možeš da pređeš preko mog vrha, pustiću te da prođeš.“ Veliki talas je uzeo zalet, a zatim se ponovo obrušio na planinu. Međutim, ma koliko da se trudio, nije mogao da pređe preko planinskog vrha. Talas je mogao samo polako da se otkotrlja nazad u more…

Hiljadama godina mali potok je nežno tekao duž podnožja planine. Prateći pravac planine, mali potok se vratio kući, gde se ulio u reku, koja se zatim ulila u more. Pod okriljem brižne planine, mali potok nije nikada izgubio svoj put. Potok i planina su jedno drugo jačali i zavisili su jedno od drugog; međusobno su se osnaživali, suprotstavljali i zajedno su postojali.

Hiljadama godina silni vetar je zavijao, po svojoj navici. I dalje je često dolazio da „poseti“ planinu, sa velikim kovitlacima peska koji su se vrteli u njegovim naletima. Pretio je planini, ali nikada nije probio njen pojas. Vetar i planina su jedno drugo jačali i zavisili su jedno od drugog; međusobno su se osnaživali, suprotstavljali i zajedno su postojali.

Hiljadama godina divovski talas nikada nije zastao da se odmori i neumorno je jurišao napred, neprestano šireći svoju teritoriju. Hučao je i obrušivao se svaki put iznova prema planini, ali se planina nije pomerila ni pedalj. Planina je čuvala stražu nad morem i tako su se stvorenja u moru množila i napredovala. Talas i planina su jedno drugo jačali i zavisili su jedno od drugog; međusobno su se osnaživali, suprotstavljali i zajedno su postojali.

Ovim se naša priča završava. Pre svega, recite Mi o čemu se radi u ovoj priči? Za početak, postojali su velika planina, mali potok, silni vetar i divovski talas. Šta se dogodilo u prvom pasusu o malom potoku i velikoj planini? Zašto sam odabrao da govorim o potoku i planini? (Pod okriljem brižne planine, mali potok nije nikada izgubio svoj put. Oslanjali su se jedno na drugo.) Da li biste rekli da je planina štitila maleni potok ili ga je ometala? (Štitila ga je.) Ali, zar ga nije ometala? Ona i potok su pazili jedno na drugo; planina je štitila potok, ali ga je i ometala. Planina je štitila potok dok se ulivao u reku, ali ga je ometala kako bi ga sprečila u tome da teče kuda je naumio i tako izazove poplave i ljudima donosi nevolje. Zar se u ovom pasusu ne govori upravo o tome? Time što je štitila potok i presecala mu put, planina je čuvala domove ljudi. Mali potok se zatim ulio u reku u podnožju planine, a onda se ulio i u more. Zar to nije pravilo kojim se reguliše postojanje potoka? Šta je potoku omogućilo da se ulije u reku i more? Zar to nije bila planina? Potok se oslanjao na zaštitu planine i na njeno ometanje. Prema tome, nije li to suština? Vidiš li u ovome važnost planina za vodu? Da li je Bog imao Svoju svrhu kada je napravio svaku planinu, veliku i malu? (Jeste.) Ovaj kratak pasus, u kome su samo mali potok i velika planina, omogućava nam da vidimo vrednost i značaj Božjeg stvaranja te dve stvari; takođe nam pokazuje mudrost i svrhu Njegove vladavine nad njima. Zar nije tako?

O čemu je reč u drugom pasusu priče? (O silnom vetru i velikoj planini.) Da li je vetar dobra stvar? (Jeste.) Nije nužno – ponekad je vetar prejak i izaziva nesreće. Kako bi se osećao da moraš da stojiš izložen silnom vetru? To zavisi od njegove snage. Da je u pitanju vetar trećeg ili četvrtog stepena, to bi bilo podnošljivo. U najgorem slučaju čoveku bi bilo teško da drži oči otvorene. Ali ako bi vetar postao silniji i pretvorio se u uragan, da li bi mogao da mu se odupreš? Ne bi. Prema tome, pogrešno je reći da je vetar uvek dobar ili da je uvek loš, jer to zavisi od njegove jačine. Dakle, koja je ovde funkcija planine? Nije li njena funkcija da suzbije jačinu vetra? U šta planina pretvara silni vetar? (U povetarac.) U okruženjima koja ljudi nastanjuju, da li se većina ljudi uglavnom suočava sa olujama ili sa povetarcima? (Sa povetarcima.) Zar to nije bio jedan od Božjih ciljeva, jedna od Njegovih namera kada je stvarao planine? Kako bi bilo da ljudi žive u okruženju u kome pesak sumanuto leti na vetru, nesputan i neumanjen? Zar zemlja izložena letećem pesku i kamenju ne bi bila nemoguća za život? Kamenje bi moglo da udari ljude, a pesak bi mogao da ih oslepi. Vetar bi ljude mogao da podigne sa zemlje i da ih odnese u vazduh. Kuće bi mogle biti uništene i dogodile bi se razne katastrofe. Ipak, primećujemo li vrednost u postojanju silnog vetra? Rekao sam da je loš, pa bi se pomislilo da je bezvredan, ali, da li je tako? Zar nema vrednost nakon što se pretvori u povetarac? Šta je ljudima najpotrebnije kada je vreme vlažno ili sparno? Potreban im je blag povetarac, da na njih nežno duva, da ih osveži i razbistri im glavu, da im izoštri misli, da im popravi i poboljša stanje duha. Recimo, svi sedite u prostoriji u kojoj boravi mnogo ljudi i vazduh je zagušljiv – šta vam je najpotrebnije? (Blag povetarac.) Boravak na mestu gde je vazduh zamućen i prljav može usporiti čovekov tok misli, poremetiti mu cirkulaciju i umanjiti bistrinu uma. Međutim, malo kretanja i cirkulacija osvežavaju vazduh, a ljudi se na svežem vazduhu osećaju drugačije. Iako bi mali potok mogao da izazove nesreću, iako bi silni vetar mogao da izazove nesreću, sve dok je planina tu, ona će tu opasnost pretvoriti u snagu koja je od koristi ljudima. Zar nije tako?

O čemu je reč u trećem pasusu priče? (O velikoj planini i divovskom talasu.) O velikoj planini i divovskom talasu. Tema ovog pasusa je smeštena na obali mora u podnožju planine. Vidimo planinu, prskanje morske vode i ogroman talas. Šta je u ovom slučaju planina za talas? (Zaštitnik i prepreka.) Ona je i zaštitnik i prepreka. Kao zaštitnik, ona štiti more od nestajanja, kako bi stvorenja koja žive u njemu mogla da se razmnožavaju i razvijaju. Kao prepreka, planina sprečava da se morska voda prelije i da izazove katastrofe, da ošteti i uništi ljudske domove. Dakle, možemo reći da je planina kako zaštitnik tako i barijera.

U ovome je značaj međusobne povezanosti velike planine i malog potoka, velike planine i silnog vetra, kao i velike planine i divovskog talasa; u ovome je značaj njihovog međusobnog jačanja i suprotstavljanja i njihovog suživota. Ove stvari, koje je Bog stvorio, u svom postojanju se rukovode pravilom i zakonom. Dakle, koje ste postupke Božje videli u ovoj priči? Da li Bog zanemaruje sve stvari otkako ih je stvorio? Da li je uspostavio pravila i osmislio načine funkcionisanja svih stvari da bi ih kasnije zanemario? Da li se to dogodilo? (Nije.) Šta se onda dogodilo? Bog ih i dalje kontroliše. Kontroliše vodu, vetar i talase. Ne dozvoljava im da podivljaju, niti im dozvoljava da oštete ili unište kuće u kojima ljudi žive. Zahvaljujući tome, ljudi mogu da nastave da žive, razmnožavaju se i napreduju na zemlji. To znači da je pri stvaranju svih stvari, Bog već isplanirao pravila njihovog postojanja. Pri stvaranju svake stvari, Bog se pobrinuo da ona koristi ljudskom rodu i nad njom je preuzeo kontrolu, kako ta stvar ne bi uznemiravala ljudski rod niti mu izazivala nesreću. Da nije Božjeg upravljanja, zar vode ne bi tekle razuzdano? Zar vetar ne bi duvao razuzdano? Da li voda i vetar poštuju pravila? Da Bog njima ne upravlja, za njih ne bi postojala nikakva pravila, pa bi vetar zavijao, a vode bi bile neobuzdane i izazivale bi poplave. Da je talas bio viši od planine, da li bi more moglo da opstane? Ne bi. Da planina nije bila visoka kao talas, more ne bi postojalo, a planina bi izgubila svoju vrednost i značaj.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VII“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 169

Bog je stvorio sve što postoji i On je suveren nad svime što postoji; On svime upravlja i sve to opskrbljuje, a unutar svega stvorenog, On vidi i preispituje svaku reč i postupak svega što postoji. Tako Bog, takođe, vidi i ispituje svaki kutak ljudskog života. Prema tome, Bog vrlo dobro poznaje svaki detalj svega što postoji u Njegovoj tvorevini, od funkcije svake stvari, njene prirode i pravila njenog opstanka do značaja njenog života i vrednosti njenog postojanja; sve to je Bogu poznato u celini. Bog je stvorio sve stvari – mislite li da Mu je potrebno da proučava pravila koja njima upravljaju? Treba li Bog da proučava ljudsko znanje ili nauku da bi ih naučio i razumeo? (Ne.) Postoji li iko među ljudskim rodom sa učenošću i velikim znanjem ko bi razumeo sve stvari kao Bog? Ne postoji, zar ne? Postoje li astronomi ili biolozi koji zaista razumeju pravila prema kojima sva stvorenja žive i rastu? Mogu li oni zaista da razumeju vrednost postojanja svake stvari? (Ne, ne mogu.) To je stoga što je Bog stvorio sve stvari i, bez obzira na to koliko mnogo ili koliko duboko proučava ovo znanje ili koliko dugo pokušava da ga savlada, ljudski rod neće nikada moći da dokuči tajnu niti svrhu Božjeg stvaranja svih stvari. Zar to nije slučaj? Dakle, na osnovu naše dosadašnje rasprave, mislite li da ste delimično razumeli pravo značenje izraza: „Bog je izvor života za sva stvorenja“? (Da.) Dok sam raspravljao o ovoj temi – Bog je izvor života za sva stvorenja – znao sam da će mnogi ljudi odmah pomisliti na jedan drugi izraz: „Bog je istina i Bog koristi Svoju reč da nas opskrbi“ i ni na šta drugo iznad tog nivoa značenja te teme. Neki bi čak mogli smatrati da se Božja opskrba ljudskim životom, svakodnevnom hranom i pićem i svim dnevnim potrepštinama ne računa kao Njegovo opskrbljivanje čoveka. Zar nema nekih koji to smatraju? Ipak, nije li Božja namera u Njegovom stvaranju očigledna – da omogući ljudskom rodu da postoji i živi normalno? Bog održava okruženje u kome ljudi žive i obezbeđuje sve stvari koje su ljudskom rodu potrebne za opstanak. Povrh toga, On upravlja svim stvarima i ima suverenost nad njima. Sve to ljudskom rodu omogućava da normalno živi, napreduje i razmnožava se; na ovaj način Bog opskrbljuje sve stvoreno i ljudski rod. Zar nije tačno da ljudi treba da prepoznaju i shvate ove stvari? Možda će neki reći: „Ova tema je predaleko od našeg saznanja o Samom istinitom Bogu, a mi to ne želimo da znamo jer ne živimo samo od hleba, nego živimo od reči Božje.“ Da li je ovo shvatanje tačno? (Nije.) Zašto nije tačno? Možete li imati potpuno razumevanje Boga ako posedujete znanje jedino o stvarima koje je Bog rekao? Ako prihvatite samo Božje delo i prihvatite Božji sud i grdnju, možete li imati potpuno razumevanje Boga? Ako poznajete samo mali deo Božje naravi, mali deo Božjeg autoriteta, da li biste to smatrali dovoljnim da postignete razumevanje Boga? (Ne.) Božji postupci započinju Njegovim stvaranjem svih stvari i nastavljaju se i danas – Božji postupci su očigledni u svakom trenutku, iz časa u čas. Ako neko veruje da Bog postoji samo zato što je izabrao grupu ljudi na kojima će obaviti Svoje delo i spasiti ih, te da ništa drugo nema veze sa Bogom, Njegovim autoritetom, Njegovim identitetom, niti s Njegovim postupcima, može li se tada smatrati da taj čovek ima istinsko bogopoznanje? Ljudi koji imaju ovo takozvano bogopoznanje poseduju samo jednostrano shvatanje, shodno kome Njegova dela ograničavaju na jednu grupu ljudi. Da li je ovo pravo bogopoznanje? Zar ljudi sa ovakvim znanjem ne poriču Božje stvaranje svih stvari i Njegovu suverenost nad njima? Neki ljudi ne žele da se bave ovom temom, razmišljajući umesto toga u sebi: „Nisam video Božju suverenost nad svim stvarima. Ta zamisao je toliko daleka i nije mi stalo da je razumem. Bog čini ono što On želi i to nema nikakve veze sa mnom. Prihvatam Božje vođstvo i Njegovu reč samo da bi Bog mogao da me spase i usavrši. Ništa drugo mi nije važno. Pravila koja je Bog uspostavio kada je stvorio sve stvari i ono što On čini da bi opskrbio sve stvari i ljudski rod, nemaju nikakve veze sa mnom.“ Kakav je ovo način govora? Nije li ovo čin buntovništva? Ima li među vama ikoga sa takvim shvatanjem? I premda to ne morate da kažete, Ja znam da ima mnogo vas. Po pravilu, ovakvi ljudi sve posmatraju sa svoje „duhovne“ tačke gledišta. Oni samo žele da Boga svedu na Bibliju, da Boga ograniče na reči koje je izgovorio, na smisao koji proizilazi iz doslovno napisane reči. Oni ne žele da dodatno spoznaju Boga, niti žele da Bog svoju pažnju usmeri i na obavljanje drugih stvari. Ovaj način razmišljanja je detinjast, a takođe i preterano religiozan. Mogu li ljudi sa ovakvim gledištima da spoznaju Boga? Bilo bi im veoma teško da Ga spoznaju. Danas sam ispričao dve priče, a svaka od njih govori o drugačijem aspektu. Nakon što ste upravo došli u dodir sa njima, možda osećate da su one duboke ili pomalo apstraktne, da ih je teško shvatiti i razumeti. Možda će ih biti teško povezati sa Božjim postupcima i Samim Bogom. Međutim, svi Božji postupci i sve ono što je On učinio unutar stvorenog i među ljudskim rodom treba da bude poznato, jasno i tačno, svakoj osobi, svakome ko teži tome da spozna Boga. Ovo znanje će vam pružiti sigurnost u vašoj veri u istinsko postojanje Boga. Takođe će vam pružiti tačno znanje o Božjoj mudrosti, Njegovoj sili i načinu na koji On opskrbljuje sve stvoreno. Omogućiće ti da jasno zamisliš pravo postojanje Boga i da vidiš da Njegovo postojanje nije izmišljeno, nije mit, nije nejasno, nije teorija, a svakako nije svojevrsna duhovna uteha, već stvarno postojanje. Osim toga, ono će ljudima omogućiti da znaju da je Bog oduvek opskrbljivao sva stvorenja i ljudski rod; Bog to čini na Svoj način i u skladu sa Svojim sopstvenim ritmom. Prema tome, zahvaljujući tome što je Bog stvorio sva stvorenja i dao im pravila, svako od njih može, na osnovu toga kako je On to predodredio, da obavlja zadatke koji su mu dodeljeni, da ispunjava svoje dužnosti i obavlja svoju funkciju; na osnovu toga kako je On to predodredio, svaka stvar ima svoju sopstvenu upotrebu u službi ljudskog roda, kao i u službi prostora i okruženja koje ljudski rod nastanjuje. Da Bog to nije učinio i da ljudski rod nema takvo okruženje koje bi nastanjivao, ljudskom rodu bi tada bilo nemoguće da veruje u Boga ili da Ga sledi; sve bi se svelo samo na praznu priču. Zar nije tako?

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VII“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 170

Osnovno okruženje za život koje Bog stvara za ljudski rod (Odabrani odlomci)

Razgovarali smo o mnogim temama i o velikom delu sadržaja koji se odnosi na reči „Bog je izvor života za sva stvorenja“, međutim, da li u svojim srcima znate šta Bog daruje ljudskom rodu, osim što vas opskrbljuje Svojom rečju i što na vama obavlja Svoje delo grdnje i suda? Neki bi ljudi mogli reći: „Bog mi daruje blagodat i blagoslove; daje mi disciplinu i utehu, i pruža mi brigu i zaštitu na svaki mogući način.“ Drugi će reći: „Bog mi svakodnevno daruje hranu i piće“, dok će neki čak reći: „Bog mi je darovao sve“. Na ta pitanja sa kojima se ljudi susreću u svom svakodnevnom životu vi biste mogli odgovoriti shodno domenu vašeg sopstvenog, telesnog životnog iskustva. Bog svakoj osobi daruje mnogo stvari, premda ono o čemu ovde govorimo nije ograničeno samo na opseg ljudskih svakodnevnih potreba, već ima za cilj da proširi vidike svake osobe i omogući vam da stvari posmatrate iz makro perspektive. Budući da Bog je izvor života za sva stvorenja, kako On održava život svih stvorenja? Drugim rečima, šta Bog daje svim stvorenjima u Svojoj tvorevini kako bi održao njihovo postojanje i zakone koji to postojanje podržavaju, tako da ona mogu i dalje da postoje? Ovo je glavna tačka naše današnje rasprave. (…) Nadam se da ćete ovu temu i ono što ću reći moći da povežete sa Božjim postupcima, a ne sa nekakvim znanjem, ljudskom kulturom ili istraživanjem. Ja govorim samo o Bogu, o Samom Bogu. Ovo je ono što vam predlažem. Siguran sam da razumete, zar ne?

Bog je ljudskom rodu darovao mnoge stvari. Počeću pričom o onome što ljudi mogu da vide, odnosno, što mogu da osete. Ovo su stvari koje ljudi mogu da razumeju i u potpunosti shvate u svojim srcima. Pre svega, krenimo s pričom o onome što je Bog obezbedio ljudskom rodu, kroz raspravu o materijalnom svetu.

a. Vazduh

Pre svega, Bog je stvorio vazduh kako bi čovek mogao da diše. Vazduh je materija sa kojom ljudi svakodnevno mogu da dođu u dodir i nešto od čega u svakom trenutku zavise, čak i dok spavaju. Vazduh koji je Bog stvorio monumentalno je važan za ljudski rod: od suštinskog je značaja za svaki njihov dah i za sȃm život. Ova materija, koja se može samo osetiti, ali ne i videti, predstavljala je prvi Božji dar svim stvorenjima u Njegovoj tvorevini. Međutim, nakon što je stvorio vazduh, da li se Bog zaustavio, smatrajući Svoje delo završenim? Ili je On razmišljao o tome koliko će vazduh biti gust? Da li je razmišljao o tome šta će vazduh sadržati? O čemu je Bog razmišljao kada je stvarao vazduh? Zašto je Bog stvorio vazduh i kakvo je bilo Njegovo rasuđivanje? Ljudima je potreban vazduh – moraju da dišu. Pre svega, gustina vazduha treba da odgovara ljudskim plućima. Da li iko zna kolika je gustina vazduha? U stvari, nema naročite potrebe da ljudi znaju odgovor na ovo pitanje u vidu brojeva ili podataka, taj je odgovor zaista krajnje nepotrebno znati – sasvim je dovoljno imati o tome samo opštu predstavu. Bog je stvorio vazduh one gustine koja će biti najpogodnija za disanje ljudskih pluća. Odnosno, stvorio je vazduh tako da on može lako da ulazi u ljudsko telo dok ga ljudi udišu i tako da se telo pritom ne povredi. To je Bog uzimao u obzir kad je stvarao vazduh. U nastavku ćemo govoriti o tome šta vazduh sadrži. Njegov sadržaj nije otrovan za ljudska bića i neće oštetiti pluća, niti bilo koji deo tela. Bog je sve ovo morao da razmotri. Bog je morao da uzme u obzir da vazduh koji ljudi udišu treba nesmetano da ulazi u telo i da iz njega izlazi, te da, nakon udisanja, priroda i količina materija u vazduhu treba da budu takvi da se krv, kao i otpadni vazduh u plućima i telu u celini, pravilno metabolišu. Povrh toga, morao je da uzme u obzir i to da vazduh ne treba da sadrži nikakve otrovne materije. Dok vam govorim o ova dva standarda za vazduh, nije mi cilj da vas hranim nekakvim konkretnim znanjem, već da vam pokažem da je Bog svaku pojedinačnu stvar u Svojoj tvorevini stvorio u skladu sa Svojim sopstvenim razmatranjima, te da je sve što je stvorio najbolje moguće. Osim toga, kada je reč o količini prašine u vazduhu, o količini prašine, peska i prljavštine na zemlji, kao i o količini prašine koja se sa neba spušta na zemlju – Bog ima Svoje načine da i ovim stvarima upravlja, ima načine da ih očisti ili da izazove njihov raspad. Iako postoji određena količina prašine, Bog se pobrinuo da prašina ne škodi ljudskom telu i da ne ugrožava njegovo disanje, a česticama prašine je odredio veličinu koja neće škoditi telu. Zar Božje stvaranje vazduha nije bilo tajna? Da li je to bila jednostavna stvar, kao kada Svojim ustima dune vazduh? (Nije.) Čak i u Božjem stvaranju najjednostavnijih stvari, Njegova tajna, način rada Njegovog uma, način Njegovog razmišljanja i Njegova mudrost, sve je to očigledno. Zar Bog nije praktičan? (Da, jeste.) To znači da je, i pri stvaranju jednostavnih stvari, Bog mislio na ljudski rod. Pre svega je vazduh koji ljudska bića udišu čist, a njegov sadržaj je pogodan za ljudsko disanje, nije otrovan i ne škodi ljudima; na isti način, gustina vazduha je prikladna za ljudsko disanje. Ovaj vazduh, koji ljudi neprekidno udišu i izdišu, od suštinske je važnosti za ljudsko telo, za ljudsku telesnost. Zato ljudi mogu da dišu slobodno, bez ikakvih ograničenja ili brige. Na ovaj način mogu normalno da dišu. Vazduh je ono što je Bog stvorio na samom početku i neophodan je za ljudsko disanje.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VIII“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 171

Osnovno okruženje za život koje Bog stvara za ljudski rod (Odabrani odlomci)

b. Temperatura

Druga stvar o kojoj ćemo razgovarati jeste temperatura. Svi znaju šta je temperatura. Temperatura je nešto što je od suštinske važnosti da bi okruženje bilo pogodno za ljudski opstanak. Ako je temperatura previsoka – recimo, pretpostavimo da je temperatura viša od četrdeset stepeni Celzijusa – zar to ne bi veoma iznurivalo ljude? Zar za ljude ne bi bilo iscrpljujuće da žive u takvim uslovima? A šta ako bi temperatura bila preniska? Pretpostavimo da se temperatura spusti na minus četrdeset stepeni Celzijusa – ljudi ne bi mogli da podnesu ni ove uslove. Prema tome, Bog je bio veoma precizan u određivanju raspona temperature, odnosno temperaturnog opsega kome ljudsko telo može da se prilagodi, a koji se manje-više kreće između minus trideset i plus četrdeset stepeni Celzijusa. Temperature u zemljama na potezu od severa do juga se u suštini nalaze unutar ovog opsega. U hladnim regionima, temperature mogu pasti na možda minus pedeset ili šezdeset stepeni Celzijusa. Bog ne bi dozvolio da ljudi žive u takvim regionima. Zašto onda postoje ovi ledeni regioni? Bog poseduje Svoju sopstvenu mudrost, a za ovo je imao Svoje sopstvene namere. On ne bi dozvolio da se približiš tim mestima. Bog štiti mesta koja su previše topla i previše hladna, a to znači da nije planirao da u njima živi čovek. Ova mesta nisu namenjena ljudskom rodu. Međutim, zašto bi Bog želeo da ovakva mesta postoje na Zemlji? Ako to nisu mesta na kojima bi Bog želeo da ljudi žive, pa čak ni da mogu da prežive, zašto bi ih Bog stvorio? U tome leži Božja mudrost. Odnosno, Bog je razumno odredio temperaturni raspon okruženja u kome ljudska bića žive. Ovde je na delu i prirodni zakon. Bog je stvorio određene stvari kojima se temperatura održava i kontroliše. Koje su to stvari? Najpre, Sunce ljudima može doneti toplinu, no, da li su ljudi u stanju da tu toplinu izdrže ako je prevelika? Usuđuje li se iko da se približi Suncu? Postoji li ikakav naučni instrument na Zemlji koji može da priđe Suncu? (Ne.) Zašto ne postoji? Sunce je pretoplo. Otopiće se sve što mu se približi. Prema tome, Bog je posebno radio na tome da Sunce smesti visoko iznad ljudskog roda, na određenoj udaljenosti koja je u skladu sa Njegovim pedantnim proračunima i merilima. Zatim, postoje dva pola na Zemlji, severni i južni. Ova područja su potpuno smrznuta i prekrivena ledom. Može li ljudski rod da živi u područjima prekrivenim ledom? Jesu li takva mesta pogodna za ljudski opstanak? Nisu, te stoga ljudi ne odlaze na ova mesta. Budući da ljudi ne odlaze na Južni i Severni pol, njihovi glečeri su zaštićeni i mogu da služe svojoj svrsi, koja se sastoji u kontroli temperature. Razumete, zar ne? Da nema Južnog i Severnog pola, stalna sunčeva vrelina dovela bi do nestanka ljudi na Zemlji. Međutim, da li Bog održava temperaturu u rasponu pogodnom za ljudski opstanak samo uz ove dve stvari? Ne. Postoje svakakva živa bića, poput poljskih trava i svakovrsnih biljaka u šumama, koja upijanjem sunčeve toplote neutrališu sunčevu toplotnu energiju, čime se reguliše temperatura životne sredine u kojoj ljudski rod obitava. Tu su takođe i izvori vode, kao što su reke i jezera. Niko ne može utvrditi površinu koju prekrivaju reke i jezera. Niko ne može da kontroliše koliko vode ima na Zemlji, niti kuda ta voda teče, u kom se smeru kreće, kolika joj je zapremina ili brzina. Jedino Bog to zna. Ovi raznovrsni izvori vode, od podzemnih do nadzemnih voda, vidljivih reka i jezera, takođe mogu da regulišu temperaturu okruženja u kome čovek živi. Pored izvora vode, postoje i svakakve geografske formacije, poput planina, ravnica, kanjona i močvara, koje temperaturu regulišu srazmerno svom području i geografskoj rasprostranjenosti. Na primer, planina obima od stotinu kilometara, sa tih stotinu kilometara doprinosi korisnosti od stotinu kilometara. A koliko je takvih planinskih lanaca i kanjona Bog stvorio na Zemlji odgovara broju koji je Bog proračunao. Drugim rečima, u pozadini postojanja svake pojedinačne stvari koju je stvorio Bog, nalazi se priča, a svaka stvar sadrži Božju mudrost i planove. Uzmite recimo u obzir šume i svakovrsnu vegetaciju – opseg i rasprostiranje područja u kome one postoje i rastu izvan su kontrole svakog čoveka, i niko nema pravo glasa o njima. Isto tako, nijedan čovek ne može da kontroliše koliko vode oni apsorbuju, niti koliko sunčeve toplotne energije upijaju. Sve ove stvari spadaju u domen plana koji je Bog napravio kada je stvarao sve stvari.

