Svakodnevne reči Božje  Odlomak 83

Bog koristi reči da stvori sve stvari (Odabrani odlomci)

1. Mojsijeva 1:3-5 Tada reče Bog: „Neka bude svetlost!“ I postade svetlost. Bog je video da je svetlost dobra, pa je razdelio svetlost od tame. Svetlost je Bog nazvao „dan“, a tamu je nazvao „noć“. Prođe veče, svanu jutro – dan prvi.

1. Mojsijeva 1:6-7 Zatim reče Bog: „Neka se prostre svod posred voda da deli donje vode od gornjih voda!“ Bog načini svod, te odvoji vode pod svodom od voda nad svodom. Tako se i zbilo.

1. Mojsijeva 1:9-11 Zatim reče Bog: „Vode pod svodom neka se saberu na jedno mesto i neka se pokaže kopno!“ Tako se i zbilo. Kopno je Bog nazvao „zemlja“, a vodena zborišta „more“. Vide Bog da je to dobro. Zatim reče Bog: „Neka iz zemlje nikne bilje: ono koje u sebi nosi zrnevlje i drveta koja rađaju plod; sve bilje koje, svako prema svojoj vrsti, rađa na zemlji, i u sebi nosi svoje seme!“ Tako se i zbilo.

1. Mojsijeva 1:14-15 Zatim reče Bog: „Neka budu svetila na nebeskom svodu da dele dan od noći, i da označavaju utvrđena doba, dane i godine, te da svetle na nebeskom svodu osvetljavajući zemlju!“ Tako se i zbilo.

1. Mojsijeva 1:20-21 Zatim reče Bog: „Neka provrve vodom živa bića, i ptice nek polete nad zemljom po nebeskom svodu!“ Bog je stvorio i morske nemani i svakojaka živa bića što se kreću i vrve u vodi, te sve ptice krilate po svojim vrstama. Vide Bog da je to dobro.

1. Mojsijeva 1:24-25 Zatim reče Bog: „Neka zemlja proizvede živa bića, svako prema svojoj vrsti: stoku, gmizavce i divlje životinje svake vrste!“ Tako se i zbilo. Bog stvori svakovrsne divlje životinje, svakovrsnu stoku i svakovrsne gmizavce što puze po zemlji. Vide Bog da je to dobro.

Prvoga dana rođeni su dan i noć ljudskog roda i oni stoje čvrsto zahvaljujući autoritetu Božjem

Pogledajmo prvi pasus: „Tada reče Bog: ’Neka bude svetlost!’ I postade svetlost. Bog je video da je svetlost dobra, pa je razdelio svetlost od tame. Svetlost je Bog nazvao ’dan’, a tamu je nazvao ’noć’. Prođe veče, svanu jutro – dan prvi“ (1. Mojsijeva 1:3-5). U ovom pasusu se opisuje prvo Božje delo na početku stvaranja i prvi dan koji je Bog doneo, a u kome su bili veče i jutro. Međutim, to je bio izuzetan dan: Bog je počeo da priprema svetlost za sva stvorenja i, povrh toga, odvojio je svetlost od tame. Na taj dan je Bog počeo da govori, a Njegove reči i autoritet postojali su naporedo. Njegov autoritet je počeo da se pokazuje među svim stvarima, a Njegova sila se širila među svim stvarima kao rezultat Njegovih reči. Od ovog dana pa nadalje, sve stvari su formirane i stajale su čvrsto zbog reči Božjih, autoriteta Božjeg i sile Božje, i počele su da funkcionišu zahvaljujući rečima Božjim, autoritetu Božjem i sili Božjoj. Kada je Bog izgovorio reči: „Neka bude svetlost!“, tada postade svetlost. Bog nije započeo nikakav program rada; svetlost se pojavila kao ishod Njegovih reči. Bila je to svetlost koju je Bog nazvao danom, a od koje čovekovo postojanje zavisi i danas. Prema Božjoj zapovesti, njena suština i vrednost nikada se nisu promenile i ona nikada nije nestala. Njeno postojanje pokazuje autoritet i silu Božju, i objavljuje postojanje Stvoritelja. Ona potvrđuje, svaki put iznova, identitet i status Stvoritelja. Ona nije nedodirljiva, niti prividna, već je prava svetlost koju čovek može da vidi. Počev od tog trenutka, u ovom praznom svetu u kome „zemlja je bila pusta i bezoblična, i tama se prostirala nad bezdanom“, nastala je prva materijalna stvar. Ova stvar je proizašla iz reči iz usta Božjih i pojavila se u prvom činu stvaranja svega stvorenog zbog autoriteta i izjava Božjih. Ubrzo nakon toga, Bog je naredio da se svetlost i tama razdvoje… Sve se promenilo i dovršilo zahvaljujući rečima Božjim… Bog je ovu svetlost nazvao „dan“, a tamu je nazvao „noć“. U tom trenutku, stvoreni su prvo veče i prvo jutro u svetu koji je Bog nameravao da stvori, a Bog je rekao da je to prvi dan. Taj dan je bio prvi dan u Stvoriteljevom stvaranju svih stvari, bio je početak stvaranja svih stvari i bio je to prvi put da su se autoritet i sila Stvoritelja pokazali u ovom svetu koji je On stvorio.

Kroz ove reči čovek može da sagleda autoritet Božji i Božje reči, kao i Božju silu. Budući da jedino Bog poseduje takvu silu, onda jedino Bog ima takav autoritet; budući da Bog poseduje takav autoritet, onda jedino Bog ima takvu silu. Da li bi ijedan čovek ili predmet mogli da poseduju takav autoritet i silu kao što je ova? Ima li odgovora u vašim srcima? Osim Boga, da li ijedno stvoreno ili nestvoreno biće poseduje takav autoritet? Da li ste ikada u nekoj knjizi ili publikaciji videli primer nečega takvog? Postoji li ikakav zapis da je neko stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja? To se ne pojavljuje ni u jednoj drugoj knjizi niti zapisu; ovo su, naravno, jedine autoritativne i moćne reči o Božjem veličanstvenom stvaranju sveta i zabeležene su u Bibliji; ove reči govore o jedinstvenom autoritetu i identitetu Božjem. Može li se za takav autoritet i silu reći da simbolizuju jedinstveni identitet Božji? Može li se reći da su u posedu Boga i samo Boga? Nesumnjivo, jedino Sȃm Bog poseduje takav autoritet i silu! Takav autoritet i silu ne može posedovati niti zameniti nijedno stvoreno i nestvoreno biće! Je li ovo jedna od karakteristika Samoga jedinstvenog Boga? Jeste li svedočili tome? Ove reči brzo i jasno ljudima omogućavaju da shvate činjenicu da Bog poseduje jedinstven autoritet i jedinstvenu silu, vrhovni identitet i status. Na osnovu prethodne besede, možete li reći da je Bog u kojeg verujete Sȃm jedinstveni Bog?

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 84

Bog koristi reči da stvori sve stvari (Odabrani odlomci)

Drugoga dana Božji autoritet razdvaja vode i stvara nebeski svod, i pojavljuje se prostor za najosnovniji ljudski opstanak

„Zatim reče Bog: ’Neka se prostre svod posred voda da deli donje vode od gornjih voda!’ Bog načini svod, te odvoji vode pod svodom od voda nad svodom. Tako se i zbilo“ (1. Mojsijeva 1:6-7). Kakve su se promene dogodile nakon što je Bog rekao: „Neka se prostre svod posred voda da deli donje vode od gornjih voda!“? U svetim spisima se kaže: „Bog načini svod, te odvoji vode pod svodom od voda nad svodom.“ Koji je bio ishod nakon što je Bog ovo izgovorio i učinio? Odgovor se krije u poslednjem delu ovog pasusa: „Tako se i zbilo.“

Ove dve kratke rečenice beleže veličanstven događaj i opisuju divan prizor – ogroman poduhvat u kome je Bog upravljao vodama i stvorio prostor u kome bi čovek mogao da postoji…

U ovoj slici, vode i nebeski svod se u trenu pojavljuju pred očima Božjim, bivaju odvojeni autoritetom Božjih reči i razdvojeni na „gore“ i „dole“, onako kako je Bog odredio. Drugim rečima, nebeski svod koji je stvorio Bog ne samo da je prekrivao donje vode, već je držao i gornje vode… Čovek ne može a da u to ne gleda zapanjeno i bez daha, zadivljen snagom Njegovog autoriteta i veličanstvenošću prizora, u kome Stvoritelj pokreće vode, zapoveda im i stvara nebeski svod. Rečima Božjim, silom Božjom i autoritetom Božjim, Bog je postigao još jedan veliki podvig. Nije li to moć autoriteta Stvoritelja? Poslužimo se svetim spisima da objasnimo dela Božja: Bog je izgovorio Svoje reči i, zahvaljujući ovim rečima Božjim, nastade nebeski svod usred voda. Istovremeno, usled ovih Božjih reči, u ovom prostoru je nastupila ogromna promena, koja nije bila promena u običnom smislu, već svojevrsna smena u kojoj se ništa pretvorilo u nešto. Izrodilo se iz misli Stvoritelja i, zahvaljujući rečima koje je Stvoritelj izgovorio, nešto je nastalo iz ništavila, da bi, povrh toga, od tog trenutka pa nadalje, Stvoritelja radi postojalo i čvrsto stajalo, i u skladu sa Njegovim mislima se smenjivalo, menjalo i obnavljalo. U ovom pasusu se opisuje drugi čin Stvoritelja u Njegovom stvaranju čitavog sveta. Bio je to još jedan izraz autoriteta i sile Stvoritelja, još jedan pionirski poduhvat Stvoritelja. Ovaj dan je bio drugi dan koji je Stvoritelj doneo od postanja sveta i još jedan divan dan za Njega: koračao je kroz svetlost, doneo je nebeski svod, razdvojio je vode i njima upravljao, a Njegova dela, Njegov autoritet i Njegova sila u novom su danu sprovedeni u delo…

Da li je nebeski svod postojao posred voda pre nego što je Bog izgovorio Svoje reči? Naravno da nije! I šta se desilo nakon što je Bog rekao: „Neka se prostre svod posred voda“? Pojavile su se stvari koje je Bog planirao; nastade svod posred voda, a vode se razdvojiše zato što je Bog rekao: „da deli donje vode od gornjih voda!“. Tako su se, nakon reči Božjih, dva nova predmeta, dve novorođene stvari pojavile među svim stvarima kao rezultat autoriteta i sile Božje. Kako se osećate povodom pojave ove dve nove stvari? Osećate li veličinu sile Stvoritelja? Osećate li jedinstvenu i izuzetnu snagu Stvoritelja? Veličina takve snage i sile rezultat je autoriteta Božjeg, a ovaj je autoritet predstava i jedinstvena karakteristika Samoga Boga.

Da li vam je ovaj pasus još jednom pružio dubok osećaj Božje jedinstvenosti? Zapravo je ovo daleko od dovoljnog; autoritet i sila Stvoritelja sežu znatno dalje od ovoga. Njegova jedinstvenost ne proističe jedino iz toga što On poseduje suštinu koja nije nalik nijednom stvorenju, već i iz činjenice da su Njegov autoritet i sila izvanredni, neograničeni, nenadmašni za sve i stoje iznad svega a, povrh toga, i zato što Njegov autoritet i ono što On ima i što jeste mogu da tvore život, proizvedu čuda i stvore svaki pojedinačni spektakularni i izvanredni minut i trenutak. U isto vreme, On je u stanju da upravlja životom koji stvara i ima suverenost nad čudima i nad svakim minutom i sekundom koje stvori.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 85

Bog koristi reči da stvori sve stvari (Odabrani odlomci)

Trećega dana iz reči Božjih rađaju se zemlja i more, a zahvaljujući autoritetu Božjem svet buja od života

Pročitajmo sada prvu rečenicu u 1. Mojsijevoj 1:9-11: „Zatim reče Bog: ’Vode pod svodom neka se saberu na jedno mesto i neka se pokaže kopno!’“ Do kakvih promena je došlo nakon što je Bog jednostavno rekao: „Vode pod svodom neka se saberu na jedno mesto i neka se pokaže kopno!“? I šta se nalazilo u ovom prostoru osim svetlosti i nebeskog svoda? U Svetom pismu je zapisano: „Kopno je Bog nazvao ’zemlja’, a vodena zborišta ’more’. Vide Bog da je to dobro.“ Što će reći, sada su u ovom prostoru bili kopno i more, a kopno i more su bili odvojeni. Pojavljivanje ovih novih stvari usledilo je nakon zapovesti iz Božjih usta i „tako se i zbilo“. Da li se u Svetom pismu opisuje da je Bog to činio u žurbi? Da li se opisuje kako se On bavi fizičkim radom? Pa, kako je Bog to učinio? Kako je Bog proizveo ove nove stvari? Očigledno je da je Bog koristio reči da postigne sve ovo, da stvori sve ovo u celini.

[...]

Pređimo sada na poslednju rečenicu ovog pasusa: „Zatim reče Bog: ’Neka iz zemlje nikne bilje: ono koje u sebi nosi zrnevlje i drveta koja rađaju plod; sve bilje koje, svako prema svojoj vrsti, rađa na zemlji, i u sebi nosi svoje seme!’ Tako se i zbilo.“ Dok je Bog govorio, sve ove stvari su nastajale prateći misli Božje; u trenu je niz nežnih malih životnih oblika nesigurno propinjao glave kroz zemlju i, pre nego što su otresli komadiće blata sa svojih tela, željno su mahali jedni drugima u znak pozdrava, klimajući glavom i smešeći se svetu. Zahvalili su se Stvoritelju za život koji im je darovao i objavili svetu da i oni čine deo svih stvorenja, i da će svako od njih posvetiti svoj život iskazivanju autoriteta Stvoritelja. Dok je Bog izgovarao Svoje reči, zemlja je postajala bujna i zelena, nicale su i kroz zemlju se probijale sve vrste biljaka u kojima bi čovek mogao da uživa, a planine i ravnice su prekrivane gustim drvećem i šumama… Ovaj jalovi svet, u kome nije bilo ni traga života, brzo je prekriven obiljem trave, bilja i drveća i preplavljen zelenilom… Vazduhom su se širili prijatni mirisi trave i zemlje, a mnoštvo biljaka počelo je da diše u sprezi sa protokom vazduha, i otpočeo je proces rasta. Istovremeno, zahvaljujući rečima Božjim i sledeći misli Božje, sve biljke su započele trajni životni ciklus, u kojem rastu, cvetaju, donose plodove i razmnožavaju se. Počele su strogo da se pridržavaju svojih životnih tokova i krenule da obavljaju svoje uloge među svim stvorenjima… Svi su rođeni i živeli su zahvaljujući rečima Stvoritelja. Stvoritelj će ih neprekidno snabdevati zalihama i ishranom, i zauvek će žilavo opstajati u svakom kutku zemlje kako bi iskazivali autoritet i silu Stvoritelja, i zauvek će pokazivati životnu snagu koju im je Stvoritelj darovao…

Život Stvoritelja je izvanredan, Njegove misli su izvanredne i Njegov autoritet je izvanredan, te je, nakon što su izgovorene Njegove reči, usledio konačan rezultat: „Tako se i zbilo.“ Jasno je da Bog ne treba da radi Svojim rukama kada deluje; On samo koristi Svoje misli da zapoveda i Svoje reči da naređuje, i na taj način se ostvaruju rezultati. Na ovaj je dan, Bog sabrao vode na jedno mesto i dopustio da se pojavi suvo kopno, nakon čega je Bog učinio da trava iznikne iz zemlje, i da na njoj izraste bilje koje daje seme i drveće koje rađa plod, a Bog je svako od njih rasporedio prema vrsti i učinio da nose vlastito seme. Sve to se ostvarilo prema mislima Božjim i zapovestima reči Božjih, i sve to se, jedno za drugim, pojavljivalo u ovom novom svetu.

Dok je još trebalo da otpočne Svoje delo, Bog je u Svom umu već imao sliku onoga što namerava da postigne, a kada je Bog krenuo da ostvaruje ove stvari, što je takođe bilo u trenutku kada je Bog otvorio Svoja usta da izgovori sadržaj ove slike, promene u svim stvarima počele su da se dešavaju zahvaljujući autoritetu i sili Božjoj. Bez obzira na to kako je Bog to učinio ili kako je ispoljio Svoj autoritet, sve je postignuto korak po korak prema Božjem planu i zbog reči Božjih i, korak po korak, nastupale su promene između neba i zemlje zahvaljujući rečima i autoritetu Božjem. Sve ove promene i pojave pokazale su Stvoriteljev autoritet, kao i izvanrednost i veličinu sile Stvoriteljevog života. Njegove misli nisu jednostavne ideje, niti prazna slika, već autoritet koji poseduje životnu snagu i izvanrednu energiju, i one su sila koja nagoni da se sva stvorenja menjaju, oživljavaju, obnavljaju i propadaju. Zato sve stvari funkcionišu zahvaljujući Njegovim mislima i uz to bivaju ostvarene zahvaljujući rečima iz Njegovih usta…

U mislima Božjim davno se formirao potpuni plan i ostvario novi svet i pre nego što su se pojavila sva stvorenja. Iako su se trećeg dana pojavile razne vrste biljaka na kopnu, Bog nije imao razloga da zaustavi korake Svog stvaranja ovog sveta; nameravao je da i dalje izgovara Svoje reči kako bi i dalje postizao stvaranje svake nove stvari. On bi govorio, izdavao bi Svoje zapovesti, izvršavao Svoj autoritet, pokazivao Svoju silu, i pripremao je sve što je bio planirao da pripremi za sva stvorenja i ljudski rod, koje je nameravao da stvori…

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 86

Bog koristi reči da stvori sve stvari (Odabrani odlomci)

Četvrtoga dana nastaju godišnja doba, dani i godine ljudskog roda dok Bog opet sprovodi Svoj autoritet

Stvoritelj je upotrebio Svoje reči da ostvari Svoj plan i na taj način je doneo prva tri dana Svog plana. Tokom ova tri dana, nije se videlo da je Bog zauzet, niti da se iscrpljuje; naprotiv, On je doneo prva tri predivna dana Svog plana i ostvario veliki poduhvat radikalnog preobražaja sveta. Sasvim novi svet se pojavio pred Njegovim očima, a prelepa slika koja je bila zapečaćena u Njegovim mislima konačno se, deo po deo, otkrila u rečima Božjim. Pojava svake nove stvari ličila je na rođenje deteta, a Stvoritelj je uživao u slici koja je nekada bila u Njegovim mislima i sada je oživela. U tom trenutku, u Njegovom srcu je postignut delić zadovoljstva, međutim, Njegov plan je tek započeo. U tren oka stigao je novi dan – a koja je bila sledeća stranica u Stvoriteljevom planu? Šta je rekao? Kako je ispoljio Svoj autoritet? U međuvremenu, koje su nove stvari stigle u ovaj novi svet? Sledeći vođstvo Stvoritelja, naš pogled pada na četvrti dan Božjeg stvaranja svih stvari, dan koji je predstavljao još jedan novi početak. Naravno, za Stvoritelja je to nesumnjivo bio još jedan divan dan, a za današnji ljudski rod još jedan dan od izuzetne važnosti. Bio je to, naravno, dan od neprocenjive vrednosti. Na koji način je bio divan, kako je bio toliko važan i kako je bio od neprocenjive vrednosti? Poslušajmo prvo reči koje je izgovorio Stvoritelj…

„Zatim reče Bog: ’Neka budu svetila na nebeskom svodu da dele dan od noći, i da označavaju utvrđena doba, dane i godine, te da svetle na nebeskom svodu osvetljavajući zemlju!’“ (1. Mojsijeva 1:14-15). Bilo je to još jedno ispoljavanje Božjeg autoriteta prikazano kroz stvorenja koja su usledila nakon Njegovog stvaranja kopna i biljaka na njemu. Za Boga je takav čin bio podjednako lak kao i ono što je već učinio, jer Bog ima takvu silu; Bog je dobar koliko i Njegova reč, a Njegova reč će se ispuniti. Bog je naredio svetlosti da se pojavi na nebesima, a ova svetla ne samo da su sijala na nebu i na zemlji, već su služila i kao oznake za dan i noć, za godišnja doba, dane i godine. Na taj način, dok je Bog izgovarao Svoje reči, svaki čin za koji je Bog želeo da se ostvari ispunjavao se prema Božjem značenju i na način koji je Bog odredio.

Svetla na nebesima jesu materija na nebu koja može da zrači svetlost; ona mogu da osvetle nebo, kopno i mora. Okreću se u skladu sa ritmom i frekvencijom koje je zapovedio Bog, osvetljavaju različite vremenske periode na zemlji, i na taj način rotirajući ciklusi svetlosnih tela dovode do nastanka dana i noći na istoku i zapadu kopna, a ona nisu samo oznake za noć i dan, već kroz ove različite cikluse takođe obeležavaju praznike i razne posebne dane za ljudski rod. Ona su savršena dopuna i pratnja četiri godišnja doba – proleća, leta, jeseni i zime – koja je obznanio Bog, zajedno sa kojima svetla harmonično služe kao redovne i tačne oznake mesečevih mena, dana i godina ljudskog roda. Iako je tek nakon pojave poljoprivrede ljudski rod počeo da shvata podelu na mesečeve mene, dane i godine izazvanu svetlima koja je stvorio Bog i da se sa njima susreće, zapravo su mesečeve mene, dani i godine koje čovek danas shvata počeli da nastaju vrlo davno, na četvrti dan Božjeg stvaranja svih stvari, baš kao što su i međusobne smene ciklusa proleća, leta, jeseni i zime u ljudskom iskustvu otpočele davno, na četvrti dan Božjeg stvaranja svih stvari. Svetla koja je stvorio Bog omogućila su čoveku da redovno, precizno i jasno razlikuje noć i dan, da broji dane i da jasno prati mesečeve mene i godine. (Dan punog meseca bio je završetak jednog meseca, a na osnovu ovoga čovek je znao da novi ciklus započinje kada svetlost zasija; dan polumeseca bio je završetak jedne polovine meseca, što je čoveku govorilo da počinje nova mesečeva mena, iz čega se moglo zaključiti koliko dana i noći je bilo u mesečevoj meni, koliko mesečevih mena je bilo u godišnjem dobu i koliko je godišnjih doba bilo u godini, a sve se to pokazalo izuzetno pravilnim.) Dakle, čovek je lako mogao da prati mesečeve mene, dane i godine označene obrtajima svetlosnih tela. Od ovog trenutka pa nadalje, ljudski rod i sva stvorenja nesvesno su živeli usred uredne smene noći i dana i usred smene godišnjih doba koje su nastajale obrtajima svetlosnih tela. U tome je bio značaj Stvoriteljevog stvaranja svetlosnih tela četvrtog dana. Slično tome, ciljevi i značaj ovog Stvoriteljevog dela i dalje su bili neodvojivi od Njegovog autoriteta i sile. Pa su tako svetla koja je stvorio Bog i vrednost koju će ona uskoro doneti čoveku predstavljali još jedan majstorski potez u izvršavanju autoriteta Stvoritelja.

U ovom novom svetu, u kome je ljudski rod tek trebalo da se pojavi, Stvoritelj je, u svrhu novog života koji će On uskoro stvoriti, pripremio veče i jutro, nebeski svod, kopno i mora, travu, bilje i razne vrste drveća, kao i svetla, godišnja doba, dane i godine. Autoritet i sila Stvoritelja bili su izraženi u svakoj novoj stvari koju je stvorio, a Njegove reči i postignuća odvijali su se istovremeno, bez i najmanjeg neslaganja i bez i najmanje pauze. Pojava i rađanje svih ovih novih stvari bili su dokaz autoriteta i sile Stvoritelja: On misli ono što govori, ono što govori biće učinjeno, a ono što On učini trajaće večno. Ta se činjenica nije nikada promenila: tako je bilo u prošlosti, tako je danas i tako će biti za vek vekova. Kada još jednom pogledate te reči iz svetog spisa, deluju li vam one sveže? Da li ste videli novi sadržaj i došli do novih otkrića? To je stoga što su dela Stvoritelja uzburkala vaša srca, usmerila vaše znanje o Njegovom autoritetu i sili, i otvorila vrata vašem razumevanju činjenice da su Stvoritelj, Njegova dela i autoritet podarili život ovim rečima. Dakle, čovek je u ovim rečima video stvarni, živopisni izraz Stvoriteljevog autoriteta, zaista je posvedočio vrhovnoj vlasti Stvoritelja i ugledao izvanrednost autoriteta i sile Stvoritelja.

Autoritet i sila Stvoritelja stvaraju čudo za čudom; On privlači čovekovu pažnju, a čovek ne može da odoli da ne gleda zaprepašćeno u zadivljujuća dela koja se rađaju ispoljavanjem Njegovog autoriteta. Njegova fenomenalna sila donosi ushićenje za ushićenjem, a čovek je zasenjen i presrećan, dok ga divljenje, strahopoštovanje i klicanje ostavljaju bez daha; štaviše, čovek je vidno dirnut i u njemu nastaju poštovanje, strah i privrženost. Autoritet i dela Stvoritelja imaju veliki uticaj i pročišćujuće dejstvo na duh čoveka i, povrh toga, oni mogu u potpunosti zasititi duh čoveka. Svaka Njegova misao, svaka Njegova izjava i svako otkrivenje Njegovog autoriteta jeste remek-delo među svim stvarima, kao i veliki poduhvat, koji u najvećoj meri zavređuje da ga stvoreni ljudski rod duboko razume i spozna.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 87

Bog koristi reči da stvori sve stvari (Odabrani odlomci)

Petoga dana život različitih i raznovrsnih oblika na različite načine pokazuje autoritet Stvoritelja

U Svetom pismu piše: „Zatim reče Bog: ’Neka provrve vodom živa bića, i ptice nek polete nad zemljom po nebeskom svodu!’ Bog je stvorio i morske nemani i svakojaka živa bića što se kreću i vrve u vodi, te sve ptice krilate po svojim vrstama. Vide Bog da je to dobro“ (1. Mojsijeva 1:20-21). Sveto pismo nam jasno govori da je na ovaj dan Bog stvorio stvorenja u vodi i ptice u vazduhu, što će reći da je stvorio različite ribe i ptice, i rasporedio svaku od njih prema vrsti. Na ovaj način su zemlja, nebo i vode bili obogaćeni Božjim stvaranjem…

I dok je Bog izgovarao Svoje reči, svež novi život, u različitim pojedinačnim oblicima, istog trenutka je oživljavao usred reči Stvoritelja. Dolazili su na svet boreći se za svoje mesto, skačući, poigravajući od radosti… Ribe svih oblika i veličina plivale su kroz vodu; iz peska su izrasle školjke svih vrsta; stvorenja sa krljuštima, ljušturama i bez kičme žurno su rasla u različitim oblicima, bilo da su velika ili mala, dugačka ili kratka. Tako su i razne vrste morske trave počele žustro da rastu, njišući se prema kretanju raznih morskih životinja, talasajući se, pokrećući ustajale vode, kao da im poručuju: „Pokreni se! Dovedi prijatelje! Jer više nikada nećeš biti sam!“ Od trenutka kada su se različita, od Boga stvorena, živa bića pojavila u vodi, svaki sveži novi život donosio je životnu snagu vodama koje su tako dugo bile u stanju mirovanja, i uvodio ih u novu eru… Od tog trenutka pa nadalje, gnezdili su se jedni pored drugih, pravili su jedni drugima društvo i među sobom nisu držali rastojanje. Voda je postojala radi stvorenja u njoj, hraneći svaki život koji je boravio u njenom zagrljaju, a svaki život je postojao zarad vode i njene mogućnosti da hrani. Svaki je drugome darivao život i svaki je, istovremeno i na isti način, svedočio o čudesnosti i veličini tvorevine Stvoritelja, kao i o nenadmašnoj sili Stvoriteljevog autoriteta…

Kako more više nije bilo tiho, tako je život počeo da ispunjava i nebo. Velike i male ptice su, jedna po jedna, sa zemlje poletale ka nebu. Za razliku od morskih stvorenja, imale su krila, a perje je prekrivalo njihove vitke i graciozne figure. Lepršale su krilima, ponosno i nadmeno pokazujući svoju raskošnu odoru od perja i svoje posebne sposobnosti i veštine koje im je podario Stvoritelj. Slobodno su jedrile i vešto se kretale između neba i zemlje, preko pašnjaka i šuma… One su bile miljenice vazduha, bile su miljenice svih stvorenja. Uskoro će postati spona između nebesa i zemlje, i prenosiće poruke svim stvorenjima… Pevale su, radosno se obrušavale, donosile veselje, smeh i živost u ovaj nekada prazan svet… Koristile su svoje jasno, melodično pevanje, koristile su reči u svojim srcima da hvale Stvoritelja za život koji im je podario. Veselo su plesale da pokažu savršenstvo i čudesnost Stvoriteljevog stvaranja, a ceo svoj život koji im je Stvoritelj podario posvetiće svedočenju o Njegovom autoritetu…

Bez obzira na to jesu li bili u vodi ili na nebu, ovo mnoštvo živih bića je prema zapovesti Stvoritelja postojalo u različitim životnim konfiguracijama i prema zapovesti Stvoritelja se okupljalo prema svojim vrstama – a ovaj zakon, ovo pravilo, nijedno stvorenje nije moglo da promeni. Nikada se nisu usuđivali da pređu granice koje im je postavio Stvoritelj, niti su to mogli. Živeli su i razmnožavali se kako im je Stvoritelj odredio, strogo su se pridržavali životnog toka i zakona koje im je Stvoritelj odredio, a svesno su se sve do danas pridržavali Njegovih neizrečenih zapovesti, kao i nebeskih uredbi i pouka koje im je On dao. Razgovarali su sa Stvoriteljem na svoj poseban način, počeli su da cene šta znači Stvoritelj i slušali su Njegove zapovesti. Niko nikada nije prekršio autoritet Stvoritelja, a Njegova suverenost i zapovedništvo nad njima izvršavali su se u Njegovim mislima; nisu izgovarane nikakve reči, ali je autoritet svojstven isključivo Stvoritelju u tišini kontrolisao sva stvorenja bez sposobnosti govora i drugačija od ljudskog roda. Poseban način sprovođenja Njegovog autoriteta primorao je čoveka da stekne novo znanje o jedinstvenom autoritetu Stvoritelja i da ga iznova protumači. Moram ovde da vam kažem da se, ovog novog dana, ispoljavanjem Stvoriteljevog autoriteta još jednom pokazala jedinstvenost Stvoritelja.

Pogledajmo u nastavku poslednju rečenicu ovog pasusa svetog spisa: „Vide Bog da je to dobro.“ Šta mislite, šta ovo znači? U ovim rečima su sadržane Božje emocije. Bog je posmatrao kako sve Njegove tvorevine putem Njegovih reči nastaju i čvrsto stoje, i kako postepeno počinju da se menjaju. Da li je u tom trenutku Bog bio zadovoljan raznim stvarima koje je Svojim rečima stvorio i različitim delima koja je postigao? Odgovor glasi: „Vide Bog da je to dobro.“ Šta ovde zapažate? Šta predstavljaju reči „Vide Bog da je to dobro“? Šta one simbolizuju? One znače da je Bog imao silu i mudrost da ostvari ono što je planirao i propisao, da ostvari ciljeve koje je nameravao da ostvari. Kada je Bog dovršio svaki zadatak, da li je zažalio? Odgovor i dalje glasi: „Vide Bog da je to dobro.“ Drugim rečima, ne samo da On nije zažalio, već je umesto žaljenja osetio zadovoljstvo. Šta znači to da nije osećao žaljenje? To znači da je Božji plan savršen, da su Njegova sila i mudrost savršeni, te da se samo Njegovim autoritetom može postići takvo savršenstvo. Kada čovek obavlja neki zadatak, može li on, poput Boga, da vidi da je to dobro? Može li se svime što čovek čini postići savršenstvo? Može li čovek da dovrši nešto za vek vekova? Baš kao što se kaže: „ništa nije savršeno, već samo bolje“, ništa što čovek uradi ne može dostići savršenstvo. Kad je Bog video da je sve ono što je uradio i postigao bilo dobro, a sve što je Bog učinio bilo je uspostavljeno Njegovim rečima, odnosno, kad „Vide Bog da je to dobro“, sve što je On bio stvorio poprimilo je trajni oblik, raspoređeno je prema vrsti i dobilo je utvrđen položaj, svrhu i funkciju, za vek vekova. Štaviše, njihovu ulogu među svim stvorenjima i put koji moraju da pređu tokom Božjeg upravljanja svim stvorenjima, Bog je već bio odredio i oni su bili nepromenljivi. Bio je to nebeski zakon koji je Stvoritelj dao svim stvorenjima.

