Spoznaja Boga II

Svakodnevne reči Božje Odlomak 31

Neposredno nakon što je stvorio ljudski rod, Bog je počeo da se bavi čovekom i da s njim razgovara, kao i da mu izražava Svoju narav. Drugim rečima, otkad je prvi put stupio u vezu s ljudima, Bog je počeo da čoveku, bez prekida, objavljuje Svoju suštinu i sve ono što On ima i što jeste. Bez obzira na to da li su ljudi, kako oni iz prošlosti tako i ovi današnji, u stanju da to vide ili razumeju, Bog se obraća čoveku i deluje među ljudima, otkrivajući Svoju narav i izražavajući Svoju suštinu – to je činjenica, koju niko ne može da porekne. To ujedno znači da se Božja narav, Njegova suština i sve ono što On ima i što jeste neprestano prikazuju i otkrivaju dok On deluje i dok se bavi ljudima. On nikada nije ništa tajio niti skrivao od ljudi, već neprestano objavljuje i bez zadrške prikazuje vlastitu narav. Bog se, dakle, nada da čovek može spoznati i razumeti Njegovu narav i suštinu. On ne želi da na Njegovu narav i suštinu ljudi gledaju kao na večne tajne, niti želi da čovečanstvo Boga posmatra kao zagonetku koja se nikada ne može razrešiti. Samo ukoliko poznaju Boga, ljudi će znati koji ih put vodi napred i prihvatiće Božje smernice, i samo će takvo čovečanstvo moći zaista da živi pod Božjom vrhovnom vlašću i da živi u svetlosti, okruženo Božjim blagoslovima.

Reči i narav koje On objavljuje i razotkriva, predstavljaju Njegove namere, a ujedno predstavljaju i Njegovu suštinu. Ma šta da On govori i čini, ma kakvu narav da otkriva dok se bavi čovekom, i ma šta da čovek vidi od Njegove suštine i od onoga što On ima i što jeste, za čoveka su sve to Božje namere. Bez obzira koliko je čovek u stanju da dokuči, shvati ili razume, sve su to Božje namere – Njegove namere u odnosu na čoveka. U to nema nikakve sumnje! Božje namere u pogledu čovečanstva jesu ono što On zahteva od ljudi, u smislu toga kakvi treba da budu, šta treba da rade, kako da žive i kako da budu sposobni da udovolje Njegovim namerama. Da li je sve to neodvojivo od Božje suštine? Drugim rečima, Bog Svoju narav i sve ono što ima i što jeste objavljuje istovremeno sa postavljanjem zahteva prema čoveku. Tu nema laži, nema pretvaranja, nema prikrivanja, ni ulepšavanja. Zašto onda čovek, uprkos tome, nije u stanju da spozna Njegovu narav, i kako to da nikad nije mogao da je jasno uoči? Zašto čovek nikada nije shvatio Božje namere? Ono što Bog otkriva i objavljuje jeste ono što Sȃm Bog ima i što jeste; sve su to delovi i aspekti Njegove istinske naravi – pa kako to da čovek ne može da je sagleda? Zašto je čovek nesposoban da stekne temeljno znanje? Za to postoji jedan važan razlog. Koji je to razlog? Od trenutka kad je stvoren, čovek Boga nikada nije tretirao kao Boga. U najranijim vremenima, ma šta da je Bog činio u odnosu na čoveka – kojeg tek što je bio stvorio – čovek se prema Njemu odnosio kao prema svom drugaru, kao prema nekom na koga može da se osloni, a da pri tom o Bogu ništa nije ni znao, ni razumeo. To, drugim rečima, znači da čovek nije znao da je sve ono što objavljuje to Biće – to Biće na koje se oslanjao i na koje je gledao kao na svog drugara – zapravo čini Njegovu suštinu, niti je znao da je to Biće zapravo Onaj koji vlada nad svime što je stvorio. Prosto rečeno, tadašnji ljudi Boga uopšte nisu prepoznali. Nisu znali da je On stvorio nebesa i zemlju i sva stvorenja, niti su znali odakle je došao, pa čak ni šta je On. Naravno, budući da je reč o najranijim vremenima, odmah po stvaranju čovečanstva, Bog od čoveka tada nije ni zahtevao da Ga spozna i shvati, da razume sve što je On uradio, niti da bude upoznat s Njegovim namerama. Kada je započeo sa pripremama za Svoje delo u Dobu zakona, Bog je čoveku učinio neke stvari, ali je ujedno počeo da mu postavlja i određene zahteve, nalažući mu kako da Mu prinosi darove i kako da Ga obožava. Tek tada je čovek stekao nekoliko jednostavnih pojmova o Bogu i tek tada je spoznao razliku između sebe i Njega, kao i činjenicu da je upravo On Taj koji je ljude stvorio. Nakon što je čovek spoznao da je Bog Bog a da je čovek čovek, među njima je nastala izvesna distanca, ali Bog od čoveka ipak nije zahtevao da Ga dobro poznaje, niti da Ga dublje shvati. Bog, dakle, prema čoveku postavlja različite zahteve, u zavisnosti od trenutne etape i od okolnosti u kojima obavlja Svoje delo. Šta iz toga zaključujete? Koji aspekt Božje naravi u tome zapažate? Je li Bog stvaran? Da li pred čoveka postavlja prikladne zahteve? U najranija vremena, neposredno nakon što je stvorio ljudski rod, dok je još trebalo da obavi Svoje delo osvajanja i usavršavanja čoveka i dok mu još nije bio uputio mnoštvo reči, Bog je od čoveka malo zahtevao. Ma šta da je čovek tada radio i ma kako da se ponašao – čak i ako je činio nešto što je Boga vređalo – On mu je sve to praštao i gledao mu kroz prste. To je zato što je dobro znao šta je čoveku dao i šta čovek nosi u sebi, te je stoga znao i prema kom standardu treba pred čoveka da postavlja zahteve. Mada je, u to vreme, standard Njegovih zahteva bio veoma nizak, to ne znači da Njegova narav nije bila velika, niti da su Njegova mudrost i svemoć bile samo prazne reči. Božju narav i Sȃmoga Boga čovek može da spozna samo na jedan način: tako što će pratiti korake Božjeg dela upravljanja i spasenja čovečanstva, te prihvatati reči koje On ljudima saopštava. Da li će čovek, kad bude spoznao sve ono što Bog ima i što jeste i kad bude spoznao Njegovu narav, od Boga i dalje tražiti da mu pokaže Svoju pravu ličnost? Ne, on to od Njega neće tražiti, niti će se usuditi da Ga išta pita, zato što će, kad bude shvatio Njegovu narav i sve ono što On ima i što jeste, to ujedno značiti da je već video Sȃmog istinitog Boga i Njegovu pravu ličnost. Takav ishod je neizbežan.

Kako su Božje delo i plan neprestano napredovali, nakon što je sa čovekom sklopio savez u vidu duge, kao znamenja da svet više nikada neće uništiti potopom, Bog je sve hitnije želeo da zadobije one koji bi mogli da razmišljaju kao On. Uz to je imao još urgentniju želju da zadobije one koji su bili u stanju da slede Njegovu volju na zemlji i da, povrh toga, zadobije grupu ljudi sposobnih da se otrgnu od sila tame i od Sotoninih okova, ljude koji bi na zemlji mogli da svedoče o Njemu. Zadobijanje takve grupe ljudi davnašnja je Božja želja; On na to čeka još od trenutka kad je stvorio ljudski rod. Prema tome, bez obzira na to što je potopom uništio svet i što je sa čovekom sklopio savez, Božja namera, Njegov mentalni sklop, Njegovi planovi i nadanja ostali su isti. Ono što je hteo da uradi, za čim je čeznuo čak i mnogo pre trenutka stvaranja, bilo je da zadobije one ljude koje je želeo da zadobije – grupu ljudi sposobnih da shvate i spoznaju Njegovu narav i da razumeju Njegove namere, grupu ljudi koji bi bili u stanju da Ga obožavaju. Takvi bi ljudi zaista bili u stanju da svedoče o Njemu i može se reći da bi oni bili Njegovi ljudi od poverenja.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 32

Bog obećava Avrȃmu da će mu podariti sina

1. Mojsijeva 17:15-17 Još reče Bog Avrȃmu: „A Saraju, svoju ženu, nećeš više zvati Saraja; ime će joj biti ’Sara’. Nju ću blagosloviti; šta više, od nje ću ti dati sina. Ja ću je blagosloviti, te će postati majka narodima, i carevi će naroda od nje poteći.“ Avrȃm pade ničice, pa se nasmeja i reče u sebi: „Može li se roditi sin čoveku od stotinu godina? Zar će Sara u devedesetoj roditi dete?“

1. Mojsijeva 17:21-22 „Ali svoj ću savez sklopiti sa Isakom koga će ti Sara roditi iduće godine u ovo doba.“ Kad je Bog završio razgovor sa Avrȃmom, uzneo se od njega.

Niko ne može omesti delo koje je Bog odlučio da obavi

Svi ste vi, znači, tek sada čuli priču o Avrȃmu, zar ne? Njega je Bog izabrao nakon što je svet uništen potopom, a zvao se Avrȃm; kad mu je bilo sto godina, a njegovoj ženi Sari devedeset, Bog mu dade obećanje. Šta mu je Bog obećao? Obećao mu je ono što je zapisano u Svetom pismu: „Nju ću blagosloviti; šta više, od nje ću ti dati sina.“ U kakvoj je situaciji Bog obećao da će mu podariti sina? Sveto pismo nam nudi sledeći zapis: „Avrȃm pade ničice, pa se nasmeja i reče u sebi: ’Može li se roditi sin čoveku od stotinu godina? Zar će Sara u devedesetoj roditi dete?’“ Drugim rečima, ovaj je vremešni par bio prestar da bi mogao da izrodi decu. I šta je Avrȃm uradio nakon što mu je Bog to obećao? Pao je ničice i, smejući se, rekao u sebi: „Može li se roditi sin čoveku od stotinu godina?“ Avrȃm je mislio da je to nemoguće – što znači da je na Božje obećanje gledao kao na nekakvu šalu. Sa ljudskog stanovišta, to je bilo nešto što je čoveku nedostižno, a ujedno je i za Boga bilo neostvarljivo i nemogućno. Možda je Avrȃmu bilo smešno sledeće: „Iako je stvorio čoveka, izgleda da Bog nije svestan da neko ko je toliko star ne može da rađa decu; On misli da mi može omogućiti da imam dete i kaže da će mi podariti sina – što je, naravno, nemoguće!“ Zbog toga je Avrȃm pao ničice i nasmejao se, misleći: „To nije moguće – mora da Bog sa mnom zbija šalu, jer ovo ne može biti istina!“ Božje reči nije shvatio ozbiljno. Kakav je, dakle, Avrȃm bio čovek, sa Božje tačke gledišta? (Pravedan.) A gde je tačno navedeno da je bio pravednik? Vi mislite da su svi ljudi koje Bog poziva pravedni i savršeni, da svi oni koračaju s Bogom. Potčinjeni ste doktrini! Mora da vam bude jasno da Bog, kad nekoga definiše, ne čini to proizvoljno. On ovde nije rekao da je Avrȃm pravedan. Bog u Svom srcu poseduje aršine kojima svaku osobu samerava. Iako se Bog nije izjasnio o tome kakav je Avrȃm kada je reč o njegovom ponašanju, šta mislite kojoj je vrsti pripadala Avrȃmova vera u Boga? Je li ona bila pomalo apstraktna? Ili je on bio veliki vernik? Ne, on to nije bio! Svojim smehom i načinom razmišljanja pokazao je svoje pravo lice, tako da je njegovo pravedništvo samo plod vaše mašte, slepo pokoravanje doktrini i neodgovorna procena. Je li Bog video Avrȃmov smeh i njegove uzrečice? Je li znao za njih? Bog je to znao. Ali, da li bi Bog izmenio Svoju odluku? Ne bi! Nakon što je isplanirao i odlučio da odabere baš njega, On je to i učinio. U tome Ga ne bi omele, niti bi na Njega uticale Avrȃmove misli, a ne bi ni njegovo ponašanje; Bog Svoj plan ne bi promenio proizvoljno, niti bi ga ishitreno poremetio zbog čovekovog ponašanja, čak i ako bi ono bilo neuko. Šta je, dakle, zapisano u 1. Mojsijevoj 17:21-22? „’Ali svoj ću savez sklopiti sa Isakom koga će ti Sara roditi iduće godine u ovo doba.’ Kad je Bog završio razgovor sa Avrȃmom, uzneo se od njega.“ Bog nimalo nije obraćao pažnju na ono što je Avrȃm mislio ili govorio. Šta je bio razlog tog zanemarivanja? Razlog je taj što, u ono vreme, Bog od čoveka nije zahtevao da bude veliki vernik, niti da bude sposoban za neko veliko bogopoznanje, pa čak ni da može da razume sve što Bog čini i govori. On, dakle, nije zahtevao da čovek u celosti razume Njegove odluke, razloge zbog kojih je odabrao određene ljude, kao ni načela Njegovog delovanja, zato što čovekov rast naprosto nije bio adekvatan. Štagod da je Avrȃm uradio i kako god da se ponašao, Bog je u to vreme smatrao normalnim. Stoga ga nije ni osudio ni ukorio, već je samo rekao: „Sara će ti roditi Isaka iduće godine u ovo doba.“ Za Boga se, nakon objave ovih reči, čitava stvar, korak po korak, obistinila; u Božjim očima, ono što je prema Njegovom planu trebalo da bude ostvareno, već se ostvarilo. Pošto je sve to uredio, Bog je otišao. Ono što čovek radi i o čemu razmišlja, ono što razume i što planira – ništa od toga nema nikakve veze s Bogom. Sve se odvija po Božjem planu, u skladu sa vremenskim odrednicama i etapama koje je On ustanovio. To je načelo Božjeg delovanja. O čemu god da čovek razmišlja i šta god da zna, Bog se u to ne meša, ali ni ne odustaje od Svog plana, niti diže ruke od Svog dela samo zato što čovek u njih ne veruje ili ih ne razume. Na taj se način činjenice ostvaruju prema Božjem planu i zamislima. Upravo je to ono što vidimo u Bibliji: Bog je učinio da se Isak rodi u vreme koje je On odredio. Da li činjenice dokazuju da su čovekovo ponašanje i držanje ometali Božje delo? Ne, oni ga nisu ometali! Da li je čovek, slabošću svoje vere u Boga, te svojim predstavama i maštarijama o Njemu, uticao na Njegovo delo? Ne! Nije ni najmanje uticao! Nijedan čovek, događaj, niti okruženje, ne mogu uticati na Božji plan upravljanja. Sve što On odluči da učini biće dovršeno i ostvareno blagovremeno i u skladu s Njegovim planom, i nijedan čovek ne može da zasmeta Njegovom delu. Određene aspekte čovekove gluposti i neznanja, pa čak i neke aspekte čovekovog otpora i predstava o Njemu, Bog naprosto ignoriše i nastavlja sa poslom koji mora da obavi, ne obazirući se na njih. To je Božja narav, a ona je odraz Njegove svemoći.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 33

Avrȃm žrtvuje Isaka

1. Mojsijeva 22:2-3 Bog mu onda reče: „Uzmi svoga sina Isaka, tvoga jedinca koga voliš, i pođi s njim u zemlju Moriju, pa ga prinesi kao žrtvu svespalnicu na brdu koje ću ti pokazati.“ Ustane Avrȃm u rano jutro i osamari magarca. Sa sobom je poveo dva momka i svoga sina Isaka, i pošto je nasekao drva za svespalnicu, digao se i krenuo na mesto koje mu je Bog rekao.

1. Mojsijeva 22:9-10 Kad su stigli na mesto za koje im je Bog rekao, Avrȃm podigne žrtvenik, naslaže drva, pa sveže svoga sina Isaka i položi ga na žrtvenik povrh drva. Tad Avrȃm uze nož da zakolje svoga sina.

Božje delo upravljanja i spasenja čovečanstva započinje Avrȃmovim žrtvovanjem Isaka

Time što mu je podario sina, ispunile su se reči koje je Bog saopštio Avrȃmu. To, međutim, ne znači da se Božji plan ovde zaustavio; naprotiv, veličanstveni Božji plan upravljanja i spasenja čovečanstva tek je bio počeo da se ostvaruje, a Njegov je blagoslov sinu Avrȃmovom bio samo uvod u Njegov sveopšti plan upravljanja. Ko je tada mogao znati da je Božja bitka protiv Sotone neprimetno otpočela onoga trena kad je Avrȃm prineo Isaka?

Bog ne mari za to je li čovek glup – On od njega samo traži da bude istinit

Hajde sada da vidimo šta je Bog učinio Avrȃmu. Kako je zapisano u 1. Mojsijevoj 22:2, Bog je Avrȃmu izdao sledeću zapovest: „Uzmi svoga sina Isaka, tvoga jedinca koga voliš, i pođi s njim u zemlju Moriju, pa ga prinesi kao žrtvu svespalnicu na brdu koje ću ti pokazati.“ Jasno je šta je Bog time mislio da kaže: rekao je Avrȃmu da svog jedinog sina Isaka, kojeg je voleo, prinese kao žrtvu paljenicu. Gledano iz današnje perspektive, je li ova Božja zapovest još uvek u suprotnosti s ljudskim predstavama? Jeste! Sve što je Bog u to vreme činio potpuno je suprotno čovekovim predstavama; njemu je to neshvatljivo. U svojim predstavama, ljudi to ovako zamišljaju: pošto čovek nije poverovao u Božje obećanje smatrajući ga nemogućnim, Bog mu je podario sina, a nakon što je Avrȃm dobio sina, Bog je zatražio da ga žrtvuje. Zar sve to nije krajnje neverovatno? Šta je Bog zapravo nameravao da učini? Kakva Mu je bila stvarna namera? Iako mu je sina podario bez postavljanja ikakvih uslova, Bog je od Avrȃma takođe zahtevao i bezuslovnu žrtvu. Je li to bilo preterano? Sa stanovišta nepristrasnog posmatrača, to ne samo da je bilo preterano, već je u izvesnoj meri predstavljalo i „bezrazložno stvaranje problema“. Sȃm Avrȃm, međutim, nije smatrao da Bog od njega traži previše. Iako je imao par slabašnih vlastitih stavova o tome, i mada je prema Bogu bio pomalo sumnjičav, ipak je bio spreman da Mu prinese tu žrtvu. Šta vi, u ovom trenutku, smatrate dokazom da je Avrȃm bio spreman da svog sina žrtvuje? Šta se u ovim rečenicama kaže? U originalnom tekstu zapisano je sledeće: „Ustane Avrȃm u rano jutro i osamari magarca. Sa sobom je poveo dva momka i svoga sina Isaka, i pošto je nasekao drva za svespalnicu, digao se i krenuo na mesto koje mu je Bog rekao“ (1. Mojsijeva 22:3). „Kad su stigli na mesto za koje im je Bog rekao, Avrȃm podigne žrtvenik, naslaže drva, pa sveže svoga sina Isaka i položi ga na žrtvenik povrh drva. Tad Avrȃm uze nož da zakolje svoga sina“ (1. Mojsijeva 22:9-10). Kad je Avrȃm uzeo nož i njime zamahnuo da zakolje svog sina, je li Bog to video? Video je. Čitav ovaj događaj – od samog početka, kad je Bog od Avrȃma zatražio da žrtvuje Isaka, do trenutka kad je ovaj zaista zamahnuo nožem da svog sina zakolje – pokazao je Bogu srce Avrȃmovo, koje je u tom trenu, bez obzira na njegovu pređašnju glupost, neznanje i nerazumevanje Boga, bilo iskreno i pošteno, jer on je zaista nameravao da Isaka, jedinca kojeg mu je Bog podario, vrati Bogu. U njemu je Bog video pokornost, upravo onu pokornost koju je želeo.

Bog prema čoveku čini mnogo toga što je neshvatljivo, pa čak i neverovatno. Kad Bog poželi da nekim orkestrira, to je čoveku često neshvatljivo i u suprotnosti je s njegovim predstavama, ali upravo taj nesklad i ta nedokučivost za čoveka predstavljaju kušnju i ispit od Boga. Avrȃm je, u međuvremenu, bio u stanju da u samom sebi pokaže pokornost prema Bogu, što je bio najosnovniji uslov njegove sposobnosti da ispuni Božji zahtev. Tek kad je Avrȃm smogao snage da se pokori Božjem zahtevu, kad je Isaka prineo kao žrtvu, Bog se zaista uverio u odanost čovečanstva – tačnije, u odanost Avrȃma kojeg je Sȃm izabrao – i odao mu priznanje. Tek tada je Bog bio siguran da je ova osoba, koju je izabrao, nezamenjivi vođa, koji bi na svojim plećima mogao da ponese Božje obećanje i Njegov potonji plan upravljanja. Mada je sve ovo bila samo kušnja i ispit, Bog je bio zadovoljan, osetio je da Ga čovek voli i da Ga je utešio kao nikada ranije. U trenutku kad je Avrȃm zamahnuo nožem da ubije Isaka, da li ga je Bog zaustavio? Bog mu nije dozvolio da žrtvuje Isaka, jer On naprosto nije imao nameru da Isaku oduzme život. Bog je, dakle, blagovremeno zaustavio Avrȃma. Avrȃmova pokornost je pred Bogom već bila položila ispit; ono što je uradio bilo je dovoljno i Bog je već video ishod onoga što je ovaj nameravao da učini. Je li taj ishod za Boga bio zadovoljavajući? Može se reći da je Bog takvim ishodom bio zadovoljan, da je to bilo ono što je Bog želeo i za čime je odavno čeznuo. Je li to istina? Mada Bog u različitim kontekstima koristi različite načine da proveri svaku osobu, u Avrȃmu je On video ono što je želeo, video je da ima iskreno srce i da je njegova pokornost bezuslovna. Upravo je tu „bezuslovnost“ Bog zapravo i želeo. Ljudi često kažu: „Već sam žrtvovao ovo, već sam se odrekao onog – pa zašto onda Bog još uvek nije zadovoljan mnome? Zašto me i dalje podvrgava kušnjama? Zašto me neprestano proverava?“ Ovo ukazuje na sledeću činjenicu: Bog još uvek nije video tvoje srce, niti ga je zadobio. Drugim rečima, On u tebi nije video iskrenost ravnu Avrȃmovoj kad je ovaj digao nož da vlastitom rukom zakolje svog sina i kao žrtvu ga prinese Bogu. Nije u tebi video bezuslovnu pokornost i ti Ga nisi utešio. Stoga je sasvim prirodno to što te On i dalje iskušava. Zar nije tako?

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 34

Božje obećanje Avrȃmu (Odabrani odlomci)

1. Mojsijeva 22:16-18 Tada mu Jahve reče: „Samim se Sobom zaklinjem, pošto si ovo učinio i nisi se na svog jedinca sina sažalio: obilnim ću te blagoslovima obasuti i tvoje ću potomstvo umnožiti, te će biti brojno kao zvezde na nebu i kao pesak na obali morskoj. Tvoji će potomci osvajati kapije neprijatelja svojih. Zato što si poslušao moj glas, svi će narodi na zemlji biti blagosloveni preko tvog potomstva.“

Ovo je neskraćena verzija priče o tome kako je Bog blagosiljao Avrȃma. Ta je priča kratka, ali bogata sadržajem: iz nje saznajemo razloge i okolnosti Božjeg dara Avrȃmu, kao i šta je to što je On Avrȃmu podario. Ona je takođe prožeta radošću i uzbuđenjem sa kojim je Bog izgovorio te reči, kao i hitnošću Njegove čežnje da zadobije one koji su u stanju da slušaju Njegove reči. U tome vidimo Božju brigu i nežnost prema onima koji slušaju Njegove reči i pokore se Njegovim zapovestima. Takođe, vidimo koju On cenu plaća da bi ljude zadobio i koliko brine i razmišlja o tome kako da ih zadobije. Uz to, odlomak koji sadrži reči „Samim se Sobom zaklinjem“, pokazuje nam snažnu gorčinu i bol koje Bog, i jedino Bog, oseća iza kulisa ovog dȅla iz Svog plana upravljanja. To je odlomak koji podstiče na razmišljanje i koji je imao poseban značaj i dalekosežan uticaj na potonja pokoljenja.

Čovek stiče Božje blagoslove svojom iskrenošću i pokornošću

Je li Božji blagoslov dat Avrȃmu, o kojem ovde čitamo, bio veliki? Koliki je on tačno bio? Ovde je ključna sledeća rečenica: „Svi će narodi na zemlji biti blagosloveni preko tvog potomstva.“ Ta rečenica pokazuje da je Avrȃm primio blagoslove koji nisu dati nikome, ni pre ni posle njega. Kada je, u skladu s Njegovim zahtevom, Avrȃm svog jedinog sina – svog ljubljenog jedinca – vratio Bogu (ovde ne možemo upotrebiti reč „žrtvovao“, već treba da kažemo da ga je vratio Bogu), Bog ne samo što Avrȃmu nije dozvolio da žrtvuje Isaka, nego ga je još i blagoslovio. Kojim je obećanjem On blagoslovio Avrȃma? Obećanjem da će umnožiti njegovo potomstvo. A koliko je puta trebalo da ga umnoži? Sveto pismo nam o tome nudi sledeći zapis: „biće brojno kao zvezde na nebu i kao pesak na obali morskoj. Tvoji će potomci osvajati kapije neprijatelja svojih. (…) svi će narodi na zemlji biti blagosloveni preko tvog potomstva.“ U kom je kontekstu Bog izgovorio te reči? To jest, zbog čega je Avrȃm primio Božje blagoslove? Primio ih je upravo iz razloga koji Bog navodi u Svetom pismu: „Zato što si poslušao moj glas.“ Bog mu je, naime, dao takvo obećanje zato što je Njegovu zapovest Avrȃm izvršio bez pogovora, učinivši sve kako je Bog rekao, zahtevao i zapovedio. Ovo obećanje sadrži u sebi jednu ključnu rečenicu, koja se tiče ondašnjih Božjih misli. Jeste li je zapazili? Možda niste obratili dovoljno pažnje na onaj deo kad Bog kaže: „Samim se Sobom zaklinjem“. To znači da se Bog, izgovarajući ove reči, zakleo u Samog Sebe. U šta se ljudi obično zaklinju kad nekome nešto obećavaju? Zaklinju se u Nebo, što znači da zakletvu polažu Bogu i da se Bogom zaklinju. Ljudi možda ne razumeju baš najbolje ovaj fenomen da se Bog zaklinje Samim Sobom, ali vi ćete to moći da razumete kada vam budem dao ispravno objašnjenje. Suočivši se sa čovekom koji je mogao samo da čuje Njegove reči, ali ne i da razume Njegovo srce, Bog se ponovo osetio usamljeno i na gubitku. U očajanju – i, može se reći, podsvesno – Bog je učinio nešto sasvim prirodno: položio je ruku Sebi na srce i Avrȃmu dao obećanje obraćajući se Samom Sebi, a čovek je iz toga razabrao da je On rekao „Samim se Sobom zaklinjem“. U Božjim postupcima možeš da zamisliš samog sebe. Kad se, stavivši ruku na srce, obraćaš samom sebi, imaš li jasnu predstavu o tome šta izgovaraš? Da li si tada iskren? Govoriš li otvoreno, iz srca? Vidimo, dakle, da je Bog, obraćajući se Avrȃmu, bio ozbiljan i iskren. Dok je govorio Avrȃmu i blagosiljao ga, Bog se ujedno obraćao i Samom Sebi. Sebi je kazao: blagosloviću Avrȃma i učiniću da mu potomstvo bude brojno kao zvezde na nebu i kao zrna peska na obali mora, zato što je poslušao Moje reči i zato što sam njega odabrao. Rekavši: „Samim se Sobom zaklinjem“, Bog je doneo odluku da kroz Avrȃma stvori odabrani izraelski narod, nakon čega će te ljude Svojim delom povesti napred. Drugim rečima, rešio je da Avrȃmovim potomcima stavi u zadatak da ponesu Božje delo upravljanja, da Njegovo delo i sve što On izražava započne od Avrȃma i da se nastavi kroz Avrȃmovo potomstvo, te da na taj način ostvari Svoju želju da spase ljudski rod. Šta kažete, zar to nije blagoslovena stvar? Nema za čoveka većeg blagoslova od ovoga; može se reći da je to najveći blagoslov. Blagoslov koji je Avrȃm stekao nije se odnosio na umnožavanje njegovog potomstva, već na Božje postignuće u Njegovom upravljanju, u Njegovom nalogu i u delu Njegovom kroz Avrȃmove potomke. To znači da blagoslovi koje je Avrȃm zadobio nisu bili privremenog karaktera, već su se nastavljali uporedo s napredovanjem Božjeg plana upravljanja. Kada je Bog to izgovorio, kad se Samim Sobom zakleo, On je odluku već bio doneo. Je li taj proces odlučivanja bio istinit? Da li je bio stvaran? Bog je doneo odluku da će, od tog trenutka pa nadalje, sve Svoje napore, cenu koju plaća, sve što On ima i što jeste, sve što Mu pripada, pa čak i Svoj život, darivati Avrȃmu i njegovim potomcima. Ujedno je rešio i da, počev od ove grupe ljudi, Svoja dela pokaže čoveku i dozvoli mu da sagleda Njegovu mudrost, autoritet i moć.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 35

Božje obećanje Avrȃmu (Odabrani odlomci)

Božja je nepromenljiva namera da zadobije one koji Ga poznaju i koji su u stanju da svedoče o Njemu

Dok je govorio Samom Sebi, Bog se ujedno obraćao i Avrȃmu; da li je, međutim, Avrȃm, među svim rečima koje mu je Bog tada uputio, osim blagoslova upućenih njemu, mogao da razume i pravu nameru Božju? Nije mogao! Božje je srce, dakle, u trenutku kada se Samim Sobom zaklinjao, i dalje bilo usamljeno i tužno. Još uvek nije bilo nikoga ko bi mogao da razume ili shvati Njegove namere i planove. U tom trenutku, niko – uključujući tu i Avrȃma – nije sa Njim mogao da razgovara u poverenju, a kamoli da sarađuje s Njim u obavljanju dela koje je morao da obavi. Na prvi pogled, Bog je uspeo da pridobije Avrȃma, čoveka koji je bio u stanju da posluša Njegove reči. U stvarnosti, međutim, taj čovek jedva da je išta znao o Bogu. Uprkos tome što je Avrȃma blagoslovio, Božje srce još uvek nije bilo zadovoljno. Šta znači kad kažem da Bog nije bio zadovoljan? To znači da je tek bio započeo sa Svojim upravljanjem, da su ljudi koje je želeo da zadobije, koje je žudeo da vidi i koje je voleo, još uvek bili udaljeni od Njega; trebalo Mu je vremena, trebalo je da čeka, trebalo je da bude strpljiv. Naime, u to vreme, osim Sȃmog Boga, nije bilo nikoga ko bi znao šta Njemu treba, šta želi da zadobije i za čim žudi. Bogu je, dakle, dok se osećao veoma uzbuđeno, istovremeno bilo i teško na srcu. Ipak, On se nije tu zaustavio, već je nastavio da planira naredni korak dela koje je morao da obavi.

Šta vidite u obećanju koje je Bog dao Avrȃmu? On je Avrȃma darivao velikim blagoslovima naprosto zbog toga što je ovaj poslušao Njegove reči. Iako to naizgled deluje normalno i kao nešto što se samo po sebi podrazumeva, mi u tome vidimo Božje srce: Bog naročito ceni kad Mu je čovek pokoran, kad Ga razume i kad je iskren prema Njemu. U kojoj meri Bog ceni tu čovekovu iskrenost? Vi možda ne razumete koliko je On ceni, a vrlo je moguće da ne postoji niko ko bi to mogao da shvati. Bog je Avrȃmu podario sina, a kad je taj sin odrastao, tražio je od Avrȃma da Mu svog sina prinese kao žrtvu. Avrȃm je Božju zapovest izvršio doslovce, poslušao je Božju reč, svojom je iskrenošću dirnuo Boga i Bog ju je cenio. Koliko ju je cenio? I zašto ju je cenio? U vreme kad niko nije shvatao Božje reči, niti razumeo Njegovo srce, Avrȃm je učinio nešto od čega su se nebesa potresla i zemlja zadrhtala, nešto zbog čega je Bog osetio neviđeno zadovoljstvo i što Ga je obradovalo, jer je zadobio nekoga ko je bio u stanju da se pokori Njegovim rečima. To zadovoljstvo i tu radost donelo mu je stvoreno biće koje je On vlastitom rukom stvorio, a to je ujedno bila i prva „žrtva“ koju je čovek, otkad je stvoren, prineo Bogu i koju je Bog najviše cenio. Bog se mnogo namučio dok je tu žrtvu dočekao, te ju je stoga tretirao kao prvi i najvažniji dar od čoveka kojeg je stvorio. Ona je Bogu pokazala prvi plod Njegovih napora i cene koju je platio, omogućivši Mu da u ljudima vidi nadu. Nakon toga, Bog je još jače čeznuo za grupom takvih ljudi koji bi mu pravili društvo, odnosili se prema Njemu iskreno i iskreno brinuli o Njemu. Štaviše, nadao se da će Avrȃm još poživeti, jer je želeo da Mu neko srce poput Avrȃmovog pravi društvo i da bude kraj Njega dok nastavlja Svoje upravljanje. Ma šta da je Bog želeo, to je ipak bila samo želja, samo ideja – jer, Avrȃm je bio samo čovek koji je bio u stanju da Mu se pokori, ali koji ni najmanje nije razumeo, niti poznavao Boga. Avrȃm je bio neko ko nije ispunjavao standarde Božjih zahteva prema čoveku, a to su: poznavanje Boga, sposobnost svedočenja o Bogu i jednodušje sa Bogom. Stoga Avrȃm nije mogao da korača sa Bogom. U Avrȃmovom žrtvovanju Isaka Bog je video njegovu iskrenost i pokornost, i video je da je položio Božji ispit. Mada je Bog prihvatio njegovu iskrenost i pokornost, on je i dalje bio nedostojan da Mu bude prisan, da postane neko ko Ga poznaje i razume, i neko ko poznaje Njegovu narav; bio je daleko od toga da s Bogom bude jednodušan i da sledi Božju volju. U Svom je srcu, zato, Bog još uvek bio usamljen i zabrinut. A što je postajao usamljeniji i zabrinutiji, to Mu je potrebnije bilo da što pre nastavi sa Svojim upravljanjem i da bude u stanju da odabere i zadobije grupu ljudi koji će, što je moguće pre, realizovati Njegov plan upravljanja i ispuniti Njegovu volju. To je bila goruća namera Božja i ostala je nepromenjena od postanka do naših dana. Od trenutka kad je, na samom početku, stvorio čoveka, Bog je žudeo za grupom pobednika, grupom ljudi koji će biti u stanju da razumeju, spoznaju i shvate Njegovu narav i koji će koračati uporedo s Njim. Ta Božja namera nikad se nije promenila. Ma koliko još da treba da čeka, ma koliko da je težak put koji treba da prevali i ma koliko da su daleki ciljevi za kojima čezne, On od svojih očekivanja u pogledu čoveka nikad nije odustao, niti ih je ikad menjao. Da li sada, kad ste saslušali sve što sam rekao, smatrate da ostvarujete nešto od Božje namere? Možda ono što ste dosad shvatili nije naročito duboko – ali postepeno će se produbljivati!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 36

Bog mora da uništi Sodomu (Odabrani odlomci)

1. Mojsijeva 18:26 Tada Jahve reče: „Ako u Sodomi pronađem pedeset pravednika, čitavom ću gradu zbog njih oprostiti.“

1. Mojsijeva 18:29 Avrȃm Mu se ponovo obrati: „A ako se u gradu nađe četrdeset pravednika?“ Jahve odgovori: „Neću ga uništiti.“

1. Mojsijeva 18:30 Avrȃm opet reče: „A šta ako tamo bude trideset pravednika?“ Jahve odgovori: „Neću ga uništiti.“

1. Mojsijeva 18:31 Opet će Avrȃm: „A ako ih se u gradu nađe dvadeset?“ Jahve reče: „Neću ga uništiti.“

1. Mojsijeva 18:32 Avrȃm opet reče: „A šta ako se u gradu nađe samo deset pravednika?“ I tada Jahve reče: „Neću ga uništiti.“

Bog brine samo o onima koji su u stanju da poslušaju Njegove reči i da slede Njegove zapovesti

Navedeni odlomci sadrže u sebi nekoliko ključnih reči: radi se, naime, o brojevima. Jahve je najpre rekao da će, ako u gradu uspe da pronađe pedeset pravednika, poštedeti čitav grad, to jest, da ga u tom slučaju neće uništiti. Da li je, dakle, u Sodomi bilo pedeset pravednika? Nije. Šta je Avrȃm, odmah potom, kazao Bogu? Upitao je: „A ako se u gradu nađe četrdeset pravednika?“ Na šta je Bog odgovorio: „Neću ga uništiti.“ Zatim je Avrȃm upitao: „Šta ako se tamo nađe trideset pravednika?“ Na šta je Bog odgovorio: „Neću ga uništiti.“ „A ako ih bude dvadeset?“ „Neću ga uništiti.“ „A deset?“ „Neću ga uništiti.“ Da li je u tom gradu uopšte bilo i deset pravednika? Nije ih bilo deset – već samo jedan. A ko je to bio? To je bio Lot. U to je vreme u Sodomi živela jedna jedina pravedna osoba; da li je, međutim, Bog bio naročito strog i precizan u vezi sa potrebnim brojem pravednika? Ne, nije bio strog! Čovek ga je, naime, neprestano zapitkivao: „Šta ako ih bude četrdeset?“, „A ako ih bude trideset?“, sve dok nije upitao „A ako ih bude deset?“, na šta je Bog odgovorio: „Čak i ako ih bude svega deset, neću uništiti grad; poštedeću ga i oprostiću svim njegovim preostalim žiteljima.“ Bilo bi dovoljno otužno čak i da ih je bilo svega desetoro; ispostavilo se, međutim, da u Sodomi nije bilo ni toliko pravednika. Vidite, dakle, da su, u Božjim očima, greh i zloba stanovnika tog grada bili takvi da On nije imao drugog izbora nego da ih uništi. Šta je Bog mislio kada je rekao da neće uništiti grad ako u njemu nađe pedeset pravednika? Njemu ti brojevi nisu ni bili važni. Važno je bilo samo to da li u tom gradu ima pravednika koje je On želeo. Da je u gradu postojao jedan jedini pravednik, Bog ne bi dopustio da on nastrada pri uništenju grada. To znači da je, bez obzira na to da li je Bog taj grad hteo da uništi ili ne, i bez obzira na broj pravednika u njemu, taj grešni grad za Boga bio proklet i odvratan, i trebalo ga je uništiti tako da nestane iz Božjih očiju, s tim da pravednici ostanu u životu. Bez obzira na epohu i bez obzira na dostignuti stepen razvoja čovečanstva, Božji stav ostaje nepromenjen: On mrzi zlo i brine o onima koji su u Njegovim očima pravedni. Ovaj jasan Božji stav ujedno je i istinsko otkrovenje Božje suštine. Budući da je u gradu postojao samo jedan pravednik, Bog više nije oklevao. Krajnji rezultat bio je neumitno uništenje Sodome. Šta iz toga zaključujete? U to doba, Bog ovaj grad ne bi uništio da je u njemu bilo pedeset pravednika, pa čak i da ih je bilo svega desetoro, što znači da bi odlučio da ljudima oprosti i da prema njima bude trpeljiv, ili bi, pak, obavio delo usmeravanja, zbog te nekolicine ljudi koji su bili u stanju da se Boga boje i da Mu se klanjaju. Bog polaže veliki zalog na čovekova pravedna dela, na one koji su u stanju da Ga obožavaju i na one koji su u stanju da pred Njim čine dobra dela.

Da li ste u biblijskim pričama, od najranijih vremena do danas, ikada pročitali da Bog ijednoj osobi saopštava istinu ili da joj govori o putu Božjem? Niste nikada. Rečima koje je upućivao čoveku i o kojima ovde čitamo, On je ljudima samo nalagao šta treba da rade. Neki su to poslušali i uradili, neki nisu; neki su verovali, a neki ne. I to je bilo sve. Prema tome, pravednici tog doba – to jest, oni koji su u Božjim očima bili pravedni – naprosto su bili ljudi koji su mogli da čuju Božje reči i da slede Božje zapovesti. Bili su sluge i sprovodili su Božje reči među ljudima. Da li bi se takvi ljudi mogli nazvati onima koji poznaju Boga? Da li bi se mogli nazvati ljudima koje je Bog usavršio? Ne, ne bi mogli. Da li su onda ti pravednici u Božjim očima, bez obzira na njihov broj, bili dostojni da se nazovu ljudima bliskim Bogu? Da li bi se mogli nazvati Božjim svedocima? Naravno da ne! Oni nikako nisu bili dostojni da se nazovu Božjim svedocima, niti ljudima bliskim Bogu. Kako je onda Bog zvao te ljude? U biblijskom Starom zavetu ima mnogo primera u kojima ih Bog naziva „slugama Svojim“. U to su vreme, naime, ovi pravednici u Božjim očima bili sluge Božje; to su bili ljudi koji su Mu služili na zemlji. A kako im je Bog smislio to zvanje? Zašto ih je tako zvao? Ima li Bog u Svom srcu aršine po kojima ljudima određuje zvanja? Naravno da ima. On ima Svoje aršine, bilo da ljude naziva pravednima, savršenima, moralnima ili slugama. Kad nekoga nazove slugom Svojim, to znači da čvrsto veruje da je ta osoba u stanju da primi Njegove glasnike, da sledi Njegove zapovesti i da sprovodi ono što joj glasnici zapovede. Šta ta osoba sprovodi? Sprovodi ono što Bog čoveku zapoveda da čini i da izvršava na zemlji. Da li bi se ono što je Bog u to vreme tražio od čoveka da učini i sprovede na zemlji, moglo nazvati Božjim putem? Ne bi moglo. Naime, u to vreme, Bog je od čoveka zahtevao da učini tek nekoliko jednostavnih stvari; izdao mu je nekoliko prostih zapovesti, nalažući mu da radi samo ovo ili ono, i ništa više. Bog je radio prema Svom planu. Zato što u to vreme još uvek nisu bili ispunjeni mnogi uslovi, vreme još nije bilo sazrelo i ljudima je bilo teško da podnose breme Božjeg puta, te je stoga tek trebalo da se taj put rodi iz Božjeg srca. Pravedne ljude, o kojima je govorio i koje mi ovde vidimo – bez obzira da li ih je bilo trideset ili dvadeset – Bog je posmatrao kao Svoje sluge. Kad bi Božji glasnici naišli na te sluge, oni su bili u stanju da te glasnike prime, da slede njihove zapovesti i da postupaju u skladu s njihovim rečima. To je bilo upravo ono što je trebalo da učine i da dostignu ljudi koji su u Božjim očima bili sluge. Bog je razuman kada ljudima dodeljuje zvanja. On ih je Svojim slugama nazivao ne zato što su bili takvi kakvi ste vi sada – ne zato što su čuli mnoge propovedi, što su znali šta će Bog da uradi, što su razumeli veliki deo Božjih namera, niti zato što su shvatili Njegov plan upravljanja – već zato što su bili pošteni u svojoj ljudskosti i što su umeli da se povinuju Božjim rečima; kad bi im Bog nešto zapovedio, mogli su da ostave po strani ono što su radili i da izvrše to što je Bog zapovedio. Za Boga se, dakle, drugi sloj značenja sadržan u zvanju sluge sastojao u tome da su oni sarađivali u izvršenju Njegovog dela na zemlji i, mada nisu bili Božji glasnici, oni su Božje reči izvršavali i sprovodili na zemlji. Vidite, dakle, da su te sluge ili pravednici imali veliki značaj u Božjem srcu. Delo koje je Bog započinjao na zemlji nije se moglo obaviti bez ljudi koji bi u tome sarađivali s Njim, a ulogu koju su sluge Božje odigrale, Božji glasnici ne bi mogli da obave umesto njih. Svaki zadatak koji je Bog tim slugama poverio, za Njega je bio od velike važnosti, te stoga On nije mogao da ostane bez njih. Bez njihove saradnje s Bogom, obavljanje Njegovog dela među ljudima bilo bi prekinuto, usled čega bi čitav Božji plan upravljanja propao, a s njim bi i sve Božje nade potonule.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 37

Bog mora da uništi Sodomu (Odabrani odlomci)

1. Mojsijeva 18:26 Tada Jahve reče: „Ako u Sodomi pronađem pedeset pravednika, čitavom ću gradu zbog njih oprostiti.“

1. Mojsijeva 18:29 Avrȃm Mu se ponovo obrati: „A ako se u gradu nađe četrdeset pravednika?“ Jahve odgovori: „Neću ga uništiti.“

1. Mojsijeva 18:30 Avrȃm opet reče: „A šta ako tamo bude trideset pravednika?“ Jahve odgovori: „Neću ga uništiti.“

1. Mojsijeva 18:31 Opet će Avrȃm: „A ako ih se u gradu nađe dvadeset?“ Jahve reče: „Neću ga uništiti.“

1. Mojsijeva 18:32 Avrȃm opet reče: „A šta ako se u gradu nađe samo deset pravednika?“ I tada Jahve reče: „Neću ga uništiti.“

Bog je izdašno milostiv prema onima do kojih Mu je stalo i uistinu gnevan prema onima koje s gnušanjem odbacuje

Da li je, prema biblijskim zapisima, u Sodomi bilo deset Božjih slugu? Nije ih bilo toliko! Je li onda taj grad zavređivao da ga Bog poštedi uništenja? Samo je jedan žitelj toga grada – Lot – primio Božje glasnike. To ukazuje na činjenicu da je u gradu postojao samo jedan Božji sluga, te stoga Bog nije imao drugog izbora do da spase Lota, a da grad Sodomu uništi. Maločas opisani razgovor Avrȃma i Boga može izgledati jednostavno, ali je njime ilustrovano nešto veoma duboko: Božji se postupci zasnivaju na načelima, te stoga Bog dugo posmatra i promišlja pre nego što donese odluku; On sasvim sigurno neće ništa odlučiti, niti brzopleto donositi zaključke, pre nego što nastupi pravo vreme za to. Razgovor Avrȃma sa Bogom pokazuje nam da Božja odluka o uništenju Sodome uopšte nije bila pogrešna, jer je Bog već znao da u gradu nema ni četrdeset, ni trideset, a ni dvadeset pravednika. Nije ih tamo bilo čak ni desetoro. Jedina pravedna osoba u tom gradu bio je Lot. Bog je pomno motrio na sve što se dešavalo u Sodomi i okolini, tako da je taj grad poznavao kao Svoj džep. Prema tome, Njegova odluka nije mogla biti pogrešna. Nasuprot tome, u poređenju s Božjom svemoći, čovek je vrlo neosetljiv, glup i neuk, i vrlo kratkovid. Sve to možemo jasno da vidimo iz Avrȃmovog razgovora s Bogom. Bog je Svoju narav objavljivao od početka do danas. Iz ovoga takođe možemo da vidimo nešto od Njegove naravi. Brojevi su jednostavni – oni ništa ne pokazuju – ali ovde postoji i jedan veoma važan izraz Božje naravi. Bog bi od uništenja grada odustao zbog pedeset pravednika. Da li je Božja milost razlog za to? Treba li razloge tražiti u Njegovoj ljubavi i trpeljivosti? Jeste li videli tu stranu Božje naravi? Čak i da je u gradu bilo svega deset pravednika, Bog ga, zbog tih deset pravednih ljudi, ne bi uništio. Jesu li to Božja ljubav i trpeljivost ili nisu? Zbog Svoje milosti, trpeljivosti i brige prema tim pravednim ljudima, On taj grad ne bi uništio. To je Božja trpeljivost. I kakav ishod vidimo na kraju? Kad je Avrȃm upitao: „A šta ako se u gradu nađe samo deset pravednika?“, Bog je odgovorio: „Neću ga uništiti“. Nakon toga, Avrȃm nije više rekao ni reč – jer u Sodomi nije bilo deset pravednika o kojima je govorio, tako da nije više imao šta da kaže, a tada je ujedno i shvatio zašto je Bog odlučio da uništi Sodomu. Kakvu narav Božju vidite u ovome? Kakvu je odluku On doneo? Bog je odlučio da, ukoliko u tom gradu nema ni deset pravednih ljudi, ne može dozvoliti da grad i dalje postoji, te da ga neminovno treba uništiti. Nije li ovo gnev Božji? Da li taj gnev predstavlja Božju narav? Je li ta narav otkrovenje Božje svete suštine? Da li je ona otkrovenje Božje pravedne suštine, koju čovek ne sme da vređa? Pošto se uverio da u Sodomi nema deset pravednika, Bog je čvrsto odlučio da taj grad uništi i da njegove žitelje strogo kazni, zato što su se protivili Bogu i zato što su bili toliko prljavi i iskvareni.