Samo zahvaljujući Božjem pažljivom planiranju, razmatranju i uređenju, u svakom pogledu, čovek može da živi u okruženju sa vrlo prikladnom temperaturom. Prema tome, svaku pojedinačnu stvar koju čovek vidi svojim očima, kao što su sunce, Južni i Severni pol o kojima ljudi tako često slušaju, kao i razna bića koja žive u ili na zemlji, kao i u vodi, veličina prostora prekrivenog šumama i drugim vrstama vegetacije, izvori vode, različite vodene mase, količina morske i slatke vode, kao i različita geografska okruženja – sve su to stvari koje Bog koristi u održavanju normalne temperature za čovekov opstanak. Sve ovo je potpuno utvrđeno. Samo zahvaljujući tome što je Bog duboko razmislio o svemu tome, čovek može da živi u okruženju sa tako pogodnim temperaturama. Ne sme da bude ni previše hladno, ni previše toplo: suviše topla mesta, u kojima temperatura premašuje ono čemu ljudsko telo može da se prilagodi, Bog svakako nije namenio tebi. Suviše hladna mesta, sa odveć niskim temperaturama, gde bi se pridošli ljudi za svega nekoliko minuta sasvim zaledili, tako da ne bi mogli da govore, smrznutih mozgova ne bi mogli da razmišljaju i ubrzo bi se ugušili – ni takva mesta Bog nije namenio ljudskom rodu. Kakva god istraživanja ljudi žele da sprovedu, bilo da žele izumeti ili probiti takve granice – kakve god misli da ljudi imaju, nikada neće moći da prekorače granice onoga čemu ljudsko telo može da se prilagodi. Nikada neće moći da odbace ova ograničenja koja je Bog stvorio za čoveka. To je stoga što je Bog stvorio ljudska bića i što Bog najbolje zna kojim temperaturama može da se prilagodi ljudsko telo. Sami ljudi to ne znaju. Zašto kažem da ljudi ne znaju? Kakve su samo budalaštine ljudi izvodili? Zar nisu brojni ljudi neprekidno pokušavali da osvoje Severni i Južni pol? Takvi ljudi su oduvek želeli da odu na ta mesta i da zaposednu tu zemlju, kako bi se tamo ukorenili. Bio bi to besmislen čin. Čak i da temeljno istražiš polove, šta ćeš s tim? Čak i da možeš se prilagodiš tim temperaturama i da si u stanju da tamo živiš, da li bi ljudskom rodu ikako koristilo to što bi ti „poboljšao“ trenutno okruženje za život na Južnom i Severnom polu? Ljudski rod ima životnu sredinu u kojoj može da opstane, međutim, ljudi se tu ne zadržavaju tiho i pokorno, već uporno odlaze na mesta na kojima ne mogu da prežive. Koji je smisao ovoga? Dosadio im je život na ovoj pogodnoj temperaturi i postali su nestrpljivi, a uživali su u previše blagoslova. Osim toga, ljudski rod je ovo uobičajeno okruženje za život gotovo sasvim uništio, pa sad pomišlja kako bi mogao da ode na Južni i Severni pol da napravi još više štete ili da se bavi nekom vrstom „aktivizma“, da pronađe način da „prokrči novi put“. Nisu li sve ovo gluposti? Drugim rečima, pod vođstvom svog pretka Sotone, ovaj ljudski rod nastavlja da preduzima jednu besmislenu stvar za drugom, nesmotreno i nemilosrdno uništavajući predivan dom koji je Bog za njega stvorio. Ovo je Sotonina rabota. Osim toga, uvidevši da je opstanak ljudskog roda na Zemlji donekle ugrožen, mnogi ljudi traže načine da posete Mesec, u želji da ustanove neki način opstanka na tom mestu. Ali, na kraju krajeva, na Mesecu nema kiseonika. Mogu li ljudska bića da prežive bez kiseonika? Pošto na Mesecu nema kiseonika, to nije mesto na kome čovek može da ostane, ali on ipak istrajava u svojoj želji da tamo ode. Kako bi se nazvalo ovakvo ponašanje? Ono je takođe samouništenje. Mesec je mesto bez vazduha, a njegova temperatura nije pogodna za ljudski opstanak – prema tome, to nije mesto koje je Bog namenio čoveku.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VIII“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 172

Osnovno okruženje za život koje Bog stvara za ljudski rod (Odabrani odlomci)

c. Zvuk

Koja je treća stvar? To je takođe jedan suštinski deo normalnog okruženja ljudskog postojanja, nešto što je Bog morao da uredi kada je stvarao sve stvari. To je veoma važno Bogu i baš svakom ljudskom biću. Da se Bog nije pobrinuo za tu stvar, to bi u velikoj meri omelo opstanak ljudskog roda, što znači da bi imalo toliko značajan uticaj na život čoveka i njegovo telo od krvi i mesa da ljudski rod ne bi mogao da opstane u takvom okruženju. Moglo bi se reći da nijedno živo biće ne bi moglo da opstane u takvom okruženju. Dakle, šta je to o čemu govorim? Govorim o zvuku. Bog je sve stvorio i sve živi u Božjim rukama. Sva stvorenja Božje tvorevine žive i neprestano se vrte u Njegovom vidokrugu. Ovim hoću da kažem da svaka stvar koju je Bog stvorio, samim svojim postojanjem, ima vrednost i smisao; odnosno, postoji nešto suštinsko u pogledu postojanja svake pojedinačne stvari. U Božjim očima, svaka stvar je živa, a budući da su sve stvari žive, svaka od njih proizvodi zvuk. Na primer, Zemlja se neprestano okreće, Sunce se neprestano okreće, a i Mesec se neprestano okreće. Kako se sve stvari šire, razvijaju i kreću, one neprestano emituju zvuk. Sve stvari u Božjoj tvorevini koje postoje na Zemlji se neprestano šire, razvijaju i kreću. Na primer, podnožja planina se pomeraju i premeštaju, a sva živa stvorenja u dubinama mora plivaju i kreću se unaokolo. To znači da su ta živa bića, sve stvari u Božjem vidokrugu, u stalnom, pravilnom kretanju, u skladu sa utvrđenim obrascima. Prema tome, šta je to što nastaje zahvaljujući svim ovim stvarima koje se šire i razvijaju u tami i kreću se u tajnosti? Zvukovi – sjajni, moćni zvukovi. Osim planete Zemlje, sve vrste planeta su, takođe, u neprestanom pokretu, a živa stvorenja i organizmi na ovim planetama se takođe neprestano šire, razvijaju i kreću. Odnosno, sve žive i nežive stvari neprestano se kreću u Božjem vidokrugu i, dok to čine, svaka od njih takođe emituje zvuk. Bog je i ove zvuke uredio, a verujem da već znate zašto je On to učinio, zar ne? Kada se približiš avionu, kakav efekat na tebe ima brujanje motora? Ako se predugo zadržiš u njegovoj blizini, ogluvećeš. Šta je sa tvojim srcem – hoće li ono moći da izdrži takvo iskušenje? Neće moći kod nekih ljudi koji su slabog srca. Naravno, čak i oni sa snažnim srcem to neće moći predugo da izdrže. Drugim rečima, efekat zvuka na ljudsko telo, bilo da je reč o ušima ili srcu, izuzetno je značajan za svakog čoveka, a preglasni zvuci će naškoditi ljudima. Prema tome, kada je Bog stvarao sve stvari i nakon što su one normalno počele da funkcionišu, Bog je na odgovarajući način uredio ove zvukove, zvukove svih stvari u pokretu. I ovo je jedno od pitanja koje je Bog morao da uzme u obzir kada je stvarao okruženje za ljudski rod.

Pre svega, visina atmosfere iznad površine Zemlje utiče na zvuk. Pored toga, veličina šupljina u tlu takođe upravlja zvukom i utiče na njega. Zatim su tu razne geografske sredine čije sadejstvo takođe utiče na zvuk. Drugim rečima, Bog koristi određene metode da otkloni pojedine zvukove, kako bi ljudi mogli da opstanu u okruženju u kome njihove uši i srca mogu to da izdrže. U suprotnom, zvuci bi predstavljali ogromnu prepreku za opstanak ljudskog roda, time što bi postali velika smetnja u njihovim životima i stvorili im ozbiljan problem. To znači da je Bog bio veoma određen u Svom stvaranju kopna, atmosfere i različitih vrsta geografskih sredina, a u svakoj od njih je sadržana Božja mudrost. Ljudsko razumevanje ovoga ne mora da bude previše iscrpno – dovoljno je da ljudi znaju da su u tome sadržani Božji postupci. A sada Mi recite, da li je ovo delo koje je Bog obavio – precizno podešavanje zvuka kako bi očuvao životno okruženje ljudskog roda i njihove normalne živote – bilo neophodno? (Da.) Budući da je ovo delo bilo neophodno, posmatrano iz te perspektive, može li se reći da je Bog koristio ovo delo kao način da opskrbi sve stvari? Bog je stvorio tako tiho okruženje za dobrobit ljudskog roda, kako bi ljudsko telo unutar njega moglo sasvim normalno da živi, bez ikakvih smetnji, i kako bi ljudski rod mogao normalno da postoji i da živi. Nije li to, dakle, jedan od načina na koji Bog opskrbljuje ljudski rod? Zar ovo nije bila jedna veoma važna stvar koju je Bog učinio? (Jeste.) Za to je postojala ogromna potreba. Dakle, na koji način vi to razumete? Iako ne možete da osetite da je to bio Božji postupak, niti znate kako je Bog u to vreme sproveo taj postupak, možete li, ipak, da osetite nužnost zbog koje je Bog učinio ovu stvar? Možete li da osetite Božju mudrost, brigu i promisao koju je On uložio u to? (Da, možemo.) Ako ste u stanju da to osetite, onda je to dovoljno. Postoji toliko postupaka koje je Bog sproveo među stvarima Svog stvaranja, a koje ljudi ne mogu da osete niti da vide. Pominjem ovo samo da bih vas obavestio o Božjim postupcima, kako biste mogli da spoznate Boga. Ovo su tragovi koji će vam omogućiti da bolje spoznate i razumete Boga.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VIII“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 173

Osnovno okruženje za život koje Bog stvara za ljudski rod (Odabrani odlomci)

d. Svetlost

Četvrta stvar se odnosi na ljudske oči: svetlost. I ona je veoma važna. Kada vidiš jarku svetlost, a njen sjaj dostigne određenu jačinu, ona je u stanju da oslepi ljudske oči. Na kraju krajeva, ljudske oči su od krvi i mesa. Ne mogu da podnesu toliku nadraženost. Usuđuje li se iko da direktno gleda u sunce? Neki ljudi su pokušali i, ako nose naočare za sunce, to dobro funkcioniše – ali zahteva upotrebu pomagala. Bez pomagala, čovekove gole oči nisu sposobne da se suoče sa suncem, niti da direktno gledaju u njega. Međutim, Bog je stvorio sunce da ljudskom rodu donese svetlost, i ova svetlost je, takođe, nešto za šta se On pobrinuo. Bog nije naprosto dovršio stvaranje sunca, smestio ga negde tamo i onda ga zanemario; Bog ne obavlja stvari na taj način. Veoma je pažljiv u Svojim postupcima i temeljno ih promišlja. Bog je za ljudski rod stvorio oči kako bi on mogao da vidi, a takođe je unapred odredio parametre svetlosti pomoću kojih čovek vidi stvari. Ne bi valjalo da je svetlo suviše prigušeno. Kada je toliko mračno da ljudi ne vide prst pred nosom, oči im izgube funkciju i ničemu ne služe. Međutim, prejaka svetlost podjednako onesposobljava ljudske oči da vide stvari, jer je jačina svetlosti nepodnošljiva. Prema tome, Bog je obezbedio okruženje za postojanje ljudskog roda sa odgovarajućom količinom svetlosti za ljudske oči – sa količinom koja neće naškoditi ljudskim očima, niti ih oštetiti, a kamoli prouzrokovati da izgube svoju funkciju. Zato je Bog oko sunca i zemlje dodao slojeve oblaka i zato je gustina vazduha u stanju da pravilno filtrira one vrste svetlosti koje mogu da naškode ljudskim očima ili koži – oni su u odgovarajućoj srazmeri. Pored toga, boje zemlje koje je Bog stvorio odražavaju sunčevu svetlost i sve druge vrste svetlosti, a mogu da otklone one vrste svetlosti koje su prejake da bi im se ljudske oči prilagodile. Prema tome, ljudi mogu da šetaju na otvorenom i da vode svoj život bez potrebe da stalno nose veoma zatamnjene naočari za sunce. U normalnim okolnostima, ljudske oči mogu da vide stvari u svom vidnom polju, a da im svetlost ne smeta. Drugim rečima, ne bi bilo dobro da je svetlo previše prodorno, niti da je suviše prigušeno. Ako bi bilo previše slabo, ljudske oči bi bile oštećene i, nakon kraćeg korišćenja, bile bi uništene; ako bi bilo previše jako, ljudske oči to ne bi mogle da izdrže. Upravo ova svetlost koju ljudi imaju mora biti prikladna za ljudske oči da bi videle, a Bog je, različitim metodama, štetu koju svetlost nanosi ljudskim očima sveo na najmanju moguću meru; i premda ova svetlost može da koristi ljudskim očima ili da na njih štetno utiče, dovoljna je da ljudima omogući da stignu do kraja svog života i da sve vreme koriste svoje oči. Zar Bog nije bio temeljan kada je ovo razmatrao? S druge strane, đavo, Sotona, deluje, a da mu takva razmišljanja nikad ne prođu kroz um. Uz Sotonu, svetlost je uvek ili previše jaka ili previše slaba. Tako Sotona deluje.

Bog je obavio ove stvari u pogledu svih aspekata ljudskog tela – u pogledu vida, sluha, ukusa, disanja, osećanja i tako dalje – kako bi ljudski rod maksimalno prilagodio opstanku, tako da može normalno da živi i da istraje u tome. Drugim rečima, trenutna životna sredina, koju je stvorio Bog, jeste najprikladnija i najkorisnija sredina za opstanak ljudskog roda. Neki ljudi mogu pomisliti da to nije baš toliko važno, da je to sasvim uobičajena stvar. Zvuk, svetlost i vazduh jesu stvari za koje ljudi osećaju da im pripadaju po rođenju, u kojima uživaju od trenutka kada su rođeni. Međutim, u pozadini ovih stvari u kojima možeš da uživaš, delovao je Bog; to je nešto što ljudi moraju da razumeju, nešto što moraju da znaju. Iako možda smatraš da nema potrebe da razumeš ove stvari ili da za njih znaš, Bog je, ukratko, o njima mnogo razmišljao prilikom stvaranja, imao je plan, imao je određene zamisli. On nije lakomisleno ili tek tako smestio ljudski rod u takvo okruženje za život, ni najmanje ne razmišljajući o tome. Možda mislite da sam previše veličanstveno govorio o svakoj od ovih malih stvari, međutim, prema Mom mišljenju, svaka stvar koju je Bog obezbedio ljudskom rodu neophodna je za njegov opstanak. U njoj se nalazi Božji postupak.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VIII“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 174

Osnovno okruženje za život koje Bog stvara za ljudski rod (Odabrani odlomci)

e. Strujanje vazduha

Koja je peta stvar? U pitanju je stvar koja je usko povezana sa svakim danom života svake osobe. U toj meri je povezana sa ljudskim životom da ljudsko telo bez nje ne bi moglo da živi u ovom materijalnom svetu. Reč je o strujanju vazduha. Možda svako razume izraz „strujanje vazduha“ čim ga čuje. Dakle, šta je strujanje vazduha? Moglo bi se reći da je „strujanje vazduha“ naprosto protok vazduha. Strujanje vazduha je vetar koji ljudsko oko ne može da vidi. Ono je i jedan od načina na koji se kreću gasovi. Ipak, na šta se „strujanje vazduha“ prvenstveno odnosi u ovom razgovoru? Čim budem rekao, razumećete. U svom okretanju, Zemlja na sebi nosi planine, mora i sve stvorene stvari, a dok se okreće, ona to čini određenom brzinom. Iako to okretanje nimalo ne osećaš, rotacija Zemlje svejedno postoji. Šta njena rotacija prouzrokuje? Dok trčiš, zar ne nastaje vetar, koji ti promiče pored ušiju? Ako pri tvom trčanju nastaje vetar, kako ga onda ne bi bilo pri Zemljinom okretanju? Dok se Zemlja okreće, sve stvari su u pokretu. I sama Zemlja je u pokretu i okreće se određenom brzinom, dok se sve stvari na njoj takođe neprestano šire i razvijaju. Prema tome, kretanje određenom brzinom će prirodno dovesti do strujanja vazduha. Na ovo mislim kada kažem „strujanje vazduha“. Zar ovo strujanje vazduha ne utiče na ljudsko telo u određenoj meri? Uzmimo na primer tajfune: uobičajeni tajfuni nisu naročito snažni, međutim, kada udare snažno, ljudi ne mogu da stoje uspravno i teško im je da hodaju na vetru. Jedan jedini korak je naporan, a vetar može ljude da pribije uz nešto, onesposobljavajući ih da se pomere. Ovo je jedan od načina na koji strujanje vazduha može uticati na ljude. Da je cela Zemlja prekrivena ravnicama, dok bi se Zemlja i sve stvari okretale, ljudsko telo bi bilo sasvim nesposobno da podnese strujanje vazduha koje bi time nastalo. U takvoj situaciji bilo bi izuzetno teško reagovati. Da je zaista tako, takvo strujanje vazduha ne samo da bi naškodilo ljudskom rodu, već bi ga sasvim uništilo. U takvom okruženju ljudi ne bi mogli da prežive. Zato je Bog, da bi obuzdao takvo strujanje vazduha, stvorio različite geografske sredine – u različitim sredinama, strujanje vazduha slabi, menja pravac, brzinu i jačinu. Zbog toga ljudi mogu da vide različite geografske oblike, kao što su planine, veliki planinski masivi, ravnice, brda, baseni, doline, visoravni i velike reke. Ovim različitim geografskim oblicima, Bog menja brzinu, smer i jačinu strujanja vazduha. To je metod koji On koristi da smanji strujanje vazduha ili da ga pretvori u vetar sa odgovarajućom brzinom, smerom i jačinom, kako bi ljudi imali normalnu životnu sredinu. Postoji li potreba za ovim? (Da.) Ljudima se čini da je ovo teško učiniti, ali Bogu je lako, jer On posmatra sve stvari. Za Njega nema ništa lakše i jednostavnije nego da stvori okruženje sa odgovarajućim strujanjem vazduha za ljudski rod. Prema tome, u takvom, od Boga stvorenom okruženju, svaka je stvar neophodna u celini Njegove tvorevine. Postoji vrednost i nužnost postojanja svake pojedinačne stvari. Međutim, Sotona i iskvareni ljudski rod ne razumeju ovo načelo. Oni nastavljaju da uništavaju, grade i eksploatišu, sujetno maštajući da planine pretvore u ravnu zemlju, da ispune kanjone, sagrade nebodere na ravnom zemljištu kako bi stvorili betonske džungle. Božja je nada da ljudski rod može da živi srećno, da raste srećno i da svaki dan provodi srećno u ovom najprikladnijem okruženju, koje je On pripremio za njega. Zato Bog nikada nije bio nemaran u načinu na koji se ophodi prema okruženju u kome ljudski rod živi. Od temperature do vazduha, od zvuka do svetlosti, Bog je sačinio veoma detaljne planove i uređenja, kako ljudska tela i njihovo životno okruženje ne bi bili podložni nikakvom uticaju prirodnih uslova, već da, umesto toga, ljudski rod može normalno da živi i razmnožava se, da normalno živi u harmoničnom suživotu sa svim stvarima. Sve to je Bog obezbedio svim stvarima i ljudskom rodu.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VIII“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 175

Da li ste sada postali svesni najveće razlike između Boga i ljudskog roda? Naposletku, ko je gospodar svih stvari? Je li to čovek? (Nije.) Koja je onda razlika između toga kako se Bog i ljudski rod odnose prema svemu stvorenom? (Bog vlada svim stvarima i uređuje ih, dok čovek uživa u njima.) Da li se slažete sa ovim? Najveća razlika između Boga i ljudskog roda je u tome što Bog vlada svim stvorenjima i opskrbljuje ih. On je izvor svega, i dok Bog opskrbljuje sva stvorenja, ljudski rod uživa u tome. Drugim rečima, čovek uživa u svim stvorenim stvarima kada prihvati život koji Bog daruje svim stvarima. Bog je Suveren, a ljudski rod uživa u plodovima Božjeg stvaranja svih stvari. Prema tome, iz perspektive svih stvari koje je Bog stvorio, koja je razlika između Boga i ljudskog roda? Bog može jasno da vidi zakonitosti u načinu na koji sve stvari rastu, On kontroliše te zakone i ima vrhovnu vlast nad njima. Drugim rečima, sve se nalaze u Božjem vidokrugu i u okviru Njegovog nadzora. Može li ljudski rod da vidi sve stvari? Ono što ljudski rod može da vidi ograničeno je na ono što se nalazi neposredno pred njim. Ako se penješ na planinu, ono što vidiš jeste upravo ta planina. Ne možeš da vidiš šta je sa druge strane te planine. Ako odeš na obalu, onda je ono što vidiš samo jedna strana okeana i ne možeš znati kako izgleda druga strana okeana. Ako odeš u šumu, možeš da vidiš vegetaciju koja je tu pred tobom i oko tebe, ali ne možeš videti ono što je udaljeno. Ljudi ne mogu da vide mesta koja su viša, udaljenija, dublja. Vide samo ono što se nalazi neposredno pred njima, u njihovom vidnom polju. Čak i kada bi ljudi poznavali zakon koji određuje četiri godišnja doba ili zakone o načinu rasta svih stvari, i dalje ne bi bili u stanju da upravljaju svim stvarima, niti da im zapovedaju. Ipak, način na koji Bog vidi sve stvoreno nalikuje načinu na koji bi On posmatrao mašinu koju je Sȃm napravio. Duboko je upoznat sa svakom komponentom i svakom vezom, sa njihovim načelima, njihovim obrascima i njihovim svrhama – Bog sve to zna sa najvećim stepenom jasnoće. Otud Bog jeste Bog, a čovek je čovek! Iako čovek u svojim istraživanjima nauke i zakona koji upravljaju svim stvarima može da ode duboko, to istraživanje je ograničenog obima, dok Bog kontroliše sve, što za čoveka predstavlja beskonačnu kontrolu. Čovek bi mogao da provede ceo svoj život istražujući najsitniji Božji postupak, a da ne dođe ni do kakvih pravih rezultata. Upravo zato, ako za proučavanje Boga koristiš samo znanje i ono što si naučio, nikada nećeš moći da spoznaš Boga, niti da Ga razumeš. Međutim, ako odabereš put traženja istine i traganja za Bogom, a Boga posmatraš iz perspektive upoznavanja sa Njim, tada ćeš jednog dana najednom prepoznati da se Božji postupci i mudrost nalaze svuda, i znaćeš zašto se Bog naziva Suverenom svih stvari i izvorom života za sva stvorenja. Što više budeš sticao takvo razumevanje, bolje ćeš shvatati zašto se Bog naziva Suverenom svih stvari. Sva stvorenja i sve stvari, uključujući tebe, neprestano primaju pouzdanu Božju opskrbu. Takođe ćeš moći jasno da osetiš da u ovom svetu, i među ovim ljudskim rodom, ne postoji niko osim Boga ko bi mogao da ima sposobnost i suštinu pomoću kojih vlada postojanjem svih stvari, upravlja tim postojanjem i održava ga. Kada dođeš do ovog razumevanja, zaista ćeš prepoznati da Bog jeste tvoj Bog. Kada dostigneš ovu tačku, zaista ćeš prihvatiti Boga i dozvoliti mu da bude tvoj Bog i tvoj Suveren. Kada zadobiješ ovo razumevanje i tvoj život dostigne tu tačku, Bog te više neće iskušavati, niti će te osuđivati, i neće ti postavljati nikakve zahteve, jer ćeš razumeti Boga, poznavaćeš Njegovo srce i zaista ćeš u svom srcu prihvatiti Boga. Ovo je važan razlog razgovora o ovim temama o Božjoj vrhovnoj vlasti nad svim stvarima i o upravljanju njima. Razgovori su namenjeni pružanju većeg znanja i razumevanja ljudima – ne samo da priznaš, već da na praktičniji način spoznaš i razumeš Božje postupke.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VIII“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 176

Svakodnevna hrana i piće koje Bog priprema za ljudski rod (Odabrani odlomci)

Žitarice, voće i povrće, kao i sve vrste orašastih plodova – sve su to vegetarijanske namirnice. Iako su vegetarijanske, one sadrže hranljive sastojke koji su dovoljni da zadovolje potrebe ljudskog tela. Međutim, Bog nije rekao: „Ljudskom rodu ću dati samo ove namirnice. Neka jedu samo ove stvari!“ Bog se nije tu zaustavio, već je nastavio da za ljudski rod priprema mnogo više još ukusnijih namirnica. Koje su to namirnice? To su razne vrste mesa i ribe, koje većina vas može da vidi i da jede. On je za čoveka pripremio mnogo vrsta kako mesa, tako i ribe. Ribe žive u vodi, a meso riba koje nastanjuju vodu po svojoj se suštini razlikuje od mesa životinja koje žive na kopnu, i može čoveku da obezbedi različite hranljive sastojke. Ribe takođe poseduju svojstva koja mogu da regulišu hladnoću i toplotu u ljudskom telu, što je za čoveka od velike koristi. Međutim, ukusne namirnice ne treba jesti preterano. Kao što sam već rekao, Bog ljudskom rodu daruje pravu količinu u pravo vreme, tako da ljudi mogu pravilno da uživaju u Njegovim darovima, na normalan način i u skladu sa godišnjim dobima i vremenskim periodom. A koje su vrste namirnica obuhvaćene kategorijom živine? Kokoška, prepelica, golub i tako dalje. Mnogi ljudi takođe jedu patke i guske. Iako je Bog obezbedio sve ove vrste mesa, postavio je određene zahteve Svom izabranom narodu i konkretna ograničenja u njihovoj ishrani tokom Doba zakona. Danas su ova ograničenja zasnovana na pojedinačnom ukusu i ličnom tumačenju. Ove vrste mesa obezbeđuju ljudskom telu različite hranljive sastojke, nadoknađuju proteine i gvožđe, obogaćuju krv, jačaju mišiće i kosti i izgrađuju telesnu snagu. Bez obzira na to kako ih ljudi kuvaju i jedu, ove vrste mesa mogu pomoći ljudima da poboljšaju ukus hrane i pojačaju apetit, dok će istovremeno zadovoljiti svoj stomak. Najvažnije je da ove namirnice mogu snabdeti ljudsko telo dnevnim potrebama za hranljivim sastojcima. O ovome je Bog razmišljao kada je pripremao hranu za ljudski rod. Ima povrća, ima mesa – nije li to izobilje? Međutim, ljudi treba da shvate šta je bila Božja namera kad je za ljudski rod pripremao celokupnu ishranu. Da li je ona bila da se ljudski rod prekomerno odaje ovoj hrani? Šta se događa kada čovek upadne u zamku pokušaja da zadovolji ove materijalne želje? Zar ne postaje prekomerno uhranjen? Zar prekomerna uhranjenost ne škodi ljudskom telu na mnogo načina? (Da.) Zato Bog odmeri pravu količinu u pravo vreme, omogućavajući ljudima da uživaju u različitim namirnicama tokom različitih vremenskih perioda i godišnjih doba. Na primer, nakon veoma toplog leta, ljudi u svojim telima nakupe mnogo toplote, kao i patogenu isušenost i vlažnost. S jeseni sazrevaju mnoge vrste voća i, kada ljudi pojedu ovo voće, izbacuje se vlaga iz njihovog tela. U ovo vreme, goveda i ovce su takođe ojačali, pa bi ljudi u svojoj ishrani trebalo da imaju više mesa. Unosom raznih vrsta mesa, ljudsko telo dobija energiju i toplinu, što mu pomaže da izdrži zimsku hladnoću i da, posledično, može bezbedno i zdravo da pregura zimu. Sa najvećom pažnjom i preciznošću, Bog kontroliše i koordiniše ono što obezbeđuje ljudskom rodu, kada to čini i kada nalaže da različite stvari rastu, sazrevaju i donose plodove. Ovo se odnosi na to „Kako Bog priprema hranu koja je čoveku potrebna u svakodnevnom životu“. Pored mnogih vrsta namirnica, Bog ljudskom rodu obezbeđuje i izvore vode. Nakon jela, ljudi i dalje treba da piju vodu. Da li bi samo voće bilo dovoljno? Ljudi ne bi mogli da žive samo na voću i, osim toga, u nekim godišnjim dobima nema nikakvog voća. Kako se onda može rešiti ljudski problem snabdevanja vodom? Bog ga je rešio tako što je pripremio mnoge izvore nadzemne i podzemne vode, uključujući jezera, reke i izvore. Ovi izvori vode sadrže pitku vodu pod uslovom da nema zagađenja i pod uslovom da ljudi njima nisu rukovali ili ih oštetili. Drugim rečima, u pogledu izvora hrane kojima se održavaju životi fizičkih tela ljudskog roda, Bog je sproveo veoma precizne, veoma tačne i veoma prikladne pripreme, tako da ljudski životi budu bogati i obilni i da ni u čemu ne oskudevaju. Ovo je nešto što ljudi mogu da osete i da vide.