„Vide Bog da je to dobro“ – ove jednostavne, nedovoljno cenjene i često zanemarene reči jesu reči nebeskog zakona i nebeske uredbe koje je Bog dao svim stvorenjima. One su još jedno oličenje autoriteta Stvoritelja, praktičnije i dublje. Kroz svoje reči, Stvoritelj je mogao ne samo da zadobije sve što je nameravao da zadobije i da postigne sve što je nameravao da postigne, već je Svojim rukama mogao da kontroliše sve što je stvorio i da vlada svim stvorenjima koja je stvorio pod Svojim autoritetom i, povrh toga, sve je bilo sistematično i pravilno. Sva su se stvorenja, takođe, prema Njegovoj reči razmnožavala, postojala i propadala i, štaviše, putem Njegovog autoriteta postojala su usred zakona koji je On doneo, i nijedno od njih nije bilo izuzeto! Ovaj zakon je počeo da važi onog trenutka kad „Vide Bog da je to dobro“, i postojaće, trajaće i delovaće zarad Božjeg plana upravljanja sve do dana kada ga Stvoritelj bude opozvao! Jedinstveni autoritet Stvoritelja nije se ispoljavao samo u Njegovoj sposobnosti da stvori sve stvari i zapovedi svim stvarima da nastanu, već i u Njegovoj sposobnosti da upravlja i ima suverenost nad svim stvorenjima, da daruje energičnost i vitalnost svim stvorenjima i, povrh svega, ispoljavao se u Njegovoj sposobnosti da zauvek navede sva stvorenja koja bi u Svom planu stvorio da se, u svetu koji je On stvorio, pojave i postoje u savršenom obliku, savršenoj životnoj strukturi i sa savršenom ulogom. To se takođe ispoljavalo i time što misli Stvoritelja nisu bile podložne nikakvim ograničenjima, niti su bile ograničene vremenom, prostorom i geografijom. Jedinstveni identitet Stvoritelja, kao i Njegov autoritet, ostaće neizmenjeni za vek vekova. Njegov autoritet će zauvek predstavljati i simbolizovati Njegov jedinstveni identitet, i Njegov autoritet će zauvek stajati rame uz rame sa Njegovim identitetom!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 88

Bog koristi reči da stvori sve stvari (Odabrani odlomci)

Šestoga dana Stvoritelj progovara i sve se vrste živih stvorenja, jedna za drugom, pojavljuju iz Njegovog uma

Stvoriteljev rad na stvaranju svega se neprimetno protegao na pet dana, nakon kojih je Stvoritelj odmah dočekao šesti dan Svog stvaranja svih stvari. Bio je to još jedan novi početak i još jedan izvanredan dan. A šta je, tada, uoči tog novog dana, bio Stvoriteljev plan? Koja bi nova stvorenja On proizveo, koja bi On stvorio? Poslušajte, ovo je glas Stvoritelja…

„Zatim reče Bog: ’Neka zemlja proizvede živa bića, svako prema svojoj vrsti: stoku, gmizavce i divlje životinje svake vrste!’ Tako se i zbilo. Bog stvori svakovrsne divlje životinje, svakovrsnu stoku i svakovrsne gmizavce što puze po zemlji. Vide Bog da je to dobro“ (1. Mojsijeva 1:24-25). Koja su živa bića obuhvaćena? U Svetom pismu se navodi: stoka, gmizavci i divlje životinje svake vrste. To znači, ne samo da su se na ovaj dan na zemlji našle sve vrste živih bića, već su sve one raspoređene prema vrsti i, kao i pre: „Vide Bog da je to dobro.“

Stvoritelj je govorio istim tonom kao i tokom prethodnih pet dana, naložio je da se rađaju živa bića po Njegovoj želji i da se na zemlji pojavljuju shodno svojoj vrsti. Kada Stvoritelj sprovodi Svoj autoritet, nijednu reč ne izgovara uzalud, pa se tako, šestog dana, u zakazano vreme pojavilo svako živo biće koje je On nameravao da stvori. I kad je Stvoritelj rekao: „Neka zemlja proizvede živa bića, svako prema svojoj vrsti“, zemlja se istoga časa ispunila životnom snagom, a kopnom je iznenada prostrujao dah svih vrsta živih bića… U travnatoj zelenoj divljini pojavile su se, jedna za drugom, krupne krave, koje su tamo-amo mahale repovima, ovce su blejale i skupile se u stada, dok su konji rzali i krenuli u galop… U trenu su ogromna prostranstva tihih pašnjaka bujala od životne snage… Pojava ove raznovrsne stoke bila je prelep prizor na mirnom pašnjaku i donela je bezgraničnu životnu snagu… Oni će biti družbenici i gospodari pašnjaka, zavisni jedni od drugih; isto tako će postati staratelji i čuvari ove zemlje, koja će im biti stalno stanište, i koja će im obezbediti sve što im je potrebno, izvor večne ishrane za njihov opstanak…

Istoga dana kada je nastala ova raznovrsna stoka, rečju Stvoritelja pojavilo se i mnoštvo insekata, jedan za drugim. Iako su bili najmanja živa bića među svim stvorenjima, njihova životna snaga je, ipak, bila čudesna tvorevina Stvoritelja, i nisu stigli prekasno… Jedni su mahali svojim majušnim krilima dok su drugi polagano milili; jedni su đipali i skakutali, a drugi su se teturali; jedni su jurišali napred, dok su drugi brzo uzmicali; neki su se kretali postrance, drugi su skakali na sve strane… Svi su bili zaokupljeni time da za sebe pronađu dom: neki su se probijali kroz travu, neki su počeli da kopaju rupe u zemlji, neki su uzleteli ka drveću, skrili se u šumama… Iako sitni rastom, nisu bili spremni da trpe muke praznog stomaka, već su, po pronalasku doma, požurili da pronađu hranu kako bi se prehranili. Neki su se uspinjali uz travke da pojedu njene nežne ivice, neki su grabežljivo punili usta zemljom i gutali je u stomak, jedući sa velikim apetitom i zadovoljstvom (za njih je čak i zemlja bila ukusna poslastica); neki su bili skriveni u šumama, ali nisu zastajali da se odmore, jer je nektar u sjajnom tamnozelenom lišću nudio sočan obrok… Ni kad su se zasitili, insekti nisu prestajali sa svojom aktivnošću; iako sitni rastom, posedovali su ogromnu energiju i bezgraničnu živost, pa su od svih stvorenja oni najaktivniji i najmarljiviji. Nikada nisu bili lenji i nikada se nisu prepuštali dokolici. Kada su namirili svoj apetit, oni su i dalje naporno radili za svoju budućnost, zaokupljali se poslom i hitali ka svojoj sutrašnjici, kako bi preživeli… Tiho su pevušili balade najrazličitijih melodija i ritmova kako bi sebe ohrabrili i podstakli. Takođe su uneli radost u travu, u drveće i u svaki pedalj zemlje, čineći jedinstvenim svaki dan i svaku godinu… Na svojim jezicima i na sebi svojstvene načine, prenosili su informacije svim živim bićima na zemlji. Sve su stvari obeležili svojim specifičnim životnim tokom, ostavljajući na njima tragove… Bili su u prisnim odnosima sa zemljom, travom i šumama, i unosili su energičnost i životnu snagu u zemlju, travu i šume. Svim živim bićima donosili su pouke i pozdrave od Stvoritelja…

Pogled Stvoritelja preleteo je preko svega što je stvorio i, u tom trenutku, Njegov pogled pade na šume i planine i pažnja Mu se usmeri ka tome. Dok je izgovarao Svoje reči, u gustim šumama i na planinama pojavila se vrsta stvorenja drugačija od svih prethodno nastalih: bile su to divlje životinje prizvane ustima Božjim. Sa velikim zakašnjenjem, odmahnule su glavama i zamahale repovima, svaka sa svojim jedinstvenim licem. Neke su imale krznene kapute, neke su bile u oklopu, neke golih očnjaka, neke su se cerile, neke su bile dugovrate, neke kratkog repa, neke divljeg pogleda, neke pak bojažljivog, neke su se naginjale da pasu travu, neke su bile okrvavljenih usta, neke su skakutale na dve noge, neke su koračale na četiri kopita, neke su sa vrha drveća gledale u daljinu, neke su čekale u zasedi u šumama, neke su tražile pećine da se odmore, neke su trčale i poskakivale po ravnicama, neke su se šunjale po šumama… neke su rikale, neke urlale, neke lajale, neke graktale… neke su imale sopranski glas, neke baritonski, neke grlen, neke jasan i melodičan… neke su bile namrgođene, neke su bile lepe, neke su bile odvratne, neke divne, neke zastrašujuće, neke dopadljivo naivne… Jedna po jedna, sve one su dolazile. Vidite kako su visoke i moćne, nesputane, dokono ravnodušne jedna prema drugoj, ne mareći da jedna drugu pogledaju… Svaka od njih noseći naročit život koji im je podario Stvoritelj i svoju sopstvenu divljinu i svirepost, pojavljivale su se u šumama i na planinama. Prezrive prema svima i tako potpuno vlastoljubive, one su, ipak, bile pravi gospodari planina i šuma. Od trenutka kada je Stvoritelj naložio da se one pojave, one su „polagale pravo“ na šume i planine, jer je Stvoritelj već bio zapečatio njihove granice i odredio obim njihovog postojanja. One su bile jedini pravi gospodari planina i šuma, te su stoga bile tako divlje i prezrive. Nazvane su „divljim životinjama“ upravo zato što su, od svih stvorenja, one zaista bile divlje, svirepe i neukrotive. Nisu se mogle pripitomiti, tako da nisu mogle da budu odgajane, niti su mogle da žive u harmoniji sa ljudskim rodom i da za ljudski rod obavljaju težak rad. Baš zato što nisu mogle da se odgajaju, niti da rade za ljudski rod, morale su da žive na udaljenosti od ljudi, a čovek im nije mogao prići. Sa svoje strane, budući da su živele na udaljenosti od ljudi i da im čovek nije mogao prići, one su mogle da ispune dužnost koju im je poverio Stvoritelj: da čuvaju planine i šume. Njihova neukrotivost je štitila planine, čuvala šume i bila najbolja zaštita i garancija njihovog opstanka i razmnožavanja. Istovremeno, njihova neukrotivost je održavala i obezbeđivala ravnotežu među svim stvorenjima. Njihov dolazak je doneo podršku i uporište planinama i šumama; njihov dolazak je ubrizgao bezgraničnu energičnost i životnu snagu tihim i pustim planinama i šumama. Od tog trenutka pa nadalje, planine i šume su postale njihovo stalno stanište, i one nikada neće izgubiti svoj dom, jer su se upravo zbog njih planine i šume pojavile i postojale; divlje životinje će ispuniti svoju dužnost i učiniti sve što mogu da ih sačuvaju. Tako da će se i divlje životinje strogo pridržavati Stvoriteljevih pouka da se drže svoje teritorije i da svoju zversku prirodu i dalje koriste kako bi održale ravnotežu svih stvorenja koju je uspostavio Stvoritelj, kao i da bi pokazivale autoritet i silu Stvoritelja!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 89

Pod autoritetom Stvoritelja, sve stvoreno je savršeno

Sve stvari koje je Bog stvorio, uključujući one koje su mogle da se kreću i one koje to nisu mogle, kao što su ptice i ribe, kao što je drveće i cveće, i uključujući stoku, insekte i divlje životinje stvorene šestog dana – sve one su bile dobre u Božjim očima i, povrh toga, u očima Božjim su te stvari, u skladu sa Njegovim planom, dostigle vrhunac savršenstva i ispunile standarde koje je Bog želeo da postigne. Korak po korak, Stvoritelj je obavljao delo koje je, prema Svom planu, nameravao da obavi. Jedna za drugom, pojavile su se stvari koje je nameravao da stvori, a pojavljivanje svake od njih bilo je odraz i konkretan oblik Stvoriteljevog autoriteta; zahvaljujući toj razložnosti, nijedno stvorenje nije moglo odoleti zahvalnosti Stvoritelju na blagodati i na svemu čime ih je snabdeo. Kako su se ispoljavala čudesna dela Božja, ovaj su svet, komad po komad, nadimale sve stvari koje je Bog stvorio, svet se iz haosa i tame promenio u jasnoću i svetlost, i iz samrtne tišine u živost i bezgraničnu životnu snagu. Među svim stvorenim stvarima, od velikih do malih i od malih do mikroskopskih, nije bilo nijedne koja nije bila stvorena autoritetom i silom Stvoritelja, i svako je stvorenje imalo svoju vrednost i postojalo je iz jedinstvene i prirođene nužnosti. Bez obzira na razlike u obliku i strukturi, trebalo je samo da ih stvori Stvoritelj da bi postojale pod autoritetom Stvoritelja. Ponekad će ljudi ugledati nekog veoma ružnog insekta i reći će: „Taj insekt je tako užasan, nemoguće je da bi takvu rugobu mogao da stvori Bog – nemoguće je da bi On stvorio nešto tako ružno.“ Kakav budalast stav! Trebalo bi da kažu: „Iako je taj insekt toliko ružan, Bog ga je stvorio, pa mora da ima svoju jedinstvenu svrhu.“ U Svojim mislima, Bog je nameravao da različitim živim bićima koja je stvorio podari svaki mogući izgled i najrazličitije funkcije i svrhe, tako da stvorenja koja je Bog stvorio ne potiču iz istog kalupa. Od njihovog spoljašnjeg do unutrašnjeg sastava, od njihovih životnih navika do mesta na kom se nalaze – svako od njih je drugačije. Krave imaju izgled krava, magarci imaju izgled magaraca, jeleni imaju izgleda jelena, a slonovi imaju izgled slonova. Možeš li reći koje je stvorenje najlepše, a koje najružnije? Možeš li reći koje je najkorisnije, a čije je postojanje najmanje potrebno? Nekim ljudima se dopada izgled slonova, ali ih niko ne koristi za setvu na njivi; nekima se dopada izgled lavova i tigrova, jer je njihov izgled najimpresivniji među svim stvorenjima, no, možeš li njih da držiš kao kućne ljubimce? Ukratko, kada je reč o mnoštvu stvorenih stvari, čovek treba da se pokori autoritetu Stvoritelja, što će reći, da se povinuje poretku koji je Stvoritelj odredio za sva stvorenja; to je najmudriji stav. Samo stav traganja za prvobitnim namerama Stvoritelja i pokornost prema njima predstavljaju istinsko prihvatanje i izvesnost autoriteta Stvoritelja. To je dobro u očima Boga, pa s kojim razlogom onda čovek pronalazi grešku?

Dakle, sva stvorenja pod autoritetom Stvoritelja treba da sviraju novu simfoniju u ime suverenosti Stvoritelja, da započnu sjajnu uvertiru za Njegovo delo novog dana, a u tom trenutku će Stvoritelj, takođe, otvoriti novu stranicu u delu Svog upravljanja! Prema zakonu koji je Stvoritelj doneo o svežim prolećnim izdancima, o letnjem zrenju, jesenjoj berbi i skladištenju zimi, sva će stvorenja biti odjek Stvoriteljevog plana upravljanja i poželeće dobrodošlicu svom novom danu, novom početku i novom životnom toku. Živeće i razmnožavaće se u beskrajnom nizu kako bi svaki dan dočekali pod suverenošću Stvoriteljevog autoriteta…

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 90

Nijedno stvoreno ili nestvoreno biće ne može zameniti identitet Stvoritelja

Od kada je Bog započeo stvaranje svih stvari, Njegova sila je počela da se izražava i otkriva, jer je Bog koristio reči da stvori sve stvari. Bez obzira na način na koji ih je stvorio, bez obzira na razlog zbog koga ih je stvorio, sve su stvari nastale, čvrsto stajale i živele zahvaljujući rečima Božjim; u tome je jedinstveni autoritet Stvoritelja. U vreme pre pojave ljudskog roda u svetu, Stvoritelj je upotrebio Svoju silu i autoritet da sve stvari stvori zarad ljudskog roda i upotrebio je Svoje jedinstvene metode da za ljudski rod pripremi prikladno životno okruženje. Sve što je učinio predstavljalo je pripremu za ljudski rod, koji će uskoro primiti Njegov dah. Drugim rečima, u vreme pre nego što je stvoren ljudski rod, autoritet Božji se prikazao u svim stvorenjima drugačijim od ljudskog roda, u stvarima velikim poput neba, svetlosnih tela, mora i kopna, i onim tako malim kao što su životinje i ptice, svakojaki insekti i mikroorganizmi, uključujući razne, golim okom nevidljive bakterije. Svima je podaren život rečima Stvoritelja, svi su se razmnožavali zahvaljujući rečima Stvoritelja i svi su živeli pod suverenošću Stvoritelja zahvaljujući Njegovim rečima. Iako nisu primili dah Stvoritelja, ipak su, kroz svoje različite oblike i strukture, pokazivali snagu života koji im je Stvoritelj podario; iako nisu dobili sposobnost govora koju je Stvoritelj podario ljudskom rodu, svi su dobili način da izraze život koji im je podario Stvoritelj, a koji se razlikovao od ljudskog jezika. Autoritet Stvoritelja ne samo da daje životnu snagu naizgled nepomičnim materijalnim objektima, kako oni nikada ne bi nestali, već On svim živim bićima daje i instinkt da se razmnožavaju i umnožavaju, kako nikada ne bi nestali i kako bi, kroz generacije, prenosili zakone i načela opstanka koje im je podario Stvoritelj. Način na koji Stvoritelj izvršava Svoj autoritet ne pridržava se strogo ni makro ni mikro perspektive, i nije ograničen ni na jedan oblik; On je u stanju da zapoveda operacijama vaseljene, da ima suverenost nad životom i smrću svih stvorenja i, povrh toga, u stanju je da upravlja svim stvarima kako bi Mu služile; On može da upravlja celokupnim funkcionisanjem planina, reka i jezera, i da vlada svim stvarima u njima i, iznad svega, u stanju je da obezbedi ono što je potrebno svim stvarima. Ovo je ispoljavanje jedinstvenog autoriteta Stvoritelja među svim stvorenjima pored ljudskog roda. Ovo ispoljavanje nije vezano za samo jedan životni vek; ono nikada neće prestati, neće počinuti i ne može ga izmeniti ni oštetiti nijedna osoba ni stvar, niti mu išta može dodati ili od njega oduzeti ijedna osoba ili stvar – jer niko ne može da zameni identitet Stvoritelja te, prema tome, autoritet Stvoritelja ne može zameniti nijedno stvoreno biće; nedostižan je i svakom nestvorenom biću. Uzmimo za primer Božje glasnike i anđele. Oni ne poseduju silu Božju, još manje autoritet Stvoritelja, a razlog zbog koga nemaju silu i autoritet Božji u tome je što ne poseduju suštinu Stvoritelja. Nestvorena bića, kao što su Božji glasnici i anđeli, iako u ime Boga mogu izvršavati određene stvari, ne mogu da predstavljaju Boga. Iako poseduju izvesnu silu kakvu čovek ne poseduje, ona ne poseduju autoritet Božji, ne poseduju autoritet Božji da stvore sve stvari, da zapovedaju svim stvarima i da nad svim stvarima imaju suverenost. Prema tome, jedinstvenost Boga ne može zameniti nijedno nestvoreno biće i, isto tako, autoritet i silu Božju ne može zameniti nijedno nestvoreno biće. Da li si u Bibliji pročitao o nekom Božjem glasniku koji je stvorio sve stvari? Zašto Bog nije poslao nekog od Svojih glasnika ili anđela da stvore sve stvari? Zato što oni nisu posedovali autoritet Božji, pa tako nisu posedovali ni sposobnost da izvršavaju autoritet Božji. Baš kao i sva stvorena bića, svi oni su pod suverenošću Stvoritelja i pod autoritetom Stvoritelja, pa je na isti način Stvoritelj i njihov Bog i njihov Suveren. Među svima njima – bilo da su plemeniti ili nižeg roda, sa velikom ili malom moći – nema nijednog koji može da nadmaši autoritet Stvoritelja, pa tako među njima nema nijednog koji može da zameni identitet Stvoritelja. Nikada ih neće nazivati Bogom i nikada neće moći da postanu Stvoritelj. Ovo su nepromenljive istine i činjenice!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 91

Bog koristi Svoje reči da sklopi savez sa čovekom

1. Mojsijeva 9:11-13 „Ja ću se držati svog saveza s vama, te potopne vode nikad više neće uništiti sva živa bića, niti će ikad više potop pustošiti zemlju.“ Još reče Bog: „Ovo je znak saveza koji sklapam između sebe i vas i svih živih bića što su s vama, savez za sva buduća pokolenja. Svoju dugu postavljam u oblake da bude znak saveza između mene i zemlje.“

Nakon što napravi sve stvari, autoritet Stvoritelja se potvrđuje i još jednom pokazuje kao savez u obliku duge

Autoritet Stvoritelja se oduvek pokazuje i izvršava među svim stvorenjima, a On ne samo da upravlja sudbinom svih stvari, već i vlada ljudskim rodom, posebnim stvorenjima koja je stvorio Svojim sopstvenim rukama i koja poseduju drugačiju životnu strukturu i postoje u drugačijem životnom obliku. Nakon što je stvorio sve stvari, Stvoritelj nije prestajao da izražava Svoj autoritet i silu; za Njega, autoritet kojim je držao suverenost nad svim stvarima i sudbinu celog ljudskog roda zvanično je započeo tek kada je ljudski rod zaista rođen iz Njegove ruke. Nameravao je da upravlja ljudskim rodom i da vlada ljudskim rodom; nameravao je da spasi ljudski rod i da zaista zadobije ljudski rod, da zadobije ljudski rod koji može upravljati svim stvarima; nameravao je da takav ljudski rod navede da živi pod Njegovim autoritetom, da spozna Njegov autoritet i bude Mu pokoran. Tako je Bog zvanično počeo da izražava Svoj autoritet među ljudima koristeći Svoje reči, i počeo je da koristi Svoj autoritet da ostvari Svoje reči. Naravno, Božji autoritet je dolazio do izražaja na svim mestima tokom ovog procesa; Ja sam samo odabrao neke konkretne, dobro poznate primere na osnovu kojih možete da razumete i spoznate jedinstvenost Boga i Njegov jedinstveni autoritet.

Postoji sličnost između pasusa u 1. Mojsijevoj 9:11-13 i prethodnih pasusa koji se odnose na zapis o Božjem stvaranju sveta, ali postoji i razlika. U čemu je sličnost? Sličnost je u tome što Bog koristi reči da obavi ono što je nameravao, a razlika je u tome što pasusi koji su ovde navedeni predstavljaju Božji razgovor sa čovekom, u kome je On sa čovekom sklopio savez i čoveku saopštio ono što je sadržano u tom savezu. Ovo ispoljavanje Božjeg autoriteta postignuto je tokom Njegovog dijaloga sa čovekom, što će reći da su, pre stvaranja ljudskog roda, Božje reči bile uputstva i naredbe, koje su izdate stvorenjima koja je nameravao da stvori. Međutim, sada je postojao neko da čuje reči Božje, pa su Njegove reči bile kako dijalog sa čovekom, tako i pouka i opomena čoveku. Štaviše, Božje reči su bile zapovesti koje su nosile Njegov autoritet i koje su prenete svim stvorenjima.

Koji je Božji postupak zabeležen u ovom pasusu? U pasusu je zabeležen savez koji je Bog sklopio sa čovekom nakon što je On potopom uništio svet; u njemu se čoveku saopštava da Bog više neće izazivati takvo uništenje na svetu, te da je, u tu svrhu, Bog stvorio znak. Koji je to bio znak? U Svetom pismu se kaže: „Svoju dugu postavljam u oblake da bude znak saveza između mene i zemlje.“ Ovo su prvobitne reči koje je Stvoritelj izgovorio ljudskom rodu. Čim je On izgovorio ove reči, pred očima ljudi se pojavila duga i tamo je ostala sve do današnjeg dana. Svi su videli takvu dugu, a kada je vidiš, da li znaš kako se pojavljuje? Nauka nije u stanju da to dokaže niti da pronađe mesto njenog izvora, kao ni da utvrdi gde se ona nalazi. To je stoga što je ta duga znak saveza sklopljenog između Stvoritelja i čoveka; ne zahteva nikakvu naučnu osnovu, nije je stvorio čovek niti je čovek u stanju da je promeni. Ona je nastavak autoriteta Stvoritelja nakon što je izgovorio Svoje reči. Stvoritelj je upotrebio Svoj sopstveni naročit metod da bi se pridržavao Svog saveza sa čovekom i Svog obećanja, tako da je Njegovo korišćenje duge, kao znaka saveza koji je sklopio, nebeska uredba i zakon koji će zauvek ostati nepromenjeni, bilo da je reč o Stvoritelju ili o stvorenom ljudskom rodu. Ovaj nepromenljivi zakon je, mora se reći, još jedno istinsko ispoljavanje Stvoriteljevog autoriteta nakon što je stvorio sve stvari, i mora se reći da su autoritet i sila Stvoritelja neograničeni; Njegovo korišćenje duge kao znaka jeste nastavak i proširenje Stvoriteljevog autoriteta. Ovo je bio još jedan čin koji je Bog obavio korišćenjem Svojih reči i predstavljao je znak saveza koji je Bog korišćenjem reči sklopio sa čovekom. Saopštio je čoveku ono što je rešio da ostvari, kao i način na koji će se to ispuniti i ostvariti. Na ovaj način se ta stvar ispunila prema rečima iz Božjih usta. Jedino Bog poseduje takvu silu, a danas, nekoliko hiljada godina nakon što je izgovorio te reči, čovek još uvek može da gleda u dugu izrečenu iz usta Božjih. Zbog tih reči koje je Bog izgovorio, ova stvar je ostala neizmenjena i nepromenjena sve do danas. Niko ne može da ukloni ovu dugu, niko ne može da promeni njene zakone, a ona postoji isključivo zbog reči Božjih. Upravo je to autoritet Božji. „Bog misli ono što govori, ono što govori biće učinjeno, a ono što On učini trajaće večno.“ Takve reči se ovde jasno ispoljavaju i to je jasan znak i karakteristika autoriteta i sile Božje. Takav znak ili karakteristiku ne poseduje nijedno stvoreno biće, niti se oni vide u njima, a ne vide se ni u jednom od nestvorenih bića. Pripadaju jedino jedinstvenom Bogu i prave razliku između identiteta i suštine koje poseduje samo Bog i onih koje poseduju stvorena bića. Istovremeno, to su znak i karakteristika koje, izuzev Samog Boga, nikada ne može nadmašiti nijedno stvoreno niti nestvoreno biće.

Božje sklapanje saveza sa čovekom bilo je čin od velike važnosti, koji je On nameravao da iskoristi da čoveku saopšti činjenicu i da čoveku iskaže Svoju nameru. U tu svrhu, On je upotrebio jedinstven metod, koristeći poseban znak za sklapanje saveza sa čovekom, znak koji je bio obećanje saveza koji je On sklopio sa čovekom. Prema tome, da li je sklapanje ovog saveza bilo veliki događaj? Koliko je tačno bio velik? Upravo to je ono što je tako posebno u vezi sa tim savezom: to nije savez sklopljen između dva čoveka, između dve grupe, ili između dve zemlje, već savez sklopljen između Stvoritelja i celog ljudskog roda, te će ostati na snazi sve do dana kada Stvoritelj ne ukine sve stvoreno. Izvršilac ovog saveza jeste Stvoritelj, a On ga i održava. Ukratko, celina saveza u obliku duge, sklopljenog sa ljudskim rodom, ispunjena je i ostvarena u skladu sa dijalogom između Stvoritelja i ljudskog roda, i takva je ostala sve do današnjeg dana. Šta stvorena bića mogu još da učine osim da se pokoravaju autoritetu Stvoritelja, budu Mu poslušni, veruju u Njega, poštuju Ga, svedoče Mu i veličaju Ga? Jer niko osim jedinstvenog Boga ne poseduje silu da sklopi takav savez. Pojavljivanje duge, svaki put iznova, najava je ljudskom rodu i skreće mu pažnju na savez između Stvoritelja i ljudskog roda. U neprekidnim pojavljivanjima saveza između Stvoritelja i ljudskog roda, ljudskom rodu se ne pokazuje duga niti sȃm savez, već nepromenljivi autoritet Stvoritelja. Uporno pojavljivanje duge pokazuje ogromna i čudesna dela Stvoritelja na skrivenim mestima, a istovremeno je vitalni odraz Stvoriteljevog autoriteta koji nikada neće nestati i nikada se neće promeniti. Nije li ovo prikaz još jednog aspekta Stvoriteljevog jedinstvenog autoriteta?

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 92

Blagoslovi Božji

1. Mojsijeva 17:4-6 Ovo je moj savez sa tobom: postaćeš otac mnogim narodima. I nećeš se više zvati Avram, nego će ti „Avrȃm“ biti ime, jer sam te učinio ocem mnogih naroda. Veoma, veoma plodnim ću te učiniti: od tebe će poteći narodi; i carevi će od tebe proisteći.

1. Mojsijeva 18:18-19 Od Avrȃma će nastati veliki i moćan narod, a preko njega će biti blagosloveni svi narodi na zemlji. Zato sam ga i izabrao da svojoj deci i potomcima zapoveda da se drže Jahveovog puta i da čine što je dobro i pravedno, kako bi Jahve ispunio obećanje dato Avrȃmu.

1. Mojsijeva 22:16-18 Tada mu Jahve reče: „Samim se Sobom zaklinjem, pošto si ovo učinio i nisi se na svog jedinca sina sažalio: obilnim ću te blagoslovima obasuti i tvoje ću potomstvo umnožiti, te će biti brojno kao zvezde na nebu i kao pesak na obali morskoj. Tvoji će potomci osvajati kapije neprijatelja svojih. Zato što si poslušao moj glas, svi će narodi na zemlji biti blagosloveni preko tvog potomstva.“

Knjiga o Jovu 42:12 Jahve je, na kraju, Jova blagoslovio još više nego na početku, te je Jov sada imao četrnaest hiljada ovaca, šest hiljada kamila, hiljadu pari volova i hiljadu magarica.

Jedinstveni način i karakteristike izjava Stvoritelja jesu simbol jedinstvenog identiteta i autoriteta Stvoritelja (Odabrani odlomci)

Mnogi žele da zatraže i da zadobiju blagoslove Božje, međutim, ne može svako da zadobije te blagoslove, jer Bog ima Svoja sopstvena načela i čoveka blagoslovi na Svoj sopstveni način. Obećanja koja Bog daje čoveku i količina blagodati kojom daruje čoveka, dodeljuju se na osnovu čovekovih misli i postupaka. Dakle, šta se pokazuje blagoslovima Božjim? Šta u njima ljudi mogu da vide? U ovom trenutku, ostavimo po strani raspravu o tome koju vrstu ljudi Bog blagoslovi i o načelima prema kojima Bog blagoslovi čoveka. Umesto toga, pogledajmo Božji blagoslov čoveka sa ciljem da spoznamo autoritet Božji iz perspektive spoznaje autoriteta Božjeg.

Sva četiri prethodna pasusa iz svetog spisa zapisi su o Božjem blagoslovu čoveka. Oni pružaju detaljan opis primalaca Božjih blagoslova, kao što su Avrȃm i Jov, kao i razloge zašto je Bog darovao Svoje blagoslove i šta je bilo sadržano u tim blagoslovima. Ton i način Božjih izjava, kao i perspektiva i pozicija iz koje je govorio, omogućavaju ljudima da razumeju da su Onaj koji daruje blagoslove i primaoci takvih blagoslova izrazito različitog identiteta, statusa i suštine. Ton i način ovih izjava, kao i pozicija iz koje su izgovorene, jedinstveni su za Boga, koji poseduje identitet Stvoritelja. On ima autoritet i moć, kao i čast Stvoritelja i veličanstvo, koji ne trpe nikakvu sumnju ni od jednog čoveka.