Zašto smo ove odlomke na ovaj način analizirali? Zato što se kroz tih nekoliko prostih rečenica u celosti odražava Božja narav izdašne milosti i strašnog gneva. Uz negovanje pravednika, pokazivanje milosti, trpeljivosti i brige o njima, u Božjem je srcu ujedno bilo i dubokog gnušanja prema svim iskvarenim žiteljima Sodome. Jesu li to bili izdašna milost i strašan gnev ili nisu? Na koji je način Bog uništio taj grad? Uništio ga je vatrom. A zašto ga je uništio baš vatrom? Šta osećaš kad vidiš da nešto izgara u vatri ili kad se spremaš da nešto zapališ? Zašto želiš to da zapališ? Osećaš li kako ti to više ne treba, kako više ne želiš da ga vidiš? Želiš li to da napustiš? Korišćenje vatre od strane Boga znači napuštanje i mržnju, znači da Sodomu više nije mogao očima da vidi. To je bila emocija s kojom je Bog Sodomu do temelja spalio. Upotreba vatre pokazuje koliko je Bog bio ljut. Božja milost i trpeljivost zaista postoje, ali Božja svetost i pravednost, dok oslobađa Svoj gnev, čoveku takođe pokazuju onu stranu Boga koja ne podnosi uvrede. Kad je čovek u potpunosti sposoban da se povinuje zapovestima Božjim i kad deluje u skladu s Njegovim zahtevima, Bog prema njemu pokazuje izdašnu milost; a kad je čovek do krajnosti iskvaren, prepun mržnje i neprijateljstva prema Njemu, Bog je strašno ljut. Do koje se mere On može razljutiti? Njegov će gnev trajati sve do trenutka kad više ne bude video čovekov otpor i njegova zlodela, kad ih više ne bude video pred Sobom. Tek tada će se Božja ljutnja ugasiti. Drugim rečima, bez obzira o kojoj se osobi radi, ukoliko se njeno srce udaljilo od Boga i zauvek Mu okrenulo leđa, ma koliko ona jako želela da se, bilo objektivno ili u smislu svojih subjektivnih želja, svojim telom ili svojim umom klanja Bogu, da Ga sledi i da Mu se pokorava, čim se njeno srce okene od Boga, ta će osoba bez prestanka biti izložena Njegovom gnevu. Naime, dogodiće se to da, kad Bog bude oslobodio Svoj razorni gnev, nakon što je čoveku pružio dovoljno prilika, kad se, dakle, Njegov gnev bude jednom oslobodio, neće više biti načina da se smiri, tako da Bog više nikad prema takvim ljudima neće biti milostiv, niti trpeljiv. To je jedna strana Božje naravi, koja ne trpi uvrede. U ovom slučaju, ljudima se čini normalnim da Bog uništi neki grad, zato što, u Božjim očima, grad ispunjen grehom ne bi mogao da postoji, niti da i dalje opstaje, te bi stoga bilo sasvim razumno da ga uništi. Pa ipak, iz onoga što se dogodilo pre uništenja Sodome i nakon toga, mi vidimo celokupnu narav Božju. On je tolerantan i milostiv prema svemu što je ljubazno, lepo i dobro; a prema svemu što je zlo, grešno i rđavo oseća strašan gnev, koji nikad ne prestaje. Ovo su dva glavna i najistaknutija aspekta Božje naravi, koje je, štaviše, Bog od početka do kraja otkrio: izdašna milost i strašan gnev. Većina vas je iskusila ponešto od Božje milosti, ali samo su retki među vama spoznali Božji gnev. Božja milost i dobrota mogu se zapaziti u svakoj osobi; drugim rečima, Bog je prema svakoj osobi izdašno milostiv. Ipak, veoma retko – ili gotovo nikada – Bog se može strašno naljutiti na bilo koju osobu ili na ma koju grupu ljudi među vama. Opustite se! Pre ili kasnije, svaki će čovek videti i doživeti Božji gnev, ali sada još nije vreme za to. Zašto je to tako? Zato što, kad se Bog na nekoga neprestano ljuti, to jest, kad prema nekome ispoljava Svoj strašni gnev, to znači da je On tu osobu već odavno s gnušanjem odbacio, da se gnuša njenog postojanja i da ne može više da je trpi; čim na tu osobu padne Njegov gnev, ona će nestati. Danas Božje delo tek treba da dostigne tu tačku. Kad se On bude žestoko razljutio, niko od vas taj gnev neće moći da podnese. Vidite, dakle, da je u ovom trenutku Bog samo izdašno milostiv prema svima vama, a Njegov strašni gnev tek treba da vidite. Ako među vama ima onih koji u ovo i dalje ne veruju, slobodno zatražite da se Božji gnev sruči na vas, kako biste na svojoj koži mogli da osetite da li zaista postoje Božji gnev i Njegova narav koja ne trpi da je ljudi vređaju. Usuđujete li se na to?

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 38

Ljudi poslednjih dana Božji gnev vide samo u Njegovim rečima, ali ga ne doživljavaju istinski

Od trenutka stvaranja do danas, nijedna grupa ljudi nije uživala toliko Božje blagodati, milosti i dobrote, kao ova poslednja grupa. Uprkos tome što je, u ovoj poslednjoj etapi, Bog obavio delo suda i grdnje, i mada je to delo obavio veličanstveno i gnevno, On Svoj posao najčešće obavlja koristeći isključivo reči, kojima ljude poučava izaliva, snabdeva ih i hrani. Svoj gnev je, u međuvremenu, uvek skrivao, te je stoga, osim što su Njegovu srditu narav osetili u Njegovim rečima, vrlo malo ljudi je lično iskusilo Njegov gnev. To praktično znači da, iako na osnovu gneva, koji se u Njegovim rečima razotkriva tokom izvršenja dela suda i grdnje, ljudi mogu da iskuse Božje veličanstvo i netrpeljivost prema uvredama, taj se Njegov gnev ipak završava samo na rečima. Drugim rečima, Bog koristi reči da bi čoveka prekorio, razotkrio, da bi mu sudio, grdio ga, pa čak ga i osudio – ali On se na njega još uvek nije žestoko rasrdio i jedva da je Svoj gnev pustio na čoveka, osim kroz Svoje reči. Prema tome, Božja milost i dobrota, koje čovek u ovom dobu doživljava, istinsko su otkrovenje Njegove naravi, dok Njegov gnev koji je čovek iskusio, predstavlja samo efekat boje i tona Njegovih izjava. Mnogi taj efekat pogrešno tumače kao istinsko iskustvo i istinsku spoznaju Božjeg gneva. Shodno tome, ljudi uglavnom veruju da su u Božjim rečima videli Njegovu milost i dobrotu, da su u njima takođe videli Njegovu netrpeljivost prema čovekovim uvredama, a većina je čak počela da ceni Božju milost i trpeljivost prema čoveku. Ipak, ma koliko se čovek loše ponašao i ma koliko da je njegova ćud iskvarena, Bog je to uvek trpeo. U tom Svom trpljenju, cilj Mu je da sačeka da reči koje je izgovorio, trud koji je uložio i cena koju je platio, postignu željeni efekat kod ljudi koje želi da zadobije. Čekanje na takav ishod zahteva vreme i zahteva stvaranje drugačijeg okruženja za čoveka, isto kao što ljudi ne postaju odrasle osobe odmah čim se rode; za to je potrebno osamnaest ili devetnaest, a nekima čak i dvadeset ili trideset godina pre nego što dostignu punu zrelost. Bog stoga čeka da se čitav taj proces završi, čeka da nastupi pravo vreme i da dođe do takvog ishoda. Za sve to vreme koje provodi u čekanju, Bog je izobilno milostiv. Tokom perioda obavljanja Božjeg dela, međutim, izuzetno mali broj ljudi je ubijen, dok su pojedini ljudi kažnjeni zbog užasnog protivljenja Bogu. Ovakvi primeri još jače dokazuju da narav Božja ne trpi čovekove uvrede i u potpunosti potvrđuju da Božja trpeljivost i istrajnost prema odabranima zaista postoje. Naravno delimično otkrovenje Božje naravi tim ljudima, u ovih nekoliko tipičnih primera, nimalo ne utiče na sveukupan Božji plan upravljanja. U ovoj završnoj etapi Svog dela, Bog je zapravo trpeo tokom čitavog perioda iščekivanja, trampivši to Svoje trpljenje i Svoj život za spasenje onih koji Ga slede. Da li vi to primećujete? Bog Svoj plan ne remeti bez razloga. On može da oslobodi svoj gnev, a može i da bude milostiv; to je otkrovenje dve glavne komponente Božje naravi. Da li vam je ovo do kraja jasno ili nije? Drugim rečima, što se tiče toga da li je Bog u pravu ili greši, je li pravedan ili nepravedan, pozitivan ili negativan – čoveku se sve to jasno pokazuje. Šta će On činiti, šta voli, a šta mrzi – sve se to može direktno odražavati u Njegovoj naravi. Takve se stvari takođe mogu vrlo očigledno i jasno videti u Božjem delu, jer one nisu nejasne, niti uopštene; naprotiv, one svim ljudima omogućavaju da na naročito konkretan, istinit i praktičan način sagledaju Božju narav i sve ono što On ima i što jeste. To je Sȃm istiniti Bog.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 39

Božja narav nikada nije bila skrivena od čoveka – čovekovo je srce odlutalo od Boga

Od vremena stvaranja, Božja narav ide u korak s Njegovim delom. Ona od čoveka nikad nije bila skrivena, već mu je, naprotiv, bila u celosti objavljena i razjašnjena. Pa ipak, kako je vreme prolazilo, čovekovo srce se sve više udaljavalo od Boga, a kako je ljudska iskvarenost postajala sve dublja, čovek i Bog su se sve više međusobno udaljavali. Polako ali sigurno, čovek je nestao iz Božjih očiju. Postao je nesposoban da „vidi“ Boga, usled čega je ostao bez ikakvih „vesti“ o Bogu; stoga on ne zna da li Bog postoji, pa čak ide dotle da postojanje Boga u potpunosti negira. Prema tome, razlog ljudskog nerazumevanja Božje naravi i svega onoga što On ima i što jeste, nije u tome što Bog Sebe skriva od čoveka, već u tome što se čovekovo srce okrenulo od Boga. Iako čovek veruje u Boga, u njegovom srcu Boga nema, i on ne zna kako da voli Boga, niti želi da Ga voli, jer se srce njegovo nikada ne približava Bogu i uvek Ga izbegava. Kao rezultat toga, čovekovo je srce udaljeno od Boga. Pa gde je onda čovekovo srce? Ono, zapravo, nikuda nije otišlo: umesto da ga pokloni Bogu ili da ga otkrije kako bi ga Bog mogao videti, čovek ga je zadržao za sebe. I sve to uprkos činjenici da se neki ljudi često mole Bogu rečima „O Bože, pogledaj moje srce – Tebi su sve moje misli poznate“, dok se drugi čak i zaklinju da će Bogu dopustiti da ih pogleda, kako bi On mogao da ih kazni ukoliko prekrše zakletvu. Iako čovek dopušta Bogu da mu pogleda u srce, to ne znači da je sposoban da se pokori Božjim orkestracijama i uređenjima, niti da je svoju sudbinu, svoje izglede i sve svoje prepustio Bogu na volju. Prema tome, bez obzira u šta se Bogu zaklinješ i šta pred Njim izjavljuješ, tvoje je srce u Božjim očima i dalje zatvoreno za Njega, jer Mu ti dopuštaš samo da ti pogleda u srce, ali ne i da upravlja njime. Drugim rečima, ti svoje srce uopšte nisi predao Bogu, već samo izgovaraš reči koje će Bogu lepo zvučati; a za sve to vreme, skrivaš od Boga svoje lažljive namere, svoje spletke, intrige i planove, a svoje dobre prilike i svoju sudbinu čvrsto držiš u svojim rukama, užasno se plašeći da ti ih Bog ne oduzme. Stoga Bog nikada ni ne vidi čovekovu iskrenost prema Njemu. Mada On zaista sagledava dubine ljudskog srca i može da vidi šta čovek iskreno misli i šta želi da uradi, kao i šta čuva u svom srcu, to srce ipak ne pripada Bogu i čovek ga nije predao Bogu na upravljanje. To znači da Bog ima pravo da ga posmatra, ali ne i da njime upravlja. U svojoj subjektivnoj svesti, čovek ne želi, niti namerava da dozvoli da ga Bog orkestrira. Ljudi ne samo da su se ogradili od Boga, već među njima ima i onih koji iznalaze načine da svoje srce obmotaju uglađenim rečima i laskanjem, kako bi stvorili lažni utisak i zadobili Božje poverenje, skrivajući svoje pravo lice od Njegovog pogleda. Time što Bogu ne dopuštaju da ih vidi, oni Mu zapravo ne dozvoljavaju da sagleda njihovo pravo lice. Svoje srce ne žele da predaju Bogu, već žele da ga zadrže za sebe. Podtekst svega toga jeste da čovek sȃm planira, proračunava i odlučuje o onome što radi i šta želi; njemu učešće i intervencija Boga nisu potrebni, a još manje su mu potrebne Božje orkestracije i uređenja. Bilo da se, dakle, radi o Božjim zapovestima, Njegovom nalogu ili zahtevima koje pred čoveka postavlja, čovekove se odluke zasnivaju na njegovim vlastitim namerama i interesima, na njegovom vlastitom stanju i okolnostima u datom trenutku. Čovek uvek koristi znanje i uvide koji su mu dobro poznati, kao i sopstveni intelekt, da bi procenio i odabrao put kojim treba da ide, i ne dopušta Bogu da se u to meša, niti da time upravlja. Takvo je čovekovo srce koje Bog vidi.

Od samog početka, pa sve do danas, jedino je čovek bio u stanju da razgovara s Bogom. Drugim rečima, od svih živih bića i Božjih stvorenja, niko sem čoveka nije mogao da razgovara sa Bogom. Čovek ima uši koje mu omogućavaju da čuje i oči koje mu omogućavaju da vidi; on ima jezik, vlastite ideje i slobodnu volju. Poseduje sve što je potrebno da čuje kad Bog govori, da razume Božje namere i da prihvati Božji nalog, te stoga Bog sve Svoje želje poverava čoveku, u želji da od njega načini saputnika koji je s Njim jednodušan i koji može da korača uporedo s Njim. Otkad je počeo da upravlja, Bog iščekuje da Mu čovek preda svoje srce, da Mu dopusti da ga pročisti i opremi, da ga učini zadovoljavajućim za Boga i voljenim od Boga, da ga natera da se boji Boga i da se kloni zla. Bog se oduvek radovao takvom ishodu i željno ga iščekivao.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 40

Ocene Jova od strane Boga i u Bibliji

Knjiga o Jovu 1:1 U zemlji Uz je živeo čovek po imenu Jov. Bio je bez mane, čovek pravedan i bogobojazan koji se klonio zla.

Knjiga o Jovu 1:5 A kada bi se izređali dani gozbe, Jov je slao po njih da ih posveti. Ustajao bi rano ujutro i prinosio svespalnice za svakog od njih. Naime, govorio je Jov: „Možda su deca sagrešila i u svom srcu proklela Boga.“ I Jov je to radio svakog dana.

Knjiga o Jovu 1:8 Tada Jahve reče Sotoni: „Jesi li video Jova, slugu mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla.“

Šta je, po vašem mišljenju, u ovim odlomcima od ključne važnosti? Sva tri kratka odlomka iz svetih spisa odnose se na Jova. Iako kratki, oni nam jasno govore o kakvoj se osobi radilo. Kroz opis Jovovog svakodnevnog ponašanja i njegovog držanja, oni svima saopštavaju da Božja ocena Jova nije bila neosnovana, već da je bila čvrsto utemeljena. Ovi nam odlomci saopštavaju da su obe ocene Jova, kako čovekova (Jov 1:1), tako i Božja (Jov 1:8), rezultat Jovovih postupaka pred Bogom i ljudima (Jov 1:5).

Pročitajmo, najpre, prvi odlomak: „U zemlji Uz je živeo čovek po imenu Jov. Bio je bez mane, čovek pravedan i bogobojazan koji se klonio zla.“ Ovo je prva ocena Jova u Bibliji, i u toj rečenici je sadržana autorova procena Jova. Ona, naravno, ujedno predstavlja i čovekovu ocenu Jova, koja kaže „bio je bez mane, čovek pravedan i bogobojazan koji se klonio zla“. Da čujemo sada kako je Jova ocenio Bog: „Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla.“ Od ove dve ocene, jedna potiče od čoveka, druga od Boga; to su, dakle, dve ocene sa identičnim sadržajem. Prema tome, može se videti da su Jovovo držanje i ponašanje bili poznati čoveku, ali i da ih je Bog takođe hvalio. Drugim rečima, Jovovo ponašanje pred čovekom i njegovo držanje pred Bogom bili su isti; on je svoje ponašanje i motivaciju u svako doba iznosio pred Boga, kako bi ih Bog posmatrao, a ujedno je bio čovek koji se Boga plaši i kloni se zla. U očima Božjim je, dakle, od svih ljudi na zemlji jedino Jov bio savršen i pravedan, onaj koji Ga se plašio i koji se klonio zla.

Konkretne manifestacije Jovovog straha od Boga i izbegavanja zla u svakodnevnom životu

Razmotrimo sada konkretne manifestacije Jovovog straha od Boga i izbegavanja zla. Osim pasusa koji mu prethode i slede, pročitajmo i odlomak Knjige o Jovu 1:5, u kojem je prikazana jedna od konkretnih manifestacija Jovovog straha od Boga i izbegavanja zla. U tom se odlomku govori o tome kako se Jov plašio Boga i kako se u svom svakodnevnom životu klonio zla; što je najvažnije, on ne samo da je činio sve što je trebalo da čini zarad sopstvenog straha od Boga i izbegavanja zla, već je i redovno prinosio Bogu žrtve paljenice u ime svojih sinova. Strahovao je da su oni, tokom svojih gozbi, često „činili greh i u svojim srcima proklinjali Boga“. Kako se kod Jova taj strah ispoljavao? Originalni tekst sadrži sledeći zapis: „A kada bi se izređali dani gozbe, Jov je slao po njih da ih posveti. Ustajao bi rano ujutro i prinosio svespalnice za svakog od njih.“ Jovovo ponašanje nam pokazuje da se njegov strah od Boga ne ispoljava kroz njegovo ponašanje prema spoljnom svetu, već potiče iz njegovog srca i može se uočiti u svakom aspektu njegovog svakodnevnog života, u svako doba, jer on ne samo što se lično klonio zla, već je često prinosio žrtve paljenice i u ime svojih sinova. Drugim rečima, Jov ne samo što se izuzetno plašio da će sagrešiti protiv Boga i u svom Ga se srcu odreći, već je ujedno strahovao da bi i njegovi sinovi mogli da zgreše i da se u svojim srcima odreknu Boga. Iz ovoga se može videti da je istina o Jovovom strahu od Boga izdržala temeljnu proveru, te da u nju više nijedan čovek ne može da sumnja. Da li je on tako postupao samo povremeno ili, pak, često? Poslednja rečenica u navedenom tekstu glasi: „I Jov je to radio svakog dana“. Značenje ovih reči jeste da Jov na svoje sinove nije motrio samo povremeno, ili kad bi mu se tako prohtelo, niti da se Bogu ispovedao kroz molitvu. Umesto toga, svoje je sinove redovno slao na pričest i u njihovo ime prinosio žrtve paljenice. Ovde reč „redovno“ znači da on to nije činio jednom ili dvaput, niti sporadično. Ona nam govori da ispoljavanje Jovovog straha od Boga nije bilo privremeno i da se nije zaustavljalo na znanju, niti na izgovorenim rečima; umesto toga, put straha od Boga i izbegavanja zla usmeravao je njegovo srce, diktirao njegovo ponašanje i u njegovom je srcu bio koren postojanja tog puta. To što je redovno tako postupao pokazuje da se u svom srcu često plašio da će se i sam ogrešiti o Boga, kao i da će se njegovi sinovi i kćeri takođe ogrešiti o Boga. To nam ujedno govori koliku je težinu u njegovom srcu imao put straha od Boga i izbegavanja zla. On je redovno tako postupao zato što je u srcu strahovao i plašio se – plašio se da je počinio zlo i ogrešio se o Boga, da je skrenuo s Božjeg puta i da stoga nije u stanju da Bogu udovolji. Istovremeno se brinuo i za svoje sinove i kćeri, strahujući da su možda oni Boga uvredili. Takvo je bilo Jovovo normalno ponašanje u svakodnevnom životu. Upravo to njegovo normalno ponašanje dokazuje da njegova bogobojažljivost i izbegavanje zla nisu prazne reči, već da je on zaista proživljavao takvu stvarnost. „I Jov je to radio svakog dana“: ove nam reči govore o Jovovim svakodnevnim postupcima pred Bogom. Dok je redovno tako postupao, da li su njegovo ponašanje i njegovo srce dospeli pred Boga? Drugim rečima, da li su njegovo srce i ponašanje često prijali Bogu? Nadalje, u kakvom stanju i u kom kontekstu je Jov to redovno činio? Neki kažu: „Tako je postupao zato što mu se Bog često javljao.“ Drugi će reći: „On je to redovno činio jer je posedovao volju da se kloni zla.“ Treći, pak, kažu: „Možda se, znajući da svoje bogatstvo nije olako stekao, već da mu ga je Bog dao, izuzetno plašio da bi imovinu mogao izgubiti ako Boga uvredi ili se o Njega ogreši.“ Da li je ijedna od ovih tvrdnji tačna? Očigledno da nije. U očima Božjim, naime, ono što je Bog u vezi sa Jovom najviše prihvatao i cenio nije samo to što je redovno tako postupao; važnije od toga bilo je njegovo držanje pred Bogom, čovekom i Sotonom, nakon što je predat Sotoni na iskušavanje.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 41

Prvo Sotonino iskušavanje Jova (stoka mu je ukradena, a decu mu je snašla nevolja) (Odabrani odlomci)

a. Reči koje je izgovorio Bog

Knjiga o Jovu 1:8 Tada Jahve reče Sotoni: „Jesi li video Jova, slugu mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla.“

Knjiga o Jovu 1:12 Jahve tada ovako uzvrati Sotoni: „Evo, sve što ima neka je u tvojoj vlasti; samo nemoj dizati ruku na njega.“ Potom Sotona ode od Jahvea.

b. Sotonin odgovor

Knjiga o Jovu 1:9-11 Sotona odgovori Jahveu rečima: „Ne plaši li se Jov Boga bez razloga? Zar ti nisi ogradio njega i kuću njegovu i sve što poseduje unaokolo? Blagoslovio si delo njegovih ruku i njegov se posed proširio po zemlji. Ali pruži ruku svoju i dirni mu u sve to što ima – neće li te u lice prokleti!“

Bog dopušta Sotoni da iskuša Jova kako bi Jovova vera bila usavršena

Odlomak Knjige o Jovu 1:8 prvi je biblijski zapis u kojem vidimo razgovor između Boga Jahvea i Sotone. Šta mu je, dakle, Bog rekao? Originalni tekst nam nudi sledeći zapis: „Tada Jahve reče Sotoni: ’Jesi li video Jova, slugu mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla.’“ Ovako je Bog ocenio Jova pred Sotonom; rekao mu je da je on jedan savršen i pravedan čovek, koji se plaši Boga i kloni zla. Još pre no što je sa Sotonom razmenio ove reči, Bog je bio odlučio da uz pomoć Sotone iskuša Jova – odnosno, da Jova preda Sotoni. Time bi, u izvesnom smislu, dokazao da su Njegova zapažanja i ocena Jova tačni i nepogrešivi, a Sotonu bi osramotio kroz Jovovo svedočenje; s druge strane, na taj bi način Jovova vera i strah od Boga bili usavršeni. Stoga se Bog, kad je Sotona stupio pred njega, nije nimalo dvoumio. Odmah je prešao na stvar i upitao Sotonu: „Jesi li video Jova, slugu mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla.“ Ovo Božje pitanje nosi u sebi sledeće značenje: Bog je znao da Sotona posvuda tumara i da često špijunira Jova, koji je bio Božji sluga. On je Jova često iskušavao i napadao, tražeći način da ga uništi, kako bi dokazao da su njegova vera i strah od Boga neodrživi. Sotona je takođe bio spreman da iskoristi svaku priliku da razori Jova, kako bi se ovaj odrekao Boga, što bi Sotoni omogućilo da ga preotme iz Božjih ruku. Bog je, međutim, prozreo u Jovovo srce i video da je on savršen i pravedan, da se plaši Boga i da se kloni zla. Kroz Svoje pitanje, Bog je zapravo saopštio Sotoni da je Jov savršen i ispravan čovek, koji se plaši Boga i kloni zla, te da se nikada neće odreći Boga i poći za Sotonom. Čuvši kako Bog ocenjuje Jova, Sotonino je poniženje preraslo u bes, postajao je sve ljući i nestrpljiviji da preotme Jova, zato što nikad nije poverovao da neko može biti savršen i pošten, niti da se može plašiti Boga i kloniti zla. U isto vreme, Sotona je takođe mrzeo savršenstvo i pravednost u čoveku, kao i ljude koji su bili u stanju da se plaše Boga i klone zla. Tako se, u Knjizi o Jovu 1:9-11, kaže kako je Sotona Jahveu uzvratio rečima: „Sotona odgovori Jahveu rečima: ’Ne plaši li se Jov Boga bez razloga? Zar ti nisi ogradio njega i kuću njegovu i sve što poseduje unaokolo? Blagoslovio si delo njegovih ruku i njegov se posed proširio po zemlji. Ali pruži ruku svoju i dirni mu u sve to što ima – neće li te u lice prokleti!’“ Bog je bio izbliza upoznat s pakosnom ćudi Sotoninom i dobro je znao da ovaj već dugo planira da uništi Jova, te je stoga želeo da Sotonu, još jednom mu ponovivši kako je Jov savršen i pravedan, kako se plaši Boga i kloni zla, postavi na mesto koje mu pripada, da ga natera da otkrije svoje pravo lice i navede ga da Jova napadne i podvrgne ga iskušenju. Drugim rečima, namerno ističući da je Jov savršen i pravedan, da se plaši Boga i da se kloni zla, Bog je Sotonu naveo da Jova napadne s mržnjom i gnevom prema činjenici da je Jov tako savršen i ispravan čovek, onaj koji se Boga plaši i koji se kloni zla. Na taj bi način Bog Sotoni naneo sramotu samom činjenicom da je Jov savršen i pošten čovek, koji se plaši Boga i izbegava zlo, a Sotona bi bio do krajnosti ponižen i poražen. Nakon toga, Sotona ne bi više imao nikakvih sumnji ni pritužbi na Jovovu savršenost, pravednost, strah od Boga i izbegavanje zla. Prema tome, Božja kušnja i Sotonino iskušavanje bili su gotovo neizbežni. Jedini čovek koji je mogao da izdrži Božju kušnju i iskušavanje od strane Sotone bio je Jov. Nakon opisanog razgovora, Sotona je dobio dozvolu da iskuša Jova. Tako je otpočela prva runda Sotoninih napada. Meta tih napada bilo je Jovovo imanje, jer je Sotona protiv Jova izneo sledeću optužbu: „Ne plaši li se Jov Boga bez razloga? (…) Blagoslovio si delo njegovih ruku i njegov se posed proširio po zemlji.“ Reagujući na tu optužbu, Bog je Sotoni dozvolio da Jovu oduzme sve što je ovaj posedovao – upravo je to i bila svrha Božjeg razgovora sa Sotonom. Ipak, Bog je Sotoni postavio jedan zahtev: „Sve što ima neka je u tvojoj vlasti; samo nemoj dizati ruku na njega“ (Knjiga o Jovu 1:12). To je bio uslov koji je Bog postavio nakon što je Sotoni dozvolio da iskuša Jova i nakon što mu je Jova predao u ruke, a granica koju je postavio Sotoni bila je sledeća: naredio mu je da ne sme da povredi Jova. Budući da je znao koliko je Jov savršen i pravedan, i zato što je verovao da su Jovovo savršenstvo i pravednost pred Njim van svake sumnje, te da on može da otrpi iskušenje, Bog je dozvolio Sotoni da iskuša Jova, ali mu je nametnuo ograničenje: bilo mu je dozvoljeno da Jovu oduzme svu imovinu, ali nije smeo ni prstom da ga takne. Šta to zapravo znači? To znači da Bog, u tom trenutku, Jova nije u potpunosti predao Sotoni. Sotona je Jova mogao da iskuša kako god mu se prohte, ali nije smeo da ga fizički povredi – ni dlaka s glave nije smela da mu zafali – zato što čovekom u celosti upravlja Bog i zato što Bog odlučuje o njegovom životu i smrti. Sotona nema dozvolu za to. Nakon što mu je Bog saopštio ove reči, Sotona je jedva čekao da započne. Na sve moguće načine je iskušavao Jova, pa je ovaj ubrzo ostao bez ogromnog mnoštva ovaca i goveda, i celokupne imovine koju mu je Bog podario… Tako je on bio podvrgnut Božjim kušnjama.

Iako nam Biblija govori o poreklu iskušavanja Jova, da li je sam Jov, koji je bio podvrgnut tim iskušenjima, bio svestan šta se dešava? Jov je bio samo običan smrtnik; naravno da nije znao ništa o priči koja se oko njega odigravala. Uprkos tome, njegov strah od Boga, njegova savršenost i pravednost, naveli su ga da shvati da su ga zadesile kušnje od Boga. Nije znao šta se dešavalo u duhovnom carstvu, niti koje su Božje namere stajale iza tih kušnji. Ali je zato znao da, ma šta da mu se dogodi, treba da ostane veran svom savršenstvu i pravednosti, i da se drži puta koji vodi do straha od Boga i izbegavanja zla. Bog je jasno video Jovov stav i reakciju na sve što mu se dešava. Šta je to Bog video? Video je bogobojažljivo srce Jovovo, jer je ono, od samog početka, pa sve do trenutka kad je Jov bio podvrgnut kušnji, ostalo otvoreno prema Bogu, bilo je pred Boga položeno, a Jov se svog savršenstva i pravednosti nije odrekao, nije odlutao, niti je okrenuo leđa putu koji vodi do straha od Boga i izbegavanja zla – a Bogu ništa nije bilo draže od toga.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 42

Prvo Sotonino iskušavanje Jova (stoka mu je ukradena, a decu mu je snašla nevolja) (Odabrani odlomci)

Jovova reakcija

Knjiga o Jovu 1:20-21 Jov je tada ustao i pocepao svoju odeću. Obrijao je svoju glavu, bacio se na tlo i poklonio. A zatim reče: „Go sam izašao iz utrobe matere svoje, pa ću se go tamo i vratiti! Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“

To što je na sebe preuzeo da vrati sve što ima proizilazi iz Jovovog straha od Boga

Nakon što mu je Bog rekao: „Sve što ima neka je u tvojoj vlasti; samo nemoj dizati ruku na njega“, Sotona je otišao od Njega, da bi ubrzo zatim Jov bio izložen iznenadnim i žestokim napadima: najpre mu opljačkaše volove i magarce i pobiše nekoliko njegovih slugu; zatim mu ovce i još neke sluge proguta vatra; nakon toga mu oteše kamile i pobiše mu još više slugu; na kraju, oduzeše život njegovim sinovima i kćerima. Ova serija napada predstavljala je patnju koju je Jov podneo tokom prvog iskušenja. Shodno Božjoj zapovesti, tokom ovih napada Sotona je ciljao isključivo na Jovovu imovinu i na njegovu decu, dok samom Jovu nije naudio. Bilo kako bilo, Jov se, od čoveka s ogromnim bogatstvom, za tili čas pretvorio u siromaška bez igde ičega. Niko ne bi mogao da izdrži tako strašan iznenadni udarac, niti da na njega pravilno reaguje, ali tada je Jov pokazao izuzetnu stranu svoje ličnosti. Sveto pismo nam o tome kaže sledeće: „Jov je tada ustao i pocepao svoju odeću. Obrijao je svoju glavu, bacio se na tlo i poklonio.“ To je bila prva Jovova reakcija na vest da je ostao bez svoje dece i bez celokupne imovine. Najupečatljivije od svega bilo je to što nije delovao iznenađeno, niti se uspaničio, a pogotovo nije izražavao bes, niti mržnju. Vidite, dakle, da je on u svom srcu već bio shvatio da ove nesreće ne predstavljaju slučajnost, da ne potiču od ljudske ruke, i da pogotovo ne predstavljaju odmazdu ili kaznu. Shvatio je da ga to Jahve iskušava, da je Jahve bio taj koji je želeo da mu oduzme svu imovinu i decu. Jov je stoga bio vrlo miran i bistre glave. Njegova savršena i poštena ljudskost omogućila mu je da racionalno i prirodno donese tačne sudove i odluke u vezi sa nesrećama koje su ga zadesile, te se, zahvaljujući tome, ponašao neobično smireno: „Jov je tada ustao i pocepao svoju odeću. Obrijao je svoju glavu, bacio se na tlo i poklonio.“ To što je „pocepao svoju odeću“ znači da je ostao go i bez ičega; što je „obrijao svoju glavu“ znači da se pred Boga vratio kao novorođenče; što se „bacio na tlo i poklonio“ znači da je nag došao na svet i da se danas, bez igde ičega, Bogu vraća kao tek rođena beba. Jovov stav prema svemu što ga je zadesilo ne bi moglo da postigne nijedno stvoreno biće. Njegova je vera u Jahvea prevazišla domen verovanja; to je bio njegov strah od Boga, njegova pokornost Bogu; bio je u stanju ne samo da zahvali Bogu za sve što mu je podario, već i što je sve od njega uzeo. Štaviše, bio je u stanju je da na sebe preuzme da vrati Bogu sve što je posedovao, uključujući i svoj život.

Jovova bogobojažljivost i pokornost Bogu služe kao primer čovečanstvu, a njegova savršenost i pravednost bili su vrhunac ljudskosti koju čovek treba da poseduje. Iako nije video Boga, shvatio je da Bog zaista postoji i zbog toga se plašio Boga, a zbog svog straha od Boga, bio je u stanju da Mu se pokori. Dao je Bogu slobodu da mu oduzme sve što je imao, ali Mu pritom nije prigovarao; pao je pred Njega i rekao da bi Mu, u tom trenutku, rado i bez prigovora dozvolio da uzme čak i telo njegovo. Celokupno njegovo ponašanje bilo je posledica njegove savršene i ispravne ljudskosti. To znači da je, zahvaljujući svojoj nevinosti, poštenju i dobroti, Jov u svom shvatanju i doživljavanju Božjeg postojanja bio nepokolebljiv. Na tom je temelju on sebi postavljao zahteve i ujednačavao svoje misli, ponašanje, držanje i načela delovanja pred Bogom, u skladu s Božjim usmerenjima i Božjim delima koja je među svim stvarima video. S vremenom su njegova iskustva izazvala u njemu pravi i stvarni strah od Boga i navela ga da se kloni zla. To je bio izvor integriteta kojeg se Jov strogo pridržavao. Jov je posedovao poštenu, nevinu i plemenitu ljudskost, te stvarno iskustvo straha od Boga, pokornost prema Bogu i izbegavanje zla, kao i spoznaju da je „Jahve dao – Jahve i uzeo“. Samo je zahvaljujući tome mogao da ostane čvrst u svom svedočenju usred tako zlobnih napada Sotone, i samo je zahvaljujući tome bio u stanju da Boga ne razočara i da Mu pruži zadovoljavajući odgovor kad su ga snašle Božje kušnje. Mada je Jovovo ponašanje tokom prvog iskušenja bilo veoma iskreno, potonje generacije nisu verovale da takvu iskrenost mogu da postignu čak ni kad bi se čitavog života trudili, niti da će moći da se, poput Jova, ponašaju na opisani način. Nakon što ste se danas suočili sa Jovovim iskrenim ponašanjem i uporedili ga sa vapajima i odlučnošću na „apsolutnu pokornost i odanost do smrti“, koju prema Bogu pokazuju oni koji tvrde da u Njega veruju i da Ga slede, jeste li u sebi duboko posramljeni ili niste?

Kakva je tvoja reakcija kad u svetim spisima pročitaš šta su sve pretrpeli Jov i njegova porodica? Da li se izgubiš u svojim mislima? Jesi li zapanjen? Da li bi se kušnje kojima je Jov bio podvrgnut mogle opisati kao „užasavajuće“? Naime, užasno je i samo čitanje Jovovih kušnji opisanih u svetim spisima, a da ne govorimo o tome kako bi one izgledale u stvarnom životu. Vidite, dakle, da ono što je zadesilo Jova nije bila „pokazna vežba“, već prava pravcata „bitka“, sa pravim „puškama“ i pravim „mecima“. Ali, čije su ga ruke podvrgle tim kušnjama? To je, naravno, bilo Sotonino delo, koje je Sotona svojeručno obavio. Uprkos tome, sve te kušnje je odobrio Bog. Da li je Bog rekao Sotoni na koji način da iskuša Jova? Nije. Bog je samo postavio jedan uslov kojeg je Sotona morao da se pridržava, nakon čega je Jov bio podvrgnut iskušenju. Kad ga je iskušenje konačno snašlo, ono je ljudima omogućilo da osete Sotoninu zlobu i ružnoću, njegovu pakost i gnušanje prema čoveku i njegovo neprijateljstvo prema Bogu. Iz ovoga vidimo da se rečima ne može opisati koliko je to iskušenje bilo okrutno. Može se reći da su zlonamerna priroda kojom je Sotona zlostavljao čoveka, kao i njegovo grdobno lice, u tom trenutku bili potpuno razotkriveni. Sotona je ovu priliku, koju je dobio na osnovu Božje dozvole, iskoristio da bi Jova izložio groznom i nemilosrdnom zlostavljanju, čiji bi metodi i stepen okrutnosti današnjim ljudima bili nezamislivi i krajnje nepodnošljivi. Umesto da se kaže kako je Jova iskušavao Sotona i kako je Jov pri tom čvrsto stajao u svom svedočenju, bolje je reći da je, tokom kušnji kojima ga je Bog izložio, Jov stupio u borbu protiv Sotone, radi zaštite vlastitog savršenstva i pravednosti, i radi odbrane puta koji vodi do straha od Boga i izbegavanja zla. U toj borbi, Jov je izgubio ogromno mnoštvo goveda i ovaca, svu svoju imovinu, kao i je svoje sinove i kćeri. Uprkos tome, nije se odrekao svog savršenstva, pravednosti, niti straha od Boga. Drugim rečima, Jov je više voleo da u toj borbi sa Sotonom bude lišen svoje imovine i svoje dece, nego da izgubi svoje savršenstvo, pravednost i strah od Boga. Više je voleo da se drži korena onoga što znači – biti čovek. Sveto pismo nam pruža sažeti prikaz čitavog ovog procesa, tokom kojeg je Jov ostao bez svoje imovine, a ujedno dokumentuje i Jovovo držanje i stav. Iz ovih kratkih, jezgrovitih prikaza, stiče se utisak da je Jov, suočen sa ovim iskušenjem, bio gotovo pa opušten; ako bismo, međutim, rekonstruisali ono što se zaista dogodilo – uzimajući u obzir i Sotoninu pakosnu ćud – onda stvari ne bi bile tako jednostavne, niti lake, kao što su ovim rečenicama opisane. Stvarnost je bila neuporedivo surovija. Toliki je stepen mržnje i razaranja sa kojim se Sotona odnosi prema čovečanstvu i prema svima koje Bog priznaje. Da Bog Sotoni nije izričito zabranio da naudi Jovu, ovaj bi ga nesumnjivo, ne trepnuvši okom, ubio. Sotona ne želi da se iko klanja Bogu, niti želi da oni koji su u Božjim očima pravedni i koji su savršeni i ispravni, budu u stanju da se i dalje plaše Boga i da se klone zla. Naime, to što se ljudi plaše Boga i izbegavaju zlo, ujedno znači da izbegavaju i bune se protiv Sotone, te je Sotona, stoga, Božju dozvolu iskoristio da bi sav svoj nakupljeni bes i mržnju nemilosrdno usmerio ka Jovu. Vidite, dakle, kakvu je patnju pretrpeo Jov, kako umnu tako i telesnu, kako spolja tako i iznutra. Mi danas ne možemo da znamo kako je u ono vreme sve to izgledalo, već samo, putem biblijskih zapisa, možemo nakratko da zavirimo u Jovove emocije dok je bio podvrgnut mukama.

Jovov nepokolebljivi integritet nanosi sramotu Sotoni i nagoni ga na panično bekstvo

Šta je, dakle, Bog radio dok je Jov bio podvrgnut ovim mukama? Bog je sve to posmatrao, gledao i čekao da vidi konačan ishod. Kako se On osećao dok je sve to gledao i posmatrao? Bio je ophrvan tugom, naravno. Da li je, međutim, moguće da je Bog, usled tuge koju je osećao, zažalio što je Sotoni dozvolio da iskuša Jova? Odgovor je: „Ne, On takvu žal nije mogao da oseti.“ On je, naime, čvrsto verovao da je Jov savršen i pravedan, da se plaši Boga i da se kloni zla. Bog je, naprosto, Sotoni pružio priliku da pred Njim potvrdi Jovovu pravednost, te da razotkrije vlastitu zlobu i pokaže da je dostojan prezira. Štaviše, Jov je na taj način dobio priliku da pred čitavim svetom, pred Sotonom, pa čak i pred onima koji slede Boga, svedoči o svojoj pravednosti, o svom strahu od Boga i o izbegavanju zla. Je li konačnim ishodom dokazano da je Božja ocena Jova bila tačna i nepogrešiva? Je li Jov uistinu nadvladao Sotonu? Ovde možemo da pročitamo arhetipske reči koje je izgovorio Jov, reči koje su dokaz da je nadvladao Sotonu. Rekao je: „Go sam izašao iz utrobe matere svoje, pa ću se go tamo i vratiti!“ Ovo je Jovov stav pokoravanja Bogu. Zatim je rekao: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“ Ove reči koje je Jov izgovorio dokazuju da Bog posmatra najveće dubine ljudskog srca, da je u stanju da zaviri u čovekov um, kao i da je Njegovo priznanje Jovu bilo nepogrešivo, jer je taj čovek, kojeg je On priznao, uistinu bio pravedan. „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“ Te reči predstavljaju Jovovo svedočanstvo Bogu. Upravo su te obične reči prestrašile Sotonu, osramotile ga i nagnale u panični beg; te su reči, štaviše, Sotonu bacile u okove i lišile ga svih resursa. Te su reči, ujedno, doprinele da Sotona oseti čudesnost i moć delovanja Boga Jahvea, te da sagleda izuzetnu harizmu čoveka u čijem srcu vlada Božji put. Štaviše, one su Sotoni prikazale krepku vitalnost jednog malog i beznačajnog čoveka, koji ne odstupa od puta koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla. Sotona je, na taj način, pretrpeo poraz u ovom prvom nadmetanju. Uprkos tome što je iz ovoga „izvukao pouke“, Sotona i dalje nije imao nameru da Jova ostavi na miru, niti se njegova pakosna ćud iole promenila. Pokušao je da nastavi s napadima na Jova, te je tako još jednom stupio pred Boga…

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 43

Sotona još jednom iskušava Jova (po Jovovom telu izbijaju bolni čirevi) (Odabrani odlomci)

a. Reči koje je izgovorio Bog

Knjiga o Jovu 2:3 Tada Jahve reče Sotoni: „Jesi li video Jova, slugu mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla? I još se drži svoje čestitosti, premda si me naveo protiv njega, da ga bez razloga ojadim.“

Knjiga o Jovu 2:6 Jahve reče Sotoni: „Dobro, evo, dajem ti ga u ruke, ali mu ipak poštedi život.“

b. Reči koje je izgovorio Sotona

Knjiga o Jovu 2:4-5 Sotona odgovori Jahveu rečima: „Kožu za kožu, sve što ima čovek će dati za svoj život. Ali, pružiš li ruku svoju i dirneš li mu u kost i meso, u lice će te prokleti!“

c. Kako Jov podnosi kušnju

Knjiga o Jovu 2:9-10 Tada mu je žena rekla: „Ti li se još držiš svoje čestitosti? Prokuni Boga, pa umri!“ A on joj uzvrati: „Brbljaš kao neka luda žena! Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“ Jov u svemu ovome ne sagreši svojim usnama.

Knjiga o Jovu 3:3-4 Nek nestane dana u kome sam rođen i noći kada je rečeno: „Začelo se muško!“ U tamu neka se okrene taj dan. Ne mario Bog odozgo za njega i svetlost ga nikada ne obasjala.

Jovova ljubav prema Božjem putu nadmašuje sve ostalo

Reči koje su Bog i Sotona međusobno razmenili, Sveto pismo dokumentuje na sledeći način: „Tada Jahve reče Sotoni: ’Jesi li video Jova, slugu mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla? I još se drži svoje čestitosti, premda si me naveo protiv njega, da ga bez razloga ojadim’“ (Knjiga o Jovu 2:3). U ovom razgovoru, Bog Sotoni postavlja isto pitanje. To pitanje nam kazuje da je Bog Jahve povoljno ocenio sve što je Jov prikazao i proživeo tokom prve kušnje, kao i da se ta ocena ne razlikuje od ocene koju je Bog o Jovu dao pre no što je ovaj bio podvrgnut Sotoninom iskušenju. To, drugim rečima, znači, da je Jov u očima Božjim bio savršen i pre no što ga je zadesilo iskušenje, te je stoga Bog zaštitio njega i njegovu porodicu i blagoslovio ga; Jov je u Božjim očima bio dostojan blagoslova. Posle iskušenja, Jov se, ostavši bez dece i imanja, nijednom svojom rečju nije ogrešio, već je nastavio da Jahveovo ime veliča. Bog mu je na takvom ponašanju čestitao i ocenio ga najvišom ocenom. U očima Jova, naime, ni potomstvo ni imanje nisu bili dovoljan razlog da se on odrekne Boga. Drugim rečima, ni rođena deca, niti ijedan deo imovine, nisu u njegovom srcu mogli da zauzmu mesto koje je bilo namenjeno Bogu. Tokom svog prvog iskušenja, Jov je Bogu pokazao da njegova ljubav prema Njemu i prema putu bogobojažljivosti i izbegavanja zla nadmašuje sve drugo. Stvar je samo u tome da je, kroz ovo iskušenje, Jov doživeo da ga Bog Jahve nagradi i da mu oduzme decu i imanje.

Za Jova je to bilo istinsko iskustvo koje mu je umilo dušu; životno krštenje kojim je ispunjeno njegovo postojanje i, povrh toga, raskošna gozba kojom su njegova pokornost i strah od Boga bili stavljeni na probu. To iskušenje ga je prevelo iz statusa bogataša u čoveka bez igde ičega i ujedno mu omogućilo da iskusi način na koji Sotona zlostavlja ljude. On se Sotone nije gnušao zbog svog siromaštva, već je u njegovim podlim postupcima video ružnoću i odvratnost Sotone, kao i njegovo neprijateljstvo i izdaju Boga, što ga je još više ohrabrilo da se zanavek čvrsto drži puta bogobojažljivosti i izbegavanja zla. Zakleo se da nikada neće napustiti Boga, niti okrenuti leđa Božjem putu zbog spoljašnjih faktora poput imovine, dece ili rodbine, te da nikad neće biti rob Sotone, imovine, niti bilo koje osobe; osim Boga Jahvea, niko mu drugi ne može biti ni Gospod ni Bog. Eto, tome je Jov težio. Sa druge strane, Jov je od ovog iskušenja nešto i stekao: usred kušnji kojima ga je podvrgnuo Bog, stekao je veliko bogatstvo.

Tokom prethodnih nekoliko decenija svog života, Jov je video Jahveova dela i za sebe stekao blagoslove Boga Jahvea. Zbog tih je blagoslova osećao strašnu nelagodu i dug, jer je smatrao da za Boga ništa nije učinio, dok je On njemu zaveštao tolike blagoslove i podario mu toliku blagodat da u njoj uživa. Stoga se u svom srcu često molio, nadajući se da će moći da uzvrati Bogu, da će imati priliku da svedoči o delima i veličini Božjoj, da će Bog njegovu pokornost staviti na probu i da će, povrh toga, njegova vera moći da bude pročišćena u toj meri da njegova pokornost i njegova vera dobiju od Boga priznanje. A onda je, kad je podvrgnut kušnji, poverovao da je Bog uslišio njegove molitve. Jovu je ta mogućnost bila draža od svega; nije se usuđivao da je shvati olako, zato što se moglo dogoditi da mu se najveća životna želja ostvari. Činjenica da je takvu priliku dobio, značila je da su njegova pokornost i strah od Boga mogli da budu stavljeni na probu i pročišćeni. Štaviše, to je značilo da je Jov imao šansu da od Boga stekne priznanje, čime bi Mu se još više približio. U toku same kušnje, takva vera i takvo njegovo nastojanje omogućili su mu da se dodatno usavrši i da bolje razume Božju nameru. Ujedno je i sam postao zahvalniji za Božje blagoslove i blagodati, u svom je srcu još snažnije veličao dela Božja, više se plašio i više poštovao Boga, i više je žudeo za Božjom divotom, veličinom i svetošću. U to vreme, iako se Jov u Božjim očima još uvek plašio Boga i klonio zla, njegova su vera i znanje, s obzirom na njegova iskustva, munjevito napredovali: njegova se vera osnažila, njegova pokornost stekla uporište i on se još dublje plašio Boga. Iako su Jovov duh i njegov život ovom kušnjom bili preobraženi, takav preobražaj nije zadovoljio Jova, niti je usporio njegovo napredovanje. Dok je računao šta je od te kušnje dobio, Jov je ujedno analizirao svoje nedostatke i tiho se molio, iščekujući da ga zadesi sledeća kušnja, jer je žudeo da se tokom naredne kušnje njegova vera, pokornost i strah od Boga još više uzdignu.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 44

Sotona još jednom iskušava Jova (po Jovovom telu izbijaju bolni čirevi) (Odabrani odlomci)

a. Reči koje je izgovorio Bog

Knjiga o Jovu 2:6 Jahve reče Sotoni: „Dobro, evo, dajem ti ga u ruke, ali mu ipak poštedi život.“

b. Reči koje je izgovorio Sotona

Usred užasnog stradanja, Jov uistinu shvata Božju brigu za ljude

Nakon što mu je Bog Jahve postavio pitanja, Sotona je u potaji bio srećan. Tako je bilo zato što je znao da će mu opet biti dopušteno da se ustremi na čoveka koji je u Božjim očima bio savršen – a to je za Sotonu prilika koja se retko pruža. Stoga je tu priliku hteo da iskoristi da u potpunosti potkopa Jovova uverenja, kako bi ovaj izgubio veru u Boga i na taj način prestao da Ga se plaši i da blagosilja ime Jahveovo. Time bi Sotona dobio svoju šansu: bez obzira na mesto i vreme, mogao bi da od Jova napravi svoju marionetu. Iako je svoje zle namere brižljivo sakrio, svoju zluradu prirodu ipak nije mogao da drži pod kontrolom. Tu činjenicu on sam nagoveštava u svom odgovoru Bogu Jahveu, koji je zabeležen u svetim spisima: „Sotona odgovori Jahveu rečima: ’Kožu za kožu, sve što ima čovek će dati za svoj život. Ali, pružiš li ruku svoju i dirneš li mu u kost i meso, u lice će te prokleti!’“ (Knjiga o Jovu 2:4-5). Nemoguće je da se iz ovog razgovora između Boga i Sotone ne steknu suštinska znanja i pojmovi o Sotoninoj zloj nameri. Nakon što čuju ove Sotonine zablude, svi koji vole istinu i preziru zlo nesumnjivo će još više omrznuti prostotu i bestidnost Sotoninu, biće užasnuti i zgroženi njegovim zabludama, i ujedno će Jovu prinositi svoje usrdne molitve i iskrene želje, moliće se Bogu da ovom poštenom čoveku omogući da dostigne savršenstvo, poželeće da taj bogobojažljivi čovek, koji se kloni zla, jednom zasvagda nadvlada Sotonina iskušenja i da proživi u svetlosti, usred Božjih usmeravanja i blagoslova; takvi će ljudi još poželeti da Jovova pravedna dela doveka nadahnjuju i ohrabruju sve koji koračaju putem bogobojažljivosti i izbegavanja zla. Iako je u Sotoninoj tvrdnji jasno uočljiva njegova zla namera, Bog je nehajno pristao na njegov „zahtev“ – ali mu je ujedno postavio i jedan uslov: „Dajem ti ga u ruke, ali mu ipak poštedi život“ (Knjiga o Jovu 2:6). Pošto je ovog puta Sotona tražio da rukom posegne za Jovovim mesom i kostima kako bi mu naudio, Bog mu je rekao: „ali mu ipak poštedi život“. To praktično znači da, iako je Sotoni dao Jovovo telo, Jovov život je i dalje pripadao Bogu. Iako nije smeo da mu oduzme život, Sotona je protiv Jova mogao da upotrebi bilo koje sredstvo ili metod.