Pored toga, Bog je među svim stvarima stvorio pojedine biljke, životinje i razno bilje koji su posebno namenjeni da leče povrede ili bolesti u ljudskom telu. Šta bi, na primer, trebalo da učini neko ko se izgori ili se slučajno opeče? Možeš li opekotinu samo da ispereš vodom? Možeš li samo da je umotaš bilo kakvom tkaninom? Ako to učiniš, rana može da zagnoji ili da se inficira. Ako, na primer, neko dobije temperaturu ili se prehladi; doživi povredu tokom rada; dobije neku stomačnu tegobu zato što je nešto loše pojeo; ili ako oboli od određenih bolesti izazvanih načinom života ili emocionalnim problemima, uključujući vaskularne bolesti, psihičke tegobe ili bolesti unutrašnjih organa, tada postoje odgovarajuće biljke koje leče ova stanja. Postoje biljke koje poboljšavaju cirkulaciju krvi i uklanjaju njeno zgrušavanje, ublažavaju bol, zaustavljaju krvarenje, obezbeđuju anesteziju, pomažu u lečenju kože i njenom vraćanju u normalno stanje, razgrađuju krvne ugruške i otklanjaju toksine iz tela – ukratko, ove biljke imaju primenu u svakodnevnom životu. Ljudi mogu da ih koriste, a Bog ih je, u slučaju potrebe, pripremio za ljudsko telo. Bog je omogućio čoveku da neke od njih otkrije slučajno, dok su druge otkrili ljudi koje je Bog za to izabrao ili su otkrivene prilikom posebnih pojava koje je On orkestrirao. Nakon otkrića ovih biljaka, ljudski rod bi ih prenosio i mnogi ljudi bi saznali za njih. Božje stvaranje ovih biljaka stoga ima vrednost i smisao. Ukratko, sve ove stvari su od Boga, On ih je pripremio i zasadio kad je stvarao životno okruženje za ljudski rod. One su suštinski važne. Jesu li Božji misaoni procesi temeljniji od onih kod ljudskog roda? Kada vidiš šta je sve Bog učinio, imaš li osećaj za Božju praktičnu stranu? Bog deluje u tajnosti. Bog je sve ovo stvorio dok čovek još nije došao na ovaj svet, kada On nije bio u dodiru sa ljudskim rodom. Sve je učinjeno imajući ljudski rod na umu, zarad čovekovog postojanja i uz razmišljanje o njegovom opstanku, kako bi ljudski rod mogao da živi srećno u ovom bogatom i izdašnom materijalnom svetu koji je Bog pripremio za njega, bez ikakvih briga o hrani ili odeći, ne oskudevajući ni u čemu. U takvom okruženju, ljudski rod može nastaviti da se razmnožava i opstaje.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VIII“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 177

Započeli smo razgovorom o okruženju u kojem živi ljudski rod, o onome što je Bog učinio za to okruženje i pripremama koje je obavio. Razgovarali smo o onome što je On uredio; o odnosima među stvorenim stvarima, koje je Bog pripremio za ljudski rod; i o tome kako je Bog uredio ove odnose da bi sprečio da stvari u Njegovoj tvorevini naude ljudskom rodu. Bog je, takođe, ublažio štetu koju su mnogi faktori u Njegovoj tvorevini mogli naneti ljudskom okruženju, dozvolivši svim stvarima da služe svojoj najvišoj svrsi i da ljudskom rodu donesu blagotvorno okruženje ispunjeno korisnim elementima, čime je ljudskom rodu omogućio da se prilagodi takvom okruženju i da nepokolebljivo nastavi ciklus života i reprodukcije. Zatim smo razgovarali o hrani koja je potrebna ljudskom telu – o svakodnevnoj ishrani i piću ljudskog roda. Ovo je, takođe, neophodan uslov za opstanak ljudskog roda. Drugim rečima, ljudsko telo ne može da živi samo na osnovu disanja, samo uz potporu sunčeve svetlosti, uz vetar ili pogodne temperature. Ljudska bića treba i da napune svoje stomake i Bog je, ne zanemarujući ništa, za ljudski rod pripremio izvore stvari kojima bi to mogao da učini, a to su izvori hrane za ljudski rod. Pošto ste videli tako bogate i izdašne proizvode – izvore hrane i pića za ljudski rod – možete li reći da je Bog izvor snabdevanja za ljudski rod i za sve stvari u Njegovoj tvorevini? Da je Bog, u vreme stvaranja, stvorio samo drveće i travu i ma kako brojna druga živa bića, i da su sva ta različita živa bića i biljke predstavljali hranu kravama i ovcama, ili su bili predviđeni za zebre, jelene i razne druge vrste životinja, na primer, te da su lavovi jeli zebre i jelene, a tigrovi ovce i svinje – s tim da nije bilo baš ničeg prikladnog što bi ljudi jeli – da li bi to funkcionisalo? Ne bi. Ljudski rod ne bi mogao dugo da opstane. A da su ljudi jeli samo lišće? Da li bi to funkcionisalo? Da li bi ljudi mogli da jedu travu predviđenu za ovce? Ne bi im škodilo da su je probali, ali da su u dugom vremenskom periodu jeli takve stvari, njihov želudac to ne bi mogao da podnese, a ljudi ne bi dugo poživeli. Postoje čak i stvari koje životinje mogu da jedu, a otrovne su za ljude – životinje ih jedu bez posledica, ali to nije slučaj sa ljudima. To znači da je Bog stvorio ljudska bića, tako da Bog najbolje poznaje načela i strukturu ljudskog tela i ono što je ljudima potrebno. Bog sa savršenom jasnoćom poznaje sastav i sadržaj tela, njegove potrebe, funkcionisanje unutrašnjih organa i način na koji oni apsorbuju, otklanjaju i metabolišu različite supstance. Ljudi to ne znaju; ponekad jedu nepromišljeno ili se nemarno odnose prema sebi što, kada preteraju, dovodi do neravnoteže. Ako normalno jedeš stvari koje je Bog pripremio za tebe i u njima uživaš, nećeš imati nikakvih zdravstvenih problema. Čak i ako si ponekad loše raspoložen ili imaš zastoj u cirkulaciji krvi, to uopšte ne predstavlja problem. Naprosto treba da pojedeš određenu vrstu biljaka i taj zastoj će se pročistiti. Bog je sproveo pripreme za sve ove stvari. Prema tome, ljudski rod je u Božjim očima daleko iznad svih živih bića. Bog je pripremio okruženje za svaku vrstu biljke, pripremio je hranu i okruženje za svaku vrstu životinje, a ljudski rod ima najveće zahteve od svog okruženja i njegove se potrebe nipošto ne smeju zanemariti; kad bi se one zanemarile, ljudski rod ne bi mogao da nastavi da se normalno razvija, da živi i razmnožava se. Bog je taj koji to najbolje zna, u Svom srcu. Kada se Bog time bavio, On je ovome pridao najveći značaj. Možda nisi u stanju da osetiš važnost neke neupadljive stvari koju vidiš i u kojoj uživaš u svom životu, ili nečega što vidiš i u čemu uživaš a što poseduješ od svog rođenja, međutim, Bog je odavno ili u tajnosti već obavio pripreme za tebe. Bog je u najvećoj mogućoj meri uklonio i ublažio sve negativne elemente koji su nepovoljni za ljudski rod i koji mogu da naškode ljudskom telu. Šta to pokazuje? Pokazuje li to odnos koji je Bog imao prema ljudskom rodu u trenutku kada ga je stvorio? Koji je bio njegov stav? Božji stav je bio pažljiv i ozbiljan i nije trpeo nikakvo uplitanje bilo kakvih neprijateljskih sila, spoljnih faktora ili uslova koji ne dolaze od Njega Samog. U tome se vidi Božji stav u stvaranju ljudskog roda i upravljanju njime u tom trenutku. I kakav je Božji stav? Na osnovu okruženja za opstanak i život u kome ljudski rod uživa, kao i u njihovoj svakodnevnoj hrani i piću i svakodnevnim potrebama, možemo videti Božji stav odgovornosti prema ljudskom rodu, koji je imao još od Svog stvaranja čoveka, kao i Njegovu odlučnost da u to vreme spasi ljudski rod. Da li je u ovim stvarima vidljiva verodostojnost Boga? A Njegova čudesnost? Njegova nedokučivost? Njegova svemoć? Bog koristi Svoju mudrost i svemoguće načine da opskrbi ceo ljudski rod, kao i da opskrbi sve stvari u Svojoj tvorevini. Sada, kada sam vam toliko toga rekao, možete li reći da Bog je izvor života za sva stvorenja? (Da.) To je zaista tako. Imate li ikakve sumnje? (Ne.) Božje opskrbljivanje svih stvari dovoljno je da pokaže da je On izvor života za sva stvorenja, jer je On izvor opskrbe koja svim stvorenjima omogućava da postoje, žive, reprodukuju se i nastave dalje, a osim Samog Boga ne postoji nikakav drugi izvor. Bog obezbeđuje sve što je svim stvarima potrebno i sve što je potrebno ljudskom rodu, bilo da je reč o najosnovnijim potrebama ljudi u pogledu okruženja, o potrebama njihovog svakodnevnog života ili o potrebi za istinom koju On obezbeđuje ljudskim duhovima. U svakom pogledu, Božji identitet i Njegov status od velike su važnosti za ljudski rod; jedino je Sȃm Bog izvor života za sva stvorenja. Drugim rečima, Bog je Vladar, Suveren i Snabdevač ovog sveta, ovog sveta koji ljudi mogu da vide i osete. Za ljudski rod, zar ovo nije Božji identitet? U ovome nema ničeg lažnog. Prema tome, kada vidiš ptice kako lete nebom, treba da znaš da je Bog stvorio sve što može da leti. Postoje živa bića koja plivaju u vodi i imaju sopstvene načine preživljavanja. Drveće i biljke, nastanjeni u zemljišnoj klici, niču u proleće, donose plodove i odbacuju lišće u jesen, a do zime im sve to lišće opadne, dok se te biljke pripremaju da prežive zimu. To je njihov način opstanka. Bog je stvorio sva stvorenja i svako od njih živi u različitom obliku i na različit način i koristi različite metode da pokaže svoju životnu snagu i oblik u kome živi. Bez obzira na to kako se životi stvorenja odvijaju, sva ona su pod Božjom vladavinom. Koja je svrha Božje vladavine nad svim tim različitim oblicima života i živim bićima? Da li ona služi opstanku ljudskog roda? Bog kontroliše sve zakone života, sve to zarad opstanka ljudskog roda. To pokazuje koliko je opstanak ljudskog roda Bogu važan.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VIII“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 178

Bog nije samo Bog Svog izabranog naroda. Ti trenutno slediš Boga i On je tvoj Bog, međutim, da li je On Bog onih koji Ga ne slede? Da li je Bog i Bog svih onih ljudi koji Ga ne slede? Da li je Bog i Bog svih stvari? (Da.) Prema tome, da li su Božje delo i postupci po svom domašaju ograničeni samo na one koji Ga slede? (Nisu.) Koji je domašaj Njegovog dela i postupaka? Na najnižem nivou, domašaj Njegovog dela i postupaka obuhvata ceo ljudski rod i sve stvoreno. Na najvišem nivou, on obuhvata celu vaseljenu, koju ljudi ne mogu da vide. Dakle, možemo reći da Bog obavlja Svoje delo i izvršava Svoje postupke među celim ljudskim rodom, a to je dovoljno da ljudima omogući da spoznaju Boga u Njegovoj celosti. Ako želiš da spoznaš Boga, da Ga zaista spoznaš, da Ga zaista razumeš, onda se nemoj ograničavati samo na tri etape Božjeg dela ili na priče o delu koje je On obavio u prošlosti. Pokušavaš li da Ga tako spoznaš, time Bogu postavljaš ograničenja, sputavajući Ga. Vidiš Boga kao nešto izrazito malo. Kako bi to uticalo na ljude? Nikada ne bi bio u stanju da spoznaš Božju čudesnost i nadmoć, niti Njegovu silu i svemoć i domašaj Njegovog autoriteta. Takvo razumevanje bi se odrazilo na tvoju sposobnost da prihvatiš stvarnu činjenicu da Bog je Suveren svih stvari, kao i na tvoje znanje o Božjem pravom identitetu i statusu. Drugim rečima, ako je tvoje shvatanje Boga po svom domašaju ograničeno, onda je ograničeno i ono što možeš da primiš. Zbog toga moraš da povećaš svoj domašaj i da proširiš svoje vidike. Trebalo bi da težiš tome da sve razumeš – obim Božjeg dela, Njegovo upravljanje, Njegovu vladavinu i sve stvari kojima On upravlja i nad kojima vlada. Kroz ove stvari treba da shvatiš Božje postupke. Uz takvo shvatanje, počećeš da osećaš, a da toga nisi ni svestan, da Bog vlada svim stvarima, da njima upravlja i opskrbljuje ih, a takođe ćeš zaista osetiti da si ti deo i pripadnik svih stvari. Pošto Bog opskrbljuje sve stvari, ti takođe prihvataš Božju vladavinu i opskrbu. Ovo je činjenica koju niko ne može poreći. Sve stvari podležu sopstvenim zakonima pod Božjom vladavinom, a pod Božjom vladavinom sve stvari imaju sopstvena pravila opstanka. Sudbina i potrebe ljudskog roda takođe su povezani sa Božjom vladavinom i opskrbom. I zato su, pod Božjom vrhovnom vlašću i vladavinom, ljudski rod i sve stvari međusobno povezani, međuzavisni i isprepleteni. Ovo je svrha i vrednost Božjeg stvaranja svih stvari.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VIII“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 179

Otkako je Bog stvorio sve stvari, one funkcionišu i nastavljaju da napreduju na uređen način i u skladu sa zakonima koje je On propisao. Pod Njegovim pogledom, pod Njegovom vladavinom, sve stvari su se uredno razvijale, istovremeno sa postojanjem čoveka. Ne postoji ništa što može da izmeni niti da uništi ove zakone. Zahvaljujući Božjoj vladavini, sva stvorenja mogu da se razmnožavaju i, zahvaljujući Njegovoj vladavini i upravljanju, sva stvorenja mogu da opstanu. Dakle, pod Božjom vladavinom sva stvorenja na uređen način nastaju, napreduju, nestaju i iznova se rađaju. Kada dođe proleće, kiša koja rominja donosi osećaj svežeg godišnjeg doba i vlaži zemlju. Zemlja počinje da se odmrzava, a trava se probija kroz tlo i počinje da niče, dok drveće postepeno zeleni. Sva ova živa bića donose zemlji svežu životnu energiju. Tako to izgleda kada sva živa bića nastaju i napreduju. Sve vrste životinja izlaze iz svojih jazbina da osete toplinu proleća i započnu novu godinu. Sva živa bića prepuštaju se vrućini tokom leta i uživaju u toplini koju donosi ovo godišnje doba. Brzo rastu. Drveće, trava i sve vrste biljaka rastu velikom brzinom, da bi konačno procvetali i doneli plod. Sva živa bića su tokom leta užurbana, a među njima i ljudi. U jesen, kiše donose jesenju hladnoću, a sve vrste živih bića naslućuju dolazak sezone žetve. Sva živa bića rađaju plodove, a ljudi počinju da beru ove različite vrste plodova kako bi imali spremnu hranu za zimu. U zimskom periodu, sva živa bića postepeno počinju da se smiruju u tišini i odmaraju sa nastupanjem hladnog vremena, a i ljudi prave predah tokom ovog godišnjeg doba. Iz jednog u drugo godišnje doba, prelazeći iz proleća u leto, pa u jesen i zimu – sve ove promene se dešavaju prema zakonima koje je Bog uspostavio. Pomoću ovih zakona, On vodi sve stvari i ljudski rod, a za ljudski rod je osmislio bogat i živopisan način života, i pripremio mu je okruženje za opstanak u kome se smenjuju temperature i godišnja doba. Dakle, u ovakvom okruženju uređenom za opstanak, ljudi mogu da prežive i da se razmnožavaju na uređen način. Ljudi ne mogu da promene ove zakone i nijedna osoba, niti živo biće, ne može da ih prekrši. Iako su se dogodile bezbrojne promene – mora su postajala polja, dok su polja postajala mora – ovi zakoni ostaju na snazi. Oni postoje zato što Bog postoji, zahvaljujući Njegovoj vladavini i Njegovom upravljanju. Uz ovu vrstu uređenog okruženja velikih razmera, životi ljudi se odvijaju u okviru ovih zakona i pravila. Ljudi su prema ovim zakonima odgajani iz generacije u generaciju, i prema njima su opstajale brojne generacije ljudi. Iz generacije u generaciju, ljudi su uživali u ovom uređenom okruženju za opstanak, kao i u mnogim stvarima koje je Bog stvorio. Iako ove vrste zakona ljudi osećaju kao prirođene i prezrivo ih uzimaju zdravo za gotovo, i premda ne mogu da osete da Bog orkestrira ovim zakonima, da Bog vlada nad ovim zakonima, bez obzira na sve, Bog je uvek uključen u ovom nepromenljivom delu. Njegova svrha u ovom nepromenljivom delu jeste opstanak ljudskog roda, a time ljudski rod može da nastavi da živi.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni IX“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 180

Bog postavlja granice za sve stvari kako bi negovao ceo ljudski rod (Odabrani odlomci)

Danas ću govoriti o načinu na koji ove vrste zakona, koje je Bog doneo svim stvarima, neguju ceo ljudski rod. Budući da je ovo prilično široka tema, možemo je podeliti na nekoliko podtema i o svakoj razgovarati ponaosob, ne bi li vam one bile jasno razgraničene. Tako će vam biti lakše da je dokučite i postepeno ćete moći da je razumete.

Prvi deo: Bog postavlja granice za svaku vrstu terena

Dakle, počnimo od prvog dela. Kada je Bog stvarao sve stvari, povukao je granice za planine, ravnice, pustinje, brda, reke i jezera. Na Zemlji postoje planine, ravnice, pustinje i brda, kao i različite vodene mase. Oni predstavljaju različite vrste terena, zar ne? Bog je između njih povukao granice. Kada govorimo o povlačenju granica, to označava da planine imaju svoja razgraničenja, ravnice imaju svoja razgraničenja, pustinje imaju određene granice, i brda imaju tačno utvrđeno područje. Takođe, postoji tačno utvrđena količina vodene mase, kao što su reke i jezera. Odnosno, kada je Bog stvarao sve stvari, On je vrlo jasno sve podelio. Bog je već odredio koliki prečnik u kilometrima treba da ima svaka planina i koliki je njen obim. Takođe je odredio koliki prečnik u kilometrima treba da ima svaka ravnica i koliki je njen obim. Kada je stvarao sve stvari, On je ujedno odredio i granice pustinje, opseg brda i njihove razmere, kao i ono sa čime se graniče – sve to je On odredio. Tokom čina stvaranja reka i jezera, odredio je njihov opseg – svi oni imaju svoje granice. Prema tome, šta znači to što govorimo o „granicama“? Upravo smo govorili o tome kako Bog vlada nad svim stvarima time što za sve stvari uspostavlja zakone. Odnosno, raspon i granice planina se neće širiti niti smanjivati zbog rotacije Zemlje ili protoka vremena. Oni su tačno utvrđeni, nepromenljivi, a Bog je taj koji diktira njihovu nepromenljivost. Kad je reč o područjima ravnica, njihovom rasponu, o onome sa čime se graniče – ovo je odredio Bog. One imaju svoje granice i, budući da je tako, bilo bi nemoguće da se iz tla ravnice nasumično podigne humka zemlje. Ravnica se ne može najednom pretvoriti u planinu – to bi bilo nemoguće. U ovome je smisao zakona i granica o kojima smo upravo govorili. Kada je reč o pustinjama, nećemo ovde pominjati posebne funkcije pustinja, niti bilo koje druge vrste terena ili geografske lokacije, već samo njihove granice. Pod Božjom vladavinom, ni granice pustinje se neće širiti. Ovo je stoga što joj je Bog dodelio njen zakon, njene granice. Koliko će biti njeno područje, koja je njena funkcija, sa čime će se graničiti i gde se ona nalazi – sve to je već odredio Bog. Ona neće prelaziti svoje granice, niti će premeštati svoj položaj, a njena površina se proizvoljno neće širiti. Iako su tokovi voda, kao što su reke i jezera, svi uređeni i neprekidni, oni se nikada neće premeštati van svog opsega, niti izvan svojih granica. Svi oni teku u jednom smeru, u smeru u kome treba da teku, na uređen način. Dakle, prema zakonima Božje vladavine, nijedna reka ni jezero neće proizvoljno presušiti, niti će proizvoljno izmeniti smer ili količinu svog protoka usled rotacije Zemlje ili protoka vremena. Sve ovo je pod Božjom kontrolom. Drugim rečima, sve stvari koje je Bog stvorio, usred ovog ljudskog roda, imaju svoja utvrđena mesta, područja i granice. Odnosno, kada je Bog stvarao sve stvari, njihove su granice bile uspostavljene i ne mogu se proizvoljno prepravljati, obnavljati, niti menjati. Šta označava reč „proizvoljno“? Označava da se one neće nasumično pomerati, širiti, niti će menjati svoj prvobitni oblik zbog vremenskih prilika, temperature ili brzine rotacije Zemlje. Na primer, planina ima određenu visinu, njeno podnožje ima određenu površinu, ona ima određenu nadmorsku visinu i određenu količinu vegetacije. Sve to je Bog isplanirao i proračunao, te se neće proizvoljno menjati. Kada je reč o ravnicama, većina ljudi živi u njima i nikakve klimatske promene neće uticati na njihove površine, niti na vrednost njihovog postojanja. Neće se proizvoljno menjati čak ni stvari koje se nalaze u ovim, od Boga stvorenim, raznovrsnim područjima i geografskim sredinama. Na primer, sastav pustinje, vrste podzemnih mineralnih naslaga, količina peska koji se nalazi u pustinji i njegova boja, debljina pustinjskog sloja – neće se proizvoljno menjati. Zbog čega se neće proizvoljno menjati? Zbog Božje vladavine i Njegovog upravljanja. Unutar svih ovih različitih terena i geografskih sredina koje je Bog stvorio, On svime upravlja na isplaniran i uređen način. Dakle, sve ove geografske sredine i dalje postoje i još uvek obavljaju svoje funkcije hiljadama, pa čak i desetinama hiljada godina nakon što ih je Bog stvorio. Iako postoje određeni periodi kada dolazi do erupcije vulkana i perioda kada dolazi do zemljotresa, pa nastaju velika pomeranja tla, Bog nipošto neće dozvoliti da ijedna vrsta terena izgubi svoju prvobitnu funkciju. Samo zahvaljujući ovakvom Božjem upravljanju, Njegovoj vladavini i kontroli nad ovim zakonima, sve ovo – sve ovo što ljudski rod vidi i u čemu uživa – može na Zemlji da opstane na uređen način. Zašto, dakle, Bog na ovaj način upravlja svim ovim različitim terenima koji postoje na Zemlji? Njegova je namera da sva živa bića koja opstaju u različitim geografskim sredinama imaju stabilno okruženje, tako da mogu da nastave da žive i razmnožavaju se u tom stabilnom okruženju. Sve ove stvari – kako pokretne tako i nepokretne, one koje dišu kroz nozdrve i one koje to ne čine – sačinjavaju jedinstveno okruženje za opstanak ljudskog roda. Jedino je ovakvo okruženje u stanju da odneguje generaciju za generacijom ljudskog roda, i samo ovakvo okruženje ljudima omogućava da i dalje spokojno opstaju, iz generacije u generaciju.