Pogledajmo prvo 1. Mojsijevu 17:4-6: „Ovo je moj savez sa tobom: postaćeš otac mnogim narodima. I nećeš se više zvati Avram, nego će ti ’Avrȃm’ biti ime, jer sam te učinio ocem mnogih naroda. Veoma, veoma plodnim ću te učiniti: od tebe će poteći narodi; i carevi će od tebe proisteći.“ Ove reči su bile savez koji je Bog sklopio sa Avrȃmom, kao i Božji blagoslov Avrȃmu: Bog će Avrȃma učiniti ocem mnogih naroda, učiniće ga veoma plodnim, da će od njega poteći narodi, i carevi će od njega proisteći. Vidiš li u ovim rečima autoritet Božji? I kako vidiš takav autoritet? Koji aspekt suštine Božjeg autoriteta vidiš? Pažljivim čitanjem ovih reči nije teško utvrditi da se autoritet i identitet Božji jasno otkrivaju u formulacijama Božjih izjava. Na primer, kada Bog kaže: „Ovo je moj savez sa tobom, postaćeš (…) jer sam te učinio (…) ću te učiniti (…)“, izrazi poput „ti ćeš“ i „Ja ću“, čije afirmativne formulacije nose Božji identitet i autoritet, jesu, u nekom smislu, pokazatelj Stvoriteljeve vernosti; u drugom smislu, to su posebne reči u upotrebi Boga, koji poseduje identitet Stvoritelja – kao što su i deo uobičajenog rečnika. Ako neko kaže da se nada da će druga osoba biti veoma plodna, da će od nje poteći narodi i iz nje proisteći carevi, onda je to nesumnjivo neka vrsta želje, a ne obećanje ili blagoslov. Dakle, ljudi se ne usuđuju da kažu: „Učiniću te takvim i takvim, a ti ćeš biti to i to“, jer znaju da ne poseduju takvu silu; to nije do njih, a čak i ako kažu takve stvari, njihove će reči biti prazne besmislice, vođene njihovom željom i ambicijom. Usuđuje li se iko da govori tako veličanstvenim tonom ako oseća da ne može da ostvari svoje želje? Svi žele dobro svom potomstvu i nadaju se da će se oni isticati i uživati u velikom uspehu. „Kakva bi velika sreća bila da jedan od njih postane car! Ako bi neko postao guverner, i to bi bilo dobro – sve dok je neko važan!“ Sve su ovo ljudske želje, ali ljudi svom potomstvu mogu samo da požele blagoslove, a ne mogu da ispune niti da ostvare nijedno od svojih obećanja. U svojim srcima, svi jasno znaju da nemaju moć da postignu takve stvari, jer je sve u vezi sa njima mimo njihove kontrole, pa kako bi onda mogli da zapovedaju sudbinom drugih? Bog može da izgovori ove reči zato što Bog poseduje takav autoritet i u stanju je da ispuni i ostvari sva obećanja koja daje čoveku, kao i da obistini sve blagoslove koje daruje čoveku. Čoveka je stvorio Bog, a za Boga je dečja igra da nekoga učini veoma plodnim; potrebna je samo jedna Njegova reč da nečije potomstvo učini uspešnim. Za tako nešto On nikada ne bi morao da se preznojava od rada, ni da Svoj um izlaže velikom naporu, niti da se oko toga previše uzbuđuje; ovo je sama sila Božja, sȃm autoritet Božji.

Nakon što pročitate: „Od Avrȃma će nastati veliki i moćan narod, a preko njega će biti blagosloveni svi narodi na zemlji“ u 1. Mojsijevoj 18:18, možete li da osetite autoritet Božji? Možete li da osetite izvanrednost Stvoritelja? Možete li da osetite vrhovnu vlast Stvoritelja? Reči Božje su izvesne. Bog takve reči ne izgovara zbog Svoje uverenosti u uspeh, niti kako bi tu uverenost pokazao; one su, umesto toga, dokaz autoriteta Božjih izjava i zapovest kojom se ispunjavaju reči Božje. Ovde bi trebalo da obratite pažnju na dva izraza. Kada Bog kaže: „Od Avrȃma će nastati veliki i moćan narod, a preko njega će biti blagosloveni svi narodi na zemlji“, postoji li ikakav element dvosmislenosti u ovim rečima? Postoji li ikakav element zabrinutosti? Postoji li ikakav element straha? Zbog reči kao što su „će nastati“ i „će biti“ u Božjim izjavama, ovi elementi, koji su karakteristični za čoveka i u njemu se često ispoljavaju, nikada nisu imali nikakve veze sa Stvoriteljem. Niko se ne bi usudio da upotrebi takve reči kada bi drugima želeo dobro, niko se ne bi usudio da blagoslovi drugog sa takvom izvesnošću da mu dȃ veliki i moćan narod, niti bi obećao da će preko njega biti blagosloveni svi narodi na zemlji. Što su reči Božje izvesnije, to više one nešto dokazuju – a šta je to nešto? One dokazuju da Bog ima takav autoritet, da Njegov autoritet može da postigne ove stvari i da je njihovo ostvarenje neizbežno. Bog je bio siguran u Svom srcu, bez i najmanjeg oklevanja, u sve ono čime je blagoslovio Avrȃma. Štaviše, sve to bi se ostvarilo u skladu sa Njegovim rečima, i nijedna sila ne bi bila u stanju da izmeni, spreči, naruši ili poremeti njihovo ispunjenje. Ma šta drugo da se dogodilo, ništa ne bi moglo da poništi ispunjenje i ostvarenje Božjih reči niti da na to utiče. Ovo je sušta moć reči izgovorenih iz usta Stvoritelja i autoritet Stvoritelja koji ne trpi čovekovo poricanje! Nakon što si pročitao ove reči, osećaš li još uvek sumnju? Ove reči su izgovorene iz usta Božjih, a u rečima Božjim su sila, veličanstvo i autoritet. Takva moć i autoritet, kao i neizbežnost ostvarenja te činjenice, nedostižni su za svako stvoreno ili nestvoreno biće, i ne mogu ih nadmašiti nijedno stvoreno niti nestvoreno biće. Takvim tonom i intonacijom jedino Stvoritelj može da razgovara sa ljudskim rodom, a činjenice su pokazale da Njegova obećanja nisu prazne reči, niti dokono hvalisanje, već da su izrazi jedinstvenog autoriteta koji ne može nadmašiti nijedan čovek, događaj, niti stvar.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 93

Blagoslovi Božji

1. Mojsijeva 17:4-6 Ovo je moj savez sa tobom: postaćeš otac mnogim narodima. I nećeš se više zvati Avram, nego će ti „Avrȃm“ biti ime, jer sam te učinio ocem mnogih naroda. Veoma, veoma plodnim ću te učiniti: od tebe će poteći narodi; i carevi će od tebe proisteći.

1. Mojsijeva 18:18-19 Od Avrȃma će nastati veliki i moćan narod, a preko njega će biti blagosloveni svi narodi na zemlji. Zato sam ga i izabrao da svojoj deci i potomcima zapoveda da se drže Jahveovog puta i da čine što je dobro i pravedno, kako bi Jahve ispunio obećanje dato Avrȃmu.

1. Mojsijeva 22:16-18 Tada mu Jahve reče: „Samim se Sobom zaklinjem, pošto si ovo učinio i nisi se na svog jedinca sina sažalio: obilnim ću te blagoslovima obasuti i tvoje ću potomstvo umnožiti, te će biti brojno kao zvezde na nebu i kao pesak na obali morskoj. Tvoji će potomci osvajati kapije neprijatelja svojih. Zato što si poslušao moj glas, svi će narodi na zemlji biti blagosloveni preko tvog potomstva.“

Knjiga o Jovu 42:12 Jahve je, na kraju, Jova blagoslovio još više nego na početku, te je Jov sada imao četrnaest hiljada ovaca, šest hiljada kamila, hiljadu pari volova i hiljadu magarica.

Jedinstveni način i karakteristike izjava Stvoritelja jesu simbol jedinstvenog identiteta i autoriteta Stvoritelja (Odabrani odlomak)

Koja je razlika između reči koje je izgovorio Bog i reči koje je izgovorio čovek? Kada čitaš ove reči koje je izgovorio Bog, osećaš moć Božjih reči i autoritet Božji. Kako se osećaš kada čuješ da ljudi izgovaraju te reči? Misliš li da su oni izrazito nadmeni i hvalisavi, ljudi koji od sebe prave budale? Zato što oni nemaju ovu silu, ne poseduju takav autoritet, potpuno su nesposobni da ostvare takve stvari. To što su toliko sigurni u svoja obećanja samo pokazuje koliko su njihova zapažanja nemarna. Ako bi neko izgovorio takve reči, nesumnjivo bi bio nadmen i previše samouveren, i pokazao bi se kao klasičan primer arhanđelske naravi. Kada ove reči poteknu iz usta Božjih, osećaš li tu ijedan element nadmenosti? Da li ti se čini da su Božje reči samo šala? Reči Božje jesu autoritet, reči Božje jesu činjenica, i pre nego što ih Svojim ustima izgovori, što će reći, dok On još donosi odluku da nešto učini, ta stvar je već učinjena. Može se reći da je sve ono što je Bog rekao Avrȃmu bio savez koji je Bog sklopio sa Avrȃmom i obećanje koje je Bog dao Avrȃmu. Ovo obećanje je bilo utvrđena činjenica, kao i ostvarena činjenica, a ove činjenice su se postepeno ispunjavale u Božjim mislima, prema Božjem planu. Prema tome, kada Bog izgovara takve reči, to ne znači da On ima nadmenu narav, jer je Bog u stanju da ostvari takve stvari. On ima silu i autoritet i potpuno je sposoban da ostvari ta dela, a njihovo ostvarenje je u potpunosti u domenu Njegovih sposobnosti. Kada se reči poput ovih izgovaraju iz usta Božjih, one su otkrivenje i izraz Božje istinske naravi, savršeno otkrivenje i ispoljavanje suštine i autoriteta Božjeg, i nema ničeg prikladnijeg i pogodnijeg što bi bilo dokaz identiteta Stvoritelja. Način, ton i formulacije takvih izjava upravo su oznaka identiteta Stvoritelja i savršeno odgovaraju izrazu vlastitog Božjeg identiteta; u njima nema nikakvog pretvaranja, nikakve nečistoće; one su, u celini i potpuno, savršen prikaz suštine i autoriteta Stvoritelja. Kada je reč o stvorenim bićima, ona ne poseduju ni ovaj autoritet, ni ovu suštinu, a još manje poseduju silu datu od Boga. Ako čovek ispoljava takvo ponašanje, onda je to sasvim izvesno isijavanje njegove iskvarene naravi, a u korenu toga prepliće se uticaj čovekove nadmenosti i neobuzdane ambicije sa razotkrivanjem zlobnih namera nikog drugog do đavola i Sotone, koji žele da obmanu ljude i namame ih da izdaju Boga. Kako Bog gleda na ono što se otkriva takvim jezikom? Bog bi rekao da ti želiš da uzurpiraš Njegovo mesto i da želiš da se predstaviš kao On i zameniš Ga. Kada oponašaš ton Božjih izjava, tvoja je namera da u ljudskim srcima zauzmeš Božje mesto, da prisvojiš ljudski rod koji s pravom pripada Bogu. Ovo je Sotona, u čistom i jednostavnom obliku; ovo su postupci potomaka arhanđela, nebesima nepodnošljivi! Ima li nekoga među vama ko je nekada Boga oponašao time što je na određeni način izgovorio nekoliko reči, u nameri da zavede i obmane ljude, navodeći ih da se osećaju kao da reči i postupci ove osobe nose autoritet i moć Božju, kao da su suština i identitet te osobe jedinstveni, pa čak i kao da je ton reči te osobe sličan Božjem? Da li ste ikada učinili tako nešto? Da li ste u svom govoru ikada oponašali ton Božji, kroz postupke koji navodno predstavljaju narav Božju, onim što mislite da su moć i autoritet? Da li većina vas često postupa na ovaj način ili planira da tako postupa? Sada, kada zaista vidite, opažate i poznajete autoritet Stvoritelja i osvrnete se na ono što ste nekada radili, i šta ste o sebi otkrivali, da li vam pripadne muka? Prepoznajete li svoju neplemenitost i bestidnost? Nakon što smo razložili narav i suštinu takvih ljudi, da li bi se moglo reći da su oni prokleti izrod pakla? Da li bi se moglo reći da svako ko čini takve stvari donosi sebi poniženje? Prepoznajete li ozbiljnost njegove prirode? Koliko je to zapravo ozbiljno? Namera ljudi koji ovako postupaju jeste da oponašaju Boga. Oni žele da budu Bog, da navedu ljude da ih obožavaju kao Boga. Žele da u ljudskim srcima ukinu Božje mesto i da se otarase Boga koji deluje među ljudima, a to čine kako bi postigli cilj da kontrolišu ljude, da proždiru ljude i zaposednu ih. Svi imaju ovakve nesvesne želje i ambicije, i svi žive u ovakvoj iskvarenoj sotonskoj suštini, u sotonskoj prirodi u kojoj su u neprijateljstvu sa Bogom, izdaju Boga i žele da postanu Bog. Prateći Moju besedu o temi Božjeg autoriteta, da li još uvek želite ili težite tome da se predstavljate kao Bog ili da Ga oponašate? Da li i dalje želite da budete Bog? Da li i dalje želite da postanete Bog? Čovek ne može da oponaša autoritet Božji i čovek ne može da oličava identitet i status Božji. Iako si kadar da oponašaš ton kojim Bog govori, ne možeš da oponašaš suštinu Božju. Iako si u stanju da stojiš na Božjem mestu i predstavljaš se kao Bog, nikada nećeš moći da uradiš ono što Bog namerava da učini i nikada nećeš moći da vladaš i zapovedaš svim stvarima. U očima Božjim, zauvek ćeš biti maleno stvoreno biće, a kolike god da su tvoje veštine i sposobnosti, koliko god da imaš talenata, ti si u svojoj celini pod vrhovnom vlašću Stvoritelja. Iako si u stanju da izgovoriš neke drske reči, to ne pokazuje da imaš suštinu Stvoritelja niti te predstavlja kao da poseduješ autoritet Stvoritelja. Autoritet i sila Božja jesu suština Samoga Boga. Oni nisu naučeni niti dodati spolja, već su nerazdvojiva suština Samoga Boga. Pa se tako odnos između Stvoritelja i stvorenih bića nikada ne može promeniti. Kao jedan član stvorenog čovečanstva, osoba mora da zadrži svoj položaj i da se ponaša savesno. Pokorno čuvaj ono što ti je Stvoritelj poverio. Ne prelazi postavljene granice i ne čini stvari koje su izvan tvojih mogućnosti, niti one kojih se Bog gnuša. Ne pokušavaj da budeš veliki, da postaneš natčovek, niti da budeš iznad drugih, i nemoj nastojati da postaneš Bog. Ljudi za tim ne bi trebalo da žude. Besmisleno je nastojanje da postaneš veliki čovek ili natčovek. Nastojanje da postaneš Bog je još sramotnije; odvratno je i dostojno prezira. Ono što je pohvalno i čega bi stvorena bića trebalo da se drže više od svega, jeste da postanu istinska stvorena bića; to je jedini cilj kome bi svi ljudi trebalo da teže.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 94

Autoritet Stvoritelja nije ograničen vremenom, prostorom i geografijom; autoritet Stvoritelja nadilazi svaki proračun (Odabrani odlomci)

Pogledajmo 1. Mojsijevu 22:17-18. Ovo je još jedan pasus koji je izgovorio Bog Jahve, u kome on kaže Avrȃmu: „Obilnim ću te blagoslovima obasuti i tvoje ću potomstvo umnožiti, te će biti brojno kao zvezde na nebu i kao pesak na obali morskoj. Tvoji će potomci osvajati kapije neprijatelja svojih. Zato što si poslušao moj glas, svi će narodi na zemlji biti blagosloveni preko tvog potomstva.“ Bog Jahve je blagoslovio Avrȃma mnogo puta da se njegovo potomstvo umnoži – međutim, u kojoj će se meri umnožiti? U meri o kojoj se govori u Svetom pismu: „kao zvezde na nebu i kao pesak na obali morskoj“. To znači da je Bog želeo da Avrȃmu podari potomstvo tako brojno kao što su zvezde na nebu i izobilno kao što je pesak na obali morskoj. Bog je govorio koristeći slike, a na osnovu ove slike nije teško videti da Bog ne bi podario Avrȃmu samo jednog, dva, pa ni hiljade potomaka, već nebrojeno mnogo, dovoljno da oni postanu mnoštvo naroda, zato što je Bog obećao Avrȃmu da će on biti otac mnogih naroda. Dakle, da li je o tom broju odlučio čovek ili je o njemu odlučio Bog? Može li čovek da kontroliše koliko će potomaka imati? Da li je to do njega? Od čoveka čak ne zavisi ni da li će ih imati nekoliko, a kamoli toliko kao „zvezda na nebu i kao peska na obali morskoj“. Ko ne želi da mu potomstvo bude brojno kao zvezde? Nažalost, stvari se ne odvijaju uvek onako kako želimo. Koliko god čovek bio vešt ili sposoban, to nije do njega; niko ne može stajati van onoga što je Bog odredio. Onoliko koliko ti On dozvoli, toliko ćeš i imati: ako ti Bog dȃ malo, onda nikada nećeš imati mnogo, a ako ti Bog dȃ mnogo, nema svrhe negodovati zbog toga koliko imaš. Zar nije tako? Sve to je do Boga, a ne do čoveka! Čovekom vlada Bog i niko nije izuzet!

Kada je Bog rekao: „tvoje ću potomstvo umnožiti“, bio je to savez koji je Bog sklopio sa Avrȃmom i, poput saveza u vidu duge, biće ispunjen za večnost, a istovremeno je bio obećanje koje je Bog dao Avrȃmu. Samo je Bog sposoban i u stanju da obistini ovo obećanje. Bez obzira na to da li čovek u to veruje ili ne, bez obzira na to da li čovek to prihvata ili ne, i bez obzira na to kako to čovek gleda i uvažava, sve to će se ispuniti do poslednjeg slova, prema rečima koje je Bog izgovorio. Reči Božje se neće izmeniti zbog promena u volji ili u predstavama čoveka, i neće se izmeniti zbog promena u bilo kojoj osobi, događaju ili stvari. Sve stvari mogu da nestanu, ali će reči Božje zauvek ostati. U stvari, dan kada sve stvari nestaju jeste upravo dan u kome se reči Božje potpuno ispunjavaju, jer On je Stvoritelj, On poseduje autoritet Stvoritelja, silu Stvoritelja i On kontroliše sve stvari i svu životnu snagu; On je u stanju da podstakne nešto da nastane ni iz čega ili da nešto postane ništa, i On kontroliše preobražaj svih stvari iz živih u mrtve; za Boga, ništa ne bi moglo biti jednostavnije od toga da umnoži nečije potomstvo. Čoveku to zvuči fantastično, poput bajke, ali za Boga ono što On odluči i obeća da će učiniti nije fantastično, niti je bajka. Naprotiv, to je činjenica koju je Bog već video i koja će se zasigurno ostvariti. Da li to uvažavate? Da li činjenice dokazuju da je Avrȃmovo potomstvo bilo brojno? Koliko je bilo brojno? Onoliko brojno kao „zvezda na nebu i kao peska na obali morskoj“ o kojima je govorio Bog? Da li se ono proširilo po svim narodima i oblastima, na svako mesto na svetu? Čime se postiglo takvo stanje stvari? Da li se postiglo autoritetom Božjih reči? Nekoliko stotina ili hiljada godina nakon što su reči Božje izgovorene, Božje reči su se i dalje ispunjavale, neprestano postajući činjenice; ovo je moć Božjih reči i dokaz autoriteta Božjeg. Kada je na početku stvorio sve stvari, Bog je rekao: „Neka bude svetlost!“ i postade svetlost. To se desilo veoma brzo, ispunilo se za veoma kratko vreme i nije bilo kašnjenja u tom ostvarenju i ispunjenju; dejstvo Božjih reči bilo je trenutno. Oba su bila prikaz Božjeg autoriteta, međutim, kada je Bog blagoslovio Avrȃma, dozvolio je čoveku da sagleda i drugu stranu suštine Božjeg autoriteta, kao i činjenicu da je Stvoriteljev autoritet van svakog proračuna i, povrh toga, dozvolio je čoveku da vidi praktičniju, izvrsniju stranu Stvoriteljevog autoriteta.

Jednom kada se reči Božje izgovore, autoritet Božji preuzima komandu nad ovim delom, a činjenica koju su obećala usta Božja postepeno počinje da se ostvaruje. Shodno tome, nastaju promene među svim stvarima, kao što sa dolaskom proleća, trava ozeleni, cveće cveta, iz drveća niču pupoljci, ptice zacvrkuću, guske se vraćaju, a polja su prepuna ljudi… Sa dolaskom proleća, sve stvari ponovo oživljavaju i to je čudesno delo Stvoritelja. Kada Bog ispuni Svoja obećanja, sve stvari na nebu i na zemlji se obnavljaju i menjaju u skladu sa mislima Božjim – ništa nije izuzeto iz toga. Kada se preuzeta obaveza ili obećanje izgovore Božjim ustima, sve stvari služe njihovom ispunjenju i koriste se radi tog ispunjenja; sva stvorenja su deo orkestracija i rasporeda pod vrhovnom vlašću Stvoritelja, obavljaju dodeljene uloge i služe svojoj dodeljenoj funkciji. To je ispoljavanje Stvoriteljevog autoriteta. Šta vidiš u tome? Kako spoznaješ autoritet Božji? Postoji li neki opseg Božjeg autoriteta? Postoji li vremensko ograničenje? Može li se reći da je Božji autoritet određene visine ili dužine? Može li se reći da je on određene veličine ili snage? Može li se izmeriti dimenzijama čoveka? Autoritet Božji se ne uključuje i ne isključuje, ne dolazi i odlazi, niti ima ikoga ko može da izmeri koliko je tačno velik Njegov autoritet. Koliko god da je vremena prošlo, kada Bog blagoslovi neku osobu, taj blagoslov će se nastaviti, a njegov nastavak će biti svedočanstvo o neprocenjivom autoritetu Božjem i omogućiće ljudskom rodu da posmatra ponovno pojavljivanje neugasive životne sile Stvoritelja, svaki put iznova. Svako pokazivanje Njegovog autoriteta savršen je prikaz reči iz Njegovih usta, koje se prikazuju svim stvarima i ljudskom rodu. Osim toga, bez premca je sve što je postignuto Njegovim autoritetom, izvrsno je i potpuno besprekorno. Može se reći da su sve Njegove misli, Njegove reči, Njegov autoritet i celokupno delo koje On ostvaruje predivna slika kojoj nema premca, a kad je reč o stvorenjima, jezik ljudskog roda nije u stanju da izrazi njegov značaj i vrednost. Kada Bog dȃ obećanje nekoj osobi, Bog sve o toj osobi poznaje kao vlastiti džep, bilo da je reč o tome gde ta osoba živi ili šta radi, o njenom poreklu pre ili nakon što je dobila obećanje ili o značajnim preokretima u njenom životnom okruženju. Koliko god da je vremena prošlo nakon što su izgovorene Božje reči, za Njega je to kao da su upravo izgovorene. Ovo znači da Bog ima silu i takav autoritet da može da prati svako obećanje koje je dao ljudskom rodu, da ga kontroliše i ispuni, a bez obzira na to u čemu se sastoji samo obećanje, bez obzira na to koliko će vremena biti potrebno da se ono sasvim ispuni i, povrh toga, bez obzira na to koliko je širok domašaj njegovog ispunjenja – na primer, vreme, geografija, rasa i tome slično – ovo će se obećanje ostvariti i ispuniti, a njegovo ostvarenje i ispunjenje Njemu čak neće predstavljati ni najmanji napor. Šta to dokazuje? To dokazuje da je širina Božjeg autoriteta i sile dovoljna da kontroliše celu vaseljenu i ceo ljudski rod. Bog je stvorio svetlost, no, to ne znači da Bog jedino upravlja svetlošću, niti da On jedino upravlja vodom zato što je stvorio vodu, a da sve drugo nije povezano sa Bogom. Zar to ne bi bilo pogrešno shvatanje? Iako je Božji blagoslov Avrȃma posle nekoliko stotina godina postepeno izbledeo iz čovekovog sećanja, za Boga je ovo obećanje i dalje ostalo isto. Ono je i dalje u procesu ostvarenja i nikada nije prestajalo. Čovek nikada nije znao, niti je čuo kako Bog izvršava Svoj autoritet, kako orkestrira svim stvarima i raspoređuje ih i koliko se divnih priča dogodilo među svim stvarima stvorenim od Boga tokom ovog vremena, ali se svaki divni deo prikazivanja Božjeg autoriteta i otkrivenja Njegovih dela prenosio i uzdizao među svim stvorenjima, sva stvorenja su pokazivala čudesna dela Stvoritelja i govorila o njima, a svaku toliko puta ispričanu priču o Stvoriteljevoj suverenosti nad svim stvorenjima, sva stvorenja će obznanjivati za vek vekova. Autoritet kojim Bog vlada svim stvarima, i sila Božja svim stvorenjima, pokazuju da je Bog prisutan svuda i u svakom trenutku. Kada posvedočiš sveprisutnosti autoriteta i sile Božje, videćeš da je Bog prisutan svuda i u svakom trenutku. Autoritet i sila Božja nisu ograničeni vremenom, geografijom, prostorom niti od strane ijedne osobe, događaja ili stvari. Širina Božjeg autoriteta i sile nadilazi čovekovu maštu; nedokučiva je čoveku, čoveku je nezamisliva i čoveku nikada neće biti sasvim poznata.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 95

Autoritet Stvoritelja nije ograničen vremenom, prostorom i geografijom; autoritet Stvoritelja nadilazi svaki proračun (Odabrani odlomak)

Neki ljudi vole da izvode zaključke i da zamišljaju, međutim, koliko daleko može da dosegne ljudska mašta? Može li otići dalje od ovog sveta? Da li je čovek u stanju da izvede zaključak o verodostojnosti i tačnosti Božjeg autoriteta i da ih zamisli? Omogućavaju li čovekovi zaključci i mašta sticanje znanja o Božjem autoritetu? Mogu li oni zaista navesti čoveka da prizna autoritet Božji i pokori mu se? Činjenice dokazuju da su čovekovi zaključci i mašta samo proizvod njegovog intelekta i da nisu ni od najmanje pomoći niti koristi čovekovom znanju o Božjem autoritetu. Nakon što pročitaju naučno-fantastično štivo, neki su u stanju da zamisle Mesec ili izgled zvezda. Ipak, to ne znači da čovek ima ikakvo razumevanje autoriteta Božjeg. Čovekova mašta je upravo to: mašta. On nipošto ne može da dokuči činjenice o tim stvarima, odnosno, o njihovoj povezanosti sa Božjim autoritetom. Kakve veze ima čak i to ako si bio na Mesecu? Pokazuje li to da imaš višedimenzionalno razumevanje Božjeg autoriteta? Pokazuje li to da si u stanju da zamisliš širinu Božjeg autoriteta i sile? Budući da čovekovi zaključci i mašta nisu u stanju da mu omoguće da spozna autoritet Božji, šta čovek treba da uradi? Najmudrije bi bilo da ne izvodi zaključke niti da zamišlja, što znači da čovek nikada ne sme da se oslanja na maštu, niti da se uzda u zaključke kad je reč o spoznaji autoriteta Božjeg. Šta ovde želim da vam kažem? Znanje o Božjem autoritetu, Božjoj sili, Božjem sopstvenom identitetu i Božjoj suštini ne možeš postići oslanjajući se na svoju maštu. Pošto se za spoznaju autoriteta Božjeg ne možeš osloniti na maštu, na koji način onda možeš steći istinsko znanje o Božjem autoritetu? Način da se to učini jeste kroz jedenje i pijenje reči Božjih, kroz zajedništvo i kroz proživljavanje reči Božjih. Tako ćeš postepeno sticati iskustvo i potvrdu o Božjem autoritetu i postepeno ćeš sticati razumevanje i znanje o tome. Ovo je jedini način da se postigne znanje o Božjem autoritetu; ne postoje prečice. Tražiti od vas da ne zamišljate nije isto što i navoditi vas da pasivno sedite i čekate uništenje ili vas sprečavati da išta činite. Ne koristiti mozak za razmišljanje i zamišljanje znači ne koristiti logiku za izvođenje zaključaka, ne koristiti znanje za analizu, ne koristiti nauku kao osnovu, već umesto toga priznati, uveriti se i potvrditi da Bog u koga veruješ ima autoritet, potvrditi da On ima suverenost nad tvojom sudbinom i da Njegova sila u svakom trenutku dokazuje da je On Sȃm pravi Bog, kroz reči Božje, kroz istinu, kroz sve sa čime se susrećeš u životu. Ovo je jedini način na koji svako može da postigne razumevanje Boga. Neki kažu da žele da pronađu jednostavan način za postizanje ovog cilja, međutim, možete li smisliti takav način? Kažem ti, nema potrebe da razmišljaš: ne postoje drugi načini! Jedini način jeste da savesno i postojano spoznajemo i potvrđujemo ono što Bog ima i što jeste kroz svaku reč koju On izražava i kroz sve što On čini. Ovo je jedini način da se spozna Bog. Jer ono što Bog ima i što jeste, kao i sve o Bogu, nije šuplje i prazno, već praktično.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 96

Činjenica da Stvoritelj ima kontrolu i vrhovnu vlast nad svim stvarima i živim bićima govori o istinskom postojanju Stvoriteljevog autoriteta

Jahveov blagoslov Jova je zabeležen u Knjizi o Jovu. Šta je Bog darovao Jovu? „Jahve je, na kraju, Jova blagoslovio još više nego na početku, te je Jov sada imao četrnaest hiljada ovaca, šest hiljada kamila, hiljadu pari volova i hiljadu magarica“ (Knjiga o Jovu 42:12). Iz čovekove perspektive, šta su bile te stvari koje su date Jovu? Da li su to bila dobra ljudskog roda? Uz tu imovinu, zar Jov ne bi bio veoma bogat u tom dobu? Kako je onda stekao takvu imovinu? Šta je dovelo do njegovog bogatstva? Podrazumeva se – Jov ju je stekao zahvaljujući blagoslovu Božjem. Kako je Jov posmatrao ova dobra i kako je gledao na blagoslov Božji, nije nešto o čemu ćemo ovde raspravljati. Kada je reč o blagoslovima Božjim, svi ljudi danonoćno žude da ih Bog blagoslovi, ali čovek nema kontrolu nad time koliko imovine može da stekne tokom svog života, niti da li može da primi blagoslove od Boga – to je neosporna činjenica! Bog ima autoritet i silu da čoveku podari sva dobra, da omogući čoveku da dobije svaki blagoslov, ali ipak postoji načelo za Božje blagoslove. Kakve ljude Bog blagosilja? On, naravno, blagosilja ljude koji Mu se dopadaju! I Avrȃma i Jova je Bog blagoslovio, međutim, blagoslovi koje su oni primili nisu bili isti. Avrȃma je Bog blagoslovio potomstvom brojnim poput zrna peska i zvezda. Kada je Bog blagoslovio Avrȃma, učinio je da potomci jednog čoveka i jednog naroda postanu moćni i napredni. U tome je ljudskim rodom vladao autoritet Božji, koji je udahnuo dah Božji među svim stvarima i živim bićima. Pod suverenošću Božjeg autoriteta, ovaj ljudski rod se razmnožavao i živeo onom brzinom koju je odredio Bog i u okvirima koje je odredio Bog. Konkretno, održivost ovog naroda, brzina širenja i očekivani životni vek bili su svi u sastavu Božjeg uređenja, a načelo svega ovoga se u celini zasnivalo na obećanju koje je Bog dao Avrȃmu. To znači da će se, bez obzira na okolnosti, Božja obećanja odvijati nesmetano i biće ostvarena pod proviđenjem Božjeg autoriteta. U obećanju koje je Bog dao Avrȃmu, bez obzira na preokrete u svetu, bez obzira na epohu, bez obzira na katastrofe koje trpi ljudski rod, potomci Avrȃmovi neće se suočiti sa rizikom uništenja, a njihov narod neće izumreti. Međutim, Božje blagosiljanje Jova njega je učinilo izuzetno bogatim. Bog mu je dao mnoštvo živih stvorenja koja dišu, čije je karakteristike – njihov broj, brzinu njihovog razmnožavanja, stopu preživljavanja, količinu masti u njihovom telu i tome slično – takođe kontrolisao Bog. Iako ova živa bića nisu posedovala moć govora, ona su ipak bila deo Stvoriteljevog uređenja, a načelo na kojem za njih počiva Božje uređenje napravljeno je na osnovu blagoslova koje je Bog obećao Jovu. U blagoslovima koje je Bog dao Avrȃmu i Jovu, iako se razlikovalo ono što je obećano, autoritet kojim je Stvoritelj upravljao svim stvarima i živim bićima bio je isti. Svaka pojedinost Božjeg autoriteta i sile izražena je u Njegovim različitim obećanjima i blagoslovima Avrȃmu i Jovu i, još jednom, ljudskom rodu pokazuje da autoritet Božji uveliko nadilazi čovekovu maštu. Ove pojedinosti ljudskom rodu još jednom poručuju da, ako želi da spozna Božji autoritet, to se može postići samo kroz Božje reči i kroz iskustvo Božjeg dela.