Pošto je dobio dozvolu od Boga, Sotona je odmah dotrčao do Jova i posegao rukom da mu kožu povredi, osuvši čitavo telo bolnim čirevima, i Jov na koži oseti bol. Jov je hvalio čudesnost i svetost Boga Jahvea, što je dovelo do još bezočnije Sotonine drskosti. Obradovavši se što je čoveku naneo bol, Sotona je posegao rukom i izgrebao Jova, usled čega su se čirevi zagnojili. Jov je na svom telu odmah osetio bol i patnju koji se ni sa čim nisu mogli uporediti, te je, ne mogavši da izdrži, stao da gnječi vlastito telo od glave do pete, ne bi li time ublažio udarce koje je njegovoj duši nanosio taj telesni bol. Shvatio je da Bog stoji kraj njega i posmatra ga, pa se iz sve snage upinjao da čeliči samog sebe. Još jednom je kleknuo na zemlju, rekavši: „Ti gledaš u čovekovo srce, posmatraš njegov jad; zašto Te njegova slabost brine? Neka je hvaljeno ime Jahveovo.“ Sotona je video nepodnošljiv bol koji je Jov trpeo, ali nije video da se Jov odriče imena Boga Jahvea. Stoga je žurno posegao rukom da povredi kosti Jovove, očajnički nastojeći da ga rastrgne. U trenutku je Jov osetio neviđenu muku, kao da mu se meso otkida od kostiju i kao da mu se svaka koščica lomi načetvero. Zbog te strašne muke poželeo je da tog trenutka umre… Njegova sposobnost da otrpi bol dostigla je svoju krajnju granicu… Hteo je da zaplače, da svu kožu pokida sa sebe u pokušaju da umanji bol – ali se suzdržao da ne krikne i nije poderao sebi kožu, jer nije hteo da Sotona vidi njegovu slabost. Stoga je još jednom kleknuo, ali sad više nije osećao prisustvo Boga Jahvea. Znao je da Bog Jahve često stoji ispred ili iza njega, a ponekad i sa obe strane. Pa ipak, Bog ga tokom ove strašne patnje nijednom nije pogledao; sakrio se i pokrio rukama lice, jer smisao Njegovog stvaranja čoveka nije bio da mu nanese patnju. Za to vreme, Jov je plakao i iz petnih žila se trudio da izdrži ovaj telesni ropac, ali nije mogao da se suzdrži, a da još jedanput ne zahvali Bogu: „Čovek biva pokošen već pri prvom udarcu, slab je i nemoćan, mlad je i neuk – pa zašto bi Ti onda hteo da prema njemu budeš tako brižan i nežan? Mene udaraš, a time ipak Sebi nanosiš bol. Šta je ljudsko vredno Tvoje nege i brige?“ Jovove molitve doprle su do Božjih ušiju, ali Bog je ćutao, samo je posmatrao, ne izustivši ni reč… Pošto je bezuspešno isprobao sve moguće trikove, Sotona se ćutke udaljio, ali Jovove kušnje time nisu bile završene. Pošto Božja sila, razotkrivena u Jovu, nije bila objavljena, priča o njemu se nije završila povlačenjem Sotone. Kako su se i drugi likovi pojavljivali u priči, tek je trebalo da se dogode još spektakularniji prizori.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 45

Jovov strah od Boga i izbegavanja zla ispoljili su se i kroz njegovo veličanje Božjeg imena u svim stvarima

Iako ga je Sotona opustošio, Jov se ipak nije odrekao imena Boga Jahvea. Njegova žena bila je prva koja je istupila i, igrajući ulogu Sotone u obliku koji je vidljiv ljudskim očima, napala Jova. U originalnom tekstu to je ovako opisano: „Tada mu je žena rekla: ’Ti li se još držiš svoje čestitosti? Prokuni Boga, pa umri!’“ (Knjiga o Jovu 2:9). Bile su to reči koje je izgovorio Sotona, sakriven pod ljudskom maskom. One su u sebi sadržale napad i optužbu, kao i mamac, iskušenje i klevetu. Pošto mu napad na Jovovo telo nije uspeo, Sotona se zatim direktno okomio na njegov integritet, želeći time da natera Jova da odustane od svog integriteta, te da se odrekne Boga i daljeg života. Takođe je hteo i da takvim rečima namami Jova: ako bi se Jov odrekao imena Jahveovog, ne bi morao da trpi takve muke; na taj bi način mogao da se oslobodi telesnih muka. Čuvši ženin savet, Jov ju je prekorio rečima: „Brbljaš kao neka luda žena! Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“ (Knjiga o Jovu 2:10). Jov je odavno znao za te reči, ali sada je istinitost njegovog znanja o njima bila dokazana.

Kada mu je žena savetovala da prokune Boga i umre, zapravo je htela da kaže: „Kad se tvoj Bog prema tebi ovako ponaša, što ga ne prokuneš? Zbog čega i dalje da živiš? Tvoj Bog je prema tebi tako nepravedan, a ti ipak i dalje govoriš ’blagosloveno neka je ime Jahveovo’. Kako je mogao da ti nanese toliku nesreću kad blagosiljaš ime Njegovo? Brzo se odrekni imena Božjeg i nemoj više da Ga slediš. Tek tada će tvoje nevolje prestati.“ U tom se trenutku dogodilo svedočenje koje je Bog želeo da vidi od Jova. Niko od običnih ljudi ne bi mogao da iznese takvo svedočenje, niti u biblijskim pričama nalazimo išta slično – ali Bog je to video mnogo pre nego što je Jov izgovorio ove reči. Bog je samo hteo da ovu priliku iskoristi kako bi Jovu omogućio da svima dokaže da je Bog u pravu. Suočen sa ženinim savetom, Jov ne samo da nije odustao od svog integriteta, niti se odrekao Boga, već je i svojoj ženi rekao: „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“ Imaju li ove reči veliku težinu? Njihovu težinu može samo jedna činjenica da dokaže. Težina tih reči je u tome što ih Bog u Svom srcu priznaje, u tome što one predstavljaju baš to za čime je Bog žudeo, što je Bog želeo da čuje, što su one rezultat koji je Bog hteo da vidi; te su reči ujedno i srž Jovovog svedočenja. Ovim su Jovovo savršenstvo, poštenje, strah od Boga i izbegavanje zla bili dokazani. Jovova dragocenost leži u tome što je, dok je bio iskušavan, pa čak i dok mu je telo bilo prekriveno bolnim čirevima, kad je trpeo najstrašnije muke i kad su ga žena i rođaci savetovali, on i dalje izgovarao ove reči. Drugim rečima, bez obzira na iskušenja i ma koliko teške muke i nevolje da ga snađu, pa čak i ako ga smrt zadesi, on je srcem svojim verovao da se neće odreći Boga, niti će prezreti put bogobojažljivosti i izbegavanja zla. Vidite, dakle, da je u Jovovom srcu Bog imao najvažnije mesto, te da je samo Bog u njemu i postojao. Upravo zbog toga, mi u Svetom pismu možemo da pročitamo ovakve opise Jova: „Jov u svemu ovome ne sagreši svojim usnama.“ On ne samo da nijednom izgovorenom rečju nije zgrešio, nego se ni u srcu svom nije žalio na Boga. O Bogu nije govorio uvredljivo, niti se na ma koji način ogrešio o Njega. Ime je Božje blagosiljao ne samo rečima, nego i srcem svojim; jezik i srce bili su mu kao jedno. To je bio pravi Jov, kako je Bog video, i upravo je zbog toga Bog cenio Jova.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 46

Mnoga čovekova pogrešna shvatanja o Jovu

Nevolje koje je Jov pretrpeo nisu bile delo glasnika Božjih, niti ih je Bog Svojom rukom izazvao. Te je nevolje izazvao lično Sotona, neprijatelj Božji. Shodno tome, težina nevolja koje je Jov pretrpeo bila je ogromna. Pa ipak, Jov je i u tim trenucima bez ustezanja pokazivao svoje svakodnevno bogopoznanje koje je u srcu nosio, načela svog svakodnevnog delovanja i svoj stav prema Bogu – to je sušta istina. Da nije bio iskušavan i da ga Bog nije podvrgnuo kušnjama, vi biste Jovove reči: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“ protumačili kao licemerje; Bog mu je toliko imanje podario, te je stoga prirodno što on blagosilja ime Jahveovo. Da je, pre no što je bio podvrgnut iskušenjima, rekao: „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“, kazali biste da preteruje i da se imena Božjeg nije odrekao zato što ga je Božja ruka često blagosiljala. Rekli biste da bi se on sigurno odrekao Božjeg imena da mu je Bog natovario nesreću na vrat. Ipak, našavši se u okolnostima koje nijedan čovek ne bi poželeo ni da doživi ni da vidi, a kamoli da ga takve okolnosti snađu, okolnostima u koje bi se plašio da zakorači i koje čak ni Bogu nisu bile podnošljive za gledanje, Jov je i dalje bio u stanju da sačuva vlastiti integritet: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“ i „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“ Kada se suoče s Jovovim ponašanjem u to vreme, oni koji vole bombastično da govore i da izgovaraju izraze i teorije, ostaju bez reči. Za one koji Božje ime veličaju samo rečima, ali zato nikada nisu prihvatali da ih Bog iskuša, integritet kojeg se Jov tako čvrsto držao predstavlja osudu, dok onima koji nikad nisu verovali da je čovek u stanju da se čvrsto drži Božjeg puta, sudi Jovovo svedočenje. Suočeni sa Jovovim ponašanjem tokom ovih iskušenja, kao i sa rečima koje je izgovorio, neki će biti zbunjeni, drugi će osećati zavist, neki će sumnjati, dok će se neki čak praviti da ih ništa od toga ne zanima i dizaće nos na pomen Jovovog svedočenja, jer oni ne samo da vide kakve su muke snašle Jova tokom kušnji i da su pročitali reči koje je izgovorio, već ujedno vide i „slabost“ ljudsku, koju je Jov pokazao kad su ga zadesila iskušenja. Na tu „slabost“ oni gledaju kao na tobožnju nesavršenost u Jovovom savršenstvu, kao na mrlju u čoveku koji je u Božjim očima bio savršen. Veruje se, naime, da su savršeni ljudi zapravo besprekorni, bez ijedne mrlje i prljavštine, da nemaju slabosti, da ne znaju za bol, da nikad nisu nesrećni ni potišteni, te da su lišeni mržnje i svakog oblika ekstremnog ponašanja prema spoljnom svetu; posledica toga je da ogromna većina ljudi ne veruje da je Jov uistinu bio savršen. Ljudi ne odobravaju veliki deo njegovog ponašanja tokom ovih kušnji. Primera radi, kad je ostao bez dece i imanja, Jov se nije, kako bi ljudi pomislili, rasplakao. „Nedostatak pristojnosti“ kod Jova navodi ljude da misle da je bio hladan, zato što nije plakao niti pokazivao osećanja prema svojoj porodici. To je prvi loš utisak koji ljudi stiču o Jovu. Njegovo ponašanje nakon toga još ih više zbunjuje: to što je „pocepao svoju odeću“ ljudi tumače kao nepoštovanje prema Bogu, dok „obrijao je svoju glavu“ pogrešno shvataju kao njegovo bogohuljenje i protivljenje Bogu. Osim u rečima: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“, ljudi kod Jova ne razaznaju ništa od pravednosti koju je Bog pohvalio, te stoga način na koji ogromna većina njih ocenjuje Jova ne predstavlja ništa drugo do neshvatanje, nerazumevanje, sumnju, osudu i samo teoretsko odobravanje. Niko od njih nije u stanju da uistinu razume i shvati reči Boga Jahvea, kad je rekao da je Jov savršen i pošten čovek, koji se plaši Boga i kloni se zla.

Na osnovu takvog utiska o Jovu, ljudi još više sumnjaju u njegovu pravednost, jer postupci i ponašanje Jova, onako kako su zabeleženi u svetim spisima, nisu bili tako dirljivi kao što bi ljudi očekivali. On ne samo što nije izvršio nikakve sjajne podvige, nego je čak, sedeći u pepelu, uzeo parče crepa da se njime počeše. Ljudi su i tim činom zapanjeni i skloni da sumnjaju u Jovovu pravednost – pa čak i da je poriču – zato što Jov, češući se, Boga nije molio, niti Mu išta obećavao, a povrh toga ga niko nije video da jauče od bolova. U svemu tome, ljudi ne vide ništa osim slabosti Jovove, a čak i kad čuju kako kaže: „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“, oni tim rečima uopšte nisu ganuti, niti ih one mogu pokolebati, tako da i dalje nisu u stanju da u Jovovim rečima raspoznaju pravednost. Osnovni utisak koji ljudi stiču na osnovu ponašanja Jova tokom svih patnji kojima je bio izložen u ovim kušnjama, jeste da on pri tom nije ni savijao kičmu, niti je bio nadmen. Ljudi ne vide priču koja stoji u pozadini takvog ponašanja, a koja se odigravala duboko u njegovom srcu, niti u tom srcu vide strah od Boga i privrženost načelu puta koji vodi ka izbegavanju zla. Zbog njegove smirenosti, ljudi misle da su njegovo savršenstvo i poštenje samo prazne reči, te da je njegov strah od Boga samo glasina; u međuvremenu, „slabost“ koju je on spolja pokazao ostavlja dubok utisak na njih, dajući im „novu perspektivu“, pa čak i „novo razumevanje“ čoveka kojeg Bog definiše kao savršenog i poštenog. Kao dokaz za takvu „novu perspektivu“ i „novo razumevanje“ uzima se slučaj kad je Jov progovorio i prokleo dan kada je rođen.

Mada niko ne može da zamisli niti da shvati težinu muka koje je Jov pretrpeo, on nijednu jeres nije izgovorio, već je samo pokušao da ublaži bol sredstvima koje je imao na raspolaganju. U Svetom pismu zabeležene su sledeće njegove reči: „Nek nestane dana u kome sam rođen i noći kada je rečeno: ’Začelo se muško!’“ (Knjiga o Jovu 3:3). Možda ove reči niko nikada nije smatrao važnim, a možda ima ljudi koji su na njih obratili pažnju. Da li one, po vašem mišljenju, znače da se Jov protivio Bogu? Da li se Jov tim rečima žali na Boga? Znam da mnogi među vama imaju određene ideje o tim Jovovim rečima i misle da Jov, ako je već bio savršen i pošten, nije trebalo da pokazuje nikakvu slabost ni tugu, već da pozitivno gleda na svaki Sotonin napad, pa čak i da se njegovim iskušenjima otvoreno smeje u lice. Nije trebalo da reaguje ni na kakvu telesnu bol koju mu je Sotona naneo, niti da u svom srcu pokaže bilo kakvu emociju. Trebalo je, štaviše, da od Boga traži da ga još grublje iskuša. To je ono što bi trebalo da pokaže i da poseduje neko ko je nepokolebljiv i ko se uistinu plaši Boga i kloni se zla. Usred tih užasnih muka, Jov je samo prokleo dan kada se rodio. Nije se žalio na Boga, a još manje je nameravao da Mu se suprotstavlja. Sve je to mnogo lakše reći nego učiniti, jer od davnina do danas niko nikad nije doživeo takva iskušenja, niti pretrpeo ono što je zadesilo Jova. A zašto zapravo niko nikada nije bio podvrgnut istoj vrsti iskušenja kao Jov? Zato što, kako Bog na to gleda, niko nije u stanju da ponese takvu odgovornost i takav nalog, što niko ne bi mogao da uradi ono što je Jov učinio i, ponajviše, zato što niko ne bi mogao da se, osim proklinjanja dana kada se rodio, ne odrekne Božjeg imena, već da ga, uprkos svemu, i dalje blagosilja, kao što je to Jov učinio kad ga je ta strašna muka zadesila. Da li bi iko to mogao da učini? Kada o Jovu ovako govorimo, da li mi time hvalimo njegovo ponašanje? On je bio pravedan čovek, sposoban da o Bogu iznese takvo svedočenje i da Sotonu natera da pobegne držeći se za glavu, tako da ga više nikad pred Bogom ne optuži – pa šta onda ima loše u tome što ga hvalimo? Je li moguće da su vaši standardi stroži od Božjih? Da li je moguće da biste se ponašali čak i bolje od Jova kad biste bili podvrgnuti kušnjama? Kakve su vaše zamerke na to što je Bog Jova pohvalio?

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 47

Jov proklinje dan kada se rodio zato što ne želi da Bog zbog njega boluje

Često kažem da Bog gleda u čovekovo srce, dok ljudi posmatraju samo čovekovu spoljašnjost. Pošto gleda u ljudska srca, Bog razume njihovu suštinu, dok čovek suštinu drugih ljudi definiše na osnovu njihove spoljašnjosti. Kada je Jov progovorio i prokleo dan kada se rodio, tim je činom zapanjio sve duhovnike, uključujući i tri svoja prijatelja. Čovek je od Boga došao i treba da Mu bude zahvalan za svoj život i telo, kao i za dan svog rođenja, jer mu je sve to Bog dao, te stoga ne treba bilo šta od toga da proklinje. To je nešto što obični ljudi mogu da zamisle i da razumeju. Svakome ko sledi Boga, ovo je shvatanje sveto i neprikosnoveno, i to je istina koja se nikada ne može promeniti. Jov je, međutim, prekršio to pravilo: prokleo je dan svog rođenja. To je čin koji obični ljudi smatraju ulaskom na zabranjenu teritoriju. Zbog toga Jov ne samo što ne zaslužuje razumevanje i saosećanje od strane drugih ljudi, već nema pravo ni na Božje praštanje. U isto vreme, sve više ljudi počinje da sumnja u Jovovu pravednost, jer se čini da ga je Božja naklonost navela da preterano sebi ugađa; usled toga je postao toliko drzak i bezobziran da ne samo što se Bogu nije zahvalio na tome što ga je blagoslovio i čitavog života brinuo o njemu, već je prokleo dan kada se rodio. Ako to nije protivljenje Bogu, šta onda jeste? Iako ljudi ovakve površnosti uzimaju kao dokaz kojim taj Jovov čin osuđuju, može li iko uistinu znati kako je Jov u to vreme zaista razmišljao? Ko može znati razlog zbog kojeg je tako postupio? Prave razloge, kao i priču koja stoji u pozadini svega toga, znaju jedino Bog i sȃm Jov.

Kad je Sotona posegnuo rukom da povredi Jovove kosti, Jov je pao u njegove kandže, bez mogućnosti da pobegne i bez snage da mu se odupre. Njegova duša i telo pretrpeli su ogroman bol, a taj je bol duboko u njemu probudio svest o beznačajnosti, krhkosti i bespomoćnosti čoveka koji živi u telu. U isto vreme, stekao je duboko uvažavanje i razumevanje razloga zbog kojih Bog brine o ljudima i pazi na njih. Našavši se u kandžama Sotone, Jov je shvatio koliko je čovek, sazdan od krvi i mesa, zapravo slab i nemoćan. Kad je pao na kolena i pomolio se Bogu, učinilo mu se da Bog pokriva lice rukama i skriva se, jer ga je sasvim predao u ruke Sotoni. U isto vreme, Bog je plakao, pa i u žalosti bio za njim; zbog njegovog je bola i Bog bolovao, a njegove su rane i Boga povređivale… Jov je takođe osećao Božji bol, i osećao je koliko je taj bol za Njega nepodnošljiv… On nije hteo da Ga i dalje žalosti, niti je hteo da on za njim plače, a još manje je želeo da Bog zbog njega pati. Jedino što je u tom trenutku želeo, bilo je da se odrekne svog tela, da više ne trpi bol koji mu to telo nanosi, jer bi time ujedno i Boga oslobodio patnje zbog vlastitog bola; to, međutim, nije mogao da učini, te je stoga morao i dalje da trpi ne samo svoj telesni bol, već i patnju zbog neželjenog uznemiravanja Boga. Zbog te dve vrste bola – jednog telesnog, drugog duševnog – Jovu se činilo kao da mu se srce kida nadvoje i da mu se creva prevrću, i shvatio je koliko se čovek, sazdan od krvi i mesa, zbog svojih ograničenja može osećati frustrirano i bespomoćno. Pod takvim okolnostima, njegova je čežnja za Bogom postala još žešća, a njegovo gnušanje prema Sotoni još snažnije. Jov je u tom trenutku poželeo da se nikad nije ni rodio u ljudskom svetu, draže bi mu bilo da nije ni postojao, nego da vidi Boga kako suze lije i pati zbog njega. Počinjao je da se užasno gnuša vlastitog tela, osetio je odbojnost samom sebi, prema danu kad se rodio, pa i prema svemu onom što je imalo bilo kakve veze s njim. Nije želeo više ni da čuje o danu svog rođenja, niti o ičemu u vezi s tim, te je stoga progovorio i prokleo dan kada se rodio: „Nek nestane dana u kome sam rođen i noći kada je rečeno: ’Začelo se muško!’ U tamu neka se okrene taj dan. Ne mario Bog odozgo za njega i svetlost ga nikada ne obasjala“ (Knjiga o Jovu 3:3-4). Jovove reči nose u sebi gnušanje prema samom sebi: „Nek nestane dana u kome sam rođen i noći kada je rečeno: ’Začelo se muško!’“, kao i osećaj vlastite krivice i duga prema Bogu zbog bola koji Mu je naneo: „U tamu neka se okrene taj dan. Ne mario Bog odozgo za njega i svetlost ga nikada ne obasjala.“ Ta dva odlomka predstavljaju krajnji izraz svega što je Jov tada osećao i svima u punoj meri pokazuju njegovo savršenstvo i poštenje. U isto vreme, Jovova vera i pokornost prema Bogu, kao i njegov strah od Boga, bili su, baš kao što je i priželjkivao, zaista uzdignuti na viši nivo. Naravno, takvo uzdizanje bilo je upravo efekat kojem se i Bog nadao.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 48

Jov pobeđuje Sotonu i postaje pravi čovek u Božjim očima

Kada je Jov po prvi put bio podvrgnut kušnji, oduzeta mu je sva imovina i sva njegova deca, ali on zbog toga nije pao, niti izgovorio išta što bi predstavljalo greh protiv Boga. Nadvladao je Sotonina iskušenja, svoju materijalnu imovinu i svoje potomstvo, i odoleo kušnji tokom koje je ostao bez celokupnog ovozemaljskog imanja, što znači da je bio u stanju da se Bogu pokorava čak i kad mu je sve uzeo, a takođe je mogao da Mu ponudi zahvalnost i pohvalu zbog svega što je učinio. Tako se Jov držao tokom prvog iskušenja od Sotone i takvo je bilo njegovo svedočenje tokom prve Božje kušnje. Prilikom druge kušnje, Sotona je posegao rukom da povredi Jova i, mada je Jov osetio bol kakav nikada ranije nije osetio, njegovo je svedočenje ipak bilo dovoljno snažno da ljude zaprepasti. Svoju snagu, uverenost i pokornost prema Bogu, kao i svoj strah od Boga, iskoristio je da još jednom porazi Sotonu, a Bog je njegovo držanje i svedočenje još jednom priznao i pohvalio. Dok je bio podvrgnut iskušenju, Jov je svoje stvarno držanje koristio kako bi Sotoni stavio do znanja da telesni bol ne može da utiče na njegovu veru i pokornost prema Bogu, niti da ga liši odanosti Bogu i bogobojažljivog srca; on se zbog pretnje smrću ne bi odrekao ni Boga ni vlastitog savršenstva i poštenja. Jovova odlučnost je od Sotone napravila kukavicu, Jovova vera mu je ulivala drhtavicu i strah, a zbog žestine kojom se protiv njega borio na život i smrt, u Sotoni se rodila strašna mržnja i ogorčenost; zahvaljujući Jovovom savršenstvu i poštenju, Sotona mu ništa više nije mogao, te je stoga odustao od daljih napada, kao i od optužbi koje je protiv njega izneo pred Bogom Jahveom. To je značilo da je Jov nadvladao svet, da je nadvladao vlastito telo, nadvladao Sotonu i pobedio smrt; u potpunosti i do kraja, postao je čovek koji pripada Bogu. Tokom obe ove kušnje, Jov je bio postojan u svom svedočenju, uistinu je proživljavao vlastito savršenstvo i poštenje, i proširio opseg vlastitih životnih načela u pogledu straha od Boga i izbegavanja zla. Nakon što je prošao kroz te dve kušnje, u Jovu se rodilo jedno bogatije iskustvo, koje ga je učinilo zrelijim i mudrijim, učinilo ga jačim i osnažilo njegova ubeđenja, a ujedno ga još snažnije uverilo u ispravnost i vrednost integriteta kojeg se čvrsto držao. Zahvaljujući kušnjama kojima ga je Bog Jahve podvrgnuo, stekao je dublje razumevanje i osećaj za Božju brigu o ljudima, a ujedno je mogao i da uvidi dragocenost Božje ljubavi, te je, od tog trenutka, svom strahu od Boga pridodao još i pažnju i ljubav prema Njemu. Kušnje Boga Jahvea ne samo da Jova nisu udaljile od Njega, već Mu je njegovo srce prišlo još bliže. Kad je telesni bol, koji je Jov trpeo, dostigao svoj vrhunac, zbog zabrinutosti Boga Jahvea, koju je takođe osećao, Jov nije imao drugog izbora osim da prokune dan kada se rodio. Takvo njegovo držanje nije bilo nešto što je unapred isplanirano, već prirodno otkrovenje brige i ljubavi prema Bogu u njegovom srcu, prirodno otkrovenje koje je poteklo iz njegove brige i ljubavi prema Bogu. Drugim rečima, pošto je mrzeo sebe, i pošto nije ni hteo ni mogao da podnese da Bog zbog njega pati, to su njegova briga i ljubav prema Njemu dostigli tačku nesebičnosti. Jov je, u to vreme, svoje dugogodišnje divljenje i čežnju prema Bogu, kao i svoju odanost Bogu, uzdigao na nivo brige i ljubavi. Ujedno je na nivo brige i ljubavi uzdigao i svoju veru i pokornost prema Bogu, kao i svoj strah od Boga. Nije sebi dozvolio da učini išta što bi Bogu nanelo štetu, da Ga svojim ponašanjem na bilo koji način povredi, niti da Ga iz vlastitih razloga rastuži ili ožalosti, pa čak ni da ga oneraspoloži. Iako je on i dalje bio isti onaj Jov odranije, u Božjim su očima njegova vera, pokornost i strah od Boga doneli Bogu potpuni užitak i zadovoljstvo. Tada je Jov dostigao savršenstvo kojem se Bog nadao; postao je neko ko je uistinu dostojan da u Božjim očima bude nazvan „savršenim i poštenim“ čovekom. Njegova pravedna dela omogućila su mu da nadvlada Sotonu i da postojano svedoči o Bogu. Ta su ga pravedna dela ujedno učinila savršenim i omogućila mu da vrednost vlastitog života uzdigne i prevaziđe kao nikada pre, a takođe su ga učinila i prvom osobom koju Sotona više nije napadao, niti iskušavao. Pošto je bio pravedan, Sotona ga je optužio i iskušavao; zbog svoje pravednosti predat je u ruke Sotoni, a zahvaljujući njoj je i nadvladao Sotonu i bio postojan u svom svedočenju. Od tog trenutka, Jov je postao prvi čovek koji više nikad neće biti predat Sotoni u ruke, koji je uistinu stupio pred Božji presto i živeo u svetlosti, pod Božjim blagoslovima, i koji je lišen daljeg Sotoninog špijuniranja i pustošenja… U Božjim je očima postao pravi čovek; bio je slobodan…

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 49

U svakodnevnom životu Jova, vidimo njegovu savršenost, poštenje, strah od Boga i izbegavanje zla

Ako već pričamo o Jovu, moramo početi od ocene koju je o njemu izrekao Sȃm Bog: „Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla.“

Hajde da najpre saznamo nešto o Jovovoj savršenosti i poštenju.

Kako vi razumete reči „savršen“ i „pošten“? Smatrate li da je Jov bio čovek bez ijedne zamerke, da je bio častan? To bi, naravno, bilo doslovno tumačenje i shvatanje reči „savršen“ i „pošten“. Međutim, kontekst stvarnog života predstavlja sastavni deo istinskog razumevanja Jova – reči, knjige i teorije nam, same po sebi, neće pružiti nikakve odgovore. Počećemo tako što ćemo razmotriti Jovov život kod kuće, to jest, njegovo uobičajeno ponašanje tokom života. Iz toga ćemo saznati nešto o njegovim životnim načelima i ciljevima, kao i o njegovoj ličnosti i njegovim težnjama. Pročitajmo sada završne reči iz odlomka Knjige o Jovu 1:3: „Taj je čovek bio najčuveniji od svih ljudi sa Istoka.“ Ove nam reči kazuju da je Jov imao veoma visok status i položaj i, mada se iz njih ne vidi da li je on od svih ljudi sa Istoka bio moćniji zbog svoje ogromne imovine ili zato što je bio savršen i pošten, što se plašio Boga i ujedno se klonio zla, znamo da su, sve u svemu, Jovov status i položaj bili veoma cenjeni. Prema onome što je zabeleženo u Bibliji, prvi utisci koje su ljudi stekli o Jovu ukazivali su na to da je on savršen, da se plaši Boga i izbegava zlo, te da poseduje veliko bogatstvo i status uvaženog čoveka. Za jednu normalnu osobu, koja živi u takvom okruženju i pod takvim uslovima, Jovova ishrana, kvalitet života i različiti aspekti njegovog ličnog života bili bi u središtu pažnje većine ljudi; stoga moramo da nastavimo sa čitanjem svetih spisa: „Elem, njegovi su sinovi odlazili na kućne gozbe koje su priređivali, svaki od njih u svoj dan. Slali su pozive svojim trima sestrama da sa njima piju i jedu. A kada bi se izređali dani gozbe, Jov je slao po njih da ih posveti. Ustajao bi rano ujutro i prinosio svespalnice za svakog od njih. Naime, govorio je Jov: ’Možda su deca sagrešila i u svom srcu proklela Boga.’ I Jov je to radio svakog dana“ (Knjiga o Jovu 1:4-5). Iz ovog odlomka saznajemo dve stvari: prva je da su se Jovovi sinovi i kćeri redovno gostili, uz obilje jela i pića; a druga da je Jov često prinosio žrtve paljenice, jer se brinuo za svoje sinove i kćeri, strahujući da su se ogrešili i da su se u srcu odrekli Boga. Na taj su način opisani životi dve različite vrste ljudi. Prvoj grupi pripadaju Jovovi sinovi i kćeri, koji su se, zahvaljujući svom bogatstvu, često gostili, živeli raskošno, pili i večerali do mile volje i uživali u visokom kvalitetu života koji im je materijalno bogatstvo omogućavalo. Budući da su živeli takvim životom, oni su neminovno činili grehe i često vređali Boga – a ipak se nisu pričešćivali ni prinosili žrtve paljenice. Vidite, dakle, da u njihovim srcima nije bilo mesta za Boga, da oni nisu razmišljali o Božjim blagodatima, niti su strahovali od toga da bi mogli da uvrede Boga, a još manje od toga da bi mogli da Ga se u svojim srcima odreknu. Mi se, naravno, nećemo usredsređivati na Jovovu decu, već na ono što je Jov uradio kada se s takvim stvarima suočio; to je ta druga stvar koja je opisana u ovom odlomku, a koja se tiče Jovovog svakodnevnog života i njegove ljudskost-suštine. Na mestu gde su u Bibliji opisane gozbe Jovovih sinova i kćeri, Jov se uopšte ne pominje; kaže se samo da su njegovi sinovi i kćeri često zajedno jeli i pili. To praktično znači da Jov nije priređivao gozbe, niti je zajedno sa svojim sinovima i kćerima uživao u raskošnim jelima. Mada je bio bogat i posedovao mnogo imovine i brojne sluge, Jov nije luksuzno živeo. Nije bio opčinjen vrhunskim životnim okruženjem, nije zbog svog bogatstva preterivao u telesnim uživanjima, niti je zaboravljao da prinosi žrtve paljenice, a još se manje zbog toga u svom srcu polako udaljavao od Boga. Očigledno je, dakle, da je Jov živeo disciplinovano, da nije bio pohlepan, da nije bio sklon hedonizmu zbog Božjih blagoslova koje je primao, te da mu kvalitet života nije bio od primarne važnosti. Umesto toga, bio je skroman i ponizan, nije bio sklon razmetanju, a pred Bogom je bio pažljiv i oprezan. Često je razmišljao o Božjim blagodatima i blagoslovima, neprestano gajeći bogobojažljivo srce. U svom svakodnevnom životu, često bi poranio da prinese žrtve paljenice za svoje sinove i kćeri. Drugim rečima, ne samo što se sam plašio Boga, već se nadao da će se i njegova deca plašiti Boga, umesto da budu grešni prema Njemu. U njegovom srcu nije bilo mesta za materijalno bogatstvo, niti bi ono moglo da zauzme mesto koje je pripadalo Bogu; bilo zbog njega samog ili zbog njegove dece, tek svi njegovi svakodnevni postupci bili su povezani sa strahom od Boga i izbegavanjem zla. Njegov strah od Boga Jahvea nije ostajao samo na rečima, već je to bilo nešto što je on sprovodio u delo i što se ogledalo u svakom aspektu njegovog svakodnevnog života. Takvo Jovovo praktično ponašanje pokazuje nam da je on bio pošten i da je po svojoj suštini volelo pravdu i sve ono što je bilo pozitivno. To što je svoje sinove i kćeri često slao da se pričeste znači da nije odobravao ni priznavao njihovo ponašanje; umesto toga, u duši je osećao odbojnost prema njihovom ponašanju i osuđivao ih je. Zaključio je da ponašanje njegovih sinova i kćeri nije ugodno Bogu Jahveu, te ih je stoga često pozivao da izađu pred Boga Jahvea i ispovede Mu svoje grehe. Jovovi postupci pokazuju nam drugu stranu njegove ljudskosti, onu zbog koje se nikad nije družio sa ljudima koji su često grešili i vređali Boga, već ih je izbegavao i klonio ih se. Iako su ti ljudi bili njegovi sinovi i kćeri, on zbog toga nije napuštao vlastita načela ponašanja, niti je zbog ličnih osećanja prema njima povlađivao njihovim gresima. Umesto toga, zahtevao je od njih da se ispovede i da Boga Jahvea mole za strpljenje, i upozoravao ih da ne napuštaju Boga radi vlastitog pohlepnog užitka. Načela po kojima se Jov odnosio prema drugima neodvojiva su od načela njegovog straha od Boga i izbegavanja zla. Voleo je ono što je Bog prihvatao, a gnušao se svega što je Boga odbijalo; voleo je one koji su se u srcu plašili Boga, a gnušao onih koji su činili zlo i ogrešili se o Boga. Ta ljubav i to gnušanje pokazivali su se u njegovom svakodnevnom životu, i upravo je to bilo ono poštenje koje je Bog kod Jova video. To je, naravno, ujedno predstavljalo izraz i proživljavanje Jovove istinske ljudskosti u odnosu prema drugim ljudima u svakodnevnom životu, u koje moramo da se uputimo.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 50

Ispoljavanja Jovove ljudskosti tokom kušnji (razumevanje Jovove savršenosti, poštenja, straha od Boga i izbegavanja zla tokom njegovih kušnji)

Kad je saznao da mu je celokupna imovina ukradena, da su njegovi sinovi i kćeri izgubili svoje živote, te da su mu sluge pobijene, on je ovako reagovao: „Jov je tada ustao i pocepao svoju odeću. Obrijao je svoju glavu, bacio se na tlo i poklonio“ (Knjiga o Jovu 1:20). Iz tih reči saznajemo sledeću činjenicu: nakon što je čuo tu vest, Jov se nije uspaničio, nije plakao niti krivio sluge koje su mu tu vest saopštile, a pogotovo nije analizirao mesto zločina, kako bi istražio i proverio sve detalje i otkrio šta se zaista dogodilo. Nije iskazivao bol, nije žalio zbog gubitka imovine, niti se rasplakao zbog gubitka dece i svojih najmilijih. Naprotiv, on je tada ustao, poderao sa sebe odeću i obrijao sebi glavu, pa se zatim bacio na zemlju i poklonio. Jovovi su postupci drugačiji od postupaka bilo kojeg običnog čoveka. Oni mnoge ljude zbunjuju i nagone ih da u svojim srcima prekorevaju Jova zbog njegove „hladnokrvnosti“. U slučaju iznenadnog gubitka imovine, normalnim bi ljudima prepuklo srce i bili bi očajni – neki bi čak pali u duboku depresiju. To je zato što je u njihovim srcima ljudska imovina rezultat truda koji su čitavog života ulagali – to je ono na čemu se zasniva njihov opstanak, to je nada koja ih održava u životu; gubitak imovine znači da su svi njihovi napori bili uzaludni, da su ostali bez nade, pa čak i bez budućnosti. Takav je stav svakog normalnog čoveka prema vlastitoj imovini, sa kojom je u bliskim odnosima, a u tome se, ujedno, sastoji i značaj imovine u ljudskim očima. Kao takva, ogromna većina ljudi je zbunjena Jovovim ravnodušnim stavom prema gubitku vlastite imovine. Danas ćemo zbunjenost tih ljudi odagnati, tako što ćemo objasniti šta se u Jovovom srcu zapravo dešavalo.

Zdrav razum nam govori da je Jov trebalo da pred Bogom bude postiđen zbog gubitka imovine, koju mu je Bog u izobilju podario, zbog toga što se nije bolje brinuo o njoj i što je nije bolje pazio; drugim rečima, što nije sačuvao imovinu koju mu je Bog podario. Kada je, dakle, saznao da mu je imovina pokradena, prvo što je trebalo da učini bilo je da ode na mesto zločina i popiše sve što je izgubio, a zatim da se ispovedi Bogu, kako bi mogao ponovo da stekne Božji blagoslov. Jov, međutim, to nije učinio, a za to je, naravno, imao svoje razloge. U svom je srcu duboko verovao da je sve što je imao dobio od Boga, te da njegovo imanje nije bilo proizvod njegovog vlastitog truda. Stoga on na Božje blagoslove nije gledao kao na nešto što treba da iskoristi, već je načela svog opstanka zasnivao na tome da se svom snagom drži puta koji treba da sledi. Cenio je Božje blagoslove i zahvaljivao Mu se na njima, ali ih nije ljubomorno čuvao, niti je tražio da ih bude još više. Takav je bio njegov odnos prema imovini. Nije činio ništa u cilju sticanja blagoslova, nije brinuo ni očajavao zbog nedostatka ili gubitka Božjih blagoslova, nije se divlje i ludački radovao zbog njih, nije zanemarivao put Božji, niti je, zbog blagoslova u kojima je često uživao, zaboravljao na Božju blagodat. Njegov odnos prema vlastitoj imovini otkriva ljudima njegovu pravu ljudskost: kao prvo, Jov nije bio pohlepan čovek, niti je bio zahtevan u pogledu svog materijalnog života. Nadalje, nikada se nije brinuo niti plašio da će mu Bog oduzeti sve što ima, u čemu se ujedno ogledao i odnos pokornosti prema Bogu u njegovom srcu; drugim rečima, on nije imao nikakve zahteve ni pritužbe u pogledu toga kada će mu i da li će mu Bog sve to oduzeti, niti je razmišljao o eventualnim razlozima tog oduzimanja, već je samo nastojao da se pokori Božjim uređenjima. I treće, on nikad nije smatrao da je njegovo imanje posledica njegovog vlastitog truda, jer je znao da mu ga je Bog podario. To je bila njegova vera u Boga i pokazatelj njegovih uverenja. Da li su Jovova ljudskost i njegova prava svakodnevna nastojanja jasno rezimirani u ove tri tačke? Jovova ljudskost i njegova nastojanja predstavljaju sastavni deo njegovog hladnokrvnog držanja nakon gubitka celokupne imovine. Upravo zbog toga što je svakodnevno tragao, Jov je posedovao rast i uverenje da tokom Božjih kušnji kaže: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“ Te reči nisu stečene preko noći, niti su se tek tako pojavile u njegovoj glavi. U njima se ogledalo sve što je on, tokom svog dugogodišnjeg životnog iskustva, video i stekao. Da li, u poređenju sa svima onima koji samo tragaju za Božjim blagoslovima, koji se plaše da će im ih Bog oduzeti i koji to mrze i žale se na to, Jovova pokornost zapravo i nije bila baš mnogo realna? Zar Jov nije izuzetno iskren i pošten, u poređenju sa svima onima koji veruju da Bog postoji, ali zato nikad nisu poverovali da on vlada nad svim stvarima?

Jovova razumnost

Jovova stvarna iskustva i njegova iskrena i poštena ljudskost, značili su da je on, nakon što je ostao bez svog imanja i bez dece, donosio najrazumnije moguće sudove i odluke. Takve razumne odluke bile su neodvojive od njegovih svakodnevnih aktivnosti i od Božjih dela koja je upoznao tokom svog svakodnevnog života. Njegova iskrenost mu je omogućila da poveruje kako Jahveova ruka upravlja svim stvarima; njegova vera mu je omogućila da spozna činjenicu o suverenosti Boga Jahvea nad svim stvarima; njegovo znanje ga je učinilo spremnim i sposobnim da se pokori suverenosti i uređenjima Boga Jahvea; njegova pokornost mu je omogućila da sve istinitije strahuje od Boga Jahvea; njegov strah je učinio da se sve realnije kloni zla; na kraju, Jov je postao savršen jer se plašio Boga i klonio zla; njegova savršenost ga je učinila mudrim i podarila mu vrhunsku razumnost.

Kako treba da shvatimo reč „razumnost“? Ona, u doslovnom tumačenju, znači posedovati zdrav razum, razmišljati logično i razborito, pametno govoriti, raditi i rasuđivati, te posedovati čvrste i ispravne moralne standarde. Pa ipak, Jovovu razumnost nije tako lako objasniti. Kad kažemo da je Jov bio krajnje razuman, to se prvenstveno odnosi na njegovu ljudskost i na njegovo držanje pred Bogom. Budući da je bio iskren, mogao je da poveruje u Božju suverenost i da joj se pokori, čime je stekao znanje koje je drugima bilo nedostižno, a to ga je znanje osposobilo da precizno razazna, prosudi i definiše ono što ga je snašlo, i omogućilo mu da tačnije i pronicljivije odabere šta će činiti i čega će se čvrsto držati. To, drugim rečima, znači da su njegove reči, ponašanje, načela na kojima je zasnivao svoje postupke i kodeks po kojem je delovao bili pravilni, jasni i konkretni, a ne slepi, plahoviti i emotivni. Znao je da se postavi prema svemu što ga je zadesilo, umeo je da balansira i da upravlja odnosima između kompleksnih događaja, znao je kako da se čvrsto drži puta koji je trebalo da sledi i, povrh toga, znao je kako da se ponaša kad mu je Bog Jahve sve dao, a potom sve i uzeo. U tome se baš i ogledala Jovova razumnost. Upravo zbog toga što je posedovao takvu razumnost, Jov je, nakon što je ostao bez svog imanja i bez svojih sinova i kćeri, rekao: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 51

Jovovo pravo lice: istinito, čisto i lišeno svake laži

Hajde da pročitamo odlomak 2:7-8 iz Knjige o Jovu: „Sotona tada ode od Jahvea, pa Jova od glave do pete osu odvratnim čirevima. On je uzeo parče crepa i njime se češao dok je sedeo u pepelu.“ Ovde je opisano kako se Jov držao kad su mu svud po telu iskočili bolni čirevi. On je tada seo u pepeo i trpeo bol. Niko ga nije lečio, niti mu pomogao da umanji taj fizički bol; stoga je on upotrebio parče crepa, da njime ostruže bolne čireve sa kože. Na prvi pogled, bila je to samo jedna etapa njegove patnje, koja nije imala nikakve veze s njegovom ljudskošću i strahom od Boga, budući da Jov tada nijednom rečju nije izrazio svoje raspoloženje i svoje stavove. Pa ipak, njegovi postupci i njegovo držanje i dalje su predstavljali pravi izraz njegove ljudskosti. U zapisu iz prethodnog poglavlja možemo pročitati da je Jov bio najveći od svih ljudi sa Istoka. S druge strane, ovaj odlomak iz drugog poglavlja Knjige o Jovu, pokazuje nam kako se taj velikan sa Istoka zapravo češao komadom crepa, sedeći sred pepela. Primećujete li očigledan kontrast između ova dva opisa? Taj nam kontrast pokazuje Jovovo pravo lice: uprkos svom prestižnom položaju i statusu, on te stvari nikada nije voleo, niti je na njih obraćao pažnju; nije mario za to kako drugi gledaju na njegov položaj, niti ga je brinulo da li će njegovi postupci i držanje imati bilo kakav negativan uticaj na to; nije se prepuštao uživanju u blagodetima svog statusa, niti u slavi koja je uz takav status i položaj išla. Jedino mu je bilo stalo do vlastite vrednosti i do značaja koji je njegov život imao u očima Boga Jahvea. Jovovo pravo lice predstavljalo je samu njegovu suštinu: nije voleo slavu i bogatstvo, niti je živeo za njih; bio je istinit, čist i lišen svake laži.

Jovovo razdvajanje ljubavi i mržnje

Druga strana Jovove ljudskosti prikazana je kroz njegov razgovor sa vlastitom ženom: „Tada mu je žena rekla: ’Ti li se još držiš svoje čestitosti? Prokuni Boga, pa umri!’ A on joj uzvrati: ’Brbljaš kao neka luda žena! Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?’“ (Knjiga o Jovu 2:9-10). Videvši koliko se muči, Jovova žena je pokušala da ga posavetuje kako da izbegne dalje mučenje, ali Jov nije priznao njene „dobre namere“; umesto toga, one su u njemu probudile gnev, jer je ona poricala njegovu veru u Boga Jahvea i pokornost prema Njemu, a takođe je poricala i samo postojanje Boga Jahvea. To je Jovu bilo nepodnošljivo, jer on ni sebi, a kamoli nekom drugom, nikad ne bi dozvolio da učini išta što bi Boga osporilo ili vređalo. Kako je onda mogao da ostane ravnodušan kad je čuo kako drugi izgovaraju bogohulne reči i uvrede upućene Bogu? Zbog toga je i svoju ženu nazvao „ludom ženom“. Sa osećanjem gneva i mržnje prema njoj, zamerio joj je i prekorio je. Bio je to prirodni izraz njegove ljudskosti – pravljenje razlike između ljubavi i mržnje – kao i istinski prikaz njegove poštene ljudskosti. Jov je imao osećaj za pravdu – osećaj zbog kojeg je mrzeo trendove i plime zla, zbog kojeg se gnušao, osuđivao i odbacivao besmislenu jeres, smešne argumente i budalaste tvrdnje, i koji mu je omogućio da ostane veran svojim ispravnim načelima i držanju, čak i onda kad je bio odbačen od mase i napušten od njemu bliskih ljudi.

Jovova dobrodušnost i iskrenost

Budući da se u Jovovom držanju odražavaju različiti aspekti njegove ljudskosti, šta od te njegove ljudskosti možemo da vidimo kada zine da prokune dan kad se rodio? O ovoj ćemo temi govoriti u nastavku teksta.