Ovo o čemu sam upravo govorio prilično je široka tema, pa se može učiniti pomalo udaljenom od vaših života, ali verujem da svi možete da je razumete. Drugim rečima, Božji zakoni pod Njegovom vrhovnom vlašću nad svim stvarima vrlo su važni – zaista veoma važni! Koji je preduslov za rast svih živih bića, prema ovim zakonima? On je u Božjoj vladavini. Zahvaljujući Njegovoj vladavini, sve stvari obavljaju svoje funkcije u okviru Njegove vladavine. Na primer, planine neguju šume, a šume, sa svoje strane, neguju i štite različite ptice i zveri koje žive u njima. Ravnice su pripremljena podloga da ljudi na njoj sade useve, kao i za različite ptice i zveri. Najvećem delu ljudskog roda, ravnice omogućavaju život na ravnoj zemlji i pružaju udobnost u životima ljudi. Ravnice takođe obuhvataju pašnjake – ogromne oblasti pod pašnjacima. Pašnjaci obezbeđuju biljni pokrivač za površinu zemlje. Oni štite tlo i hrane goveda, ovce i konje koji na njima žive. I pustinja obavlja svoju funkciju. Ona nije mesto predviđeno da na njemu žive ljudi; uloga joj je da vlažnu klimu učini suvljom. Tokovi reka i jezera, na pogodan način, ljudima donose pitku vodu. Kuda god da teku, ljudi će imati vodu za piće, a potrebe svih stvorenja za vodom biće na pogodan način zadovoljene. Ovo su granice koje je Bog povukao za različite predele.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni IX“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 181

Bog postavlja granice za sve stvari kako bi negovao ceo ljudski rod (Odabrani odlomci)

Drugi deo: Bog postavlja granice za svaki oblik života

Zahvaljujući ovim granicama koje je Bog povukao, različiti predeli su proizveli različita okruženja za opstanak, a ova okruženja bila su pogodna za opstanak različitih vrsta ptica i zveri, pružajući i njima prostor u kojem mogu da prežive. Iz ovoga su se razvile granice okruženja pogodnih za opstanak različitih živih bića. Ovo je drugi deo, o kome ćemo govoriti u nastavku. Pre svega, gde žive ptice, zveri i insekti? Žive li u šumama i gajevima? Oni su njihov dom. Prema tome, pored povlačenja granica različitih geografskih sredina, Bog je, takođe, povukao granice i uspostavio zakone za različite ptice, zveri, ribe, insekte, kao i za sve biljke. Zahvaljujući razlikama između geografskih sredina i činjenici da postoje raznovrsne geografske sredine, različite vrste ptica, zveri, riba, insekata i biljaka raspolažu različitim okruženjima za svoj opstanak. Ptice, zveri i insekti žive među raznovrsnim biljkama, ribe žive u vodi, a biljke rastu na kopnu. Kopno obuhvata različita područja, kao što su planine, ravnice i brda. Kada ptice i zveri jednom zasnuju svoj dom, neće tumarati unaokolo, lutajući na sve strane. Njihov dom su šume i planine. Kada bi jednog dana njihov dom bio uništen, ovaj poredak bi se pretvorio u haos. Kada utvrđeni poredak u nekom trenutku postane haotičan, kakve su posledice? Ko će prvi biti pogođen? Ljudski rod. U okviru ovih zakona i granica koje je Bog uspostavio, da li ste videli neku neobičnu pojavu? Na primer, da slonovi šetaju pustinjom. Da li ste videli nešto slično? Da se to zaista dogodi, bila bi to vrlo neobična pojava, jer slonovi žive u šumi, u okruženju za opstanak koje im je Bog pripremio. Oni imaju sopstveno okruženje za opstanak i svoj utvrđeni dom, pa zašto bi onda tumarali unaokolo? Da li je iko video lavove i tigrove kako šetaju obalom okeana? Ne, nije. Dom lavova i tigrova jesu šume i planine. Da li je iko video kitove i ajkule iz okeana kako plivaju po pustinji? Ne, nije. Kitovi i ajkule imaju svoj dom u okeanu. Da li, u ljudskom životnom okruženju, ljudi žive u blizini mrkih medveda? Postoje li ljudi koji su uvek okruženi paunovima ili drugim pticama, unutar i izvan svojih domova? Je li iko video orlove ili divlje guske kako se igraju sa majmunima? (Nije.) Sve bi to bile neobične pojave. Razlog zbog koga pominjem sve ove, očito neobične stvari jeste u tome da vas navedem da shvatite da sve stvari koje je Bog stvorio – bez obzira na to da li su ukorenjene u jednom mestu ili dišu kroz nozdrve – imaju svoje zakone opstanka. Mnogo pre nego što je Bog stvorio ova živa bića, On je za njih već bio pripremio domove i njihova sopstvena okruženja za opstanak. Ova živa bića su imala tačno utvrđena okruženja za svoj opstanak, svoju hranu i utvrđene domove, svoja tačno utvrđena mesta pogodna za opstanak, sa temperaturama u kojima mogu preživeti. Stoga, ona ne bi lutala tumarajući unaokolo, dovodila u pitanje opstanak ljudskog roda, niti bi uticala na ljudske živote. Ovako Bog upravlja svim stvarima, obezbeđujući ljudskom rodu najbolje okruženje za opstanak. Svako živo biće, među svim stvarima, ima sopstvenu hranu da se, unutar svog okruženja za opstanak, održi u životu. Tom hranom se vezuju za svoje matično okruženje za opstanak. U takvom okruženju, živa bića istrajno opstaju, razmnožavaju se i napreduju, u skladu sa zakonima koje je Bog za njih uspostavio. Zahvaljujući ovim vrstama zakona, zahvaljujući onome što je Bog predodredio, sve stvari žive u skladu sa ljudskim rodom, a ljudski rod sa svim stvarima zajednički živi u odnosu međuzavisnosti.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni IX“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 182

Bog postavlja granice za sve stvari kako bi negovao ceo ljudski rod (Odabrani odlomci)

Treći deo: Bog održava okruženje i životnu sredinu kako bi negovao ljudski rod

Bog je stvorio sve stvari i za njih je postavio granice; unutar njih je odnegovao sve vrste živih bića. U međuvremenu, On je pripremio i različita sredstva za opstanak ljudskog roda, pa tako možeš da vidiš da ljudska bića ne raspolažu samo jednim načinom preživljavanja, niti imaju samo jednu vrstu okruženja za opstanak. Prethodno smo govorili o tome da je Bog za ljude pripremio različite vrste hrane i izvore vode, što suštinski omogućava nastavak otelovljenog života ljudskog roda. Ipak, u okviru ovog ljudskog roda, ne žive svi ljudi od žitarica. Zbog razlika u geografskim sredinama i terenima, ljudi imaju različite načine preživljavanja. Sve ove načine preživljavanja pripremio je Bog. Prema tome, ne bave se svi ljudi prvenstveno zemljoradnjom. Odnosno, ne dobijaju svi ljudi hranu uzgajanjem useva. Ovo je treći deo o kome ćemo govoriti: granice su nastale usled različitih načina života ljudskog roda. Dakle, koje druge načine života ljudi imaju? Kad je reč o različitim izvorima hrane, kakvi drugi tipovi ljudi postoje? Postoji nekoliko osnovnih tipova.

Prvi je lovački način života. Svi znaju šta je to. Šta jedu ljudi koji žive od lova? (Divljač.) Jedu ptice i šumske zveri. „Divljač“ je savremena reč. Lovci o tome ne razmišljaju kao o divljači; doživljavaju je kao hranu, kao svoju svakodnevnu životnu potporu. Na primer, oni ulove jelena. Kada ulove tog jelena, za njih je to slično kao kada zemljoradnik dobija hranu iz zemlje. Zemljoradnik pribavlja hranu iz zemlje, a kad je ugleda, srećan je i opušten. Dok ima useva za jelo, njegova porodica neće gladovati. U srcu zemljoradnika više nema nespokoja, i on se oseća zadovoljno. I lovac se oseća opušteno i zadovoljno pred onim što je ulovio, zato što više ne mora da brine o hrani. Obezbedio je jelo za sledeći obrok i neće ostati gladan. U pitanju je neko ko živi od lova. Većina onih koji se izdržavaju od lova žive u planinskim šumama. Ne obrađuju zemljište. Tamo nije lako pronaći obradivo zemljište, pa preživljavaju jedući razna živa bića, razne vrste plena. Ovo je prvi način života koji se razlikuje od onog kod običnih ljudi.

Drugi tip je stočarski način života. Da li se ljudi koji za život čuvaju stoku takođe bave zemljoradnjom? (Ne.) Pa, šta oni rade? Kako žive? (Uglavnom žive od gajenja stoke i ovaca, a zimi kolju i jedu stoku. Osnovna hrana su im govedina i ovčetina, i piju čaj sa mlekom. Iako su stočari zauzeti tokom sva četiri godišnja doba, oni se dobro hrane. Imaju velike količine mleka, mlečnih proizvoda i mesa.) Ljudi koji žive od stočarstva uglavnom jedu govedinu i ovčetinu, piju ovčije i kravlje mleko, a jašu goveda i konje kako bi, sa vetrom u kosi i suncem na licu, čuvali svoju stoku na polju. Ne suočavaju se sa stresom savremenog života. Po ceo dan posmatraju široka prostranstva plavog neba i travnatih ravnica. Velika većina ljudi koji žive od stočarstva nastanjuje pašnjačke predele i kroz generacije uspeva da održi svoj nomadski način života. Iako je život na poljima pomalo samotan, takođe je i veoma srećan život. To nije loš način života!

Treći tip je ribolovački način života. Mali deo ljudskog roda živi pored okeana ili na malim ostrvima. Okruženi su vodom, upućeni na okean. Ovi ljudi žive od ribolova. Šta je izvor hrane za one koji žive od ribolova? Njihovi izvori hrane obuhvataju sve vrste riba, morske plodove i druge morske proizvode. Ljudi koji žive od ribolova ne obrađuju zemlju, već svaki dan provode u ribolovu. Njihovu osnovnu hranu čine različite vrste riba i morski proizvodi. Ove stvari povremeno razmenjuju za pirinač, brašno i svakodnevne potrepštine. Ljudi koji žive blizu vode imaju drugačiji način života. Živeći u blizini vode, na nju se oslanjaju u potrazi za hranom i žive od ribolova. Ribolov im ne obezbeđuje samo izvor hrane, već i osnovna sredstva za život.

Pored obrade zemlje, ljudski rod uglavnom živi u skladu sa prethodno pomenuta tri načina života. Međutim, velika većina ljudi živi od zemljoradnje, dok svega nekoliko grupa ljudi živi od stočarstva, ribolova i lova. A šta je potrebno ljudima koji žive od zemljoradnje? Potrebna im je zemlja. Iz generacije u generaciju, oni žive tako što u zemlji sade useve, pa bilo da uzgajaju povrće, voće ili žitarice, svoje namirnice i dnevne potrepštine dobijaju iz zemlje.

Koji su osnovni uslovi koji omogućavaju ove različite načine ljudskog života? Zar nije krajnje neophodno da sredine u kojima oni mogu da opstanu budu očuvane na osnovnom nivou? Odnosno, ako bi oni koji žive od lova izgubili planinske šume, ili ptice i zveri, nestao bi izvor osnovnih sredstava za njihov život. Pravac u kome bi ovaj narod i ovaj tip ljudi trebalo da se kreću postao bi neizvestan, a mogli bi čak i da nestanu. A šta je sa onima koji žive od stočarstva? Na šta se oni oslanjaju? Oni se zapravo ne oslanjaju na stoku, već na sredinu u kojoj njihova stoka može da opstane – na pašnjake. Da nema pašnjaka, gde bi stočari vodili stoku na ispašu? Šta bi jeli goveda i ovce? Bez stoke, za ove nomadske narode ne bi bilo osnovnih sredstava za život. Bez izvora životnih sredstava, kuda bi otišli ovi ljudi? Bilo bi im veoma teško da se održe i opstanu; ostali bi bez budućnosti. Da nema izvora vode i da reke i jezera sasvim presuše, da li bi sve te ribe koje zavise od vode i dalje postojale? Ne bi. Da li bi ovi ljudi čija osnovna sredstva za život zavise od vode i ribe i dalje mogli da opstanu? Ako više ne bi imali hranu, ako više ne bi imali izvor sredstava za preživljavanje, ovi ljudi više ne bi mogli da opstanu. Odnosno, ako bi se ijedan narod ikada suočio sa problemom koji se tiče osnovnih sredstava za život ili njihovog opstanka, taj narod više ne bi opstajao, već bi nestao sa lica zemlje i izumro. A ako bi oni koji žive od zemljoradnje ostali bez svoje zemlje, ako ne bi mogli da uzgajaju sve vrste biljaka i da od tih biljaka dobijaju namirnice, kakav bi onda bio njihov ishod? Zar bez hrane ljudi ne bi umrli od gladi? Ako ljudi umiru od gladi, zar ta rasa ljudskih bića ne biva zbrisana? Dakle, u tome se sastoji Božja namera kada održava različite vrste okruženja. Pri održavanju različitih okruženja i ekosistema, kao i svih živih bića unutar njih, Bog ima samo jednu nameru – a to je da neguje sve vrste ljudi, da neguje ljude koji žive u različitim geografskim sredinama.

Kada bi sve stvorene stvari izgubile svoje zakone, više ne bi postojale; ako bi se izgubili zakoni svih stvari, živa bića među svim stvarima tada ne bi mogla da opstanu. Ljudski rod bi, takođe, izgubio svoja okruženja od kojih zavisi njegov opstanak. Ako bi ljudski rod sve to izgubio, on više ne bi mogao da nastavi da živi, kao što je prethodno činio, ne bi mogao da napreduje i razmnožava se iz generacije u generaciju. Ljudska bića su sve do sada opstajala zahvaljujući tome što ih je Bog snabdevao svim stvorenim stvarima, kako bi ih negovao, kako bi na različite načine negovao ljudski rod. Samo zahvaljujući tome što Bog na različite načine neguje ljudski rod, ljudi su opstajali sve do sada, do današnjeg dana. Uz tačno utvrđeno povoljno okruženje za opstanak, u kome su prirodni zakoni dobro uređeni, sve različite vrste ljudi na Zemlji, sve različite rase, mogu da prežive unutar svojih propisanih područja. Budući da ih je Bog uspostavio, niko ne može otići izvan ovih područja ili granica koje postoje među njima. Zašto bi Bog na ovaj način postavio granice? To pitanje je od velike važnosti za ceo ljudski rod – zaista od velike važnosti!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni IX“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 183

Bog postavlja granice za sve stvari kako bi negovao ceo ljudski rod (Odabrani odlomci)

Četvrti deo: Bog povlači granice između različitih rasa

Kao četvrto, Bog je povukao granice između različitih rasa. Na Zemlji postoje beli ljudi, crni ljudi, smeđi ljudi i žuti ljudi. Ovo su različiti tipovi ljudi. Bog je, takođe, tačno utvrdio opseg za život ovih različitih tipova ljudi i ti ljudi, da toga nisu ni svesni, žive u svom okruženju pogodnom za opstanak pod Božjim upravljanjem. Niko ne može da iskorači iz ovoga. Uzmimo za primer bele ljude. U kom geografskom domenu većina njih živi? Većina živi u Evropi i Americi. Afrika je geografsko područje u kome uglavnom žive crni ljudi. Smeđi ljudi uglavnom žive u jugoistočnoj i južnoj Aziji, u zemljama kao što su Tajland, Indija, Mjanmar, Vijetnam i Laos. Žuti ljudi uglavnom žive u Aziji, odnosno u zemljama poput Kine, Japana i Južne Koreje. Bog je na odgovarajući način rasporedio sve ove različite vrste rasa, tako da su one razmeštene u različitim delovima sveta. U ovim različitim delovima sveta, Bog je odavno pripremio pogodno okruženje za opstanak za svaku rasu ljudskih bića ponaosob. Unutar ovih okruženja za opstanak, Bog je za njih pripremio tlo različite boje i sastava. Drugim rečima, komponente koje sačinjavaju tela belaca nisu iste kao one kod crnaca, a takođe se razlikuju od komponenata koje čine tela ljudi drugih rasa. Kada je Bog stvarao sve stvari, On je već bio pripremio okruženje za opstanak te konkretne rase. Pri tome je Njegova namera bila da, nakon što taj tip ljudi počne da se razmnožava i brojno uvećava, oni mogu da se smeste unutar određenog područja. Pre nego što je stvorio ljudska bića, Bog je sve to već bio smislio – Evropu i Ameriku je rezervisao za bele ljude kako bi im omogućio da se razvijaju i opstanu. Prema tome, kada je Bog stvarao planetu, On je već imao plan, imao je cilj i nameru da smesti ono što je smestio na taj komad zemlje, kao i da neguje to što je negovao na tom komadu zemlje. Na primer, koje planine, koliko ravnica, koliko izvora vode, koje vrste ptica i zveri, koje ribe i koje biljke će se nalaziti na toj zemlji, sve njih je Bog odavno bio pripremio. Kada je pripremao okruženje za opstanak određenog tipa ljudskog bića, za određenu rasu, Bog je iz najrazličitijih uglova morao da razmotri mnoga pitanja: geografsku sredinu, sastav tla, različite vrste ptica i zveri, veličinu različitih vrsta riba, komponente koje sačinjavaju telo riba, razlike u kvalitetu vode, kao i svu raznovrsnost biljaka… Bog je odavno sve to pripremio. Takvo okruženje jeste okruženje za opstanak koje je Bog stvorio i pripremio za bele ljude i ono suštinski njima pripada. Da li ste primetili da je Bog, kada je stvarao sve stvari, o tome mnogo razmišljao i postupao prema planu? (Da, primetili smo da su Božja razmatranja za različite tipove ljudi bila veoma promišljena. U okruženju za opstanak koje je stvorio za različite tipove ljudi, u vrstama ptica, zveri i riba, u broju planina i broju ravnica koje je pripremao, On je sve to razmatrao krajnje promišljeno i precizno.) Uzmimo za primer bele ljude. Kakvu hranu uglavnom jedu beli ljudi? Hrana koju jedu beli ljudi veoma se razlikuje od one koju jedu Azijati. Osnovna hrana koju jedu belci uglavnom se sastoji od mesa, jaja, mleka i živine. Žitarice, kao što su hleb i pirinač, uglavnom su dopunske namirnice koje se stavljaju kao prilog u tanjiru. Čak i kada jedu salatu od povrća, oni imaju običaj da stave nekoliko komada pečene govedine ili piletine, a i onda kada jedu namirnice na bazi pšenice, u njih dodaju sir, jaja ili meso. To znači da se njihova osnovna hrana primarno ne sastoji od namirnica na bazi pšenice ili pirinča; oni jedu velike količine mesa i sira. Često piju ledenu vodu jer je hrana koju jedu veoma kalorična. Prema tome, belci su izuzetno snažni. Takav je izvor njihovih osnovnih sredstava za život i životnog okruženja koje im je Bog pripremio, a koji im omogućavaju da vode ovakav način života, različit od načina života ljudi drugih rasa. Nema ničeg ispravnog niti pogrešnog u ovom načinu života – on je prirođen, unapred određen od Boga i proizilazi iz Božjih naredbi i iz Njegovih uređenja. To što ova rasa ima ovakav način života i ove izvore osnovnih sredstava za život potiče od njihove rase i okruženja za opstanak koje im je Bog pripremio. Moglo bi se reći da su okruženje za opstanak koje je Bog pripremio za bele ljude, kao i svakodnevna hrana koju iz tog okruženja dobijaju, izdašni i obilni.

Bog je takođe pripremio okruženja neophodna za opstanak ostalih rasa. Postoje i crni ljudi – gde se oni nalaze? Nalaze se uglavnom u centralnoj i južnoj Africi. Šta je u takvom okruženju za život Bog za njih pripremio? Tropske prašume, raznovrsne ptice i zveri, kao i pustinje i sve vrste biljaka koje žive pored ljudi. Imaju izvore vode, osnovne stvari za život i hranu. Bog prema njima nije bio pristrasan. Ma šta da su ikada učinili, njihov opstanak nikada nije bio doveden u pitanje. I oni zauzimaju određeno mesto i određeno područje u jednom delu sveta.

Porazgovarajmo sada o žutim ljudima. Žuti ljudi se prvenstveno nalaze na Istoku zemaljske kugle. Koje su razlike između okruženja i geografskog položaja Istoka i Zapada? Na Istoku, najveći deo zemlje je plodan i bogat sirovinama i mineralnim naslagama. Odnosno, u izobilju ima svih vrsta nadzemnih i podzemnih resursa. A za ovu grupu ljudi, za ovu rasu, Bog je takođe pripremio odgovarajuće tlo, klimu i različite geografske sredine koji im pogoduju. Iako postoje velike razlike između te geografske sredine i sredine na Zapadu, Bog je i za ove ljude pripremio neophodnu hranu, osnovna sredstva za život i izvore za opstanak. U pitanju je samo drugačije okruženje za život u odnosu na ono koje imaju belci na Zapadu. Međutim, šta je ono na šta moram da vam ukažem? Brojnost istočnjačke rase je relativno velika, pa je tom delu sveta Bog pridodao mnoštvo elemenata drugačijih od onih na Zapadu. Tamo je uvrstio mnogo različitih krajolika i svih vrsta sirovina ima napretek. Prirodnih resursa tamo ima u izobilju; teren je takođe šarolik i raznovrstan, pogodan da prehrani ogroman broj ljudi istočnjačke rase. Istok se od Zapada razlikuje po tome što je na Istoku – od juga prema severu i od istoka prema zapadu – klima bolja nego na Zapadu. Četiri godišnja doba jasno se razlikuju, temperature su pogodne, prirodnih resursa ima u izobilju, a prirodni krajolici i tipovi terena mnogo su bolji nego na Zapadu. Zašto je Bog to učinio? Bog je uspostavio veoma razumnu ravnotežu između belih i žutih ljudi. Šta to znači? To znači da su svi aspekti ishrane belaca, stvari koje koriste i stvari koje su im obezbeđene za uživanje daleko bolji od onoga u čemu mogu da uživaju žuti ljudi. Međutim, Bog ni prema jednoj rasi nije pristrasan. Bog je žutim ljudima dao lepše i bolje okruženje za opstanak. U tome je ta ravnoteža.

Bog je unapred odredio koji tipovi ljudi treba da žive u kom delu sveta; mogu li ljudi da pređu ove granice? (Ne, ne mogu.) Kakva čudesna stvar! Čak i ako tokom različitih epoha ili u vanrednim vremenima bude ratova ili osvajanja, ti ratovi i osvajanja nikako ne mogu da unište okruženja za opstanak koja je Bog unapred odredio za svaku rasu. Odnosno, Bog je tačno utvrdio da određeni tip ljudi boravi u određenom delu sveta i oni ne mogu da pređu te granice. Čak i ako ljudi imaju određenu ambiciju da promene ili da prošire svoju teritoriju, bez Božje dozvole, to će biti veoma teško postići. Biće im veoma teško da uspeju u tome. Na primer, belci su želeli da prošire svoju teritoriju, pa su kolonizovali neke druge zemlje. Nemci su upadali u pojedine zemlje, a Britanija je jednom okupirala Indiju. I kakav je bio ishod toga? Na kraju u tome nisu uspeli. Šta vidimo iz njihovog neuspeha? Nije dozvoljeno uništiti ono što je Bog unapred odredio. Prema tome, koliko god da je bio veliki zamah koji si video u britanskoj ekspanziji, oni su na kraju, ipak, morali da se povuku, napuštajući zemlju koja je još uvek pripadala Indiji. Oni koji žive na toj zemlji su i dalje Indijci, a ne Britanci, jer Bog to ne bi dozvolio. Neki od onih koji istražuju istoriju ili politiku izneli su svoje teze o ovome. Oni iznose razloge zbog kojih Britanija nije uspela, navodeći da bi to moglo biti stoga što određeni narod nije moguće osvojiti ili da je možda u pitanju neki drugi ljudski razlog… Ovo nisu pravi razlozi. Pravi razlog je Bog – On to ne bi dozvolio! Bog dozvoljava jednom narodu da živi na određenom komadu zemlje i tamo nastanjuje te ljude i, ako im Bog ne dozvoli da se sa te zemlje isele, oni nikada neće moći da se isele. Ako im Bog dodeli utvrđeno područje, oni će živeti unutar tog područja. Ljudski rod ne može da se oslobodi, niti da se izvuče iz ovih utvrđenih područja. Ovo je izvesno. Koliko god da su silni napadači i koliko god da su slabi oni koji su izloženi napadu, na kraju Bog odlučuje o uspehu osvajača. On je to već predodredio i niko to ne može da promeni.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni IX“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 184

Bog vlada nad svime i sve opskrbljuje; On je Bog svih stvari (Odabrani odlomci)

Posmatrano sa stanovišta zakona koje je Bog odredio za rast svih stvari, zar Bog ne opskrbljuje i ne neguje ceo ljudski rod, u svoj njegovoj raznolikosti? Da su ovi zakoni uništeni ili da Bog za ljudski rod nije uspostavio ove zakone, kakvi bi bili njegovi izgledi? Kada bi ljudi izgubili svoja osnovna okruženja za opstanak, da li bi imali ikakav izvor hrane? Moguće je da bi izvori hrane predstavljali problem. Ako bi ljudi izgubili svoje izvore hrane, odnosno, ako ne bi imali ništa da jedu, koliko bi dana mogli da izdrže? Verovatno ne bi poživeli ni jedan mesec i sȃm njihov opstanak bi se doveo u pitanje. Stoga je veoma važna svaka stvar koju Bog čini za ljudski opstanak, za njegovo neprekidno postojanje, reprodukciju i život. Svaka pojedinačna stvar koju Bog čini među svim stvarima u Svojoj tvorevini usko je povezana sa opstankom ljudskog roda i od njega je nerazdvojiva. Ako bi opstanak ljudskog roda postao problem, da li bi se Božje upravljanje moglo nastaviti? Da li bi Božje upravljanje i dalje postojalo? Božje upravljanje postoji istovremeno sa opstankom celog ljudskog roda koji Bog hrani, pa prema tome, kakve god da su pripreme koje Bog obavlja za sve stvari u Svojoj tvorevini i šta god da On čini za ljude, sve to je neophodno za Njega i od suštinske je važnosti za opstanak ljudskog roda. Kada bi se odstupilo od ovih zakona koje je Bog odredio za sve stvari, kada bi se ovi zakoni prekršili ili narušili, nijedna stvar više ne bi mogla da postoji, okruženje za opstanak ljudskog roda više ne bi postojalo, baš kao ni ljudska svakodnevna potpora za život, niti sȃm ljudski rod. Iz tog razloga bi i Božje upravljanje spasenjem ljudskog roda takođe prestalo da postoji.