Božji autoritet suverenosti nad svim stvarima omogućava čoveku da vidi jednu činjenicu: Božji autoritet nije oličen samo u rečima: „Tada reče Bog: neka bude svetlost! I postade svetlost. Neka bude svod. I postade svod. Neka bude kopno. I postade kopno“, već je, povrh toga, Njegov autoritet oličen i u tome kako je učinio da svetlost potraje, sprečio da svod nestane i zauvek razdvojio kopno od vode, kao i u pojedinostima kao što su način na koji je vladao i upravljao stvarima koje je stvorio: svetlošću, nebeskim svodom i kopnom. Šta još vidite u Božjem blagoslovu ljudskog roda? Jasno je da nakon što je Bog blagoslovio Avrȃma i Jova, Božji koraci nisu stali, jer je On tek počeo da izvršava Svoj autoritet i nameravao je da svaku Svoju reč pretvori u stvarnost, i da obistini svaku pojedinost o kojoj je govorio, pa je tako, u potonjim godinama, nastavio da čini sve što je nameravao. Pošto Bog ima autoritet, možda se čoveku čini da Bog treba samo da progovori i da će se, a da On ni ne mrdne prstom, sva pitanja i stvari ostvariti. Takva zamišljanja su prilično smešna! Ako isključivo jednostrano posmatraš Božje sklapanje saveza sa čovekom korišćenjem reči, kao i Božje ostvarenje svega korišćenjem reči, a nisi u stanju da vidiš različite znakove i činjenice da autoritet Božji drži vrhovnu vlast nad postojanjem svih stvari, onda je tvoje shvatanje Božjeg autoriteta vrlo isprazno i smešno! Ako čovek zamišlja da je Bog takav, onda se mora reći da je čovekovo znanje o Bogu dovedeno na samu ivicu i da je dospelo u ćorsokak, jer je Bog kojeg čovek zamišlja samo mašina koja izdaje naređenja, a ne Bog koji poseduje autoritet. Šta si video kroz primere Avrȃma i Jova? Jesi li video praktičnu stranu Božjeg autoriteta i sile? Nakon što je blagoslovio Avrȃma i Jova, Bog se nije zadržao tu gde je bio, niti je postavio Svoje glasnike da deluju dok je On čekao da vidi kakav će biti ishod. Naprotiv, čim je Bog izgovorio Svoje reči, pod vođstvom Božjeg autoriteta, sve stvari su počele da se uklapaju u delo koje je Bog nameravao da obavi, a bili su pripremljeni ljudi, stvari i predmeti koje je Bog zahtevao. To znači, čim su reči izgovorene iz usta Božjih, Božji autoritet je počeo da se izvršava po celoj zemlji, a On je odredio pravac ostvarenja i ispunjenja onih obećanja koja je dao Avrȃmu i Jovu, praveći istovremeno sve prigodne planove i pripreme za sve što je bilo potrebno pri svakom koraku i svakoj ključnoj etapi koje je planirao da sprovede. Za to vreme, Bog nije upravljao samo Svojim glasnicima, već i svim stvarima koje je stvorio. Drugim rečima, domašaj ispoljavanja Božjeg autoriteta nije obuhvatao samo glasnike, već i sve stvorene stvari, kojima se upravljalo kako bi se uklopile u delo koje je On nameravao da postigne; to su bili konkretni načini na koje se autoritet Božji izvršavao. U svojim predstavama, neki od vas mogu imati sledeće shvatanje Božjeg autoriteta: Bog ima autoritet i Bog ima silu, pa stoga Bog treba samo da ostane na trećem nebu ili na nekom utvrđenom mestu, i ne mora da obavlja nikakav konkretan posao, a celo Njegovo delo se završava u Njegovim mislima. Neki, takođe, mogu verovati da, iako je Bog blagoslovio Avrȃma, On nije morao ništa da učini, već da je bilo dovoljno samo da izgovori Svoje reči. Da li se zaista tako i dogodilo? Jasno je da nije! Iako Bog poseduje autoritet i silu, Njegov je autoritet istinit i stvaran, a ne prazan. Verodostojnost i stvarnost Božjeg autoriteta i sile postepeno se otkrivaju i oličavaju u Njegovom stvaranju svih stvari, u Njegovoj kontroli nad svim stvarima i u procesu kojim vodi ljudski rod i njime upravlja. Svaki metod, svaka perspektiva i svaki detalj Božje suverenosti nad ljudskim rodom i svim stvarima, celokupno delo koje je ostvario, kao i Njegovo shvatanje svih stvari – sve to doslovno dokazuje da autoritet i sila Božja nisu prazne reči. Njegov autoritet i sila se neprestano pokazuju i otkrivaju, i to u svim stvarima. Ova ispoljavanja i otkrivenja govore o stvarnom postojanju Božjeg autoriteta, jer On koristi Svoj autoritet i silu da nastavi Svoje delo i da zapoveda svim stvarima, kao i da u svakom trenutku upravlja svim stvarima; Njegovu silu i autoritet ne mogu da zamene ni anđeli ni glasnici Božji. Bog je odlučio kakve će blagoslove darovati Avrȃmu i Jovu – tu odluku je doneo Bog. Iako su glasnici Božji lično posetili Avrȃma i Jova, njihovi postupci su bili zasnovani na zapovestima Božjim, njihovi postupci su preduzeti pod autoritetom Božjim, a ujedno su i glasnici bili pod suverenošću Božjom. Iako čovek vidi da glasnici Božji posećuju Avrȃma i ne svedoči tome da Bog Jahve lično išta obavlja u biblijskim zapisima, u stvari, Onaj jedini koji zaista sprovodi silu i autoritet jeste Sȃm Bog, a to ne trpi nikakvu sumnju ni od jednog čoveka! Iako si video da anđeli i glasnici poseduju veliku silu i da su izvodili čuda, ili da su obavljali određene stvari koje je naložio Bog, njihovi postupci služe samo ispunjenju Božjeg naloga, i ni u kom slučaju nisu prikaz autoriteta Božjeg – jer nijedan čovek ni predmet nema, niti poseduje, autoritet Stvoritelja da stvara sve stvari i da svim stvarima upravlja. Dakle, nijedan čovek ni predmet ne mogu da sprovedu autoritet Stvoritelja, niti da ga pokažu.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 97

Autoritet Stvoritelja je nepromenljiv i nepovrediv

1. Bog koristi reči da stvori sve stvari

1. Mojsijeva 1:3-5 Tada reče Bog: „Neka bude svetlost!“ I postade svetlost. Bog je video da je svetlost dobra, pa je razdelio svetlost od tame. Svetlost je Bog nazvao „dan“, a tamu je nazvao „noć“. Prođe veče, svanu jutro – dan prvi.

1. Mojsijeva 1:6-7 Zatim reče Bog: „Neka se prostre svod posred voda da deli donje vode od gornjih voda!“ Bog načini svod, te odvoji vode pod svodom od voda nad svodom. Tako se i zbilo.

1. Mojsijeva 1:9-11 Zatim reče Bog: „Vode pod svodom neka se saberu na jedno mesto i neka se pokaže kopno!“ Tako se i zbilo. Kopno je Bog nazvao „zemlja“, a vodena zborišta „more“. Vide Bog da je to dobro. Zatim reče Bog: „Neka iz zemlje nikne bilje: ono koje u sebi nosi zrnevlje i drveta koja rađaju plod; sve bilje koje, svako prema svojoj vrsti, rađa na zemlji, i u sebi nosi svoje seme!“ Tako se i zbilo.

1. Mojsijeva 1:14-15 Zatim reče Bog: „Neka budu svetila na nebeskom svodu da dele dan od noći, i da označavaju utvrđena doba, dane i godine, te da svetle na nebeskom svodu osvetljavajući zemlju!“ Tako se i zbilo.

1. Mojsijeva 1:20-21 Zatim reče Bog: „Neka provrve vodom živa bića, i ptice nek polete nad zemljom po nebeskom svodu!“ Bog je stvorio i morske nemani i svakojaka živa bića što se kreću i vrve u vodi, te sve ptice krilate po svojim vrstama. Vide Bog da je to dobro.

1. Mojsijeva 1:24-25 Zatim reče Bog: „Neka zemlja proizvede živa bića, svako prema svojoj vrsti: stoku, gmizavce i divlje životinje svake vrste!“ Tako se i zbilo. Bog stvori svakovrsne divlje životinje, svakovrsnu stoku i svakovrsne gmizavce što puze po zemlji. Vide Bog da je to dobro.

2. Bog koristi Svoje reči da sklopi savez sa čovekom

1. Mojsijeva 9:11-13 „Ja ću se držati svog saveza s vama, te potopne vode nikad više neće uništiti sva živa bića, niti će ikad više potop pustošiti zemlju.“ Još reče Bog: „Ovo je znak saveza koji sklapam između sebe i vas i svih živih bića što su s vama, savez za sva buduća pokolenja. Svoju dugu postavljam u oblake da bude znak saveza između mene i zemlje.“

3. Blagoslovi Božji

1. Mojsijeva 17:4-6 Ovo je moj savez sa tobom: postaćeš otac mnogim narodima. I nećeš se više zvati Avram, nego će ti „Avrȃm“ biti ime, jer sam te učinio ocem mnogih naroda. Veoma, veoma plodnim ću te učiniti: od tebe će poteći narodi; i carevi će od tebe proisteći.

1. Mojsijeva 18:18-19 Od Avrȃma će nastati veliki i moćan narod, a preko njega će biti blagosloveni svi narodi na zemlji. Zato sam ga i izabrao da svojoj deci i potomcima zapoveda da se drže Jahveovog puta i da čine što je dobro i pravedno, kako bi Jahve ispunio obećanje dato Avrȃmu.

1. Mojsijeva 22:16-18 Tada mu Jahve reče: „Samim se Sobom zaklinjem, pošto si ovo učinio i nisi se na svog jedinca sina sažalio: obilnim ću te blagoslovima obasuti i tvoje ću potomstvo umnožiti, te će biti brojno kao zvezde na nebu i kao pesak na obali morskoj. Tvoji će potomci osvajati kapije neprijatelja svojih. Zato što si poslušao moj glas, svi će narodi na zemlji biti blagosloveni preko tvog potomstva.“

Knjiga o Jovu 42:12 Jahve je, na kraju, Jova blagoslovio još više nego na početku, te je Jov sada imao četrnaest hiljada ovaca, šest hiljada kamila, hiljadu pari volova i hiljadu magarica.

Šta ste videli u ova tri dela svetog spisa? Da li ste videli da postoji načelo prema kome Bog sprovodi Svoj autoritet? Na primer, Bog je koristio dugu da sklopi savez sa čovekom – postavio je dugu u oblacima kako bi saopštio čoveku da više nikada neće koristiti potop da uništi svet. Da li je duga koju ljudi danas vide i dalje ista ona koja je izgovorena iz usta Božjih? Da li su se njena priroda i značenje promenili? Nesumnjivo nisu. Bog je iskoristio Svoj autoritet da sprovede ovu radnju, i savez koji je On sklopio sa čovekom nastavio se sve do dana današnjeg, a trenutak u kome će ovaj savez biti izmenjen biće, naravno, Božja odluka. Nakon što je Bog rekao: „Svoju dugu postavljam u oblake“, Bog se uvek pridržavao ovog saveza, sve do današnjeg dana. Šta vidiš u ovome? Iako Bog poseduje autoritet i silu, On je veoma strog i principijelan u Svojim postupcima, i ostaje veran Svojoj reči. Njegova strogost i načela Njegovih postupaka pokazuju nepovredivost Stvoritelja i nenadmašivost Stvoriteljevog autoriteta. Iako On poseduje vrhovni autoritet i sve stvari su pod Njegovom vrhovnom vlašću, i iako ima silu da vlada svim stvarima, Bog nikada nije narušio niti prekinuo Svoj sopstveni plan, a svaki put kada sprovodi Svoj autoritet, to je u strogoj saglasnosti sa Njegovim sopstvenim načelima, uz tačno poštovanje onoga što je izgovoreno iz Njegovih usta i uz poštovanje koraka i ciljeva Njegovog plana. Nepotrebno je reći da se sve stvari kojima vlada Bog takođe povinuju načelima prema kojima se sprovodi Božji autoritet i nijedan čovek niti stvar nisu izuzeti iz orkestracije Njegovog autoriteta, niti mogu da promene načela prema kojima se sprovodi Njegov autoritet. U Božjim očima, oni koji su blagosloveni dobijaju sreću koju donosi Njegov autoritet, a oni koji su prokleti dobijaju svoju kaznu zahvaljujući Božjem autoritetu. Pod suverenošću Božjeg autoriteta, nijedan čovek niti stvar nisu izuzeti iz sprovođenja Njegovog autoriteta, niti mogu da promene načela prema kojima se sprovodi Njegov autoritet. Autoritet Stvoritelja neće promeniti izmena nijednog činioca i, shodno tome, načela prema kojima se sprovodi Njegov autoritet neće se promeniti ni iz jednog razloga. Nebo i zemlja mogu doživeti velike preokrete, ali se autoritet Stvoritelja neće promeniti; sve stvari mogu nestati, ali autoritet Stvoritelja neće nikada nestati. To je suština nepromenljivog i nepovredivog autoriteta Stvoritelja i to je sušta jedinstvenost Stvoritelja!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 98

Božja naredba Sotoni

Knjiga o Jovu 2:6 Jahve reče Sotoni: „Dobro, evo, dajem ti ga u ruke, ali mu ipak poštedi život.“

Sotona se nikada nije usudio da prekrši autoritet Stvoritelja i zbog toga sva stvorenja žive kako treba

Ovo je odlomak iz Knjige o Jovu, a zamenica „ga“ u ovim rečima odnosi se na Jova. Iako kratka, ova rečenica razjašnjava mnoga pitanja. Ona opisuje konkretan razgovor između Boga i Sotone u duhovnom carstvu i poručuje nam da je predmet Božjih reči bio Sotona. Takođe beleži šta je Bog konkretno rekao. Božje reči su bile zapovest i naredba Sotoni. Konkretne pojedinosti ove naredbe odnose se na to da se Jovu poštedi život i odnose se na mesto gde je Bog povukao granicu u Sotoninom ophođenju prema Jovu – Sotona je Jovu morao da poštedi život. Iz ove rečenice najpre saznajemo da su to bile reči koje je Bog uputio Sotoni. Prema izvornom tekstu Knjige o Jovu, odlomak nam saopštava pozadinu ovih reči: Sotona je želeo da optuži Jova, pa je morao da dobije Božju saglasnost da bi mogao da ga iskuša. Kada je pristao na Sotonin zahtev da iskuša Jova, Bog je postavio sledeći uslov: „Evo ti Jova u ruke tvoje, ali mu ipak život sačuvaj.“ Kakva je priroda ovih reči? Jasno je da su one zapovest, naredba. Pošto si razumeo prirodu ovih reči, trebalo bi, naravno, i da dokučiš da je Onaj koji je izdao ovu naredbu bio Bog, a da je onaj ko je primio ovu naredbu i poslušao je bio Sotona. Nepotrebno je reći da je, u ovoj naredbi, odnos između Boga i Sotone očigledan svakome ko čita ove reči. Naravno, ovo je takođe odnos između Boga i Sotone u duhovnom carstvu, kao i razlika između identiteta i statusa Boga i Sotone, navedenih u zapisima o razgovoru između Boga i Sotone u Svetom pismu, a to je i izrazita razlika između identiteta i statusa Boga i Sotone koju čovek danas može da sazna u konkretnom primeru i tekstualnom zapisu. U ovom trenutku, moram da kažem da je zapis ovih reči važan dokument u ljudskoj spoznaji o identitetu i statusu Božjem, i da on pruža važne informacije za ljudsko znanje o Bogu. Kroz ovaj razgovor između Stvoritelja i Sotone u duhovnom carstvu, čovek može da shvati jedan konkretniji aspekt autoriteta Stvoritelja. Ove reči su još jedno svedočanstvo o jedinstvenom autoritetu Stvoritelja.

Spolja posmatrano, Bog Jahve vodi dijalog sa Sotonom. U suštini, stav kojim Bog Jahve govori i položaj na kojem se nalazi viši su od Sotoninog. To znači da Bog Jahve zapoveda Sotoni naredbodavnim tonom i govori Sotoni šta treba i šta ne treba da učini, da je Jov već u Sotoninim rukama i da ima slobodu da se prema Jovu ophodi kako želi – ali da Jovu ne sme da oduzme život. Podrazumeva se da Jovov život nije predat Sotoni iako Jov jeste predat u Sotonine ruke; niko ne može oduzeti Jovov život iz Božjih ruku ako Bog to ne dozvoli. Božji stav je jasno izražen u ovoj zapovesti Sotoni, a ova zapovest, takođe, ispoljava i otkriva poziciju sa koje Bog Jahve razgovara sa Sotonom. Bog Jahve ne samo da tu ima status Boga koji je stvorio svetlost, vazduh, sve stvari i živa bića, status Boga koji ima suverenost nad svim stvarima i živim bićima, već i status Boga koji zapoveda ljudskom rodu, zapoveda Adu, Boga koji upravlja životom i smrću svih živih bića. U duhovnom carstvu, ko bi se osim Boga usudio da izda takvu naredbu Sotoni? I zašto je Bog lično izdao Svoju naredbu Sotoni? Zato što život čoveka, uključujući i Jovov, kontroliše Bog. Bog nije dozvolio Sotoni da Jovu naudi ili da mu oduzme život, pa čak i kada je Bog Sotoni dozvolio da iskuša Jova, Bog se, ipak, dosetio da posebno izda takvu naredbu i još jednom je zapovedio Sotoni da Jovu ne oduzima život. Sotona se nikada nije usudio da prekrši autoritet Božji i, štaviše, uvek je pažljivo slušao naredbe i konkretne zapovesti Božje i povinovao im se, nikada se ne usuđujući da im prkosi i, naravno, ne usuđujući se da slobodno promeni ijednu Božju naredbu. Bog je takve granice postavio Sotoni, pa se Sotona nikada nije usudio da te granice pređe. Nije li to moć Božjeg autoriteta? Nije li to svedočanstvo o Božjem autoritetu? U odnosu na ljudski rod, Sotona ima mnogo jasnije razumevanje o tome kako da se ponaša prema Bogu i kako da posmatra Boga, pa tako, u duhovnom carstvu, Sotona veoma jasno vidi status i autoritet Božji, duboko priznaje moć Božjeg autoriteta i načela na kojima počiva sprovođenje Njegovog autoriteta. On se nipošto ne usuđuje da ih previdi, niti se usuđuje da ih na bilo koji način prekrši, da učini išta čime krši autoritet Božji, a ne usuđuje se ni da na bilo koji način izazove Božji gnev. Iako je po prirodi zao i nadmen, Sotona se nikada nije usudio da pređe granice i ograničenja koja mu je postavio Bog. Milionima godina, on se strogo pridržava ovih granica, pridržava se svake zapovesti i naredbe dobijenih od Boga, i nikada se nije usudio da pređe zacrtanu liniju. Iako je zloban, Sotona je mnogo mudriji od iskvarenog ljudskog roda; poznat mu je identitet Stvoritelja i poznaje svoje granice. Iz Sotoninih „smernih“ postupaka može se videti da su autoritet i sila Božja nebeske uredbe koje Sotona ne sme da prekrši, te da se upravo zbog jedinstvenosti i autoriteta Božjeg sve stvari menjaju i uredno rasprostiru, da ljudski rod može da živi i da se razmnožava onim tokom koji je odredio Bog, da nijedna osoba niti predmet nisu u stanju da naruše ovaj poredak, kao i da nijedna osoba niti predmet nisu u stanju da promene ovaj zakon – jer svi potiču iz ruku Stvoritelja i iz poretka i autoriteta Stvoritelja.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 99

Samo Bog, koji ima identitet Stvoritelja, poseduje jedinstveni autoritet (Odabrani odlomak)

Poseban identitet Sotone doveo je do toga da mnogi ljudi iskazuju snažno zanimanje za Sotonino ispoljavanje različitih aspekata. Čak ima mnogo budalastih ljudi koji veruju da, baš kao i Bog, Sotona takođe poseduje autoritet, jer je Sotona u stanju da pokazuje čuda i u stanju je da obavlja stvari koje su ljudskom rodu nemoguće. Dakle, pored toga što obožava Boga, ljudski rod u svom srcu, takođe, ostavlja mesto za Sotonu, pa čak Sotonu obožava kao Boga. Ovi ljudi su jadni i odvratni. Jadni su zbog svoje neukosti, a odvratni zbog svoje jeresi i urođene zle tvari. U ovom trenutku, smatram da je neophodno da vas obavestim o tome šta je autoritet, šta on simbolizuje i šta predstavlja. Uopšteno govoreći, Sȃm Bog jeste autoritet, Njegov autoritet simbolizuje nadmoć i suštinu Božju, a autoritet Samoga Boga predstavlja status i identitet Božji. Budući da je tako, da li se Sotona usuđuje da za sebe kaže da je Bog? Da li se Sotona usuđuje da kaže da je stvorio sve stvari i da ima suverenost nad svim stvarima? Naravno da ne! Jer nije u stanju da stvori sve stvari; do dana današnjeg, on nikada nije napravio ništa od onoga što je stvorio Bog i nikada nije stvorio ništa što ima život. Pošto nema Božji autoritet, on nikada ne bi mogao da poseduje status i identitet Božji, i to je određeno njegovom suštinom. Poseduje li on istu silu kao Bog? Jasno da ne poseduje! Kako nazivamo postupke Sotone i čuda koja pokazuje Sotona? Je li to sila? Da li bi se to moglo nazvati autoritetom? Naravno da ne! Sotona upravlja talasom zla i ometa, narušava i prekida svaki aspekt Božjeg dela. Poslednjih nekoliko hiljada godina, osim što je iskvario i zloupotrebio ljudski rod, namamivši i obmanuvši čoveka u pravcu izopačenosti i odbacivanja Boga, tako da se čovek uputio ka dolini senke smrti, da li je Sotona učinio išta što od strane čoveka zaslužuje i najmanji pomen, pohvalu ili pažnju? Da Sotona poseduje autoritet i silu, da li bi on iskvario ljudski rod? Da Sotona poseduje autoritet i silu, da li bi on naudio ljudskom rodu? Da Sotona poseduje silu i autoritet, da li bi ljudski rod napustio Boga i okrenuo se smrti? Budući da Sotona nema autoritet ni silu, šta treba da zaključimo o suštini svega onoga što on čini? Ima onih koji sve što Sotona čini određuju kao obične smicalice, ali Ja verujem da takvo određenje nije sasvim prikladno. Da li su zla dela kojima je iskvario ljudski rod obična smicalica? Zla sila kojom je Sotona zlostavljao Jova, kao i njegova žestoka želja da ga zlostavlja i proždre, ne bi se mogli postići običnom smicalicom. Osvrnemo li se unazad, u trenu su nestala Jovova jata i stada, rasuta nadaleko po brdima i planinama; u trenu je nestalo Jovovo veliko bogatstvo. Da li se to moglo postići običnom smicalicom? Priroda svega što Sotona čini izražava se negativnim terminima, kao što su narušiti, prekinuti, uništiti, nauditi, zlo, zlonamernost i tama, i uklapa se u njih, pa je tako pojava svega što je nepravedno i zlo neraskidivo povezana sa postupcima Sotone i nerazdvojiva je od zle suštine Sotone. Bez obzira na to koliko je Sotona „moćan“, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da postavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja. Koliko god da je zlonamerna njegova priroda i koliko god da je zla njegova suština, jedino što on može jeste da se poslušno pridržava svoje funkcije: da bude u službi Boga i da predstavlja protivtežu Bogu. Takvi su suština i položaj Sotone. Njegova suština nije povezana sa životom, nije povezana sa silom, nije povezana sa autoritetom; on je samo igračka u Božjim rukama, samo mašina u službi Boga!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 100

Samo Bog, koji ima identitet Stvoritelja, poseduje jedinstveni autoritet (Odabrani odlomci)

Sȃm autoritet se može objasniti kao sila Božja. Pre svega, sa sigurnošću se može reći da su i autoritet i sila pozitivni. Oni nemaju veze ni sa čim negativnim i nisu povezani ni sa jednim stvorenim niti nestvorenim bićem. Sila Božja je u stanju da stvori stvari bilo kog oblika koje imaju život i životnu snagu, a to je određeno životom Božjim. Bog je život, pa je On izvor svih živih bića. Nadalje, autoritet Božji može učiniti da sva živa bića budu pokorna svakoj reči Božjoj, odnosno, da nastanu prema rečima iz Božjih usta, i da žive i razmnožavaju se prema Božjoj zapovesti, prema kojoj Bog vlada i upravlja svim živim bićima, i nikada neće biti odstupanja, za vek vekova. Nijedna osoba niti predmet ne poseduju ove stvari; samo Stvoritelj poseduje i nosi takvu silu, pa se ona naziva autoritetom. Ovo je jedinstvenost Stvoritelja. Budući da je tako, bez obzira na to da li je u pitanju sama reč „autoritet“ ili suština ovog autoriteta, svako od njih se može povezati jedino sa Stvoriteljem, jer je autoritet simbol jedinstvenog identiteta i suštine Stvoritelja, i predstavlja identitet i status Stvoritelja; osim Stvoritelja, nijedna osoba niti predmet ne mogu se povezati sa rečju „autoritet“. Ovo je tumačenje jedinstvenog autoriteta Stvoritelja.

Iako je Sotona posmatrao Jova pohlepnim očima, bez Božje dozvole nije se usudio da dotakne ni dlaku na Jovovom telu. Iako je Sotona suštinski zao i okrutan, nakon što mu je Bog izdao naredbu, nije imao izbora nego da se pridržava Božje zapovesti. Prema tome, iako je Sotona bio pomahnitao poput vuka među ovcama kada je naišao na Jova, nije se usudio da zaboravi granice koje mu je Bog postavio, nije se usudio da prekrši naredbe Božje, a u svemu što je činio, Sotona se nije usudio da odstupi od načela i ograničenja Božjih reči – zar to nije činjenica? Iz ovoga se može videti da se Sotona ne usuđuje da prekrši nijednu reč Boga Jahvea. Za Sotonu, svaka reč iz usta Božjih jeste naredba i nebeski zakon, izraz Božjeg autoriteta – jer se iza svake reči Božje krije Božja kazna za one koji krše naredbe Božje, i za one koji su neposlušni nebeskim zakonima i protive im se. Sotona jasno zna da ako prekrši Božje naredbe, onda mora da prihvati posledice kršenja autoriteta Božjeg i protivljenja nebeskim zakonima. A kakve su te posledice? Nepotrebno je reći da su one Božja kazna za njega. Sotonini postupci prema Jovu predstavljali su samo mikrokosmos njegovog kvarenja čoveka, a kada je Sotona sprovodio ove postupke, granice koje je Bog odredio i naredbe koje je On izdao Sotoni bili su samo mikrokosmos načela na kojima počiva sve što Sotona radi. Pored toga, uloga i položaj Sotone u ovoj stvari bili su samo mikrokosmos njegove uloge i položaja u delu Božjeg upravljanja, a Sotonina potpuna poslušnost Bogu u njegovom iskušavanju Jova bili su samo mikrokosmos Sotoninog neusuđivanja da se iole usprotivi Bogu u delu Božjeg upravljanja. Kakva upozorenja vam daju ovi mikrokosmosi? Među svim stvarima, uključujući Sotonu, ne postoji nijedna osoba ni stvar koja može da prekrši nebeske zakone i uredbe koje je postavio Stvoritelj, i nijedna osoba niti stvar koja se usuđuje da prekrši ove nebeske zakone i uredbe, jer nijedna osoba niti predmet ne mogu da izmene niti da izbegnu kaznu koju Stvoritelj izriče onima koji te zakone ne poštuju. Samo Stvoritelj može da uspostavi nebeske zakone i uredbe, samo Stvoritelj ima silu da ih sprovede, i jedino silu Stvoritelja nijedno lice niti stvar ne mogu da prekrše. Ovo je jedinstveni autoritet Stvoritelja i ovaj autoritet je vrhovni među svim stvarima, pa je stoga nemoguće reći da je „Bog najveći, a da je Sotona drugi po redu“. Osim Stvoritelja koji poseduje jedinstveni autoritet, drugi Bog ne postoji!

Imate li sada novo znanje o Božjem autoritetu? Pre svega, postoji li razlika između autoriteta Božjeg koji je upravo pomenut i moći čoveka? U čemu je razlika? Neki ljudi kažu da između to dvoje nema poređenja. To je tačno! Iako ljudi kažu da između to dvoje nema poređenja, u mislima i predstavama ljudi, moć čoveka se često meša sa autoritetom, pa se to dvoje često međusobno upoređuju. O čemu je ovde reč? Zar ljudi ne prave grešku nehotice zamenjujući jedno drugim? To dvoje je nepovezano i među njima nema poređenja, ali ljudi i dalje ne mogu da odole. Kako ovo treba rešiti? Ako zaista želiš da pronađeš rešenje, jedini način je da razumeš i spoznaš jedinstveni autoritet Božji. Nakon što razumeš i spoznaš autoritet Stvoritelja, u istom kontekstu nećeš pominjati moć čoveka i autoritet Božji.

Na šta se odnosi moć čoveka? Jednostavno rečeno, to je sposobnost ili veština koja omogućava da se iskvarena narav, želje i ambicije čoveka u najvećoj meri prošire ili ostvare. Računa li se to kao autoritet? Bez obzira na to koliko su ambicije i želje čoveka nabujale ili su unosne, za tu se osobu ne može reći da poseduje autoritet; u najboljem slučaju, ovo nadimanje i uspeh samo su pokazatelj Sotoninog glupiranja među ljudima; u najboljem slučaju to je farsa u kojoj Sotona nastupa kao sopstveni predak da bi ispunio svoju ambiciju da bude Bog.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 101

Samo Bog, koji ima identitet Stvoritelja, poseduje jedinstveni autoritet (Odabrani odlomci)

Šta simbolizuje Božji autoritet? Da li simbolizuje identitet Samoga Boga? Da li simbolizuje silu Samoga Boga? Da li simbolizuje jedinstveni status Samoga Boga? Među svim stvarima, u čemu si video autoritet Božji? Kako si ga video? Kada je reč o četiri godišnja doba koja doživljava čovek, može li iko da promeni zakon kojim se smenjuju proleće, leto, jesen i zima? U proleće, drveće pupi i cveta; u leto je prekriveno lišćem; u jesen donosi plodove, a zimi lišće opada. Može li iko da izmeni ovaj zakon? Da li ovo odražava jedan aspekt Božjeg autoriteta? Bog je rekao: „Neka bude svetlost!“ I postade svetlost. Da li ova svetlost i dalje postoji? Zbog čega postoji? Ona postoji zbog reči Božjih, naravno, i zbog autoriteta Božjeg. Postoji li i dalje vazduh koji je stvorio Bog? Da li vazduh koji čovek udiše potiče od Boga? Može li iko oduzeti stvari koje potiču od Boga? Može li iko da izmeni njihovu suštinu i funkciju? Da li je iko u stanju da poremeti noć i dan koje je Bog dodelio i zakon smene noći i dana koji je Bog odredio? Može li Sotona da učini tako nešto? Čak i ako ne spavaš noću i dan zameniš za noć, svejedno će biti noć; možeš da promeniš svoju dnevnu rutinu, ali nisi u stanju da promeniš zakon smene noći i dana – ovu činjenicu ne može niko da promeni, zar ne? Da li je iko u stanju da natera lava da ore zemlju kao vo? Da li je iko u stanju da slona pretvori u magarca? Da li je iko u stanju da natera kokošku da jedri vazduhom poput orla? Da li je iko u stanju da natera vuka da pase travu kao ovca? (Ne.) Da li je iko u stanju da ribu iz vode natera da živi na suvom? Ljudska bića to ne mogu da učine. Zašto ne mogu? Zato što je Bog zapovedio ribama da žive u vodi, pa one žive u vodi. Na kopnu one ne bi mogle da prežive i uginule bi; nisu u stanju da prekorače granice Božje zapovedi. Za sva stvorenja postoji zakon i granica njihovog postojanja, i svako od njih ima svoje sopstvene instinkte. Ovo je odredio Stvoritelj i to ne može da izmeni niti da prevaziđe nijedan čovek. Na primer, lav će uvek živeti u divljini, udaljen od ljudskih naseobina, i nikada ne bi mogao da bude tako pitom i veran kao vo koji živi zajedno sa čovekom i radi za njega. Iako su i slonovi i magarci životinje, imaju po četiri noge i predstavljaju stvorenja koja udišu vazduh, oni su različite vrste, jer ih je Bog podelio u različite vrste i svaka od njih ima sopstvene instinkte, pa tako oni nikada neće moći da zamene uloge. Iako kokoška ima dve noge i krila baš kao i orao, ona nikada neće moći da leti kroz vazduh; u najboljem slučaju će preleteti do nekog drveta – to je određeno njenim instinktom. Nepotrebno je reći da je sve to tako zahvaljujući zapovesti autoriteta Božjeg.