Maločas sam govorio o poreklu Jovovog proklinjanja dana svog rođenja. Šta iz toga zaključujete? Da je Jov bio tvrdoglav, da nije bio u stanju da voli, da je bio hladan, bezosećajan i lišen ljudskosti, da li bi on onda pokazao obzir prema Božjim namerama? Da li bi, zbog toga što mu je bilo stalo do Božjeg srca, mogao da prezire dan u kom se rodio? Drugim rečima, da je bio tvrdoglav i lišen ljudskosti, da li bi mogao da tuguje zbog Božje boli? Da li bi mogao da prokune dan svog rođenja zbog toga što je Bog bio ožalošćen zbog njega? Odgovor je apsolutno odrečan! Pošto je bio dobrodušan, bilo mu je stalo do Božjeg srca; zato što je mario za Božje srce, Jov je osećao Božji bol; pošto je bio dobrodušan, više ga je mučio osećaj Božjeg bola; pošto je osetio Božju bol, počeo je da se gnuša dana svog rođenja, te ga je stoga i prokleo. Nekome ko sve to posmatra sa strane, celokupno ponašanje Jova tokom kušnji bilo je za primer. Jedino njegovo proklinjanje dana u kojem se rodio stavlja znak pitanja na njegovu savršenost i poštenje, ili pak nudi drugačiju ocenu svega toga. U stvari, bio je to najtačniji izraz Jovove ljudskosti. Njegovu ljudskost-suštinu niko drugi nije sakrio, upakovao, niti revidirao. Kad je prokleo dan svog rođenja, pokazao je dobrodušnost i iskrenost koje leže duboko u njegovom srcu; bio je poput izvora čija je voda toliko bistra i providna, da se kroz nju vidi dno korita.

Saznavši sve ovo o Jovu, većina ljudi će nesumnjivo doći do prilično tačne i objektivne procene Jovove ljudskost-suštine. Oni bi ujedno trebalo da steknu duboko, praktično i naprednije razumevanje i uvažavanje Jovove savršenosti i poštenja, o kojima govori Bog. Nadajmo se da će takvo razumevanje i uvažavanje ovim ljudima pomoći da krenu putem koji vodi do straha od Boga i izbegavanja zla.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 52

Odnos između Božje predaje Jova u Sotonine ruke i ciljeva Božjeg dela

Iako većina ljudi danas priznaje da je Jov bio savršen i pošten, da se plašio Boga i klonio se zla, to priznanje im ne pomaže da bolje razumeju Božje namere. Dok zavide Jovovoj ljudskosti i njegovim težnjama, oni istovremeno Bogu postavljaju sledeće pitanje: ako je Jov bio tako savršen i pošten, i ako mu se ljudi toliko dive, zašto ga je onda Bog uopšte predavao u ruke Sotoni i izlagao ga tolikim mukama? Mora da mnogi ljudi u svojim srcima nose ovakva pitanja – ili, preciznije, ova se sumnja rađa u srcima mnogih ljudi. Pošto ovo pitanje tolike ljude zbunjuje, moramo ga ovde otvoriti i na pravi način objasniti.

Sve što Bog čini neophodno je i izuzetno značajno, jer sve što On čini u čoveku tiče se Njegovog upravljanja i spasenja ljudskog roda. Naravno, ni delo koje je Bog učinio u Jovu nije drugačije, iako je Jov bio savršen i uspravan u Božjim očima. Drugim rečima, svrha Božjih postupaka ostaje nepromenjena bez obzira na to šta On čini ili kojim sredstvima to čini, bez obzira na cenu i bez obzira na Njegov cilj. Njegova je svrha da u čoveka usadi Božje reči, kao i Božje zahteve i namere prema čoveku; drugim rečima, svrha Mu je da u čoveka usadi sve ono što On, u skladu sa Svojim koracima, smatra pozitivnim, čime omogućava čoveku da razume Božje srce i Božju suštinu, i dozvoljava mu da se pokori Božjem suverenitetu i uređenjima, omogućavajući mu da na taj način dostigne strah od Boga i da se kloni zla – sve je to jedan aspekt svrhe Božje u svemu što čini. Drugi aspekt je da čoveka često predaje Sotoni, jer je Sotona kontrast i uslužni predmet u Božjem delu; na ovaj način, Bog ljudima omogućava da u Sotoninim iskušenjima i napadima vide svu zlobu, ružnoću i odvratnost Sotone, čime kod ljudi stvara mržnju prema Sotoni i omogućava im da spoznaju i prepoznaju ono što je negativno. Ovaj proces ljudima omogućava postepeno oslobađanje od Sotonine kontrole i optužbi, narušavanja i napada – sve dok oni, zahvaljujući Božjim rečima, svom bogopoznanju i pokornosti Bogu, te svojoj veri i strahu od Boga, konačno ne trijumfuju nad Sotoninim napadima i optužbama; tek tada će ljudi biti potpuno izbavljeni iz vlasti Sotone. Izbavljenje ljudi ukazuje na to da je Sotona poražen i da oni više nisu hrana u Sotoninim ustima – umesto da ih proguta, Sotona ih se odrekao. To je zato što takvi ljudi stoje uspravno, zato što poseduju veru, pokornost i strah od Boga, i zato što u potpunosti raskidaju sa Sotonom. Oni Sotonu posramljuju, prave od njega kukavicu i odlučno ga pobeđuju. Njihova odlučnost da slede Boga, njihova pokornost i strah od Boga pobeđuju Sotonu i primoravaju ga da ih se potpuno odrekne. Samo je takve ljude Bog zaista zadobio, a upravo to je i krajnji cilj Božji u spasavanju čoveka. Svi oni koji slede Boga moraju se suočiti sa velikim i malim Sotoninim iskušenjima i napadima ukoliko žele da budu spaseni i da budu potpuno zadobijeni od Boga. Oni koji isplivaju iz ovih iskušenja i napada i koji su u stanju da u potpunosti pobede Sotonu, jesu oni koje je Bog spasao. To znači da su od Boga spaseni oni koji su prošli kroz Božje kušnje i koje je Sotona nebrojeno puta iskušavao i napadao. Oni koje je Bog spasao razumeju Božje namere i zahteve, spremni su da se pokore Božjem suverenitetu i uređenjima, i ne skreću s puta bogobojažljivosti i izbegavanja zla čak ni usred Sotoninih iskušenja. Oni koje je Bog spasao pošteni su i dobrodušni ljudi, ljudi koji razlikuju ljubav od mržnje, imaju osećaj za pravdu i razumni su, sposobni su da brinu o Bogu i da kao zenicu oka čuvaju sve što je od Boga. Takve ljude Sotona ne vezuje, ne špijunira, ne optužuje, niti ih zlostavlja; oni su sasvim slobodni, oni su u potpunosti oslobođeni i pušteni iz ropstva. Upravo je Jov bio jedan takav čovek slobode i upravo je zato značajno to što ga je Bog predao Sotoni.

Osim što ga je Sotona zlostavljao, Jov je ujedno stekao i večnu slobodu, stekao je pravo da više nikada ne bude podvrgnut kvarenju, zlostavljanju i optužbama od strane Sotone, već da umesto toga slobodno i neopterećeno živi u svetlosti Božjeg lica i usred blagoslova koje mu je Bog podario. To pravo niko nije mogao da mu oduzme, da ga uništi, niti da ga ugrabi za sebe. Ono je Jovu dato u zamenu za njegovu veru, odlučnost i pokornost prema Bogu, kao i za njegov strah od Boga; Jov je platio cenu svog života da bi osvojio radost i sreću na zemlji i da bi stekao pravo da, što je sasvim prirodno i opravdano, Stvoritelja obožava kao istinsko Božje stvoreno biće na zemlji, bez ikakvih ometanja. To je ujedno bio i najznačajniji ishod kušnji kojima je Jov bio podvrgnut.

U vreme kad ljudi tek treba da budu spaseni, Sotona njihove živote često ometa, pa ih čak i kontroliše. Drugim rečima, ljudi koji nisu spaseni, zatočenici su Sotone; oni nemaju slobodu, Sotona od njih ne odustaje, nisu kadri niti imaju pravo da se klanjaju Bogu, a Sotona ih pri tom u stopu prati i žestoko napada. Takvi ljudi nemaju sreću o kojoj mogu da pričaju, niti o pravu na normalnu egzistenciju, a kamoli o vlastitom dostojanstvu. Jedino ako ustaneš i povedeš bitku protiv Sotone, koristeći kao oružje u toj bici na život i smrt svoju veru u Boga, pokornost i strah od Boga, tako da do nogu potučeš Sotonu, nateraš ga da podvije rep i postane kukavica kad god te vidi, te da sasvim odustane od napada i optužbi protiv tebe – jedino tako ćeš se spasti i postati slobodan. Ako si odlučan da u potpunosti raskrstiš sa Sotonom, ali nisi opremljen oružjem koje će ti pomoći da ga poraziš, onda ćeš i dalje biti u opasnosti. Kako vreme bude odmicalo, ako te Sotona toliko izmuči da ti iscrpi i poslednji atom snage, a ti i dalje nisi u stanju da svedočiš i još uvek se nisi u potpunosti oslobodio Sotoninih optužbi i napada, tvoje će nade u spasenje biti veoma male. Na kraju, kad bude objavljen svršetak Božjeg dela, Sotona će te i dalje držati u šaci, nećeš moći da se oslobodiš, te ćeš zauvek ostati bez ijedne prilike i bez svake nade. Iz ovoga se implicitno može zaključiti da će takvi ljudi u potpunosti biti Sotonini zatočenici.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 53

Prihvatite Božje kušnje, nadvladajte Sotonina iskušenja i dopustite Bogu da zadobije čitavo vaše biće

Tokom obavljanja dela trajnog snabdevanja i davanja podrške čoveku, Bog čoveku u celini saopštava Svoje namere i zahteve, i pokazuje mu Svoje postupke, Svoju narav i sve ono što On ima i što jeste. Cilj je da se čovek opremi rastom i da mu se omogući da od Boga stekne razne istine dok Ga sledi – istine koje u čovekovim rukama postaju oružje koje mu je Bog dao za borbu protiv Sotone. Ovako opremljen, čovek mora da se suoči sa Božjim proverama. Bog na raspolaganju ima mnoge načine i puteve da čoveka proveri, ali svaki od njih zahteva „saradnju“ Božjeg neprijatelja: Sotone. To znači da Bog čoveka, pošto mu je dao oružje za borbu protiv Sotone, predaje Sotoni i dozvoljava Sotoni da „proveri“ čovekov rast. Ako čovek uspe da se probije kroz Sotonin borbeni poredak, ako uspe da umakne iz Sotoninog obruča i ostane živ, taj je čovek izdržao proveru. Ali ukoliko ne uspe da se probije kroz Sotonin borbeni poredak, već se prepusti Sotoni, on će onda pasti na proveri. Ma koji čovekov aspekt da ispituje, ovo su kriterijumi Božje provere: da li je čovek postojan u svom svedočenju dok ga Sotona napada, te da li je napustio Boga i predao se Sotoni, predavši mu se dok ga ovaj držao u zamci. Može se reći da čovekovo spasenje zavisi od toga da li on Sotonu može da nadvlada i pobedi, dok čovekovo oslobađanje zavisi od toga da li je on u stanju da sȃm, bez ičije pomoći, podigne oružje koje mu je dao Bog i njime raskine Sotonine okove, nateravši ga da napusti svaku nadu i ostavi ga na miru. Ako Sotona izgubi nadu i odrekne se nekog čoveka, to znači da Sotona više nikad neće pokušati da tog čoveka oduzme Bogu, nikada ga više neće optuživati, niti mu narušavati mir, i nikad ga više neće namerno mučiti i napadati; samo će takav čovek zaista biti zadobijen od Boga. Ovo je kompletan proces kojim Bog zadobija ljude.

Upozorenje i prosvećenje koje potonjim naraštajima pruža Jovovo svedočenje

Istovremeno sa razumevanjem procesa tokom kojeg Bog u potpunosti nekoga pridobija, ljudi će razumeti i ciljeve i značaj Božjeg predavanja Jova u ruke Sotonine. Ljudi se zbog Jovovih muka više ne uznemiravaju i stekli su novi uvid u njihov značaj. Oni više ne brinu da li će i sami biti podvrgnuti istim iskušenjima kao Jov, i više se ne protive budućim Božjim kušnjama, niti ih odbacuju. Jovova vera, njegova pokornost i njegovo svedočenje o nadvladavanju Sotone, za ljude predstavljaju izvor ogromne pomoći i ohrabrenja. Oni u Jovu vide nadu u sopstveno spasenje i shvataju da je verom, pokornošću i strahom od Boga sasvim moguće poraziti Sotonu i prevladati nad njim. Ljudi vide da, dokle god se pokoravaju Božjoj suverenosti i uređenjima, dokle god poseduju odlučnost i veru da ne napuste Boga nakon što izgube sve što su imali, Sotoni će moći da nanesu poraz i sramotu; oni takođe vide da treba samo da poseduju odlučnost i istrajnu čvrstinu u svom svedočenju – čak i ako to podrazumeva da će izgubiti život – da bi se Sotona uplašio i dao u bezglavo bekstvo. Jovovo svedočenje ujedno je i upozorenje potonjim naraštajima, upozorenje u kojem se kaže da, ukoliko ne poraze Sotonu, nikada neće moći da se oslobode njegovih optužbi i narušavanja, niti će ikada moći da izbegnu njegovo zlostavljanje i napade. Jovovo svedočenje prosvetilo je kasnije naraštaje. Kroz to prosvećenje, ljudi uče da će Boga moći da se plaše i da se klone zla samo ako budu savršeni i pošteni; uče da će moći snažno i odlučno da svedoče samo ukoliko se budu plašili Boga i izbegavali zlo, te da, samo ukoliko budu snažno i odlučno svedočili o Bogu, nikada neće biti pod Sotoninom kontrolom i živeće u skladu s Božjim smernicama i pod Božjom zaštitom – drugim rečima, samo tada će oni biti uistinu spaseni. Svako ko teži spasenju treba da se ugleda na Jovovu ličnost i na njegove životne težnje. Ono što je Jov celog svog života proživljavao, kao i njegovo ponašanje tokom kušnji, predstavlja dragocen izvor za sve koji tragaju za putem koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla.

Jovovo svedočenje donosi utehu Bogu

Ako vam sada kažem da je Jov divan čovek, vi možda nećete moći da shvatite značenje tih reči, niti da dokučite sentiment koji u stvari predstavlja pravi razlog zbog kojeg sam vam o svemu ovome govorio; ali, sačekajte da i sami doživite iskušenja ista ili slična Jovovim, da budete izloženi nesrećama, da iskusite kušnje koje je Bog lično za vas uredio, sačekaj da i sȃm daš sve od sebe i da otrpiš poniženja i teškoće kako bi porazio Sotonu i usred iskušenja svedočio o Bogu – i tek ćeš tada moći uistinu da ceniš značenje ovih reči koje govorim. Tada ćeš osetiti da si daleko inferiorniji u odnosu na Jova, osetićeš koliko je Jov divan i koliko zaslužuje da ti bude uzor. Kad dođe taj dan, shvatićeš koliko su one klasične reči, koje je Jov izgovorio, važne za nekoga ko je iskvaren i ko živi u ovim našim vremenima, i shvatićeš koliko je današnjim ljudima teško da postignu ono što je postigao Jov. Kad osetiš da ti je teško, shvatićeš koliko je Božje srce uznemireno i zabrinuto, shvatićeš koliko je visoka cena koju Bog plaća da bi zadobio takve ljude i koliko je dragoceno sve što Bog čini i sve što od Sebe daje za ljudski rod. Sada, nakon što ste saslušali ove reči, možete li tačno da razumete i da ispravno ocenite Jova? Da li je, po vašem mišljenju, Jov bio zaista savršen i pošten čovek, koji se plašio Boga i klonio zla? Verujem da će većina ljudi na ovo pitanje sasvim sigurno odgovoriti potvrdno. Jer, činjenice o tome šta je Jov učinio i šta je otkrio, ne može da porekne nijedan čovek, a ni Sotona. One predstavljaju najsnažniji dokaz Jovovog trijumfa nad Sotonom. Taj je dokaz stvoren u Jovu i to je bilo prvo svedočenje koje je Bog primio. Kada je, dakle, Jov, tokom svojih iskušenja, odneo pobedu nad Sotonom i svedočio o Bogu, Bog je u njemu video nadu i Njegovo je srce utešio Jov. Od doba postanja pa sve do vremena u kojem je Jov živeo, Bog je tada po prvi put uistinu iskusio šta znači uteha i šta znači dobiti utehu od čoveka. Tada je On po prvi put video i zadobio istinsko svedočenje o Sebi.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 54

Jov svojim ušima sluša o Bogu (Odabrani odlomci)

Knjiga o Jovu 9:11 Gle! Pored mene on prolazi, a ja ga ne vidim. On prolazi, a ja ga ne opažam.

Knjiga o Jovu 23:8-9 Gle, odem li napred, njega nema; ni pozadi njega ne opažam. Ne vidim ga ni na levo, tamo gde deluje; ne vidim ga ni na desno, kada se okrene.

Knjiga o Jovu 42:2-6 Ja znam da si ti svemoguć, nezadržive su tvoje namere! Pitao si: „Ko je taj što neznanjem pokriva savet?“ Eto, govorio sam, a nisam shvatao stvari koje su mi bile čudesne da bi ih poznavao! Rekao si: „Molim te, čuj me, ja ću da govorim! Ja ću tebe da pitam a ti mi razjasni.“ Ušima sam slušao o tebi a sada sam te i očima video! Zato se sȃm sebe gadim! U prašini i pepelu ja se kajem!

Iako mu se Bog nije otkrio, Jov veruje u Njegovu suverenost

Kakav je smisao ovih reči? Je li iko od vas shvatio činjenicu koja se u njima krije? Kao prvo, kako je Jov znao da Bog postoji? A zatim, kako je znao da On vlada nebom i zemljom i svim stvorenjima? Postoji odlomak koji nudi odgovore na oba pitanja: „Ušima sam slušao o tebi a sada sam te i očima video! Zato se sȃm sebe gadim! U prašini i pepelu ja se kajem!“ Iz ovih reči saznajemo da Jov Boga nije video vlastitim očima, već je o Njemu saznao iz predanja. Upravo je u takvim okolnostima on krenuo putem Božjeg sledbeništva, nakon čega je potvrdio postojanje Boga u svom životu, i među svim stvarima. Ovde postoji jedna nepobitna činjenica – koja je to činjenica? Uprkos tome što je mogao da sledi put bogobojažljivosti i izbegavanja zla, Jov zapravo nikad nije video Boga. Nije li on po tome identičan današnjim ljudima? Jov nikad nije video Boga, što znači da, iako je čuo za Njega, nije znao ni gde je On, ni kakav je, niti šta Bog zapravo radi. Sve su to subjektivni faktori; objektivno govoreći, iako je sledio Boga, Bog mu se nikada nije javio, niti mu se ikada obratio. Zar to nije činjenica? Mada Bog nije sa njim razgovarao, niti mu je izdao ikakve zapovesti, Jov je video da Bog postoji i da suvereno vlada svim stvarima, i svojim je ušima slušao predanja o Njemu, nakon čega je počeo da živi životom bogobojažljivog čoveka koji se kloni zla. Takvo je bilo poreklo i proces tokom kojeg je Jov sledio Boga. Međutim, ma koliko da se plašio Boga i klonio zla, ma koliko da je čvrsto držao do svog integriteta, Bog mu se, ipak, nikada nije javio. Hajde da pročitamo sledeći odlomak. Jov reče: „Gle! Pored mene on prolazi, a ja ga ne vidim. On prolazi, a ja ga ne opažam“ (Knjiga o Jovu 9:11). Ove nam reči kazuju da je Jov Boga možda osećao kraj sebe, a možda i nije – ali da nikada nije mogao da Ga uistinu vidi. Bilo je trenutaka kad je zamišljao kako Bog prolazi ispred njega, ili deluje, ili usmerava ljude, ali on to nikada nije sa sigurnošću znao. Bog se čoveku javlja kad ovaj to ne očekuje; čovek ne zna ni kada, ni gde mu se Bog javlja, jer čovek ne može da Ga vidi, te je tako Bog, sa čovekovog stanovišta, skriven od njega.

Jovova vera u Boga nije poljuljana činjenicom da je Bog skriven od njega

Prema sledećem odlomku iz svetih spisa, Jov je tada rekao: „Gle, odem li napred, njega nema; ni pozadi njega ne opažam. Ne vidim ga ni na levo, tamo gde deluje; ne vidim ga ni na desno, kada se okrene“ (Knjiga o Jovu 23:8-9). Iz ovog zapisa saznajemo da je, prema Jovovim iskustvima, Bog sve vreme bio sakriven od njega; Bog mu se nije otvoreno ukazao, niti mu je išta otvoreno rekao, ali je Jov u svom srcu bio uveren da Bog postoji. Oduvek je verovao da Bog možda hoda ispred njega ili da deluje kraj njega, te da je Bog, iako on ne može da Ga vidi, uvek pored njega i da upravlja svime što ga okružuje. Jov nikada nije video Boga, ali je ipak mogao da ostane odan svojoj veri, što niko drugi nije mogao. Zašto drugi ljudi to ne bi mogli da učine? Zato što Bog sa Jovom nije razgovarao, niti mu se ukazao, usled čega Jov, da nije istinski verovao, ne bi mogao da nastavi dalje, niti bi mogao da se drži puta bogobojažljivosti i izbegavanja zla. Zar ovo nije istina? Šta osećaš dok čitaš ove reči koje je izgovorio Jov? Smatraš li da su Jovova savršenost i poštenje, kao i njegova pravednost pred Bogom, istiniti, ili misliš da Bog preteruje u vezi s tim? Iako se Bog prema Jovu odnosio isto kao prema drugim ljudima, i mada mu se nije javljao niti razgovarao s njim, Jov se i dalje čvrsto držao svog integriteta, i dalje je verovao u Božju suverenost i, povrh toga, često prinosio žrtve paljenice i molio se pred Bogom, strahujući da Ga ne uvredi. Iz njegove sposobnosti da se plaši Boga, iako Ga nikad nije video, vidimo koliko je Jov voleo pozitivne stvari i koliko je njegova vera bila čvrsta i stvarna. On postojanje Boga nije poricao uprkos tome što je Bog bio skriven od njega, niti je izgubio veru i napustio Boga samo zbog toga što Ga nikada nije video. Umesto toga, usred dela upravljanja svim stvarima, koje je Bog u potaji obavljao, Jov je shvatio da Bog postoji i osetio Božju suverenost i Njegovu silu. On se svog poštenja nije odrekao zbog toga što je Bog bio skriven, niti je okrenuo leđa putu bogobojažljivosti i izbegavanja zla, zato što mu se Bog nikada nije javio. Jov nikad nije tražio da mu se Bog otvoreno javi i tako dokaže svoje postojanje, jer je već bio uvideo Božju suverenost nad svim stvarima i verovao da je stekao blagoslove i blagodati koje drugi nisu dobili. Iako je Bog za njega ostao skriven, njegova vera u Boga nikad nije bila poljuljana. Stoga je on požnjeo ono što niko drugi nije: priznanje od Boga i Božji blagoslov.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 55

Jov blagosilja ime Božje, ne misleći na blagoslove, niti na nesreću

Ima jedna činjenica koja se u pričama o Jovu iz Svetog pisma nikada ne pominje i na koju ćemo se danas fokusirati. Iako Jov nikad nije video Boga, niti je svojim ušima čuo Božje reči, Bog je u njegovom srcu imao svoje mesto. Kakav je stav imao Jov prema Bogu? Kao što sam ranije pomenuo, njegov je stav glasio: „Blagosloveno neka je ime Jahveovo“. On je ime Božje blagosiljao bezuslovno, bez obzira na kontekst i bez nekog posebnog razloga. Vidimo da je Jov svoje srce predao Bogu, dozvolivši Bogu da njime upravlja; sve što je mislio, sve odluke koje je donosio i sve što je u svom srcu planirao, otvoreno je stavljao pred Boga i ništa od Njega nije skrivao. Njegovo srce nije bilo suprotstavljeno Bogu, a on od Boga nikada nije tražio da bilo šta učini za njega, niti da mu bilo šta daje, i nije gajio preterane želje da bi išta mogao da dobije zbog toga što se Bogu klanjao. On se sa Bogom nije cenkao, niti je prema Njemu imao bilo kakve zahteve i potraživanja. Božje ime je hvalio zbog ogromne sile i autoriteta kojima Bog vlada nad svim stvarima, i to nije zavisilo od toga da li je dobijao blagoslove ili ga je zadesila nesreća. Verovao je da su Božja sila i autoritet nepromenljivi, bilo da Bog ljude blagosilja ili im donosi nesreću, te da stoga, bez obzira na okolnosti u kojima se čovek nalazi, Božje ime treba veličati. To što je čovek blagosloven od Boga zasluga je Božje suverenosti, a i kad čoveka zadesi nesreća, razlog za to takođe leži u Božjoj suverenosti. Božja sila i autoritet uređuju i vladaju nad svime što ima veze s čovekom; hirovi ljudske sudbine manifestacija su Božje sile i autoriteta, i bez obzira na čovekova gledišta, Božje ime treba hvaliti. To je ono što je Jov doživeo i spoznao tokom svog života. Sve Jovove misli i postupci dopirali su do Božjih ušiju i stizali pred Boga, i Bog ih je smatrao važnima. Bog je cenio Jovovo znanje i cenio je to što on ima takvo srce. To njegovo srce je, uvek i na svakom mestu, iščekivalo zapovest od Boga i uvek je, bez obzira na vreme i mesto, radosno dočekivalo sve što bi ga snašlo. Jov ništa nije zahtevao od Boga. Ono što je od sebe zahtevao bilo je da sačeka, da prihvati, da se suoči sa svim Božjim uređenjima i pokori im se; verovao je da je to njegova dužnost, a Bog je upravo to i želeo. Jov nikada nije video Boga, niti Ga je čuo da izgovara bilo koju reč, da izdaje bilo kakve zapovesti, daje bilo kakve pouke, niti da ga u bilo šta upućuje. Današnjim jezikom rečeno, to što je Jov mogao da stekne takvo znanje i stav prema Bogu, uprkos tome što mu Bog nije podario nikakvo prosvećenje, usmeravanje, niti opskrbu u pogledu istine – bilo je uistinu dragoceno; to što je prikazao takve stvari Bogu je bilo dovoljno, a njegovo je svedočenje Bog visoko cenio i hvalio. Jov nikada nije video Boga, niti je čuo Boga kako mu lično saopštava bilo kakva učenja, ali su zato njegovo srce i on sȃm Bogu bili mnogo dragoceniji od onih koji su pred Njim mogli da govore samo sa duboko teorijskog aspekta, koji su znali samo da se hvale i da govore o prinošenju žrtava, ali koji nikada nisu stekli istinsko znanje o Bogu i nikada se Boga nisu uistinu plašili. Jovovo je srce bilo čisto i nije od Boga bilo skriveno, a njegova je ljudskost bila poštena i dobrodušna; uz to, Jov je voleo pravdu i sve što je bilo pozitivno. Samo takav čovek, s takvim srcem i ljudskošću, mogao je da ide Božjim putem, i bio u stanju da se plaši Boga i da se kloni zla. Takav čovek je mogao da vidi Božju suverenost, da vidi Njegov autoritet i silu, i bio je u stanju da postigne pokornost Njegovoj suverenosti i uređenjima. Jedino je takav čovek uistinu mogao da veliča Božje ime. To je zbog toga što on nije mario za to da li će ga Bog blagosiljati ili će na njega navući nesreću, jer je znao da Božja ruka sve kontroliše i da briga kod čoveka predstavlja znak gluposti, neznanja, iracionalnosti, sumnje u činjenicu da je Bog suveren nad svim stvarima, kao i znak da se čovek ne plaši Boga. Jovovo znanje bilo je upravo ono što je Bog želeo. Da li je, dakle, Jov imao veće teorijsko znanje o Bogu od vas? Budući da je Božjih dela i izreka u to vreme bilo malo, do spoznaje o Bogu nije bilo lako doći. Stoga, ovakvo Jovovo postignuće nije bila mala stvar. On nije iskusio Božje delo, nikada nije čuo Boga kako govori, niti je video lice Božje. To što je mogao da ima takav stav prema Bogu isključivo je rezultat njegove ljudskosti i njegove lične težnje, takve ljudskosti i težnje koje ljudi danas ne poseduju. Upravo je stoga Bog, u tom dobu, rekao: „Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten.“ Bog je u to doba već bio dao takvu ocenu i došao do takvog zaključka o njemu. Koliko bi to danas bilo istinitije?

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 56

Iako je Bog skriven od čoveka, Njegova dela među svim stvarima dovoljna su da ga čovek spozna

Jov nije video lice Božje, niti čuo reči koje je Bog izgovorio, a kamoli da je lično iskusio Božje delo; pa ipak, o njegovom strahu od Boga i njegovom svedočenju tokom kušnji svi pričaju, svi ih vole, oduševljeni su njima i hvaljeni su od Boga, a ljudi im zavide, dive im se i, povrh toga, pevaju im hvalospeve. U Jovovom životu nije bilo ničeg sjajnog ni izuzetnog: poput svakog običnog čoveka, živeo je neupadljivim životom, išao na posao s prvim zracima sunca i s posla se u sumrak vraćao kući na počinak. Razlika je u tome što je, tokom nekoliko krajnje nezanimljivih decenija svog života, stekao uvid u put Božji, te shvatio i razumeo veliku silu i suverenost Božju, kakvu nijedan čovek nije imao. Nije bio pametniji ni od jednog običnog čoveka, nije živeo nekim naročito istrajnim životom, a nije čak ni vladao nekim posebnim, nevidljivim veštinama. Posedovao je, međutim, ličnost koja je bila iskrena, dobrodušna i poštena, ličnost koja je volela lepotu, pravednost i pozitivne stvari – sve ono, dakle, što većina običnih ljudi ne poseduje. Razlikovao je ljubav i mržnju, imao je osećaj za pravdu, bio je nepopustljiv i uporan, i pažljivo promišljao svaki detalj. Stoga je on, tokom svog krajnje neupečatljivog života na zemlji, video sve one izvanredne stvari koje je Bog učinio, video je veličinu, svetost i pravednost Božju, video je Božju brigu, samilost i zaštitu čoveka, i video je čast i autoritet vrhovnog Boga. Prvi razlog zbog kojeg je Jov mogao da zadobije stvari van domašaja svake normalne osobe bio je taj što je imao čisto srce, što je ono pripadalo Bogu i što ga je vodio Stvoritelj. Drugi razlog je bila njegova težnja: njegova težnja da bude besprekoran i savršen, da bude neko ko je usklađen sa voljom Neba, neko koga Bog voli i ko se kloni zla. Jov je posedovao te stvari i težio za njima, mada pri tom nije mogao da vidi Boga niti da čuje Božje reči; iako nikad nije video Boga, spoznao je način na koji Bog vlada nad svim stvarima i razumeo je mudrost kojom to čini. Iako nikad nije čuo reči koje je izgovorio Bog, Jov je znao da sva dela nagrađivanja čoveka i uzimanja od čoveka potiču od Boga. Iako se godine njegovog života nisu razlikovale od života bilo kojeg običnog čoveka, nije dozvolio da neupečatljivost njegovog života utiče na njegovo poznavanje Božje suverenosti nad svim stvarima, niti na njegovo pridržavanje puta bogobojažljivosti i izbegavanja zla. U njegovim su očima zakoni svih stvari bili ispunjeni Božjim delima, a Božja suverenost bila je vidljiva u svakom delu čovekovog života. On nije video Boga, ali je umeo da shvati da su Božja dela posvuda, a tokom svog neupečatljivog vremena provedenog na zemlji, u svakom deliću svog života mogao je da vidi i da spozna izuzetna i čudesna dela Božja, kao i čudesna Božja uređenja. Skrivenost i ćutanje Boga nisu omeli Jova da shvati Božja dela, niti su uticali na njegovo znanje o Božjoj suverenosti nad svim stvarima. Njegov svakodnevni život bio je spoznaja suverenosti i uređenja samog Boga, koji je skriven među svim stvarima. U svom svakodnevnom životu, takođe je čuo i razumeo glas Božjeg srca i reči izgovorene od Boga, koji među svim stvarima ćuti, ali koji glas Svog srca i Svoje reči ipak izražava upravljajući zakonima svih stvari. Vidite, dakle, da ljudi, ukoliko imaju istu ljudskost i težnju kao Jov, mogu da steknu istu spoznaju i znanje kao Jov, i mogu da steknu isto razumevanje i znanje o Božjoj suverenosti nad svim stvarima kao Jov. Bog se Jovu nije ukazao, niti mu je išta rekao, ali Jov je ipak bio u stanju da bude savršen i pošten, da se plaši Boga i da se kloni zla. Drugim rečima, čak i kad se Bog čoveku ne ukazuje niti mu se obraća, Božja dela među svim stvarima i Njegova suverenost nad svim stvarima čoveku su dovoljni da postane svestan Božjeg postojanja, sile i autoriteta, a Božja sila i autoritet dovoljni su da čovek krene putem koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla. Budući da je običan čovek, poput Jova, bio u stanju da postigne strah od Boga i izbegavanje zla, trebalo bi da to može da učini i svaki običan čovek koji sledi Boga. Iako ove reči mogu zvučati kao logički zaključak, one nisu u suprotnosti sa zakonima stvari. Pa ipak, činjenice nisu ispunile očekivanja: čini se da su strah od Boga i izbegavanje zla rezervisani za Jova i isključivo za Jova. Na sam pomen „straha od Boga i izbegavanja zla“, ljudi misle kako to treba da čini samo Jov, kao da je put straha od Boga i izbegavanja zla njegovim imenom označen, te da stoga nikakve veze s drugim ljudima nema. Razlog za to je očigledan: budući da je jedino Jov imao ličnost koja je bila iskrena, dobrodušna i poštena, koja je volela lepotu, pravednost i sve pozitivne stvari, onda je samo Jov i mogao da sledi put straha od Boga i izbegavanja zla. Mora da ste svi razumeli šta se time implicira – pošto niko ne poseduje ljudskost koja je iskrena, dobrodušna i poštena, koja voli lepotu, pravednost i sve što je pozitivno, to ujedno znači da niko nije u stanju da se plaši Boga i kloni se zla, te stoga ljudi nikada neće moći da steknu Božju radost, niti da tokom kušnji budu postojani. To takođe znači da su svi ljudi, izuzev Jova, još uvek vezani i uhvaćeni u Sotoninu zamku; Sotona ih sve optužuje, napada i zlostavlja. To su ljudi koje Sotona pokušava da proguta i svi su oni lišeni slobode, to su ljudi koje Sotona drži u zatočeništvu.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 57

Ako je čovekovo srce u sukobu s Bogom, kako onda čovek može da se plaši Boga i da se kloni zla?

Pošto današnji ljudi ne poseduju istu ljudskost kao Jov, šta je sa njihovom priroda-suštinom i njihovim odnosom prema Bogu? Da li se oni plaše Boga? Klone li se zla? Ljude koji se Boga ne plaše i koji se ne klone zla moguće je sažeto opisati u dve reči: „Božji neprijatelji“. Te dve reči često izgovarate, ali nikad niste saznali njihovo pravo značenje. Reči „neprijatelji Božji“ poseduju suštinu: njima se ne kaže da Bog u čoveku vidi Svog neprijatelja, već da je čovek taj koji Boga posmatra kao neprijatelja. Kao prvo, kad ljudi počnu da veruju u Boga, ko od njih nema vlastite ciljeve, motive i ambicije? Mada jedan broj ljudi veruje u Božje postojanje i video je da Bog postoji, njihova vera u Boga i dalje sadrži te motive, a krajnji cilj njihove vere u Boga jeste sticanje Njegovih blagoslova i svega što žele. U svojim životnim iskustvima, ljudi u sebi često misle: „Svoju sam porodicu i karijeru napustio zbog Boga, a šta je On meni dao? Kad sve saberem i oduzmem – jesam li u skorije vreme dobio neki blagoslov? Za sve ovo vreme, dao sam mnogo toga, trčao tamo-amo i mnogo se napatio – a da li sam od Boga zauzvrat dobio ikakvo obećanje? Je li On upamtio moja dobra dela? Kakav će mi biti kraj? Hoću li dobiti od Boga blagoslove?…“ Svaki čovek u svom srcu stalno ovako kalkuliše i pred Boga postavlja zahteve, u kojima se ogledaju njegovi motivi, ambicije i njegova sklonost ka cenjkanju. To praktično znači da čovek u svom srcu neprestano proverava Boga, neprestano smišlja planove u vezi s Njim, neprestano s Bogom raspravlja o vlastitom ishodu i pokušava da od Njega izvuče neku izjavu, kako bi video da li mu Bog može dati to što on želi. Čak i dok traga za Bogom, čovek se prema Njemu ne ponaša kao prema Bogu. Čovek je oduvek pokušavao da sa Bogom sklapa pogodbe, neprestano mu je postavljao zahteve i čak je na svakom koraku na Njega vršio pritisak, tražeći celu ruku nakon što mu je Bog pružio prst. Dok pokušava da se nagodi sa Bogom, čovek se u isto vreme i svađa sa Njim, a ima i onih koji, kada ih zadese kušnje ili se nađu u određenim situacijama, često postaju slabi, negativni i aljkavi u svom poslu, i puni su zamerki prema Bogu. Od vremena kad je prvi put počeo da veruje u Boga, čovek je na Njega gledao kao na vreću bez dna i univerzalnu alatku, dok je sebe smatrao najvećim Božjim poveriocem, koji je samim rođenjem stekao pravo i obavezu da od Njega dobija blagoslove i obećanja, te da Bog ima obavezu da brine o čoveku, da ga štiti i opskrbljuje. Takvo bazično shvatanje „vere u Boga“ imaju svi oni koji u Njega veruju, i takvo je njihovo najdublje razumevanje koncepta vere u Boga. Od čovekove priroda-suštine, pa sve do njegove subjektivne težnje, ne postoji ništa što bi se odnosilo na strah od Boga. Cilj čovekove vere u Boga ne može imati nikakve veze sa obožavanjem Boga. To praktično znači da čovek nikada nije razmatrao, niti je shvatio da vera u Boga zahteva strah i obožavanje Boga. U svetlu takvih uslova, čovekova suština je očigledna. Kakva je ta suština? Ona se sastoji u tome da je čovekovo srce zlonamerno, da u sebi gaji izdaju i obmanu, da ne voli lepotu, pravednost i sve ono što je pozitivno, te da je prezrivo i pohlepno. Čovekovo srce je za Boga zatvoreno da zatvorenije ne može biti; on ga uopšte nije predao Bogu. Bog nikada nije video čovekovo pravo srce, niti je čovek Boga ikada obožavao. Ma koliko da je velika cena koju Bog plaća, ma koliko posla da On obavlja i ma koliko da čoveku pruža, čovek na sve to ostaje slep i potpuno ravnodušan. Čovek nikada nije svoje srce predao Bogu, već samo želi da upravlja vlastitim srcem, da sȃm donosi svoje odluke – a pozadina svega toga je da čovek ne želi da sledi put straha od Boga i izbegavanja zla, ne želi da se pokorava Božjoj suverenosti i uređenjima, niti želi da Boga obožava kao Boga. U takvom se stanju čovek danas nalazi. Vratimo se sada još jednom na Jova. Pre svega, da li je on sa Bogom sklopio pogodbu? Da li se zbog nekih svojih skrivenih motiva čvrsto držao puta straha od Boga i izbegavanja zla? Da li je Bog, u to vreme, ikome saopštavao kakav će mu biti kraj? U to vreme, Bog nikome nije obećavao kakav će mu biti kraj, i Jov je u tom kontekstu mogao da se plaši Boga i da izbegava zlo. Da li današnji ljudi mogu da se porede sa Jovom? Među njima ima previše razlika; oni pripadaju potuno različitim ligama. Mada Jov o Bogu nije znao mnogo, on je svoje srce predao Bogu i ono je Bogu pripadalo. Nikada se nije pogađao sa Bogom, i nije prema Njemu imao preteranih želja ni zahteva; umesto toga, verovao je u reči „Jahve dao – Jahve i uzeo“. To je ono što je Jov, tokom dugih godina svog života, video i što je dobio verno se držeći puta bogobojažljivosti i izbegavanja zla. Isto tako, postigao je ishod koji se može predstaviti sledećim rečima: „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“ Pomenute dve rečenice opisuju ono što je Jov, tokom svog životnog iskustva, video i saznao zahvaljujući svojoj pokornosti prema Bogu, a one su ujedno bile i njegovo najmoćnije oružje, kojim je odneo pobedu nad Sotoninim iskušenjima, kao i temelj njegovog snažnog svedočenja o Bogu. Da li vi, u ovom trenutku, Jova zamišljate kao neku divnu osobu? Nadate li se da postanete takva osoba? Plašite li se prolaska kroz Sotonina iskušenja? Jeste li rešeni da Boga molite da vas podvrgne istim onim iskušenjima kroz koja je prošao Jov? Bez sumnje, većina ljudi se ne bi usudila da se moli za tako nešto. Očigledno je, dakle, da je vaša vera jadna i bedna; u poređenju sa Jovovom, vaša vera naprosto nije vredna pomena. Vi ste Božji neprijatelji, ne plašite se Boga, niste u stanju da čvrsto svedočite o Njemu, niti ste u stanju da odnesete pobedu nad Sotoninim napadima, optužbama i iskušenjima. Šta vas onda čini dostojnim da primite Božja obećanja? Pošto ste saslušali priču o Jovu i razumeli Božju nameru da spase čoveka, kao i samo značenje tog spasenja, imate li sada veru da prihvatite ista iskušenja kao Jov? Zar ne bi trebalo da imate makar malo rešenosti da sebi omogućite koračanje putem bogobojažljivosti i izbegavanja zla?

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 58

Ne sumnjajte u Božje kušnje

Nakon što je, po završetku Jovovih kušnji, primio od njega svedočenje, Bog je odlučio da zadobije grupu ljudi – ili više njih – koji će biti slični Jovu, ali je ujedno odlučio i da Sotoni nikada više ne dozvoli da ikoga napada ili zlostavlja koristeći sredstva kojima je, na osnovu opklade s Bogom, iskušavao, napadao i zlostavljao Jova; Bog nikada više nije dozvolio Sotoni da takve stvari čini čoveku koji je slab, glup i neuk – dovoljno je bilo to što je iskušao Jova! To što Sotoni ne dozvoljava da zlostavlja ljude kako mu se prohte, predstavlja milost Božju. Bogu je dovoljno to što je Jov pretrpeo Sotonino iskušavanje i zlostavljanje. On Sotoni nije dozvolio da ikad više tako nešto učini, jer samo Bog orkestrira i upravlja životima i svim onim što pripada ljudima koji Ga slede, te stoga Sotona nema pravo da Božjim izabranicima manipuliše kako mu se prohte – to treba da vam bude savršeno jasno! Bog brine o čovekovim slabostima i razume njegovu glupost i neukost. Iako je prinuđen da čoveka, da bi ovaj mogao u potpunosti da bude spasen, preda u ruke Sotoni, Bog ne želi da vidi kako se Sotona s čovekom poigrava i kako ga zlostavlja, niti želi da vidi čoveka kako se neprestano zlopati. Čovek je od Boga stvoren, a to što Bog vlada i uređuje sve u vezi s čovekom savršeno je prirodno i opravdano; to je Božja obaveza i to je autoritet kojim Bog vlada nad svim stvarima! Bog ne dozvoljava Sotoni da čoveka po volji zlostavlja i maltretira, ne dozvoljava mu da koristi razna sredstva kako bi čoveka odveo na stranputicu i, povrh toga, ne dozvoljava mu da se meša u Božju suverenost nad ljudima, niti da pogazi i uništi zakone po kojima Bog vlada nad svim stvarima, da i ne govorimo o velikom Božjem delu upravljanja i spasenja ljudskog roda! Oni koje Bog želi da spase i oni koji su u stanju da svedoče o Bogu predstavljaju srž i kristalizaciju Božjeg plana upravljanja za šest hiljada godina, kao i cenu Njegovih napora tokom svih šest hiljada godina Njegovog delovanja. Kako bi onda Bog te ljude mogao da, onako uzgred, preda Sotoni u ruke?

Ljudi se često brinu i strahuju od Božjih kušnji, dok pri tom sve vreme žive u zamci Sotone i na opasnoj teritoriji, na kojoj ih Sotona napada i zlostavlja – ali ipak ne znaju za strah i nisu zbog toga uznemireni. O čemu se tu radi? Čovekova vera u Boga ograničena je samo na stvari koje on može da vidi. On nimalo ne ceni Božju ljubav i brigu za čoveka, kao ni Njegovu nežnost i obzir prema čoveku. Zbog majušne strepnje i straha od Božjih kušnji, zbog Njegovog suda i grdnje, veličanstva i gneva, čovek nema ni najmanje razumevanja za dobre namere Božje. Kad god se pomenu kušnje, ljudi pomisle kako Bog ima neke skrivene motive, dok neki čak, nesvesni šta će im Bog zapravo učiniti, veruju da On gaji zle namere; na taj način, dok na sva zvona objavljuju svoju pokornost prema Božjoj suverenosti i uređenjima, oni u isto vreme čine sve što mogu kako bi se oduprli i suprotstavili Božjoj suverenosti nad čovekom i Njegovim uređenjima za čoveka, jer veruju da će ih, ako ne paze, Bog zavesti, ili da će im sve oduzeti, pa i sam život, ako svoju sudbinu ne drže čvrsto u svojim rukama. Iako pripada taboru Sotone, čovek se nikada ne brine da će ga Sotona zlostavljati, i mada ga Sotona zlostavlja, on se nikada ne plaši da će postati njegov zatočenik. Iako stalno govori kako prihvata Božje spasenje, čovek zapravo nikad nije verovao u Boga, niti je verovao da će ga Bog uistinu izbaviti iz Sotoninih kandži. Ako je čovek u stanju da se, poput Jova, podredi Božjim orkestracijama i uređenjima, i ako je u stanju da celo svoje biće preda u Božje ruke, zar onda i njegov kraj neće biti isti kao Jovov – zar neće i on od Boga primiti blagoslove? Ako je u stanju da Božju vlast prihvati i da joj se povinuje, šta onda može da izgubi? Stoga vam predlažem da budete pažljivi u svojim postupcima i oprezni prema svemu što vam se sprema. Nemojte biti brzopleti ni plahoviti, i nemojte se prema Bogu i ljudima, događajima i stvarima koje je On za vas uredio, odnositi onako kako vam to nalaže vaša vrela krv i vaša priroda, niti u skladu sa svojim maštarijama i predstavama; u svojim postupcima morate biti oprezni i morate se više moliti i upornije tragati, kako ne biste izazvali Božji gnev. Upamtite to!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 59

Jov nakon kušnji (Odabrani odlomci)

Knjiga o Jovu 42:7-9 A kada je sve to kazao Jovu, Jahve se obrati Elifasu iz Temana: „Gnev je moj planuo i na tebe i na tvoja dva prijatelja, jer o meni niste – poput sluge mojega, Jova – ispravno govorili! Zato uzmite za sebe sedam junaca i sedam ovnova, pa idite Jovu, mome sluzi. Tada za sebe prinesite svespalnicu. I neka se Jov, sluga moj, pomoli za vas. Zaista, uslišiću ga i neću da vas kaznim za ludost, što niste govorili o meni tačno, kao moj sluga Jov.“ Tada Elifas iz Temana, Vildad iz Suša i Sofar iz Namata odoše i učiniše onako kako im je Jahve zapovedio. A Jahve usliši molitvu Jovovu.

Knjiga o Jovu 42:10 Jahve vrati Jovu sve što mu je oduzeo nakon što se on za svoje prijatelje pomolio. Jahve mu još vrati dvostruko od svega što je Jov ranije imao.

Knjiga o Jovu 42:12 Jahve je, na kraju, Jova blagoslovio još više nego na početku, te je Jov sada imao četrnaest hiljada ovaca, šest hiljada kamila, hiljadu pari volova i hiljadu magarica.

Knjiga o Jovu 42:17 Tako je umro Jov, star i sit života.