Sve ono o čemu smo razgovarali, svaka pojedinačna stvar, svaka stavka je tesno povezana sa opstankom svake pojedinačne osobe. Mogli biste reći: „To o čemu govoriš je preveliko, nešto što mi ne možemo da vidimo“, a možda postoje ljudi koji bi rekli: „To o čemu govoriš nema nikakve veze sa mnom“. Međutim, ne zaboravi da ti živiš samo kao deo svih stvari; ti si jedna od svih stvorenih stvari pod Božjom vladavinom. Stvari iz Božje tvorevine ne mogu se odvojiti od Njegove vladavine, niti se ijedna osoba može izdvojiti iz Njegove vladavine. Gubitak Njegove vladavine i gubitak Njegove opskrbe označili bi nestanak ljudskih života, ljudskih telesnih života. U ovome je važnost Božjeg uspostavljanja okruženja za opstanak ljudskog roda. Nije važno kojoj rasi pripadaš, niti na kom komadu zemlje živiš, da li je to na Zapadu ili na Istoku – ne možeš se izdvojiti iz okruženja za opstanak koje je Bog uspostavio za ljudski rod i ne možeš se izdvojiti od negovanja i opskrbe datog okruženja za opstanak koje je On uspostavio za ljudski rod. Bez obzira na to od čega živiš, na šta se oslanjaš da bi živeo i u šta se uzdaš da bi održao svoj život u telu, ne možeš se izdvojiti od Božje vladavine i od Njegovog upravljanja. Neki ljudi kažu: „Ja nisam zemljoradnik; ne sadim useve da bih preživeo. Ne oslanjam se na nebo za svoju hranu, pa se moj opstanak ne odvija u okruženju za opstanak koje je Bog uspostavio. Nije mi dato ništa iz takvog okruženja.“ Je li to tačno? Kažeš da ne sadiš useve da bi preživeo, ali zar ne jedeš žitarice? Zar ne jedeš meso i jaja? Zar ne jedeš povrće i voće? Sve što jedeš, sve ove stvari koje su ti potrebne, neodvojive su od okruženja za opstanak koje je Bog stvorio za ljudski rod. A izvor svega što ljudski rod zahteva ne može se odvojiti od svih stvari koje je Bog stvorio, koje u svojoj celokupnosti predstavljaju vaša okruženja za opstanak. Voda koju piješ, odeća koju nosiš i sve stvari koje koristiš – šta od toga nije dobijeno iz stvari koje je Bog stvorio? Neki ljudi kažu: „Postoje neki predmeti koji se ne dobijaju od stvari koje je Bog stvorio. Recimo, plastika je jedan od tih predmeta. Ona je hemijska tvorevina, ljudskih ruku delo.“ Je li to tačno? Plastika je zaista ljudskih ruku delo i hemijska je tvorevina, međutim, odakle su potekle izvorne komponente plastike? Izvorne komponente su dobijene iz sirovina koje je stvorio Bog. Stvari koje vidiš i u kojima uživaš, svaka pojedinačna stvar koju koristiš, sve to je dobijeno iz stvari stvorenih od Boga. Drugim rečima, kojoj god rasi da neka osoba pripada, bez obzira na njena osnovna sredstva za život i na tip okruženja za opstanak u kome živi, ona se ne može odvojiti od onoga što je Bog obezbedio.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni IX“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 185

Bog vlada nad svime i sve opskrbljuje; On je Bog svih stvari (Odabrani odlomci)

Stepen razumevanja Boga u ljudskim srcima određuje i širinu položaja koji On zauzima u njihovim srcima. Koliki je stepen znanja o Bogu u njihovim srcima toliko je velik i Bog u njihovim srcima. Ako je Bog kojeg spoznaješ prazan i nejasan, onda je i Bog u kojeg veruješ takođe prazan i nejasan. Bog kojeg spoznaješ je ograničen obimom tvog ličnog života i nema nikakve veze sa Samim istinitim Bogom. Prema tome, poznavanje Božjih praktičnih postupaka, poznavanje praktičnosti Boga i Njegove svemoći, poznavanje pravog identiteta Samoga Boga, poznavanje onoga što On ima i što jeste, poznavanje postupaka koje je On ispoljio među svim stvarima Svoje tvorevine – ove stvari su veoma važne za svaku pojedinačnu osobu koja teži znanju o Bogu. One imaju direktan uticaj na to mogu li ljudi da uđu u istinu-stvarnost. Ako svoje razumevanje Boga ograničiš samo na reči, ako ga ograničiš na svoja mala iskustva, na ono što smatraš da je Božja blagodat ili na svoja mala svedočenja o Bogu, onda kažem da Bog u kojeg veruješ nipošto nije Sȃm istiniti Bog. I ne samo to, već se može reći i da je Bog u kojeg veruješ zamišljeni Bog, a ne pravi Bog. Ovo je stoga što je pravi Bog Onaj koji vlada nad svime, koji hodi među svime, koji svime upravlja. On je Onaj koji u svojim rukama drži sudbinu celog ljudskog roda i svega. Delo i postupci Boga o kojem govorim nisu ograničeni samo na manji deo ljudi. Odnosno, oni nisu ograničeni samo na ljude koji Ga trenutno slede. Njegova dela se ispoljavaju među svim stvarima, u opstanku svih stvari i u zakonima promene svih stvari. Ako ne možeš da vidiš, niti da prepoznaš ijedno Božje delo među svim stvarima u Njegovoj tvorevini, onda ne možeš da svedočiš ni o jednom od Njegovih dela. Ako ne možeš da svedočiš za Boga, ako nastaviš da govoriš o malom takozvanom Bogu koga poznaješ, o onom Bogu koji je ograničen na tvoje sopstvene zamisli i koji postoji jedino unutar uzanih granica tvoga uma, ako nastaviš da govoriš o takvoj vrsti Boga, onda Bog neće nikada pohvaliti tvoju veru. Kada svedočiš za Boga, ako to činiš samo u pogledu toga kako uživaš u Božjoj blagodati, kako prihvataš Božju disciplinu i Njegovu grdnju i kako uživaš u Njegovim blagoslovima u svom svedočenju za Njega, onda to nije ni približno dovoljno, ni izbliza dovoljno da Mu udovolji. Ako za Boga želiš da svedočiš na način koji je u skladu s Njegovim namerama, da svedočiš za Samog istinitog Boga, onda iz Njegovih postupaka moraš da vidiš ono što Bog ima i što jeste. Moraš da vidiš Božji autoritet iz Njegove kontrole nad svime i da vidiš stvarnu činjenicu o tome kako On opskrbljuje ceo ljudski rod. Ako priznaješ da samo tvoja svakodnevna potpora i tvoje životne potrepštine potiču od Boga, ali ne uspevaš da vidiš stvarnu činjenicu o tome da je Bog sve stvari iz Svoje tvorevine usmerio ka tome da obezbedi ceo ljudski rod, te da, vladajući nad svim stvarima, On vodi ceo ljudski rod, onda nikada nećeš moći da svedočiš za Boga. Koja je Moja namera kada vam sve ovo govorim? Ona je u tome da ovo ne shvatate olako, da ne verujete pogrešno da ove stvari o kojima sam govorio nisu važne za vaš lični život-ulazak i da ne smatrate da su ove teme samo vrsta znanja ili doktrine. Ako uz takav stav slušate ono što vam govorim, onda nećete zadobiti baš ništa. Propustićete ovu odličnu priliku da spoznate Boga.

Šta je Moj cilj kada govorim o svim ovim stvarima? Moj cilj je da ljudi spoznaju Boga, da ljudi razumeju Božje praktične postupke. Jednom kada razumeš Boga i spoznaš Njegove postupke, tek tada imaš priliku ili mogućnost da Ga spoznaš. Ako, na primer, želiš da razumeš neku osobu, kako ćeš je zaista razumeti? Da li bi to bilo kroz posmatranje njenog spoljnog izgleda? Da li bi to bilo kroz posmatranje onoga što ona nosi na sebi i načina njenog odevanja? Da li bi to bilo kroz posmatranje načina na koji hoda? Da li bi to bilo kroz sagledavanje obima njenog znanja? (Ne.) Pa, kako onda razumeti neku osobu? Svoje sudove donosiš na osnovu govora i ponašanja te osobe, na osnovu njenih misli i stvari koje izražava i otkriva o sebi. Tako se upoznaje neka osoba, tako se razume neka osoba. Isto tako, ako želite da upoznate Boga, ako želite da razumete Njegovu praktičnu stranu, Njegovu pravu stranu, morate Ga upoznati kroz Njegova dela i kroz svaku praktičnu stvar koju On čini. To je najbolji način, a to je i jedini način.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni IX“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 186

Bog uspostavlja ravnotežu u odnosima između svih stvari kako bi ljudskom rodu pružio stabilno okruženje za opstanak (Odabrani odlomak)

Kada je Bog stvarao sve stvari, koristio je razne metode i načine da ih uravnoteži, da uspostavi ravnotežu životnih uslova planina i jezera, biljaka i svih vrsta životinja, ptica i insekata. Njegov cilj je bio da svim vrstama živih bića omogući da žive i razmnožavaju se prema zakonima koje je On uspostavio. Nijedna stvorena stvar ne može izaći izvan ovih zakona, i ti zakoni se ne mogu prekršiti. Jedino u okviru ovakvog osnovnog okruženja, ljudi mogu bezbedno da prežive i da se razmnožavaju, iz generacije u generaciju. Ako bi ijedna vrsta živih bića prekoračila brojnost ili domet uspostavljen od Boga, ili ako bi prekoračila stopu rasta, učestalost reprodukcije ili broj koji je On naložio, okruženje za opstanak ljudskog roda bi pretrpelo različite stepene uništenja. I istovremeno bi opstanak ljudskog roda bio ugrožen. Ako je jedna vrsta živih bića isuviše brojna, ona će ljudima otimati hranu, uništavaće izvore vode za ljude i razaraće njihov zavičaj. Na taj način, reprodukcija ljudskog roda ili stanje njegovog opstanka bili bi trenutno pogođeni. Na primer, voda je veoma važna za sve stvari. Ako ima previše miševa, mrava, skakavaca, žaba ili bilo koje druge vrste životinja, oni će piti više vode. I kako se količina vode koju oni piju povećava, smanjivaće se količine pitke vode i izvora vode za ljude unutar utvrđenog obima izvora pitke vode i vodenih površina, pa će se ljudi suočiti sa nestašicom. Ako pitka voda za ljude bude uništena, zagađena ili nedostupna zbog povećanja broja svih vrsta životinja, u takvoj vrsti surovog okruženja za opstanak, pojaviće se ozbiljna pretnja po opstanak ljudskog roda. Ako samo jedna ili više vrsta živih bića premašuje svoj odgovarajući broj, tada će vazduh, temperatura, vlažnost, pa čak i sastav vazduha unutar prostora za opstanak ljudskog roda biti zatrovani i uništeni u različitom stepenu. Pod ovim okolnostima, opstanak i sudbina ljudi biće takođe podložni pretnjama izazvanim ovim ekološkim činiocima. Prema tome, ako se ove ravnoteže izgube, vazduh koji ljudi udišu biće uništen, voda koju piju biće zagađena, a temperature koje su im potrebne takođe će se izmeniti i pretrpeće ovaj uticaj u različitoj meri. Ako se to dogodi, okruženja za opstanak koja suštinski pripadaju ljudskom rodu biće podložna ogromnim uticajima i izazovima. Kakvi bi bili sudbina i izgledi za ljudski rod u ovakvom scenariju u kome su osnovna okruženja za opstanak ljudi uništena? Ovo je veoma ozbiljan problem! Budući da Bog zna iz kog razloga svaka stvorena stvar postoji zarad ljudskog roda, koja je uloga svake vrste stvari koju je stvorio, kakav uticaj svaka stvar ima na ljudski rod i u kojoj meri ona koristi ljudskom rodu, i budući da u Božjem srcu postoji plan za sve ovo i da On upravlja svakim pojedinačnim aspektom svih stvari koje je stvorio, svaka pojedinačna stvar koju On čini veoma je važna i neophodna za ljudski rod. Prema tome, od sada pa nadalje, kad god među stvarima stvorenim od Boga primetiš neku ekološku pojavu ili neki prirodni zakon koji se primenjuje među stvarima stvorenim od Boga, više nećeš sumnjati u nužnost svake pojedinačne stvari koju je Bog stvorio. Više nećeš koristiti neuke reči da donosiš proizvoljne sudove o Božjim uređenjima svih stvari i o različitim načinima na koje On opskrbljuje ljudski rod. Niti ćeš donositi proizvoljne zaključke o Božjim zakonima za sve stvari Njegove tvorevine.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni IX“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 187

Kako Bog vlada i upravlja duhovnim carstvom

Kada je reč o materijalnom svetu, kad god ljudi ne razumeju određene stvari ili pojave, oni mogu da potraže relevantne informacije ili da koriste razne kanale da saznaju poreklo i pozadinu tih stvari. Međutim, kada je reč o ovom drugom svetu o kome danas govorimo – o duhovnom carstvu, koji postoji van materijalnog sveta – za ljude ne postoje nikakva sredstva niti kanali pomoću kojih bi išta saznali o njemu. Zašto to kažem? To govorim zato što je, u ljudskom svetu, celokupnost materijalnog sveta neodvojiva od fizičkog postojanja čoveka, i zato što ljudi smatraju da je celokupnost materijalnog sveta neodvojiva od njihovog fizičkog postojanja i fizičkih života, a većina ljudi je svesna samo materijalnih stvari i vidi samo one materijalne stvari koje su im pred očima, koje su im vidljive. Međutim, kada je reč o duhovnom carstvu – drugim rečima, o svemu što je iz tog drugog sveta – bilo bi pošteno reći da većina ljudi u to ne veruje. Budući da ga ljudi ne vide i da smatraju da nema potrebe da ga razumeju, niti da išta o njemu znaju, a da ne govorimo o tome da je duhovno carstvo sasvim drugačije od materijalnog sveta i da je, sa Božje tačke gledišta, ono otvoreno – iako je ljudima tajanstveno i zatvoreno – ljudima je stoga veoma teško da pronađu put razumevanja različitih aspekata ovog sveta. Različiti aspekti duhovnog carstva o kojima ću govoriti odnose se samo na Božje upravljanje i suverenost; ne otkrivam nikakve misterije, niti vam saopštavam ikakve tajne koje želite da saznate. Budući da se ovo odnosi na Božju suverenost, na Božje upravljanje i Božju opskrbu, govoriću stoga samo o onom delu za koji je neophodno da ga znate.

Pre svega, dozvolite Mi da vam postavim jedno pitanje: u vašem umu, šta za vas predstavlja duhovno carstvo? Uopšteno govoreći, to je svet izvan materijalnog sveta, onaj koji je ljudima kako nevidljiv tako i nedodirljiv. Ipak, u vašoj mašti, kakvo bi trebalo da bude duhovno carstvo? Možda baš zato što ne možete da ga vidite, niste u stanju da o njemu razmišljate. Međutim, nakon što čujete određene legende, o tome ipak razmišljate i ne možete prestati da o tome razmišljate. Zašto ovo kažem? Postoji nešto što se dešava mnogim ljudima dok su mladi: kada im neko ispriča zastrašujuću priču – o duhovima ili o dušama – oni se osećaju prestravljeno. Zbog čega su tačno uplašeni? Zato što zamišljaju te stvari; iako ne mogu da ih vide, osećaju da su im svuda po sobi, u nekom skrivenom ili mračnom uglu, i toliko su uplašeni da se ne usuđuju da zaspe. Naročito noću, osećaju se preplašeno da u svojoj sobi budu sami ili da sami izađu u dvorište. Takvo je duhovno carstvo iz vaše mašte i svet za koji ljudi misle da je jeziv. Činjenica je da ga svako u određenoj meri zamišlja i svako donekle može da ga oseti.

Započnimo razgovor o duhovnom carstvu. Šta je to? Dozvolite Mi da vam dam kratko i jednostavno objašnjenje: duhovno carstvo je važno mesto, koje se razlikuje od materijalnog sveta. Zašto kažem da je važno? O tome ćemo detaljno razgovarati. Postojanje duhovnog carstva neraskidivo je povezano sa materijalnim svetom ljudskog roda. On igra glavnu ulogu u ciklusu ljudskog života i smrti u Božjoj vrhovnoj vlasti nad svim stvarima; to je njegova uloga i jedan od razloga zbog čega je njegovo postojanje važno. Budući da je to mesto koje ne može da razazna nijedno od pet čula, niko tačno ne može da proceni da li duhovno carstvo postoji ili ne. Njegove raznovrsne pogonske sile usko su povezane sa ljudski postojanjem, te uz to i kao rezultat toga, duhovno carstvo u velikoj meri utiče na životni poredak ljudskog roda. Da li je ovim obuhvaćena Božja suverenost ili nije? Jeste. Kada to budem rekao, razumećete zašto raspravljam o ovoj temi: zato što se ona odnosi na Božju suverenost, kao i na Njegovo upravljanje. U svetu poput ovog – ljudima nevidljivom – svaka njegova nebeska uredba, odluka i sistem upravljanja uveliko nadilaze zakone i sisteme svakog naroda materijalnog sveta, i nijedno biće koje živi u ovom svetu ne bi se usudilo da im se suprotstavi, niti da ih prekrši. Ima li ovo veze sa Božjom suverenošću i upravom? U duhovnom carstvu postoje jasne upravne odluke, jasne nebeske uredbe i jasni statuti. Na različitim nivoima i u različitim područjima, služitelji se strogo pridržavaju svojih dužnosti i poštuju pravila i propise, jer znaju koja je posledica kršenja nebeske uredbe; potpuno su svesni načina na koji Bog kažnjava zlo i nagrađuje dobro, i načina na koji On upravlja svim stvarima i nad njima vlada. Štaviše, oni jasno vide kako On sprovodi Svoje nebeske uredbe i statute. Da li se ovo razlikuje od materijalnog sveta koji ljudi nastanjuju? Oni se zaista u ogromnoj meri razlikuju. Duhovno carstvo jeste svet koji je potpuno drugačiji od materijalnog sveta. Budući da postoje nebeske uredbe i statuti, ovo se dotiče Božje suverenosti, uprave i, povrh toga, Njegove naravi, kao i onoga što On ima i što jeste. Nakon što ste ovo čuli, zar ne smatrate da je krajnje neophodno da govorim o ovoj temi? Zar ne želite da saznate tajne koje su mu svojstvene? (Da, želimo.) Takav je koncept duhovnog carstva. Iako postoji paralelno sa materijalnim svetom, i istovremeno je podvrgnut Božjem upravljanju i suverenosti, Božje upravljanje i suverenost u ovom svetu daleko su stroži od onih u materijalnom svetu.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni X“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 188

Sve ljude među ljudskim rodom svrstavam u tri tipa. Prvi su nevernici, oni koji nemaju verska uverenja. Nazivaju se nevernicima. Ogromna većina nevernika veruje samo u novac; zastupaju isključivo svoje interese, materijalisti su i veruju jedino u materijalni svet – oni ne veruju u ciklus života i smrti, niti u išta što se govori o božanstvima i duhovima. Ove ljude svrstavam u nevernike i oni predstavljaju prvi tip. Drugi tip obuhvata različite ljude od vere i isključuje nevernike. Unutar ljudskog roda, ove ljude od vere delim u nekoliko velikih grupa: prvi su judaisti, drugi katolici, treći hrišćani, četvrti muslimani, a peti su budisti; postoji pet vrsta. Ovo su različite vrste ljudi od vere. Treći tip obuhvata one koji veruju u Boga i njime ste obuhvaćeni i vi. Takvi vernici jesu oni koji danas slede Boga. Ovi ljudi se dele u dve vrste: Božji izabrani narod i služitelji. Ovi glavni tipovi su jasno razgraničeni. Prema tome, sada možete u svojim umovima jasno da razgraničite tipove i rangove ljudi, zar ne? Prvi tip sačinjavaju nevernici, a pomenuo sam ko su oni. Da li se oni koji veruju u Starca na nebu računaju u nevernike? Mnogi nevernici veruju samo u Starca na nebu; oni veruju da vetar, kišu, grmljavinu i tome slično kontroliše ovaj subjekt u koga se uzdaju pri sadnji useva i žetvi – ipak, kada se pomene vera u Boga, oni nisu voljni da u Njega veruju. Može li se ovo nazvati verom? Takvi ljudi su svrstani u nevernike. Razumete ovo, zar ne? Nemojte pobrkati ove kategorije. Drugi tip obuhvata ljude od vere, a treći tip čine oni koji trenutno slede Boga. Zašto sam onda sve ljude podelio na ove tipove? (Zato što različiti tipovi ljudi imaju različite završetke i odredišta.) To je jedan aspekt toga. Kada se ove različite rase i tipovi ljudi vrate u duhovno carstvo, svako od njih će imati različito mesto na koje odlazi i na njega će se primenjivati različiti zakoni ciklusa života i smrti, pa sam zato i svrstao ljude u ove glavne tipove.

Ciklus života i smrti nevernika (Odabrani odlomci)

Počnimo od ciklusa života i smrti nevernika. Nakon smrti neke osobe, nju odvodi služitelj iz duhovnog carstva. Koji se tačno deo neke osobe odvodi? Nije u pitanju nečije telo, već duša. Kada se nečija duša odvede, ona stiže na jedno mesto koje je predstavništvo duhovnog carstva zaduženo za poseban prijem duša ljudi koji su upravo umrli. Ovo je prvo mesto na koje neko odlazi nakon smrti, što je toj duši neobično. Kad se ona odvede na ovo mesto, službeno lice sprovodi prve provere, potvrđujući njeno ime, adresu, starosnu dob i sve što joj se u životu dogodilo. Beleži se u knjigu i proverava tačnost svega što je učinila dok je bila živa. Nakon što se sve proveri, ponašanje i postupci date osobe tokom njenog života koriste se kako bi se utvrdilo hoće li ona biti kažnjena ili će nastaviti da se ponovo ovaploćuje kao čovek, što predstavlja prvu fazu. Da li je ova prva faza zastrašujuća? Nije previše zastrašujuća, budući da je dolazak te osobe na jedno mračno i nepoznato mesto jedino što se desilo.

U drugoj fazi, ako je ova osoba tokom svog života učinila mnogo loših stvari i počinila mnoga rđava dela, onda će biti odvedena na mesto kažnjavanja da se s njom obračuna. Biće to mesto koje se izričito koristi za kažnjavanje ljudi. Posebnosti načina njihovog kažnjavanja zavise od grehova koje su počinili, kao i od broja rđavih stvari koje su učinili pre svoje smrti – to je prva situacija koja se odigrava u ovoj drugoj fazi. Zbog loših stvari koje su uradili i zla koje su počinili pre svoje smrti, kada nakon svog kažnjavanja budu ponovo ovaploćeni – kada se još jednom rode u materijalnom svetu – neki ljudi će nastaviti da budu ljudi, dok će drugi postati životinje. Drugim rečima, nakon što se neka osoba vrati u duhovno carstvo, ona biva kažnjena zbog zla koje je počinila; štaviše, zbog rđavih stvari koje je učinila, u svom sledećem ovaploćenju ona se verovatno neće vratiti kao čovek, već kao životinja. Raspon životinja u koje se ona može pretvoriti obuhvata krave, konje, svinje i pse. Neki ljudi bi se mogli ponovo roditi kao ptice, patke ili guske… Nakon svog ponovnog ovaploćenja u životinje, kada budu ponovo umrli, vratiće se u duhovno carstvo. Na tom mestu, kao i ranije, duhovno carstvo će na osnovu njihovog ponašanja pre smrti odlučiti o tome hoće li se ponovo ovaplotiti kao ljudi ili ne. Većina ljudi počini previše zla, a njihovi su gresi previše ozbiljni, pa moraju da se ovaplote kao životinje od sedam do dvanaest puta. Sedam do dvanaest puta – zar to nije zastrašujuće? (Jeste, zastrašujuće je.) Šta vas tu plaši? Čovek koji postaje životinja – to je zastrašujuće. A šta je za čoveka najbolnije kada mora da postane životinja? Da nema jezik za sporazumevanje, da ima samo jednostavne misli, da bude u stanju da obavlja samo stvari koje rade životinje i da jede hranu koju jedu životinje, da ima prost način razmišljanja i govor tela životinje, da ne može da hoda uspravno, da ne može da komunicira sa ljudima, kao i činjenica da nijedno ponašanje niti aktivnost ljudi nemaju nikakve veze sa životinjama. Odnosno, između ostalog, to što je životinja čini ga najnižim među svim živim bićima i podrazumeva mnogo više patnje nego kada bi bio čovek. Ovo je jedan aspekt kojim duhovno carstvo kažnjava one koji su učinili mnogo zla i počinili velike grehe. Kada je u pitanju težina njihove kazne, o tome se odlučuje u zavisnosti od toga koja će vrsta životinje postati. Na primer, da li je bolje biti svinja nego pas? Da li svinja živi bolje ili lošije od psa? Lošije, zar ne? Ako ljudi postanu krave ili konji, hoće li živeti bolje ili lošije nego što bi živeli kao svinje? (Bolje.) Da li će čoveku biti prijatnije da se ponovo rodi kao mačka? Svejedno bi bio životinja, a biti mačka bilo bi mnogo lakše nego biti krava ili konj, budući da mačke većinu svog vremena lenčare dremajući. Postati krava ili konj zahteva više rada. Prema tome, ako se osoba ponovo ovaploti kao krava ili konj, moraće naporno da radi – što je slično strogoj kazni. Bilo bi malo bolje da postane pas nego krava ili konj, budući da pas ima bliskiji odnos sa svojim gospodarom. Pojedini psi, nakon što nekoliko godina provedu kao kućni ljubimci, mogu da razumeju većinu stvari koje njihovi gospodari govore. Pas ponekad može da se prilagodi raspoloženju i zahtevima svog gospodara i onda se gospodar bolje ophodi prema njemu, pa samim tim pas bolje jede i pije, a u slučaju da ga nešto boli, o njemu se bolje stara. Ne uživa li onda pas u srećnom životu? Dakle, bolje je biti pas nego biti krava ili konj. Pri tome, težina čovekove kazne određuje koliko puta će se on ponovo ovaplotiti kao životinja, i koja.

Budući da su, dok su bili živi, neki ljudi počinili mnogo grehova, kažnjavaju se time što se ponovo ovaploćuju kao životinje u sedam do dvanaest života. Nakon što su dovoljno puta kažnjeni, po povratku u duhovno carstvo odvode se negde drugde – na mesto gde su različite duše već bile kažnjene i svrstane u tip koji se priprema za ponovno ovaploćenje u ljude. Na ovom mestu, svaka duša se svrstava prema tipu na osnovu vrste porodice u kojoj će se roditi, uloge koju će igrati nakon što se ponovo ovaploti i tome slično. Na primer, kada dođu u ovaj svet, neki ljudi će biti pevači, pa se svrstavaju među pevače; neki će, kada dođu u ovaj svet, postati poslovni ljudi, pa se svrstavaju među poslovne ljude; a ako neko, nakon što postane čovek, treba da bude naučni istraživač, on se svrstava među naučne istraživače. Nakon svrstavanja, svaki od njih se šalje prema određenom vremenu i danu, baš kao što ljudi danas šalju elektronsku poštu. Time se završava jedan ciklus života i smrti. Od dana kada neka osoba stigne u duhovno carstvo, pa sve do završetka njenog kažnjavanja, ili dok se više puta ponovo ne ovaploti u životinju i ne pripremi za ponovno ovaploćenje u čoveka, ovaj proces se zaokružuje.