U današnjem razvoju ljudskog roda, može se reći da nauka ljudskog roda cveta, a dostignuća čovekovog naučnog istraživanja mogu se opisati kao impresivna. Mora se reći da se čovekove sposobnosti sve više razvijaju, ali da postoji jedan naučni iskorak koji ljudski rod nije uspeo da napravi: ljudski rod je napravio avione, nosače aviona i atomsku bombu, ljudski rod je dospeo u svemir, hodao po Mesecu, izmislio internet i počeo da živi visokotehnološkim načinom života, a ipak ljudski rod nije u stanju da stvori živo biće koje diše. Instinkti svakog živog bića i zakoni prema kojima ona žive, ciklus života i smrti svake vrste živih bića – sve to prevazilazi moć ljudske nauke i ona to ne može kontrolisati. U ovom trenutku se mora reći da, bez obzira na visoke domete čovekove nauke, ona se ne može uporediti ni sa jednom od misli Stvoritelja, i nije u stanju da razazna čudesnost Stvoriteljeve tvorevine, ni moć Njegovog autoriteta. Toliko je okeana na Zemlji, a ipak nikada nisu prekoračili svoje granice i po svojoj volji prešli na kopno, a to je stoga što je Bog postavio granice za svaki od njih; ostali su tamo gde im je On zapovedio da budu, pa bez Božje dozvole ne mogu slobodno da se pomeraju. Bez Božje dozvole, oni ne smeju da narušavaju jedni druge, već mogu da se pomere samo kada Bog tako kaže, a kuda će otići i ostati određeno je autoritetom Božjim.

Jasnije rečeno, „autoritet Božji“ označava da sve zavisi od Boga. Bog ima pravo da odluči kako će nešto učiniti i to se obavlja onako kako On želi. Zakon svih stvari zavisi od Boga, a ne od čoveka; niti ga čovek može izmeniti. Ne može se izmestiti čovekovom voljom, već se umesto toga menja mislima Božjim, mudrošću Božjom i predodređenjima Božjim; to je činjenica koju nijedan čovek ne može poreći. Nebo i zemlja i sva stvorenja, vaseljena, zvezdano nebo, četiri godišnja doba, ono što je vidljivo i nevidljivo čoveku – sve to postoji, funkcioniše i menja se bez i najmanje greške, pod autoritetom Božjim, prema predodređenjima Božjim, prema zapovestima Božjim i prema zakonima početka postanja. Nijedna osoba niti predmet ne mogu da izmene svoje zakone, niti da promene suštinski tok na osnovu kojeg funkcionišu; nastali su zahvaljujući autoritetu Božjem, i propadaju zbog autoriteta Božjeg. Ovo je sȃm autoritet Božji. Sada kada je toliko toga rečeno, možeš li da osetiš da je autoritet Božji simbol identiteta i statusa Božjeg? Može li ijedno stvoreno ili nestvoreno biće posedovati autoritet Božji? Mogu li ijedna osoba, stvar ili predmet da ga oponašaju, da ga predstavljaju kao svoj ili da ga zamene?

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 102

Identitet Stvoritelja je jedinstven i ne bi trebalo da se pridržavate koncepta mnogoboštva

Iako su veštine i sposobnosti Sotone veće od čovekovih, iako on može da učini stvari koje su čoveku nedostižne, bez obzira na to da li zavidiš ili težiš onome što Sotona radi, bez obzira na to da li mrziš ili prezireš te stvari, bez obzira na to jesi li u stanju da ih vidiš ili ne, bez obzira na to koliko toga Sotona može da postigne ili koliko ljudi može da obmane da ga obožavaju i svetkuju, i bez obzira na to kako ga definišeš, ne možeš nipošto reći da on poseduje autoritet i silu Božju. Treba da znaš da Bog jeste Bog, da postoji samo jedan Bog i, povrh toga, treba da znaš da samo Bog ima autoritet, da samo Bog ima silu da kontroliše sve stvari i da njima upravlja. Samo zato što Sotona ima sposobnost da obmane ljude i što može da se predstavlja kao Bog, što može da oponaša znamenja i čuda koje čini Bog, i što je učinio slične stvari kao Bog, ti pogrešno veruješ da Bog nije jedinstven, da postoji mnogo Bogova, da se ti Bogovi razlikuju samo po stepenu veštine i po opsegu sile kojom raspolažu. Njihovu veličinu rangiraš prema redosledu njihovog dolaska i prema njihovoj starosti, pogrešno veruješ da postoje i druga božanstva osim Boga i smatraš da sila i autoritet Božji nisu jedinstveni. Ako imaš takve zamisli, ako ne priznaješ jedinstvenost Boga, ne veruješ da samo Bog poseduje autoritet, i ako se jedino pridržavaš mnogoboštva, u tom slučaju kažem da si ološ među svim stvorenjima, da si pravo oličenje Sotone i da si osoba potpuno sazdana od zla! Shvatate li šta pokušavam da vas naučim izgovarajući ove reči? Bez obzira na vreme, mesto ili tvoje poreklo, Boga ne smeš da mešaš ni sa jednom drugom osobom, stvari ili predmetom. Bez obzira na to koliko ti autoritet Božji i suština Samoga Boga mogu delovati nespoznatljivo i nepristupačno, koliko god da se dela i reči Sotone slažu sa tvojom predstavom i maštom, koliko god da su oni za tebe zadovoljavajući, ne budi lud, nemoj mešati ove koncepte, nemoj poricati postojanje Boga, nemoj poricati identitet i status Božji, ne odgurkuj Boga kroz vrata da bi doveo Sotonu kako bi Boga zamenio u tvom srcu i bio tvoj Bog. Ne sumnjam da ste u stanju da zamislite posledice takvog čina!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 103

Iako je ljudski rod iskvaren, on i dalje živi pod suverenošću Stvoriteljevog autoriteta

Sotona hiljadama godina kvari ljudski rod. Naneo je neopisivu količinu zla, obmanjivao je generaciju za generacijom i počinio gnusne zločine u svetu. Zlostavljao je čoveka, obmanjivao ga je, zavodio je čoveka da se protivi Bogu i činio zlodela koja su uvek iznova ometala i narušavala Božji plan. Ipak, pod autoritetom Božjim, sve stvari i živa bića nastavljaju da se pridržavaju pravila i zakona koje je Bog postavio. U poređenju sa autoritetom Božjim, Sotonina zla priroda i divljanje su toliko ružni, tako odvratni i prezira dostojni, a tako sitni i ranjivi. Iako Sotona hoda među svim stvarima koje je stvorio Bog, on nije u stanju da izvrši ni najmanju promenu u ljudima, stvarima i predmetima kojima Bog zapoveda. Prošlo je nekoliko hiljada godina, a ljudski rod još uvek uživa u svetlosti i vazduhu darovanim od Boga, i dalje udiše dah koji je izdahnuo Sȃm Bog, i dalje uživa u cveću, pticama, ribama i insektima koje je stvorio Bog, i uživa u svim stvarima koje je obezbedio Bog; dan i noć se i dalje neprekidno smenjuju; četiri godišnja doba se uobičajeno smenjuju; leteće divlje guske odleću zimi, i još uvek se vraćaju sledećeg proleća; ribe u vodi nikada ne napuštaju reke i jezera – svoj dom; cvrčci na zemlji poletno pevaju tokom letnjih dana; popci u travi nežno zuje u taktu vetra tokom jeseni; guske se okupljaju u jata, dok orlovi ostaju samotnjaci; ponos lavova se održava lovom; losovi se ne udaljavaju od trave i cveća… Sve vrste živih bića, među svim stvorenjima, odlaze i vraćaju se, da bi ponovo odlazile, milion promena nastaje u treptaju oka – međutim, ono što se ne menja jesu njihovi instinkti i zakoni opstanka. Oni žive u okrilju Božjeg snabdevanja i ishrane, i niko ne može da izmeni njihove instinkte, niko ne može da naruši pravila njihovog opstanka. Iako je ljudski rod, koji živi među svim stvarima, Sotona kvario i obmanjivao, čovek i dalje ne može da se odrekne vode koju je stvorio Bog, vazduha koji je stvorio Bog i svih stvari koje je stvorio Bog, već čovek i dalje živi i razmnožava se na ovom prostoru stvorenom od Boga. Instinkti ljudskog roda se nisu promenili. Čovek se još uvek uzda u svoje oči da bi video, u svoje uši da bi čuo, u svoj mozak da bi razmišljao, u svoje srce da bi shvatio, u svoje noge i stopala da bi hodao, u svoje ruke da bi radio, i tako dalje; svi instinkti koje je Bog darovao čoveku kako bi mogao da prihvati Božje snabdevanje ostaju neizmenjeni, nisu se promenile sposobnosti preko kojih čovek sarađuje sa Bogom, sposobnost ljudskog roda da ispunjava dužnost stvorenog bića nije se promenila, duhovne potrebe ljudskog roda se nisu promenile, nije se promenila želja ljudskog roda da pronađe svoje poreklo, nije se promenila čežnja ljudskog roda da ga spasi Stvoritelj. Takve su trenutne okolnosti ljudskog roda, koji živi pod autoritetom Božjim i koji je pretrpeo krvavo uništenje sprovedeno od Sotone. Iako je Sotona opustošio ljudski rod, pa on više ne predstavlja Adama i Evu sa početka postanja, već je umesto toga prepun stvari koje su protivne Bogu, kao što su znanje, mašta, predstave i tome slično, i prepun je iskvarene sotonske naravi, u očima Boga ljudski rod je isti onaj koga je On stvorio. Bog i dalje vlada i orkestrira ljudskim rodom, koji još uvek živi onim tokom koji je Bog odredio, pa je tako, u očima Božjim, ljudski rod koga je iskvario Sotona samo prekriven prljavštinom, krče mu creva, reakcije su mu pomalo usporene, pamćenje mu nije tako dobro kao nekada i donekle je stariji – ali su sve funkcije i instinkti čoveka sasvim neoštećeni. Ovo je ljudski rod koga Bog namerava da spasi. Ovaj ljudski rod jedino mora da čuje poziv Stvoritelja i da začuje glas Stvoritelja, pa će ustati i požuriti da pronađe odakle taj glas dolazi. Ovaj ljudski rod jedino mora da vidi lik Stvoritelja, i sve drugo će mu postati nebitno, odbaciće sve kako bi se posvetio Bogu, pa će čak i svoj život položiti za Njega. Kada srce ljudskog roda bude razumelo iskrene reči Stvoritelja, ljudski rod će odbaciti Sotonu i prikloniti se Stvoritelju; kada ljudski rod bude sasvim oprao prljavštinu sa svog tela i još jednom bude dobio ono čime ga Stvoritelj snabdeva i hrani, tada će se vratiti sećanje ljudskog roda, i u tom trenutku će se ljudski rod zaista vratiti pod vrhovnu vlast Stvoritelja.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni I“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 104

Za tvrdoglavo protivljenje Bogu, čoveka uništava Božji gnev (Odabrani odlomci)

1. Mojsijeva 19:1-11 Stignu ona dva anđela uveče u Sodomu baš kada je Lot sedeo kod gradskih vrata. Kad ih je video, Lot im je pošao u susret, poklonio se licem do zemlje i rekao: „Molim vas, gospodo, svratite u dom svoga sluge da provedete noć i operete noge; onda uranite, pa nastavite svojim putem.“ Oni odgovoriše: „Ne, prespavaćemo na ulici.“ No, Lot ih je toliko saletao da su oni konačno svratili k njemu i ušli u njegovu kuću. Onda ih je ugostio, ispekao beskvasni hleb, pa su jeli. Ali pre nego što su legli na počinak, žitelji grada – muškarci Sodome, stari i mladi – sav narod do poslednjeg čoveka, opkole kuću. Onda pozvaše Lota i rekoše mu: „Gde su oni ljudi što noćas dođoše k tebi? Izvedi ih pred nas, da se upoznamo!“ Lot izađe k njima na ulaz, a vrata zatvori za sobom. Onda im reče: „Braćo moja, molim vas, ne činite tog zla! Evo, imam ovde dve ćerke koje još nisu bile u dodiru ni s jednim čovekom. Njih ću vam izvesti, pa činite s njima što vam je volja; ali ovim ljudima ne činite ništa, jer su došli pod senku moga krova.“ Oni mu rekoše: „Skloni se odatle! Došao si ovde kao došljak, a već se postavljaš za sudiju. Sad ćemo s tobom da uradimo gore nego s njima.“ Onda silovito nasrnu na Lota i primaknu se vratima da ih razvale. Ali ona dvojica ispruže ruke, uvuku Lota k sebi i zatvore vrata. A one ljude što su bili pred vratima, stare i mlade, udare slepilom tako da nisu mogli da pronađu vrata.

1. Mojsijeva 19:24-25 Tada je Jahve Sodomu i Gomoru zasuo kišom od sumpora i ognja – s neba, od Jahvea – pa je uništio ove gradove i celu tu ravnicu, sve žitelje gradova i sve što je raslo na zemlji.

Iz ovih pasusa nije teško videti da su poročnost i iskvarenost Sodome već bili dostigli stepen odvratan i čoveku i Bogu, te da je u očima Božjim ovaj grad stoga zaslužio da bude uništen. Međutim, šta se događalo u gradu pre nego što je uništen? Kakvo nadahnuće mogu ljudi izvesti iz ovih događaja? Šta Božji stav prema ovim događajima ljudima pokazuje o Njegovoj naravi? Da bismo razumeli celu priču, pročitajmo pažljivo šta je zabeleženo u Svetom pismu…

Iskvarenost Sodome: razjarujuća za čoveka, razbešnjujuća za Boga

Te noći, Lot je primio od Boga dva glasnika i priredio im gozbu. Posle večere, pre nego što su legli, ljudi iz celog grada su opkolili Lotov dom i dozivali ga. U Svetom pismu je zabeleženo kako govore: „Gde su oni ljudi što noćas dođoše k tebi? Izvedi ih pred nas, da se upoznamo!“ Ko je izgovorio ove reči? Kome su one izgovorene? Ovo su bile reči stanovnika Sodome, izvikivane izvan Lotove kuće i namenjene da ih Lot čuje. Kakav je osećaj čuti ove reči? Da li si besan? Da li ti je muka od ovih reči? Da li u tebi kulja bes? Zar ove reči ne smrde na Sotonu? Možeš li preko njih da osetiš rđavost i tamu u ovom gradu? Možeš li kroz njihove reči da osetiš svirepost i varvarstvo u ponašanju ovih ljudi? Možeš li kroz njihovo ponašanje da osetiš dubinu njihove iskvarenosti? Kroz sadržaj onoga što su rekli, nije teško uočiti da su njihova poročna priroda i divljačka narav dostigli nivo koji oni više ne mogu da kontrolišu. Sa izuzetkom Lota, svi do poslednje osobe u ovom gradu nisu se razlikovali od Sotone; i sȃm pogled na neku drugu osobu nagonio je ove ljude da požele da joj naude ili je prožderu… Ove stvari ne samo da pružaju osećaj užasne i zastrašujuće prirode ovoga grada, i auru smrti koja ga okružuje, već pružaju i osećaj njegove poročnosti i krvavosti.

Kako je odreagovao Lot kada se našao licem u lice sa bandom neljudskih nasilnika, ljudima koji su bili ispunjeni sumanutom željom da proždiru ljudske duše? Prema Svetom pismu: „Molim vas, ne činite tog zla! Evo, imam ovde dve ćerke koje još nisu bile u dodiru ni s jednim čovekom. Njih ću vam izvesti, pa činite s njima što vam je volja; ali ovim ljudima ne činite ništa, jer su došli pod senku moga krova.“ Ono što je Lot mislio ovim rečima bilo je sledeće: bio je spreman da se odrekne svoje dve ćerke da bi zaštitio glasnike. Prema svakom razumnom proračunu, trebalo je da ovi ljudi pristanu na Lotove uslove i da dva glasnika ostave na miru; na kraju krajeva, ti glasnici su im bili potpuni stranci, ljudi koji nisu imali nikakve veze sa njima i koji nikada nisu naudili njihovim interesima. Međutim, podstaknuti svojom poročnom prirodom, oni to nisu ostavili po strani, već su umesto toga pojačali svoje nasrtanje. Na ovom mestu, još jedna njihova izjava ljudima može nesumnjivo pružiti dodatni uvid u pravu, poročnu prirodu ovih ljudi, dok ljudima istovremeno omogućava da shvate i razumeju zbog čega je Bog poželeo da uništi ovaj grad.

Dakle, šta su sledeće rekli? Kao što se u Bibliji navodi: „’Skloni se odatle! Došao si ovde kao došljak, a već se postavljaš za sudiju. Sad ćemo s tobom da uradimo gore nego s njima.’ Onda silovito nasrnu na Lota i primaknu se vratima da ih razvale.“ Zašto su hteli da razvale Lotova vrata? Razlog je u tome što su goreli od želje da naude toj dvojici glasnika. Šta je dovelo ove glasnike u Sodomu? Svrha njihovog dolaska bila je da spasu Lota i njegovu porodicu, ali su stanovnici grada pogrešno mislili da su došli da preuzmu zvanične funkcije. Ni ne pitajući za nameru glasnika, stanovnici grada su svoju želju da divljački naude ovoj dvojici glasnika zasnivali isključivo na pretpostavci; želeli su da naude dvojici ljudi koji nisu imali ništa sa njima. Jasno je da su stanovnici ovog grada sasvim izgubili svoju ljudskost i razum. Stepen njihovog ludila i divljaštva već se nije razlikovao od Sotonine poročne prirode kojom on ljudima nanosi štetu i proždire ih.

Kad su zahtevali od Lota da preda ove ljude, šta je Lot učinio? Iz teksta znamo da ih Lot nije predao. Da li je Lot poznavao ovu dvojicu glasnika Božjih? Naravno da nije! Ipak, zašto je uspeo da spase ovu dvojicu ljudi? Da li je znao šta su oni došli da urade? Iako nije znao razlog njihovog dolaska, znao je da su oni Božje sluge, pa ih je zato primio u svoju kuću. To što je ove sluge Božje mogao da nazove titulom „gospodina“ pokazuje da je Lot bio uobičajeni sledbenik Božji, za razliku od drugih ljudi u Sodomi. Prema tome, kad su mu Božji glasnici došli, on je rizikovao sopstveni život da primi ovu dvojicu slugu u svoju kuću; osim toga, on je ponudio svoje dve ćerke u zamenu ne bi li zaštitio ovu dvojicu slugu. Ovo je bilo Lotovo pravedno delo; bio je to opipljiv izraz Lotove prirode-suštine, a takođe i razlog zašto je Bog poslao Svoje sluge da spasu Lota. Suočen sa opasnošću, Lot je zaštitio ovu dvojicu slugu ne obazirući se ni na šta drugo; čak je svoje dve ćerke pokušao da razmeni u zamenu za bezbednost slugu. Osim Lota, da li je u ovom gradu postojao još neko ko bi uradio ovakvo nešto? Kao što činjenice dokazuju – ne, nije postojao niko! Prema tome, podrazumeva se da su u Sodomi svi, osim Lota, bili meta uništenja, i to sa pravom – oni su to zaslužili.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 105

1. Mojsijeva 19:1-11 Stignu ona dva anđela uveče u Sodomu baš kada je Lot sedeo kod gradskih vrata. Kad ih je video, Lot im je pošao u susret, poklonio se licem do zemlje i rekao: „Molim vas, gospodo, svratite u dom svoga sluge da provedete noć i operete noge; onda uranite, pa nastavite svojim putem.“ Oni odgovoriše: „Ne, prespavaćemo na ulici.“ No, Lot ih je toliko saletao da su oni konačno svratili k njemu i ušli u njegovu kuću. Onda ih je ugostio, ispekao beskvasni hleb, pa su jeli. Ali pre nego što su legli na počinak, žitelji grada – muškarci Sodome, stari i mladi – sav narod do poslednjeg čoveka, opkole kuću. Onda pozvaše Lota i rekoše mu: „Gde su oni ljudi što noćas dođoše k tebi? Izvedi ih pred nas, da se upoznamo!“ Lot izađe k njima na ulaz, a vrata zatvori za sobom. Onda im reče: „Braćo moja, molim vas, ne činite tog zla! Evo, imam ovde dve ćerke koje još nisu bile u dodiru ni s jednim čovekom. Njih ću vam izvesti, pa činite s njima što vam je volja; ali ovim ljudima ne činite ništa, jer su došli pod senku moga krova.“ Oni mu rekoše: „Skloni se odatle! Došao si ovde kao došljak, a već se postavljaš za sudiju. Sad ćemo s tobom da uradimo gore nego s njima.“ Onda silovito nasrnu na Lota i primaknu se vratima da ih razvale. Ali ona dvojica ispruže ruke, uvuku Lota k sebi i zatvore vrata. A one ljude što su bili pred vratima, stare i mlade, udare slepilom tako da nisu mogli da pronađu vrata.

1. Mojsijeva 19:24-25 Tada je Jahve Sodomu i Gomoru zasuo kišom od sumpora i ognja – s neba, od Jahvea – pa je uništio ove gradove i celu tu ravnicu, sve žitelje gradova i sve što je raslo na zemlji.

Sodoma je potpuno uništena zbog izazivanja Božjeg gneva

Kada su stanovnici Sodome videli ovu dvojicu slugu, nisu pitali za razlog njihovog dolaska, niti je iko upitao jesu li došli da šire Božju volju. Naprotiv, oformili su rulju i, ne čekajući objašnjenje, došli su poput divljih pasa ili zlobnih vukova da dograbe ovu dvojicu slugu. Da li je Bog posmatrao ove stvari dok su se dešavale? Šta je u Svom srcu Bog mislio o ovakvom ljudskom ponašanju, o ovakvom događaju? Bog je odlučio da uništi ovaj grad; On nije oklevao ni čekao, niti je više pokazivao strpljenje. Došao je Njegov dan i on je krenuo sa poslom koji je želeo da obavi. Prema tome, u 1. Mojsijevoj 19:24-25 se navodi: „Tada je Jahve Sodomu i Gomoru zasuo kišom od sumpora i ognja – s neba, od Jahvea – pa je uništio ove gradove i celu tu ravnicu, sve žitelje gradova i sve što je raslo na zemlji.“ Ova dva stiha govore o metodi kojom je Bog uništio ovaj grad, kao i o stvarima koje je Bog uništio. Pre svega, u Bibliji se navodi da je Bog spalio grad ognjem, a da je obim ovog ognja bio dovoljan da uništi sve ljude i sve što je raslo na zemlji. Naime, oganj, koji pada sa neba, ne samo da je uništio grad, već je, takođe, uništio sve ljude i živa bića u njemu, sve dok nije preostao nijedan trag. Nakon što je grad uništen, zemlja je ostala bez živih bića; više nije bilo životne snage niti ikakvih znakova života. Ovaj grad je postao pustara, prazno mesto ispunjeno samrtnom tišinom. Na ovom mestu više neće biti rđavih dela koja se čine protiv Boga, niti će više biti ubijanja i krvoprolića.

Zašto je Bog tako temeljno želeo da spali ovaj grad? Šta možete ovde da vidite? Da li je Bog zaista mogao da podnese da se ljudski rod i priroda, Njegove sopstvene tvorevine, ovako uništavaju? Ako možeš da razlučiš bes Boga Jahvea na osnovu ognja koji je bacio sa nebesa, onda nije teško videti koliki je bio Njegov bes, a sudeći prema metama Njegovog uništenja i stepenu do kojeg je ovaj grad uništen. Kada Bog prezire neki grad, On će mu izreći Svoju kaznu. Kad se Bog gnuša nekog grada, On će više puta upozoriti ljude kako bi ih obavestio o Svom besu. Međutim, kada Bog odluči da stvari okonča i uništi neki grad – odnosno, kada su Njegov gnev i veličanstvo uvređeni – On neće izricati dodatne kazne niti upozorenja. Umesto toga, direktno će ga uništiti. Učiniće da on sasvim nestane. Ovo je Božja pravedna narav.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 106

1. Mojsijeva 19:1-11 Stignu ona dva anđela uveče u Sodomu baš kada je Lot sedeo kod gradskih vrata. Kad ih je video, Lot im je pošao u susret, poklonio se licem do zemlje i rekao: „Molim vas, gospodo, svratite u dom svoga sluge da provedete noć i operete noge; onda uranite, pa nastavite svojim putem.“ Oni odgovoriše: „Ne, prespavaćemo na ulici.“ No, Lot ih je toliko saletao da su oni konačno svratili k njemu i ušli u njegovu kuću. Onda ih je ugostio, ispekao beskvasni hleb, pa su jeli. Ali pre nego što su legli na počinak, žitelji grada – muškarci Sodome, stari i mladi – sav narod do poslednjeg čoveka, opkole kuću. Onda pozvaše Lota i rekoše mu: „Gde su oni ljudi što noćas dođoše k tebi? Izvedi ih pred nas, da se upoznamo!“ Lot izađe k njima na ulaz, a vrata zatvori za sobom. Onda im reče: „Braćo moja, molim vas, ne činite tog zla! Evo, imam ovde dve ćerke koje još nisu bile u dodiru ni s jednim čovekom. Njih ću vam izvesti, pa činite s njima što vam je volja; ali ovim ljudima ne činite ništa, jer su došli pod senku moga krova.“ Oni mu rekoše: „Skloni se odatle! Došao si ovde kao došljak, a već se postavljaš za sudiju. Sad ćemo s tobom da uradimo gore nego s njima.“ Onda silovito nasrnu na Lota i primaknu se vratima da ih razvale. Ali ona dvojica ispruže ruke, uvuku Lota k sebi i zatvore vrata. A one ljude što su bili pred vratima, stare i mlade, udare slepilom tako da nisu mogli da pronađu vrata.

1. Mojsijeva 19:24-25 Tada je Jahve Sodomu i Gomoru zasuo kišom od sumpora i ognja – s neba, od Jahvea – pa je uništio ove gradove i celu tu ravnicu, sve žitelje gradova i sve što je raslo na zemlji.

Nakon ponovljenog neprijateljstva i otpora Sodome prema Njemu, Bog je sasvim istrebljuje

Iz ljudske perspektive, Sodoma je bila grad koji je u potpunosti mogao da zadovolji ljudsku pohlepu i ljudsku rđavost. Primamljiv i očaravajuć, uz muziku i ples iz noći u noć, njegov napredak je ljude dovodio do očaranosti i ludila. Njegova rđavost je nagrizalo ljudska srca i očaralo ih do stanja izopačenosti. Bio je to grad u kome su divljali nečisti i zli duhovi; vrveo je od greha i ubistava, a vazduh je bio gust od krvavog, trulog smrada. Bio je to grad od kojeg se ljudima ledila krv u žilama, grad iz kojeg se odlazilo u stanju užasa. Niko u ovom gradu – ni muško ni žensko, ni mlado ni staro – nije tražio istiniti put; niko nije žudeo za svetlošću niti je čeznuo da se udalji od greha. Živeli su pod Sotoninom kontrolom, pod Sotoninom iskvarenošću i obmanom. Izgubili su svoju ljudskost, izgubili su razum i prvobitni cilj ljudskog postojanja. Počinili su bezbrojna zla dela protivljenja Bogu; odbijali su Božje vođstvo i opirali se Njegovoj volji. I upravo su njihova zla dela vodila ove ljude, grad i sve živo u njemu, korak po korak, do puta uništenja.

Iako u ova dva pasusa nisu zabeležene sve pojedinosti u vezi sa stepenom iskvarenosti stanovnika Sodome, već je umesto toga zabeleženo njihovo ponašanje prema dvojici Božjih slugu nakon njihovog dolaska u grad, postoji jednostavna činjenica koja otkriva stepen u kome je stanovništvo Sodome bilo iskvareno, rđavo i opiralo se Bogu. Time se, takođe, razotkrivaju pravo lice i suština stanovnika grada. Ovi ljudi ne samo da su odbili da prihvate Božja upozorenja, već se nisu ni plašili Njegove kazne. Naprotiv, nipodaštavali su Božji bes. Slepo su se opirali Bogu. Ma šta da je On činio ili kako je to činio, njihova zlobna priroda se samo pojačavala i neprekidno su se suprotstavljali Bogu. Stanovništvo Sodome je bilo neprijateljski nastrojeno prema Božjem postojanju, Njegovom dolasku, Njegovoj kazni, a još i više prema Njegovim upozorenjima. Bili su izuzetno nadmeni. Proždirali su i povređivali sve ljude koji su mogli biti proždrani i povređeni, a nisu se drugačije poneli ni prema Božjim slugama. Kada je reč o svim zlim delima koja su počinili stanovnici Sodome, nanošenje štete Božjim slugama bio je samo vrh ledenog brega, a njihova poročna priroda koja se time otkrila zapravo je bila samo kap u ogromnom moru. Stoga je Bog odlučio da ih uništi ognjem. Nije koristio potop niti je koristio uragan, zemljotres, cunami niti bilo koji drugi metod da uništi grad. Šta je značilo to što je Bog koristio oganj da uništi ovaj grad? Značilo je potpuno uništenje grada; značilo je da je ovaj grad potpuno zbrisan sa lica zemlje da više ne postoji. „Uništenje“ se ovde ne odnosi samo na nestajanje oblika i strukture grada ili njegovog spoljnog izgleda; takođe znači da su duše ljudi u gradu prestale da postoje, da su potpuno istrebljene. Jednostavno rečeno, bili su uništeni svi ljudi, događaji i stvari koji su povezani sa gradom. Za stanovništvo tog grada neće biti narednog života niti ponovnog ovaploćenja; Bog ih je istrebio iz ljudskog roda Svog stvaranja, za vek vekova. Upotreba ognja označila je kraj greha na ovom mestu, kao i to da je greh bio zauzdan na tom mestu; ovaj greh će prestati da postoji i širi se. To je značilo da je Sotonina rđavost izgubilo svoje plodno tle, kao i groblje koje mu je pružalo mesto za boravak i život. U ratu između Boga i Sotone, Božje korišćenje ognja jeste žig Njegove pobede kojim je Sotona žigosan. Uništenje Sodome predstavlja veliki pogrešan korak u Sotoninoj ambiciji da se suprotstavi Bogu kvarenjem i proždiranjem ljudi, a takođe je i ponižavajući znak vremena u razvoju ljudskog roda kada je čovek odbijao Božje vođstvo i prepustio se poroku. Pored toga, to je i zapis o pravom otkrivenju Božje pravedne naravi.

Kada je oganj koji je Bog poslao sa nebesa Sodomu pretvorio samo u pepeo, to je značilo da je grad nazvan „Sodoma“ nakon toga prestao da postoji, kao i sve u tom gradu. Uništen je Božjim besom, nestajući u Božjem gnevu i veličanstvu. Zahvaljujući Božjoj pravednoj naravi, Sodoma je dobila svoju pravednu kaznu i pravičan kraj. Do kraja postojanja Sodome došlo je zbog njene rđavosti, a i zahvaljujući Božjoj želji da više nikada ne pogleda ovaj grad, nijednog čoveka koji je u njemu živeo, niti jedno živo biće koje je izraslo u tom gradu. Božja „želja da više nikada ne pogleda ovaj grad“ jeste Njegov gnev, kao i Njegovo veličanstvo. Bog je spalio grad jer su njegova pokvarenost i greh doveli do toga da oseća bes, gađenje i gnušanje prema njemu i da poželi da više nikada ne vidi ovaj grad niti ijednog čoveka ili živo biće u njemu. Nakon što je grad potpuno izgoreo, ostavljajući za sobom samo pepeo, on ja zaista prestao da postoji u Božjim očima; čak je i Njegovo sećanje na njega nestalo, bilo je izbrisano. To znači da oganj poslat sa nebesa nije samo uništio čitav grad Sodomu, nije samo uništio ljude u gradu koji su bili tako ispunjeni grehom, nije samo uništio sve stvari u gradu koje su bile ukaljane grehom; pored svih ovih stvari, oganj je, takođe, uništio sećanje na rđavost ljudskog roda i njegov otpor prema Bogu. U ovome je bila Božja namera da spali grad.