Bog sa uvažavanjem gleda na one koji se plaše Boga i izbegavaju zlo, dok na one koji su bezumni gleda sa visine

U Knjizi o Jovu 42:7-9, Bog kaže da je Jov Njegov sluga. To što za Jova koristi izraz „sluga“ pokazuje koliki značaj Jov ima u Njegovom srcu; iako mu nije dodelio neko cenjenije zvanje, to nema nikakvog uticaja na Jovov značaj u Božjem srcu. Ovde je, dakle, „sluga“ nadimak koji je Bog dodelio Jovu. Višestruko Božje pominjanje „Moga sluge Jova“ ukazuje na to koliko je On bio zadovoljan Jovom. Iako Bog ne kaže ništa o značenju reči „sluga“, njenu definiciju nalazimo u Božjim rečima iz sledećeg odlomka Svetog pisma. Bog se najpre obratio Elifasu iz Temana: „Gnev je moj planuo i na tebe i na tvoja dva prijatelja, jer o meni niste – poput sluge mojega, Jova – ispravno govorili!“ Tim je rečima Bog prvi put otvoreno saopštio ljudima da prihvata sve što je Jov rekao i uradio nakon što ga je On podvrgnuo kušnjama, i prvi put je otvoreno potvrdio tačnost i ispravnost svega što je Jov uradio i izgovorio. Bog se na Elifasa i ostale naljutio zbog njihovih pogrešnih, i apsurdnih reči, jer oni nisu bili u stanju da, poput Jova, u svojim životima vide Božju pojavu, niti da čuju reči koje je On izgovorio; Jov je imao jedno vrlo tačno znanje o Bogu, dok su oni o Njemu mogli samo slepo da nagađaju, radeći protiv Božjih namera i čineći da oseća odbojnost prema njima. Dakle, istovremeno sa prihvatanjem svega što je Jov uradio i rekao, Bog se na ostale razgnevio, jer u njima ne samo što nije mogao da vidi nikakvu stvarnu bogobojažljivost, već ni u njihovim rečima nije čuo ništa o strahu od Boga. Stoga je pred njih postavio sledeće zahteve: „Zato uzmite za sebe sedam junaca i sedam ovnova, pa idite Jovu, mome sluzi. Tada za sebe prinesite svespalnicu. I neka se Jov, sluga moj, pomoli za vas. Zaista, uslišiću ga i neću da vas kaznim za ludost.“ U ovom odlomku, Bog Elifasu i ostalima nalaže da urade nešto čime će iskupiti svoje grehe, jer su se svojom ludošću ogrešili o Boga Jahvea, te su stoga morali da prinesu žrtve paljenice kako bi ispravili svoje greške. Žrtve paljenice se često prinose Bogu, ali ono što je u vezi sa ovim žrtvama neobično jeste to što su one bile prinesene Jovu. Bog je Jova prihvatio zato što je Jov o Njemu svedočio tokom svojih kušnji. U međuvremenu, ovi Jovovi prijatelji su bili razotkriveni tokom njegovih kušnji; zbog svoje ludosti, oni su bili osuđeni od Boga, izazvali su Božji gnev i trebalo je da od Boga budu kažnjeni – tako što će žrtve paljenice prineti Jovu – nakon čega se Jov molio za njih kako bi odagnao Božju kaznu i gnev prema njima. Božja namera je bila da ih osramoti, jer se oni nisu plašili Boga, niti su se klonili zla, a uz to su i osuđivali Jovov integritet. S jedne strane, Bog im je rekao da ne prihvata njihove postupke, ali da zato Jova oberučke prihvata i raduje mu se; s druge strane, govorio im je da prihvatanje od Boga čoveka uzdiže pred Bogom, da se čovek Boga gnuša zbog svoje ludosti i da time vređa Boga, te postaje nizak i podao u Božjim očima. Sve su to definicije kojima Bog određuje ove dve vrste ljudi, to su Božji stavovi prema njima i tako bog artikuliše vrednosti i položaje tih dveju vrsta ljudi. Iako je Bog Jova nazvao Svojim slugom, u Njegovim je očima taj sluga bio voljen i stekao je autoritet da moli za druge i da im prašta greške. Taj je sluga mogao da s Bogom razgovara neposredno i da stupi direktno pred Boga, i njegov je status bio viši i časniji od statusa drugih ljudi. To je pravo značenje reči „sluga“ koju je Bog izgovorio. Ovako naročita počast je Jovu ukazana zbog straha od Boga i izbegavanja zla, a razlog zašto drugi nisu od Boga nazvani slugama jeste taj što se nisu plašili Boga niti se klonili zla. Ta dva, izrazito različita stava, predstavljaju Božje stavove prema dvama vrstama ljudi: Bog prihvata one koji se plaše Boga i klone zla i oni su u Njegovim očima dragoceni, dok oni koji su toliko bezumni da se Boga ne plaše, nisu u stanju da se klone zla i ne mogu da dobiju Božju naklonost; njih se Bog često gnuša, osuđuje ih i gleda na njih sa visine.

Bog daje Jovu autoritet

Jov se pomolio za svoje prijatelje, nakon čega se Bog, zahvaljujući tim njegovim molitvama, prema njima nije ponašao onako kako bi priličilo njihovoj ludosti – nije ih kaznio, niti preduzeo odmazdu protiv njih. Zašto je Bog tako postupio? Zato što su molitve koje je za njih uputio Božji sluga, Jov, doprle do Njegovih ušiju; Bog im je oprostio jer je prihvatio Jovove molitve. Šta, dakle, iz toga zaključujemo? Kad Bog nekoga blagosilja, On ga daruje mnogim nagradama, i to ne samo onim materijalnim: Bog mu takođe daje autoritet, daje mu pravo da se moli za druge i, kada te molitve usliši, Bog prelazi preko prestupa tih ljudi i zaboravlja ih. Upravo je takav autoritet Bog dodelio Jovu. Kroz Jovove molitve da prestane da ih osuđuje, Bog Jahve je te glupe ljude osramotio – što je, naravno, bila Njegova naročita kazna za Elifasa i ostale.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 60

Bog je Jova još jednom blagosiljao, a Sotona ga više nikada nije optužio

Bog Jahve je, između ostalog, izgovorio i ove reči: „O meni niste – poput sluge mojega, Jova – ispravno govorili“. A šta je to Jov govorio? Radi se o Jovovim izjavama o kojima smo već govorili, kao i o drugim njegovim izjavama koje su zabeležene na mnogim stranicama starozavetne Knjige o Jovu. Na svim tim brojnim stranicama, nigde nije zabeleženo da se Jov ikada nije žalio na Boga ili sumnjao u njega. On je naprosto čekao na ishod. Upravo se u tom čekanju ogleda njegova pokornost, zahvaljujući kojoj je, pored reči koje je rekao Bogu, Jov i bio prihvaćen od Boga. Dok je Jov podnosio kušnje i stradanje, Bog je bio uz njega i, mada njegova stradanja nisu bila umanjena Božjim prisustvom, Bog je video ono što je želeo da vidi i čuo ono što je želeo da čuje. Svaki Jovov postupak i i svaka njegova reč dopirali su do očiju i ušiju Božjih; Bog ih je i čuo i video – to je činjenica. U to vreme i tokom tog perioda, Jovovo znanje o Bogu i misli o Bogu u njegovom srcu, zapravo nisu bili tako specifični kao kod današnjih ljudi, ali je Bog, u kontekstu tog vremena, ipak prepoznao sve što je Jov rekao, zato što su njegovo ponašanje i misli u njegovom srcu, kao i sve što je izrazio i otkrio, bili dovoljni da ispune Božje zahteve. Za vreme dok je bio podvrgnut kušnjama, ono što je Jov u svom srcu mislio i što je odlučio da učini pokazalo je Bogu ishod koji je za Njega bio zadovoljavajući, a nakon što je Bog prestao da ga kuša, Jov se oslobodio nedaća, njegove su kušnje nestale i nikad ga više nisu snašle. Pošto je Jov već bio podvrgnut kušnjama, te pošto se u njima čvrsto držao i potpuno porazio Sotonu, Bog je njemu dao blagoslove koje je s pravom zaslužio. Kao što je zabeleženo u Knjizi o Jovu 42:10, 12, Jova je Bog još jednom blagoslovio, i to još više nego prvi put. Tada se Sotona povukao i nije više ništa govorio niti činio i, otad pa nadalje, nije više Jovu narušavao mir, niti ga napadao, a ni Boga više nije optuživao zato što blagosilja Jova.

Drugu polovinu svog života Jov provodi okružen Božjim blagoslovima

Iako su Božji blagoslovi u to vreme bili ograničeni samo na ovce, goveda, kamile, materijalna dobra i slično, blagoslovi kojima je Bog u Svom srcu želeo da daruje Jova bili su mnogo više od toga. Da li je u to vreme zabeleženo kakva je to večna obećanja Bog želeo da podari Jovu? Blagosiljajući Jova, Bog nije spomenuo niti se dotakao njegovog kraja i, bez obzira na to kakav je značaj ili položaj Jov imao u Božjem srcu, Bog je u suštini bio veoma odmeren u Svojim blagoslovima. Bog nije najavio Jovov kraj. Šta to zapravo znači? U vreme kada je Božji plan tek trebalo da dostigne tačku proglašenja čovekovog kraja, kad je tek trebalo da uđe u završnu etapu Njegovog dela, Bog nije pominjao kraj, već je čoveka darovao samo materijalnim blagoslovima. To praktično znači da je druga polovina Jovovog života protekla usred Božjih blagoslova, što ga je učinilo drugačijim od ostalih ljudi – on je, međutim, kao i ostali ljudi, bivao sve stariji, da bi mu na kraju, kao svakoj drugoj normalnoj osobi, došao dan da se oprosti od ovog sveta. Otuda i ovaj zapis: „Tako je umro Jov, star i sit života“ (Knjiga o Jovu 42:17). Šta ovde znači izraz „star i sit života“? U eri pre nego što je Bog proglasio kraj ljudi, Bog je Jovu odredio očekivani životni vek, a kad je taj vek istekao, dozvolio je Jovu da sa ovog sveta ode prirodnim putem. Od Svog drugog blagoslova, pa do Jovove smrti, Bog ga više nije izlagao nevoljama. Za Boga je Jovova smrt bila prirodna, a takođe i neophodna; to je bilo nešto sasvim normalno i nije predstavljalo ni sud ni osudu. Dok je bio živ, Jov se klanjao Bogu i plašio Ga se; u pogledu toga kakav je kraj imao posle smrti, Bog ništa nije rekao, niti je dao bilo kakav komentar o tome. U svemu što govori i što čini, Bog ima snažan osećaj za sklad, a sadržaj i načela Njegovih reči i postupaka usklađeni su sa trenutnom etapom Njegovog dela i periodom u kojem deluje. Kakav je kraj u Božjem srcu imao neko kao što je Jov? Da li je Bog u svom srcu doneo bilo kakvu odluku? Naravno da jeste! Stvar je samo u tome što je to čoveku bilo nepoznato; Bog nije hteo, niti je imao nameru da čoveku to kaže. Prema tome, Jov je, površno govoreći, bio sit života kad je umro, i to je bio Jovov život.

Cena koju je Jov proživeo tokom svog života

Da li je Jov živeo vrednim životom? U čemu je bila njegova vrednost? Zašto se kaže da je on živeo vrednim životom? Kakva je njegova vrednost sa stanovišta čoveka? Sa stanovišta čoveka, on je predstavljao čovečanstvo koje Bog želi da spase, jer je pred Sotonom i celim svetom snažno svedočio o Bogu. Ispunio je dužnost koju treba da ispuni Božje stvoreno biće, dao je primer i poslužio kao uzor svima onima koje Bog želi da spase i omogućio je ljudima da shvate kako je sasvim moguće poraziti Sotonu oslanjajući se na Boga. A kakva je njegova vrednost sa stanovišta Boga? Što se Boga tiče, vrednost Jovovog života leži u njegovoj sposobnosti da se plaši Boga, da Mu se klanja, da svedoči o Božjim delima i da ih veliča, te da Bogu podari utehu i nešto u čemu će uživati; za Boga je vrednost Jovovog života bila i u tome što je Jov pre svoje smrti doživeo kušnje i porazio Sotonu, što je pred Sotonom i celim svetom snažno svedočio o Bogu, usled čega je Bog stekao slavu među ljudima, utešio Svoje srce i Svom željnom srcu omogućio da vidi ishod i da vidi nadu. U Božjem delu upravljanja čovečanstvom, Jovovo svedočenje predstavlja presedan u pogledu sposobnosti čoveka da snažno svedoči o Bogu i da Sotonu u Božje ime osramoti. Nije li u tome vrednost Jovovog života? Jov je doneo utehu Božjem srcu, omogućio je Bogu da oseti ukus zadovoljstva zbog sticanja slave i da na divan način započne sa ostvarenjem Svog plana upravljanja. Od tog trenutka pa nadalje, njegovo ime postalo je simbol Božje slave i znak pobede čovečanstva nad Sotonom. Ono što je Jov proživeo tokom svog života, kao i njegov izuzetan trijumf nad Sotonom, Bog će zauvek čuvati kao blago, a njegovu savršenost, poštenje i strah od Boga budući će naraštaji poštovati i oponašati. Bog će Jova zauvek čuvati kao besprekoran, svetli biser, a Jov zavređuje da ga i čovek isto tako čuva!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 61

Propisi iz Doba zakona

Deset zapovesti

Načela izrade oltara

Pravilnik o postupanju sa slugama

Propisi u pogledu krađe i obeštećenja

Održavanje godine Šabata i tri praznika

Propisi u vezi sa Šabatom

Pravilnik o prinošenju žrtava

Žrtve paljenice

Žrtve u žitu

Žrtve za mir

Žrtve za greh

Žrtve za prestup

Pravilnik o svešteničkim žrtvama (Aron i njegovi sinovi imaju naređenje da ga se pridržavaju)

Svešteničke žrtve paljenice

Svešteničke žrtve u žitu

Svešteničke žrtve za greh

Svešteničke žrtve za prestup

Svešteničke žrtve za mir

Pravilnik o konzumiranju žrtava od strane sveštenika

Čiste i nečiste životinje (one koje se mogu i one koje se ne smeju jesti)

Pravilnik o pročišćenju žena nakon porođaja

Standardi za utvrđivanje gube

Pravilnik o ljudima koji su izlečeni od gube

Pravilnik o čišćenju zaraženih kuća

Pravilnik o ljudima koji pate od abnormalnog pražnjenja

Dan pomirenja koji se mora slaviti jednom godišnje

Pravilnik o načinu klanja goveda i ovaca

Zabrana vršenja gnusnih običaja neznabožaca (incesta i slično)

Propisi koje ljudi moraju da poštuju („Budite sveti, jer Ja sam Jahve, sveti Bog vaš!“ (3. Mojsijeva 19:2))

Pogubljenje onih koji svoju decu žrtvuju Molohu

Pravilnik o kažnjavanju krivičnog dela preljube

Pravila kojih se moraju pridržavati sveštenici (Pravila svakodnevnog ponašanja, Pravila konzumiranja svetih stvari, Pravila prinošenja žrtava i slično)

Praznici koje treba poštovati (Šabat, Pasha, Duhovi, Dan pomirenja i slično)

Ostali propisi (Paljenje kandila, Godina jubileja, Otkup zemlje, Polaganje zakletve, Prinošenje desetine i slično)

Propisi iz Doba zakona pravi su dokaz Božjih uputstava celom čovečanstvu

Vi ste, dakle, pročitali sve ove propise i načela iz Doba zakona, zar ne? Da li ti propisi obuhvataju širok spektar? Kao prvo, oni obuhvataju Deset Božjih zapovesti, nakon čega slede propisi o tome kako se grade oltari i tako dalje. Zatim su tu propisi o praznovanju Šabata i svetkovanju tri praznika, nakon čega slede propisi u vezi sa žrtvama. Jeste li videli koliko ima vrsta žrtava? Postoje žrtve paljenice, žrtve u žitu, žrtve za mir, za greh i tako dalje. Prate ih propisi o svešteničkim žrtvama, uključujući žrtve paljenice i svešteničke žrtve u žitu, kao i ostale vrste žrtava. Osmi po redu skup propisa odnosi se na konzumiranje žrtava od strane sveštenika. Zatim slede propisi o tome šta sve ljudi tokom života treba da poštuju. Postoje odredbe o mnogim aspektima života ljudi, kao što su propisi o tome šta se može, a šta se ne sme jesti, propisi u vezi sa pročišćenjem žena nakon porođaja, kao i propisi o ljudima koji su izlečeni od gube. U ovim propisima, Bog ide toliko daleko da govori o bolestima, pa čak postoje i pravila za klanje ovaca i goveda, i tome slično. Ovce i goveda je takođe Bog stvorio, te stoga treba da ih koljete onako kako vam Bog kaže; nema sumnje da postoji razlog za te Božje reči; postupati prema Božjim odredbama je bez sumnje ispravno, i to zasigurno koristi ljudima! Tu su još i praznici i pravila koja treba poštovati, kao što su Šabat, Pasha i mnogi drugi – Bog je o svemu tome govorio. Pogledajmo sada i poslednju grupu: ostali propisi – paljenje kandila, godina jubileja, otkup zemlje, polaganje zakletve, prinošenje desetine i slično. Da li i ovi propisi obuhvataju širok spektar? Prva stvar o kojoj treba razgovarati jeste pitanje prinošenja žrtava. Zatim su tu propisi u pogledu krađe i obeštećenja, poštovanja Šabata… svaki aspekt života regulisan je nekim propisom. To praktično znači da je Bog, kad je zvanično započeo sa ostvarenjem Svog plana upravljanja, definisao brojne propise koje čovek treba da poštuje. Svrha tih propisa bila je da se čoveku omogući da živi normalnim ljudskim životom na zemlji, životom koji je neodvojiv od Boga i Njegovih usmeravanja. Bog je čoveku najpre rekao kako da napravi i kako da podigne oltar. Zatim mu je rekao kako da prinosi žrtve i ustanovio na koji način čovek treba da živi – na šta treba da obrati pažnju u životu, čega treba da se pridržava i šta sme, a šta ne sme da radi. Ono što je Bog odredio za čoveka bilo je sveobuhvatno, On je ovim običajima, propisima i načelima zapravo standardizovao ponašanje ljudi, usmeravao njihove živote, uvodio ih u Božje zakone, dovodio ih pred oltar Božji, usmeravao ih kako da žive među svim stvarima koje je Bog stvorio za čoveka, a koje se odlikuju redom, pravilnošću i umerenošću. Bog je te jednostavne propise i načela najpre koristio da bi čoveku postavio granice, kako bi on na zemlji normalno živeo i klanjao se Bogu, i kako bi živeo životom normalnog čoveka; takav je bio konkretan sadržaj početka Njegovog plana upravljanja od šest hiljada godina. Navedeni propisi i pravila pokrivaju veoma širok spektar sadržaja, u njima se ogledaju specifičnosti Božjeg usmeravanja ljudi u Dobu zakona, morali su da ih prihvate i poštuju i ljudi rođeni pre Doba zakona, oni predstavljaju zapis o delu koje je Bog obavio tokom Doba zakona i pravi su dokaz Božjeg vođstva i usmeravanja čitavog čovečanstva.

Ljudski rod je zauvek neodvojiv od Božjih učenja i opskrbljivanja

Iz pomenutih propisa vidimo da je Božji stav prema Njegovom delu, prema Njegovom upravljanju i prema čovečanstvu ozbiljan, savestan, rigorozan i odgovoran. Delo koje mora da obavi među ljudima On obavlja u skladu sa Svojim koracima, bez i najmanjeg neslaganja, izgovara reči koje mora da saopšti čovečanstvu bez i najmanje greške ili propusta, i na taj način omogućava čoveku da vidi da je neodvojiv od Božjeg vođstva i pokazuje mu koliko je za čovečanstvo važno sve što Bog čini i govori. Ne obazirući se na to kakav će čovek biti u narednom dobu, Bog je na samom početku – u Dobu zakona – učinio ove jednostavne stvari. Za Boga su ljudski pojmovi o Bogu, svetu i čovečanstvu u to doba bili apstraktni i neprozirni i, mada je u njima bilo određene svesne ideje i namere, svi su oni bili nejasni i netačni, te je ljudski rod stoga bio neodvojiv od Božjih učenja i opskrbljivanja. Najraniji ljudi nisu znali ništa, pa je Bog morao da počne da ih podučava najpovršnijim i najosnovnijim načelima opstanka i propisima neophodnim za život, unoseći te Svoje pouke malo po malo u čovekovo srce. Kroz ova pravila, sačinjena od reči, i kroz ove propise, On je čoveku postepeno omogućavao da Ga razume, da počne da uvažava i da razume Njegovo vođstvo, te da stekne neke osnovne pojmove o odnosima između Boga i čoveka. Nakon što je postigao ovaj efekat, Bog je tek tada mogao da, malo po malo, otpočne sa obavljanjem dela koje će kasnije dovršiti. Prema tome, ovi propisi i delo koje je Bog obavio tokom Doba zakona predstavljaju osnovu Njegovog dela spasavanja čovečanstva i prvu etapu dela iz okvira Božjeg plana upravljanja. Iako je, pre dela iz Doba zakona, Bog razgovarao sa Adamom, Evom i njihovim potomcima, Njegove tadašnje zapovesti i učenja nisu bili tako sistematični niti specifični da bi ih čoveku pojedinačno objavljivao, te stoga oni nisu zabeleženi, niti su prerasli u propise. To je zato što, u to vreme, Božji plan još uvek nije bio u toj meri ostvaren; tek kada je Bog doveo čoveka do ovog koraka, mogao je da počne sa objavljivanjem propisa iz Doba zakona i da čoveku naloži da ih sprovodi. Ovaj proces je bio neophodan, a njegov ishod neizbežan. Ovi jednostavni običaji i propisi pokazuju čoveku korake u Božjem upravljanju i Božju mudrost otkrivenu u Njegovom planu upravljanja. Bog zna koje sadržaje i sredstva da upotrebi za početak, koja sredstva da upotrebi za nastavak, a koja na samom kraju, kako bi mogao da zadobije grupu ljudi koji će svedočiti o Njemu i koji će sa Njim biti jednodušni. On zna šta čovek ima, i zna šta čoveku nedostaje. On zna šta treba da obezbedi i kako treba da vodi čoveka, a takođe zna šta čovek treba, a šta ne sme da radi. Čovek je nalik marioneti: mada nije razumeo Božje namere, on je naprosto morao da bude vođen Božjim delom upravljanja, korak po korak, sve do danas. U Božjem srcu nije bilo nikakvih nedoumica o tome šta treba da uradi; u Njegovom srcu postojao je vrlo jasan i živopisan plan, i On je obavio delo koje je Sȃm želeo da obavi prema Svojim koracima i Svom planu, krećući se od površnog ka dubokom. Iako nije naznačio koje delo treba da obavi kasnije, Njegovo naredno delo je ipak nastavilo da se izvršava i da napreduje strogo prateći Njegov plan, koji je manifestacija onoga što Bog ima i što jeste, i koji ujedno predstavlja Njegov autoritet. Bez obzira na to na kojoj etapi Svog plana upravljanja trenutno radi, Njegova narav i Njegova suština predstavljaju Njega Sȃmog. Ovo je apsolutna istina. Bez obzira na doba i bez obzira na etapu Božjeg dela, ima stvari koje se nikada neće promeniti, kao što su: kakve ljude Bog voli, kakve ljude mrzi, Njegova narav i sve ono što On ima i što jeste. Iako pomenuti propisi i načela, koje je Bog ustanovio tokom dela iz Doba zakona, ljudima danas izgledaju veoma jednostavno i površno, i mada su oni lako razumljivi i ostvarljivi, u njima još uvek ima mudrosti Božje, još uvek ima Božje naravi i svega onoga što On ima i što jeste. Naime, u tim naizgled jednostavnim propisima izražena je Božja odgovornost i briga prema čovečanstvu, kao i izuzetna suština Njegovih misli, koje čoveku omogućavaju da zaista shvati činjenicu da Bog vlada svim stvarima i da sve kontroliše Njegova ruka. Bez obzira na to kolikim je znanjem čovečanstvo ovladalo i koliko je teorija i misterija ono razrešilo, sa Božjeg stanovišta ništa od toga nije u stanju da zameni Njegovo snabdevanje i vođstvo; čovečanstvo će zauvek ostati neodvojivo od Božjeg vođstva i ličnog Božjeg dela. Takav je neraskidivi odnos čoveka i Boga. Bez obzira na to da li ti Bog izdaje neku zapovest, propis ili te opskrbljuje istinom kako bi razumeo Njegove namere, i ma šta On činio, Božji je cilj da ljude povede u lepše sutra. Reči koje je izgovorio i delo koje obavlja ujedno su i otkrovenje jednog aspekta Njegove suštine i jednog aspekta Njegove naravi i Njegove mudrosti; oni su neizostavni korak Njegovog plana upravljanja. To se ne sme prevideti! Božje su namere u svemu što On čini; Bog se ne plaši neumesnih primedbi, niti se plaši ijedne ljudske predstave i misli o Njemu. On naprosto obavlja Svoje delo i nastavlja sa Svojim upravljanjem, u skladu sa Svojim planom upravljanja, nesputan bilo kojom osobom, događajem ili objektom.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 62

Pregled Božjih misli, ideja i postupaka od kada je stvorio svet

Danas ćemo najpre sumirati Božje misli, ideje i svaki Njegov pokret otkako je stvorio čovečanstvo. Videćemo koliki je On posao obavio od stvaranja sveta do zvaničnog početka Doba blagodati. Potom ćemo moći da otkrijemo koje su od Božjih misli i ideja čoveku nepoznate, da bismo, na osnovu toga, mogli da razjasnimo redosled ostvarenja Božjeg plana upravljanja i da temeljno shvatimo kontekst u kojem je On stvorio Svoje delo upravljanja, njegov izvor i proces razvoja, kao i da temeljno razumemo kakve rezultate od tog Svog dela On očekuje – to jest, srž i svrhu Njegovog upravljačkog dela. Da bismo sve to razumeli, neophodno je da se vratimo u ona pradavna, mirna i tiha vremena, dok na svetu još nije bilo ljudi…

Bog lično stvara prvog živog čoveka

Prvo što je Bog pomislio kad je ustao iz kreveta, bilo je sledeće: da stvori živog čoveka – pravo, živo ljudsko biće – nekoga s kim će živeti i ko će Mu biti stalni pratilac; ta bi osoba mogla da Ga sluša, a On bi mogao da joj se poverava i da s njom razgovara. Tada je Bog po prvi put zahvatio šakom malo blata i od njega napravio prvu živu osobu, prema slici koju je u Svom umu zamislio, da bi, zatim, tom prvom živom stvoru nadenuo ime – Adam. Kako se Bog osećao kad je Sebi stvorio ovo prvo živo stvorenje koje diše? On je po prvi put osetio radost, jer je kraj Sebe imao voljeno stvorenje i saputnika. Ujedno je po prvi put osetio očinsku odgovornost, kao i brigu koja uz nju ide. To živo stvorenje koje diše donelo Mu je neizmernu sreću i radost; On je po prvi put osetio utehu. Ovo je bila prva kreacija koju nije ostvario Svojim mislima, pa čak ni Svojim rečima, već vlastitim rukama. Kad je jedno takvo stvorenje – živ čovek koji diše – sazdano od krvi i mesa, sa telom i obličjem, stalo pred Njega i bilo u stanju da s Njim razgovara, Bog je iskusio radost kakvu nikad ranije nije osetio. Bog je uistinu osećao odgovornost, a ovo živo biće ne samo što Ga je u srce dirnulo, već Mu je svakim svojim majušnim pokretom grejalo i ganulo dušu. Kad je to živo stvorenje stalo pred Njega, On je tada prvi put pomislio kako bi bilo dobro da stekne još takvih ljudi. Tako je izgledao niz događaja koji je otpočeo sa prvom Božjom mišlju. Bogu se sve to po prvi put dešavalo, ali On te najranije događaje – bilo da su oni u Njemu izazivali radost, osećaj odgovornosti ili zabrinutost – nije imao s kim da podeli. Počev od tog trenutka, Bog je uistinu osećao usamljenost i tugu kakve nikada ranije nije iskusio. Osećao je da čovek nije u stanju da shvati ni da prihvati Njegovu ljubav i brigu, kao ni Njegove namere prema ljudima, te je stoga u Svom srcu i dalje osećao tugu i bol. Iako je On sve to učinio čoveka radi, čovek toga nije bio svestan, niti je to razumeo. Pored sreće, radosti i utehe, čovek Mu je sa sobom ubrzo doneo i prva osećanja tuge i usamljenosti. To su bile Božje misli i osećanja u to vreme. Dok je sve to činio, Bog je u Svom srcu najpre osećao radost, zatim tugu i, na kraju, bol, a sva su ta osećanja bila pomešana sa strepnjom. Sve što je hteo da uradi bilo je da toj osobi, tom ljudskom rodu, omogući da što pre sazna šta Mu je na srcu i da što pre shvati Njegove namere. Nakon toga, oni bi mogli postati Njegovi sledbenici, deliti Njegove misli i uskladiti se s Njegovim namerama. Tada oni ne bi više samo ćutke slušali šta Bog govori, ne bi bili nesvesni načina na koji mogu da se pridruže Bogu u Njegovom delu i, povrh svega, ne bi više bili ravnodušni prema Božjim zahtevima. Te prve stvari koje je Bog učinio veoma su značajne i vredne, kako sa stanovišta Njegovog plana upravljanja, tako i sa stanovišta današnjih ljudskih bića.

Nakon što je stvorio sve stvari i ljudski rod, Bog nije mirovao. Bio je u stalnom pokretu, željan da nastavi sa Svojim upravljanjem i da među ljudima zadobije one koje je toliko voleo.

Približno u Doba zakona, Bog obavlja niz nikada ranije učinjenih dela

Iz Biblije zatim vidimo da je, nedugo nakon što je Bog stvorio ljudska bića, čitav svet zahvatio veliki potop. Za Noja, koji se pominje u zapisu o potopu, može se reći da je bio prvi čovek koji je primio Božji poziv da zajedno s Njim radi na dovršenju Božjeg zadatka. To je, naravno, ujedno bio i prvi put da je Bog nekoga sa zemlje pozvao da učini nešto po Njegovoj zapovesti. Čim je Noje sagradio barku, Bog je po prvi put poslao potop na zemlju. Kad je zemlju uništio potopom, bilo je to prvi put od stvaranja ljudskih bića da je Boga obuzelo gađenje prema njima; to Ga je gađenje zapravo i nagnalo da donese bolnu odluku o uništenju ljudskog roda potopom. Nakon što je potop uništio zemlju, Bog je sklopio svoj prvi savez sa ljudima, savez kojim se zavetovao da nikada više neće uništavati svet poplavama. Znamen tog saveza bila je dúga. Bio je to prvi Božji savez sa čovečanstvom, što znači da je duga bila prvi znamen Božjeg zaveta; duga je stvarna, fizička stvar koja postoji. Upravo zbog postojanja duge, Bog često tuguje za prethodnim ljudskim rodom koji je izgubio, tako da Ga ona stalno podseća na ono što im se dogodilo… Bog nije hteo da uspori tempo – neprestano je bio u pokretu i jedva je čekao da preduzme sledeći korak iz Svog plana upravljanja. Nakon toga, Bog je, kao Svoj najbolji izbor, odabrao Avrȃma za obavljanje dela širom Izraela. To je ujedno bio prvi put da Bog odabere jednog takvog kandidata. Odlučio je da Svoje delo spasenja ljudskog roda obavi posredstvom tog čoveka, da bi zatim Svoje delo nastavio među njegovim potomcima. Iz Biblije saznajemo da je Bog sa Avrȃmom učinio upravo to. Bog je tada Izrael učinio Svojom prvom izabranom zemljom i započeo da Svoje delo iz Doba zakona obavlja posredstvom Izraelaca, Svog izabranog naroda. Izraelcima je, opet po prvi put, podario i do detalja razjasnio izričita pravila i zakone koje ljudi treba da slede. Bog je tada ljudskim bićima prvi put dao tako konkretna i standardizovana pravila o tome kako treba da prinose žrtve, kako da žive, šta treba a šta ne treba da rade, koje praznike i dane treba da poštuju i kojih načela treba da se pridržavaju u svemu što rade. Ovo je bio prvi put da Bog ljudima daje tako detaljne, standardizovane propise i načela o tome kako da žive svoj život.

Svaki put kad kažem „prvi put“, to se odnosi na onu vrstu posla koju Bog nikada ranije nije preduzimao. To se odnosi na delo koje ranije nije postojalo i koje Bog nikad pre toga nije obavio, uprkos tome što je stvorio ljudski rod i svakovrsna druga stvorenja i živa bića. Celokupno to delo podrazumevalo je Božje upravljanje ljudskim rodom; ono je u celosti imalo veze s ljudima, njihovim spasenjem i upravljanjem njima od strane Boga. Nakon Avrȃma, Bog je ponovo učinio nešto po prvi put – izabrao je da Jov bude onaj ko poštuje zakon i ko može da se odupre Sotoninim iskušenjima, a da se pritom i dalje plaši Boga, kloni zla i svedoči za Boga. Tada je Bog, ujedno, po prvi put dopustio Sotoni da iskuša neku osobu i prvi put se opkladio s njim. Na kraju je, takođe po prvi put, zadobio nekoga ko je bio sposoban da Mu, suočen sa Sotonom, bude svedok i da svedoči za Njega, i nekoga ko je Sotonu mogao u potpunosti da osramoti. Otkad je stvorio ljudski rod, to je bila prva osoba koju je Bog zadobio i koja je mogla da svedoči za Njega. Zadobivši tog čoveka, Bog je postao još nestrpljiviji da što pre nastavi sa Svojim upravljanjem i da obavi sledeću etapu Svog dela, pa je počeo da priprema mesto i ljude koje će upotrebiti za sledeći korak Svoga dela.

Da li ste, nakon svega što je rečeno tokom ovog zajedništva, stekli istinsko razumevanje Božjih namera? Ovaj period upravljanja čovečanstvom i spasavanja ljudskog roda, Bog smatra važnijim od bilo čega drugog. On ove stvari obavlja ne samo Svojim umom, ne samo Svojim rečima, i svakako ne sa jednim opuštenim stavom – On sve to čini planski, s tačno određenim ciljem, u skladu sa standardima i sa Svojim namerama. Jasno je da ovo delo spasavanja ljudskog roda ima ogroman značaj i za Boga i za čoveka. Ma koliko da je taj posao težak, prepreke velike a ljudi slabi, i ma koliko da je snažan ljudski bunt, ništa od toga Bogu ne pada teško. Bog uvek nalazi Sebi posao, mukotrpno se trudi i lično upravlja delom koje On Sȃm želi da obavi. Pored toga, On sve uređuje i sprovodi Svoju suverenost nad svim ljudima na kojima želi da radi i nad celokupnim delom koje želi da obavi – ništa od ovoga nije nikad ranije bilo učinjeno. Ovo je prvi put da je Bog primenio te metode i platio tako visoku cenu za ovaj veliki projekat upravljanja i spasavanja ljudskog roda. Tokom obavljanja Svog dela, Bog izražava i, malo po malo, ljudima bez rezerve obznanjuje Svoj mukotrpni trud, sve ono što ima i što jeste, Svoju mudrost i svemoć, kao i svaki aspekt Svoje naravi. On te stvari obznanjuje i izražava kako nikad ranije nije činio. U čitavoj vaseljeni, dakle, nikada nije bilo stvorenja koja bi bila tako bliska Bogu ili imala tako prisan odnos sa Njim, kao što je to slučaj sa ljudima kojima Bog želi da upravlja i da ih spase. Ljudski rod, kojim On želi da upravlja i da ga spase, zauzima najvažnije mesto u Njegovom srcu; On ovo čovečanstvo ceni iznad svega. Uprkos tome što je zbog ljudi platio visoku cenu, što Ga oni stalno povređuju i što se bune protiv Njega, On nikad ne odustaje od njih i neumorno nastavlja da Svoje delo obavlja bez pritužbi i bez kajanja. To je zato što zna da će se, na Njegov poziv, ljudi kad-tad probuditi, da će ih Njegove reči dirnuti, da će prepoznati da je On Gospod stvaranja i vratiti se na Njegovu stranu…

Posle svega što ste danas čuli, možda ćete osetiti da je sve što Bog čini sasvim normalno. Reklo bi se da su ljudi u Božjim rečima i delu oduvek naslućivali ponešto od Njegovih namera prema njima, ali i da oduvek postoji izvesna distanca između njihovih osećanja i saznanja, sa jedne, i onoga što Bog misli, sa druge strane. Stoga smatram da je neophodno svim ljudima govoriti o tome zašto je Bog stvorio ljude, kao i o pozadini Njegove želje da zadobije ljudski rod kojem se toliko nadao. Od suštinske je važnosti podeliti to saznanje sa svima, tako da svi to jasno shvate i srcem razumeju. Naime, svaka Božja misao i ideja, kao i svaka faza i svaki period Njegovog dela, međusobno su uvezani i usko povezani sa čitavim Njegovim delom upravljanja; stoga, ako razumeš Božje misli, ideje i Njegove namere na svakom koraku Njegovog dela, to je isto kao da razumeš kako je nastalo Njegovo delo upravljanja. Upravo se na toj osnovi tvoje razumevanje Boga produbljuje. Iako sve što je Bog uradio kad je prvi put stvorio svet, o čemu sam prethodno govorio, za sada naizgled predstavlja samo nebitnu „informaciju“ sa aspekta potrage za istinom, kako budeš sticao iskustva, ipak će doći dan kad o tome nećeš više misliti kao o prostom skupu informacija, niti ćeš to naprosto smatrati nekakvom tajnom. Kako tvoj život bude napredovao, kad Bog bude imao određeno mesto u tvom srcu ili kad budeš temeljnije i dublje razumeo Njegove namere, tek tada ćeš zaista shvatiti važnost i neophodnost ovoga o čemu danas govorim. Bez obzira na to u kojoj meri vi to sada razumete, i dalje je neophodno da ove stvari spoznate i razumete. Kada Bog nešto radi, kad obavlja Svoje delo, bez obzira da li to čini Svojim idejama ili Svojim vlastitim rukama i bez obzira da li to čini po prvi ili poslednji put, On, na kraju krajeva, ima Svoj plan, a Njegove namere i Njegove misli ogledaju se u svemu što čini. Te namere i misli predstavljaju Božju narav i izražavaju ono što On ima i što jeste. To dvoje – Božja narav i ono što On ima i što jeste – predstavljaju nešto što svaka osoba mora da razume. Nakon što čovek shvati Njegovu narav i ono što On ima i što jeste, postepeno će početi da shvata zbog čega Bog čini to što čini i zašto govori to što govori. Od tog trenutka, ljudi mogu sa više vere slediti Boga, tragati za istinom i promenom svoje naravi. Drugim rečima, čovekovo razumevanje Boga neodvojivo je od njegove vera u Boga.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 63

Ako ono što ljudi spoznaju i razumeju jeste Božja narav i ono što On ima i što jeste, onda će ono što time stiču biti život koji potiče od Boga. Kad taj život bude skovan u tebi, tvoj će strah od Boga postajati sve veći i veći. To je dobitak koji se stiče sasvim prirodno. Ako ne želiš da spoznaš i shvatiš Božju narav i Njegovu suštinu, ako ne želiš čak ni da misliš, niti da se fokusiraš na te stvari, sa sigurnošću ti mogu reći da trenutnim načinom verovanja u Boga nikada nećeš udovoljiti Njegovim namerama, niti steći Njegovu pohvalu. Štaviše, nikad nećeš moći da uistinu dostigneš spasenje – to će biti konačne posledice. Ako ljudi ne razumeju Boga i ne poznaju Njegovu narav, njihova srca nikad neće moći da Mu se iskreno otvore. Tek kad budu razumeli Boga, ljudi će početi da cene sve što On u Svom srcu nosi, te da sa zanimanjem i verom uživaju u tome. Ako ceniš i uživaš u onome što je u Božjem srcu, tvoje će se srce postepeno, malo po malo, otvarati prema Njemu. Kad svoje srce otvoriš Bogu, osetićeš koliko su sramotni i prezira dostojni bili tvoji razgovori s Bogom, zahtevi koje si pred Njega postavljao i tvoje vlastite neumerene želje. Kad svoje srce uistinu otvoriš Bogu, videćeš da Njegovo srce predstavlja jedan tako beskonačan svet i zakoračićeš u carstvo koje nikad ranije nisi iskusio. U tom carstvu nema prevare, nema lažljivosti, nema mraka i nema zla. Postoji samo iskrenost i vernost; samo svetlost i čestitost; samo pravednost i dobrota. To je carstvo ispunjeno ljubavlju i brigom, saosećanjem i tolerancijom, kroz koje osećaš svu sreću i radost života. To je ono što će ti Bog razotkriti nakon što Mu otvoriš svoje srce. Taj beskonačni svet ispunjen je Božjom mudrošću i svemoći; on je takođe prepun Njegove ljubavi i autoriteta. U njemu možeš videti svaki aspekt onoga što Bog ima i što jeste, onoga što Mu donosi radost, zbog čega je zabrinut, što Ga čini tužnim i zbog čega se ljuti… To je ono što može da vidi svako ko svoje srce otvara Bogu i dozvoljava Mu da u njega zakorači. Bog će u tvoje srce moći da zakorači samo ukoliko Mu ga otvoriš. Samo ukoliko Bog zakorači u tvoje srce, moći ćeš da vidiš sve ono što Bog ima i što jeste i kakve su Njegove namere prema tebi. Tek tada ćeš otkriti koliko je sve u vezi s Bogom dragoceno, te da sve ono što On ima i što jeste vredi čuvati kao najveće blago. U poređenju s tim, ljudi koji te okružuju, predmeti i događaji iz tvog života, pa čak i tvoji najmiliji, tvoj partner i sve ono što voliš, jedva da su vredni pomena. Oni su tako mali i tako niski; osetićeš da ništa što je materijalno nikad više neće moći da te privuče, niti će ijedna materijalna stvar ikada više moći da te namami da za nju platiš bilo koju cenu. U Božjoj poniznosti videćeš Njegovu veličinu i Njegovu nadmoć. Povrh toga, u nekim Božjim delima, koja si ranije smatrao neznatnim, videćeš Njegovu beskrajnu mudrost i toleranciju, videćeš Njegovo strpljenje i trpeljivost, i videćeš da te On razume. To će te podstaći da Ga obožavaš. Tog ćeš dana osetiti da ljudski rod živi u vrlo prljavom svetu, da ljudi kraj tebe i stvari koje se dešavaju u tvom životu, pa čak i osobe koje voliš, njihova ljubav prema tebi i njihova tobožnja zaštita i briga prema tebi nisu vredni ni pomena – osetićeš da voliš samo Boga i da jedino Boga ceniš kao najveće blago. Kad dođe taj dan, verujem da će biti onih koji će reći: ljubav Božja je tako velika, a Njegova suština tako sveta – u Bogu nema prevare, nema zla, nema zavisti, nema svađe, već samo pravednosti i autentičnosti, te ljudi treba da žude za svim onim što Bog ima i što jeste. Ljudi treba da streme i da teže tome. Na čemu se zasniva sposobnost ljudi da to postignu? Ta se sposobnost zasniva na njihovom razumevanju Božje naravi i na njihovom razumevanju Božje suštine. Prema tome, razumevanje Božje naravi i onoga što On ima i što jeste doživotna je lekcija za svakog čoveka; to je doživotni cilj svakog ko se trudi da promeni svoju narav i da spozna Boga.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 64

Prvo Božje ovaploćenje zarad obavljanja Svog dela

Ako želimo da bolje razumemo ono što Bog ima i što jeste, ne možemo se zaustaviti na Starom zavetu i Dobu zakona – treba da nastavimo dalje, prateći korake koje je Bog preduzimao tokom obavljanja Svoga dela. Hajde, dakle, da ispratimo korake koje je Bog napravio kad je okončao Doba zakona i zakoračio u Doba blagodati – doba ispunjeno milošću i iskupljenjem. Bog je i u tom dobu obavio neka važna dela, koja nikad ranije nije činio. Delo u tom novom dobu predstavljalo je novu početnu tačku i za Boga i za ljude – početnu tačku koja se sastojala od još jednog novog dela koje Bog nikad pre toga nije obavio. To novo delo bilo je bez presedana, bilo je nešto što je prevazilazilo maštu ljudi i svih ostalih stvorenja. Bilo je to delo koje je sada dobro poznato svim ljudima – Bog je po prvi put postao ljudsko biće i prvi put je Svoje novo delo započeo u ljudskom obliku i sa identitetom čoveka. To je ujedno značilo da je Bog završio Svoje delo iz Doba zakona, te da više neće raditi niti govoriti išta što bi se odnosilo na zakon. On, takođe, ne bi rekao niti učinio išta što bi imalo formu zakona, ili što bi pratilo načela i pravila zakona. Drugim rečima, celokupno Njegovo delo zasnovano na zakonu bilo je zaustavljeno da se više nikad ne nastavi, jer je Bog želeo da započne novo delo i da učini nešto novo. Njegov je plan ponovo dobio novu polaznu tačku, te je stoga Bog morao da ljude povede u naredno doba.

Da li je za ljude to bila radosna ili zloslutna vest zavisilo je od suštine svakog pojedinca. Moglo bi se reći da za neke ljude to nije bila radosna, već zloslutna vest – jer, kad je Bog započeo Svoje novo delo, ljudi koji su samo poštovali zakone i pravila, koji su samo sledili doktrine, ali se nisu plašili Boga, bili su skloni da, uz pomoć starog Božjeg dela, osuđuju Njegovo novo delo. Za takve je ljude ovo bila zloslutna vest. Nasuprot tome, za svaku nevinu i otvorenu osobu, koja je prema Bogu bila iskrena i voljna da primi Njegovo iskupljenje, prvo Božje ovaploćenje predstavljalo je veoma radosnu vest. Jer, od trenutka kad su ljudi stvoreni, Bog se tada po prvi put pojavio i živeo među ljudima u obliku koji se razlikovao od Duha; ovoga puta, rodilo Ga je ljudsko biće i On je među ljudima živeo i delovao kao Sin čovečji. Ovim „prvim ovaploćenjem“ srušene su ljudske predstave; ono je prevazilazilo svačiju maštu. Štaviše, od njega su svi Božji sledbenici stekli opipljivu korist. Bog ne samo što je okončao staro doba, već je ujedno prestao da primenjuje Svoje stare metode i stil rada. Od Svojih glasnika nije više tražio da prenose Njegove namere, nije više bio skriven u oblacima i ljudima se nije više ukazivao i obraćao zapovednički, kroz grmljavinu. Kao nikada pre, koristeći se nezamislivim metodom ovaploćenja, koji je za ljude bio teško razumljiv i prihvatljiv, On je postao Sin čovečji da bi započeo delo tog doba. Ovaj Božji čin zatekao je ljude potpuno nespremnim; oni su se zbog toga postideli, jer je Bog ponovo započeo novo delo koje nikada ranije nije učinio.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 65

Isus kida klasje žita i jede zrnevlje na Šabat

Matej 12:1 Tih dana je Isus prolazio kroz žitna polja. Bila je subota. Njegovi učenici su bili gladni, pa su počeli da trgaju klasje i da jedu zrnevlje.

Sin čovečji je Gospod Šabata

Matej 12:6-8 A ja vam kažem da se ovde zbiva nešto važnije od hrama. Kada biste znali šta znači: „Milosrđe hoću, a ne žrtvu“, ne biste osudili nevine. Jer, Sin Čovečiji je Gospodar subote.

Zadržimo se najpre na sledećem pasusu: „Tih dana je Isus prolazio kroz žitna polja. Bila je subota. Njegovi učenici su bili gladni, pa su počeli da trgaju klasje i da jedu zrnevlje.“

Zašto sam odabrao baš ovaj odlomak? Kakve on ima veze s Božjom naravi? Prvo što u ovom tekstu zapažamo jeste da se to zbilo na Šabat, ali je Gospod Isus uprkos tome izašao i poveo Svoje učenike kroz žitna polja. Još je više ukazivalo na „izdajstvo“ to što su čak „počeli da trgaju klasje i da jedu zrnevlje“. U Doba zakona, Bog Jahve je bio zakonom propisao da ljudi na Šabat ne mogu po volji izlaziti, niti učestvovati u slobodnim aktivnostima – bilo je mnogo toga što se nije smelo raditi na Šabat. Stoga je ovakav postupak Gospoda Isusa zbunjivao one koji su dugo živeli po tom zakonu, te su oni taj postupak čak i kritikovali. Za sada ćemo njihovu zbunjenost i način na koji su razgovarali o tom Isusovom postupku ostaviti po strani, i najpre razmotriti zašto je Gospod Isus odlučio da to učini baš na Šabat, od svih dana, i šta je time hteo da saopšti ljudima koji su živeli u skladu sa zakonom. To je veza između ovog odlomka i Božje naravi o kojoj želim da govorim.