Kada je reč o onima koji su završili sa kažnjavanjem i koji se nisu ponovo ovaplotili u životinje, hoće li oni biti brzo poslati u materijalni svet da se ovaplote kao ljudi? Odnosno, koliko će vremena proći pre nego što stignu među ljude? Kojom učestalošću se ovo događa? Za to postoje vremenska ograničenja. Sve što se događa u duhovnom carstvu podleže preciznim vremenskim ograničenjima i pravilima – koja ćete razumeti ako ih objasnim kroz brojeve. Za one koji se u kratkom vremenskom periodu ponovo ovaploćuju, kada umru, za njih će već biti obavljene pripreme da se ponovo ovaplote kao ljudi. Najkraće vreme u kome se to može dogoditi iznosi tri dana. Za neke ljude je potrebno tri meseca, za neke tri godine, za neke trideset godina, za neke tri stotine godina i tako redom. Dakle, šta se može reći o ovim vremenskim pravilima i koje su njihove specifičnosti? Zasnivaju se na onome što je materijalnom svetu – čovekovom svetu – potrebno od duše, kao i na ulozi koju ova duša treba da odigra u ovom svetu. Kada se ljudi ponovo ovaploćuju kao obični ljudi, većina njih se ponovno ovaploti vrlo brzo, jer čovekov svet ima preku potrebu za takvim običnim ljudima – i tako, tri dana kasnije, oni se ponovo šalju u porodicu koja je sasvim drugačija od one u kojoj su bili pre nego što su umrli. Međutim, postoje ljudi koji igraju posebnu ulogu u ovom svetu. „Posebnu“ u značenju da u čovekovom svetu nema velike potražnje za ovim ljudima; nije potrebno mnogo ljudi da bi odigrali takvu ulogu, pa to može potrajati i do tri stotine godina. Drugim rečima, ova duša će doći samo jednom u tri stotine godina ili čak samo jednom u tri hiljade godina. Zašto je to tako? To je zbog činjenice da ni za tri stotine, ni za tri hiljade godina, takva uloga nije potrebna u čovekovom svetu, pa se ove duše čuvaju negde u duhovnom carstvu. Uzmimo za primer Konfučija: imao je snažan uticaj na tradicionalnu kinesku kulturu, a njegov dolazak je duboko uticao na kulturu, znanje, tradiciju i ideologiju ljudi tog vremena. Međutim, takva osoba nije potrebna u svakoj epohi, pa je on morao da ostane u duhovnom carstvu i tamo čeka tri stotine ili tri hiljade godina pre nego što se ponovo ovaplotio. Pošto čovekovom svetu nije bio potreban neko poput ove osobe, on je besposleno morao da čeka, jer je bilo veoma malo uloga kao što je njegova, i vrlo malo toga što bi on mogao da učini. Kao takav, najveći deo tog vremena morao se držati negde u duhovnom carstvu, besposlen, da bi bio poslat tek nakon što se u čovekovom svetu ukazala potreba za njim. Takva su vremenska pravila duhovnog carstva kada je reč o učestalosti kojom se većina ljudi ponovo ovaploćuje. Bilo da su ljudi obični ili posebni, duhovno carstvo ima odgovarajuća pravila i ispravne prakse u postupanju sa njihovim ponovnim ovaploćenjima, a ova pravila i prakse su poslati od Boga, i o njima ne odlučuje, niti ih kontroliše, nijedan služitelj niti biće iz duhovnog carstva.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni X“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 189

Ciklus života i smrti nevernika (Odabrani odlomci)

Za svaku dušu, njeno ponovno ovaploćenje, uloga koju će imati u ovom životu, tip porodice u kojoj će se roditi i kvalitet njenog života usko su povezani sa prethodnim životom te duše. U čovekov svet dolaze sve vrste ljudi, a razlikuju se uloge koje oni igraju, kao i zadaci koje obavljaju. A koji su to zadaci? Neki ljudi su došli da otplate dugove: ako su u svojim prošlim životima drugima dugovali previše novca, oni dolaze da u ovom životu otplate te dugove. Neki su ljudi, međutim, došli da naplate dugove: u svojim prethodnim životima, na prevaru su ostali bez mnogo stvari i novca; shodno tome, nakon što stignu u duhovno carstvo, ono im ukazuje pravdu i omogućava im da u ovom životu naplate svoje dugove. Neki ljudi su došli da otplate dugove iz zahvalnosti: tokom prethodnog života – odnosno, njihovog prethodnog ovaploćenja – neko je bio ljubazan prema njima i, pošto im je ukazana velika prilika da se ponovo ovaplote u ovom životu, iznova se rađaju da otplate te dugove iz zahvalnosti. Međutim, neki drugi su iznova rođeni u ovom životu da bi položili pravo na nečije živote. Na čije živote polažu pravo? Polažu pravo na živote ljudi koji su ih ubili u njihovim prethodnim životima. Ukratko, sadašnji život svake osobe snažno je povezan sa njenim prethodnim životima; ova veza je neraskidiva. Drugim rečima, sadašnji život svake osobe u velikoj je meri pod uticajem prethodnog. Na primer, recimo da je pre svoje smrti, Džang na prevaru lišio Lija velike svote novca. Da li onda Džang ima dug prema Liju? Ima. Da li je onda prirodno da Li treba da naplati svoj dug od Džanga? Shodno tome, nakon što obojica umru, među njima postoji dug koji se mora izmiriti. Kada se ponovno ovaplote i Džang postane čovek, kako će Li od njega naplatiti svoj dug? Jedan od metoda je da se ponovo rodi kao Džangov sin; Džang zarađuje ogromne svote novca, koje Li potom rasipnički troši. Koliko god da novca Džang zaradi, njegov sin Li ga proćerda. Koliko god da Džang zaradi, nikada nije dovoljno; u međuvremenu, njegov sin, iz nekog razloga, uvek na kraju potroši očev novac, na različite načine. Džang je zbunjen i pita se: „Zašto mi sin uvek donosi takvu lošu sreću? Kako to da se tuđi sinovi vrlo lepo ponašaju? Zašto je moj rođeni sin bez ikakvih ambicija, zašto je toliko beskoristan i nesposoban da išta zaradi i zašto ja moram uvek da ga izdržavam? Pošto moram da ga izdržavam, to i hoću – ali, zašto, koliko god novca da mu dam, njemu uvek treba više? Zašto nije sposoban da pošteno obavlja neki posao, već umesto toga svašta radi, recimo tumara, jede, opija se, kurva i kocka? Šta se, zaboga, događa?“ Džang zatim neko vreme razmišlja: „Pa, moglo bi biti da mu dugujem novac iz prethodnog života. Neka bude, ja ću to isplatiti! Ovo se neće završiti sve dok dug ne otplatim u celini!“ Može se desiti da dođe dan kada će Li zaista naplatiti svoj dug, a u trenutku kad bude u petoj ili šestoj deceniji svog života, mogao bi se iznenada urazumiti i shvatiti: „U celoj prvoj polovini svog života nisam učinio nijednu dobru stvar! Protraćio sam sav novac koji je moj otac zaradio, pa bi trebalo da počnem da se ponašam kao dobra osoba! Očvrsnuću; biću neko ko je pošten i ko živi kako treba, i više nikada neću nanositi bol svom ocu!“ Zašto on tako razmišlja? Zašto se najednom menja nabolje? Postoji li razlog za to? Šta je razlog? (Ovo je stoga što je Li naplatio svoje, a Džang je otplatio svoj dug.) U ovome postoje uzrok i posledica. Priča je započela vrlo davno, pre njihovog sadašnjeg života; ova priča o njihovim prošlim životima prizvana je u sadašnjost, a niko od njih ne može da okrivi onog drugog. Čemu god da je Džang učio svoga sina, sin ga nikada nije poslušao, niti je pošteno radio. Ipak, onoga dana kada je dug izmiren, nije bilo potrebe da podučava svog sina – ovaj je to prirodno razumeo. Ovo je jednostavan primer. Ima li mnogo takvih primera? (Da, ima ih.) Šta to ljudima poručuje? (Da treba da budu dobri i da ne čine zlo.) Da ne treba da čine nikakvo zlo, a da će za njihova zlodela uslediti odmazda! Većina nevernika čini mnogo zla, a njihova zlodela nailaze na odmazdu, zar ne? Međutim, da li je takva odmazda proizvoljna? Za svaki postupak postoje okolnosti i razlog za odmazdu. Misliš li da se ništa neće dogoditi ako si na prevaru od nekog uzeo novac? Misliš li da se, nakon što si podvalom došao do tog novca, nećeš suočiti ni sa kakvim posledicama? To bi bilo nemoguće; naravno da će biti posledica! Bez obzira na to ko su i da li veruju ili ne veruju u postojanje Boga, svi pojedinci moraju preuzeti odgovornost za sopstveno ponašanje i snositi posledice za svoje postupke. Kada je reč o ovom jednostavnom primeru – Džang je kažnjen, a Li obeštećen – zar to nije pošteno? Kada ljudi čine takve stvari, dolazi do ovakve vrste ishoda. To je neodvojivo od načina upravljanja u duhovnom carstvu. Uprkos tome što su nevernici, na postojanje onih koji ne veruju u Boga primenjuju se ovakve vrste nebeskih uredaba i odluka. Od njih niko ne može pobeći i niko ne može izbeći ovu stvarnost.

Nevernici često smatraju da postoji sve ono što je ljudima vidljivo, a da ne postoji ništa što ne može da se vidi ili što je od ljudi veoma udaljeno. Oni radije smatraju da ne postoji „ciklus života i smrti“ i da nema nikakve „kazne“; kao takvi, oni su grešni i zlo čine bez ikakve griže savesti. Nakon toga bivaju kažnjeni ili se ponovno ovaploćuju kao životinje. Većina od mnoštva tipova ljudi među nevernicima upada u ovaj začarani krug. Ovo je stoga što ne znaju da je duhovno carstvo strogo u svom upravljanju svim živim bićima. Bez obzira na to da li veruješ ili ne, ova činjenica postoji, jer nijedna osoba niti predmet ne može pobeći iz okvira onoga što Bog Svojim očima posmatra, niti ijedna osoba ili predmet može pobeći od pravila i ograničenja Njegovih nebeskih uredaba i odluka. Prema tome, ovaj jednostavan primer poručuje svima da, bez obzira na to da li u Boga veruješ ili ne, neprihvatljivo je biti grešan i činiti zlo, kao i da svi postupci povlače posledice. Kada bude kažnjen neko ko je drugu osobu prevarom lišio novca, takva kazna je pravična. Uobičajeno ponašanje poput ovog kažnjava se u duhovnom carstvu, a takva kazna se izriče na osnovu Božjih odluka i nebeskih uredaba. Stoga, ozbiljno zločinačko i rđavo ponašanje – silovanje i pustošenje, prevara i obmana, krađa i pljačka, ubistvo i podmetanje požara, i tome slično – dodatno podležu nizu kazni različitih težina. Šta je obuhvaćeno ovim kaznama različite težine? Nekima od njih se utvrđuje stepen težine po osnovu vremena, dok druge do toga dolaze različitim metodologijama; međutim, ostale to čine tako što odrede kuda ljudi odlaze kada se ponovo ovaplote. Na primer, neki su ljudi skloni psovanju. Šta znači kad je neko „sklon psovanju“? Znači da često druge psuje i da koristi pakostan rečnik kojim druge proklinje. Šta označava pakostan rečnik? Ukazuje na to da dotična osoba ima pakosno srce. Pogan rečnik kojim se drugi proklinju često dolazi iz usta takvih ljudi, a takav pakostan jezik povlači teške posledice. Nakon što takvi ljudi umru i dobiju odgovarajuću kaznu, može se dogoditi da se ponovo rode kao nemi. Neki su ljudi za života veoma proračunati; često iskorišćavaju druge, njihove sitne smicalice posebno su dobro isplanirane i nanose ogromnu štetu ljudima. Kada se ponovo rode, oni mogu biti maloumni ili ljudi sa mentalnim nedostacima. Neki ljudi često zabadaju nos u lične stvari drugih; svojim očima vide mnogo toga što je trebalo da im ostane nepoznato i doznaju mnogo toga što nije trebalo da znaju. Shodno tome, kada se ponovo rode, mogu biti slepi. Pojedini ljudi su veoma spretni dok su živi; često se tuku i počine mnogo toga zlog. Zbog toga se mogu ponovo roditi kao invalidi, kao hromi ili bez jedne ruke; osim toga, mogli bi se ponovno ovaplotiti kao grbavci ili vijoglavi, mogu šepati u hodu, mogu imati jednu nogu kraću od druge i tome slično. Na ovaj način, oni su se podvrgavaju raznim kaznama na osnovu stepena zla koje su počinili dok su bili živi. Zašto mislite da su neki ljudi razroki? Ima li mnogo takvih ljudi? U današnje vreme ih ima znatno više. Neki su ljudi razroki jer su u svojim prethodnim životima previše koristili oči i učinili su previše loših stvari, pa su u ovom životu rođeni zrikavi, a u ozbiljnim slučajevima rađaju se čak i slepi. U pitanju je odmazda! Pre nego što umru, neki ljudi se dobro slažu sa drugima; za svoje rođake, prijatelje, kolege ili ljude koji su im bliski čine mnoge dobre stvari. Drugima daju milostinju i ukazuju im brigu, ili ih finansijski potpomažu, a ljudi o njima imaju visoko mišljenje. Kada se takvi ljudi vrate u duhovno carstvo, oni ne bivaju kažnjeni. Kada nevernik ni na koji način nije kažnjen, to znači da je bio veoma dobra osoba. Umesto da veruju u postojanje Boga, oni veruju samo u Starca na nebu. Takva osoba veruje jedino da iznad nje postoji duh koji posmatra sve što ona radi – to je sve u šta ova osoba veruje. Shodno tome, ta osoba se znatno bolje ponaša. Takvi ljudi su dobrodušni i milosrdni, pa kada se konačno vrate u duhovno carstvo, on će se prema njima ophoditi veoma dobro i ubrzo će se ponovno ovaplotiti. Kada se ponovo budu rodili, u kakve će porodice stići? Iako takve porodice neće biti bogate, neće ih pratiti nikakva nevolja, a među članovima će vladati sklad; tamo će ovi ponovno ovaploćeni ljudi proživeti sigurne, srećne dane, svi će biti radosni i proživeće dobre živote. Kada ovi ljudi odrastu, imaće velike, mnogočlane porodice, njihova deca će biti talentovana i uživaće u uspehu, a njihove porodice će pratiti velika sreća – takav ishod je u velikoj meri povezan sa prošlim životima ovih ljudi. Drugim rečima, kuda ljudi odu nakon što umru i ponovno se ovaplote, da li su muškarci ili žene, koje su njihove misije, kroz šta će proći u životu, na koje prepreke će naići, u kakvim blagoslovima će uživati, koga će upoznati i šta će im se dogoditi – niko ove stvari ne može da predvidi, da ih izbegne, niti da se od njih sakrije. Što će reći, jednom kad se tvoj život postavi, šta god da ti se događa – koliko god i kojim god sredstvima da to pokušavaš da izbegneš – nemaš načina da narušiš životni tok koji ti je Bog odredio u duhovnom carstvu. Jer, kada se ponovo ovaplotiš, tvoja životna sudbina je već određena. Da li je ona dobra ili loša, svako s tim treba da se suoči i da nastavi dalje. To je ishod koji niko ko živi u ovom svetu ne može da izbegne, a nijedan ishod nije stvarniji od toga. Svi ste razumeli sve što sam rekao, zar ne?

Pošto ste razumeli ove stvari, da li ste sada uvideli da Bog ima veoma stroge i rigorozne provere i upravljanje ciklusom života i smrti nevernika? Pre svega, On je uspostavio razne nebeske uredbe, odluke i sisteme u duhovnom carstvu, a nakon što su oni proglašeni, bića na različitim zvaničnim pozicijama u duhovnom carstvu ih krajnje striktno sprovode, kako je utvrdio Bog, i niko se ne bi usudio da ih prekrši. Prema tome, u ciklusu života i smrti ljudskog roda, u čovekovom svetu, bilo da se neko ponovno ovaploćuje kao životinja ili čovek, postoje zakoni i za jedno i za drugo. Budući da ovi zakoni potiču od Boga, niko se ne usuđuje da ih prekrši, niti je iko u stanju da ih prekrši. Samo zahvaljujući ovoj Božjoj suverenosti i zato što takvi zakoni postoje, materijalni svet koji ljudi vide pravilan je i uređen; samo zahvaljujući Božjoj suverenosti, ljudi mogu imati miran suživot sa drugim svetom, koji im je sasvim nevidljiv, i mogu sa njim da žive u skladu – sve to je neodvojivo od Božje suverenosti. Nakon što se telesni život neke osobe ugasi, duša i dalje ima život, pa šta bi se onda sa njom dogodilo da nije pod Božjim upravljanjem? Duša bi svuda lutala, svuda bi se uplitala, pa bi čak i naudila živim bićima u ljudskom svetu. Takva šteta bi bila naneta ne samo ljudskom rodu, već bi bila učinjena i biljkama i životinjama – međutim, prvo bi ljudi bili pogođeni. Ako bi se to dogodilo – ako se takva duša ne bi našla pod upravljanjem, ako bi stvarno naštetila ljudima i zaista počinila rđave stvari – tada bi se i sa ovom dušom na odgovarajući način postupilo u duhovnom carstvu: ako bi stvari postale ozbiljne, ta duša bi ubrzo prestala da postoji i bila bi uništena. Ako je moguće, bila bi negde smeštena, a zatim bi se ponovno ovaplotila. Drugim rečima, uprava duhovnog carstva nad raznim dušama naložena je i sprovodi se u skladu sa koracima i pravilima. Isključivo zbog takvog upravljanja, čovekov materijalni svet nije zapao u haos, ljudi u materijalnom svetu poseduju normalan mentalitet, normalnu racionalnost i uređen telesni život. Tek onda kad ljudski rod bude imao tako normalan život, oni koji žive u telu moći će da nastave da napreduju i reprodukuju se kroz generacije.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni X“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 190

Ciklus života i smrti nevernika (Odabrani odlomci)

Kada je reč o nevernicima, da li se načelo na kome počivaju Božji postupci sastoji u nagrađivanju dobrih i kažnjavanju rđavih? Ima li izuzetaka? (Nema.) Primećujete li da Božji postupci počivaju na nekom načelu? Nevernici zapravo ne veruju u Boga, niti se pokoravaju Njegovim orkestracijama. Osim toga, nisu svesni Njegove suverenosti, a još manje Ga priznaju. Da stvari budu još ozbiljnije, oni hule na Boga, proklinju Ga i neprijateljski su nastrojeni prema onima koji veruju u Boga. Uprkos ovakvom njihovom stavu prema Bogu, način na koji On upravlja njima ipak ne odstupa od Njegovih načela; On njima upravlja na uređen način, saglasno Svojim načelima i Svojoj naravi. Kako On posmatra njihovo neprijateljstvo? Kao neukost! Shodno tome, On je učinio da se ti ljudi – odnosno, velika većina nevernika – u prošlosti ponovno ovaplote kao životinje. Prema tome, šta su u Božjim očima zapravo nevernici? Svi oni su zveri. Bog upravlja zverima kao i ljudskim rodom, a za takve ljude On ima ista načela. Čak i u Njegovom upravljanju ovim ljudima i dalje se može videti Njegova narav, kao što se mogu videti i Njegovi zakoni na kojima počiva Njegova vrhovna vlast nad svim stvarima. Prema tome, da li primećujete Božju suverenost u načelima prema kojima On upravlja nevernicima koje sam upravo pomenuo? Vidite li Božju pravednu narav? (Vidimo.) Drugim rečima, bez obzira na to kojom se od svih stvari On bavi, Bog postupa u skladu sa Svojim načelima i sa Svojom naravi. Ovo je Božja suština; On nikada ne bi slučajno prekršio odluke ili nebeske uredbe koje je doneo samo zato što takve ljude posmatra kao zveri. Bog postupa prema načelu, ni najmanje nepromišljeno, a na Njegove postupke nimalo ne utiče nijedan činilac. U svemu što čini, On se pridržava Sopstvenih načela. To je stoga što Bog poseduje suštinu Samog Boga; ovo je aspekt Njegove suštine koji ne poseduje nijedno stvoreno biće. Bog je savestan i odgovoran u svom postupanju sa svakim predmetom, osobom i živim bićem među svim stvarima koje je stvorio, u Svom pristupu njima, upravljanju njima, rukovanju njima i vladanju nad njima, i u tome nikada nije bio nemaran. Prema onima koji su dobri, On je milostiv i blag; onima koji su rđavi, On nanosi nemilosrdnu kaznu; a za različita živa bića On blagovremeno i redovno pravi odgovarajuća uređenja u skladu sa različitim zahtevima ljudskog sveta u različitim vremenima, tako da se ova razna živa bića na uređen način ponovno ovaploćuju, saglasno ulogama koje igraju, i metodično se kreću između materijalnog sveta i duhovnog carstva.

Smrt jednog živog bića – prestanak fizičkog života – označava da je to živo biće prešlo iz materijalnog sveta u duhovno carstvo, dok rođenje novog fizičkog života označava da je živo biće iz duhovnog carstva došlo u materijalni svet i počelo da preuzima i igra svoju ulogu. Bilo da je reč o odlasku ili dolasku živog bića, oboje su neodvojivi od rada duhovnog carstva. Do trenutka kada neko dođe u materijalni svet, Bog je u duhovnom carstvu već uspostavio odgovarajuća uređenja i definicije, uključujući porodicu u koju će ta osoba otići, u koju epohu će ona stići, sat u kome će stići i ulogu koju će igrati. Kao takav, ceo život ove osobe – stvari koje ona čini i put kojim ide – odvijaće se saglasno uređenjima napravljenim u duhovnom carstvu, bez i najmanjeg odstupanja. Osim toga, duhovnom carstvu su jasni i poznati vreme kada se fizički život završava i način i mesto na kome se on okončava. Bog vlada materijalnim svetom, a vlada i duhovnim carstvom, i On neće odložiti normalan ciklus života i smrti neke duše, niti bi ikada mogao da napravi ikakvu grešku u uređenjima tog ciklusa. Svaki od služitelja na zvaničnim pozicijama u duhovnom carstvu obavlja svoje pojedinačne zadatke i radi ono što treba da uradi, u skladu sa Božjim uputstvima i pravilima. Prema tome, u svetu ljudskog roda, svaka materijalna pojava koju čovek vidi uređena je i u njoj nema nikakvog haosa. Sve to je zahvaljujući Božjoj uređenoj vladavini nad svim stvarima, kao i činjenici da Njegov autoritet vlada nad svime. Njegova vrhovna vlast obuhvata materijalni svet u kome čovek živi i, povrh toga, nevidljivo duhovno carstvo koje postoji mimo ljudskog roda. Stoga, ako ljudi žele da imaju dobar život i nadaju se tome da žive u lepom okruženju, pored toga što im je obezbeđen ceo vidljivi materijalni svet, mora im se obezbediti i duhovno carstvo, koje niko ne vidi, koje upravlja svim živim bićima u ime ljudskog roda i koje je uređeno.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni X“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 191

Ciklus života i smrti raznih ljudi od vere

Upravo smo razgovarali o ciklusu života i smrti ljudi u prvoj kategoriji, nevernika. Porazgovarajmo sada o drugoj kategoriji, o raznim ljudima od vere. „Ciklus života i smrti raznih ljudi od vere“ predstavlja još jednu veoma važnu temu i krajnje je neophodno da je donekle razumete. Pre svega, hajde da govorimo o tome na koje se vere odnosi reč „vera“ u izrazu „ljudi od vere“: na pet glavnih religija, uključujući judaizam, hrišćanstvo, katolicizam, islam i budizam. Pored nevernika, veliki deo svetske populacije čine ljudi koji veruju u ovih pet religija. Među pripadnicima ovih pet religija, malo je onih koji su napravili karijeru na osnovu svoje vere, međutim, ove religije imaju mnogo sledbenika. Kada umru, oni će otići na drugačije mesto. „Drugačije“ od čijeg? Od nevernika – ljudi bez vere – o kojima smo upravo govorili. Nakon što umru, vernici ovih pet religija odlaze negde drugde, na drugačije mesto od nevernika. Međutim, proces ostaje i dalje isti; duhovno carstvo će im, takođe, suditi na osnovu svega što su učinili pre nego što su umrli, nakon čega će se sa njima shodno tome postupati. No, zašto se ovi ljudi šalju na drugo mesto da se sa njima tamo postupa? Za ovo postoji važan razlog. Koji? Objasniću vam na osnovu primera. Međutim, pre nego što to učinim, vi možda razmišljate u sebi: „Možda je to zato što imaju malo vere u Boga! Oni nisu potpuni nevernici.“ Ipak, to nije razlog. Postoji veoma važan razlog zašto se oni drže odvojeno od drugih.