Ovaj ljudski rod je postao iskvaren do krajnjih granica. Ovi ljudi nisu znali ko je Bog, niti odakle su sami poticali. Ako bi im pomenuo Boga, oni bi napadali, klevetali i bogohulili. Čak i kad su Božje sluge došle da prenesu Njegovo upozorenje, ovi iskvareni ljudi ne samo da nisu pokazivali znakove pokajanja i nisu napustili svoje poročno ponašanje, već su, naprotiv, drsko naudili Božjim slugama. Ono što su izrazili i otkrili bila je njihova priroda-suština krajnjeg neprijateljstva prema Bogu. Možemo da vidimo da je otpor ovih iskvarenih ljudi protiv Boga bio više od otkrivenja njihove iskvarene naravi, baš kao što je bio i više od slučaja klevete ili ruganja koji su naprosto nastajali zbog nedostatka razumevanja istine. Ni glupost ni neznanje nisu izazvali njihovo poročno ponašanje; na ovaj način su postupili ne zato što su bili prevareni, a zasigurno ne zato što su bili zavedeni. Njihovo ponašanje je dostiglo stepen nepodnošljivo drskog antagonizma, opiranja Bogu i galame upućene Njemu. Bez sumnje, ovakvo ljudsko ponašanje bi razbesnelo Boga i razbesnelo bi Njegovu narav – narav koja se ne sme vređati. Stoga je Bog direktno i otvoreno pustio Svoj gnev i Svoje veličanstvo; bilo je to istinsko otkrivenje Njegove pravedne naravi. Suočen sa gradom ogrezlim u grehu, Bog je poželeo da ga uništi na najbrži mogući način, da istrebi sve ljude u njemu i sveukupnost njihovih grehova na najpotpuniji način, da učini da stanovništvo ovog grada prestane da postoji i da zaustavi umnožavanje greha sa ovog mesta. Najbrži i najpotpuniji način da se to učini bio je da ga spali ognjem. Božji stav prema stanovništvu Sodome nije bilo napuštanje ni zanemarivanje. Umesto toga, On je upotrebio Svoj gnev, veličanstvo i autoritet da kazni, obori i potpuno uništi ove ljude. Njegov stav prema njima nije bio samo fizičko uništenje, već i uništenje duše, večno istrebljenje. Ovo je pravo značenje onoga što Bog misli pod rečima „da prestane da postoji“.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 107

Iako je Božji gnev skriven i čoveku nepoznat, on ne podnosi uvredu

Božje postupanje prema celom ljudskom rodu, bezumnom i neukom kakav ljudski rod jeste, prvenstveno se zasniva na milosti i toleranciji. Sa druge strane, Njegov gnev se najveći deo vremena i u najvećem broju događaja čuva u tajnosti, a čoveku je nepoznat. Shodno tome, čoveku je teško da vidi kako Bog izražava Svoj gnev, a teško je i razumeti Njegov gnev. Budući da je tako, čovek Božji gnev doživljava kao svetlost. Kada se čovek suoči sa Božjim poslednjim delom i korakom tolerancije i praštanja za čoveka – odnosno, kada se na ljudski rod spusti poslednji Božji slučaj milosti i Njegovo poslednje upozorenje – ako ljudi i dalje budu koristili iste metode protivljenja Bogu i ne učine nikakav napor da se pokaju, da isprave svoj put i prihvate Njegovu milost, Bog im tada više neće darivati Svoju toleranciju i strpljenje. Naprotiv, Bog će u tom trenutku povući Svoju milost. Nakon toga, On će poslati samo Svoj gnev. On Svoj gnev može izraziti na različite načine, baš kao što može da koristi različite metode da kažnjava i uništava ljude.

Božje korišćenje ognja da uništi grad Sodomu jeste Njegov najbrži metod potpunog uništenja ljudskog roda ili bilo koje druge stvari. Spaljivanjem stanovnika Sodome uništeno je više od njihovih fizičkih tela; uništeni su svi njihovi duhovi, duše i tela, čime je obezbeđeno da ljudi u tom gradu prestanu da postoje kako u materijalnom svetu tako i u svetu koji je za čoveka nevidljiv. Ovo je jedan od načina na koji Bog otkriva i izražava Svoj gnev. Ovaj način otkrivenja i izražavanja jeste jedan aspekt suštine Božjeg gneva, baš kao što je on prirodno i otkrivenje suštine Božje pravedne naravi. Kada Bog pošalje Svoj gnev, On prestaje da otkriva ikakvu milost ili dobrotu, i više ne pokazuje Svoju toleranciju i strpljenje; ne postoji osoba, stvar niti razlog koji mogu da Ga ubede da i dalje bude strpljiv, da ponovo dȃ Svoju milost, da još jednom daruje Svoju toleranciju. Umesto ovih stvari On će, bez ikakvog oklevanja, poslati Svoj gnev i veličanstvo, čineći ono što želi. On će učiniti ove stvari na brz i čist način u skladu sa Svojim sopstvenim željama. Ovo je način na koji Bog šalje Svoj gnev i veličanstvo, koje čovek ne sme da uvredi, a takođe je i izraz jednog aspekta Njegove pravedne naravi. Kada ljudi posvedoče tome kako Bog pokazuje Svoju brigu i ljubav prema čoveku, oni nisu u stanju da otkriju Njegov gnev, da vide Njegovo veličanstvo niti da osete Njegovu netrpeljivost prema uvredi. Ove stvari su ljude oduvek navodile da veruju da je Božja pravedna narav isključivo ona sazdana od milosti, tolerancije i ljubavi. Međutim, kada čovek vidi kako Bog uništava grad ili kako prezire ljudski rod, Njegov bes u uništenju čoveka i Njegovo veličanstvo omogućavaju ljudima da sagledaju drugu stranu Njegove pravedne naravi. To je Božja netrpeljivost prema uvredi. Božja narav koja ne podnosi nikakvu uvredu nadilazi maštu svakog stvorenog bića, a među nestvorenim bićima, nijedno nije u stanju da se u nju upliće niti da na nju utiče; još manje se ona može predstavljati kao sopstvena ili oponašati. Prema tome, ovaj aspekt Božje naravi jeste onaj koji bi ljudski rod trebalo najviše da poznaje. Jedino Sȃm Bog ima ovakvu narav i jedino Sȃm Bog poseduje ovakvu narav. Bog poseduje ovakvu pravednu narav zato što On prezire poročnost, tamu, buntovništvo i Sotonina rđava dela – koja kvare i proždiru ljudski rod – zato što prezire sva grešna dela koja su u suprotnosti s Njim, kao i zbog Svoje svete i neukaljane suštine. Zbog toga On neće podnositi da Mu se ijedno od stvorenih ili nestvorenih bića otvoreno suprotstavi ili da Ga ospori. Dovoljno je da čak i pojedinac, kome je On nekada pokazao milost ili koga je izabrao, izazove Njegovu narav i prekrši Njegova načela strpljenja i tolerancije, i Bog će, bez i najmanje milosti ili oklevanja, osloboditi i otkriti Svoju pravednu narav koja ne podnosi nikakvu uvredu.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 108

Božji gnev je brana za sve sile pravde i sve pozitivne stvari (Odabrani odlomci)

Božja netrpeljivost prema uvredi jeste Njegova jedinstvena suština; Božji gnev je Njegova jedinstvena narav; Božje veličanstvo je Njegova jedinstvena suština. Načelo u pozadini Božjeg besa je pokazatelj Njegovog identiteta i statusa, koje samo On poseduje. Podrazumeva se da je ovo načelo takođe i simbol suštine Samog jedinstvenog Boga. Božja narav je Njegova nerazdvojiva suština, koja se uopšte ne menja protokom vremena, niti se menja promenom geografske lokacije. Njegova suštinska narav jeste Njegova unutrašnja suština. Bez obzira na to na kome On obavlja svoje delo, Njegova se suština ne menja, kao ni Njegova pravedna narav. Kada neko razbesni Boga, ono što Bog šalje jeste Njegova suštinska narav; u tom trenutku načelo u pozadini Njegovog besa se ne menja, kao ni Njegov jedinstven identitet i status. On ne postaje besan zbog promene u Svojoj suštini ili zbog toga što različiti elementi proističu iz Njegove naravi, već zato što čovekovo protivljenje Njemu vređa Njegovu narav. Čovekovo nepodnošljivo izazivanje Boga ozbiljno je osporavanje Božjeg sopstvenog identiteta i statusa. Prema Božjem mišljenju, kada Ga čovek izaziva, čovek Ga osporava i iskušava Njegov bes. Kada se čovek protivi Bogu, kada čovek osporava Boga, kada čovek neprestano iskušava Božji bes – a to je u onim vremenima kada greh uzima maha – Božji gnev će se prirodno otkriti i predstaviti. Prema tome, Božji izraz Njegovog gneva jeste simbol toga da će sve rđave sile prestati da postoje, kao i simbol toga da će sve neprijateljske sile biti uništene. Ovo je jedinstvenost Božje pravedne naravi i Božjeg gneva. Kada su Božje dostojanstvo i svetost izazvani, kada čovek ometa sile pravde i ne vidi ih, tada će Bog poslati Svoj gnev. Zahvaljujući Božjoj suštini, sve te sile na zemlji koje osporavaju Boga, protive Mu se i sa Njim se nadmeću, jesu rđave, iskvarene i nepravedne; potiču od Sotone i njemu pripadaju. Pošto je Bog pravedan, sazdan od svetlosti i besprekorno svet, otud će sve što je rđavo, iskvareno i što pripada Sotoni nestati kada se oslobodi Božji gnev.

Iako je izlivanje Božjeg gneva jedan aspekt izražavanja Njegove pravedne naravi, Božji bes nikako nije neselektivan u pogledu svoje mete niti je bez načela. Naprotiv, Bog se uopšte lako ne razbesni, niti tek tako otkriva Svoj gnev i veličanstvo. Štaviše, Božji gnev je prilično kontrolisan i odmeren; to se nikako ne može uporediti sa načinom na koji se čovek najčešće razbesni ili iskaljuje svoj bes. U Bibliji su zabeleženi mnogi razgovori između čoveka i Boga. Reči pojedinih ljudi koji su učestvovali u tim razgovorima bile su plitke, neuke i detinjaste, ali Bog nije udario na njih niti ih je osudio. Konkretno, tokom Jovove kušnje, kako se Bog Jahve ponašao prema trojici Jovovih prijatelja i ostalima nakon što je čuo reči koje su izgovorili Jovu? Da li ih je On osudio? Da li je na njih bio besan? Nije učinio ništa od toga! Umesto toga, On je rekao Jovu da preklinje u njihovo ime i da se moli za njih, a njihove greške Sȃm Bog nije uzeo k srcu. Svi ovi primeri predstavljaju osnovni stav sa kojim se Bog odnosi prema ljudskom rodu, iskvarenom i neukom kakav jeste. Prema tome, oslobađanje Božjeg gneva nikako nije izražavanje Njegovog raspoloženja, niti je način kojim On daje oduška Svojim osećanjima. Nasuprot čovekovom nerazumevanju, Božji gnev nije potpuni izliv besa. Bog oslobađa Svoj gnev ne zato što nije u stanju da kontroliše Svoje sopstveno raspoloženje niti zato što je Njegov bes dostigao tačku ključanja, pa mora da ga iskali na nečemu. Naprotiv, Njegov gnev je prikaz i pravi izraz Njegove pravedne naravi i simbolično otkrivenje Njegove svete suštine. Bog je gnev i On ne podnosi da bude uvređen – to ne znači da Božji bes ne pravi razliku među uzrocima niti da je neprincipijelan; upravo je iskvareni ljudski rod taj koji polaže isključivo pravo na neprincipijelne, nasumične izlive besa, one vrste besa koja ne pravi razliku među uzrocima. Jednom kada čovek stekne status, teško će mu biti da kontroliše svoje raspoloženje, pa će uživati da koristi prilike da izrazi svoje nezadovoljstvo i dȃ oduška svojim emocijama; često će se razbesneti bez ikakvog očiglednog razloga, kako bi otkrio svoju sposobnost i drugima stavio do znanja da se njegov status i identitet razlikuju od onih kod običnih ljudi. Naravno, i iskvareni ljudi bez statusa često gube kontrolu. Njihov bes je često izazvan narušavanjem njihovih privatnih interesa. Kako bi zaštitili svoj sopstveni status i dostojanstvo, često će davati oduška svojim emocijama i otkrivati svoju nadmenu prirodu. Čovek će se razbesneti i dati oduška svojim emocijama kako bi odbranio i podržao postojanje greha, a ovi postupci su načini na koje čovek izražava svoje nezadovoljstvo; prepuni su nečistoća, smicalica i spletki, ljudske iskvarenosti i rđavosti, a više od svega, prepuni su čovekovih sumanutih ambicija i želja. Kada se pravda sukobi sa poročnošću, čovekov bes se neće rasplamsati u odbrani postojanja pravde ili u njenom podržavanju; naprotiv, kada su sile pravde ugrožene, izložene progonu i napadnute, čovekov stav je u tome da to previđa, izbegava ili da ustukne. Međutim, kad se suoči sa silama rđavosti, čovekov stav je u tome da bude susretljiv, da se klanja i provuče. Prema tome, čovekovo davanje oduška predstavlja izlaz za sile rđavosti, izraz osionog i nezaustavljivog rđavog ponašanja čoveka od krvi i mesa. Međutim, kada Bog pošalje Svoj gnev, sve rđave sile će biti zaustavljene, svi grehovi koji štete čoveku će biti zauzdani, sve neprijateljske sile koje ometaju Božje delo postaće vidljive, izdvojene i proklete, a svi Sotonini saučesnici koji se suprotstavljaju Bogu će biti kažnjeni i istrebljeni. Na njihovom mestu, Božje delo će se odvijati bez ikakvih prepreka, Božji plan upravljanja će nastaviti da se razvija korak po korak prema rasporedu, a Sotona više neće ometati i obmanjivati Božji izabrani narod, pri čemu će oni koji slede Boga uživati u Božjem vođstvu i opskrbi u mirnom i spokojnom okruženju. Božji gnev je zaštita koja sprečava da se sve rđave sile umnože i podivljaju, a takođe je i brana koja štiti postojanje i širenje svih stvari koje su pravedne i pozitivne, i večno ih čuva od potiskivanja i podrivanja.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 109

Božji gnev je brana za sve sile pravde i sve pozitivne stvari (Odabrani odlomci)

Možete li da vidite suštinu Božjeg gneva u Njegovom uništenju Sodome? Ima li još nečeg pomešanog sa Njegovim besom? Je li Božji bes sasvim čist? Da upotrebim ljudske reči, da li je Božji gnev neukaljan? Ima li ikakve obmane u pozadini Njegovog gneva? Ima li ikakve zavere? Nekih neizrecivih tajni? Mogu vam reći krajnje ozbiljno i svečano: ne postoji nijedan deo Božjeg gneva koji može izazvati sumnju. Njegov bes je potpun, neukaljan bes u kome nema drugih namera niti ciljeva. Razlozi u pozadini Njegovog besa su čisti, nevini i ne podležu nikakvoj kritici. On je prirodno otkrivenje i prikaz Njegove svete suštine; on je nešto što nijedno stvoreno biće ne poseduje. Ovo je deo Božje jedinstvene pravedne naravi, a takođe i upadljiva razlika između odgovarajućih suština Stvoritelja i stvorenih bića.

Bez obzira na to da li se neko razbesni pred očima drugih ili iza njihovih leđa, svako ima drugačiju nameru i svrhu sopstvenog besa. Možda izgrađuje sopstveni prestiž ili možda brani svoje interese, čuva svoj ugled ili čuva obraz. Neki su uzdržani u svom besu, dok su drugi preki i svom besu dopuštaju da bukne kad god požele, bez imalo ustezanja. Ukratko, čovekov bes potiče iz njegove iskvarene naravi. Koja god da je njegova svrha, ona potiče od tela i od prirode; nema nikakve veze sa pravdom ili nepravdom jer ništa u čovekovoj prirodi-suštini ne odgovara istini. Prema tome, iskvarenu ljudsku narav i Božji gnev ne treba pominjati u istom kontekstu. Bez izuzetka, ponašanje čoveka kojeg je iskvario Sotona započinje željom da se zaštiti iskvarenost i svakako je zasnovano na iskvarenosti; upravo zato se čovekov bes ne može pominjati u istom kontekstu sa Božjim gnevom, koliko god da čovekov bes u teoriji može delovati ispravno. Kada Bog pošalje Svoj bes, rđave sile su zauzdane i rđave stvari uništene, dok pravedne i pozitivne stvari počinju da uživaju Božju brigu i zaštitu i omogućeno im je nesmetano postojanje. Bog šalje Svoj gnev zato što nepravedne, negativne i rđave stvari remete, ometaju ili uništavaju normalnu aktivnost i razvoj pravednih i pozitivnih stvari. Cilj Božjeg besa nije da zaštiti Svoj sopstveni status i identitet, već da zaštiti postojanje pravednih, pozitivnih, lepih i dobrih stvari, da zaštiti zakone i poredak normalnog opstanka ljudskog roda. Ovo je osnovni uzrok Božjeg gneva. Božji bes je sasvim ispravno, prirodno i istinito otkrivenje Njegove naravi. U Njegovom besu nema skrivenih motiva niti ima prevare ili zavere, a kamoli želja, lukavosti, zlobe, nasilja, rđavosti ili ikakve druge osobine svojstvene iskvarenom ljudskom rodu. Pre nego što Bog pošalje Svoj bes, On je već sasvim jasno i potpuno sagledao suštinu svake stvari, i već je formulisao tačne i jasne definicije i zaključke. Dakle, Božji cilj u svemu što čini kristalno je jasan, kao i Njegov stav. On nije zbunjen, slep, impulsivan ili nemaran, a zasigurno nije neprincipijelan. Ovo je praktični aspekt Božjeg gneva, a upravo zbog ovog praktičnog aspekta Božjeg gneva ljudski rod je dostigao svoje normalno postojanje. Bez Božjeg gneva, ljudski rod bi posrnuo u nenormalne uslove života i sve pravedne, lepe i dobre stvari bi bile uništene i prestale bi da postoje. Bez Božjeg gneva, zakoni i pravila postojanja za stvorena bića bili bi prekršeni ili čak potpuno podriveni. Od stvaranja čoveka, Bog je neprekidno koristio Svoju pravednu narav da zaštiti i održi normalno postojanje ljudskog roda. Budući da Njegova pravedna narav sadrži gnev i veličanstvo, svi rđavi ljudi, stvari i predmeti i sve ono što remeti normalno postojanje ljudskog roda i šteti mu, bivaju kažnjeni, kontrolisani i uništeni kao rezultat Njegovog gneva. Tokom proteklih nekoliko milenijuma, Bog je neprekidno koristio Svoju pravednu narav da obori i uništi sve vrste nečistih i zlih duhova koji se opiru Bogu i ponašaju kao Sotonini saučesnici i sluge u Božjem delu upravljanja ljudskim rodom. Prema tome, Božje delo spasenja čoveka oduvek je napredovalo prema Njegovom planu. To znači da zahvaljujući postojanju Božjeg gneva, najpravedniji ciljevi ljudskog roda nikada nisu uništeni.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 110

Iako Sotona deluje humano, pravedno i čestito, Sotonina suština je okrutna i rđava

Sotona gradi svoju reputaciju obmanjujući ljude i često se predstavlja kao prethodnica i uzor pravde. Pod lažnim izgovorom da štiti pravdu, on škodi ljudima, proždire njihove duše i koristi se svakojakim sredstvima da otupi, obmane i podstakne čoveka. Njegov cilj je da navede čoveka da odobri njegovo rđavo ponašanje i prikloni mu se, da natera čoveka da mu se pridruži u suprotstavljanju Božjem autoritetu i suverenosti. Međutim, kada neko prozre njegove smicalice i spletke i prozre njegove podle osobine, i kada više ne želi da ga Sotona i dalje gazi i zavarava ili da i dalje bude u njegovom ropstvu, ili da bude kažnjen i uništen zajedno sa njim, tada Sotona menja svoje prethodne crte sveca i skida svoju lažnu masku da bi otkrio svoje pravo lice, koje je rđavo, podlo, ružno i divljačko. On bi najviše voleo da istrebi sve one koji odbijaju da ga slede i koji se opiru njegovim rđavim silama. U tom trenutku Sotona više ne može imati častan izgled dostojan poverenja; umesto toga, ispod ovčijeg runa se otkrivaju njegove ružne i đavolske osobine. Jednom kada se Sotonine smicalice iznesu na videlo i njegove prave osobine budu razotkrivene, on će pobesneti i ispoljiti svoje varvarstvo. Njegova želja da naudi ljudima i proždire ih nakon toga će se samo pojačati. On se razbesni kada čovek otkrije pravu istinu, pa započinje da gradi snažnu osvetoljubivost prema čoveku zbog njegove težnje da žudi za slobodom i svetlošću i za oslobođenjem iz njegovog ropstva. Njegov bes ima za cilj da odbrani i podrži njegovu rđavost, a takođe je pravo otkrivenje njegove divljačke prirode.

U svakom slučaju, Sotonino ponašanje razotkriva njegovu rđavu prirodu. Od svih rđavih dela koje je Sotona izvršio nad čovekom – od njegovih ranih nastojanja da obmane čoveka da ga sledi, preko njegovog iskorišćavanja čoveka, u kome čoveka uvlači u svoja rđava dela, do njegove osvetoljubivosti prema čoveku nakon što njegove prave osobine budu razotkrivene i nakon što ga čovek prepozna i napusti – nijedan od ovih postupaka ne propušta da razotkrije Sotoninu rđavu suštinu, niti da dokaže činjenicu da Sotona nema nikakve veze sa pozitivnim stvarima i da je Sotona izvor svih rđavih stvari. Svaki njegov postupak štiti njegovu rđavost, osigurava nastavak njegovih rđavih dela, ide protiv pravednih i pozitivnih stvari i uništava zakone i poredak normalnog postojanja ljudskog roda. Ovi Sotonini postupci su neprijateljski prema Bogu i biće uništeni Božjim gnevom. Iako Sotona poseduje sopstveni bes, njegov bes je samo sredstvo da dȃ oduška svojoj rđavoj prirodi. Razlog zbog koga je Sotona ogorčen i besan je u sledećem: njegove besprizorne smicalice su razotkrivene; nije se lako izvukao sa svojim spletkama; njegova sumanuta ambicija i želja da zameni Boga i ponaša se kao Bog su srušeni i onemogućeni; a njegov cilj da kontroliše ceo ljudski rod sada je uzaludan i nikada se neće ostvariti. Božje neprekidno prizivanje Sopstvenog gneva, svaki put iznova, sprečilo je da se ostvare Sotonine spletke i suzbilo širenje i divljanje Sotonine rđavosti. Iz tog razloga, Sotona istovremeno mrzi Božji gnev i boji ga se. Svaki put kad se Božji gnev spusti, on ne samo da razotkriva Sotonin pravi podli izgled, već i na svetlo dana iznosi Sotonine rđave želje, a time bivaju ogoljeni razlozi za Sotonin bes prema ljudskom rodu. Erupcija Sotoninog besa predstavlja pravo otkrivenje njegove rđave prirode i razotkrivanje njegovih smicalica. Naravno, svaki put kada se Sotona razbesni to predstavlja proglas uništenja rđavih stvari i zaštitu i nastavak odvijanja pozitivnih stvari; to je proglas činjenice da Božji gnev ne sme biti uvređen!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 111

Da bi spoznao Božju pravednu narav, čovek se ne sme oslanjati na iskustvo i maštu

Kada se suočiš sa Božjim sudom i grdnjom, da li ćeš reći da je Božja reč ukaljana? Hoćeš li reći da Božji bes ima svoju pozadinu i da je ukaljan? Hoćeš li klevetati Boga, uz reči da Njegova narav nije nužno sasvim pravedna? Kada se baviš svakim Božjim delom, prvo moraš biti siguran da u Božjoj pravednoj naravi nema nikakvih drugih elemenata, da je ona sveta i besprekorna. Ova dela obuhvataju udaranje, kažnjavanje i uništenje ljudskog roda. Bez izuzetka, svako Božje delo se čini uz strogo poštovanje Njegove suštinske naravi i Njegovog plana i ne obuhvata nijedan deo ljudskog znanja, tradicije i filozofije. Svako Božje delo je izraz Njegove naravi i suštine i nije povezano ni sa čim što pripada iskvarenom ljudskom rodu. Ljudski rod ima predstavu da su samo Božja ljubav, milost i tolerancija prema čoveku besprekorni, neukaljani i sveti, a niko ne zna da su Božji bes i Njegov gnev takođe neukaljani; osim toga, niko nije razmišljao o pitanjima kao što su: zašto Bog ne podnosi uvredu ili zašto je Njegov bes tako veliki. Naprotiv, neki Božji gnev pogrešno smatraju za lošu narav, kao što je ona kod iskvarenog ljudskog roda, i pogrešno poistovećuju Božji bes sa besom iskvarenog ljudskog roda. Oni čak pogrešno pretpostavljaju da je Božji bes isti kao prirodno otkrivenje iskvarene naravi ljudskog roda i da je oslobađanje Božjeg gneva poput besa iskvarenih ljudi kada se suoče sa nekom nesrećnom situacijom, te veruju da je oslobađanje Božjeg gneva izraz Njegovog raspoloženja. Nakon ovog zagovora, nadam se da niko od vas više neće imati pogrešna shvatanja, zamišljanja ili nagađanja u pogledu Božje pravedne naravi. Nakon što ste čuli Moje reči, nadam se da u svojim srcima možete istinski da prepoznate gnev Božje pravedne naravi, da možete da ostavite po strani sva prethodna pogrešna shvatanja Božjeg gneva i da možete da promenite svoja pogrešna verovanja i gledišta o suštini Božjeg gneva. Osim toga, nadam se da u svojim srcima možete imati tačnu definiciju Božje naravi, da više nećete imati nikakve sumnje u pogledu Božje pravedne naravi, te da Božjoj istinskoj naravi nećete nametati nikakvo ljudsko rasuđivanje ili zamišljanje. Božja pravedna narav jeste Božja sopstvena istinska suština. Ona nije nešto što je napisao ili oblikovao čovek. Njegova pravedna narav jeste Njegova pravedna narav i nema nikakve veze niti spone ni sa jednim stvorenim bićem. Sȃm Bog jeste Sȃm Bog. On nikada neće postati stvoreno biće, a čak i ako postane pripadnik stvorenih bića, Njegova suštinska narav i suština neće se promeniti. Prema tome, bogopoznanje nije isto što i spoznaja nekog predmeta; spoznati Boga nije isto što i razlučivanje neke stvari niti je isto što i razumevanje čoveka. Ako, da bi spoznao Boga, koristiš svoj koncept ili metod za spoznaju nekog predmeta ili za razumevanje osobe, onda nikada nećeš moći da stekneš znanje o Bogu. Spoznaja Boga ne znači oslanjanje na iskustvo ili maštu, te stoga nikada ne smeš Bogu da namećeš svoje iskustvo ili maštu; koliko god da tvoje iskustvo i mašta mogu biti bogati, oni su ipak ograničeni. Štaviše, tvoja mašta ne odgovara činjenicama, a još manje istini, i u neskladu je sa Božjom istinskom naravi i suštinom. Ako se uzdaš u svoju maštu da bi razumeo Božju suštinu, osuđen si na neuspeh. Jedini put je sledeći: prihvati sve što dolazi od Boga, a zatim to postepeno proživljavaj i shvataj. Doći će dan kada će te Bog prosvetiti da Ga zaista razumeš i spoznaš zbog tvoje saradnje i zbog tvoje gladi i žeđi za istinom.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 112

Ljudski rod zadobija Božju milost i toleranciju kroz iskreno pokajanje (Odabrani odlomci)

Upozorenje Boga Jahvea stiže do Ninivljana

Pređimo sada na drugi pasus, trećeg poglavlja Knjiga proroka Jone: „Kad je ušao u grad, Jona je išao samo dan hoda propovedajući: ’Još četrdeset dana i Niniva će biti uništena.’“ Ovo su reči koje je Bog neposredno preneo Joni da saopšti Ninivljanima, tako da su, naravno, to reči koje je Jahve želeo da kaže Ninivljanima. Ove reči poručuju ljudima da je Bog počeo da se gnuša i da mrzi ljude u gradu zato što se njihova zloba podigla do Njegovog pogleda, i da je zato želeo da uništi ovaj grad. Međutim, pre nego što Bog uništi grad, to će objaviti Ninivljanima i istovremeno im pružiti priliku da se pokaju za svoju zlobu i da počnu iznova. Ova prilika će potrajati četrdeset dana, ni dan duže. Drugim rečima, ako se ljudi u gradu ne pokaju, ne priznaju svoje grehe i ne poklone se pred Bogom Jahveom u roku od četrdeset dana, Bog će uništiti ovaj grad kao što je uništio Sodomu. To je ono što je Bog Jahve želeo da poruči stanovništvu Ninive. Očigledno, ovo nije bila jednostavna izjava. Ne samo da je ona prenela bes Boga Jahvea, već je prenela i Njegov stav prema Ninivljanima, dok je istovremeno poslužila kao svečano upozorenje ljudima koji žive u ovom gradu. Ovo upozorenje im je poručivalo da su njihova zla dela zaslužila mržnju Boga Jahvea i da će ih ona uskoro dovesti na samu ivicu sopstvenog uništenja. Stoga je život svakog stanovnika Ninive bio u neposrednoj opasnosti.

Oštar kontrast između reagovanja Ninive i Sodome na upozorenje Boga Jahvea

Šta znači biti uništen? U govornom smislu to znači da nešto više ne postoji. Ali na koji način? Ko bi mogao da uništi ceo grad? Naravno, bilo bi nemoguće da čovek izvrši takav čin. Stanovnici Ninive nisu bili budale; čim su čuli ovaj proglas, došli su na ideju. Znali su da je proglas došao od Boga, znali su da će Bog izvršiti Svoje delo i znali su da je njihova zloba razbesnela Boga Jahvea i na njih navukla Njegov bes, te da će uskoro biti uništeni zajedno sa svojim gradom. Kako su se stanovnici grada ponašali nakon što su čuli upozorenje Boga Jahvea? U Bibliji se detaljno opisuje kako su ljudi reagovali, od cara sve do običnih ljudi. U Svetom pismu su zabeležene sledeće reči: „Ninivljani su poverovali Bogu; proglasili su post, pa su se, od najvećeg do najmanjeg, obukli u kostret. Kad je vest došla do cara, on je ustao sa svog prestola, skinuo svoje ruho, stavio na sebe kostret i seo u pepeo. Onda je zapovedio da viču po Ninivi: ’Po nalogu cara i njegovih velikaša: „Ni čovek ni stoka, bilo krupna ili sitna, ne sme ništa okusiti! Neka ne pasu i ne piju vodu. Neka se i stoka i ljudi pokriju kostreću, i neka iz sve snage prizivaju Boga. Neka se svako odvrati od svoga zlog puta i od nasilja koje je činio. (…)“’“ (Knjiga proroka Jone 3:5-9).

Nakon što su čuli proglas Boga Jahvea, stanovnici Ninive su pokazali potpuno suprotan stav od stanovnika Sodome – dok su se stanovnici Sodome otvoreno suprotstavili Bogu, nastavljajući i dalje sa zlom, Ninivljani, nakon što su čuli ove reči, nisu zanemarili ovo pitanje niti su se opirali. Umesto toga, oni su poverovali Bogu i proglasili su post. Šta na ovom mestu znači reč „poverovali“? Sama reč ukazuje na veru i pokornost. Ako za objašnjenje ove reči koristimo stvarno ponašanje Ninivljana, ona znači da su poverovali da Bog može i hoće da učini ono što je rekao i da su spremni da se pokaju. Da li su stanovnici Ninive osetili strah pred neposrednom katastrofom? Upravo je njihovo verovanje unelo strah u njihova srca. Prema tome, čime možemo dokazati verovanje i strah Ninivljana? Kao što se u Bibliji kaže: „(…) proglasili su post, pa su se, od najvećeg do najmanjeg, obukli u kostret“. To znači da su Ninivljani zaista poverovali, te da je iz tog verovanja proizašao strah, koji ih je potom naveo da poste i obuku se u kostret. Tako su pokazali da počinju da se kaju. Sasvim suprotno od stanovnika Sodome, Ninivljani ne samo da se nisu protivili Bogu, već su i svojim ponašanjem i postupcima jasno pokazali svoje pokajanje. Naravno, to su učinili svi stanovnici Ninive, a ne samo obični ljudi – ni car nije bio izuzetak.