Kad je Gospod Isus došao, Svoje praktične postupke je koristio da bi ljudima stavio do znanja da je Bog napustio Doba zakona i da je započeo novo delo, kao i da to novo delo ne zahteva da se poštuje Šabat. Božji izlazak iz okvira Šabata bio je tek nagoveštaj Njegovog novog dela; stvarno i veliko delo tek je predstojalo. Kada je Gospod Isus započeo Svoje delo, iza Sebe je već bio ostavio „okove“ Doba zakona, te prekršio propise i načela tog doba. Nije u Njemu bilo ni traga od ičega što bi imalo veze sa zakonom; On je taj zakon potpuno odbacio i više ga se nije pridržavao, niti je od ljudi zahtevao da ga se pridržavaju. Iz ovoga, dakle, vidiš da je Gospod Isus na Šabat prošao kroz žitna polja i da se Gospod nije odmarao; umesto da se odmara, bio je napolju i radio. Taj Njegov postupak predstavljao je šok za predstave tadašnjih ljudi i pokazao im je da se On više ne pridržava tog zakona, da je izašao izvan okvira Šabata i pojavio se pred ljudima i među ljudima u novom liku i s novim načinom delovanja. Takvim je postupkom saopštio ljudima da je sa Sobom doneo novo delo, delo koje je otpočelo izlaskom iz okvira zakona i napuštanjem praznovanja Šabata. U obavljanju Svog novog dela, Bog se više nije držao prošlosti i nije više brinuo o propisima iz Doba zakona. Na Njega nije uticalo ni Njegovo vlastito delo iz prethodnog doba, tako da je na Šabat radio kao i svakog drugog dana, a kad su Njegovi učenici na Šabat ogladneli, mogli su slobodno da jedu zrnevlje žita. To je u Božjim očima bilo sasvim normalno. Bogu je dozvoljeno da, za glavninu novog dela koje želi da obavi i za nove reči koje želi da izrekne, primeni novi početak. Kad god započne nešto novo, On Svoje prethodno delo niti pominje, niti nastavlja da ga izvršava. Budući da se Bog, tokom obavljanja Svog dela, pridržava vlastitih načela, kad poželi da započne novo delo, On tada ujedno želi da ljude uvede u novu etapu Svog dela, a Njegovo delo upravo tada ulazi u višu fazu. Ako ljudi nastave da se ponašaju prema starim izrekama i propisima i žele da ih se i dalje pridržavaju, On to neće upamtiti, niti odobriti. To je zato što je On već doneo novo delo i zakoračio u novu etapu Svog dela. Kad započne novo delo, On se pred ljudima pojavljuje u potpuno novom liku, iz potpuno novog ugla i na potpuno novi način, kako bi ljudi mogli da vide različite aspekte Njegove naravi i onoga što On ima i što jeste. To je jedan od ciljeva Njegovog novog dela. Bog se ne drži starih stvari, niti ide utabanim putem; dok radi i govori, On ne insistira toliko na zabranama, kao što ljudi to zamišljaju. Kod Boga je sve slobodno i dobrovoljno, nema nikakvih zabrana ni ograničenja – to što On ljudima donosi jesu sloboda i oslobađanje. On je živi Bog, Bog koji uistinu i stvarno postoji. On nije ni lutka ni glinena figurica, i potpuno se razlikuje od idola koje ljudi opslužuju u svetilištima. On je živ i pun energije, a ono što Njegove reči i dela ljudima donose u celosti se sastoji od života i svetlosti, od slobode i oslobađanja, jer On u Svojim rukama drži istinu, život i put – ničim nije sputan niti u jednom Svom delu. Ma šta da ljudi govore i ma kako da vide ili procenjuju Njegovo novo delo, On će Svoj posao nastaviti da obavlja bez ikakve zadrške. Neće brinuti ni za čije predstave, niti za upiranja prstom u vezi s Njegovim delom i rečima, pa čak ni za snažno protivljenje i otpor ljudi prema Njegovom novom delu. Nijedno od stvorenih bića ne može da koristi ljudski razum, kao ni da uz pomoć ljudske mašte, znanja ili morala izmeri ili definiše ono što Bog radi, niti da diskredituje, naruši ili sabotira Njegovo delo. U Njegovom delu i u onome što On čini nema nikakvih zabrana; nijedan čovek, događaj ni stvar ne mogu ograničiti Njegovo delo, niti ga mogu narušiti bilo kakve neprijateljske sile. Što se Njegovog novog dela tiče, On je Car koji uvek pobeđuje, a sve neprijateljske sile, sve jeresi i zablude čovečanstva ostaju zgažene pod Njegovim stopama. Ma koju novu etapu Svog dela da izvršava, ona će se sasvim sigurno razvijati i širiti među ljudima, i nesmetano će se odvijati u čitavoj vaseljeni, sve dok Njegovo veličanstveno delo ne bude privedeno kraju. U tome je Božja svemogućnost i mudrost, Njegov autoritet i Njegova sila. Stoga je Gospod Isus mogao otvoreno da izađe i da radi na Šabat, jer u Njegovom srcu nije bilo ni pravila, niti ikakvog znanja ili učenja koje bi poticalo od ljudi. Ono što je imao bilo je novo Božje delo i Božji put. Njegovo je delo bilo put ka oslobođenju ljudskog roda, put ka oslobađanju ljudi, kako bi mogli da egzistiraju u svetlosti i da žive. Sa druge strane, ljudi koji se klanjaju idolima i lažnim bogovima svaki dan svog života provode u okovima Sotone, sputani svakojakim pravilima i tabuima – danas je zabranjeno jedno, sutra nešto drugo – u njihovim životima nema slobode. Oni su nalik okovanom roblju i žive životom u kojem nema ni trunke radosti. Šta se ovde podrazumeva pod „zabranom“? Ona predstavlja ograničenja, okove i zlo. Čim se čovek pokloni nekom idolu, on se na taj način klanja lažnom bogu, zlom duhu. Zabrana se javlja paralelno sa učešćem u takvim aktivnostima. Ne smete jesti ovo ili ono, danas ne smete izlaziti iz kuće, sutra ne smete da kuvate, prekosutra je zabranjeno seliti se u novu kuću, a venčanja i sahrane, pa čak i rođenje deteta, dozvoljeni su samo u određene dane. Kako se to zove? To se zove zabrana; ona ljude ograničava i predstavlja okove kojima Sotona i zli duhovi ljude kontrolišu i sputavaju im i srce i telo. Ima li kod Boga takvih zabrana? Kad govoriš o svetosti Božjoj, najpre treba da pomisliš na ovo: kod Boga ne postoje nikakve zabrane. On se u Svojim rečima i Svom delu pridržava načela, ali kod Njega nema zabrana, jer je Sȃm Bog istina, put i život.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 66

„A ja vam kažem da se ovde zbiva nešto važnije od hrama. Kada biste znali šta znači: ’Milosrđe hoću, a ne žrtvu’, ne biste osudili nevine. Jer, Sin Čovečiji je Gospodar subote“ (Matej 12:6-8). Na šta se ovde odnosi reč „hram“? Prosto rečeno, ona se odnosi na veličanstvenu, visoku građevinu, koja je u Dobu zakona predstavljala mesto na kojem su se sveštenici okupljali da bi se klanjali Bogu. A kad je Gospod Isus rekao „da se ovde zbiva nešto važnije od hrama“, na koga se reč „nešto“ odnosila? Očigledno je da se „nešto“ odnosi na ovaploćenog Gospoda Isusa, jer samo je On bio uzvišeniji od hrama. Šta je tim rečima saopštio ljudima? Rekao im je da izađu iz hrama – Bog je, naime, već bio napustio hram i nije više delovao u njemu, te je stoga bilo potrebno da ljudi Božje stope potraže izvan hrama i da Njegove korake slede u Njegovom novom delu. Kada je Gospod Isus to rekao, Njegove su se reči zasnivale na premisi da su ljudi, prema slovu zakona, na hram gledali kao na nešto što je veće od Sȃmog Boga. Drugim rečima, ljudi su se, umesto Bogu, klanjali hramu, pa ih je Gospod Isus upozorio da ne obožavaju idole, već da se umesto toga klanjaju Bogu, jer On vrhuje nad tim. Stoga je rekao: „Milosrđe hoću, a ne žrtvu.“ Očito je da, u očima Gospoda Isusa, većina ljudi koji su živeli po slovu zakona nije više obožavala Jahvea, već je samo slepo obavljala obrede žrtvovanja, što je Gospod Isus označio kao obožavanje idola. Ovi idolopoklonici su hram smatrali nečim što je veće i uzvišenije od Boga. U njihovim je srcima postojao jedino hram, a ne Bog, a ako bi izgubili hram, oni bi time izgubili i svoje prebivalište. Kad ne bi bilo hrama, ne bi imali gde da se klanjaju i ne bi mogli da prinose žrtve. Ovo njihovo tobožnje „prebivalište“ bilo je mesto na kojem su se pretvarali da obožavaju Boga Jahvea, kako bi ostali u hramu i nastavili da se bave svojim poslovima. Njihovo takozvano „žrtvovanje“ bilo je tek sklapanje vlastitih sramnih pogodbi, a sve pod maskom vršenja službe u hramu. Upravo su iz tog razloga ljudi u to vreme na hram gledali kao na nešto što je veće od Boga. Gospod Isus je ove reči izgovorio kao upozorenje ljudima, jer su hram koristili kao paravan, a žrtve kao pokriće za varanje i ljudi i Boga. Ako Isusove reči primenite na sadašnjost, one će i dalje biti podjednako validne i relevantne. Iako ljudi danas doživljavaju drugačije Božje delo u odnosu na ono koje su doživeli ljudi iz Doba zakona, priroda-suština tih Božjih dela ostala je nepromenjena. U kontekstu današnjeg dela, ljudi će i dalje činiti iste one stvari koje su iskazane rečima: „hram je veći od Boga“. Primera radi, na izvršavanje dužnosti ljudi gledaju kao na svoj posao; svedočenje Bogu i borbu protiv velike crvene aždaje posmatraju kao politički pokret za odbranu ljudskih prava, demokratiju i slobodu; svoju dužnost pretvaraju u sredstvo kojim će od svojih veština napraviti karijeru, dok strah od Boga i izbegavanje zla tretiraju samo kao delove verske doktrine koju treba poštovati, i tako dalje. Nisu li takva ponašanja u suštini identična onima koja se ogledaju u stavu „hram je veći od Boga“? Jedina razlika je u tome što su ljudi, pre dve hiljade godina, svoje poslove obavljali u hramu načinjenom od cigala, dok ih danas obavljaju u hramovima koji se ne mogu opipati prstima. Ljudi koji cene pravila gledaju na njih kao na nešto što je veće od Boga, oni koji vole status smatraju da je status veći od Boga, oni koji vole karijeru smatraju da je ona veća od Boga, i tako redom – a sve Me to navodi na sledeću tvrdnju: „Ljudi svojim rečima hvale Boga kao nešto najveće, ali je u njihovim očima zapravo sve drugo veće od Boga.“ To je zato što se ljudi, čim se na putu kojim slede Boga nađu u prilici da pokažu vlastiti talenat ili da se pozabave svojim poslovima i karijerom, momentalno udaljavaju od Boga i u celosti se posvećuju svojoj voljenoj karijeri. A što se tiče Božjih namera i svega onoga što im je poverio, oni su to ionako već odavno odbacili. Koja je razlika između stanja ovih ljudi i onih koji su se, pre dve hiljade godina, svojim poslovima bavili u hramu?

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 67

Rečenicom „Sin Čovečiji je Gospodar subote“ ljudima se saopštava da ništa od onog što ima veze s Bogom nije materijalne prirode; naime, iako Bog može da podmiri sve tvoje materijalne potrebe, može li zadovoljstvo zbog podmirenja tih potreba da zameni tvoje traganje za istinom? To, očigledno, nije moguće! Božja narav i sve ono što On ima i što jeste, o čemu smo u zajedništvu već govorili, predstavljaju istinu. Njena se vrednost ne može meriti ni sa čim što je materijalno, ma koliko ono bilo vredno, niti se njena vrednost može izraziti u novcu, budući da ta istina nije materijalna, već opskrbljuje potrebe srca svakog čoveka. Svakoj osobi bi ove neopipljive istine trebalo da budu vrednije od ma koje materijalne stvari koju ti možda ceniš, zar ne? Nad ovom izjavom bi trebalo da se malo duže zamislite. Poenta ovoga što sam rekao jeste da ono što Bog ima i što jeste, kao i sve drugo u vezi s Bogom, za svakog pojedinca predstavljaju najvažnije stvari, koje se ne mogu zameniti ničim materijalnim. Daću ti jedan primer: kad si gladan, treba ti hrana. Ta hrana može biti manje-više dobra ili manje-više neprivlačna, ali ukoliko te je zasitila, onaj neprijatni osećaj gladi neće te više mučiti – on će iščeznuti. Možeš mirno da sediš, a telo će ti se odmarati. Ljudska se glad može utoliti hranom, ali kako da se rešiš praznine u svom srcu kad osetiš da ne razumeš Boga, uprkos tome što Ga slediš? Može li se ta praznina ispuniti hranom? Isto tako, kad slediš Boga ali ne razumeš Njegove namere, čime možeš da nadoknadiš tu glad u svom srcu? Dok kroz Boga doživljavaš spasenje i dok težiš promeni svoje naravi, zar se nećeš osećati krajnje nelagodno ukoliko ne razumeš Njegove namere, ako ne znaš šta je istina i ako ne razumeš Božju narav? Zar u svom srcu nećeš osećati užasnu glad i žeđ? Zar ti ta osećanja neće onemogućiti da u srcu osetiš spokoj? Kako, dakle, da namiriš glad u svom srcu – ima li načina da tu glad utoliš? Neki odu u kupovinu, drugi traže prijatelje kojima bi se poverili, neki se prepuštaju dužem spavanju, dok drugi čitaju više Božjih reči, ili pak vrednije rade i ulažu više truda kako bi izvršili svoju dužnost. Mogu li te stvari rešiti tvoje stvarne poteškoće? Svi vi u potpunosti razumete ovakve uobičajene postupke. Šta ti je najpotrebnije u trenucima kad se osećaš nemoćno, kad imaš snažnu želju da od Boga dobiješ prosvećenje koje će ti omogućiti da spoznaš stvarnost istine i Njegove namere? Ono što ti je tada potrebno nije obilan obrok, niti pregršt ljubaznih reči, a kamoli nekakva trenutna uteha ili puteno zadovoljstvo – ono što ti je potrebno jeste da ti Bog neposredno i jasno kaže šta i kako treba da radiš, da ti jasno saopšti šta je istina. Nakon što to budeš razumeo, pa čak i ako pritom stekneš tek minimalno razumevanje, zar ti zbog toga srce neće biti zadovoljnije nego da si pojeo neki obilan obrok? A kad ti je srce zadovoljno, zar ti neće onda i srce i čitavo biće uistinu otpočinuti? Da li sada, posredstvom ove analogije i analize, shvatate zbog čega sam hteo da s vama podelim rečenicu „Sin Čovečiji je Gospodar subote“? Njeno značenje se ogleda u tome da je ono što dolazi od Boga, ono što On ima i što jeste, kao i sve drugo u vezi s Njim, uzvišenije od ma koje druge stvari, uključujući stvari i osobe koje si nekad smatrao najvrednijima. To znači da osoba koja nije u stanju da zadobije reči iz usta Božjih ili koja ne razume Njegove namere, ne može zadobiti počinak. Na osnovu vaših budućih iskustava, razumećete zbog čega sam želeo da s vama danas podelim ovaj odlomak – on je veoma važan. Sve što Bog čini jeste istina i život. Istina je nešto čega ljudi ne smeju biti lišeni u svom životu i bez čega ne mogu živeti; takođe bi se moglo reći da je istina najuzvišenija stvar. Iako ne možeš da je vidiš ni da je dodirneš, njena se važnost za tebe ne može zanemariti; istina je jedina stvar koja tvom srcu može doneti počinak.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 68

Da li je vaše razumevanje istine sastavni deo stanja u kojima se nalazite? U stvarnom životu, najpre moraš da razmisliš o tome koje se istine odnose na ljude, događaje i stvari sa kojima si se susretao; među tim istinama možeš pronaći Božje namere i s Njegovim namerama povezati ono sa čime si se susretao. Ako ne znaš koji se aspekti istine odnose na stvari sa kojima si se susretao, već umesto toga neposredno krećeš u potragu za Božjim namerama, takvim slepim pristupom nećeš moći da ostvariš željene rezultate. Ako želiš da tragaš za istinom i da razumeš Božje namere, najpre treba da sagledaš kakve su te stvari zadesile, s kojim aspektima istine su te stvari povezane, te da u Božjoj reči potražiš konkretnu istinu koja se odnosi na ono što si doživeo. Zatim u toj istini treba da potražiš put praktičnog delovanja koji je dobar za tebe; na taj ćeš način moći indirektno da razumeš Božje namere. Traganje za istinom i njeno sprovođenje u delo ne sastoje se u mehaničkoj primeni neke doktrine ili korišćenju nekakve formule. Istina nije formula, niti podleže zakonu uzročnosti. Istina nije mrtva – ona predstavlja sȃm život, ona je živo biće, ona je pravilo koje stvorena bića moraju da slede i pravilo koje čovek mora imati u životu. To je nešto što moraš, koliko god je to moguće, shvatiti kroz vlastito iskustvo. Bez obzira na fazu koju si u svom iskustvu dostigao, ti si neodvojiv od Božje reči i od istine, a sve što si razumeo u vezi s Božjom naravi i sa onim što Bog ima i što jeste, izraženo je Božijim rečima; Njegove su reči neraskidivo povezane sa istinom. Božja narav i ono što On ima i što jeste, sami po sebi predstavljaju istinu; istina je verodostojna manifestacija Božje naravi i onoga što Bog ima i što jeste. Istina konkretizuje i daje jasnu izjavu o onome što On ima i što jeste; ona ti jasnije saopštava šta Bog voli a šta ne voli, šta želi da radiš a šta ti ne dozvoljava da činiš, koje ljude Bog prezire a u kojima uživa. Iza istina koje Bog izražava, ljudi mogu da vide Njegovo zadovoljstvo i bes, Njegovu tugu i sreću, kao i Njegovu suštinu – to je razotkrivanje Njegove naravi. Osim spoznavanja onoga što Bog ima i što jeste i razumevanja Njegove naravi iz Njegove reči, ono što je najvažnije jeste potreba da se do tog razumevanja dođe kroz praktično iskustvo. Ako se čovek udalji od stvarnog života da bi spoznao Boga, on to neće moći da postigne. Čak i ako postoje ljudi koji iz reči Božje mogu da steknu izvesno razumevanje, to se njihovo razumevanje svodi na teorije i reči, usled čega je ono u neskladu s onim što Sȃm Bog zaista jeste.

Sve ovo o čemu sada govorimo, u celosti spada u okvir priča zabeleženih u Bibliji. Kroz te priče i kroz detaljnu analizu stvari koje su se desile, ljudi mogu da razumeju Božju narav, kao i Njegov izraz onoga što On ima i što jeste, a što im omogućava da svaki Njegov aspekt upoznaju šire, dublje, sveobuhvatnije i temeljnije. Da li je, dakle, svaki aspekt Boga moguće spoznati jedino kroz ove priče? Ne, to nije jedini način! Jer, ono što Bog govori i celokupno delo koje obavlja u Dobu carstva pomažu ljudima da bolje i potpunije upoznaju Njegovu narav. Pa ipak, smatram da je Božju narav i ono što On ima i što jeste lakše upoznati kroz neke primere i priče zabeležene u Bibliji, koje su ljudima dobro poznate. Ako bih vam Božje reči suda i grdnje, kao i istine koje On danas izražava, objašnjavao reč po reč i pomogao vam da Ga na ovaj način upoznate, vama bi to bilo isuviše naporno i dosadno, a nekima bi se čak učinilo da su Božje reči puke formule. Ali ako ljudima pokušam da pomognem da Božju narav upoznaju na primerima tih biblijskih priča, neće im biti dosadno. Moglo bi se reći da sam, kroz objašnjenje navedenih primera, detalje onoga što se u to vreme nalazilo u Božjem srcu – Njegovu narav i osećanja, Njegove misli i ideje – ljudima saopštio služeći se ljudskim jezikom, a cilj svega toga bio je da ljudima omogućim da to cene, kao i da osete da ono što Bog ima i što jeste nije samo formula. To nije legenda, niti nešto što ljudi nisu u stanju da vide ili da dodirnu. To je nešto što uistinu postoji, nešto što ljudi mogu da osete i da cene. To je krajnji cilj. Moglo bi se reći da su ljudi koji žive u ovom dobu blagosloveni. Da bi šire razumeli prethodno Božje delo, oni mogu da se oslone na biblijske priče; ljudi Njegovu narav mogu da vide kroz delo koje je obavio; Božje namere prema ljudima, kao i konkretne manifestacije Njegove svetosti i Njegove brige za ljude, mogu razumeti kroz ove naravi koje je izrazio, te na taj način detaljnije i dublje spoznati Božju narav. Verujem da sada svi možete to da osetite!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 69

U okviru dela koje je Gospod Isus obavio u Dobu blagodati, možeš sagledati još jedan aspekt onoga što Bog ima i što jeste. Taj je aspekt bio izražen Njegovim ovaploćenjem, a ljudi su to mogli da vide i da cene zahvaljujući Njegovoj ljudskosti. U Sinu čovečjem, ljudi su videli kako ovaploćeni Bog proživljava vlastitu ljudskost i videli su Njegovo božanstvo izraženo posredstvom tela. Te dve vrste izražavanja omogućile su ljudima da vide praktičnog Boga i da formiraju drukčiji koncept Boga. Međutim, u periodu između stvaranja sveta i završetka Doba zakona, odnosno, u periodu pre Doba blagodati, jedini aspekti Boga koje su ljudi mogli da vide, čuju i dožive bili su Njegovo božanstvo, ono što je uradio i izgovorio u oblasti nematerijalnog, kao i ono što je Bog izrazio iz Svoje stvarne ličnosti, a što se nije moglo videti ni dodirnuti. Zbog toga se ljudima često činilo da je Bog toliko uzvišen u Svojoj veličini da Mu je nemoguće prići. Bog je na ljude obično ostavljao utisak da neprestano treperi i izmiče njihovoj sposobnosti opažanja, te im se stoga čak činilo da su sve Njegove misli i ideje toliko tajanstvene i neuhvatljive da ni na koji način nisu mogli da dopru do njih, a kamoli da pokušaju da ih razumeju i da ih cene. Za ljude je sve u vezi s Bogom bilo veoma daleko, toliko daleko da to nisu mogli ni da vide, ni da dodirnu. Činilo im se da je On visoko gore, na nebu, te da uopšte i ne postoji. Ljudima je, dakle, razumevanje Božjeg srca i uma, kao i svake Njegove misli, bilo nedostižno i čak potpuno izvan njihovog domašaja. Iako je Bog u Dobu zakona obavio neka konkretna dela i ujedno izgovorio neke konkretne reči i izrazio konkretne aspekte Svoje naravi, kako bi ljudima omogućio da shvate i usvoje izvesna stvarna znanja o Njemu, svi ti izrazi onoga što Bog ima i što jeste ipak su poticali iz domena nematerijalnog, a sve ono što su ljudi razumeli i što su znali još uvek se odnosilo samo na božanski aspekt onoga što On ima i što jeste. Iz tog izraza onoga što On ima i što jeste ljudi nisu mogli da izvuku neki konkretan koncept, te je stoga njihov utisak o Bogu i dalje bio zaglavljen unutar „duhovnog tela kojem je teško prići i koje stalno treperi i izmiče njihovom opažanju“. Pošto se Bog pred ljudima nije pojavljivao koristeći konkretan predmet ili lik iz materijalnog sveta, oni i dalje nisu bili u stanju da Ga definišu ljudskim jezikom. U svom srcu i svojoj glavi, ljudi su oduvek želeli da svojim jezikom definišu standard za Boga, da Ga učine opipljivim i da ga humanizuju, da, na primer, definišu koliko je visok, koliko je velik, kako izgleda, šta Mu se tačno dopada i kakva Mu je ličnost. Bog je, zapravo, u svom srcu znao da ljudi razmišljaju upravo na taj način. Savršeno jasno je poznavao potrebe ljudi i, naravno, znao je šta treba da uradi, tako da je, u Dobu blagodati, Svoje delo obavljao na drugačiji način. Taj novi način bio je istovremeno i božanski i humanizovan. U periodu dok je Gospod Isus obavljao Svoje delo, ljudi su mogli da vide da Bog u Sebi ima mnogo toga ljudskog. On je, primera radi, znao da igra, prisustvovao je venčanjima, mogao je da ima bliske odnose s ljudima, da razgovara s njima i da raspravlja o mnogim stvarima. Pored toga, Gospod Isus je takođe izvršio mnoga dela koja su predstavljala Njegovo božanstvo, a sve je to, naravno, bilo izraz i otkrovenje Božje naravi. Tokom tog perioda, dok se Njegovo božanstvo realizovalo u običnom telu i na način koji su ljudi mogli da vide i da dodirnu, ljudima se više nije činilo da On treperi na granici percepcije i da ne mogu da Mu se približe. Naprotiv, kroz svaki pokret, svaku reč i svako delo Sina čovečjeg, oni su mogli da dokuče Božje namere i da razumeju Njegovo božanstvo. Ovaploćeni Sin čovečji je kroz Svoju čovečnost izražavao Svoje božanstvo i ljudima saopštavao Božje namere. A izražavajući Božje namere i narav, On je ljudima ujedno razotkrio Boga koji se ne može videti ni dodirnuti i koji obitava u duhovnom carstvu. Ono što su ljudi videli bio je Sȃm Bog u opipljivom obliku, sazdanom od krvi i mesa. Na taj je način ovaploćeni Sin čovečji konkretizovao i humanizovao stvari poput identiteta Sȃmog Boga, Božjeg statusa, Njegovog lika i naravi, kao i svega onoga što Bog ima i što jeste. Uprkos tome što je spoljašnji izgled Sina čovečjeg bio donekle ograničen u odnosu na Božji lik, Njegovom suštinom i onim što On ima i što jeste mogli su u potpunosti da budu predstavljeni identitet i status Sȃmog Boga – postojale su tek neznatne razlike u načinu izražavanja. Ne možemo, dakle, poreći da je Sin čovečji predstavljao identitet i status Sȃmog Boga, kako u pogledu Njegove ljudskosti, tako i u pogledu Njegovog božanstva. Za to vreme, međutim, Bog je delovao kroz telo, govorio je iz perspektive telesnog i pred ljudima stajao služeći se identitetom i statusom Sina čovečjeg, što im je dalo priliku da se susretnu sa praktičnim rečima Božjim i s Njegovim delom među ljudima, te da ih lično dožive. Ovo je ljudima ujedno pružilo uvid u Njegovo božanstvo i veličinu usred Njegove poniznosti, kao i preliminarno razumevanje i definiciju Božje autentičnosti i praktičnosti. Mada su se delo koje je obavio Gospod Isus, Njegov način rada i perspektiva iz koje je govorio, razlikovali od ličnosti stvarnog Boga u duhovnom carstvu, ne može se poreći da je sve u vezi sa Isusom zaista predstavljalo Sȃmog Boga, kojeg ljudi nikada pre toga nisu videli! Drugim rečima, ma u kom obliku da se Bog pojavljuje, ma iz koje perspektive da govori i ma u kom liku da se suočava s ljudima, Bog ne predstavlja ništa drugo do Sȃmog Sebe. On ne može predstavljati nijedno ljudsko biće, niti bilo kojeg pripadnika iskvarenog čovečanstva. Bog je Sȃm Bog, i to se ne može poreći.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 70

Priča o izgubljenoj ovci

Matej 18:12-14 Šta mislite? Ako neki čovek ima stotinu ovaca, a jedna od njih zaluta, neće li on ostaviti onih devedeset devet u brdima i poći da traži onu jednu koja je zalutala? I ako se desi da je nađe, zaista vam kažem, on će se zbog nje radovati više nego zbog onih devedeset devet koje nisu zalutale. Tako ni Otac vaš koji je na nebesima nema nameru da propadne ni jedan od ovih malih.

Kakav osećaj u ljudima budi ovaj odlomak, koji je po formi jedna parabola? Ovde upotrebljeni način izražavanja – parabola – predstavlja stilsku figuru ljudskog jezika koja, kao takva, spada u domen ljudskog znanja. Da je Bog nešto slično izgovorio u Dobu zakona, ljudi bi osetili da takve reči nisu sasvim u skladu s Božjim identitetom, ali kada je Sin čovečji preneo te reči u Dobu blagodati, one su ljudima zvučale utešno, toplo i prisno. Nakon što se ovaplotio i pred ljudima pojavio u liku čoveka, Bog je ovu sasvim prikladnu parabolu, koja je potekla iz Njegove vlastite ljudskosti, upotrebio zato da bi njome izrazio glas Svoga srca. Taj je glas predstavljao vlastiti Božji glas i delo koje je On želeo da obavi u tom dobu. On je ujedno predstavljao i Božji stav prema ljudima u Dobu blagodati. Gledano iz perspektive Njegovog odnosa prema ljudima, On je svakog čoveka uporedio sa ovcom. Ako bi neka od ovaca zalutala, On bi učinio sve što je potrebno da je pronađe. Ovo je u to vreme, dok je Bog boravio u telu, predstavljalo načelo Njegovog delovanja među ljudima. Bog je ovu parabolu upotrebio da bi njome opisao Svoju odlučnost i stav tokom obavljanja tog dela. Božje ovaploćenje imalo je sledeću prednost: zahvaljujući njemu, mogao je da upotrebi ljudsko znanje i jezik da bi s njima razgovarao i izražavao Svoje želje. On je čoveku objašnjavao, odnosno „prevodio“ Svoj sveobuhvatan, božanski jezik, koji su ljudi teškom mukom pokušavali da razumeju ljudskim jezikom i na ljudski način. To je ljudima pomoglo da razumeju Njegove namere i da saznaju šta On želi da uradi. Zahvaljujući tome, On je ujedno mogao da s ljudima razgovara iz perspektive čoveka, koristeći ljudski jezik, i da s njima komunicira na način koji im je bio razumljiv. Mogao je čak da govori i da radi koristeći ljudski jezik i znanje, kako bi ljudi mogli da osete Njegovu dobrotu i bliskost, i da vide Njegovo srce. Šta iz toga zaključujete? Ima li u Božjim rečima i delima ikakve zabrane? Sa čovekove tačke gledišta, ne postoji način na koji bi Bog mogao upotrebiti ljudsko znanje, jezik ili način govora da bi govorio o onome što je Sȃm Bog hteo da kaže, o delu koje je želeo da obavi ili da bi izrazio Svoje namere. Takvo je razmišljanje, međutim, sasvim pogrešno. Bog je ovakve parabole koristio zato da bi ljudi mogli da osete Njegovu verodostojnost i iskrenost, te da sagledaju Njegov odnos prema ljudima u tom vremenskom periodu. Ova parabola je ljude, koji su dugo živeli po slovu zakona, trgla iz sna i ujedno nadahnula brojna pokoljenja onih koji su živeli u Dobu blagodati. Čitajući odlomak ove parabole, ljudi spoznaju Božju iskrenost u spasavanju čovečanstva i razumeju težinu i značaj koje Bog u Svom srcu pridaje ljudima.

Razmotrimo malo podrobnije poslednju rečenicu iz navedenog odlomka: „Tako ni Otac vaš koji je na nebesima nema nameru da propadne ni jedan od ovih malih.“ Da li je ove reči Gospod Isus lično izgovorio, ili su to bile reči Oca, koji je na nebesima? To su, na prvi pogled, bile reči Gospoda Isusa, ali budući da Njegova namera predstavlja nameru Sȃmog Boga, On je rekao: „Tako ni Otac vaš koji je na nebesima nema nameru da propadne ni jedan od ovih malih.“ Ljudi su u to doba jedino Oca na nebesima priznavali kao Boga, te su stoga smatrali da je ova osoba, koju su svojim očima gledali, samo Njegov poslanik i da ona ne može predstavljati Oca na nebu. Zato je Gospod Isus, na kraju ove parabole, morao da doda tu rečenicu kako bi ljudi zaista osetili Božju nameru prema ljudskom rodu, kao i verodostojnost i tačnost Njegovih reči. Iako je tu rečenicu bilo jednostavno izgovoriti, to je učinjeno s pažnjom i ljubavlju, čime se otkrivala poniznost i skrivenost Gospoda Isusa. Bez obzira na to da li se ovaplotio ili je delovao u duhovnom carstvu, Bog je najbolje poznavao ljudsko srce i najbolje razumeo šta je ljudima potrebno, znao je šta ljude brine, a šta ih zbunjuje, i zato je dodao ovu rečenicu. Tom je rečenicom naglašen jedan skriveni problem ljudskog roda: ljudi su, naime, bili sumnjičavi prema rečima Sina čovečjeg, te je stoga Gospod Isus morao da doda: „Tako ni Otac vaš koji je na nebesima nema nameru da propadne ni jedan od ovih malih“, jer su samo na toj pretpostavci Njegove reči mogle uroditi plodom, privoleti ljude da poveruju u njihovu tačnost i uvećati svoj kredibilitet. To pokazuje da je Bog, nakon što je postao običan Sin čovečji, imao veoma neugodan odnos sa ljudima, kao i da se Sin čovečji našao u krajnje neugodnoj situaciji. To ujedno pokazuje i koliko je u to vreme status Gospoda Isusa imao malo značaja među ljudima. Izgovorivši te reči, On je ljudima zapravo hteo da kaže sledeće: uveravam vas da ove reči ne predstavljaju nešto što Meni lično leži na srcu, već nameru Boga koji je u vašim srcima. Zar ovo nije ironično, sa ljudskog stanovišta? Iako je, naime, Svojim ovaploćenjem stekao mnoge prednosti koje su Mu lično nedostajale, Bog je morao da izdrži ljudske sumnje i odbacivanje, kao i njihovu obamrlost i tupost. Moglo bi se reći da je delovanje Sina čovečjeg bilo proces tokom kojeg je On stalno doživljavao da ga ljudi odbacuju i da se nadmeću s Njim. Štaviše, bio je to proces tokom kojeg je On neprekidno radio na pridobijanju poverenja ljudi i njihovom osvajanju posredstvom onoga što On ima i što jeste, posredstvom vlastite suštine. Ovde se nije toliko radilo o ratu na terenu između ovaploćenog Boga i Sotone, već više o tome da je Bog postao običan čovek i otpočeo borbu zajedno sa onima koji Ga slede, a u toj je borbi Sin čovečiji Svoje delo dovršio poniznošću, onim što ima i što jeste, kao i Svojom ljubavlju i mudrošću. Zadobio je ljude koje je želeo, osvojio identitet i status koji je zaslužio i „vratio“ se na Svoj presto.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 71

Sedamdeset puta sedam praštanja

Matej 18:21-22 Tada mu pristupi Petar i upita ga: „Koliko puta treba da oprostim svome bratu koji sagreši protiv mene? Do sedam puta?“ Isus mu reče: „Kažem ti, ne sedam puta, nego sedamdeset puta sedam.“

Ljubav Gospoda

Matej 22:37-39 Isus mu odgovori: „Voli Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim. Ovo je najveća i najvažnija zapovest. Druga je jednako važna: Voli bližnjega svoga kao samoga sebe.“

Od ova dva odlomka, jedan govori o praštanju, a drugi o ljubavi. Te dve teme zaista naglašavaju delo koje je Gospod Isus hteo da obavi u Dobu blagodati.

Kad se ovaplotio, Bog je sa Sobom doneo jednu etapu Svog dela, koja se sastojala od konkretnih poslova i naravi koju je želeo da izrazi u tom dobu. Sve što je Sin čovečji činio u tom periodu vrtelo se oko dela koje je Bog u tom dobu hteo da obavi. Nije radio ništa više ni manje od toga. Svaka reč koju je izgovorio i svako delo koje je obavio odnosili su se na to doba. Bilo da je to izražavao na ljudski način i ljudskim jezikom, ili je za tu svrhu koristio božanski jezik, i bez obzira na koji je način i iz koje perspektive to činio, Njegov je cilj bio da ljudima pomogne da shvate šta On želi da uradi, kakve su Mu namere i kakve zahteve ima prema ljudima. Mogao je da koristi razna sredstva i različite perspektive kako bi ljudima pomogao da shvate i da spoznaju Njegove namere, da razumeju Njegovo delo spasenja ljudskog roda. Vidimo, dakle, da u Dobu blagodati Gospod Isus uglavnom koristi ljudski jezik kako bi izrazio ono što je ljudima hteo da saopšti. Štaviše, vidimo Ga kako iz perspektive običnog vodiča razgovara s ljudima, snabdeva ih svime što im je potrebno i pruža im svu pomoć koju od Njega zatraže. Ovakav način rada nije viđen u Dobu zakona, koje je prethodilo Dobu blagodati. On je sada postao prisniji s ljudima, pokazivao je prema njima više saosećanja i bio sposobniji da ostvari praktične rezultate, i sadržinski i formalno. Sve je ovo lepo objašnjeno metaforom o sedamdeset puta sedam praštanja. Broj je upotrebljen metaforički, s ciljem da ljudima omogući da razumeju nameru Gospoda Isusa, u vreme kada ju je izrekao. Njegov cilj je, naime, bio da ljudi jedni drugima praštaju – i to ne jednom ili dvaput, pa čak ni sedam puta, već sedamdeset puta po sedam. Kakva je ideja sadržana u sintagmi „sedamdeset puta sedam praštanja“? Ona se sastojala u tome da ljude obaveže na praštanje, da praštanje postane nešto što oni moraju da nauče i „način“ kojeg se moraju pridržavati. Iako je to bila samo metafora, poslužila je da se njome istakne važna poenta. Ona je ljudima pomogla da uistinu shvate šta je On mislio i da pronađu odgovarajuće načine, načela i standarde praktičnog delovanja. Drugim rečima, ova metafora je ljudima pružila ispravan koncept i pomogla im da jasno shvate – da treba da nauče šta je praštanje i da drugima bezuslovno praštaju nebrojeno mnogo puta, pokazujući pritom toleranciju i razumevanje prema njima. Šta je Gospodu Isusu bilo na srcu kad je to izgovorio? Da li je zaista mislio na konkretan broj od „sedamdeset puta sedam“ praštanja? Naravno da nije. Da li Bog čoveku prašta tačno određeni broj puta? Ima mnogo ljudi koje veoma zanima taj „broj puta“ koji se ovde pominje, i koji bi zaista želeli da razumeju poreklo i značenje tog broja. Ovi bi ljudi hteli da razumeju zbog čega je Gospod Isus izgovorio baš taj broj, jer veruju da on u sebi nosi neke dublje implikacije. A u stvari, radi se naprosto o stilskoj figuri ljudskog govora, koju je Bog ovde upotrebio. Sve eventualne implikacije i značenja moraju se uzeti zajedno sa zahtevima koje je Gospod Isus imao prema ljudima. U vreme dok se Bog još uvek nije ovaplotio, ljudi nisu razumevali mnogo od onoga što je govorio, zato što su te reči u celosti poticale iz Njegovog božanskog bića. Perspektiva i kontekst onoga što je govorio bili su ljudima nevidljivi i nedostižni; Bog je sve to izražavao iz duhovnog carstva, koje ljudi nisu mogli da vide. To je zato što ljudi, sazdani od krvi i mesa, nisu mogli da prolaze kroz duhovno carstvo. Međutim, nakon što se ovaplotio, Bog se ljudima obratio iz ljudske perspektive, pošto je prethodno izašao iz duhovnog carstva i prevazišao ga. On je tada Svoju božansku narav, namere i stav mogao da izražava kroz stvari koje su ljudi mogli da zamisle, stvari koje su svojim očima videli i s kojima su se u životu susretali, i uz to koristio metode koje su ljudi mogli da prihvate, na jeziku koji su mogli da razumeju i sa znanjem koje su mogli da dokuče, a sve to sa ciljem da ljudima omogući da spoznaju i razumeju Boga, da u okviru svojih mogućnosti i u meri u kojoj su za to bili sposobni, shvate Njegove želje i zahtevane standarde. To je bio metod i načelo Božjeg delovanja u ljudskom obličju. Mada su se načini i principi delovanja ovaploćenog Boga uglavnom ostvarivali posredstvom Njegove ljudskosti, Njegovo je delo zaista postiglo rezultate koji se ne bi mogli postići neposrednim delovanjem Njegovog božanstva. Delo koje je Bog obavio kroz vlastitu ljudskost bilo je konkretnije, verodostojnije i ciljano, njegove metode bile su mnogo fleksibilnije i ono je, po svojoj formi, prevazišlo delo obavljeno tokom Doba zakona.

Hajde da sada malo popričamo o ljubavi prema Gospodu i ljubavi prema bližnjemu kao prema samom sebi. Da li je to nešto što je direktno izraženo u božanstvu? Očigledno da nije! To su sve stvari o kojima je Sin čovečji govorio kroz vlastitu ljudskost; samo bi ljudska bića mogla reći nešto poput „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“ i „Voli druge onoliko koliko ceniš vlastiti život“. Takav način govora svojstven je isključivo ljudima. Bog nikada nije tako govorio. U najmanju ruku, Bog u Svom božanstvu ne raspolaže takvim jezikom, jer Mu načela poput „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“ nisu potrebna da bi njima regulisao Svoju ljubav prema čoveku i jer Božja ljubav prema čoveku predstavlja prirodno otkrovenje onoga što On ima i što jeste. Da li ste ikada čuli da je Bog kazao nešto poput: „Volim ljude kao Sȃmoga Sebe“? Naravno da niste, jer je ljubav sadržana u Božjoj suštini i u onome što On ima i što jeste. Božja ljubav prema čovečanstvu, Njegov stav i način ophođenja prema ljudima predstavljaju prirodni izraz i otkrovenje Njegove naravi. On to ne mora namerno da čini na određeni način, niti da namerno sledi određeni metod ili moralni kodeks da bi bližnjega voleo kao Sȃmog Sebe – On već poseduje takvu suštinu. Šta iz toga zaključuješ? Dok je delovao u ljudskom obličju, Bog je mnoge Svoje metode, reči i istine izražavao na ljudski način. On je, međutim, istovremeno izražavao i Svoju narav, ono što ima i što jeste, kao i Svoje namere, kako bi ljudi mogli da ih spoznaju i razumeju. Ono što su spoznali i razumeli bila je upravo Njegova suština i ono što On ima i što jeste, a što ujedno predstavlja urođeni identitet i status Sȃmog Boga. Drugim rečima, ovaploćeni Sin čovečji je u najvećoj mogućoj meri i na najtačniji način izražavao urođenu narav i suštinu Sȃmog Boga. Sin čovečji ne samo što nije otežavao niti sprečavao čoveku komunikaciju i interakciju sa Bogom na nebesima, već je zapravo bio jedini kanal i jedini most koji je ljude povezivao sa Gospodom sveg stvaranja. Zar vam se u ovom trenutku ne čini da ima mnogo sličnosti između prirode i metoda delovanja Gospoda Isusa u Dobu blagodati i sadašnje etape Božjeg dela? U aktuelnoj etapi se takođe uveliko koristi ljudski jezik u izražavanju Božje naravi, kao i mnoge metode i komponente svakodnevnog ljudskog jezika i znanja, kojima se izražavaju namere Sȃmog Boga. Nakon što se Bog ovaploti, veliki deo Njegovog jezika i metoda izražavanja prolazi kroz medijum ljudskog jezika i metoda, bez obzira da li On pri tom govori iz ljudske ili iz božanske perspektive. Drugim rečima, Božje ovaploćenje za tebe predstavlja najbolju priliku da svojim očima vidiš Božju svemoć i mudrost, kao i da upoznaš sve praktične aspekte Boga. Kada je postao telo i potom odrastao, Bog je polako sticao razumevanje, učio i shvatao ponešto od ljudskog znanja, zdravog razuma, jezika i metoda ljudskog izražavanja. Ovaploćeni Bog je posedovao sve to što je poticalo od ljudi koje je On stvorio. Sve su te stvari postale oruđa kojima je ovaploćeni Bog izražavao Svoju narav i Svoje božanstvo, i koja su Mu omogućila da Svoje delo, dok ga je obavljao među ljudima, iz perspektive čoveka i služeći se ljudskim jezikom, učini prikladnijim, verodostojnijim i tačnijim. Njegovo delo je, na taj način, ljudima postalo razumljivije i dostupnije, čime je Bog ostvario željene rezultate. Zar ovaploćenom Bogu nije praktičnije da deluje na ovaj način? Zar se u tome ne ogleda mudrost Božja? Tek pošto bi se ovaplotio, a Njegovo telo bilo u stanju da preduzme delo koje je želeo da obavi, Bog bi praktično izrazio Svoju narav i Svoje delo, a tada bi ujedno mogao i da zvanično započne Svoju službu kao Sin čovečji. To je značilo da između Boga i čoveka više nije postojao „generacijski jaz“, da će Bog ubrzo prestati da komunicira preko glasnika, te da je Sȃm Bog mogao lično da izrazi sve reči i celokupno delo koje je želeo da obavi u telu. To je takođe značilo da su Mu ljudi koje je spasavao bili bliži, da je Njegovo delo upravljanja stupilo na novu teritoriju i da će se čitavo čovečanstvo suočiti s novom erom.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 72

Svako ko je čitao Bibliju zna da se u vreme Isusovog rođenja mnogo toga dešavalo. Među svim tim događajima, najveći je bio onaj kada Ga je lovio đavolji kralj, što je bilo u toj meri ekstremno da su sva gradska deca, starosti do dve godine, bila poklana. Očigledno je da je, Svojim ovaploćenjem među ljudima, Bog na Sebe preuzeo veliki rizik; takođe je očigledno da je platio veliku cenu kako bi dovršio Svoje upravljanje spasenjem čovečanstva. Očigledne su i velike nade koje je polagao u Svoje delo, dok je ovaploćen boravio među ljudima. Kako se Bog osećao kad Mu je telo postalo sposobno da preduzme delo među ljudima? Trebalo bi da ljudi to mogu da razumeju u određenoj meri, zar ne? Ako ništa drugo, Bog je bio srećan zbog toga što je konačno mogao da započne sprovođenje Svog novog dela među ljudima. Kada se Gospod Isus krstio i zvanično otpočeo delo vršenja Svoje službe, srce je Božje bilo preplavljeno radošću, jer je, posle toliko godina čekanja i opsežnih priprema, konačno mogao da se ogrne telom normalnog čoveka i da Svoje novo delo započne u liku čoveka od krvi i mesa, kojeg su ljudi mogli da vide i da dodirnu. Napokon je mogao s ljudima da razgovara licem u lice i srcem uz srce, služeći se identitetom čoveka. Bog je konačno mogao da se s ljudima suoči posredstvom ljudskih načina delovanja i ljudskog jezika; mogao je da opskrbljuje ljudski rod, da ga prosvećuje i da mu pomaže, služeći se njegovim jezikom; mogao je da s njima obeduje za istim stolom i da živi u istom prostoru. Takođe je mogao da ljude, stvari i sve ostalo vidi baš onako kako su to ljudi videli, pa čak i da na sve to gleda ljudskim očima. Za Boga je već ovo predstavljalo prvu pobedu Njegovog dela obavljenog u telu čoveka. Takođe bi se moglo reći da je to bilo ogromno postignuće – a Bog je, naravno, zbog toga bio najsrećniji. Počev od tada, Bog je po prvi put osetio nekakvu utehu u obavljanju Svog dela među ljudima. Svi događaji koji su se u to vreme dešavali bili su toliko praktični i tako prirodni, a uteha koju je Bog osećao bila je tako istinita. Što se ljudi tiče, sa izvršenjem svake nove etape Božjeg dela i svaki put kad se Bog oseti zadovoljno, oni su bivali sve bliži Bogu i vlastitom spasenju. Za Boga je ovo ujedno početak Njegovog novog dela, korak napred u ostvarenju Njegovog plana upravljanja i, povrh toga, vreme u kojem se Njegove namere bliže svom krajnjem ispunjenju. Za ljude je pojava takve prilike srećan i veoma dobar znak; za sve one koji od Boga čekaju spasenje, ovo je važna i radosna vest. Kad započne s novom etapom Svog dela, Bog pred Sobom ima novi početak, a u trenutku kad se to novo delo i taj novi početak predstave ljudima, njihov je ishod već određen i ostvaren, tako da Bog već vidi efekte i plodove te etape Svog dela. U isto vreme, Bog oseća zadovoljstvo postignutim efektima, a Njegovo je srce, naravno, ispunjeno srećom. Bog se tada oseća sigurnim, jer je Svojim očima već video i odabrao ljude koje traži, a ujedno je i zadobio tu grupu ljudi, koji su u stanju da Njegovom delu donesu uspeh, a Njemu zadovoljstvo. On tada Svoje brige ostavlja po strani i neizmerno je srećan. Drugim rečima, kad se telo Božje osposobi da među ljudima preduzme novo delo, kad počne nesmetano da izvršava delo koje mora da obavi i kad oseti da je sve dobro obavljeno, za Njega se kraj već tada nazire. Zbog toga je On zadovoljan i Njegovo je srce ispunjeno srećom. Kako Bog izražava tu Svoju sreću? Možete li zamisliti kakav bi mogao da bude odgovor? Da li bi On mogao da zaplače? Može li Bog da plače? Može li da pljesne rukama? Može li Bog da zaigra? Može li od sreće da zapeva? Ako može, koju bi pesmu On zapevao? Bog bi, naravno, mogao da otpeva neku prelepu i dirljivu pesmu, pesmu kojom bi izrazio svu radost i sreću koju oseća u srcu. Mogao bi da je otpeva ljudima, Sȃmom Sebi i svemu postojećem. Božja sreća se može izraziti na bilo koji način – sve je to normalno, jer Bog može i da se raduje i da tuguje, a Svoja osećanja može da izrazi na razne načine. To je Njegovo pravo i ništa ne može biti normalnije i ispravnije od toga. Ljudi o tome ne treba ništa drugo da misle. Ne bi trebalo da na Bogu isprobavaš „bacanje čini koje stežu obruč oko glave“^[a], tako što ćeš Mu govoriti da ne treba da radi ovo ili ono, da ne treba da se ponaša ovako ili onako, te da Mu na taj način ograničavaš sreću ili ma koje drugo osećanje. U ljudskim srcima, Bog ne može da bude srećan, ne sme da prolije suzu, ne sme da zaplače – On, po njima, ne sme da izražava nikakve emocije. Verujem da, nakon razgovora koje smo vodili na ova dva zbora, Boga više nećete posmatrati na ovaj način i da ćete Mu dozvoliti malo slobode i opuštanja. To je veoma dobra stvar. Ako ubuduće budete bili u stanju da, kad čujete da je tužan, zaista osetite Njegovu tugu, i ako budete mogli da zaista osetite Njegovu sreću kad čujete da je srećan, tada ćete barem moći da jasno spoznate i da razumete šta Ga čini srećnim, a šta Ga rastužuje. Kad budeš bio u stanju da tuguješ zato što je On tužan i da se raduješ Njegovoj sreći, tada će On u potpunosti zadobiti tvoje srce, a između tebe i Njega neće više biti nikakvih prepreka. Nećeš više pokušavati da Boga sputavaš ljudskim maštarijama, predstavama i znanjem. Tada će Bog u tvom srcu postati živ i upečatljiv. On će tada postati Bog tvog života i Gospodar svega što ima veze s tobom. Imate li takvih težnji? Jeste li uvereni da možete to da postignete?

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

a. „Bacanje čini koje stežu obruč oko glave“ koristio je monah po imenu Tang Sanzang, u kineskom romanu „Putovanje na Zapad“. On je takve čini bacao da bi kontrolisao Sun Vukonga, tako što bi mu oko glave stezao metalni obruč i trenutno mu zadavao glavobolje, držeći ga na taj način pod kontrolom. Kasnije je to postala metafora za sredstvo kojim se neka osoba svezuje.