Uzmimo za primer budizam. Reći ću vam jednu činjenicu. Budista je, pre svega, neko ko se preobratio u budizam, a to je osoba koja zna u šta veruje. Kada budisti ošišaju kosu i postanu monasi ili monahinje, to znači da su se odvojili od sekularnog sveta i za sobom ostavili galamu ljudskog sveta. Svakoga dana recituju sutre i poju Budina imena, jedu samo vegetarijansku hranu, žive asketskim životom i provode dane u pratnji samo hladne, slabašne svetlosti uljne lampe. Ovako provode ceo svoj život. Kada se završi fizički život budista, oni će napraviti rezime svog života, ali u svom srcu neće znati kuda će otići nakon što umru, koga će sresti, niti kakav će biti njihov ishod: duboko u sebi, oni neće imati jasnu predstavu o takvim stvarima. Neće učiniti ništa više sem što će slepo nositi neku vrstu vere tokom celog svog života, nakon čega napuštaju ljudski svet zajedno sa svojim slepim željama i idealima. Takav je završetak fizičkog života budista, kada napuste svet živih; nakon toga se vraćaju na svoje prvobitno mesto u duhovnom carstvu. Da li će se ova osoba ponovo ovaplotiti da bi se vratila na zemlju i nastavila svoj samoodgoj zavisi od njenog ponašanja i postupaka pre smrti. Ako ta osoba tokom života nije učinila ništa loše, brzo će se ponovo ovaplotiti i biće ponovo poslata na zemlju, gde će još jednom postati monah ili monahinja. Drugim rečima, ona upražnjava samoodgoj tokom svog fizičkog života u skladu sa načinom na koji je prvi put upražnjavala samoodgoj, a zatim se, po završetku svog fizičkog života, vraća u duhovno carstvo, gde postaje predmet ispitivanja. Nakon toga, ako se ne ustanove nikakvi problemi, može ponovo da se vrati u čovekov svet i ponovo se preobratiti u budizam, nastavljajući tako svoju praksu. Nakon što se od tri do sedam puta ovaploti, ona će se ponovo vratiti u duhovno carstvo, u koje odlazi po završetku svakog fizičkog života. Ako su njene različite kvalifikacije i ponašanje u ljudskom svetu bili u skladu sa nebeskim uredbama duhovnog carstva, od ovog trenutka pa nadalje, ona će tamo i ostati; više se neće ovaploćivati kao čovek, niti će postojati ikakav rizik da bude kažnjena za zlodelo na zemlji. Nikada više neće morati da prolazi kroz ovaj proces. Umesto toga, u zavisnosti od njenih okolnosti, preuzeće poziciju u duhovnom carstvu. Ovo je ono što budisti nazivaju „postizanjem budastva“. Postizanje budastva uglavnom znači da je neko dostigao ostvarenje u svojstvu službenika duhovnog carstva i da se, nakon toga, više ponovno ne ovaploćuje, niti je u opasnosti da bude kažnjen. Povrh toga, to znači da nakon ponovnog ovaploćenja više ne trpi patnje ljudskog bića. Dakle, postoji li i dalje šansa da se ponovno ovaploti kao životinja? (Ne.) To znači da će ostati da preuzme ulogu u duhovnom carstvu i više se neće ponovno ovaploćivati. Ovo je jedan od primera dostizanja ostvarenja budastva u budizmu. A kada je reč o onima koji ne dostignu ovo ostvarenje, po povratku u duhovno carstvo, oni postaju predmet ispitivanja i provere od strane odgovarajućeg službenog lica, koje utvrđuje da, tokom svog života, nisu marljivo upražnjavali samoodgoj, niti su bili savesni u recitovanju sutri i pojanju Budinih imena, kao što je propisano budizmom, već da su umesto toga počinili mnoga zla dela i odavali se rđavom ponašanju. Tada se u duhovnom carstvu donosi presuda o njihovim zlodelima, a nakon toga će zasigurno biti kažnjeni. U ovome nema nikakvih izuzetaka. Budući da je tako, kada takva osoba može postići ostvarenje? U životu u kome ne učini nikakvo zlo – kada se, nakon što se vrati u duhovno carstvo, ustanovi da nije učinila ništa loše pre nego što je umrla. Zatim nastavlja da se ponovno ovaploćuje, nastavljajući sa recitovanjem sutri i pojanjem Budinih imena, provodeći svoje dane uz hladnu, slabašnu svetlost uljne lampe, uzdržavajući se od ubijanja ijednog živog bića ili jedenja ikakvog mesa. Ova osoba ne uzima učešće u čovekovom svetu, ostavlja njegove nevolje daleko za sobom i ne ulazi u rasprave sa drugima. Tokom tog postupka, ako nije počinila nikakvo zlo, nakon što se vrati u duhovno carstvo i ispitaju se svi njeni postupci i ponašanje, još jednom se šalje u ljudsko carstvo, u ciklusu koji se ponavlja od tri do sedam puta. Ako tokom ovog vremena ne počini nikakav prekršaj, onda će njeno postizanje budastva ostati nepromenjeno i neće biti odloženo. Ovo je odlika ciklusa života i smrti svih ljudi od vere: oni mogu da „postignu ostvarenje“ i da preuzmu poziciju u duhovnom carstvu; po tome se razlikuju od nevernika. Dok još uvek žive na zemlji, kako se, pre svih, ponašaju oni koji mogu da preuzmu pozicije u duhovnom carstvu? Moraju se pobrinuti da ne učine nijedno zlo delo: ne smeju da ubiju, da podmetnu požar, da siluju, niti pustoše; ako se upuste u prevaru, obmanu, krađu ili pljačku, onda ne mogu postići ostvarenje. Drugim rečima, ako su na bilo koji način povezani sa bilo kakvim zlodelom ili su u njega uključeni, neće moći da izbegnu kaznu koju im je odmerilo duhovno carstvo. Duhovno carstvo pravi odgovarajuće rasporede za budiste koji dostižu budastvo: oni mogu biti raspoređeni da upravljaju onima za koje se čini da veruju u budizam i u Starca na nebu – može im se dodeliti nadležnost. Mogu takođe biti zaduženi samo za nevernike ili imati pozicije sa ne tako velikim zaduženjima. Takvo raspoređivanje se odvija u skladu sa različitim prirodama njihovih duša. Ovo je primer budizma.

Među pet religija o kojima smo govorili, hrišćanstvo je donekle posebno. Šta hrišćane čini tako posebnim? To su ljudi koji veruju u istinitog Boga. Kako se oni koji veruju u istinitog Boga mogu svrstati ovde? Prema tvrdnji da je hrišćanstvo vrsta vere, ono bi nesumnjivo imalo veze samo sa verom; ono bi bilo samo neka vrsta obreda, vrsta religije, i bilo bi sasvim drugačije od vere onih koji istinski slede Boga. Razlog zbog koga sam hrišćanstvo uvrstio među pet glavnih religija jeste u tome što je ono svedeno na isti nivo kao judaizam, budizam i islam. Većina ljudi ovde ne veruje da ima Boga, niti da On vlada nad svim stvarima; još manje veruju u Njegovo postojanje. Umesto toga, oni samo koriste Sveto pismo da raspravljaju o teologiji i koriste teologiju da ljude podučavaju tome da budu ljubazni, da trpe patnju i da čine dobre stvari. Ovo je vrsta religije u koju se hrišćanstvo pretvorilo: usredsređuje se samo na teološke teorije, bez apsolutno ikakve veze sa Božjim delom upravljanja i spasavanja čoveka. Postalo je religija ljudi koji slede Boga, ali koje Bog zapravo ne priznaje. Međutim, Bog ima načelo i u Svom pristupu takvim ljudima. On sa njima ne postupa nemarno, niti se njima bavi kako mu se prohte, kao što to čini sa nevernicima. Prema njima se ophodi na isti način kao prema budistima: ako, dok je živ, hrišćanin može da upražnjava samodisciplinu, striktno se pridržava deset zapovesti i sopstvenom ponašanju postavlja zahteve u skladu sa zakonima i zapovestima, i pridržava ih se tokom celog života, onda mora, takođe, da provede isto toliko vremena prolazeći kroz cikluse života i smrti pre nego što zaista dostigne takozvano uznesenje. Nakon što dostigne ovo uznesenje, on ostaje u duhovnom carstvu, u kome preuzima poziciju i postaje jedan od njegovih službenika. Isto tako, ako na zemlji počini zlo – ako je previše grešan i počini previše grehova – tada će neizbežno biti kažnjen i biće mu izrečena disciplinska mera različite težine. U budizmu, postizanje ostvarenja označava prelazak u Čistu zemlju potpunog blaženstva, a kako se to naziva u hrišćanstvu? To se naziva „ulaskom u raj“ i biti „uznesen“. Oni koji su zaista uzneseni, takođe prolaze kroz ciklus života i smrti od tri do sedam puta, posle čega, nakon što umru, u duhovno carstvo dolaze kao da su zaspali. Ako su dorasli merilima, mogu ostati tamo da preuzmu poziciju i, za razliku od ljudi na zemlji, neće se ponovno ovaplotiti na jednostavan način niti saglasno konvenciji.

Kraj o kome sve ove religije govore i kome teže isti je kao i postizanje ostvarenja u budizmu; samo što se ovo „ostvarenje“ postiže različitim sredstvima. Svaka ptica svome jatu leti. Za ovaj deo sledbenika ovih religija, koji su u stanju da se u svom ponašanju striktno pridržavaju verskih propisa, Bog obezbeđuje pogodno odredište, pogodno mesto za odlazak, i sa njima postupa na odgovarajući način. Sve ovo je opravdano, ali nije onako kako ljudi zamišljaju. Sada, nakon što ste čuli šta se dešava ljudima u hrišćanstvu, kako se osećate? Smatrate li da je njihov težak položaj nepravedan? Da li sa njima saosećate? (Pomalo.) Tu se ništa ne može učiniti; mogu da okrive samo sebe. Zašto to kažem? Božje delo je istinito; On je živ i praktičan, a Njegovo delo je usmereno na ceo ljudski rod i na svakog pojedinca. Zašto onda ovo ne prihvataju? Zašto se tako sumanuto protive Bogu i progone Ga? Sebe bi trebalo da smatraju srećnima što uopšte imaju ovakav ishod, pa zašto ih onda sažaljevate? To što se sa njima ovako postupa pokazuje veliki stepen tolerancije. S obzirom na stepen u kome se protive Bogu, trebalo bi da budu uništeni, pa ipak, Bog to ne čini; umesto toga, On se prema hrišćanstvu ophodi na isti način kao i prema svakoj običnoj religiji. Prema tome, ima li potrebe da ulazimo u dodatne pojedinosti o drugim religijama? Etos svih ovih religija je u tome da ljudi podnose više nedaća, da ne čine zlo, da čine dobra dela, da druge ne psuju, da druge ne osuđuju, da se uzdržavaju od sporova i da budu dobri ljudi – većina verskih učenja je ovakva. Stoga, ako su ovi ljudi od vere – ovi sledbenici raznih religija i veroispovesti – u stanju da se striktno pridržavaju svojih verskih propisa, onda neće počiniti velike greške ni grehove tokom svog vremena na zemlji; a nakon tri do sedam ponovnih ovaploćenja, ovi ljudi će – oni koji su u stanju da se striktno pridržavaju verskih propisa – uglavnom ostati da preuzmu poziciju u duhovnom carstvu. Ima li mnogo takvih ljudi? (Ne, nema ih.) Na čemu temeljite svoj odgovor? Nije lako činiti dobro i pridržavati se verskih pravila i zakona. Budizam ljudima ne dozvoljava da jedu meso – da li bi tako mogao da postupiš? Da po ceo dan moraš da nosiš sive mantije i u budističkom hramu recituješ sutre i poješ Budina imena, da li bi to mogao da činiš? Ne bi bilo lako. U hrišćanstvu postoji deset zapovesti, zapovesti i zakona; da li je lako pridržavati ih se? Nije, zar ne? Uzmimo za primer to da druge ne psuješ: ljudi naprosto nisu u stanju da se pridržavaju ovog pravila. Ne mogu da se uzdrže, već psuju – a nakon psovki, ne mogu da povuku te reči, i šta onda rade? Uveče ispovedaju svoje grehove. Ponekad, nakon što druge opsuju, i dalje u svojim srcima nose mržnju, odlazeći čak toliko daleko da planiraju u koje će vreme tim ljudima dodatno nauditi. Ukratko, onima koji žive među ovim mrtvim dogmama, nije lako da se uzdrže od greha, niti od toga da počine zlo. Prema tome, u svakoj religiji, samo je šačica ljudi zapravo u stanju da postigne ostvarenje. Pretpostavljaš li da će, budući da toliko ljudi sledi ove religije, dobar deo njih moći da ostane i preuzme ulogu u duhovnom carstvu? Njih nema tako mnogo; tek nekolicina je u stanju da ovo zapravo i postigne. Ovo bi uglavnom bilo sve o ciklusu života i smrti ljudi od vere. Ono što ih izdvaja jeste činjenica da mogu da postignu ostvarenje i to je ono što ih razlikuje od nevernika.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni X“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 192

Ciklus života i smrti Božjih sledbenika (Odabrani odlomci)

U nastavku ćemo govoriti o ciklusu života i smrti onih koji slede Boga. Ovo se odnosi na vas, pa stoga, obratite pažnju: pre svega, razmislite o tome kako se Božji sledbenici mogu klasifikovati. (Na Božje izabranike i služitelje.) Zaista postoje dve vrste: Božji izabranici i služitelji. Hajde da prvo govorimo o Božjim izabranicima, kojih ima svega nekoliko. Na koga se odnosi izraz „Božji izabranici“? Nakon što je Bog stvorio sve stvari, a ljudski rod je nastao, Bog je izabrao grupu ljudi koji će Ga slediti; oni se jednostavno nazivaju „Božjim izabranicima“. Božji izbor ovih ljudi imao je poseban obim i značaj. Obim je poseban po tome što je bio ograničen na nekolicinu odabranih, koji moraju da dođu kada On obavlja važno delo. A u čemu je značaj? Pošto su oni bili grupa koju je Bog odabrao, taj značaj je veliki. Odnosno, Bog želi da upotpuni ove ljude i usavrši ih, a kada se Njegovo delo upravljanja završi, On će zadobiti ove ljude. Zar to nije veliki značaj? Dakle, ovi izabranici su od velike važnosti za Boga, zato što upravo njih Bog namerava da zadobije. Kada je reč o služiteljima, hajde da na trenutak napravimo predah u odnosu na temu Božjeg predodređenja i prvo porazgovaramo o njihovom poreklu. U svom doslovnom značenju, „služitelj“ je onaj koji služi. Oni koji služe su prolazni; oni to ne čine dugoročno niti zauvek, već se angažuju ili regrutuju privremeno. Poreklo većine njih je takvo da su izabrani među nevernicima. Došli su na zemlju kada je odlučeno da će preuzeti ulogu služitelja u Božjem delu. U prethodnom životu su možda bili životinje, ali je moguće i da su bili nevernici. Takvo je poreklo služitelja.

Hajde da u nastavku porazgovaramo o Božjem izabranom narodu. Kada umru, oni odlaze na sasvim drugačije mesto od onoga za nevernike i razne ljude od vere. To je mesto gde ih prate anđeli i Božji glasnici; to je mesto kojim Bog lično upravlja. Iako Božji izabrani narod ne može svojim očima ugledati Boga na tom mestu, ono se razlikuje od svakog drugog mesta u duhovnom carstvu; to je drugačije mesto, na koje odlazi ovaj deo ljudi nakon što umru. Kada umru, i oni su predmet stroge istrage Božjih glasnika. A šta se to istražuje? Božji glasnici istražuju puteve kojima su ovi ljudi išli tokom svog života verujući u Boga, da li su se tokom tog vremena ikada protivili Bogu ili Ga proklinjali, te da li su počinili ikakve ozbiljne grehove ili zlo. Ovom istragom se rešava da li je određenoj osobi dozvoljeno da ostane ili će morati da ode. Šta znači „da ode“? A šta znači „da ostane“? „Da ode“ označava da li, na osnovu svog ponašanja, ta osoba ostaje u redovima Božjih izabranika; to što joj se dozvoljava „da ostane“ znači da može da ostane među onima koje će Bog upotpuniti tokom poslednjih dana. Za one koji ostaju, Bog je posebno uredio stvari. Tokom svakog perioda Njegovog dela, On će takve ljude slati da deluju kao apostoli ili da obavljaju posao oživljavanja crkava ili brige o njima. Međutim, ljudi koji su sposobni za takav posao ponovno se ne ovaploćuju tako često kao nevernici, koji se iznova rađaju iz generacije u generaciju; već se na zemlju vraćaju u skladu sa zahtevima i koracima Božjeg dela i ne ovaploćuju se učestalo. Prema tome, postoje li ikakva pravila u pogledu toga kada se ponovno ovaploćuju? Dolaze li jednom na svakih nekoliko godina? Dolaze li s takvom učestalošću? Ne dolaze. Sve to je zasnovano na Božjem delu, na koracima tog dela i na Njegovim potrebama, te nema nikakvih utvrđenih pravila. Jedino pravilo je da kada Bog izvršava poslednju etapu Svog dela tokom poslednjih dana, ovaj celokupan izabrani narod će doći, a taj dolazak će biti njihovo poslednje ponovno ovaploćenje. A zašto je to tako? Ovo se temelji na ishodu koji treba da se postigne tokom poslednje etape Božjeg dela – jer će tokom ove poslednje etape dela, Bog ove izabranike sasvim upotpuniti. Šta to znači? Ako su, tokom ove završne faze, ovi ljudi upotpunjeni i usavršeni, oni se više neće ponovno ovaploćivati kao ranije; proces u kome su oni ljudska bića biće potpuno dovršen, baš kao i njihov proces ponovnog ovaploćenja. Ovo se odnosi na one koji će ostati. Pa, kuda onda odlaze oni koji ne mogu da ostanu? Oni kojima se ne dozvoljava da ostanu imaju svoje odgovarajuće odredište. Pre svega, zbog svojih zlodela, grešaka koje su počinili i grehova kojima su se odavali, i oni će biti kažnjeni. Nakon što budu kažnjeni, Bog će urediti ili da ih pošalje među nevernike, već prema okolnostima slučaja, ili da odu među razne ljude od vere. Drugim rečima, za njih postoje dva moguća ishoda: jedan je da budu kažnjeni i da, nakon ponovnog ovaploćenja, možda žive među ljudima određene religije, a drugi je da postanu nevernici. Ako postanu nevernici, izgubiće sve prilike; međutim, ako postanu ljudi od vere – ako, na primer, postanu hrišćani – onda će i dalje imati priliku da se vrate među redove Božjeg izabranog naroda; u ovome postoje veoma složeni odnosi. Ukratko, ako jedan od pripadnika Božjeg izabranog naroda učini nešto što vređa Boga, biće kažnjen baš kao i svi drugi. Uzmimo za primer Pavla, o kome smo prethodno govorili. Pavle je primer osobe koja je kažnjena. Imate li predstavu o čemu govorim? Da li je obim Božjih izabranika tačno utvrđen? (Uglavnom jeste.) Najveći deo je tačno utvrđen, ali jedan njegov manji deo nije utvrđen. Zašto je to tako? Ovde sam pomenuo najočigledniji razlog za to: činjenje zla. Kada ljudi čine zlo, Bog ih ne želi, a kada ih Bog ne želi, On ih odbacuje u različite rase i tipove ljudi. To ih ostavlja bez nade i otežava im povratak. Sve ovo se odnosi na ciklus života i smrti Božjih izabranika.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni X“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 193

Ciklus života i smrti Božjih sledbenika (Odabrani odlomci)

Sledeća tema se odnosi na ciklus života i smrti služitelja. Upravo smo govorili o poreklu služitelja; odnosno, o činjenici da su se ponovno ovaplotili nakon što su u svojim pređašnjim životima bili nevernici i životinje. Dolaskom poslednje etape dela, Bog je među nevernicima izabrao grupu takvih ljudi, a ova grupa je posebna. Pri izboru ovih ljudi, Božji cilj jeste da služe Njegovom delu. „Služiti“ baš i nije reč koja zvuči najelegantnije, niti je ona u skladu sa svačijim željama, ali treba da pogledamo ka kome je usmerena. Postojanje Božjih služitelja ima poseban značaj. Niko drugi ne bi mogao da obavlja njihovu ulogu, jer je Bog njih izabrao. A koja je uloga ovih služitelja? U tome da služe Božjim izabranicima. Njihova uloga je uglavnom u tome da služe Božjem delu, da s delom sarađuju i da pripomognu pri Božjem upotpunjavanju Njegovih izabranika. Nezavisno od toga da li ulažu napor, izvršavaju neki aspekt dela ili preduzimaju određene zadatke, šta Bog zahteva od ovih služitelja? Da li je On veoma zahtevan u Svojim zahtevima prema njima? (Nije. On traži samo da budu odani.) I služitelji moraju biti odani. Bez obzira na svoje poreklo ili razlog iz kojeg te je Bog odabrao, moraš biti odan Bogu, svim nalozima koje ti poveri, kao i delu za koje si odgovoran i dužnostima koje obavljaš. Kakav će biti ishod za služitelje koji su u stanju da budu odani i da Bogu udovolje? Oni će moći da ostanu. Da li je blagoslov biti služitelj koji ostaje? Šta znači ostati? Koji je smisao ovog blagoslova? Po svom statusu, oni nisu kao Božji izabranici; izgledaju drugačije. Ali, zapravo, zar ono u čemu u ovom životu uživaju nije isto kao i kod Božjih izabranika? Makar je to isto u ovom životu. Ne poričete ovo, zar ne? Božje izjave, Božja blagodat, Božja opskrba, Božji blagoslovi – ko ne uživa u ovim stvarima? Svi uživaju u tolikom izobilju. Služitelj se određuje kao onaj koji pruža uslugu, međutim, za Boga, oni su samo jedna od Njegovih stvorenih bića; naprosto imaju ulogu služitelja. Budući da su i jedan i drugi Božja stvorena bića, postoji li ikakva razlika između služitelja i Božjeg izabranika? Zapravo ne postoji. Kada je reč o nazivu, razlika postoji; u suštini i s obzirom na ulogu koju obavljaju, razlika postoji – međutim, Bog se prema ovoj grupi ljudi ne odnosi nepravedno. Zašto se, dakle, ovi ljudi određuju kao služitelji? Morate to donekle razumeti! Služitelji dolaze iz redova nevernika. Čim pomenemo da dolaze iz redova nevernika, očito je da svi imaju loše poreklo: svi su ateisti, a to su bili i u prošlosti; nisu verovali u Boga i bili su neprijateljski nastrojeni prema Njemu, prema istini i prema svim pozitivnim stvarima. Nisu verovali ni u Boga ni u Njegovo postojanje. Jesu li, kao takvi, u stanju da razumeju Božje reči? Pošteno je reći da u najvećoj meri nisu. Baš kao što životinje nisu u stanju da razumeju ljudske reči, služitelji ne mogu da razumeju ono što Bog govori, ono što On zahteva, niti zašto On postavlja takve zahteve. Ne razumeju; njima su te stvari neshvatljive i oni ostaju neprosvećeni. Iz tog razloga, ovi ljudi ne poseduju život o kome smo govorili. Mogu li ljudi bez života da razumeju istinu? Jesu li opremljeni istinom? Imaju li iskustvo i znanje o Božjim rečima? (Ne.) Takvo je poreklo služitelja. Međutim, budući da Bog od ovih ljudi pravi služitelje, postoje neka merila u zahtevima koje On pred njih postavlja; On ih ne gleda sa visine, niti je prema njima površan. Iako oni ne razumeju Njegove reči i ne poseduju život, Bog se, ipak, prema njima odnosi ljubazno, ali i dalje postoje merila kada je reč o Njegovim zahtevima prema njima. Upravo ste pomenuli ta merila: biti odan Bogu i činiti ono što On kaže. U svom služenju, moraš da služiš tamo gde je to potrebno i moraš da služiš do samoga kraja. Ako možeš da budeš odan služitelj, u stanju si da služiš do samoga kraja i možeš da odgovoriš na svaki nalog koji ti Bog uputi, onda ćeš proživeti vredan život. Budeš li mogao to da učiniš, moći ćeš da preživiš. Uložiš li nešto veći napor, ako se malo više potrudiš, ako možeš da udvostručiš svoje napore da spoznaš Boga, ako možeš ponešto da kažeš o bogopoznanju, možeš da svedočiš o Njemu i, povrh toga, ako možeš da razumeš poneku od Njegovih namera, možeš da sarađuješ u Božjem delu i možeš donekle da vodiš računa o Božjim namerama, tada ćeš ti, kao služitelj, doživeti sudbinsku promenu. A kakva će to biti promena sudbine? Više nećeš jedino preživljavati. U zavisnosti od tvog ponašanja i tvojih ličnih težnji i potraga, Bog će te učiniti jednim od izabranika. U tome će biti tvoja sudbinska promena. Kada je reč o služiteljima, šta je najbolje u svemu ovome? To što mogu da postanu Božji izabranici. Ako se to dogodi, to znači da se više neće ponovno ovaploćivati kao životinje, kao što je slučaj sa nevernicima. Je li to dobro? Jeste, a takođe donosi i dobru vest: to znači da se služitelji mogu oblikovati. Za služitelje ne važi pravilo da će, nakon što ih je Bog predodredio da služe, taj posao obavljati zauvek; nije nužno tako. Bog će njima rukovati i na njih reagovati na način koji dolikuje pojedinačnom ponašanju ove osobe.

Međutim, ima služitelja koji nisu kadri da služe do samoga kraja; ima onih koji, tokom služenja, odustanu na pola puta i Boga napuste, kao i ljudi koji počine više zlodela. Ima čak i onih koji nanose ogromnu štetu i donose ogromne gubitke Božjem delu, a ima i onih služitelja koji proklinju Boga i tome slično. Šta nagoveštavaju ove nepopravljive posledice? Svako takvo zlo delo označiće prekid njihovog služenja. Budući da je tvoje ponašanje tokom služenja bilo previše loše i zato što si prevršio svaku meru, kada Bog vidi da tvoje služenje nije doraslo merilu, On će ti oduzeti pravo da služiš. Više ti neće dozvoliti da služiš; skloniće te da Mu ne stojiš pred očima i udaljiće te iz kuće Božje. Je li reč o tome da ne želiš da služiš? Zar nemaš stalnu želju da činiš zlo? Zar nisi dosledno neveran? U tom slučaju postoji jednostavno rešenje: biće ti oduzeto pravo da služiš. Za Boga, oduzimanje služitelju prava da služi označava da je proglašen kraj ovog služitelja i da on više neće imati pravo da služi Bogu. Bog više nema potrebu za službom ove osobe i ma kakve lepe stvari ona govorila, te reči će biti uzaludne. Kada se dotle dođe, nastala situacija će postati nepopravljiva; za ovakve služitelje nema povratka. A kako Bog postupa sa ovakvim služiteljima? Da li ih On samo spreči da služe? Ne. Da li im samo onemogući da ostanu? Ili ih ostavi po strani i čeka da se preobrate? On to ne čini. Kad je reč o služiteljima, Bog zapravo nije toliko pun ljubavi. Ako u svom služenju Bogu neka osoba ima ovakav stav, Bog će joj, kao rezultat takvog stava, oduzeti pravo da služi i još jednom će je vratiti među nevernike. A kakva je sudbina služitelja koji je vraćen među nevernike? Ista kao i za nevernike: ponovno će se ovaplotiti kao životinja i dobiće istu kaznu u duhovnom carstvu kao i nevernik. Osim toga, Bog lično neće nimalo biti zainteresovan za kaznu te osobe, jer takva osoba više nije ni od kakvog značaja za Božje delo. Ovo nije samo završetak njenog života s verom u Boga, već i završetak njene sopstvene sudbine, kao i proglašenje njene sudbine. Prema tome, ako služitelji loše služe, moraće sami da snose posledice. Ako služitelj nije u stanju da služi do samoga kraja ili mu na pola puta bude oduzeto pravo da služi, on će biti bačen među nevernike – a ako se to dogodi, sa takvom osobom će se postupati na isti način kao sa stokom, na isti način kao sa ljudima bez intelekta ili razuma. Kad to ovako sročim, možete da razumete, zar ne?