Pokajanje cara Ninive zadobija pohvalu Boga Jahvea

Kada je car Ninive začuo ovu vest, ustao je sa svog prestola, skinuo svoju odeždu, stavio je na sebe kostret i seo u pepeo. Zatim je zapovedio da niko u gradu ne sme ništa da okusi, te da ni ovce, volovi ni sva druga stoka ne smeju da pasu niti da piju vodu. Da se i ljudi i stoka obuku u kostret, a da ljudi iz sve snage prizivaju Boga. Car je, takođe, naredio da se svako odvrati od svoga zlog puta i od nasilja koje je činio. Sudeći po ovom nizu postupaka, car Ninive je u svom srcu osećao istinsko pokajanje. Ovaj niz njegovih postupaka – to što je ustao sa svog prestola, skinuo carsku odeždu, obukao kostret i seo u pepeo – poručuje ljudima da je car Ninive ostavio po strani svoj carski status i obukao kostret zajedno sa običnim ljudima. To znači da car Ninive, nakon što je čuo proglas Boga Jahvea, nije ostao na svom carskom mestu da bi nastavio svojim zlim putem ili sa nasiljem koje je činio; nego je ostavio po strani autoritet koji je imao i pokajao se pred Bogom Jahveom. U tom trenutku car Ninive se nije pokajao kao car; došao je pred Boga da se pokaje i svoje grehe ispovedi kao običan Božji podanik. Štaviše, celom gradu je, takođe, poručio da se pokaju i da svoje grehe ispovede pred Bogom Jahveom na isti način kao i on; osim toga, imao je konkretan plan kako da to učini, kao što vidimo u svetim spisima: „Ni čovek ni stoka, bilo krupna ili sitna, ne sme ništa okusiti! Neka ne pasu i ne piju vodu. (…) i neka iz sve snage prizivaju Boga. Neka se svako odvrati od svoga zlog puta i od nasilja koje je činio.“ Kao gradski vladar, car Ninive je imao vrhovni status i moć i mogao je da čini sve što je želeo. Kada se suočio sa proglasom Boga Jahvea, mogao je sve to da zanemari ili da se naprosto pokaje i sȃm ispovedi svoje grehe; mogao je potpuno da zanemari činjenicu hoće li se ljudi u tom gradu odlučiti da se pokaju ili neće. Međutim, car Ninive nije to uopšte učinio. Ne samo da je ustao sa svog prestola, obukao kostret, seo u pepeo, pokajao se i ispovedio svoje grehe pred Bogom Jahveom, već je naložio i da svi ljudi i stoka u gradu učine to isto. Čak je naredio da ljudi „iz sve snage prizivaju Boga“. Ovim nizom postupaka car Ninive je zaista postigao ono što jedan vladar treba da učini. Niz njegovih postupaka predstavlja ono što je svim carevima u ljudskoj istoriji bilo teško da postignu i zaista, nijedan drugi car ih nije postigao. Za ove postupke se može reći da su bez presedana u ljudskoj istoriji, i vredni su toga da ih ljudski rod u znak sećanja obeležava i oponaša. Od samog nastanka čoveka, svaki car je predvodio svoje podanike da se odupiru i protive Bogu. Niko nikada nije poveo svoje podanike da preklinju Boga i traže iskupljenje za svoju zločestost, da dobiju oprost od Boga Jahvea i izbegnu neposrednu kaznu. Međutim, car Ninive je uspeo da navede svoj podanike da se okrenu Bogu, da se odvrate od svoga zlog puta i da se okanu nasilja koje su činili. Povrh toga, on je, takođe, bio u stanju da ostavi po strani svoj presto, a zauzvrat, Bog Jahve je promenio mišljenje i osetio žaljenje, povukao Svoj gnev i omogućio stanovništvu grada da prežive, poštedevši ih od uništenja. Postupci cara se mogu nazvati samo retkim čudom u ljudskoj istoriji, pa čak i uzornim primerom iskvarenog ljudskog roda koji se kaje i ispoveda svoje grehe pred Bogom.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 113

Knjiga proroka Jone 3 Joni po drugi put dođe reč Jahveova: „Ustani i idi u Ninivu, taj veliki grad, i propovedaj im ono što sam ti zapovedio“. Jona ustade i ode u Ninivu, sledeći reč Jahveovu. A Niniva beše veliki grad, na tri dana hoda odatle. Kad je ušao u grad, Jona je išao samo dan hoda propovedajući: „Još četrdeset dana i Niniva će biti uništena.“ Ninivljani su poverovali Bogu; proglasili su post, pa su se, od najvećeg do najmanjeg, obukli u kostret. Kad je vest došla do cara, on je ustao sa svog prestola, skinuo svoje ruho, stavio na sebe kostret i seo u pepeo. Onda je zapovedio da viču po Ninivi: „Po nalogu cara i njegovih velikaša: ’Ni čovek ni stoka, bilo krupna ili sitna, ne sme ništa okusiti! Neka ne pasu i ne piju vodu. Neka se i stoka i ljudi pokriju kostreću, i neka iz sve snage prizivaju Boga. Neka se svako odvrati od svoga zlog puta i od nasilja koje je činio. Ko zna? Možda će se Bog odvratiti i milostivo odustati od svog ljutog gneva, pa ne izginemo.’“ Bog je video njihova dela, kako su se odvratili od svojih zlih puteva, pa je odustao od nesreće, koju je rekao da će izvršiti nad njima. I tako je nije izvršio.

Bog vidi iskreno pokajanje duboko u srcima Ninivljana

Nakon što su čuli Božji proglas, car Ninive i njegovi podanici preduzeli su niz radnji. Kakva je bila priroda ovih radnji i njihovog ponašanja? Drugim rečima, šta je bila suština njihovog ponašanja u celini? Zašto su učinili to što su učinili? U Božjim očima oni su se iskreno pokajali, ne samo zato što su usrdno molili Boga i ispovedili svoje grehe pred Njim, već i zato što su se okanuli svog zlog ponašanja. Tako su postupili jer su, nakon što su čuli Božje reči, bili neverovatno uplašeni i poverovali su da će On učiniti ono što je rekao. Kroz post, nošenje kostreta i sedenje u pepelu, želeli su da izraze svoju spremnost da se okanu svojih puteva i uzdrže se od zla, i molili su se Bogu Jahveu da obuzda Svoj bes, preklinjali su Ga da povuče Svoju odluku i katastrofu koja bi ih zadesila. Ako ispitamo celokupno njihovo ponašanje, možemo videti da su uveliko razumeli da su njihova prethodna zla dela bila odvratna Bogu Jahveu, a možemo videti i to da su razumeli zašto će ih On uskoro uništiti. Zato su svi želeli da se potpuno pokaju, da se odvrate od svojih zlih puteva i okanu nasilja koje su činili. Drugim rečima, kada su postali svesni proglasa Boga Jahvea, svako od njih je osetio strah u svom srcu; prestali su sa svojim zlim ponašanjem i više nisu radili stvari koje su bile toliko odvratne Bogu Jahveu. Pored toga, preklinjali su Boga Jahvea da im oprosti grehe iz prošlosti i da se prema njima ne ophodi na osnovu njihovih postupaka iz prošlosti. Bili su spremni da se više nikada ne upuste u zlo i da postupaju prema uputstvima Boga Jahvea, samo ako bi bilo moguće da više nikada ne razbesne Boga Jahvea. Njihovo pokajanje je bilo iskreno i potpuno. Došlo je iz dubine njihovih srca i bilo je stvarno i trajno.

Kada su svi Ninivljani, od cara do običnih ljudi, saznali da je Bog Jahve besan na njih, Bog je mogao jasno i očito da vidi svaki njihov naredni postupak i njihovo ponašanje u celini, kao i sve odluke koje su donosili i izbore koje su činili. Božje mišljenje se promenilo u skladu sa njihovim ponašanjem. Kakav je bio Božji stav u tom trenutku? Na to pitanje ti može odgovoriti Biblija. U svetim spisima su zabeležene sledeće reči: „Bog je video njihova dela, kako su se odvratili od svojih zlih puteva, pa je odustao od nesreće, koju je rekao da će izvršiti nad njima. I tako je nije izvršio“ (Knjiga proroka Jone 3:10). Iako se Bog predomislio, nije bilo ničeg komplikovanog u vezi sa Njegovim stavom. Iz izražavanja Svog besa On je naprosto prešao na smirivanje Svog besa, a zatim je odlučio da gradu Ninivi ne donese katastrofu. Razlog zbog koga je Božja odluka – da Ninivljane poštedi katastrofe – usledila tako brzo leži u tome što je Bog posmatrao srce svake osobe u Ninivi. Video je šta nose duboko u svojim srcima: njihovo iskreno pokajanje i ispovedanje njihovih greha, njihovu iskrenu veru u Njega, njihovu duboku svest o tome koliko su njihova zla dela razbesnela Njegovu narav, kao i iz toga nastali strah od predstojeće kazne Boga Jahvea. U isto vreme, Bog Jahve je, takođe, čuo njihove molitve, koje su poticale iz dubine njihovih srca, preklinjući Ga da se više ne ljuti na njih, kako bi mogli da izbegnu ovu katastrofu. Kada je Bog primetio sve ove činjenice, malo po malo Njegov bes je popustio. Bez obzira na to koliko je prethodno bio velik Njegov bes, Njegovo srce je bilo dirnuto kada je video iskreno pokajanje duboko u srcima ovih ljudi, te stoga nije mogao da podnese da im nanese katastrofu i prestao je da se ljuti na njih. Umesto toga, nastavio je da im pruža Svoju milost i toleranciju i nastavio je da ih vodi i opskrbljuje.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 114

Knjiga proroka Jone 3 Joni po drugi put dođe reč Jahveova: „Ustani i idi u Ninivu, taj veliki grad, i propovedaj im ono što sam ti zapovedio“. Jona ustade i ode u Ninivu, sledeći reč Jahveovu. A Niniva beše veliki grad, na tri dana hoda odatle. Kad je ušao u grad, Jona je išao samo dan hoda propovedajući: „Još četrdeset dana i Niniva će biti uništena.“ Ninivljani su poverovali Bogu; proglasili su post, pa su se, od najvećeg do najmanjeg, obukli u kostret. Kad je vest došla do cara, on je ustao sa svog prestola, skinuo svoje ruho, stavio na sebe kostret i seo u pepeo. Onda je zapovedio da viču po Ninivi: „Po nalogu cara i njegovih velikaša: ’Ni čovek ni stoka, bilo krupna ili sitna, ne sme ništa okusiti! Neka ne pasu i ne piju vodu. Neka se i stoka i ljudi pokriju kostreću, i neka iz sve snage prizivaju Boga. Neka se svako odvrati od svoga zlog puta i od nasilja koje je činio. Ko zna? Možda će se Bog odvratiti i milostivo odustati od svog ljutog gneva, pa ne izginemo.’“ Bog je video njihova dela, kako su se odvratili od svojih zlih puteva, pa je odustao od nesreće, koju je rekao da će izvršiti nad njima. I tako je nije izvršio.

Ako je tvoja vera u Boga iskrena, često ćeš biti obasut Njegovom brigom

U promeni Božjih namera prema stanovnicima Ninive nije bilo nikakvog oklevanja niti ičega dvosmislenog ili nejasnog. Pre je posredi bio preobražaj iz čistog besa u čistu toleranciju. Ovo je istinsko otkrivenje Božje suštine. Bog nikada nije neodlučan niti snebivljiv u Svojim postupcima; načela i ciljevi koji stoje iza Njegovih postupaka su jasni i transparentni, čisti i besprekorni, bez imalo primese lukavstva ili smicalica u njima. Drugim rečima, Božja suština ne sadrži nikakvu tamu niti rđavost. Bog se naljutio na Ninivljane zato što su Mu njihova zla dela došla pred oči; u tom trenutku Njegov bes je nastao iz Njegove suštine. Međutim, kada je Božji bes splasnuo, a On opet podario Svoju toleranciju narodu Ninive, sve što je otkrio bila je i dalje Njegova sopstvena suština. Celokupna ova promena nastala je usled promene čovekovog stava prema Bogu. Tokom čitavog ovog vremenskog perioda, Božja neuvredljiva narav nije se menjala, Božja tolerantna suština nije se menjala, a ni Božja milosrdna suština puna ljubavi nije se menjala. Kada ljudi čine zla dela i vređaju Boga, oni na sebe navlače Njegov bes. Kada se ljudi iskreno pokaju, Božje mišljenje će se promeniti, a Njegov bes će utihnuti. Kada ljudi nastave da se tvrdoglavo protive Bogu, Njegov bes trajaće bez prestanka, a Njegov gnev će ih sustizati malo po malo, sve dok ne budu uništeni. Ovo je suština Božje naravi. Šta god da Bog izražava i razotkriva od Svoje naravi – bilo Svoj gnev ili Svoju milost i dobrotu, to zavisi od ljudskog držanja, ponašanja, kao i stava prema Bogu koji duboko u svom srcu imaju. Ako je neka osoba neprestano izložena Božjem besu, srce ove osobe se nesumnjivo protivi Bogu. Budući da se ta osoba nije nikada iskreno pokajala, pognula svoju glavu pred Bogom niti je posedovala istinsku veru u Boga, ona nikada nije zadobila Božju milost i toleranciju. Ako neko često dobija Božju brigu, Njegovu milost i Njegovu toleranciju, tada je nesumnjivo da ta osoba u svom srcu ima istinsku veru u Boga, a njeno srce se ne protivi Bogu. Ta osoba se često iskreno pokaje pred Bogom; stoga, čak i ako se Božja disciplina često spušta na tu osobu, to neće biti slučaj i sa Njegovim gnevom.

Ovaj kratak pregled omogućava ljudima da vide Božje srce, da vide stvarnost Njegove suštine, da vide da Božji bes i promene Njegovih namera nisu bezrazložni. Uprkos tome što je Bog pokazao oštar kontrast u trenutku kada je bio gnevan i u trenutku kada je promenio Svoje mišljenje, zbog čega ljudi veruju da postoji veliki razdor ili suprotnost između ta dva aspekta Božje suštine – Njegovog besa i Njegove tolerancije – Božji stav prema pokajanju Ninivljana ponovo omogućava ljudima da vide drugu stranu Božje istinske naravi. Promena Božjeg mišljenja zaista omogućava ljudskom rodu da ponovo vidi istinu o Božjoj milosti i dobroti i da vidi istinsko otkrivenje Božje suštine. Ljudski rod mora samo da prizna da Božja milost i dobrota nisu mit niti puka izmišljotina. Ovo je stoga što su Božja osećanja u tom trenutku bila iskrena, i Božja promena mišljenja je bila iskrena – Bog je zaista još jednom podario ljudskom rodu Svoju milost i toleranciju.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 115

Knjiga proroka Jone 3 Joni po drugi put dođe reč Jahveova: „Ustani i idi u Ninivu, taj veliki grad, i propovedaj im ono što sam ti zapovedio“. Jona ustade i ode u Ninivu, sledeći reč Jahveovu. A Niniva beše veliki grad, na tri dana hoda odatle. Kad je ušao u grad, Jona je išao samo dan hoda propovedajući: „Još četrdeset dana i Niniva će biti uništena.“ Ninivljani su poverovali Bogu; proglasili su post, pa su se, od najvećeg do najmanjeg, obukli u kostret. Kad je vest došla do cara, on je ustao sa svog prestola, skinuo svoje ruho, stavio na sebe kostret i seo u pepeo. Onda je zapovedio da viču po Ninivi: „Po nalogu cara i njegovih velikaša: ’Ni čovek ni stoka, bilo krupna ili sitna, ne sme ništa okusiti! Neka ne pasu i ne piju vodu. Neka se i stoka i ljudi pokriju kostreću, i neka iz sve snage prizivaju Boga. Neka se svako odvrati od svoga zlog puta i od nasilja koje je činio. Ko zna? Možda će se Bog odvratiti i milostivo odustati od svog ljutog gneva, pa ne izginemo.’“ Bog je video njihova dela, kako su se odvratili od svojih zlih puteva, pa je odustao od nesreće, koju je rekao da će izvršiti nad njima. I tako je nije izvršio.

Iskrenim pokajanjem u svojim srcima Ninivljani zadobijaju Božju milost i menjaju sopstveni ishod

Da li je postojala ikakva protivrečnost između promene Božjeg mišljenja i Njegovog gneva? Naravno da nije! Ovo je stoga što je Božja tolerancija u tom konkretnom trenutku imala svoj razlog. Koji bi to razlog mogao biti? Onaj koji je naveden u Bibliji: „Svaka osoba se okrenula od svog zlog puta“ i „odbacila nasilje koje je činila“.

Ovaj „zao put“ se ne odnosi na pregršt zlih dela, već na izvor zla iz kojeg potiče ljudsko ponašanje. „Odvraćanje od svog zlog puta“ znači da dotične osobe neće više nikada ovako postupiti. Drugim rečima, nikada se više neće ponašati na ovaj zao način; metoda, izvor, svrha, namera i načelo njihovih postupaka, svi su se promenili; oni više nikada neće koristiti te metode i načela da svom srcu donesu uživanje i sreću. Reč „odbaciti“ u izrazu „odbacila nasilje koje je činila“ znači odložiti ili odbaciti, sasvim raskrstiti s prošlošću i nikada se tome ne vratiti. Kada su stanovnici Ninive odbacili nasilje koje su činili, to je bio dokaz i prikaz njihovog iskrenog pokajanja. Bog posmatra spoljašnji izgled ljudi, kao i njihova srca. Kada je Bog primetio iskreno i bespogovorno pokajanje u srcima Ninivljana i, takođe, primetio da su se odvratili od svojih zlih puteva i da su odbacili nasilje koje su činili, promenio je Svoje mišljenje. To znači da su držanje i ponašanje ovih ljudi i različiti načini obavljanja stvari, kao i njihovo iskreno pokajanje i ispovedanje grehova u njihovim srcima doveli do toga da Bog promeni Svoje mišljenje, da promeni Svoje namere, da povuče Svoju odluku i da ih ne kazni niti uništi. Prema tome, stanovnici Ninive su za sebe postigli drugačiji ishod. Iskupili su svoje živote i istovremeno zadobili Božju milost i toleranciju, a u tom trenutku se povukao i Božji gnev.

Božja milost i tolerancija nisu retkost – čovekovo iskreno pokajanje jeste

Bez obzira na to koliko je Bog bio besan na Ninivljane, čim su oni proglasili post i odenuli kostret i seli u pepeo, Njegovo srce je počelo da omekšava i On je počeo da menja Svoje mišljenje. Kad im je objavio da će uništiti njihov grad – trenutak pre njihovog pokajanja i ispovedanja grehova – Bog je i dalje na njih bio besan. Nakon što su obavili niz pokajničkih dela, Božji bes prema stanovnicima Ninive postupno se preobražavao u milost i toleranciju prema njima. Nema ničeg protivrečnog u vezi sa istovremenim otkrivenjem ova dva aspekta Božje naravi u istom događaju. Kako, dakle, treba razumeti i spoznati odsustvo protivrečnosti? Bog je izrazio i otkrio svaku od ove dve sasvim oprečne suštine naizmenično, čim su se stanovnici Ninive pokajali, omogućavajući ljudima da vide stvarnost i neuvredljivost Božje suštine. Evo šta je Bog kroz Svoj stav saopštio ljudima: ne radi se o tome da Bog nije tolerantan prema ljudima niti da ne želi da im pokaže milost; već je reč o tome da se oni retko iskreno pokaju Bogu, a retkost je i da se ljudi zaista odvrate od svojih zlih puteva i da odbace nasilje koje su činili. Drugim rečima, kada je Bog besan na čoveka, On se nada da će čovek moći iskreno da se pokaje i zaista se nada da će videti čovekovo iskreno pokajanje, u kom slučaju će slobodno nastaviti da čoveku daruje Svoju milost i toleranciju. To znači da čovekovo zlo ponašanje izaziva Božji gnev, dok se Božja milost i tolerancija daruju onima koji slušaju Boga i iskreno se pokaju pred Njim, onima koji mogu da se odvrate od svojih zlih puteva i odbace nasilje koje su činili. Božji stav je bio vrlo jasno otkriven u Njegovom ophođenju prema Ninivljanima: Božju milost i toleranciju nije uopšte teško zadobiti, a ono što On traži jeste čovekovo iskreno pokajanje. Sve dok se ljudi odvraćaju od svojih zlih puteva i odbacuju nasilje koje su činili, Bog će menjati Svoje mišljenje i Svoj stav prema njima.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 116

Stvoriteljeva pravedna narav je stvarna i živopisna

Kada je Bog promenio mišljenje prema stanovništvu Ninive, da li su Njegova milost i tolerancija bili lažni paravan? Naravno da nisu! Šta je onda postalo jasno prelaskom sa jednog na drugi aspekt Božje naravi dok se Bog bavio ovom konkretnom situacijom? Božja narav je potpuna celina – ona uopšte nije podeljena. Bilo da On prema ljudima izražava bes ili milost i toleranciju, sve to su izrazi Njegove pravedne naravi. Božja narav je životna i izrazito živopisna, a On svoje misli i stavove menja saglasno razvoju događaja. Preobražaj Njegovog stava prema Ninivljanima poručuje ljudskom rodu da On ima sopstvene misli i naume; On nije robot niti glinena figura, već je Sȃm živi Bog. Mogao bi da bude besan na stanovnike Ninive, baš kao što bi, zbog njihovog stava, mogao da im oprosti njihovu prošlost. Mogao bi da odluči da Ninivljanima donese nesreću, a mogao bi, takođe, da zbog njihovog pokajanja promeni Svoju odluku. Ljudi vole da kruto primenjuju pravila i da takva pravila koriste da ograniče i definišu Boga, baš kao što vole da koriste formule u pokušaju da razumeju Božju narav. Dakle, u domenu ljudske misli, Bog ne razmišlja niti ima ikakve suštinske ideje. Međutim, u stvarnosti, Božje misli su u stanju neprestanog preobražaja shodno promenama u stvarima i okruženjima. Dok se ove misli preobražavaju, otkrivaju se različiti aspekti Božje suštine. Tokom ovog procesa preobražaja, tačno u onom trenutku kada Bog promeni mišljenje, ono što On pokazuje ljudskom rodu jeste stvarno postojanje Njegovog života i to da je Njegova pravedna narav puna pokretačke snage. U isto vreme, Bog koristi Svoja sopstvena istinska otkrivenja da ljudskom rodu dokaže stvarnost postojanja Svog gneva, Svoje milosti, Svoje dobrote i Svoje tolerancije. Njegova suština će se otkrivati u svakom trenutku i na svakom mestu saglasno načinu razvoja događaja. On u sebi nosi lavovski gnev i majčinsku milost i toleranciju. Njegova pravedna narav ne dozvoljava nikakva osporavanja, kršenja, promene niti izvrtanje od strane ijedne osobe. Među svim pitanjima i svim stvarima, Božja pravedna narav – odnosno Božji gnev i Božja milost – može se otkriti u svakom trenutku i na svakom mestu. On daje životni izraz ovim aspektima u svakom uglu svega stvorenog i s poletom ih sprovodi u svakom prolaznom trenutku. Božja pravedna narav nije ograničena vremenom niti prostorom; drugim rečima, Božja pravedna narav se ne izražava mehanički niti se otkriva shodno ograničenjima vremena ili prostora, već sa savršenom lakoćom u svakom trenutku i na svakom mestu. Kada vidiš da Bog menja mišljenje i prestaje da izražava Svoj gnev i uzdržava se od toga da uništi grad Ninivu, možeš li reći da je Bog samo milostiv i pun ljubavi? Možeš li reći da se Božji gnev sastoji od praznih reči? Kada Bog besni silovitim gnevom i uskrati Svoju milost, možeš li reći da On ne oseća pravu ljubav prema ljudskom rodu? Ovaj silovit gnev Bog izražava kao odgovor na ljudska zla dela; Njegov gnev nema mane. Ljudsko pokajanje dira Ga u srce, a upravo ovo pokajanje dovodi do toga da On promeni Svoje mišljenje. Kada je dirnut, kada promeni Svoje mišljenje i kada pokaže Svoju milost i toleranciju prema čoveku, sve to je bez ikakve mane; sve je besprekorno, čisto, neukaljano i neiskvareno. Božja tolerancija je upravo to: tolerancija, baš kao što je i Njegova milost ništa drugo do milost. Njegova narav otkriva gnev ili milost i toleranciju saglasno čovekovom pokajanju i promenama u čovekovom ponašanju. Bez obzira na to šta On otkriva i izražava, sve to je čisto i neposredno; suština toga se razlikuje od suštine svakog stvorenog bića. Kada Bog izražava načela u osnovi Svojih postupaka, u njima nema nikakvih mana ni nedostataka, a takve su i Njegove misli, Njegove ideje i svaka Njegova odluka i svaki Njegov postupak. Budući da je Bog tako odlučio i budući da je tako postupio, tako i sprovodi Svoje postupke. Rezultati Njegovih postupaka su ispravni i besprekorni upravo zato što je njihov izvor besprekoran i neukaljan. Božji gnev je besprekoran. Isto tako, Božja milost i tolerancija – koje ne poseduje nijedno stvoreno biće – jesu sveti i besprekorni, i mogu da se odupru promišljenom razmatranju i iskustvu.

Da li sada kada razumete priču o Ninivi, vidite drugu stranu suštine Božje pravedne naravi? Vidite li drugu stranu Božje jedinstvene pravedne naravi? Da li iko među ljudskim rodom poseduje takvu narav? Da li iko poseduje ovakav gnev, gnev Božji? Da li iko poseduje milost i toleranciju kakve poseduje Bog? Ko od stvorenih bića može da prizove takav veliki gnev i da odluči da uništi ljudski rod ili da mu donese katastrofu? I ko je podoban da čoveku daruje milost, da mu toleriše i da mu oprosti, i time promeni svoju prethodnu odluku da uništi čoveka? Stvoritelj izražava Svoju pravednu narav kroz Svoje sopstvene jedinstvene metode i načela i ne podleže kontroli niti ograničenjima koje nameću bilo koji čovek, događaj i stvar. S obzirom na Njegovu jedinstvenu narav, niko nije u stanju da izmeni Njegove misli i ideje, niti je iko u stanju da Ga ubedi i promeni ijednu Njegovu odluku. Celokupno ponašanje i misli koje postoje u svim stvorenim bićima postoje izloženi sudu Njegove pravedne naravi. Niko ne može da kontroliše hoće li On ispoljiti gnev ili milost; jedino suština Stvoritelja – ili, drugim rečima, Stvoriteljeva pravedna narav – može da odlučuje o tome. Takva je jedinstvena priroda Stvoriteljeve pravedne naravi!

Da li kroz analizu i razumevanje preobražaja Božjeg stava prema stanovništvu Ninive možete rečju „jedinstven“ da opišete milost u Božjoj pravednoj naravi? Prethodno smo rekli da je Božji gnev jedan aspekt suštine Njegove jedinstvene pravedne naravi. Sada ću definisati dva aspekta – Božji gnev i Božju milost – kao Njegovu pravednu narav. Božja pravedna narav je sveta; ona ne podnosi uvrede i osporavanje; ona je nešto što ne poseduje niko među stvorenim ili nestvorenim bićima. U isto vreme je jedinstvena i isključivo svojstvena Bogu. To znači da je Božji gnev svet i neuvredljiv. Na isti način je drugi aspekt Božje pravedne naravi – Božja milost – svet i neuvredljiv. Nijedno od stvorenih ili nestvorenih bića ne može da zameni ili predstavlja Boga u Njegovim postupcima, niti je iko mogao da Ga zameni ili predstavlja u uništenju Sodome ili spasenju Ninive. Ovo je pravi izraz Božje jedinstvene pravedne naravi.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 117

Stvoriteljeva iskrena osećanja prema ljudskom rodu

Ljudi često govore da nije lako spoznati Boga. Međutim, Ja kažem da spoznati Boga nije uopšte teško, jer Bog često čoveku prikazuje Svoja dela kako bi ovaj mogao da ih vidi. Bog nije nikada prekidao Svoj dijalog sa ljudskim rodom i nikada Sebe nije prikrivao od čoveka niti se skrivao. Njegove misli, Njegove ideje, Njegove reči i Njegova dela svi se otkrivaju ljudskom rodu. Prema tome, sve dok čovek želi da spozna Boga, on može da Ga razume i spozna kroz najrazličitije načine i metode. Čovek slepo misli da ga Bog namerno izbegava, da se Bog namerno krije od ljudskog roda, da Bog nema nameru da dozvoli čoveku da Ga razume i spozna, zato što čovek ne zna ko je Bog niti želi da razume Boga. I više od toga, čovek se ne bavi Stvoriteljevim mislima, rečima ili delima… Iskreno govoreći, ako čovek posveti makar i svoje slobodno vreme da razume i usredsredi se na Stvoriteljeve reči ili dela, te ako posveti samo malo pažnje Stvoriteljevim mislima i glasu Njegovog srca, neće mu biti teško da shvati da su Stvoriteljeve misli, reči i dela vidljivi i transparentni. Isto tako, biće potrebno malo truda da se shvati da je Stvoritelj u svakom trenutku među ljudima, da On uvek razgovora sa čovekom i svim stvorenim i da svakodnevno obavlja nova dela. Njegova suština i narav izraženi su u Njegovom dijalogu sa čovekom; Njegove misli i ideje sasvim se otkrivaju u Njegovim delima; On u svakom trenutku prati i posmatra ljudski rod. Mirno se obraća ljudskom rodu i svemu stvorenom Svojim tihim rečima: „Ja sam na nebesima i među Svojim stvorenjima. Čuvam stražu; čekam; na tvojoj sam strani…“ Njegove ruke su tople i snažne; Njegovi koraci su lagani; Njegov glas je blag i dostojanstven; Njegovo obličje prolazi i okreće se, grleći ceo ljudski rod; Njegovo lice je lepo i nežno. Nikada nije otišao, nikada nije nestao. On je danonoćno stalni pratilac ljudskog roda i nikada ga ne napušta. Njegova predana briga i posebna naklonost prema ljudskom rodu, kao i Njegova istinska ljubav i zabrinutost za čoveka, pokazivali su se malo po malo dok je spasavao grad Ninivu. Naročito je razgovor između Boga Jahvea i Jone u potpunosti otkrio Stvoriteljevu nežnost prema ljudskom rodu koji je On Sȃm stvorio. Kroz te reči, možeš da stekneš duboko razumevanje Božjih iskrenih osećanja prema ljudskom rodu…

Sledeći pasus je zabeležen u Knjizi proroka Jone 4:10-11: „Jahve mu reče: ’Ti si se sažalio na bršljan oko koga se nisi potrudio, niti si ga uzgojio; jedne noći je niknuo, a druge noći je uvenuo. A meni da ne bude žao Ninive, velikog grada u kome ima više od stotinu dvadeset hiljada ljudi, koji ne znaju šta je desno a šta levo, i mnogo stoke?’“ Ovo su stvarne reči Boga Jahvea, zabeležene iz razgovora između Boga i Jone. Iako je ovaj razgovor kratak, on vrvi od Stvoriteljeve brige za ljudski rod i Njegove nevoljnosti da digne ruke od ljudskog roda. Ove reči izražavaju pravi stav i osećanja koje Bog ima u Svom srcu prema Svojim stvorenim bićima. Kroz ove reči, koje su tako jasne i precizne i koje čovek retko čuje, Bog saopštava Svoje prave namere za ljudski rod. Ovaj razgovor predstavlja stav koji je Bog imao prema stanovništvu Ninive – međutim, kakav je to stav? To je stav koji je On imao prema stanovništvu Ninive pre i posle njihovog pokajanja, i stav kojim se On odnosi prema ljudskom rodu. Unutar ovih reči jesu Njegove misli i Njegova narav.

Koje su misli Božje otkrivene u ovim rečima? Ako dok čitate obratite pažnju na detalje, neće vam biti teško da primetite da On koristi reč „žao“; upotreba ove reči pokazuje pravi Božji odnos prema ljudskom rodu.

U bukvalnom smislu, ljudi reč „žao“ mogu tumačiti na različite načine: kao prvo, ona znači „voleti i štititi, osećati nežnost prema nečemu“; kao drugo, ona znači „nežno voleti“; i konačno, ona znači „biti nevoljan da nešto povrediš i biti nemoćan da to podneseš“. Ukratko, ova reč podrazumeva nežnu naklonost i ljubav, kao i nespremnost da se odustane od nekoga ili nečega; ona ukazuje na Božju milost i toleranciju prema čoveku. Iako je Bog upotrebio ovu reč, koju ljudi često izgovaraju, kad ju je On izgovorio glas Njegovog srca i Njegov stav prema ljudskom rodu su potpuno ogoljeni.