Svakodnevne reči Božje Odlomak 73

Priče Gospoda Isusa

Priča o sejaču (Matej 13:1-9)

Priča o kukolju (Matej 13:24-30)

Priča o semenu gorušice (Matej 13:31-32)

Pričao kvascu (Matej 13:33)

Objašnjenje priče o kukolju (Matej 13:36-43)

Priča o blagu (Matej 13:44)

Priča o biseru (Matej 13:45-46)

Priča o ribarskoj mreži (Matej 13:47-50)

Prva od tih priča predstavlja parabolu o sejaču. Radi se o veoma zanimljivoj priči; sejanje semena bio je uobičajen događaj u životu ondašnjih ljudi. Druga priča je parabola o kukolju. Svako ko je ikada sadio neki usev, a svakako svi odrasli ljudi, sigurno će znati šta je „kukolj“. Druga priča sadrži parabolu o semenu gorušice. Svi znate šta je gorušica, zar ne? Ako ima onih koji ne znaju, više o tome mogu pročitati u Bibliji. Četvrta priča posvećena je kvascu. Većina ljudi zna da se kvasac koristi za fermentaciju i da je to nešto što ljudi koriste u svakodnevnom životu. Sve ostale priče, uključujući šestu po redu priču o blagu, sedmu o biseru i osmu o ribarskoj mreži, izvedene su i potiču iz stvarnog života. Kakvu sliku stvaraju ove parabole? To je slika Boga koji postaje normalna osoba i živi zajedno s ljudima, komunicira s njima i snabdeva ih svim potrepštinama, služeći se ljudskim jezikom, jezikom svakodnevnog života. Nakon što je Bog postao telo i duže vreme živeo među ljudima, i nakon što je iskusio i video njihove različite stilove života, ta su Mu iskustva postala štivo, kroz koje je Svoj božanski jezik preobrazio u ljudski jezik. Naravno, sve što je video i čuo u životu takođe je obogatilo ljudsko iskustvo Sina čovečjeg. Kad bi poželeo da ljudi shvate neke istine i da razumeju neke od Božjih namera, mogao je da parabole slične navedenim iskoristi da bi ljudima saopštio nešto o Božjim namerama i Njegovim zahtevima prema čovečanstvu. Sve te priče bile su povezane sa životima ljudi; nijedna od njih nije bila izolovana od ljudskih života. Dok je Gospod Isus živeo među ljudima, video je zemljoradnike kako obrađuju svoja polja i saznao šta je kukolj, a šta kvasac; shvatio je da ljudi vole blago, pa je stoga koristio metafore blaga i bisera. U životu je često viđao ribare kako bacaju mreže; Gospod Isus je, dakle, bio svedok svim tim aktivnostima ljudskog života, a takođe je i lično iskusio takav život. Poput svakog drugog normalnog ljudskog bića, iskusio je rutinu ljudske svakodnevice i njihova tri obroka dnevno. Lično je iskusio život prosečnog čoveka i posmatrao živote drugih ljudi. Posmatrajući i lično doživljavajući sve to, nije razmišljao o tome kako da Sebi obezbedi dobar život, niti kako da živi slobodnije i udobnije. Umesto toga, Gospod Isus je, na osnovu vlastitog iskustva autentičnog života ljudi, uvideo koliko im je život težak. Video je poteškoće, tugu i jad ljudi koji žive pod vlašću Sotone i koji žive grešnim životom, izloženi Sotoninom kvarenju. Dok je lično doživljavao ljudski život, iskusio je i koliko su bespomoćni ljudi koji žive u sveopštoj korupciji, te ujedno video i iskusio bedne uslove u kojima su živeli grešni ljudi, ljudi čiji su životi, zbog mučenja kojem su ih podvrgavali Sotona i greh, izgubili svaki smisao. Da li je Gospod Isus sve to video Svojom božanstvenošću ili Svojom ljudskošću? Njegova ljudskost je zaista postojala i bila itekako živa; On je sve to mogao da doživi i da vidi. Ali On je, naravno, sve to sagledao i Svojom suštinom, koja je Njegovo božanstvo. Drugim rečima, Sȃm Hristos, ovaploćeni Gospod Isus, video je sve to, usled čega je ujedno osetio važnost i neophodnost dela koje je preduzeo za vreme dok je živeo u telu od krvi i mesa. Mada je i Sȃm znao koliko je ogromna odgovornost koju treba da preduzme u telu i kako će okrutan biti bol s kojim će se suočiti, kad je video koliko su ljudi bespomoćni u svom grehu, kad je video kako bedno žive i kako se nemoćno batrgaju pod zakonom, postajao je sve tužniji i sve nestrpljiviji da ljude izbavi iz greha. Ne obazirući se na teškoće s kojima će se suočiti i na bol koji će pretrpeti, postajao je sve odlučniji da iskupi ljudski rod, koji je grcao u grehu. Moglo bi se reći da je, tokom ovog procesa, Gospod Isus počeo sve jasnije da razume delo koje je trebalo da obavi i koje Mu je povereno. Ujedno je osećao i sve snažniju želju da obavi delo koje se spremao da obavi – da na Sebe preuzme sve ljudske grehe, da ljude iskupi tako da više ne žive u grehu i da, u isto vreme, Svojom žrtvom za greh omogući Bogu da ljudima oprosti grehe i da Mu omogući da nastavi Svoje delo spasenja ljudskog roda. Moglo bi se reći da je Gospod Isus svim srcem bio voljan da Sebe prinese kao žrtvu za spas čovečanstva. Takođe je bio voljan da ljudima bude žrtva za greh, da bude razapet na krst, i zaista je žudeo da obavi to delo. Kad je video bedne uslove u kojima ljudi žive, još je više želeo da Svoju misiju ispuni što je moguće pre, ne časeći ni časa, ne gubeći ni sekundu. Osetivši koliko je to hitno, nije razmišljao o tome koliki će bol pretrpeti, niti je imalo strahovao od poniženja kojem će biti izložen. U srcu je nosio jedno jedino uverenje: samo ako bude žrtvovao Sȃmog Sebe, ako kao žrtva za greh bude prikovan na krst, jedino tako će se Božja volja izvršiti i jedino tada će Bog moći da započne Svoje novo delo. Na taj način bi se životi ljudi i njihovo bivstvovanje u grehu u potpunosti preobrazili. Njegovo uverenje i ono što je bio odlučan da učini odnosili su se na spasenje ljudskog roda, a On je imao jedan jedini cilj – da sledi Božju volju, kako bi Bog mogao uspešno da započne narednu etapu Svog dela. To je bilo ono što je Gospod Isus u to vreme imao na umu.

Živeći u telu od krvi i mesa, ovaploćeni Bog je posedovao normalnu ljudskost; imao je osećanja i razum normalnog čoveka. Znao je šta je sreća i šta je bol, a kad je video kakvim životom ljudi žive, u dubini duše je osetio da iz greha neće moći da ih izbavi samo držanjem predavanja, obezbeđivanjem potrebnih stvari i podučavanjem. Takođe je shvatio da ljude ne može izbaviti iz greha ni time što će ih primorati da se pokoravaju zapovestima – tek kad je njihove grehe preuzeo na Sebe i poprimio obličje grešnog tela, mogao je zauzvrat da osvoji slobodu i Božji oproštaj za ljude. Nakon što je, dakle, Gospod Isus iskusio i posvedočio da ljudi žive u grehu, u Njegovom se srcu rodila snažna želja – da ljudima omogući da se oslobode grčevitog života u grehu. Zbog te je želje On sve jače osećao da mora što brže i što je moguće pre otići na krst i na Sebe preuzeti ljudske grehe. Tako je Gospod Isus razmišljao u to vreme, nakon što je proživeo sa ljudima i video, čuo i osetio bedu njihovog života u grehu. Da li bi ijedan prosečan čovek mogao da ima nameru kakva je bila namera ovaploćenog Boga prema ljudima i da li bi mogao da izrazi i da razotkrije takvu narav? Šta bi prosečan čovek video, živeći u takvom okruženju? O čemu bi razmišljao? Kad bi se prosečan čovek sa svim tim suočio, da li bi on te probleme sagledavao iz šire perspektive? Definitivno ne bi! Mada ovaploćeni Boga spolja izgleda isto kao čovek, mada On poseduje ljudsko znanje i govori ljudskim jezikom, i mada ponekad čak i Svoje ideje saopštava ljudskim metodama i načinom izražavanja, ipak se način na koji On sagledava ljude i suštinu stvari apsolutno razlikuje od načina na koji iskvareni ljudi gledaju na čovečanstvo i na suštinu stvari. Njegova perspektiva i uzvišenost sa koje posmatra stvari, potpuno su nedostižni za iskvarenog čoveka. To je stoga što je Bog istina, zato što telo kojim je ogrnut takođe poseduje Božju suštinu i zato što Njegove misli i sve ono što Svojom ljudskošću izražava takođe predstavljaju istinu. Onim što izražava, ovaploćeni Bog iskvarene ljude snabdeva istinom i životom. Pri tom On time ne snabdeva samo jednu osobu, već čitavo čovečanstvo. S druge strane, svaka iskvarena osoba u svom srcu nosi samo onih nekoliko ljudi s kojima je povezana. Ona razmišlja i brine samo o toj šačici ljudi. Kad god je na pomolu neka katastrofa, ona prvo pomisli na vlastitu decu, supružnika ili na roditelje. U najboljem slučaju, neka saosećajnija osoba će možda pomisliti i na ponekog rođaka ili dobrog prijatelja, ali da li će se misli čak i tako saosećajne osobe protezati dalje od toga? Neće, nikada! Jer, na kraju krajeva, ljudi su ipak samo ljudi, i oni sve mogu da posmatraju samo iz pozicije i perspektive ljudskih bića. Ovaploćeni Bog je, međutim, potpuno drugačiji od iskvarenog čoveka. Ma koliko da je Božje ovaploćeno telo obično, normalno i ponizno, i sa ma koliko prezira da ljudi na Njega gledaju, Njegove misli i Njegov odnos prema ljudima predstavljaju nešto što nijedan čovek ne bi mogao da poseduje i nešto što niko ne bi mogao da oponaša. On će ljude uvek posmatrati iz perspektive božanskog, sa Svoje uzvišene pozicije Stvoritelja. On će na ljude uvek gledati kroz suštinu i mentalni sklop Boga. On ljude nikako ne može da posmatra sa nivoa prosečne osobe, niti iz perspektive iskvarenog čoveka. Sa druge strane, kad ljudi posmatraju čovečanstvo, oni to čine iz vizure čoveka, koristeći ljudsko znanje, ljudska pravila i teorije kao merilo. To spada u okvire onoga što ljudi mogu da vide svojim očima i u opseg onoga što iskvareni ljudi mogu da postignu. Kada Bog posmatra ljudski rod, On to čini iz vizure božanskog, a merilo Mu je Njegova suština i sve ono što On ima i što jeste. Tom opsegu pripada sve ono što ljudi ne mogu da vide, i po tome se ovaploćeni Bog i iskvareni ljudi međusobno u potpunosti razlikuju. Ta je razlika određena različitim suštinama ljudi i Boga – njihove različite suštine određuju njihove identitete i položaje, kao i perspektivu i nivo sa kojeg posmatraju stvari. Da li u Gospodu Isusu vidite izraz i otkrovenje Sȃmog Boga? Moglo bi se reći da je sve ono što je Gospod Isus uradio i izrekao bilo povezano s Njegovom službom i s Božjim vlastitim delom upravljanja, da je sve to bilo izraz i otkrovenje Božje suštine. Iako se On pri tom ispoljavao kao ljudsko biće, Njegovu božansku suštinu i otkrovenje Njegovog božanstva nije moguće poreći. Da li je Njegovo ispoljavanje kao ljudskog bića zaista predstavljalo manifestaciju Njegove ljudskosti? Njegova ljudska manifestacija se, po svojoj suštini, potpuno razlikovala od ljudske manifestacije iskvarenog čoveka. Gospod Isus je bio ovaploćeni Bog. Da je On zaista bio jedan od običnih, iskvarenih ljudi, da li bi uopšte mogao da grešni život ljudi sagleda iz božanske perspektive? On to nikako ne bi mogao! U tome je razlika između Sina čovečjeg i običnog čoveka. Svi iskvareni ljudi žive u grehu i niko ne oseća ništa posebno kad ugleda greh; svi su isti, baš kao svinje koje žive u blatu i ne osećaju se nimalo neprijatno ni prljavo zbog toga – naprotiv, dobro se hrane i spavaju čvrstim snom. Čak i ako neko počisti svinjac, svinje će se zbog toga zapravo osećati loše i neće dugo ostati čiste. Nedugo zatim, ponovo će se valjati u blatu i biće im sasvim udobno u njemu, jer to su prljava stvorenja. Ljudima su svinje prljave, ali i ako svinji očistiš prostor u kojem boravi, ona se zbog toga neće osećati bolje – upravo zato niko ne drži svinju u svojoj kući. Način na koji ljudi gledaju na svinje uvek će se razlikovati od onoga kako se sȃme svinje osećaju, jer ljudi i svinje ne pripadaju istoj vrsti. A pošto ovaploćeni Sin čovečji ne pripada istoj vrsti kao iskvareni ljudi, samo ovaploćeni Bog može stvari posmatrati iz božanske perspektive, sa uzvišenog položaja Boga, odakle vidi čovečanstvo i sve ostalo.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 74

Šta je sa patnjom koju Bog doživljava nakon što se ovaploti i počne da živi među ljudima? Kakva je to patnja? Da li to iko uistinu razume? Neki kažu da Bog mnogo pati i da ljudi, iako se radi o Sȃmom Bogu, ne razumeju Njegovu suštinu, već su skloni da se prema Njemu uvek ponašaju kao prema ljudskom biću, što Njega vređa i nanosi mu nepravdu – oni, dakle, kažu da je Njegova patnja iz tih razloga uistinu velika. Drugi kažu da je Bog nevin i bezgrešan, ali da strada na isti način kao i ljudi, da od ljudi trpi progon, klevete i poniženja; kažu da On takođe trpi zbog toga što Ga sledbenici ne razumeju i što su buntovni prema Njemu – stoga oni tvrde da je Božja patnja zaista nemerljiva. Čini se, dakle, da vi Boga ne razumete u potpunosti. Patnju o kojoj govorite Bog zapravo ne smatra istinskom patnjom, zato što postoje mnogo gore patnje od ove. Šta je, onda, prava patnja, sa stanovišta Sȃmog Boga? Šta je istinska patnja za ovaploćenog Boga? On pravom patnjom ne smatra to što ga ljudi ne razumeju, kao ni to što Ga ljudi pogrešno razumeju i što na Njega ne gledaju kao na Boga. Ljudima se, međutim, često čini da je Bog sigurno pretrpeo veliku nepravdu, da On, tokom perioda koji provodi u telu, ljudima ne sme da pokazuje Svoju ličnost, niti da im dozvoli da vide Njegovu veličinu, te smatraju da se Bog ponizno krije unutar beznačajnog tela i da zbog toga mora da Mu je užasno mučno. Ljudi primaju k srcu ono što mogu da razumeju i što mogu da vide od Božjeg stradanja, da bi zatim na Boga projektovali svakovrsne naklonosti, a često pomalo i veličaju Njegovo stradanje. U stvarnosti, međutim, postoji razlika; postoji jaz između onoga što ljudi razumeju o Božjem stradanju i onoga što On uistinu oseća. Najiskrenije vam kažem – sa stanovišta Boga, bilo da se radi o Duhu Božjem ili o Božjem ovaploćenom telu, maločas opisano stradanje nije istinsko stradanje. Koje onda stradanje Bog zapravo trpi? Hajde da o Božjem stradanju popričamo isključivo iz perspektive ovaploćenog Boga.

Kad se Bog ovaploti, to jest, kad se pretvori u prosečnu, normalnu osobu, koja živi u zajednici s drugim ljudima, zar On tada ne može da vidi i da oseti ljudske metode, zakone i životne teorije? Kako se On zbog tih metoda i životnih zakona oseća? Oseća li u Svom srcu gnušanje? Zašto bi se On toga gnušao? Kakvi su ljudski metodi i životni zakoni? Iz kojih su korena oni iznikli? Na čemu se zasnivaju? Ljudski metodi, zakoni i sve drugo što ima veze s njihovim načinom života – sve je to stvoreno na temelju Sotonine logike, znanja i filozofije. U ljudima koji žive po takvim zakonima nema ljudskosti, nema istine – svi oni prkose istini i neprijateljski su nastrojeni prema Bogu. Ako pogledamo Božju suštinu, vidimo da je ona dijametralno suprotna Sotoninoj logici, znanju i filozofiji. Njegova je suština ispunjena pravednošću, istinom, svetlošću i ostalim realnostima svih pozitivnih stvari. Šta oseća Bog, koji poseduje takvu suštinu i živi među takvim ljudima? Šta On u Svom srcu oseća? Zar Mu srce nije ispunjeno bolom? Njegovo srce trpi bol, bol koji nijedno ljudsko biće ne može da razume ni da doživi. To je zato što sve sa čim se On suočava, sa čim se susreće, sve što čuje, vidi i doživljava, jeste iskvarenost, zlo, ljudska pobuna i otpor prema istini. Sve što potiče od ljudi predstavlja izvor Njegove patnje. Naime, pošto se Njegova suština razlikuje od suštine iskvarenih ljudi, iskvarenost ljudi postaje izvor Njegove najveće patnje. Da li je Bog, nakon što se ovaploti, u stanju da pronađe nekoga ko bi s Njim delio zajednički jezik? Takvu osobu nije moguće pronaći među ljudima. Ne postoji niko ko bi mogao da komunicira sa Bogom, niti da s Njim obavi jednu takvu razmenu – kako se onda Bog, po tvom mišljenju, oseća zbog toga? Sve ono o čemu ljudi razgovaraju, što vole, za čime tragaju i žude, sve to ima veze s grehom i zlim sklonostima. Kad se Bog sa svim tim suoči, zar se ne oseća kao da Mu je neko zario nož u srce? Može li On, kad se suoči s tim stvarima, osećati radost u Svom srcu? Može li pronaći utehu? Budući da živi s ljudima punim buntovništva i zla, kako bi Njegovo srce moglo da ne pati? Koliko je zaista velika ova patnja i koga je uopšte briga za to? Ko na to obraća pažnju? I ko je u stanju da to ceni? Nema načina da ljudi razumeju Božje srce. Božje stradanje je nešto što ljudi naročito nisu u stanju da cene, a ljudska hladnoća i otupelost još više produbljuju Njegovu patnju.

Neki ljudi često saosećaju sa Hristovom mukom zbog stiha u Bibliji koji kaže: „Lisice imaju jazbine, ptice gnezda, a Sin Čovečiji nema gde da nasloni glavu.“ Kad čuju ovaj stih, ljudi ga uzimaju k srcu i veruju da je to najveće stradanje koje Bog trpi i najveća patnja koju Hristos podnosi. Ali, ako ovo razmotrimo s činjenične strane, da li se zaista o tome radi? Ne; Bog ne misli da ove poteškoće predstavljaju patnju. On nikad nije zavapio protiv nepravde zbog Svojih telesnih problema i nikad nije tražio od ljudi da Mu išta daju zauzvrat, niti da Ga bilo čime nagrade. Kad, međutim, lično posvedoči svemu što je u vezi s ljudima, njihovom iskvarenom životu i zlu iskvarenih ljudi, kad se vlastitim očima uveri da su ljudi u Sotoninim rukama, da ih je Sotona zarobio tako da mu ne mogu pobeći i da ljudi koji žive u grehu ne znaju šta je istina, On naprosto ne može da toleriše sav taj greh. Njegovo gnušanje prema ljudima raste iz dana u dan, ali On sve to mora da istrpi. To je najveća Božja patnja. Bog među svojim sledbenicima ne može u potpunosti da izrazi čak ni glas Svog srca ni Svoja osećanja, a niko od Njegovih sledbenika nije u stanju da istinski razume Njegovu patnju. Niko čak ni ne pokušava da razume ili uteši Njegovo srce, koje ovu patnju uvek iznova trpi, iz dana u dan, iz godine u godinu. Šta iz svega ovoga zaključujete? Iako od ljudi ne zahteva ništa u zamenu za ono što im je dao, Bog, zbog Svoje suštine, nikako ne može da toleriše ljudsko zlo, iskvarenost i greh, već umesto toga oseća krajnje gnušanje i mržnju, što Njegovom srcu i telu nanosi beskrajnu patnju. Jeste li uvideli to? Po svoj prilici, niko od vas nije mogao to da uvidi, jer niko od vas nije u stanju da razume Boga. Trebalo bi da s vremenom i sami to postepeno iskusite.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 75

Isus hrani pet hiljada ljudi

Jovan 6:8-13 Jedan od učenika, Andrija, brat Simona Petra, reče mu: „Tu je jedan momčić koji ima pet ječmenih hlebova i dve ribe. Ipak, to nije dovoljno da se nahrani toliki narod.“ Isus im reče: „Neka narod poseda!“ Bilo je tu dosta trave. Ljudi tako posedaše, njih oko pet hiljada. Onda je Isus uzeo hlebove, zahvalio Bogu, pa ih je dao onima koji su sedeli. Tako je učinio i sa ribama, te je svako jeo koliko je hteo. Kada su se svi nasitili, Isus reče svojim učenicima: „Pokupite preostale komade da ne propadnu.“ Učenici sakupiše dvanaest kotarica preostalog hleba od onih pet ječmenih hlebova koje je narod jeo.

Koja se ideja krije iza „pet hlebova i dve ribe“? Koliko bi ljudi, pod normalnim okolnostima, moglo da se nahrani sa pet vekni hleba i dve ribe? Ako računate prema apetitu prosečne osobe, ta bi količina hrane bila dovoljna samo za dve osobe. To je, u osnovi, ideja na kojoj se zasniva priča o „pet hlebova i dve ribe“. Koliko je ljudi, međutim, u ovoj priči nahranjeno sa pet hlebova i dve ribe? O tome je u Svetom pismu zabeleženo sledeće: „Bilo je tu dosta trave. Ljudi tako posedaše, njih oko pet hiljada.“ Imajući u vidu pet hlebova i dve ribe, da li pet hiljada predstavlja veliki broj ljudi? Šta pokazuje da je ovaj broj tako velik? Sa stanovišta čoveka, naprosto bi bilo nemoguće podeliti pet hlebova i dve ribe na pet hiljada ljudi, jer je razlika između broja ljudi i količine hrane prevelika. Čak i ako bi svakome hteli da damo po zalogajčić, to ipak ne bi bilo dovoljno za pet hiljada ljudi. Tada je, međutim, Gospod Isus učinio čudo – ne samo što se postarao da se time zasiti pet hiljada ljudi, već je čak i preostalo nešto hrane. Sveto pismo dalje kaže: „Kada su se svi nasitili, Isus reče svojim učenicima: ’Pokupite preostale komade da ne propadnu.’ Učenici sakupiše dvanaest kotarica preostalog hleba od onih pet ječmenih hlebova koje je narod jeo.“ Ovo čudo je ljudima omogućilo da vide identitet i status Gospoda Isusa i da uvide da za Boga ništa nije nemoguće – na taj su način oni sagledali istinu o Božjoj svemoći. Pet hlebova i dve ribe bilo je dovoljno da nahrani pet hiljada ljudi, a da li bi Bog mogao da nahrani toliki narod da nije bilo nikakve hrane? Naravno da bi mogao! Ovo je bilo čudo, koje se ljudima neminovno činilo nedokučivim, neverovatnim i tajnovitim, dok za Boga to nije bilo ništa naročito. Pošto je za Boga ovo bila sasvim obična stvar, zašto bismo je sada izdvajali radi tumačenja? Zato što ono što se iza tog čuda krije jeste namera Gospoda Isusa, koju ljudi nikada ranije nisu uočili.

Pokušajmo najpre da ustanovimo kojoj je vrsti pripadalo tih pet hiljada ljudi. Jesu li oni bili sledbenici Gospoda Isusa? Iz Svetog pisma saznajemo da oni nisu bili Njegovi sledbenici. Da li su oni znali ko je Gospod Isus? Zasigurno nisu! Oni, u najmanju ruku, nisu znali da je osoba koja stoji pred njima Hristos, ili su možda neki od njih znali kako se zove ili čuli nešto o stvarima koje je uradio. Za Gospoda Isusa su se naprosto zainteresovali nakon što su čuli priče o Njemu, ali se svakako ne bi moglo reći i da su Ga sledili, a kamoli da su Ga razumeli. Kad je Gospod Isus video tih pet hiljada ljudi, oni su bili izgladneli i razmišljali su samo o hrani, tako da je Gospod Isus u tom smislu zadovoljio njihove želje. Šta Mu je bilo na srcu kad je udovoljio njihovim željama? Kakav je stav imao prema tim ljudima, koji su samo hteli da utole glad? U to vreme, misli Gospoda Isusa i Njegov stav bili su povezani s Božjom naravi i suštinom. Suočen s pet hiljada izgladnelih ljudi, koji su samo želeli dobar obrok, suočen s tim radoznalim ljudima koji su u Njega polagali puno nade, Gospod Isus je samo pomislio da im ovim čudom podari malo blagodati. On, međutim, nije gajio neku naročitu nadu da će oni postati Njegovi sledbenici, jer je znao da samo žele da se malo zabave i da se najedu, te je stoga uradio najbolje s onim što je imao i uz pomoć pet vekni hleba i dve ribe nahranio pet hiljada ljudi. Otvorio je oči tim ljudima koji su uživali u uzbudljivim stvarima i želeli da svedoče čudima, tako da su rođenim očima mogli da vide šta ovaploćeni Bog može da postigne. Mada je njihovu radoznalost zadovoljio nečim opipljivim, Gospod Isus je u Svom srcu unapred znao da tih pet hiljada ljudi želi samo da pojede svoju porciju hleba, te im stoga ništa nije govorio ni propovedao – samo ih je pustio da gledaju kako se čudo odigrava. On prema tim ljudima nikako nije mogao da se odnosi kao prema učenicima koji su ga istinski sledili, ali u Božjem srcu sva stvorenja žive pod Njegovom vlašću i On bi da svima koji su Mu pred očima omogući da uživaju u blagodati Božjoj kad god je to potrebno. Iako ti ljudi nisu znali ko je On, iako Ga nisu razumeli niti stekli neki naročiti utisak o Njemu, a nisu Mu bili ni zahvalni što ih je nahranio hlebom i ribom, Bog se zbog toga nije na njih ljutio – On je tim ljudima pružio sjajnu priliku da uživaju u blagodati Božjoj. Neki kažu da je Bog principijelan u svemu što čini, da ne motri nad nevernicima niti ih štiti, te da im naročito ne dozvoljava da uživaju u Njegovoj blagodati. Da li je to zaista tako? U Božjim očima, dokle god se radi o živim bićima koja je On Sȃm stvorio, On će upravljati i brinuti o njima, na razne će se načine ophoditi prema njima, planiraće za njih i vladaće njima. Takve su Božje misli i stav prema svim stvorenjima.

Iako ovih pet hiljada ljudi, koje je Gospod Isus nahranio hlebom i ribom, nisu imali nameru da Ga slede, On pred njih nije postavio nikakve stroge zahteve; znate li šta je Gospod Isus uradio kad su se najeli? Da li im je održao ikakvu propoved? Kuda je On nakon toga otišao? U svetim spisima nije zabeleženo da im je Gospod Isus išta rekao, već samo da ih je, obavivši Svoje čudo, u tišini napustio. Je li, dakle, On tim ljudima postavljao ikakve zahteve? Da li je tu bilo ikakve mržnje? Ne, tu nije bilo ničeg sličnog. On naprosto nije više hteo da obraća pažnju na te ljude koji nisu bili u stanju da ga slede, a u Svom je srcu osećao bol. Videvši ljudsku izopačenost i osetivši da Ga ljudi odbacuju dok je boravio među njima i posmatrao ih, rastužila Ga je ljudska glupost i neznanje, u srcu je osećao bol i sve što je hteo bilo je da što pre ode od njih. Gospod im u Svom srcu nije postavljao nikakve zahteve, nije želeo da im posvećuje pažnju i, štaviše, nije hteo da na njih troši Svoju snagu. Znao je da oni nisu u stanju da ga slede, ali je, uprkos tome, Njegov stav prema njima i dalje bio sasvim jasan. Naprosto je hteo da bude ljubazan prema njima i da im podari blagodat, što je zapravo bio Božji stav prema svakom stvorenom biću pod Njegovom vlašću – da se prema svakom od njih ophodi ljubazno, da ih snabdeva i hrani. Upravo iz razloga što je bio ovaploćeni Bog, Gospod Isus je sasvim prirodno razotkrio vlastitu Božju suštinu i ljubazno se ponašao prema tim ljudima. Ophodio se prema njima sa iskrenom blagonaklonošću i tolerancijom, pokazavši im time Svoju dobrotu. Ma kako da su ti ljudi gledali na Gospoda Isusa i bez obzira na ishod svega toga, On se prema svakom stvorenom biću odnosio na osnovu Svog identiteta kao Gospoda svega stvorenog. Sve što je razotkrio, bez izuzetka je u sebi sadržalo Božju narav i ono što On ima i što jeste. Gospod Isus je u tišini učinio ovo čudo, da bi zatim u tišini otišao – koji je to aspekt Božje naravi? Može li se reći da je to Božja dobrota? Da li bi se moglo reći da je to Božja nesebičnost? Je li to nešto što bi i običan čovek mogao da učini? Naravno da ne! Ko su, po svojoj suštini, bili ovi ljudi koje je Gospod Isus nahranio sa pet vekni hleba i dve ribe? Može li se reći da su oni bili u skladu s Njim? Može li se reći da su svi oni prema Bogu bili neprijateljski nastrojeni? Sa sigurnošću se može reći da oni apsolutno nisu bili u skladu sa Gospodom, te da je njihova suština bila krajnje neprijateljski nastrojena prema Bogu. A kako se Bog prema njima ophodio? On je njihovo neprijateljstvo prema Bogu ublažio jednim metodom – taj se metod zove „ljubaznost“. Drugim rečima, iako je Gospod Isus na te ljude gledao kao na grešnike, oni su u Božjim očima ipak bili Njegova stvorena bića, te se stoga On prema tim grešnicima i dalje ophodio ljubazno. U tome se ogleda Božja tolerancija, koja je određena Božjim identitetom i Njegovom suštinom. To je, dakle, nešto za šta nije sposobno nijedno od Boga stvoreno ljudsko biće – to samo Bog može da učini.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 76

Kad budeš bio u stanju da uistinu shvatiš Božje misli i Njegov stav prema ljudima, kad budeš zasta mogao da razumeš Božju privrženost i Njegovu brigu prema svakom stvorenom biću, tada ćeš moći da razumeš odanost i ljubav koju On posvećuje svakom ljudskom biću koje je Stvoriteljevih ruku delo. Kad to postigneš, Božju ćeš ljubav opisivati sa samo dve reči. Koje su te dve reči? Jedni ovu ljubav nazivaju „nesebičnom“, a drugi „filantropskom“. Od te dve reči, pridev „filantropska“ najmanje je prikladan za opisivanje Božje ljubavi. Ljudi tu reč obično koriste kad opisuju nekoga ko je velikodušan ili širokogrud. Prezirem ovu reč, jer ona podrazumeva davanje milostinje nasumično, neselektivno i ne vodeći računa o načelima. Radi se o izlivu emocija, uobičajenoj za glupe i smetene ljude. Kad se ova reč koristi za opisivanje Božje ljubavi, neminovno se javlja izvesna bogohulna konotacija. Znam za dve reči koje prikladnije opisuju Božju ljubav. Koje su to reči? Prva je reč „ogromna“. Zar to nije izazovna reč? Druga reč je „neizmerna“. Postoji praktično značenje iza ovih reči koje koristim za opisivanje Božje ljubavi. Shvaćena doslovno, reč „ogromna“ opisuje zapreminu ili kapacitet nečega što ljudi mogu da dodirnu i da vide, bez obzira koliko je to „nešto“ veliko. To je zato što to „nešto“ postoji – to nije neka apstraktna stvar, već nešto što ljudi mogu da shvate na relativno tačan i praktičan način. Bilo da to posmatrate iz dvodimenizionalne ili trodimenzionalne perspektive, tu stvar ne morate da zamišljate, jer je to nešto što zaista postoji na realan način. Mada korišćenje reči „ogromna“ za opisivanje Božje ljubavi može izgledati kao pokušaj njenog kvantifikovanja, ona ipak pruža osećaj da se ne može lako kvantifikovati. Kažem da se Božja ljubav može kvantifikovati zato što ta ljubav nije prazna, niti spada u legendu. Umesto toga, to je nešto zajedničko svim stvorenjima koja žive pod Božjom vlašću, nešto u čemu sva stvorenja uživaju u različitom stepenu i iz različitih perspektiva. Mada Božju ljubav ljudi ne mogu da vide niti da je dodirnu, ona svim stvorenjima pruža podršku i život, razotkrivajući im se, malo po malo, tako da oni računaju na nju i svedoče o njoj, uživajući pri tom u njoj svakoga trena. Sa druge strane, kažem da se Božja ljubav ne može kvantifikovati zato što je tajna Božjeg snabdevanja i negovanja svih stvorenja ljudima teško dokučiva, baš kao i ono što Bog misli o svim stvorenjima, a naročito o ljudima. Niko, naime, ne zna koliko je krvi i suza Stvoritelj prolio zarad dobrobiti čovečanstva. Niko ne može da shvati ni da razume dubinu i težinu ljubavi koju Stvoritelj gaji prema ljudima, koje je vlastitim rukama stvorio. Opisati Božju ljubav kao ogromnu znači pomoći ljudima da shvate i da razumeju njenu širinu i istinu o njenom postojanju. To takođe znači omogućiti ljudima da dublje shvate praktično značenje reči „Stvoritelj“ i da dublje razumeju pravo značenje pojma „stvoreno biće“. Šta se obično opisuje pridevom „neizmerno“? On se obično koristi za opisivanje okeana ili vaseljene, kao na primer: „neizmerna vaseljena“ ili „neizmerni okean“. Prostranstvo i tiha dubina vaseljene izvan su ljudske sposobnosti razumevanja; to je nešto što zaokuplja čovekovu maštu i nešto čemu se ljudi veoma dive. Tajne i dubina vaseljene su im vidljive, ali nedostižne. Kad pomisliš na okean, razmišljaš o njegovoj širini – čini ti se bezgraničnim i osećaš svu njegovu tajnovitost i nemerljivu sadržajnost. Upravo zbog toga sam Božju ljubav opisao pridevom „neizmerna“, kako bih ljudima pomogao da osete koliko je ona dragocena, da osete svu lepotu Njegove ljubavi i da osete da je njena snaga beskonačna i dalekosežna. Upotrebio sam tu reč da bih ljudima pomogao da osete svetost Njegove ljubavi, kao i dostojanstvo i neuvredljivost Božju, koja se kroz Njegovu ljubav razotkriva. Da li sada smatrate da je pridev „neizmerna“ sasvim prikladan za opisivanje Božje ljubavi? Zavređuje li Božja ljubav da je opišemo rečima „ogromna“ i „neizmerna“? Ona to apsolutno zavređuje! U celokupnom ljudskom jeziku, jedino su te dve reči donekle prikladne i jedino one relativno dobro opisuju Božju ljubav. Zar i vi ne mislite tako? Kad bih od vas zatražio da opišete Božju ljubav, da li biste i vi upotrebili baš ove dve reči? Najverovatnije da ne biste, jer je vaše razumevanje i shvatanje Božje ljubavi ograničeno dvodimenzionalnom perspektivom i još uvek se nije uzdiglo na nivo trodimenzionalnog prostora. Ako bih, dakle, od vas zatražio da opišete Božju ljubav, osećali biste da vam nedostaju reči ili biste možda čak i potpuno ostali bez teksta. Dve reči o kojima sam danas govorio možda će vam biti teško razumljive, ili se možda naprosto nećete složiti s njima. To samo pokazuje da je vaše shvatanje i razumevanje Božje ljubavi površno i kratkog dometa. Maločas sam pomenuo da je Bog nesebičan; sećate se prideva „nesebično“. Je li moguće da se Božja ljubav može opisati samo kao nesebična? Nije li time previše sužena? O ovom pitanju treba dublje da porazmislite, kako biste iz toga mogli nešto da izvučete.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 77

Lazarevo vaskrsenje proslavlja Boga

Jovan 11:43-44 Nakon što je ovo rekao, Isus snažno povika: „Lazare, izađi napolje!“ Mrtvac izađe. Ruke i noge su mu bile uvijene u pogrebne povoje, a lice obmotano ubrusom. Isus im reče: „Razmotajte ga i pustite da ide!“

Kakvi su vaši utisci nakon čitanja ovog odlomka? Ovo čudo koje je Gospod Isus učinio bilo je mnogo značajnije od prethodno opisanog, jer ne postoji čudo koje ljude više zadivljuje od vraćanja mrtvaca iz groba. U ono vreme, bilo je izuzetno važno što je Gospod Isus učinio jedno takvo čudo. Pošto se Bog ovaplotio, ljudi su mogli da vide samo Njegovu fizičku pojavu, Njegovu praktičnu stranu i Njegov manje značajni aspekt. Čak i ako su neki ljudi videli i razumeli nešto od Njegovog karaktera ili nekih naročitih veština koje je naoko posedovao, niko nije znao odakle je Gospod Isus došao, ko je On po svojoj suštini zaista bio i šta je još mogao da učini. Sve je to ljudima bilo potpuno nepoznato. Toliko je njih želelo da sazna istinu i pronađe dokaz koji bi im pružio odgovore na ta pitanja o Gospodu Isusu. Da li je Bog mogao da učini nešto čime bi dokazao Svoj identitet? Za Boga nije bilo ničeg prostijeg od toga – to je za Njega bio mačji kašalj. Mogao je bilo gde i bilo kada da uradi nešto čime bi dokazao Svoj identitet i suštinu, ali On je sve radio na Svoj način – planski i postupno. On ništa nije radio neselektivno, već je uvek čekao pravo vreme i pravu priliku da učini nešto čime će čoveku omogućiti da vidi, nešto što će uistinu biti prožeto smislom. Na taj je način On dokazivao Svoj autoritet i identitet. Da li je, dakle, Lazarevim vaskrsenjem Gospod Isus mogao da dokaže Svoj identitet? Razmotrimo sledeći odlomak iz svetih spisa: „Nakon što je ovo rekao, Isus snažno povika: ’Lazare, izađi napolje!’ Mrtvac izađe.“ Kad je Gospod Isus to učinio, izgovorio je samo jednu jedinu rečenicu: „Lazare, izađi napolje!“ Lazar je tada izašao iz groba – i to se postiglo sa svega nekoliko reči koje je Gospod izgovorio. Za to vreme Gospod Isus nije postavio oltar, niti je išta drugo uradio. Samo je izgovorio tu jednu rečenicu. Treba li to nazvati čudom ili zapovešću? Ili je pak reč o nekakvoj čaroliji? Površno gledano, čini se da bi se to moglo nazvati čudom, a čak i ako posmatramo iz današnje perspektive, još uvek bismo ovaj događaj mogli nazvati čudom. To se, međutim, nikako ne može smatrati magijom, poput seansi tokom kojih se prizivaju duše umrlih, i apsolutno se ne radi ni o kakvoj vrsti čarolije. Pravilno bi bilo reći da je ovo čudo bilo najnormalniji, sitni prikaz Stvoriteljevog autoriteta. U njemu se ogleda Božja sila i autoritet. Bog ima autoritet da neku osobu otera u smrt, da njenom duhu naredi da napusti telo i vrati se u Ad ili gde već treba da ode. Bog svakom čoveku određuje vreme smrti i mesto na koje će nakon smrti otići. On tu odluku može doneti bilo kad i bilo gde, jer je u odlučivanju potpuno nesputan ljudima, događajima, predmetima, prostorom i geografijom. Ako želi, On to može da učini, jer su sve stvari i živa bića pod Njegovom vlašću, i jer se sve rađa, živi i propada po Njegovoj reči i pod Njegovom vlašću. On i mrtvog čoveka može da vaskrsne, i to je takođe nešto što može da učini bilo kad i bilo gde. Takav autoritet poseduje jedino Stvoritelj.

Kad je Gospod Isus činio čuda poput vraćanja Lazara iz mrtvih, cilj Mu je bio da ljudima i Sotoni pruži dokaze, da ljudima i Sotoni stavi do znanja da sve u vezi s ljudima i s čovekovim životom i smrću određuje Bog, te da On, iako se ovaplotio, i dalje upravlja kako vidljivim, materijalnim svetom, tako i duhovnim carstvom, koji ljudi ne mogu da vide. To je učinio zato da bi ljudi i Sotona znali da nije baš sve u vezi s ljudima pod Sotoninom komandom. Bilo je to otkrovenje i prikaz Božjeg autoriteta, a ujedno i način da Bog svim stvorenjima pošalje poruku da su život i smrt čoveka u Njegovim rukama. Lazarevo vaskrsenje od strane Gospoda Isusa predstavlja jedan od načina na koji Stvoritelj ljude poučava i daje im uputstva. To je bila konkretna aktivnost u kojoj je On iskoristio svoju silu i autoritet da bi ljude poučio i snabdeo. Bio je to način da Stvoritelj, bez ijedne izgovorene reči, ljudima omogući da spoznaju istinu da On upravlja svim stvarima. On je na taj način, Svojim praktičnim postupcima, ljudima saopštio da za njih nema drugog spasenja osim preko Njega. Ovaj tihi način, na koji On ljudima daje uputstva, večan je i neizbrisiv, a u ljudska srca unosi šok i prosvetljenje koji ne mogu nikad da izblede. Lazarevo vaskrsenje donelo je Bogu veliku slavu i ostvarilo snažan uticaj na sve Njegove sledbenike. U svakom čoveku koji duboko razume ovaj događaj, to vaskrsenje učvršćuje shvatanje i viziju da jedino Bog može da upravlja životima i smrću ljudi. Mada Bog zaista poseduje tu vrstu autoriteta i mada je Lazarevim vaskrsenjem ljudima poslao poruku o Svojoj suverenosti nad ljudskim životom i smrću, to nije bilo Njegovo primarno delo. Bog nikada ne čini ništa bez smisla. Baš sve što On čini ima veliku vrednost i predstavlja nenadmašni dragulj u riznici. On apsolutno nikada ne bi „podizanje neke osobe iz groba“ učinio primarnim ili jedinim ciljem, odnosno predmetom Svog dela. Bog ne čini ništa što je besmisleno. Kao jedinstveni događaj, Lazarevo vaskrsnuće može adekvatno da pokaže Božji autoritet i da dokaže identitet Gospoda Isusa. Upravo zbog toga, Gospod Isus više nikad nije ponovio takvo čudo. Bog deluje u skladu sa Svojim vlastitim načelima. Ljudskim jezikom bi se moglo reći da Bog Svoj um zaokuplja isključivo ozbiljnim stvarima. Naime, kad Bog nešto radi, nikada se ne udaljava od osnovne svrhe Svog dela. On zna koje delo želi da obavi u ovoj etapi, zna šta želi da postigne i delovaće striktno prema Svom planu. Kad bi neka iskvarena osoba posedovala takvu sposobnost, ona bi samo smišljala kako da tu svoju sposobnost ispolji, da bi ostali saznali koliko je strašna, da bi joj se klanjali i da bi mogla da ih kontroliše i proždere. To je zlo koje dolazi od Sotone – to se zove iskvarenost. Bog, međutim, nema takvu narav i nema takvu suštinu. Svrha Njegovog delovanja nije u tome da se pred ljudima pravi važan, već da im pruži više otkrovenja i smernica, i upravo zbog toga ljudi u Bibliji nalaze vrlo malo primera ovakvih događaja. To ne znači da je moć Gospoda Isusa bila ograničena, niti da je On bio nesposoban za takve stvari. Razlog je naprosto u tome što Bog nije želeo da čini takve stvari, što je vaskrsnuće Lazara od strane Gospoda Isusa imalo veoma praktičan značaj, a takođe i u tome što se primarno delo Božjeg ovaploćenja nije sastojalo u prikazivanju čuda, niti u vraćanju iz mrtvih, već u iskupljenju čovečanstva. Prema tome, veliki deo posla koji je Gospod Isus obavio sastojao se u poučavanju, snabdevanju i pružanju pomoći ljudima, dok su događaji poput Lazarevog vaskrsnuća bili samo mali deo službe koju je Gospod Isus obavio. Štaviše, moglo bi se reći da „hvalisanje“ nije deo Božje suštine, što znači da se Gospod Isus nije namerno suzdržavao da učini još čuda, niti je bio ograničen okruženjem, a ni moć mu svakako nije nedostajala.

Kad je Gospod Isus vratio Lazara iz mrtvih, upotrebio je svega nekoliko reči: „Lazare, izađi napolje!“ On ništa osim toga nije izgovorio. Šta nam, dakle, te reči pokazuju? One pokazuju da Bog Svojim rečima može da postigne šta god poželi, pa čak i da mrtvog čoveka vaskrsne. Kad je stvarao sve što postoji, kad je stvarao svet, Bog je to učinio posredstvom reči – Svojim zapovestima, rečima punim autoriteta; sve što postoji stvoreno je na taj način i tako se sve ostvarilo. Tih nekoliko reči koje je Gospod Isus izgovorio, bile su baš poput reči koje je Bog izrekao kad je stvorio nebo i zemlju i sve stvari; te su reči na isti način u sebi sadržale Božji autoritet i moć Stvoritelja. Sve što postoji, nastalo je i opstalo zahvaljujući rečima iz Božjih usta, a na isti način je i Lazar ustao iz svog groba zahvaljujući rečima iz usta Gospoda Isusa. Bio je to Božji autoritet, pokazan i ostvaren u Njegovom ovaploćenom telu. Takav autoritet i sposobnost pripadali su Stvoritelju, kao i Sinu čovečjem kroz kojeg se Stvoritelj ostvario. To je razumevanje kojem je Bog poučio ljude vraćajući Lazara iz mrtvih.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 78

Sud fariseja o Isusu

Marko 3:21-22 Kada je to čula njegova porodica, došli su da ga odvuku, jer su govorili da nije pri čistoj svesti. A znalci Svetog pisma, koji su došli iz Jerusalima, govorili su: „On je opsednut Veelzevulom!“ i: „On uz pomoć glavara zlih duhova isteruje zle duhove!“

Isusov prekor farisejima

Matej 12:31-32 Zato vam kažem da će ljudima biti oprošten svaki greh i svako bogohulstvo, ali bogohulstvo prema Duhu Svetome ljudima neće biti oprošteno. I ako ko kaže nešto protiv Sina Čovečijeg, to mu se može oprostiti; ali ako kaže nešto protiv Duha Svetoga, to mu se neće oprostiti ni na ovom svetu, ni u budućem.

Matej 23:13-15 Jao vama, znalci Svetog pisma i fariseji! Licemeri! Vi zaključavate Carstvo Božije pred ljudima; sami ne ulazite, niti dajete da uđu oni koji bi hteli. Jao vama, znalci Svetoga pisma i fariseji! Licemeri! Udovice lišavate imovine, a molite se dugo da biste ostavili dobar utisak na ljude. Zato ćete biti strože osuđeni. Jao vama, znalci Svetoga pisma i fariseji! Licemeri! Putujete morem i kopnom da učinite nekoga svojim sledbenikom. A kada on to postane, onda ga načinite sinom paklenim dvaput gorim od sebe.

Navedena dva odlomka razlikuju se po svom sadržaju. Zadržimo se najpre na prvom odlomku: Sud fariseja o Isusu.

Prema Bibliji, fariseji su Sȃmog Isusa i sve što je On uradio ovako ocenili: „(…) govorili su da nije pri čistoj svesti. (…) da je opsednut Veelzevulom i da uz pomoć glavara zlih duhova isteruje zle duhove!“ (Marko 3:21-22). Pisari i fariseji nisu o Gospodu Isusu sudili oponašajući ono što su drugi ljudi govorili, niti koristeći neosnovana nagađanja – njihov se sud zasnivao na zaključku koji su o Gospodu Isusu izvukli iz svega što su videli i čuli o Njegovim postupcima. Mada je njihov zaključak bio donet tobože u ime pravde i mada su ga ljudi smatrali utemeljenim, čak je i njima samima bilo teško da obuzdaju nadmenost sa kojom su sudili o Gospodu Isusu. Mahnita mržnja prema Gospodu Isusu razotkrila je njihove vlastite divlje ambicije i zla sotonska lica, kao i zlonamernu prirodu s kojom su se opirali Bogu. Sve što su izrekli u svom sudu o Gospodu Isusu bilo je vođeno njihovim divljim ambicijama i ljubomorom, kao i ružnom i zlonamernom prirodom njihovog neprijateljstva prema Bogu i istini. Oni nisu istraživali izvor postupaka Gospoda Isusa, niti su istraživali suštinu onoga što je On rekao i učinio. Umesto toga, oni su slepo, sa sumanutom uzrujanošću i hotimičnom zlobom, napali i diskreditovali sve što je On učinio. Išli su čak toliko daleko da su svesno diskreditovali Njegov Duh, odnosno, Sveti Duh, koji je ujedno i Duh Božji. Na to su mislili kad su govorili da „nije pri čistoj svesti“, da je „Veelzevul“ i „glavar zlih duhova“. Drugim rečima, tvrdili su da je Duh Božiji zapravo Veelzevul i glavar zlih duhova. Delo ovaploćenog Božjeg Duha, odenutog u telo od krvi i mesa, oni su okarakterisali kao ludilo. Ne samo što su hulili protiv Duha Božjeg, nazvavši ga Veelzevulom i glavarom zlih duhova, već su takođe osudili delo Božje i hulili na Gospoda Isusa Hrista. Suština njihovog otpora i bogohuljenja bila je identična suštini otpora i bogohuljenja od strane Sotone i demona. Ne samo da su fariseji predstavljali iskvareno čovečanstvo, već su još više bili otelovljenje Sotone. Bili su kanal preko kojeg Sotona pristupa ljudima i bili su Sotonini saučesnici i lakeji. Suština njihovog bogohuljenja i klevetanja Gospoda Isusa Hrista ogledala se u njihovom sukobu s Bogom oko statusa, njihovom nadmetanju s Bogom i beskrajnom testiranju Boga. Suština njihovog otpora i neprijateljskog stava prema Bogu, kao i njihove reči i misli, predstavljali su neposredno bogohuljenje i raspirivali gnev Duha Božjeg. Stoga je Bog o njima doneo razuman sud, na osnovu svega što su rekli i učinili, te presudio da njihova dela predstavljaju greh huljenja protiv Svetog Duha. Taj greh se čoveku ne prašta ni na ovom ni u budućem svetu, kao što se potvrđuje sledećim odlomkom iz svetih spisa: „bogohulstvo prema Duhu Svetome ljudima neće biti oprošteno“ i „ako kaže nešto protiv Duha Svetoga, to mu se neće oprostiti ni na ovom svetu, ni u budućem“. Hajde da danas popričamo o pravom značenju ovih Božjih reči: „to mu se neće oprostiti ni na ovom svetu, ni u budućem“. Hajde, dakle, da demistifikujemo način na koji Bog ispunjava reči: „to mu se neće oprostiti ni na ovom svetu, ni u budućem“.