Prethodno je pomenuto kako Bog upravlja ciklusom života i smrti Svojih izabranika i služitelja. Kako se osećate nakon što ste ovo čuli? Da li sam ikada ranije govorio o ovoj temi? Da li sam ikada govorio na temu Božjih izabranika i služitelja? Zapravo jesam, ali se toga ne sećate. Bog je pravedan prema Svom izabranom narodu i prema služiteljima. U svakom pogledu, On je pravedan. Možete li igde u ovome pronaći grešku? Zar nema ljudi koji će reći: „Zašto je Bog tako tolerantan prema izabranicima? I zašto je On tek donekle strpljiv prema služiteljima?“ Želi li neko da stane u odbranu služitelja? „Može li Bog dati više vremena služiteljima i biti strpljiviji i tolerantniji prema njima?“ Da li je ispravno postaviti takvo pitanje? (Ne, nije.) A zašto nije? (Zato što nam je zapravo ukazana naklonost samim činom da smo postali služitelji.) Služiteljima je zapravo ukazana naklonost samim tim što im je dozvoljeno da služe! Bez titule „služitelja“ i bez posla koji obavljaju, gde bi ovi ljudi bili? Bili bi među nevernicima, živeli i umirali sa stokom. Kakve li samo velike blagodati danas uživaju, kada im je dozvoljeno da dođu pred Boga i da dođu u kuću Božju! Ovo je tako ogromna blagodat! Da ti Bog nije pružio mogućnost da služiš, nikada ne bi imao priliku da dođeš pred Njega. Najblaže rečeno, čak i ako si ti neko ko je budista i ko je postigao ostvarenje, u najboljem slučaju, ti si samo potrčko u duhovnom carstvu; nikada nećeš sresti Boga, nećeš čuti Njegov glas i Njegove reči, ili osetiti Njegovu ljubav i blagoslove, niti bi ikada mogao da se s Njim nađeš licem u lice. Budisti pred sobom imaju samo jednostavne zadatke. Ne mogu nikako da spoznaju Boga, već se samo povinuju i pokore, dok služitelji tokom ove etape dela dobijaju toliko toga! Pre svega, mogu sa Bogom da se nađu licem u lice, da čuju Njegov glas, da čuju Njegove reči i iskuse blagodati i blagoslove koje On daruje ljudima. Štaviše, oni mogu da uživaju u rečima i istinama darovanim od Boga. Služitelji zaista toliko toga dobijaju! Prema tome, ako, kao služitelj, ne možeš ni da se propisno potrudiš, može li te onda Bog i dalje zadržati? Ne može te zadržati. On ne traži mnogo od tebe, međutim, ti ništa od onoga što On traži ne radiš kako treba; nisi se pridržavao svoje dužnosti. Kao takvog, Bog te nesumnjivo ne može zadržati. Takva je Božja pravedna narav. Bog te ne mazi, ali te ni ne stavlja u neravnopravan položaj. Ovo su načela prema kojima Bog deluje. Bog se na ovaj način odnosi prema svim ljudima i stvorenim bićima.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni X“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 194

Ciklus života i smrti Božjih sledbenika (Odabrani odlomak)

Ako različita bića u njemu u nečemu pogreše ili svoje poslove ne obavljaju kako treba, Bog takođe ima odgovarajuće nebeske uredbe i ukaze pomoću kojih će se njima pozabaviti; za ovo nema iznimke. Zato su, tokom Božjeg dela upravljanja u trajanju od nekoliko hiljada godina, pojedini izvršioci dužnosti koji su počinili zlodela bili istrebljeni, dok su neki – do današnjeg dana – i dalje pritvoreni i kažnjeni. Sa ovim se mora suočiti svako biće u duhovnom carstvu. Ako učini nešto pogrešno ili počini zlo, biće kažnjeno – i to predstavlja isti pristup kakav Bog ima prema Svojim izabranicima i služiteljima. Prema tome, i u duhovnom carstvu i u materijalnom svetu, načela prema kojima Bog deluje se ne menjaju. Nezavisno od toga možeš li da vidiš Božje postupke ili ne, njihova načela se ne menjaju. Bog je sve vreme imao ista načela u Svom pristupu svemu i u Svom postupanju sa svim stvarima. Ovo je nepromenljivo. Bog će biti ljubazan prema onima među nevernicima koji žive na relativno pristojan način i sačuvaće dobre prilike za one koji se u svakoj religiji lepo ponašaju i ne čine zlo, omogućavajući im da igraju svoje uloge u svim stvarima kojima Bog upravlja i da rade ono što treba da čine. Slično tome, među onima koji slede Boga i među pripadnicima Njegovog izabranog naroda, shodno ovim Svojim načelima, Bog ne pravi razliku u odnosu ni na jednu osobu. Ljubazan je prema svima koji mogu iskreno da Ga slede i voli sve koji Ga iskreno slede. Među ovih nekoliko tipova ljudi – nevernici, razni ljudi od vere i Božji izabranici – razlikuje se jedino ono što im On daruje. Uzmimo za primer nevernike: iako oni ne veruju u Boga i Bog ih posmatra kao zveri, među svim stvarima, svako od njih ima hranu za jelo, sopstveno mesto i normalan ciklus života i smrti. Oni koji čine zlo bivaju kažnjeni, a oni koji čine dobro su blagosloveni i dobijaju Božju dobrotu. Zar se stvari ne odvijaju tako? Za ljude od vere, ako su u stanju da se strogo pridržavaju svojih verskih propisa, nakon što se svaki put iznova rađaju, Bog će im, posle svih tih ovaploćenja, na kraju saopštiti Svoj proglas. Isto tako, vas će danas, bilo da ste jedan od pripadnika Božjih izabranika ili služitelj, Bog na sličan način dovesti u red i odrediti vaš ishod u skladu sa propisima i upravnim odlukama koje je doneo. Među ovim tipovima ljudi, da li je Bog različitim tipovima ljudi od vere – to jest, onima koji pripadaju različitim religijama – dao prostor u kojem mogu da žive? Gde su Jevreji? Da li se Bog mešao u njihovu veru? Nije. A šta je sa hrišćanima? Ni u njihovu se nije mešao. On im dozvoljava da se pridržavaju svojih postupaka, ne razgovara sa njima, niti ih na bilo koji način prosvećuje i, povrh toga, ništa im ne otkriva. Ako misliš da je to ispravno, onda veruj na ovaj način. Katolici veruju u Mariju i veruju da je preko nje ta vest preneta Isusu; takvog je oblika njihova vera. Da li je Bog ikada ispravljao njihovu veru? On im daje potpunu slobodu; na njih ne obraća pažnju i pruža im određeni prostor za život. Zar On nije isti i kad je reč o muslimanima i budistima? I njima je postavio granice i omogućava im da imaju svoj životni prostor, ne mešajući se pritom u njihove vere. Sve je dobro uređeno. I šta vi primećujete u svemu tome? Da Bog poseduje autoritet, ali da ga ne zloupotrebljava. Bog organizuje sve stvari u savršenom redu čineći to na uredan način, a u tome leže Njegova mudrost i svemoć.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni X“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 195

Identitet i status Samog Boga

Bog je Onaj koji vlada nad svim stvarima i koji upravlja svim stvarima. On je stvorio sve što postoji, On upravlja svime što postoji, On vlada nad svim što postoji i On opskrbljuje sve što postoji. To je status Božji i Njegov identitet. Za sve stvari i sve što postoji, pravi Božji identitet je Stvoritelj i Suveren svega stvorenog. Takav je identitet koji poseduje Bog i On je jedinstven među svim stvarima. Nijedno Božje stvorenje – kako među ljudima, tako i u duhovnom carstvu – ne može da upotrebi nijedno sredstvo, niti izgovor, da bi se prikazivalo kao Bog ili zamenilo Boga u Njegovom identitetu i statusu, jer među svim stvarima postoji samo Jedan koji poseduje ovaj identitet, silu, autoritet i sposobnost da vlada nad svim što je stvorio: naš Sȃm jedinstveni Bog. On živi i kreće se među svim stvarima; On može da se uzdigne na najviše mesto, iznad svih stvari. On može da bude ponizan tako što će postati čovek, jedan od onih sazdanih od krvi i mesa, što će se naći licem u lice s ljudima i s njima podeliti dobro i zlo, dok, u isto vreme, On zapoveda svime što postoji, odlučuje o sudbini svega postojećeg i o pravcu u kojem se sve kreće. Povrh toga, On usmerava sudbinu čitavog ljudskog roda i upravlja njegovim razvojem. Ovakvog Boga sva živa stvorenja treba da obožavaju, da Mu budu pokorna i da Ga poznaju. Prema tome, ma kojoj grupi ili tipu ljudskog roda da pripadaš, verovati u Boga, slediti Boga, bojati Ga se, prihvatiti Njegovu vladavinu i Njegovo uređenje tvoje sudbine, za svaku osobu i svako živo biće predstavljaju jedini i nužni izbor. U jedinstvenosti Božjoj ljudi vide da su Njegov autoritet, Njegova pravedna narav, Njegova suština i sredstva kojima On opskrbljuje sve stvari, potpuno jedinstveni; ova jedinstvenost određuje pravi identitet Samog Boga, a takođe i Njegov status. Iz tog razloga, ako bi, među svim stvorenjima, ma koje živo stvorenje, bilo da pripada duhovnom carstvu ili ljudskom rodu, poželelo da zauzme Božje mesto, taj bi pokušaj bio osuđen na neuspeh, kao i svaki pokušaj da predstavlja sebe ka Boga. To je činjenica. Kakve zahteve jedan ovakav Stvoritelj i Suveren, koji poseduje identitet, silu i status Boga Samoga, ima prema ljudskom rodu? Ovo treba da bude jasno svima i svi ovo treba dobro da upamte; to je veoma važno i za Boga i za čoveka!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni X“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 196

Različiti stavovi ljudskog roda prema Bogu

Način na koji se ljudi ponašaju prema Bogu odlučuje o njihovoj sudbini, kao i o načinu na koji će se Bog ponašati prema njima i kako će se prema njima odnositi. U ovom trenutku ću navesti nekoliko primera načina ljudskog ponašanja prema Bogu. Poslušajmo i pogledajmo da li su načini ponašanja i stavovi koje imaju pred Bogom ispravni ili nisu. Hajde da razmotrimo ponašanje sledećih sedam tipova ljudi.

1) Postoji tip osobe čiji je stav prema Bogu naročito apsurdan. Ovi ljudi misle da je Bog kao Bodisatva ili sveto biće iz ljudskog predanja, i da ljudi treba da mu se poklone tri puta kad god se sretnu i da zapale tamjan nakon svakog obroka. Shodno tome, kad god se osećaju izuzetno zahvalno zbog Njegove blagodati i prema Njemu osećaju zahvalnost, često imaju ovu vrstu poriva. Oni toliko žele da Bog u kojeg danas veruju može da, poput svetog bića za kojim žude u svojim srcima, prihvati način na koji se tri puta klanjaju pri susretu i pale tamjan nakon svakog obroka.

2) Neki ljudi vide Boga kao živog Budu koji je u stanju da izbavi sve žive od patnje i spase ih; vide Ga kao živog Budu koji je u stanju da ih odvede iz mora nedaća. Verovanje ovih ljudi u Boga podrazumeva Njegovo obožavanje kao Bude. Iako ne pale tamjan, ne klanjaju se i čelom ne dodiruju pod, niti prinose žrtve, duboko u sebi osećaju da je Bog upravo takav Buda koji od njih traži samo da budu ljubazni i milosrdni, da ne ubijaju nijedno živo stvorenje, da se uzdržavaju od psovanja drugih, da žive životom koji izgleda pošteno i da ne čine nikakva zlodela. Oni veruju da je to sve što On traži od njih; ovo je Bog u njihovim srcima.

3) Neki ljudi obožavaju Boga kao da je On neko veliki ili slavan. Na primer, na koji god način da ova istaknuta osoba voli da govori, kojom god intonacijom da govori, kakve god reči i rečnik da koristi, njen ton, njene pokrete rukom, njena mišljenja i postupke, njeno držanje – oni sve to oponašaju i to su stvari koje u potpunosti moraju da upriliče tokom svog verovanja u Boga.

4) Neki ljudi vide Boga kao monarha, osećaju da je On iznad svega ostalog i da se niko ne usuđuje da Ga uvredi – i da će, ako neko to učini, ta osoba biti kažnjena. Oni obožavaju takvog monarha pošto monarsi zauzimaju određeno mesto u njihovim srcima. Njihove misli, držanje, autoritet i priroda – čak i njihova interesovanja i lični život – sve to postaje nešto što ovi ljudi smatraju da moraju razumeti; te stavke postaju problemi i pitanja oko kojih su zabrinuti. Shodno tome, oni Boga obožavaju kao monarha. Takav oblik verovanja je besmislen.

5) Neki ljudi imaju posebnu veru u postojanje Boga, a ta vera je duboka i nepokolebljiva. Međutim, pošto je njihovo znanje o Bogu tako površno i nemaju mnogo iskustva o Njegovim rečima, obožavaju Ga kao idola. Ovaj idol je Bog u njihovim srcima; nešto čega se, smatraju oni, moraju plašiti i klanjati mu se, i što moraju slediti i oponašati. Boga vide kao idola koga moraju da slede ceo svoj život. Oponašaju ton kojim Bog govori i, spolja, oponašaju one koje Bog voli. Često čine stvari koje izgledaju naivno, čisto i pošteno, pa čak i slede ovog idola kao da im je partner ili pratilac od koga se nikada ne mogu rastati. Takvog je oblika njihovo verovanje.

6) Postoji jedan tip ljudi koji, uprkos tome što su pročitali mnoge Božje reči i čuli mnoge propovedi, duboko u sebi osećaju da je jedino načelo u osnovi njihovog ponašanja prema Bogu u tome da uvek treba da budu snishodljivi i da se ulaguju ili da treba da veličaju Boga i da Ga hvale na način koji je nerealan. Oni smatraju da je Bog takav Bog koji od njih zahteva da se ponašaju na takav način. Štaviše, oni smatraju da bi, ako tako ne postupe, u svakom trenutku mogli da izazovu Njegov bes ili bi mogli da posrnu i ogreše se o Njega, te da će ih, shodno ovom grehu, Bog kazniti. Takav je Bog koga čuvaju u svojim srcima.

7) A tu je i većina ljudi koji u Bogu pronalaze duhovnu hranu. Ovo je stoga što žive u ovom svetu, nemaju mira niti sreće i ni u čemu ne pronalaze utehu. Jednom kada pronađu Boga, nakon što su videli i čuli Njegove reči, u svojim srcima počinju da gaje tajnu radost i ushićenje. To se dešava zato što veruju da su konačno pronašli mesto koje će usrećiti njihove duhove i da su konačno pronašli Boga koji će im dati duhovnu hranu. Nakon što su prihvatili Boga i počeli da Ga slede, postaju srećni, i životi su im ispunjeni. Više se ne ponašaju kao nevernici, koji mesečare kroz život poput životinja, već osećaju da imaju nečemu da se raduju u životu. Stoga, oni misle da ovaj Bog u velikoj meri može zadovoljiti njihove duhovne potrebe i doneti im veliku sreću, kako umnu tako i duhovnu. Postaju nesposobni, a da to ni ne primete, da napuste ovog Boga koji im daje takvu duhovnu hranu i koji donosi sreću njihovim duhovima i svim članovima njihovih porodica. Oni smatraju da vera u Boga ne treba da donese ništa više osim duhovne hrane.

Da li neko od vas poseduje ove razne, prethodno pomenute stavove prema Bogu? (Da.) Ako, u svojoj veri u Boga, neko u srcu gaji bilo koji od tih stavova, može li on zaista da dođe pred Boga? Ako neko ima ijedan od ovih stavova u svom srcu, da li on veruje u Boga? Da li takva osoba veruje u Samog jedinstvenog Boga? (Ne.) Budući da ne veruješ u Samog jedinstvenog Boga, u koga onda veruješ? Ako ono u šta veruješ nije Sȃm jedinstveni Bog, onda je moguće da veruješ u idola, u istaknutog čoveka, u Bodisatvu ili da obožavaš Budu koji je u tvom srcu. Štaviše, moguće je da veruješ u običnog čoveka. Ukratko, zato što se odlikuju različitim oblicima vere i stavovima prema Bogu, ljudi u srce smeštaju Boga iz sopstvenih zamisli, Bogu nameću svoju maštu, svoje stavove i uobrazilju postavljaju rame uz rame sa Samim jedinstvenim Bogom, a zatim ih smatraju osveštanim. Šta znači kada ljudi imaju takve neprikladne stavove prema Bogu? To znači da su odbacili Samog pravog Boga i da obožavaju lažnog boga; ukazuje na to da, iako veruju u Boga, oni Njega odbacuju i protive Mu se, te da poriču postojanje pravog Boga. Ako ljudi nastave da se drže takvih oblika verovanja, sa kakvim posledicama će se suočiti? Uz takve oblike verovanja, da li će moći da se približe ispunjenju Božjih zahteva? (Ne, neće.) Naprotiv, zbog svojih predstava i zamišljanja, sve više će se udaljavati od Božjeg puta, jer je pravac za kojim tragaju suprotan onom koji Bog zahteva da slede. Da li ste ikada čuli priču o „odlasku na jug vožnjom kočije prema severu“? Ovo bi upravo mogao biti slučaj odlaska na jug vožnjom kočije prema severu. Kada ljudi veruju u Boga na tako smešan način, što se više trudiš, sve se više udaljavaš od Boga. Pošto stvari tako stoje, opominjem vas sledećim rečima: pre nego što krenete, prvo morate da razlučite idete li uopšte u dobrom pravcu. Ne trošite uludo svoj trud i obavezno se zapitajte: „Da li je Bog u koga verujem Suveren svih stvari? Je li Bog u koga verujem samo neko ko mi daje duhovnu hranu? Je li On naprosto moj idol? Šta ovaj Bog u kojeg verujem traži od mene? Da li Bog odobrava sve što činim? Jesu li svi moji postupci i težnje u skladu sa nastojanjem da spoznam Boga? Da li su u skladu sa Njegovim zahtevima prema meni? Da li je put kojim idem priznat i odobren od Boga? Je li On zadovoljan mojom verom?“ Često bi trebalo da sebi ponavljaš ova pitanja. Ako želiš da tragaš za bogopoznanjem, moraš imati jasnu svest i jasne ciljeve kako bi uspeo da Bogu udovoljiš.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni X“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 197

Stav koji Bog zahteva da ljudski rod ima prema Njemu

Bog zapravo nije mnogo zahtevan prema ljudskom rodu – ili barem nije toliko zahtevan koliko to ljudi zamišljaju. Da Bog nije izgovorio nijednu reč i da nije izrazio Svoju narav niti ijedno delo, onda bi vam spoznaja Boga bila izuzetno teška, jer bi ljudi morali da donose zaključke o Njegovim željama i namerama; to bi bilo vrlo teško učiniti. Međutim, u završnoj etapi Svog dela, Bog je izgovorio mnoge reči, obavio veliki posao i pred čoveka postavio mnoge zahteve. Svojim rečima i Svojim zamašnim poslom On je obavestio ljude o tome šta On voli, čega se gnuša i kakvi ljudi treba da budu. Nakon što shvate ove stvari, ljudi u svojim srcima treba da imaju tačnu definiciju Božjih zahteva, jer u Boga ne veruju nejasno, ne veruju više u Boga koji je nejasan, niti u Boga veruju usred nejasnoće ili ništavila. Umesto toga u stanju su da čuju Njegove izjave, da shvate merila Njegovih zahteva i dostignu ih, a Bog koristi jezik ljudskog roda da ljudima kaže sve što treba da znaju i da razumeju. Ako danas ljudi i dalje ne znaju šta je Bog i šta On od njih zahteva; ako ne znaju zašto treba verovati u Boga, niti kako u Njega verovati ili se odnositi prema Njemu – onda u tome postoji problem. (…) Tačni Božji zahtevi prema ljudskom rodu i prema onima koji slede Boga navedeni su u nastavku. Od onih koji Ga slede, On zahteva pet stvari: istinsku veru, odano sledbeništvo, potpunu pokornost, istinsko znanje i iskreni strah.

Kroz ovih pet stvari, Bog zahteva da Ga ljudi više ne osporavaju, niti da Ga slede koristeći svoju maštu ili nejasna i apstraktna gledišta; ne smeju da slede Boga na osnovu nikakvih uobrazilja niti predstava. On zahteva da svako od onih koji Ga slede čini to odano, a ne neodlučno ili bez posvećenosti. Kada Bog pred tebe postavlja bilo kakve zahteve, ispituje te, osuđuje te, orezuje te, ili te dovodi u red i šiba, treba sasvim da Mu se pokoriš. Ne treba da pitaš za uzrok, niti da postavljaš uslove, a još manje treba da govoriš o razlozima. Tvoja pokornost mora biti potpuna. Bogopoznanje je oblast u kojoj ljudi najviše oskudevaju. Oni Bogu često nameću izreke, izjave i reči koje sa Njim nisu povezane, verujući da su te reči najtačnije određenje bogopoznanja. Malo im je poznato da te izreke, koje potiču iz ljudske mašte, njihovog sopstvenog rasuđivanja i njihovog sopstvenog znanja, nemaju baš nikakve veze sa Božjom suštinom. Prema tome, želim da vam kažem da, kada je reč o znanju koje Bog želi da ljudi imaju, On ne traži samo da Ga prepoznaš i da prepoznaš Njegove reči, već i da tvoje znanje o Njemu bude tačno. Čak i ako možeš da kažeš samo jednu rečenicu ili si svestan samo nekog manjeg dela, ovaj maleni deo svesti je tačan, istinit i u skladu sa suštinom Samog Boga. To je stoga što Bog prezire da Ga iko veliča ili hvali na način koji je nerealan ili nepromišljen. I više od toga, On mrzi kada se ljudi odnose prema Njemu kao da je vazduh. On mrzi kada, tokom razgovora na teme o Bogu, ljudi govore ne obazirući se na činjenice, kad govore kako im se prohte i bez ikakvog ustezanja, kad govore onako kako im odgovara; osim toga, On mrzi one koji smatraju da poznaju Boga i razmeću se svojim znanjem o Njemu, razmatrajući teme koje se odnose na Njega bez ikakvih ustezanja ili zadrške. Poslednji od pet prethodno pomenutih zahteva odnosio se na iskreni strah: ovo je Božji krajnji zahtev za sve one koji Ga slede. Kada neko poseduje tačno i istinito znanje o Bogu, on je u stanju da se istinski boji Boga i kloni se zla. Ovaj strah dolazi iz dubine njegovog srca; ovaj strah nastaje dobrovoljno, a ne kao rezultat Božjeg pritiska. Bog ne traži da mu pokloniš bilo kakav fin stav, držanje ili spoljno ponašanje; On, pak, traži da Ga se bojiš i da Ga se užasavaš u dubini svog srca. Takav strah se postiže kao rezultat promene tvoje život-naravi, sticanja znanja o Bogu i razumevanja Božjih dela, shvatanja Božje suštine i tvog priznavanja činjenice da si jedno od Njegovih stvorenih bića. Stoga, to što koristim reč „iskreno“ da bih ovde definisao strah ima za cilj da ljudi shvate da strah treba da potekne iz dubine njihovog srca.

Razmotrite sada tih pet zahteva: da li je iko od vas u stanju da ispuni prva tri? Pod ovim mislim na istinsku veru, odano sledbeništvo i potpunu pokornost. Da li je iko od vas sposoban za ove stvari? Da sam pomenuo svih pet, znam da među vama nesumnjivo ne bi bilo nikoga ko bi za to bio sposoban, pa sam broj zahteva smanjio na tri. Razmislite da li ste postigli ove stvari ili niste. Da li je „istinska vera“ lako dostižna? (Ne, nije.) Nije lako dostižna jer ljudi često osporavaju Boga. A šta je sa „odanim sledbeništvom“? Na šta se odnosi ova reč „odano“? (Da ne bude polovično, već da bude svesrdno.) Da ne bude polovično, već da bude svesrdno. Upravo ste dali tačan odgovor! Prema tome, da li ste u stanju da ispunite ovaj zahtev? Moraćete više da se potrudite, zar ne? U ovom trenutku tek treba da ispunite ovaj zahtev. Šta je sa „potpunom pokornošću“ – da li ste to postigli? (Ne.) Ni to niste postigli. Često ne posedujete pokornost i buntovni ste; često ne slušate, ne želite da se pokorite ili ne želite da čujete. Ovo su tri najosnovnija zahteva koja ljudi ispune nakon što postignu život-ulazak, međutim, vi tek treba da ih ispunite. Dakle, da li u ovom trenutku imate veliki potencijal? Danas, pošto ste Me čuli kako govorim ove reči, osećate li se zabrinuto? (Da.) Ispravno je što se osećate zabrinuto. Ne pokušavajte da izbegnete zabrinutost. I ja se u vaše ime osećam zabrinuto. Neću dodatno govoriti o preostala dva zahteva; nesumnjivo je da niko od vas prisutnih nije u stanju da ih ispuni. Zabrinuti ste. Dakle, jeste li odredili svoje ciljeve? Kojim ciljevima i u kom pravcu treba da težite i da usmerite svoje napore? Imate li cilj? Dozvolite Mi da vam kažem otvoreno: jednom kada ispunite ovih pet zahteva, udovoljićete Bogu. Svaki od njih je pokazatelj, ali i krajnji cilj, sazrevanja čovekovog život-ulaska. Čak i da sam odabrao samo jedan od ovih zahteva da o njemu detaljno govorim i da od vas zahtevam da ga ispunite, to ne bi bilo lako postići; morate da izdržite određeni stepen teškoća i da uložite određeni napor. Kakav mentalitet treba da imate? Trebalo bi da bude isti kao onaj kod pacijenta obolelog od kancera koji iščekuje da ode na operacioni sto. Zašto to kažem? Ako želiš da veruješ u Boga i ako želiš da Boga zadobiješ i da zadobiješ Njegovo odobravanje, u slučaju da ne izdržiš određeni stepen bola i ne uložiš određeni napor, ove stvari nećeš moći da postigneš. Čuo si mnogo propovedi, međutim, to što si ih samo čuo ne znači da su one zaista postale tvoje; moraš da ih usvojiš i pretvoriš u nešto što pripada tebi. Moraš da ih stopiš sa svojim životom i uneseš u svoje postojanje, dopuštajući da ove reči i propovedi rukovode načinom na koji živiš i da donesu egzistencijalnu vrednost i smisao u tvoj život. Kada se to bude dogodilo, to što si čuo ove reči će se isplatiti. Ako reči koje govorim ne donesu nikakav preokret u tvom životu, niti tvom postojanju pridodaju ikakvu vrednost, onda nema svrhe ni da ih slušaš. Razumeli ste ovo, zar ne? Pošto ste to shvatili, od vas zavisi ono što će se dalje događati. Bacite se na posao! U svemu morate biti ozbiljni! Nemojte biti zbrkani, jer vreme leti! Većina među vama već više od decenije veruje u Boga. Osvrnite se na proteklih deset godina: koliko toga ste stekli? I koliko vam je decenija preostalo da proživite u ovom životu? Nemate baš puno vremena. Zaboravi na to da li te Božje delo čeka, da li ti je On ostavio neku priliku ili na to da li će On ponovo obaviti isto delo – ne govori o ovim stvarima. Možeš li da preokreneš tok prethodnih deset godina u svom životu? Sa svakim danom koji prođe i sa svakim korakom koji napraviš, preostaje ti dan manje. Vreme nikoga neće čekati! Sa svojom verom u Boga ćeš biti na dobitku samo ako joj pristupaš kao najvećoj stvari u svom životu, važnijoj čak i od hrane, odeće ili bilo čega drugog. Ako veruješ samo onda kada za to imaš vremena i nisi u stanju da svojoj veri posvetiš svu svoju pažnju, i ako si uvek smeten u svojoj veri, nećeš dobiti ništa.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni X“