Iako je grad Niniva bio prepun ljudi jednako iskvarenih, rđavih i nasilnih kao što su bili oni u Sodomi, njihovo pokajanje je dovelo do toga da Bog promeni mišljenje i odluči da ih ne uništi. Zbog načina na koji su se ophodili prema Božjim rečima i uputstvima, ispoljavajući dijametralan stav u odnosu na onaj u slučaju stanovnika Sodome, i zbog njihove iskrene pokornosti Bogu i iskrenog pokajanja za svoje grehove, kao i njihovog iskrenog i usrdnog ponašanja u svakom smislu, Bog je još jednom izrazio Svoje iskreno sažaljenje i podario im ga. Ono što Bog daruje ljudskom rodu i Njegovo sažaljenje prema ljudskom rodu nemoguće je da iko oponaša, i nemoguće je da ijedna osoba poseduje Božju milost, Njegovu toleranciju ili Njegova iskrena osećanja prema ljudskom rodu. Postoji li neko koga smatraš velikim muškarcem ili ženom ili čak natčovekom, ko bi sa visoke pozicije, govoreći kao veliki čovek ili žena, ili sa najviše pozicije, dao ovakvu izjavu ljudskom rodu ili stvorenim bićima? Ko među ljudskim rodom može da poznaje stanje ljudskog postojanja kao svoj sopstveni džep? Ko može da podnese breme i odgovornost za postojanje ljudskog roda? Ko je sposoban da objavi uništenje grada? I ko je sposoban da dȃ oprost gradu? Ko može reći da mu je žao onoga što je sȃm stvorio? Samo Stvoritelj! Samo je Stvoritelj nežan prema ovom čovečanstvu. Samo Stvoritelj pokazuje saosećanje i naklonost prema ovom čovečanstvu. Samo Stvoritelj gaji istinsku, neraskidivu naklonost prema ljudima. Isto tako, samo Stvoritelj može podariti milost ovom čovečanstvu i smilovati se svim Svojim stvorenim bićima. Njegovo srce poskakuje i boli zbog svakog čovekovog postupka: ljut je, uznemiren i žalostan zbog ljudske rđavosti i pokvarenosti; zadovoljan je, radostan, prašta i veseli se čovekovom kajanju i veri; svaka Njegova misao i ideja postoji i vrti se oko čovečanstva; ono što On jeste i što ima izraženo je u potpunosti radi čovečanstva; celina Njegovih osećanja isprepletena je s postojanjem čovečanstva. Radi čovečanstva On putuje i žuri; tiho daje svaki delić Svoga života; On posvećuje svaki minut i svaki sekund Svog života… On nikada nije znao kako da se stara o Svom životu, ali je uvek sažaljevao čovečanstvo koje je On Sam stvorio… On daje sve što ima ovom čovečanstvu… Svoju milost i trpeljivost On daje bezuslovno, ne očekujući nikakvu nadoknadu. On to čini jedino zato da bi čovečanstvo nastavilo da opstaje pred Njegovim očima, primajući Njegovu opskrbu života. On to čini samo zato da bi se čovečanstvo jednog dana predalo pred Njim i prepoznalo da je On onaj Jedini koji hrani čovekovo postojanje i opskrbljuje život svih stvorenja.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 118

Knjiga proroka Jone 4 Jona se tada veoma ozlovoljio i naljutio. I pomolio se Jahveu: „O, Jahve! Nisam li ja baš ovo rekao dok sam bio u svojoj zemlji? U Tarsis sam i pobegao zato što sam znao da si ti Bog blagostiv i milostiv, ne naljutiš se lako, bogat si milosrđem i sažališ se nad nesrećom. Zato, Jahve, uzmi sada moj život, jer je bolje da umrem nego da živim.“ Jahve reče: „Ljutiš li se s pravom?“ Jona izađe iz grada i smesti se istočno od grada. Tamo je sebi načinio kolibu i seo u nju, u hlad, da vidi šta će Jahve učiniti s gradom. A Bog Jahve učini da bršljan izraste nad Jonom, da pruža senku nad njegovom glavom, da okonča njegovu zlovolju. Jona se izrazito obradovao bršljanu. Ali sutradan, u zoru, Bog zapovedi crvu da podgrize bršljan, tako da je bršljan uvenuo. Kad je granulo sunce, Bog je učinio da dune vetar s istoka; sunce je peklo Joninu glavu, pa je smalaksao. Želeći da umre, rekao je: „Bolje da umrem, nego da živim.“ Bog upita Jonu: „Gneviš li se s pravom zbog bršljana?“ On odgovori: „Da, s pravom sam ljut nasmrt.“ Jahve mu reče: „Ti si se sažalio na bršljan oko koga se nisi potrudio, niti si ga uzgojio; jedne noći je niknuo, a druge noći je uvenuo. A meni da ne bude žao Ninive, velikog grada u kome ima više od stotinu dvadeset hiljada ljudi, koji ne znaju šta je desno a šta levo, i mnogo stoke?“

Stvoritelj izražava Svoja prava osećanja prema ljudskom rodu

Ovaj razgovor između Boga Jahvea i Jone je nesumnjivo izraz Stvoriteljevih pravih osećanja prema ljudskom rodu. S jedne strane, ljudi se njime obaveštavaju o tome da Stvoritelj razume sva stvorenja pod Svojom suverenošću; kao što je Bog Jahve rekao: „A meni da ne bude žao Ninive, velikog grada u kome ima više od stotinu dvadeset hiljada ljudi, koji ne znaju šta je desno a šta levo, i mnogo stoke?“ Drugim rečima, Božje poznavanje Ninive je bilo daleko od površnog. Ne samo da je znao broj živih bića u gradu (uključujući ljude i stoku), već je znao i koliko njih nije znalo šta je desno a šta levo – odnosno koliko je bilo dece i mladih. Ovo je konkretan dokaz Božjeg sveobuhvatnog razumevanja ljudskog roda. S druge strane, ovim razgovorom se ljudi obaveštavaju o Stvoriteljevom odnosu prema ljudskom rodu, što će reći, o težini ljudskog roda u Stvoriteljevom srcu. Baš kao što je Bog Jahve rekao: „Ti si se sažalio na bršljan oko koga se nisi potrudio, niti si ga uzgojio; jedne noći je niknuo, a druge noći je uvenuo. A meni da ne bude žao Ninive, velikog grada (…)?“ Ovo su reči prekora Boga Jahvea upućene Joni, ali su sve istinite.

Iako je Joni bilo povereno da stanovništvu Ninive objavi reči Boga Jahvea, on nije razumeo namere Boga Jahvea, niti je razumeo Njegove brige i očekivanja u pogledu stanovnika grada. Ovim prekorom, Bog je hteo da mu poruči da je ljudski rod delo sopstvenih ruku Božjih i da je On uložio mukotrpan trud za svakog pojedinca, da svaka osoba nosi Božja očekivanja na svojim plećima, te da svaka osoba uživa u opskrbi Božjim životom; za svaku pojedinačnu osobu Bog je podneo žrtvu mukotrpnog truda. Ovim ukorom je, takođe, poručio Joni da se Bog sažalio na ljudski rod, koji je bio delo sopstvenih ruku Božjih, kao što se i sȃm Jona sažalio na bršljan. Bog nipošto ne bi olako napustio ljudski rod niti bi to učinio do poslednjeg mogućeg trenutka, ponajviše zato što je u gradu bilo toliko dece i nevine stoke. Kada je reč o tim mladim i neukim stvorenim ljudima koji nisu znali da razlikuju šta je desno a šta levo, bilo je još i manje zamislivo da bi Bog okončao njihove živote i njihove ishode odredio na tako ishitren način. Bog se nadao da će ih gledati kako odrastaju; nadao se tome da oni neće ići istim putem kao njihove starešine, da neće morati da ponovo čuju upozorenje Boga Jahvea i da će posvedočiti o prošlosti Ninive. Štaviše, Bog se nadao da će videti Ninivu nakon što se pokajala, da će videti budućnost Ninive nakon njenog pokajanja, a što je još važnije, da će ponovo videti kako Niniva živi pod Božjom milošću. Prema tome, u Božjim očima, ti stvoreni ljudi koji nisu znali da razlikuju šta je desno a šta levo bili su budućnost Ninive. Oni bi na svojim plećima poneli Ninivinu prošlost dostojnu prezira, baš kao što bi na plećima poneli važnu dužnost da svedoče kako o Ninivinoj prošlosti tako i o njenoj budućnosti pod vođstvom Boga Jahvea. Saopštavajući Svoja iskrena osećanja, Bog Jahve je u celosti predstavio Stvoriteljevu milost prema ljudskom rodu. Ona su ljudskom rodu pokazala da „Stvoriteljeva milost“ nije isprazna fraza, niti je prazno obećanje; ona počiva na konkretnim načelima, metodama i ciljevima. Bog je istinit i stvaran i ne koristi nikakve laži niti maske, i na isti način se Njegova milost beskrajno daruje ljudskom rodu u svakom vremenu i dobu. Međutim, sve do današnjeg dana, Stvoriteljev razgovor sa Jonom jeste Njegova jedina, isključiva usmena izjava o tome zašto On pokazuje milost ljudskom rodu, kako pokazuje milost ljudskom rodu, koliko je tolerantan prema ljudskom rodu, kao i o Njegovim pravim osećanjima prema ljudskom rodu. Sažete reči Boga Jahvea tokom ovog razgovora izražavaju Njegove misli o ljudskom rodu kao integralnoj celini; one su pravi izraz odnosa Njegovog srca prema ljudskom rodu, a takođe su i konkretan dokaz Njegovog darivanja obilne milosti ljudskom rodu. Njegova milost se na daruje samo starijim generacijama ljudskog roda, već se daje i mlađim članovima ljudskog roda, kao što je oduvek bilo, iz naraštaja u naraštaj. Iako se Božji gnev često spušta u određene krajeve i u određene epohe ljudskog roda, Božja milost nikada nije prestajala. Svojom milošću, On usmerava i vodi jednu generaciju stvorenih ljudskih bića za drugom, snabdeva i hrani jednu generaciju stvorenih ljudskih bića za drugom, jer se Njegova prava osećanja prema ljudskom rodu neće nikada promeniti. Kao što je Bog Jahve rekao: „A meni da ne bude žao (…)?“ Njemu je oduvek bilo žao Njegovih sopstvenih stvorenja. Ovo je milost Stvoriteljeve pravedne naravi, kao i potpuna jedinstvenost Stvoritelja!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 119

Pet vrsta ljudi

Razvrstaću Božje sledbenike u nekoliko kategorija prema njihovom razumevanju Boga i njihovom razumevanju i iskustvu o Njegovoj pravednoj naravi, kako biste mogli da znate u kojoj se fazi trenutno nalazite, kao i svoj sadašnji rast. Kada je reč o ljudskom bogopoznanju i razumevanju Njegove pravedne naravi, različite faze u kojima se ljudi nalaze i rast koji poseduju uopšteno se mogu podeliti u pet vrsta. Ova tema je zasnovana na spoznaji jedinstvenog Boga i Njegove pravedne naravi. Prema tome, dok budete čitali sledeći sadržaj, trebalo bi pažljivo da pokušate da shvatite koliko tačno razumevanja i znanja imate u vezi sa Božjom jedinstvenošću i Njegovom pravednom naravi, a zatim bi na osnovu dobijenog rezultata trebalo da procenite kojoj fazi zaista pripadate, koliki je zaista vaš rast i kojoj vrsti ljudi zapravo pripadate.

Prva vrsta: faza odojčeta umotanog u pelene

Šta se podrazumeva pod „odojčetom umotanim u pelene“? Odojče umotano u pelene jeste odojče koje je upravo došlo na ovaj svet, novorođenče. To je faza kada su ljudi u najvećoj meri nezreli.

Ljudi u ovoj fazi u suštini nemaju nikakvo saznanje ili svest o pitanjima vere u Boga. Oni su zbunjeni i u sve neupućeni. Ovi ljudi su možda dugo vremena verovali u Boga ili možda i ne tako dugo, ali ih njihovo stanje zbunjenosti i neukosti i njihov pravi rast smeštaju u fazu odojčeta umotanog u pelene. Precizna definicija stanja odojčeta umotanog u pelene jeste sledeća: koliko god dugo da ovakav čovek veruje u Boga, uvek će biti zbrkan, zbunjen i prostodušan; on ne zna zašto veruje u Boga niti zna ko Bog jeste ili ko je Bog. Iako sledi Boga, u njegovom srcu ne postoji tačna definicija Boga i on ne može da utvrdi da li je Onaj koga sledi Bog, a kamoli to da li zaista treba da veruje u Boga i sledi Ga. Ovo je pravo stanje ove vrste ljudi. Misli ovih ljudi su pomućene i, jednostavno rečeno, njihova vera je zbrkana. Oni uvek postoje u stanju zbunjenosti i praznine; „zbrka“, „zbunjenost“ i „prostodušnost“ rezimiraju njihovo stanje. Nikada nisu videli niti osetili Božje postojanje, pa je stoga razgovor sa njima o bogopoznanju podjednako koristan kao i da ih terate da pročitaju knjigu ispisanu hijeroglifima – niti će je razumeti niti će je prihvatiti. Za njih je bogopoznanje isto kao da slušaju priču sa elementima fantazije. Iako su im misli možda pomućene, oni zapravo čvrsto veruju da je nepotrebno trošiti vreme i trud na bogopoznanje. Ovo je prva vrsta ljudi: odojče umotano u pelene.

Druga vrsta: faza dojenčeta

U poređenju sa odojčetom umotanim u pelene, ovaj tip čoveka je donekle napredovao. Nažalost, on još uvek nema nikakvo razumevanje Boga. Još uvek mu nedostaje jasno razumevanje Boga i uvid u Boga, i nije mu baš jasno zašto bi trebalo da veruje u Boga, ali u svom srcu ima svoju svrhu i jasne ideje. Ne bavi se time da li je ispravno verovati u Boga. Cilj i svrha koje traži kroz veru u Boga jesu da uživa u Njegovoj blagodati, da ima radost i mir, da živi udobnim životom, da uživa u Božjoj brizi i zaštiti i da živi pod Božjim blagoslovima. Ne zanima ga u kojoj meri spoznaje Boga; nema poriv da teži razumevanju Boga, niti ga zanima šta Bog čini ili šta želi da učini. Samo slepo teži tome da uživa u Njegovoj blagodati i da dobije više Njegovih blagoslova; teži tome da zadobije stostruko u sadašnjem dobu i večni život u dobu koje dolazi. Njegove misli, to koliko se daje, koliko je dao, kao i njegova patnja, svi imaju isti cilj: da dobiju Božju blagodat i blagoslove. Ne zanima ga ništa drugo. Ovaj tip čoveka je siguran samo u to da Bog može da čuva ljude i podari im Svoju blagodat. Može se reći da ga ne zanima niti mu je sasvim jasno zašto Bog želi da spase čoveka, kao ni rezultat koji Bog želi da postigne Svojim rečima i delom. Nikada se nije potrudio da spozna Božju suštinu i pravednu narav niti može da se zainteresuje da to učini. Nema sklonost da obrati pažnju na ove stvari niti želi da ih spozna. Ne želi da pita o Božjem delu, o Božjim zahtevima prema čoveku, Božjim namerama niti o ičemu drugom što ima veze sa Bogom, a nema ni sklonosti da se raspituje za ove stvari. Ovo je stoga što veruje da te stvari nemaju veze sa njegovim uživanjem u Božjoj blagodati, i isključivo ga zanima Bog koji postoji u neposrednoj vezi sa njegovim ličnim interesima i koji može da podari blagodat čoveku. Bez obzira na to koliko godina veruje u Boga, ne zanima ga ništa drugo i ne može da uđe u istinu-stvarnost. Ako nema nikoga da ga često zaliva ili hrani, teško mu je da nastavi putem vere u Boga. Ako ne može da uživa u svojoj prethodnoj radosti i miru ili u Božjoj blagodati, takav čovek je prilično sklon da ode. Ovo je druga vrsta ljudi: čovek koji postoji u fazi dojenčeta.

Treća vrsta: faza dojenčeta koje se odvikava od sisanja ili faza malog deteta

Ova grupa ljudi poseduje određenu količinu jasne svesti. Svesni su da uživanje u Božjoj blagodati ne znači da oni sami poseduju istinsko iskustvo i svesni su da čak i ako se nikada ne umore od traženja radosti i mira, od traženja blagodati, ili ako su u stanju da svedoče deleći svoja iskustva u uživanju u Božjoj blagodati ili veličajući Boga za blagoslove koje im je dao, ove stvari ne znače da oni poseduju život niti da poseduju stvarnost istine. Počevši od svoje svesti, oni prestaju da gaje sumanute nade da će ih pratiti samo Božja blagodat; već, dok uživaju u Božjoj blagodati, oni istovremeno žele da učine nešto za Boga. Spremni su da obavljaju svoju dužnost, da podnesu malo teškoća i umora, da se uključe u određeni stepen saradnje sa Bogom. Međutim, pošto je njihova potraga u njihovoj veri u Boga previše ukaljana, pošto su pojedinačne namere i želje koje gaje prejake, pošto je njihova narav previše neobuzdano nadmena, veoma im je teško da udovolje Božjim namerama ili da budu odani Bogu. Stoga često ne mogu da ostvare svoje lične želje niti da ispoštuju svoja obećanja Bogu. Sebe često zatiču u protivrečnim stanjima: izrazito žele da Bogu udovolje u najvećoj mogućoj meri, ali koriste svu svoju snagu da Mu se protive, i često se zaklinju Bogu, ali potom brzo prekrše svoje zakletve. Još češće dospevaju u druga protivrečna stanja: iskreno veruju u Boga, a ipak Ga poriču i sve ono što potiče od Njega; sa zebnjom se nadaju da će ih Bog prosvetiti, voditi, snabdevati i pomoći im, a ipak traže sopstveni izlaz. Žele da razumeju i spoznaju Boga, ali nisu spremni da Mu se približe. Umesto toga, oni uvek izbegavaju Boga, a srca su im za Njega zatvorena. Iako imaju površno razumevanje i iskustvo o doslovnom značenju Božjih reči i istini, i površan koncept Boga i istine, podsvesno i dalje ne mogu da potvrde niti da utvrde da li je Bog istina, kao ni da potvrde da li je Bog zaista pravedan. Takođe ne mogu da utvrde stvarnost Božje naravi i suštine, a kamoli Njegovo pravo postojanje. Njihova vera u Boga uvek sadrži sumnje i pogrešno shvatanje, a takođe i uobrazilje i predstave. Dok uživaju u Božjoj blagodati, oni takođe nevoljno proživljavaju ili praktično primenjuju neke istine koje smatraju izvodljivim kako bi obogatili svoju veru, uvećali svoje iskustvo vere u Boga, potvrdili svoje razumevanje vere u Boga i zadovoljili sopstvenu sujetu time što hodaju po životnom putu koji su sami uspostavili i postižu pravedan poduhvat za ljudski rod. U isto vreme, oni ove stvari takođe čine kako bi zadovoljili sopstvenu želju da zadobiju blagoslove, što je deo opklade koju sklapaju u nadi da će dobiti veće blagoslove za ljudski rod, kao i da ostvare svoju ambicioznu težnju i doživotnu želju da ne miruju sve dok ne zadobiju Boga. Ovi ljudi retko mogu da dobiju Božje prosvećenje, jer su im njihova želja i njihova namera da dobiju blagoslove i previše važni. Nemaju želju da odustanu od ovoga, a zaista ne bi mogli da podnesu da to i učine. Plaše se da će bez želje da dobiju blagoslove, bez dugo negovane ambicije da ne miruju sve dok ne zadobiju Boga, izgubiti motivaciju da veruju u Boga. Dakle, oni ne žele da se suoče sa stvarnošću. Ne žele da se suoče sa Božjim rečima niti Božjim delom. Ne žele da se suoče sa Božjom naravi niti suštinom, a da ne pominjemo temu bogopoznanja. Ovo je stoga što kada Bog, Njegova suština i Njegova pravedna narav jednom zamene njihove uobrazilje, njihovi snovi će se raspršiti, a njihova će takozvana čista vera i nakupljene „zasluge“ tokom godina napornog rada iščeznuti, od njih neće ostati ništa. Isto tako, njihova „teritorija“, koju su svojom krvlju i znojem osvajali tokom godina, suočiće se sa krahom. Sve to će značiti da su njihov dugogodišnji naporan rad i trud bili uzaludni i da moraju ponovo da krenu ispočetka. Ovo im je najteži bol u srcu, a predstavlja ishod koji najmanje žele da vide, zbog čega su uvek zarobljeni u ovoj pat poziciji, odbijajući da se vrate. Ovo je treća vrsta ljudi: čovek koji postoji u fazi dojenčeta koje se odvikava od sisanja.

Tri prethodno opisane vrste ljudi – što znači ljudi koji postoje u ove tri faze – ne poseduju nikakvu pravu veru u Božji identitet i status ili u Njegovu pravednu narav, niti imaju ikakvo jasno, tačno prepoznavanje ili potvrdu ovih stvari. Stoga je za ove tri vrste ljudi veoma teško da uđu u stvarnost istine, a teško im je i da dobiju Božju milost, prosvećenje ili prosvetljenje, jer način na koji veruju u Boga i njihov pogrešan odnos prema Njemu onemogućavaju Bogu da obavi delo u njihovim srcima. Njihove sumnje, pogrešna shvatanja i uobrazilje o Bogu prevazilaze njihovu veru i bogopoznanje. Ovo su tri vrste ljudi koji su veoma ugroženi, i to su tri veoma opasne faze. Kada neko ima stav sumnje prema Bogu, Božjoj suštini, Božjem identitetu, prema pitanju da li je Bog istina i prema stvarnosti Njegovog postojanja, i kada ne može da bude siguran u ove stvari, kako može da prihvati sve što potiče od Boga? Kako može da prihvati činjenicu da je Bog istina, put i život? Kako može da prihvati Božju grdnju i sud? Kako može da prihvati Božje spasenje? Kako takva osoba može da dobije Božje pravo vođstvo i opskrbu? Oni koji se nalaze u ove tri faze mogu u svakom trenutku da se opiru Bogu, da osuđuju Boga, hule na Njega ili da Ga izdaju. Mogu u svakom trenutku da napuste istiniti put i napuste Boga. Može se reći da ljudi u ove tri faze postoje u kritičnom periodu, jer nisu stupili na pravi put vere u Boga.

Četvrta vrsta: faza sazrevanja deteta ili detinjstvo

Nakon što se čovek odvikne od sisanja – odnosno, nakon što je uživao u obilju blagodati – on počinje da istražuje šta znači verovati u Boga, počinje da želi da razume različita pitanja kao što su: zašto čovek živi, kako čovek treba da živi i zašto Bog obavlja Svoje delo na čoveku. Kada se te nejasne misli i zbrkani misaoni obrasci pojave u njemu i postoje u njemu, on neprekidno biva zalivan i takođe je u stanju da obavlja svoju dužnost. Tokom ovog perioda on više nema sumnje u istinu o stvarnosti Božjeg postojanja i tačno shvata šta znači verovati u Boga. Na ovom temelju on postepeno stiče znanje o Bogu i postepeno dobija neke odgovore na svoje nejasne misli i zbrkane misaone obrasce o Božjoj naravi i suštini. Kada je reč o promenama u njihovoj naravi, kao i o njihovom bogopoznanju, ljudi u ovoj fazi počinju da stupaju na pravi put i ulaze u prelazni period. Tek u ovoj fazi ljudi počinju da imaju život. Jasni pokazatelji posedovanja života jesu postepeno rešavanje različitih pitanja u vezi sa bogopoznanjem koja ljudi imaju u svojim srcima – kao što su pogrešna shvatanja, uobrazilje, predstave i nejasne definicije Boga – i ne samo da oni zaista počinju da veruju u stvarnost Božjeg postojanja i prepoznaju je, već takođe počinju da poseduju i tačnu definiciju Boga i imaju pravo mesto za Boga u svojim srcima, a istinsko sleđenje Boga zamenjuje njihovu nejasnu veru. Tokom ove faze, ljudi postepeno spoznaju svoje pogrešne predstave o Bogu i svoje pogrešne težnje i načine verovanja. Počinju da žude za istinom, da žude da iskuse Božji sud, grdnju i disciplinu, da žude za promenom u svojoj naravi. Tokom ove faze, postepeno za sobom ostavljaju svakojake predstave i uobrazilje o Bogu, a istovremeno menjaju i ispravljaju svoje netačno znanje o Bogu i stiču određeno ispravno osnovno znanje o Bogu. Iako deo znanja koje poseduju ljudi u ovoj fazi nije baš konkretno niti tačno, oni makar postepeno počinju da napuštaju svoje predstave, pogrešno znanje i pogrešna shvatanja Boga; više ne gaje sopstvene predstave i uobrazilje o Bogu. Počinju da uče kako da napuštaju – da napuštaju stvari koje se nalaze među njihovim sopstvenim predstavama, stvari iz znanja i stvari od Sotone; počinju da bivaju spremni da se pokoravaju ispravnim i pozitivnim stvarima, čak i stvarima koje dolaze iz Božjih reči i koje su u skladu sa istinom. Takođe pokušavaju da proživljavaju Božje reči, da lično spoznaju i sprovode Njegove reči, da prihvataju Njegove reči kao načela za svoje postupke i kao osnovu za promenu svoje naravi. Tokom ovog perioda, ljudi nesvesno prihvataju Božji sud i grdnju i nesvesno prihvataju Božje reči kao svoj život. Dok prihvataju Božji sud, grdnju i reči, postaju sve svesniji i sposobniji da osete da Bog u kojeg veruju u svojim srcima zaista postoji. U Božjim rečima, u svojim iskustvima i svojim životima, oni sve više osećaju da je Bog oduvek upravljao čovekovom sudbinom, da je oduvek vodio čoveka i opskrbljivao ga. Kroz svoje druženje sa Bogom, oni postepeno potvrđuju Božje postojanje. Prema tome, pre nego što to i shvate, oni su nesvesno već odobrili Božje delo i u njega počeli čvrsto da veruju, i odobrili su Božje reči. Jednom kada ljudi odobre Božje reči i delo, oni se neprestano odriču sebe, poriču svoje predstave, poriču svoje znanje, poriču svoje uobrazilje, i istovremeno, takođe, neprestano traže šta je istina i šta su Božje namere. Tokom ovog perioda razvoja, ljudsko znanje o Bogu je prilično površno – oni čak nisu u stanju da ovo znanje jasno detaljno izlože rečima, niti ga mogu izraziti u smislu konkretnih detalja – i imaju samo razumevanje zasnovano na opažanju; međutim, u poređenju sa prethodne tri faze, nezreli životi ljudi u ovom periodu već su bili zaliveni i opskrbljeni Božjim rečima, pa su stoga već počeli da niču. Njihovi su životi poput semena zasađenog u zemlji; nakon što dobije vlagu i hranljive materije, probijaće se kroz zemljište, a njegovo nicanje će predstavljati rađanje novog života. Ovo rađanje omogućava čoveku da uoči znakove života. Kada imaju život, ljudi rastu. Prema tome, na ovim temeljima – postepeno se krećući u pravcu pravog puta vere u Boga, napuštanjem sopstvenih predstava, zadobijanjem Božjeg vođstva – ljudski životi će neizbežno malo po malo rasti. Na osnovu čega se meri ovaj rast? Meri se prema iskustvu date osobe sa Božjim rečima i prema njihovom pravom razumevanju Božje pravedne naravi. Iako im je veoma teško da tokom ovog perioda rasta sopstvenim rečima tačno opišu svoje znanje o Bogu i Njegovoj suštini, ova grupa ljudi više nije subjektivno voljna da traži zadovoljstvo kroz uživanje u Božjoj blagodati niti da veruje u Boga kako bi sledila sopstveni cilj da dobije Njegovu blagodat. Umesto toga, oni su spremni da vode život koji se živi prema Božjoj reči i da postanu predmeti Božjeg spasenja. Štaviše, oni su samouvereni i spremni da prihvate Božji sud i grdnju. Ovo je obeležje čoveka u fazi rasta.

I premda ljudi u ovoj fazi imaju izvesno znanje o Božjoj pravednoj naravi, ovo znanje je veoma maglovito i nerazgovetno. Iako ne mogu da se jasno detaljno izraze o tim stvarima, oni osećaju da su u sebi već nešto stekli, jer su postigli izvesnu dozu znanja i razumevanja Božje pravedne naravi kroz Božju grdnju i sud. Međutim, sve to je prilično površno i još uvek je u početnoj fazi. Ova grupa ljudi ima posebnu tačku gledišta iz koje posmatra Božju blagodat, a koja se izražava u promenama ciljeva kojima teže i načina na koji ih ostvaruju. U Božjim rečima i delu, u svim vrstama Njegovih zahteva prema čoveku i u Njegovim otkrivenjima čoveku, oni su već videli da, ako i dalje ne tragaju za istinom, ako i dalje ne traže da uđu u stvarnost, ako i dalje ne traže da udovolje Bogu i spoznaju Ga dok proživljavaju Njegove reči, tada će izgubiti smisao vere u Boga. Oni vide da bez obzira na to koliko uživaju u Božjoj blagodati, ne mogu da promene svoju narav, udovolje Bogu ili spoznaju Boga, te da ako ljudi neprestano žive pod Božjom blagodati, onda nikada neće postići rast, zadobiti život niti će moći da dobiju spasenje. Ukratko, ako čovek ne može istinski da proživi Božje reči i nije u stanju da Boga spozna kroz Njegove reči, onda će na kraju večno ostati u fazi odojčeta i nikada neće napraviti nijedan korak napred u rastu svog života. Ako zauvek postojiš u fazi odojčeta, ako nikada ne uđeš u stvarnost Božje reči, ako Božju reč nikada nemaš kao svoj život, ako nikad ne poseduješ istinsko verovanje i znanje o Bogu, postoji li onda ikakva mogućnost da te Bog upotpuni? Prema tome, svako ko uđe u stvarnost Božje reči, svako ko prihvati Božju reč kao svoj život, svako ko počne da prihvata Božju grdnju i sud, svako čija iskvarena narav počne da se menja i svako sa srcem koje žudi za istinom, ko ima želju da spozna Boga i želju da prihvati Božje spasenje, to su ljudi koji zaista poseduju život. Ovo je zaista četvrta vrsta ljudi, deteta koje sazreva, čoveka u fazi detinjstva.

Peta vrsta: faza životnog sazrevanja ili faza odrasle osobe

Nakon nesigurnih koraka i iskustva stečenog kroz fazu detinjstva, fazu rasta punu uzastopnih uspona i padova, životi ljudi postaju stabilniji, njihov korak unapred više ne zastaje i niko ne može da ih ometa. Iako je put pred njima i dalje težak i trnovit, oni više nisu slabi ni uplašeni, više ne napipavaju put pred sobom i ne gube orijentire. Njihovi temelji su duboko ukorenjeni u stvarnom iskustvu Božje reči, a Božje dostojanstvo i veličina mame njihova srca. Oni žude da idu Božjim stopama, da spoznaju Božju suštinu, da saznaju sve o Bogu.

Ljudi u ovoj fazi već jasno znaju u koga veruju i jasno znaju zašto treba da veruju u Boga, kao i smisao toga što su živi, te jasno znaju da je sve što Bog izražava istina. Iz svog dugogodišnjeg iskustva, oni shvataju da bez Božje grdnje i suda, čovek nikada neće moći da udovolji Bogu i da Ga spozna, te da nikada zaista neće biti u stanju da dođe pred Boga. U srcima ovih ljudi je snažna želja da ih Bog iskušava, kako bi tokom svoje kušnje mogli da vide Božju pravednu narav, da postignu čistiju ljubav i da u isto vreme budu u stanju da istinitije razumeju i spoznaju Boga. Ljudi u ovoj fazi su se već potpuno oprostili od faze odojčeta i faze uživanja u Božjoj blagodati i jedenja svoje porcije hleba. Više ne gaje neumerene nade u to da će navesti Boga da prema njima bude tolerantan i pokaže im milost; već samouvereno primaju i nadaju se da će dobiti neprestanu Božju grdnju i sud, kako bi se odvojili od svoje iskvarene naravi i udovoljili Bogu. Njihovo znanje o Bogu i njihove težnje ili krajnji ciljevi njihovih težnji, svi su veoma jasni u njihovim srcima. Prema tome, ljudi u fazi odrasle osobe već su se u potpunosti oprostili od faze nejasne vere, od faze u kojoj se oslanjaju na blagodat radi spasenja, od faze nezrelog života koji ne može da izdrži kušnje, od faze maglovitosti, od faze napipavanja, od faze u kojoj često nema puta za koračanje, od nestabilnog perioda u kom se smenjuju iznenadna zainteresovanost i nezainteresovanost i od faze u kojoj čovek sledi Boga prekrivenih očiju. Ljudi ovog tipa često primaju Božje prosvećenje i prosvetljenje, i često se upuštaju u istinsko druženje i komunikaciju sa Bogom. Može se reći da su ljudi koji žive u ovoj fazi već dokučili deo Božjih namera, da su u stanju da pronađu načela istine u svemu što čine i da znaju kako da udovolje Božjim namerama. Povrh toga, oni su, takođe, pronašli put spoznaje Boga i počeli da svedoče o svom bogopoznanju. Tokom procesa postepenog rasta, oni stiču postepeno razumevanje i znanje o Božjim namerama: o Božjoj nameri da stvori ljudski rod i o Božjoj nameri da ljudskim rodom upravlja. Oni takođe postepeno stiču razumevanje i spoznaju o Božjoj pravednoj naravi u smislu suštine. Nijedna ljudska predstava niti uobrazilja ne mogu zameniti ovo znanje. Iako se ne može reći da je u petoj fazi čovekov život potpuno zreo ili da je ovaj čovek pravedan ili potpun, takva osoba je, ipak, napravila korak napred u fazi zrelosti u životu i već je u stanju da dođe pred Boga, da stoji licem u lice sa Božjom rečju i sa Bogom. Budući da je takav čovek iskusio toliko toga od Božje reči, pretrpeo nebrojene kušnje i iskusio nebrojene slučajeve discipline, suda i grdnje od Boga, njegova pokornost Bogu nije relativna, već apsolutna. Njegovo znanje o Bogu se preobrazilo iz podsvesnog u jasno i precizno znanje, iz površnog u duboko, iz mutnog i maglovitog u temeljno i opipljivo. Od napornog napipavanja i pasivnog traganja prešao je na znanje bez napora i na proaktivno svedočenje. Može se reći da ljudi u ovoj fazi poseduju istinu-stvarnost Božje reči, da su zakoračili na put usavršavanja poput onog kojim je Petar koračao. Ovo je peti tip čoveka, onaj koji živi u stanju sazrevanja – fazi odraslog čoveka.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“