Sve ono o čemu smo govorili, odnosi se na Božju narav i na Njegov odnos prema ljudima, događajima i stvarima. Naravno, ni pomenuta dva odlomka u tom smislu ne predstavljaju izuzetak. Jeste li išta uočili u ova dva odlomka iz svetih spisa? Neki kažu da u njima vide Božji gnev. Drugi pak kažu da u njima vide onu stranu Božje naravi koja ne trpi čovekove uvrede, te da ljudi, ako učine nešto bogohulno, neće od Njega dobiti oprost. Uprkos činjenici da u ovim odlomcima vide i primećuju Božji gnev i netrpeljivost prema uvredama od strane čoveka, ljudi još uvek ne razumeju u potpunosti Njegov stav. Pomenuta dva odlomka sadrže implicitne i skrivene reference koje se odnose na istinski Božji stav i Njegov pristup prema onima koji hule na Njega i ljute Ga. Njegov stav i pristup pokazuju nam pravo značenje sledećeg pasusa: „Ako kaže nešto protiv Duha Svetoga, to mu se neće oprostiti ni na ovom svetu, ni u budućem“. Kad ljudi hule na Boga i kada Ga ljute, On im izriče presudu, a ta presuda predstavlja ishod koji je On odredio. To je u Bibliji opisano na sledeći način: „Zato vam kažem da će ljudima biti oprošten svaki greh i svako bogohulstvo, ali bogohulstvo prema Duhu Svetome ljudima neće biti oprošteno“ (Matej 12:31) i „Jao vama, znalci Svetog pisma i fariseji! Licemeri!“ (Matej 23:13). Da li je, međutim, u Bibliji zapisano kakav je ishod bio određen za te pisare i fariseje, kao i za one koji su kazali da je Gospod Isus poludeo nakon što je ovo izgovorio? Je li zabeleženo da su oni pretrpeli neku kaznu? Sa sigurnošću se može reći da to nije zabeleženo. To, međutim, ne znači da takvog zapisa nije bilo, već samo znači da nije bilo ishoda koji bi se mogao videti ljudskim očima. Tvrdnjom da to „nije zabeleženo“ razjašnjava se pitanje Božjeg stava i načela u rešavanju određenih stvari. Bog se ne oglušuje, niti zatvara oči pred ljudima koji hule na Njega ili Mu se opiru, pa čak ni pred onima koji Ga kleveću – koji Ga namerno napadaju, pljuju i proklinju – već ima sasvim jasan stav prema njima. On te ljude prezire i svim srcem ih osuđuje. On čak otvoreno objavljuje kakav će im biti ishod, da bi ljudi znali da ima jasan stav prema onima koji hule na Njega i da bi znali kakav će im ishod odrediti. Međutim, nakon što je Bog ovo rekao, ljudi su retko bili u prilici da saznaju istinu o tome kako Bog postupa s tim ljudima, te stoga nisu mogli da razumeju načela po kojima im On izriče ishod i presudu. Drugim rečima, ljudi ne mogu da vide konkretan pristup i metode koje Bog koristi u ophođenju s njima. To ima veze s Božjim načelima delovanja. Bog koristi pojavu činjenica kada se bavi zlim ponašanjem pojedinih ljudi. Drugim rečima, On ne objavljuje njihov greh i ne određuje njihov ishod, već neposredno koristi pojavu činjenica da bi im izrekao kaznu i pravednu odmazdu. Kad se te činjenice dogode, ljudsko telo je to koje trpi kaznu, što znači da je kazna nešto što se može videti ljudskim očima. Kada se bavi zlim ponašanjem pojedinih ljudi, Bog ih samo rečima proklinje i na njih obrušava Svoj gnev, ali kazna koju oni dobijaju može predstavljati nešto što je ljudima nevidljivo. Bez obzira na to, takav ishod može čak biti ozbiljniji od onih ishoda koje ljudi mogi da vide, kao što je kažnjavanje ili ubijanje. U uslovima kada Bog odluči da takve ljude ne spasava, da prema njima više ne pokazuje milosrđe ni toleranciju i da im više ne daje nikakve mogućnosti, onda je Njegov stav prema njima takav da ih ostavi po strani. Šta u ovom kontekstu znači „ostaviti po strani“? Osnovno značenje ovog izraza je skloniti nešto sa strane, ignorisati ga i ne obraćati više pažnju na njega. U ovom slučaju, međutim, kada Bog ostavi nekoga po strani, to se može objasniti na dva različita načina: prvo objašnjenje je da On život te osobe i sve što je u vezi s njom predaje Sotoni da se time pozabavi, nakon čega Bog za tu osobu više ne odgovara, niti više upravlja njome. Bez obzira da li je ta osoba luda ili glupa, da li je mrtva ili živa, ili je u pakao sišla po kazni, ništa od toga ne bi više imalo nikakve veze s Bogom. To bi značilo da takvo stvoreno biće ne bi više ni na koji način bilo povezano sa Stvoriteljem. Drugo objašnjenje jeste da je Bog odlučio da se lično, vlastitim rukama pozabavi tom osobom. Možda je, recimo, odlučio da iskoristiti službu te osobe, ili da je upotrebi kao kontrast. Možda će se On sa tom osobom na poseban način obračunati ili se na naročiti način ophoditi prema njoj, kao što je to, recimo, bio slučaj s Pavlom. To je načelo i stav u Božjem srcu, prema kojem On odlučuje šta će preduzeti prema jednoj takvoj osobi. Prema tome, kad se ljudi opiru Bogu, kad Ga kleveću i hule na Njega, ukoliko Ga pri tom dodatno razbesne ili prekorače granicu Njegove trpeljivosti, posledice će po njih biti nezamislivo strašne. Najteža posledica je da Bog njihove živote i sve što ima veze s njima jednom zanavek preda Sotoni u ruke. Za čitavu večnost im neće biti oprošteno. To znači da takva osoba postaje hrana u Sotoninim ustima i igračka u njegovim rukama, i da Bog od tog trenutka više ništa nema sa njom. Možete li da zamislite kakav je jad snašao Jova kad ga je Sotona iskušavao? Čak i pored toga što Sotoni nije bilo dozvoljeno da mu oduzme život, Jov je ipak strašno propatio. Nije li onda još teže zamisliti kakvu bi pustoš Sotona napravio nekome ko mu je u potpunosti predat na milost i nemilost, ko mu je u celosti nadohvat ruke, ko je potpuno lišen Božje brige i milosti, ko više nije pod vlašću Stvoritelja, kome je oduzeto pravo da Mu se klanja i da bude stvorenje u Božjoj vlasti i čiji je odnos sa Gospodom celokupnog stvaranja potpuno prekinut? Pri tom je progon Jova od strane Sotone bio nešto što je ljudskom oku bilo vidljivo, ali kada Bog nečiji život preda na milost i nemilost Sotoni, posledice toga prevazilaze ljudsku maštu. Primera radi, neki se ljudi mogu ponovo roditi u telu krave ili magarca, dok će drugi biti okupirani i zaposednuti nečistim i zlim duhovima ili tome slično. Takvi ishodi očekuju ljude koje Bog preda Sotoni u ruke. Posmatrano spolja, čini se da oni koji su ismevali, klevetali, osuđivali i hulili na Gospoda Isusa nisu snosili nikakve posledice. Istina je, međutim, da se Bog sa svima obračunava na Svoj način. On ljudima ne mora jasnim jezikom saopštavati ishod Svog obračunavanja sa svakim tipom osobe. Ponekad On ne govori direktno, ali zato radi direktno. To što On o tome ne govori, ne znači da nema ishoda – u takvom slučaju je zapravo moguće da je ishod još ozbiljniji. Spolja gledano, može se činiti da ima ljudi kojima Bog ne saopštava izričito Svoj stav; radi se, međutim, o tome da Bog već dugo ne želi da obraća pažnju na njih. On više ne želi da ih vidi. Zbog svega što su uradili i zbog njihovog ponašanja, zbog njihove priroda-suštine, Bog želi samo da Mu se sklone s očiju, da ih direktno preda u ruke Sotoni, da njihov duh, dušu i telo preda Sotoni i dozvoli mu da s njima radi šta mu je volja. Jasno je do koje mere ih Bog mrzi i koliko mu se oni gade. Ako neka osoba Boga razgnevi do te mere da On više ne želi očima da je vidi i spreman je da potpuno odustane od nje, ako Ga razgnevi do te mere da više ne želi da se lično bavi njome – ako stvar dođe dotle da Bog poželi da tu osobu preda Sotoni da radi s njom šta hoće, ako poželi da mu dozvoli da tom osobom upravlja, da je troši i tretira kako mu se prohte – onda je s tom osobom svršeno. Njeno pravo da bude ljudsko biće biva trajno ukinuto, a njeno pravo da bude stvoreno biće prestaje da postoji. Zar ovo nije najteža moguća kazna?

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 79

Reči koje je Isus uputio Svojim učenicima nakon vaskrsenja (Odabrani odlomci)

Jovan 20:26-29 Osam dana kasnije, učenici su se ponovo okupili; sa njima je bio i Toma. Iako su vrata bila zaključana, Isus uđe unutra, stade među njih i reče: „Mir vam!“ Onda reče Tomi: „Stavi svoj prst ovde i pogledaj moje ruke. Pruži svoju ruku i stavi je među moja rebra, te više ne sumnjaj, nego veruj!“ Toma mu reče: „Gospod moj i Bog moj!“ Isus mu reče: „Veruješ li zato što si me video? Blaženi su oni koji veruju, a nisu me videli.“

Jovan 21:16-17 Isus ga je i po drugi put pitao: „Simone, sine Jovanov, da li me stvarno voliš?“ Petar odgovori: „Da, Gospode, ti znaš da te volim.“ Isus mu reče: „Čuvaj moje ovce!“ Isus ga upita i po treći put: „Simone, sine Jovanov, voliš li me?“ Petar se rastuži što ga već treći put pita: „Voliš li me?“ On mu reče: „Gospode, ti sve znaš i znaš da te volim.“ Isus mu reče: „Napasaj moje ovce!“

U ovim se odlomcima govori o određenim stvarima koje je Gospod Isus učinio i iz rekao Svojim učenicima nakon Svog vaskrsenja. Razmotrimo najpre sve razlike koje bi mogle postojati u Gospodu Isusu pre i posle vaskrsenja. Da li je On i dalje bio onaj isti Gospod Isus iz prošlih dana? U svetim spisima je Gospod Isus posle vaskrsenja opisan sledećom rečenicom: „Iako su vrata bila zaključana, Isus uđe unutra, stade među njih i reče: ’Mir vam!’“ Vrlo je jasno da Gospod Isus tada više nije živeo u telu od krvi i mesa, već u duhovnom telu. To je bilo zato što je prevazišao telesna ograničenja; iako su vrata bila zatvorena, On je ipak mogao da dođe među ljude i omogući im da Ga vide. U tome je najveća razlika između Gospoda Isusa posle vaskrsenja i Gospoda Isusa koji je pre vaskrsenja živeo u telu. Mada između duhovnog tela Gospoda Isusa u tom trenutku i Njegovog ranijeg lika naizgled nije bilo nikakve razlike, On se u tom trenutku osećao kao stranac među ljudima, zato što je nakon vaskrsnuća iz mrtvih postao duhovno telo i zato što je, u poređenju s prethodnim telom, Njegovo duhovno telo ljudima bilo zagonetnije i više ih je zbunjivalo. Time se ujedno napravila veća distanca između Gospoda Isusa i ljudi, pa su ljudi u svojim srcima osećali da je Gospod Isus u tom trenutku postao tajanstveniji. Ljude su ta saznanja i takva osećanja iznenada vratila u doba kad su verovali u Boga koji se nije mogao videti ni dodirnuti. Dakle, prva stvar koju je Gospod Isus uradio nakon Svog vaskrsnuća bila je da svima omogući da Ga vide, da im dokaže da On postoji i da potvrdi činjenicu Svog vaskrsenja. Pored toga, ovim je postupkom On ponovo uspostavio onakav odnos prema ljudima kakav je bio dok je Isus delovao u telu, dok je bio Hristos kojeg su ljudi mogli da vide i da dodirnu. Jedna od posledica ovoga bila je da ljudi nisu više nimalo sumnjali u to da je Gospod Isus vaskrsnuo iz mrtvih nakon raspeća na krst, i da više nisu sumnjali u delo iskupljenja čovečanstva od strane Gospoda Isusa. Druga posledica ogledala se u činjenici da je Gospod Isus, time što se nakon vaskrsnuća javio ljudima i omogućio im da Ga vide i dodirnu, ljude čvrsto vezao za Doba blagodati i tako predupredio svaku mogućnost njihovog povratka u prethodno Doba zakona na osnovu tobožnjih tvrdnji da je Gospod Isus naprosto „nestao“ ili da je „otišao bez reči“. On je na taj način osigurao njihovo dalje napredovanje u skladu s učenjima Gospoda Isusa i sa delom koje je obavio. Time je i formalno započeta nova etapa dela u Dobu blagodati, a ljudi, koji su do tada živeli prema zakonu, tog su trenutka formalno izašli iz zakona i zakoračili u novu eru i novi početak. U ovome se ogledaju višestruka značenja javljanja Gospoda Isusa ljudima posle vaskrsenja.

Pošto je Gospod Isus sada bio u duhovnom telu, kako su ljudi uopšte mogli da Ga dodirnu i da Ga vide? Ovo pitanje se dotiče značaja javljanja Gospoda Isusa čovečanstvu. Jeste li išta uočili u odlomcima iz svetih spisa koje smo maločas pročitali? Uopšteno govoreći, duhovna tela nije moguće videti ni dodirnuti, a činom vaskrsnuća delo koje je Gospod Isus preduzeo već je bilo završeno. On, dakle, u teoriji, uopšte nije ni imao potrebu da se među ljude vraća u svom prvobitnom liku kako bi se susreo s njima, ali je, zahvaljujući pojavi duhovnog tela Gospoda Isusa pred ljudima poput Tome, Njegovo javljanje postalo konkretnije i prodiralo je dublje u srca ljudi. Kad je stao pred Tomu, dopustio je nevernom Tomi da Mu dodirne ruku, a zatim mu kazao: „Pruži svoju ruku i stavi je među moja rebra, te više ne sumnjaj, nego veruj!“ Ove reči i ove postupke Gospod Isus nije hteo da izgovori i učini tek nakon Svog vaskrsnuća; On je, zapravo, hteo to da kaže i da to uradi još pre no što je bio prikovan za krst, zato što se ni Tomine sumnje nisu javile tek tada, već ih je on sve vreme nosio u svom srcu dok je sledio Gospoda Isusa. Očigledno je da je Gospod Isus imao razumevanja za ljude poput Tome još i pre no što je bio razapet. Šta, dakle, možemo iz toga da zaključimo? On je i posle vaskrsnuća i dalje ostao isti Gospod Isus. Njegova je suština ostala nepromenjena. Bio je to, međutim, Gospod Isus koji je vaskrsao iz mrtvih i koji se se iz duhovnog carstva vratio u Svom prvobitnim liku, sa Svojom pređašnjom naravi i sa istim razumevanjem za ljude koje je imao dok je boravio u telu, te je stoga najpre stao pred Tomu i dopustio mu da dotakne Njegovo rebro, čime mu je omogućio ne samo da Njegovo duhovno telo posle vaskrsenja vidi, već i da ga dodirne i oseti njegovo postojanje, kako bi u potpunosti odbacio sve svoje sumnje. Pre no što je Gospod Isus bio prikovan za krst, Toma je sve vreme sumnjao i nije bio u stanju da poveruje da je On zapravo Hristos. Njegova vera u Boga zasnivala se isključivo na onome što je mogao svojim očima da vidi i svojim rukama da dodirne. Gospod Isus je veru takvih ljudi dobro poznavao. Oni su verovali samo u Boga koji je na nebesima, dok u Onoga koji je poslat od Boga, odnosno u ovaploćenog Hrista, uopšte nisu verovali, niti su Ga prihvatali. Da bi Toma priznao i poverovao u postojanje Gospoda Isusa, kao i u činjenicu da On zaista jeste ovaploćeni Bog, On mu je dopustio da pruži ruku i dotakne Njegovo rebro. Jesu li se Tomine sumnje pre i posle vaskrsenja Gospoda Isusa po nečemu razlikovale? Toma je oduvek sumnjao, i da se duhovno telo Gospoda Isusa nije pred njim lično pojavilo i dozvolilo mu da dodirne rane od klinova na Njegovom telu, niko ne bi mogao ni na koji način da razreši Tomine sumnje i natera ga da ih odbaci. Dakle, onog trena kad je Gospod Isus dozvolio Tomi da Mu dodirne rebro i da vlastitom rukom napipa rane od klinova, sve su se Tomine sumnje raspršile i on je uistinu spoznao da je Gospod Isus vaskrsao, priznao je i poverovao da Gospod Isus uistinu jeste Hristos i ovaploćeni Bog. Iako je Toma tada prestao da sumnja, on je zauvek propustio priliku da se sretne sa Hristom. Zauvek je propustio priliku da bude zajedno s Njim, da Ga sledi i da Ga spozna. Propustio je priliku da ga Hristos usavrši. Za one koji su bili ispunjeni sumnjom, javljanje Gospoda Isusa i Njegove reči predstavljale su konačan zaključak i presudu o njihovoj veri. Svim skepticima i onima koji su verovali isključivo u Boga na nebu, ali ne i u Hrista, On je Svojim praktičnim rečima i delom saopštio sledeće: Bog njihovu veru nije pohvalio, niti je pohvalio to što su sumnjali u Njega dok su Ga sledili. Oni su bili u stanju da u Boga i Hrista poveruju tek onoga dana kad je Bog dovršio Svoje veliko delo. To je, naravno, ujedno bio i dan kad je njihovoj sumnji bilo presuđeno. Njihova je sudbina određena njihovim odnosom prema Hristu, njihova uporna sumnja bila je znak da njihova vera nije urodila plodom, a njihova je tvrdoglavost značila da su im sve nade uzaludne. Pošto im je vera u Boga na nebu bila hranjena iluzijama i pošto je sumnja u Hrista zapravo predstavljala njihov pravi odnos prema Bogu, to je njihova vera bila beskorisna čak i nakon što su dodirnuli rane od klinova na telu Gospoda Isusa, a njihov je ishod bi se jedino mogao opisati izrekom „nositi vodu u rešetu“ – jednom rečju, sve im je bilo uzaludno. U rečima koje je Gospod Isus uputio Tomi, takođe se vrlo jasno ogleda Njegov način da svakoj osobi saopšti sledeće: vaskrsli Gospod Isus je isti onaj Gospod Isus koji je trideset tri i po godine proveo radeći među ljudima. Iako je bio prikovan za krst, prošao dolinom smrtne sene i doživeo vaskrsenje, On se ni za dlaku nije promenio. Iako je na Svom telu sada imao stigme od klinova, iako je vaskrsao i ustao iz groba, Njegova narav, razumevanje za ljude i namere prema ljudima nimalo se nisu promenili. On je ljudima takođe govorio da je sišao s krsta, odneo pobedu nad grehom, prevazišao nevolje i pobedio smrt. Rane od klinova bile su samo dokaz Njegove pobede nad Sotonom, dokaz Njegove žrtve za greh u cilju uspešnog iskupljenja čitavog ljudskog roda. Govorio im je kako je ljudske grehe već preuzeo na Sebe i dovršio Svoje delo iskupljenja čovečanstva. Kad se vratio da vidi Svoje učenike, Svojim pojavljivanjem im je saopštio sledeću poruku: „Još sam živ i još uvek postojim; danas uistinu stojim pred vama zato da biste mogli da Me vidite i da Me dodirnete. Zauvek ću biti sa vama.“ Slučaj nevernog Tome Gospod Isus je ujedno hteo da iskoristi kao upozorenje budućim pokoljenjima: iako, verujući u Gospoda Isusa, ne možeš ni da Ga vidiš ni da Ga dodirneš, ti si, zahvaljujući svojoj istinitoj veri, blagosloven i možeš da vidiš Gospoda Isusa, jer takve su osobe blagoslovene.

Reči koje je Gospod Isus izgovorio kad se pojavio pred Tomom i koje su zabeležene u Bibliji bile su od velike pomoći svim ljudima u Dobu blagodati. Njegovo javljanje Tomi i reči koje mu je pri tom saopštio snažno su uticali na sva naredna pokoljenja; stoga je njihov značaj neprolazan. Toma je tipični predstavnik one vrste ljudi koja u Boga veruje, ali istovremeno i sumnja u Njega. Takvi su ljudi sumnjičave ćudi, srca su im zlokobna, podmukli su i ne veruju u stvari koje Bog može da postigne. Oni ne veruju u Božju svemoć i suverenost, niti veruju u ovaploćenog Boga. Međutim, vaskrsnuće Gospoda Isusa otvoreno je protivrečilo tim njihovim osobinama i pružilo im priliku da otkriju i prepoznaju sopstvene sumnje, da priznaju vlastito izdajstvo i da na taj način istinski poveruju u postojanje i vaskrsnuće Gospoda Isusa. Ono što se dogodilo Tomi bilo je upozorenje i opomena kasnijim generacijama da ne budu neverni kao Toma, jer će, ukoliko dopuste da ih sumnja u potpunosti obuzme, neminovno potonuti u mrak. Ako slediš Boga, ali pritom, baš kao i Toma, stalno želiš da Mu dodirneš rebro i da napipaš rane od klinova na telu Njegovom, ne bi li proverio, potvrdio i spekulisao oko toga da li Bog postoji ili ne postoji, znaj da će te Bog zasigurno napustiti. Gospod Isus, dakle, zahteva od ljudi da ne budu kao Toma i da ne veruju samo u ono što vlastitim očima mogu da vide, već da budu čisti i pošteni, da ne sumnjaju u Boga, nego da naprosto veruju u Njega i da Ga slede. Takvi su ljudi blagosloveni. To je taj sasvim mali zahtev koji Gospod Isus postavlja pred ljude i to je opomena Njegovim sledbenicima.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 80

Reči koje je Isus uputio Svojim učenicima nakon vaskrsenja (Odabrani odlomci)

Tokom tog razgovora, Gospod Isus je Petru više puta postavio sledeće pitanje: „Simone, sine Jovanov, da li me stvarno voliš?“ Ovo pitanje ukazuje na to da je Gospod Isus, nakon vaskrsnuća, zahtevao ispunjenje viših standarda od ljudi poput Petra, koji su istinski verovali u Hrista i nastojali da vole Gospoda. To je pitanje bilo sastavni deo svojevrsne istrage i ispitivanja, ali je, čak i više od toga, predstavljalo zahtev i nešto što se od ljudi poput Petra očekivalo. Gospod Isus je ovaj metod ispitivanja koristio da bi ljude privoleo da razmisle o sebi, da se zagledaju u sebe i da se zapitaju: koje zahteve Gospod Isus postavlja pred ljude? Da li ja volim Gospoda? Jesam li osoba koja voli Boga? Kako bi Boga trebalo da volim? Mada je Gospod Isus ta pitanja postavio samo Petru, istina je da je On svim srcem želeo da iskoristi priliku da, pitajući Petra, ista takva pitanja uputi što većem broju ljudi koji nastoje da vole Boga. Samo što je Petar bio blagosloven da predstavlja tu vrstu ljudi i da ga Gospod Isus svojim ustima ispita.

U poređenju sa rečima koje je Gospod Isus nakon Svog vaskrsnuća uputio Tomi: „Pruži svoju ruku i stavi je među moja rebra, te više ne sumnjaj, nego veruj!“, Njegovo triput postavljeno pitanje Petru: „Simone, sine Jovanov, da li me stvarno voliš?“ omogućava ljudima da bolje osete strogost stava Gospoda Isusa i hitnost koju je osećao tokom ovog ispitivanja. Što se tiče nevernog Tome i njegove prevrtljive ćudi, Gospod Isus mu je dozvolio da pruži ruku i dotakne rane od klinova na Njegovom telu, što ga je navelo da poveruje da je Gospod Isus zaista bio vaskrsli Sin čovečji i da prizna identitet Gospoda Isusa kao Hrista. I mada Gospod Isus nije oštro prekorio Tomu, niti je rečima izrazio iole jasan sud o njemu, On je Svojim praktičnim postupcima Tomi ipak stavio do znanja da ga razume i time ujedno pokazao Svoj stav i odlučnost prema takvoj vrsti ljudi. Zahtevi i očekivanja Gospoda Isusa od takvih ljudi ne mogu se videti iz onoga što je izgovorio, jer ljudi poput Tome naprosto ne poseduju ni tračak istinske vere. Iako zahtevi Gospoda Isusa prema takvim ljudima dopiru samo dotle, stav koji je On razotkrio prema ljudima nalik Petru, sasvim je drugačiji. Naime, On od Petra nije tražio da pruži ruku i dodirne rane od klinova na Njegovom telu, niti mu je rekao: „Ne sumnjaj, nego veruj!“ Umesto toga, više puta mu je postavio jedno te isto pitanje. Bilo je to smisleno pitanje, pitanje koje je navodilo na razmišljanje i koje je u svakom Hristovom sledbeniku naprosto rađalo osećaj kajanja i straha, ali je ujedno i Gospoda Isusa činilo zabrinutim i tužnim. A što više bola i patnje ljudi osećaju, to su sposobniji da razumeju zabrinutost Gospoda Isusa Hrista i Njegovu pažnju; oni tada shvataju Njegova iskrena učenja i Njegove stroge zahteve prema čistim i poštenim ljudima. Pitanje Gospoda Isusa omogućava ljudima da osete da se Njegova očekivanja, koja On tim jednostavnim rečima razotkriva, ne sastoje samo od toga da ljudi veruju u Njega i da Ga slede, već da dostignu ljubav prema Njemu, da zavole svog Gospoda i svog Boga. Takva ljubav je ujedno briga i pokornost. Ona podrazumeva da ljudi žive za Boga, umiru za Boga, da sve svoje posvećuju Bogu i da sve od od sebe daju zarad Boga. Ta vrsta ljubavi, isto tako, pruža utehu Bogu, omogućava Mu da uživa u svedočenjima ljudi i da otpočine. Ona je ljudska nadoknada Bogu, čovekova odgovornost, obaveza i dužnost, i to je put koji ljudi celog života moraju da slede. Ova tri pitanja predstavljala su zahtev i podsticaj, koje je Gospod Isus uputio Petru i svim ljudima koji treba da budu usavršeni. Upravo su ova tri pitanja navela i motivisala Petra da svoj životni put sledi do kraja i upravo su ta pitanja na rastanku s Gospodom Isusom navela Petra da krene putem usavršavanja, da, zbog svoje ljubavi prema Gospodu, brine o Njegovom srcu, da se pokorava Gospodu, da Mu pruži utehu i da, zbog te ljubavi, sav svoj život i celo svoje biće posveti Gospodu.

Tokom Doba blagodati, Božje delo je prvenstveno bilo namenjeno dvema vrstama ljudi. Prvoj vrsti pripadali su ljudi koji su verovali u Njega i sledili Ga, koji su bili u stanju da izvršavaju Njegove zapovesti i da ponesu krst, i koji su mogli da slede put Doba blagodati. Takvi ljudi bi zadobili Božji blagoslov i uživali u Božjoj blagodati. Drugu vrstu čine ljudi nalik Petru, koji su mogli da budu usavršeni. Stoga je Gospod Isus, nakon što je vaskrsao, najpre učinio ove dve smislene stvari. Jednu je učinio s Tomom, a drugu s Petrom. Šta ove dve stvari predstavljaju? Da li one predstavljaju iskrene Božje namere u pogledu spasenja ljudskog roda? Da li one predstavljaju Božju iskrenost prema ljudima? Delo koje je obavio s Tomom imalo je za cilj da ljude upozori da ne sumnjaju, već da naprosto veruju. Delo koje je obavio s Petrom imalo je za cilj da u ljudima poput Petra osnaži veru, da im razjasni zahteve koje pred njih postavlja i da im ukaže na ciljeve koje treba da slede.

Nakon što je vaskrsao, Gospod Isus se pojavio pred ljudima koje je smatrao potrebnim, razgovarao je s njima i postavio im Svoje zahteve, ostavivši po strani Svoje namere i očekivanja od tih ljudi. Naime, budući da je bio ovaploćeni Bog, Njegova briga i zahtevi prema ljudima nikada se nisu menjali; oni su ostali isti i dok je boravio u telu od krvi i mesa i kad je prešao u Svoje duhovno telo, nakon raspeća i vaskrsenja. O Svojim je učenicima brinuo i pre no što je bio razapet na krst, u Svom je srcu imao jasan stav o stanju svakog pojedinca i razumeo je nedostatke svake osobe, pa je i nakon što je umro, vaskrsnuo i postao duhovno telo, Njegovo razumevanje svake osobe, naravno, ostalo identično onom koje je imao dok je boravio u telu od krvi i mesa. Znao je da ljudi nisu bili sasvim sigurni u Njegov identitet kao Hrista, ali tokom Svog boravka u telu od krvi i mesa ljudima nije postavljao stroge zahteve. Međutim, nakon što je vaskrsnuo, On se ljudima javio i potpuno ih uverio da je Gospod Isus došao od Boga i da je On zapravo ovaploćeni Bog, a činjenicu Svog pojavljivanja i vaskrsenja iskoristio je kao najuzvišeniju viziju i motiv doživotnih ljudskih težnji. Njegovo vaskrsenje ne samo što je učvrstilo veru kod svih onih koji su Ga sledili, već je predstavljalo i temeljnu implementaciju Njegovog dela iz Doba blagodati među ljudima, te sa tako jevanđelje o spasenju od strane Gospoda Isusa u Dobu blagodati postepeno proširilo do svakog kutka čovečanstva. Smatraš li da je pojavljivanje Gospoda Isusa nakon Njegovog vaskrsenja imalo ikakav značaj? Da si u to vreme bio na mestu Tome ili Petra, i da si u svom životu doživeo tu jednu, toliko smislenu stvar, kakav bi ona uticaj imala na tebe? Da li bi na nju gledao kao na najbolju i najuzvišeniju viziju svog života sa verom u Boga? Da li bi je posmatrao kao silu koja te pokreće dok slediš Boga, dok nastojiš da Mu udovoljiš i dok težiš da tokom čitavog svog života voliš Boga? Da li bi sav svoj životni napor posvetio širenju te najuzvišenije vizije? Da li bi širenje vesti o spasenju od strane Gospoda Isusa prihvatio kao nalog od Boga? Iako ih niste lično iskusili, primeri Tome i Petra sasvim su dovoljni da današnjim ljudima pruže jasnu sliku o Bogu i Njegovim namerama. Moglo bi se reći da je ovaploćeni Bog, nakon što je ušao u telo od krvi i mesa, nakon što je lično iskusio život među ljudima i lično doživeo ljudski život, nakon što je video izopačenost čovečanstva i stanje ljudskog života u ono vreme, dublje osetio koliko su ljudi zapravo bespomoćni, žalosni i jadni. Zahvaljujući ljudskosti koju je posedovao dok je živeo u telu od krvi i mesa, i zahvaljujući Svojim telesnim nagonima, stekao je više empatije za stanje u kojem su se ljudi tada nalazili. To Ga je navelo da još više brine o Svojim sledbenicima. Iako je to nešto što vi verovatno ne možete da razumete, brigu i pažnju koju je ovaploćeni Bog osećao prema svakom od Svojih sledbenika mogu opisati sa samo dve reči: „snažna zabrinutost“. Mada taj izraz potiče iz ljudskog jezika i veoma je karakterističan za ljude, on ipak verno odražava i opisuje Božja osećanja prema Njegovim sledbenicima. A što se tiče snažne zabrinutosti Boga za ljude, vi ćete je tokom svojih iskustava postepeno osećati i doživljavati. To je, međutim, moguće postići samo postupnim razumevanjem Božje naravi, na osnovu težnje za promenom vlastite ćudi. Kad se Gospod Isus na ovaj način ukazao, to je Njegovu snažnu zabrinutost za sledbenike među ljudima materijalizovalo i prenelo u Njegovo duhovno telo ili, moglo bi se reći, u Njegovo božanstvo. Njegova je pojava ljudima omogućila da još jednom iskuse i osete Božju zabrinutost i pažnju, i ujedno je snažno dokazala da je Bog Taj koji novo doba započinje, razvija ga i privodi kraju. On je, Svojom pojavom, u svim ljudima učvrstio veru i dokazao svetu činjenicu da On uistinu jeste Sȃm Bog. To je Njegovim sledbenicima pružilo večnu potvrdu, a On je Svojom pojavom tada započeo etapu Svog dela u novom dobu.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 81

Nakon vaskrsnuća, Isus jede hleb i objašnjava Sveto pismo

Luka 24:30-32 Dok je bio sa njima za stolom, uzeo je hleb, blagoslovio ga, prelomio ga i dao im. Tada su im se otvorile oči, te su ga prepoznali, ali je on iščeznuo pred njima. Oni rekoše jedan drugom: „Nije li plamtilo u nama, dok nam je putem govorio i izlagao nam Pismo?“

Učenici daju Isusu pečenu ribu da jede

Luka 24:36-43 Dok su oni još ovo govorili, Isus stade među njih i reče im: „Mir vam!“ Oni pretrnuše od straha, jer su mislili da vide duha. Isus im reče: „Što ste se tako smeli i zašto vas sumnje podilaze? Pogledajte moje ruke i moje noge! To sam ja! Opipajte me i vidite, jer duh nema mesa i kostiju, kao što vidite da ja imam.“ Rekavši to, pokazao im je ruke i noge. Kako oni još nisu mogli da poveruju od radosti, nego su se čudili, on im reče: „Imate li ovde nešto za jelo?“ Oni mu dadoše komad pečene ribe. Uzeo ga je i pojeo pred njima.

Sada ćemo analizirati navedene odlomke iz svetih spisa. U prvom odlomku je prepričano kako je Gospod Isus, nakon Svog vaskrsnuća, jeo hleb i učenicima tumačio svete spise, dok drugi odlomak govori o tome kako je Gospod Isus pojeo pečenu ribu. Kako vam ova dva odlomka mogu pomoći da spoznate Božju narav? Možete li da zamislite ovde opisane scene u kojima Gospod Isus najpre jede hleb, a zatim pečenu ribu? Možete li da zamislite kako biste se osećali da je Gospod Isus stajao pred vama i jeo hleb? Ili, da je s vama i s drugim ljudima za istim stolom jeo ribu i hleb, kako bi se ti u tom trenutku osećao? Ako bi osetio da si veoma blizak Gospodu i da je On veoma prisan s tobom, tvoj bi osećaj bio ispravan. Upravo je takav rezultat Gospod Isus želeo da ostvari dok je sa okupljenim narodom jeo hleb i ribu nakon Svog vaskrsnuća. Da je Gospod Isus posle Svog vaskrsnuća samo razgovarao s ljudima, da oni nisu mogli da osete Njegove kosti i meso, već da su u Njemu videli samo nedostižnog Duha, kako bi se oni osećali? Zar ne bi bili razočarani? Zar se ljudi, tako razočarani, ne bi osetili napušteno? Zar ne bi osetili jaz između sebe i Gospoda Isusa Hrista? Kakav bi negativan uticaj taj jaz imao na odnos ljudi prema Bogu? Ljudi bi se sasvim sigurno uplašili, ne bi se usuđivali da Mu priđu i zauzeli bi stav da treba da se drže na pristojnoj udaljenosti od Njega. Od tog trenutka, oni bi prekinuli svoj prisni odnos sa Gospodom Isusom Hristom i vratili bi se na odnos kakav je između ljudi i Boga na nebesima bio pre Doba blagodati. Duhovno telo, koje ljudi ne bi mogli da dotaknu niti da osete, u potpunosti bi izbrisalo njihovu bliskost sa Bogom i ujedno prekinulo onaj prisni odnos bez ikakvog jaza između Boga i ljudi, koji je bio uspostavljen tokom boravka Gospoda Isusa Hrista u telu od krvi i mesa. Jedino što je duhovno telo izazivalo u ljudima bili su osećanja straha, želja za izbegavanjem i nemi pogledi. Ljudi se ne bi usuđivali da Mu se približe niti da započnu razgovor s Njim, a kamoli da Ga slede, da Mu veruju ili da se ugledaju na Njega. Bog nije želeo da ljudi steknu takav utisak o Njemu. Nije želeo da Ga ljudi izbegavaju, niti da se udaljavaju od Njega; želeo je samo da Ga ljudi razumeju, da Mu se približe i da postanu Njegova porodica. Kako bi se ti osećao kad te tvoji ukućani i rođena deca ne bi prepoznali, kad se ne bi usuđivali da ti priđu, kad bi te uporno izbegavali i kad ne bi imali razumevanja ni za šta što si zarad njih učinio? Zar te to ne bi strašno zabolelo? Zar ti srce ne bi bilo slomljeno? Upravo se tako i Bog oseća kad Ga ljudi izbegavaju. Gospod Isus se, dakle, i nakon vaskrsenja još uvek javljao ljudima u liku od krvi i mesa, i još uvek je jeo i pio zajedno s njima. Bog ljude posmatra kao Svoju porodicu, te bi stoga želeo da i ljudi Njega smatraju svojim najmilijim; On jedino na taj način može uistinu zadobiti ljude, a ljudi jedino tako mogu iskreno da vole Boga i da Mu se klanjaju. Da li sada razumete kakva Mi je bila namera kad sam iz svetih spisa odabrao baš ova dva odlomka, gde u jednom Gospod Isus jede hleb i tumači svete spise posle Svog vaskrsenja, dok Mu u drugom učenici daju pečenu ribu da jede?

Može se reći da je ozbiljno razmišljanje uloženo u niz stvari koje je Gospod Isus izrekao i učinio nakon Svog vaskrsnuća. Te su stvari bile ispunjene Božjom dobrotom i naklonošću prema čovečanstvu, kao i Njegovom velikom negom i pažnjom prema prisnom odnosu koji je s ljudima uspostavio tokom Svog boravka u čovečjem telu. Povrh toga, bile su ispunjene nostalgijom i čežnjom koju je osećao za Svojim životom u telu od krvi i mesa, tokom kojeg je jeo i pio zajedno sa Svojim sledbenicima. Bog, dakle, nije želeo da ljudi misle da između njih i Njega postoji jaz, niti je želeo da se čovečanstvo od Njega udalji. Štaviše, nije hteo da ljudi pomisle kako Gospod Isus nakon Svog vaskrsnuća nije više onaj isti Gospod koji je s ljudima bio tako prisan, kako više ne želi da se druži s njima, jer se vratio u Svoje duhovno carstvo, jer se vratio Ocu, kojeg ljudi nikada nisu mogli ni da vide ni da dosegnu. Nije želeo da ljudi osete da se između Njega i njih pojavila bilo kakva razlika u statusu. Kad vidi ljude koji žele da Ga slede, ali Ga ipak drže na pristojnoj udaljenosti od sebe, Božje je srce ispunjeno bolom, jer to znači da su ljudska srca veoma udaljena od Njega i da će Mu stoga biti veoma teško da ih zadobije. Prema tome, da se On ljudima ukazao u duhovnom telu, koje oni ne bi mogli da vide ili dodirnu, to bi ih još više udaljilo od Boga i navelo bi ih da Hrista, nakon Njegovog vaskrsnuća, pogrešno smatraju uzvišenijim, drugačijim od ljudskih bića i nekim ko više ne može jesti s njima za istom trpezom, zato što su ljudi grešni i prljavi i zato što nikada neće moći da se približe Bogu. Da bi otklonio ove nesporazume s ljudima, Gospod Isus je učinio nekoliko stvari koje je činio i ranije, dok je boravio u ljudskom telu, a što je zabeleženo u Bibliji: „Uzeo je hleb, blagoslovio ga, prelomio ga i dao im“. Takođe im je tumačio i svete spise, kao što je to činio u prošlosti. Zahvaljujući svemu tome što je učinio, svako ko Ga je video imao je utisak da se Gospod nije promenio, da je i dalje onaj isti Gospod Isus. Iako je bio prikovan na krst i iskusio smrt, On je vaskrsnuo i nije napustio ljudski rod. Vratio se da bude među ljudima i ništa se u vezi s Njim nije promenilo. Sin čovečji, koji je stajao pred ljudima, bio je i dalje onaj isti Gospod Isus. Njegovo držanje i način na koji je razgovarao s ljudima delovali su tako poznato. Još uvek je obilovao dobrotom, ljubaznošću, milošću i tolerancijom – i dalje je bio onaj isti Gospod Isus, koji je druge voleo kao što voli Sebe, koji je ljudima mogao da prašta po sedamdeset puta sedam puta. Sa ljudima je, kao i uvek, jeo za istom trpezom, raspravljao s njima o svetim spisima i, što je najvažnije, bio je sazdan od krvi i mesa, baš kao i pre, te su ljudi mogli da Ga vide i da Ga dodirnu. Kao Sin čovečji, kakav je bio, dopustio je ljudima da osete bliskost, da budu spokojni i da osete radost zbog povratka nečeg što je bilo izgubljeno. S velikim olakšanjem, ljudi su hrabro i s puno pouzdanja počeli da se oslanjaju na ovog Sina čovečjeg, koji je mogao da im oprosti grehe. Bez oklevanja, počeli su da se mole u ime Gospoda Isusa, da Mu se mole da im podari Svoju blagodat i Svoj blagoslov, da im podari mir i radost, da im pruži brigu i zaštitu, a počeli su i da, u ime Gospoda Isusa, isceljuju bolesne i da izgone demone.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Svakodnevne reči Božje Odlomak 82

Za vreme dok je Gospod Isus još delovao u ljudskom telu, većina Njegovih sledbenika nije bila u stanju da u celosti potvrdi Njegov identitet i sve reči koje je izrekao. Dok se približavao krstu, stav Njegovih sledbenika bio je posmatrački. Nakon toga, od trenutka kad je prikovan za krst pa do Njegovog polaganja u grob, ljudi su Njime bili razočarani. Tokom ovog perioda, u srcima ljudi, početna sumnja u sve reči koje je Gospod Isus izgovorio dok je boravio u telu prerasla je u njihovo potpuno poricanje. Zatim, kad je On ustao iz groba i stao da im se, jednom po jednom, ukazuje, većina onih koji su Ga svojim očima videli ili čuli vest o Njegovom vaskrsnuću, počela je da svoje poricanje postepeno zamenjuje sumnjom. Tek kad je Gospod Isus rekao Tomi da Mu stavi ruku na bok, kad je prelomio hleb i pojeo ga pred narodom nakon Svog vaskrsnuća, a zatim pred njima pojeo i pečenu ribu, oni su zaista prihvatili činjenicu da je Gospod Isus zaista bio Hristos u telu čoveka. Za to duhovno telo od krvi i mesa koje je stajalo pred tim ljudima moglo bi se reći da je svakog od njih budilo iz sna: Sin čovečji, koji je stajao pred njima, bio je isti Onaj koji je postojao od pamtiveka. Imao je čovečji lik, bio je sazdan od mesa i kostiju, i dugo je već živeo i jeo zajedno s ljudima… Ljudi su tada osećali da je Njegovo postojanje tako stvarno i tako predivno. U isto vreme, bili su vrlo radosni, srećni i ispunjeni emocijama. Njegovo ponovno javljanje omogućilo je ljudima da istinski uvide Njegovu skromnost, da osete Njegovu bliskost i povezanost s ljudima i da osete koliko On misli na njih. Onima koji su Gospoda Isusa videli vlastitim očima, činilo se da je ovo kratko ponovno okupljanje trajalo kao čitav njihov život. Njihova izgubljena, zbunjena, uplašena, uznemirena, čežnjiva i obamrla srca konačno su pronašla utehu. Nisu više bili ni sumnjičavi ni razočarani, jer su osetili da još ima nade i da imaju na koga da se oslone. Sin čovečji, koji je tada stajao pred njima, za sva vremena će im biti poslednja odbrana, biće njihova utvrđena kula i njihovo večno utočište.

Iako je Gospod Isus vaskrsnuo, Njegovo srce i Njegovo delo nisu napustili ljudski rod. Ukazavši se ljudima, rekao im je da će, ma u kom obliku bude postojao, pratiti ljude, koračati s njima i biti kraj njih u svako doba i na svakom mestu. Rekao im je da će uvek i na svakom mestu opskrbljivati ljude, da će ih usmeravati, dopuštati im da Ga vide i dodirnu, te da će se postarati da se više nikad ne osete bespomoćno. Gospod Isus je takođe želeo da ljudima stavi do znanja da nisu sami na ovom svetu. Bog je tu da brine o ljudima i Bog je uvek sa njima. Ljudi uvek mogu da se oslone na Njega i On čini porodicu svakome od Svojih sledbenika. Uz Boga na kojeg mogu da se oslone, ljudi više neće biti usamljeni ni bespomoćni, a oni koji Ga prihvate kao žrtvu za svoj greh biće razrešeni svih grehova. Mada je, sa stanovišta čoveka, delo koje je Gospod Isus obavio nakon Svog vaskrsnuća bilo sasvim neznatno, Moje je mišljenje da je sve što je uradio bilo tako značajno, tako dragoceno, tako važno i toliko ispunjeno smislom.

Iako je delovanje Gospoda Isusa, za vreme dok je boravio u čovečjem telu, obilovalo teškoćama i stradanjem, On je, kroz Svoju pojavu u duhovnom telu od krvi i mesa, na savršen način i u potpunosti obavio Svoje tadašnje delo iskupljenja čovečanstva. Svoju je službu započeo ovaploćenjem, a završio ju je ukazavši se pred ljudima u Svom telesnom obliku. Najavio je Doba blagodati, započinjući to novo doba Svojim identitetom Hrista. Posredstvom Hristovog identiteta, obavio je Svoje delo u Dobu Blagodati i ujedno osnažio sve Svoje sledbenike i poveo ih u to novo doba. Za Božje delovanje se može reći da On uistinu dovršava sve što započne. To je delo pažljivo isplanirano, sačinjeno od zasebnih koraka i ispunjeno Njegovom mudrošću, Njegovom svemoći, čudesnim postignućima, ljubavlju i milošću. Naravno, glavna nit koja se provlači kroz celokupno Božje delo jeste Njegova briga o ljudima; to je delo prožeto osećanjem brige, koje On nikad ne ostavlja po strani. U citiranim stihovima iz Biblije, kroz svaku pojedinu stvar koju je Gospod Isus nakon vaskrsnuća učinio, razotkriva se nepromenljivo Božje nadanje i briga za ljude, kao i Njegova brižna nega i pažnja prema ljudima. Ništa od toga se do današnjeg dana nije promenilo – primećujete li to? Kada to vidite, zar vam se srca nesvesno ne približavaju Bogu? Da ste živeli u tom dobu i da vam se Gospod Isus po svom vaskrsenju ukazao u opipljivom liku koji možete da vidite, da je seo pred vas, obedovao s vama ribu i hleb, tumačio vam svete spise i razgovarao s vama, kako biste se osećali? Da li biste bili srećni? Ili biste osećali krivicu? Zar svi vaši raniji nesporazumi i izbegavanje Boga, vaši sukobi s Bogom i sumnje u Njega, ne bi naprosto iščezli? Zar odnos između ljudi i Boga ne bi postao normalniji i ispravniji?

Da li, prilikom tumačenja ovih kratkih odlomaka iz Biblije, pronalazite neke nedostatke u Božjoj naravi? Pronalazite li u Božjoj ljubavi išta što je krivotvoreno? Da li u Božjoj svemoći i mudrosti primećujete ikakvu prevaru ili zlo? Naravno da ne! Možete li sada sa sigurnošću reći da se Bog odlikuje svetošću? Možete li sa sigurnošću reći da svako Božje osećanje nudi otkrovenje Njegove suštine i Njegove naravi? Nadam se da će vam razumevanje stečeno čitanjem ovih reči pomoći i da će vam koristiti u traganju za promenom vlastite naravi i za dostizanjem bogobojažljivosti, te da će ono u vama začeti dragoceni plod, plod koji će iz dana u dan sve više rasti, kako biste tokom svog traganja bili sve bliži Bogu i sve bliži zadovoljenju standarda koje Bog zahteva. Traganje za istinom vam više neće biti odbojno i neće vam se više činiti da traganje za istinom i promenom vlastite naravi predstavlja nešto naporno i izlišno. Naprotiv, motivisani izražavanjem istinske Božje naravi i svete Božje suštine, čeznućete za svetlošću i pravdom, rešićete da stremite ka istini, težiti da udovoljite Božjim namerama i postaćete osoba koju je Bog zadobio, postaćete stvarna ličnost.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

Crkva Svemogućeg Boga

Spoznaja Boga II

Podešavanja

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži