Spoznaja Boga I
Svakodnevne reči Božje Odlomak 1
Trebalo bi da svako od vas iznova analizira način na koji je tokom svog života verovao u Boga, kako bi uvideo da li je, dok Ga je sledio, zaista razumeo, zaista shvatio i zaista spoznao Boga, da li zaista zna kakav je Božji stav prema različitim tipovima ljudskih bića i da li zaista razume delo koje Bog vrši na njemu i način na koji Bog definiše svaki njegov postupak. Ovog Boga koji je kraj tebe, koji usmerava tvoje napredovanje, propisuje tvoju sudbinu i opskrbljuje tvoje potrebe – u kojoj meri ga ti, na kraju krajeva, razumeš? Koliko zaista poznaješ ovog Boga? Znaš li koje delo On u tebi obavlja svakog bogovetnog dana? Znaš li na kojim je načelima i ciljevima zasnovan svaki Njegov postupak? Znaš li kako te On usmerava? Znaš li na koji te način On snabdeva? Jesu li ti poznati metodi po kojima te On vodi? Znaš li šta On želi da dobije od tebe i šta želi da u tebi postigne? Znaš li kakav je Njegov stav o različitim načinima tvog ponašanja? Znaš li da li si ti Njegova voljena osoba? Da li su ti poznati poreklo Njegove radosti, srdžbe, tuge i oduševljenja, misli i ideje na kojima se sve to zasniva, kao i Njegova suština? Znaš li, naposletku, koje je vrste ovaj Bog u kojeg veruješ? Jesu li ova i slična pitanja nešto što nikad nisi razumeo, niti si o tome razmišljao? Da li si se, tragajući za svojom verom u Boga, putem istinskog uvažavanja i doživljavanja Božjih reči, rešio svega što si pogrešno razumeo u vezi s Njim? Jesi li, nakon što te je Bog doveo u red i prekorio, uistinu postao pokoran i brižan? Da li si, usred Božje grdnje i suda, spoznao čovekovu buntovničku i sotonsku prirodu, te stekao makar trunku razumevanja svetosti Božje? Da li si, zahvaljujući smernicama i prosvećenju Božjih reči, na život počeo da gledaš drugačijim očima? Da li si, usred kušnji poslatih od Boga, osetio Njegovu netrpeljivost prema ljudskim uvredama, jesi li osetio šta On od tebe zahteva i kako te spasava? Ako ne znaš šta znači pogrešno razumeti Boga, niti kako da to pogrešno shvatanje odagnaš od sebe, može se reći da ti nikad nisi ni stupio u istinski prisnu vezu s Bogom i da Ga nikad nisi razumeo, ili barem da nikad nisi poželeo da Ga razumeš. Ako ne znaš šta je Božja disciplina i prekor, onda sigurno ne znaš ni šta je pokornost i briga, ili se barem nikad nisi uistinu pokorio Bogu, niti brinuo o Njemu. Ako nikad nisi iskusio Božju grdnju i sud, ti zasigurno nećeš znati šta je Njegova svetost, a još će ti manje biti jasno šta je ljudska pobuna. Ako nikad nisi uistinu imao ispravan pogled na život, niti ispravan cilj u životu, već si i dalje zbunjen i neodlučan u pogledu svog budućeg životnog puta, do te mere da čak oklevaš i da kreneš napred, onda je sasvim sigurno da ti nikad nisi primio Božje smernice i prosvećenje; takođe se može reći da nikad nisi bio uistinu opskrbljen ni obnovljen Božjim rečima. Ako još nisi bio podvrgnut Božjim kušnjama, onda se podrazumeva da ti zasigurno ne znaš šta je Božja netrpeljivost prema ljudskim prestupima, niti bi mogao da razumeš šta Bog konačno od tebe zahteva, a kamoli da razumeš šta, u krajnjoj liniji, predstavlja Njegovo delo upravljanja i spasavanja čoveka. Ma koliko godina da neka osoba veruje u Boga, ako ona u Božjim rečima nikada ništa nije doživela ni uočila, onda ona sasvim sigurno ne ide putem koji vodi ka spasenju, njena je vera u Boga zasigurno lišena stvarnog sadržaja, njeno bogopoznanje je takođe ništavno, a podrazumeva se i da ona pojma nema šta je bogobojažljivost.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Predgovor“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 2
Ono što Bog ima i što jeste, Božja suština i narav Božja – sve je to ljudskom rodu obznanjeno Njegovim rečima. Kad čovek doživi Božje reči, on će tokom njihovog sprovođenja u delo razumeti pravu svrhu reči koje Bog izgovara, razumeće njihov izvor i pozadinu, razumeće i ceniće efekat koji Bog Svojim rečima namerava da postigne. Sa aspekta ljudskog roda, sve su to stvari koje čovek mora da iskusi, shvati i postigne, kako bi zadobio istinu i život, shvatio Božje namere, preobrazio svoju narav i kako bi bio u stanju da se pokori Božjem suverenitetu i uređenjima. Dok sve to doživljava, shvata i postiže, čovek će postepeno uspeti da razume Boga, a tada će on ujedno dostići i različite stepene bogopoznanja. To znanje i razumevanje ne proizlaze iz nečega što je čovek zamislio ili sastavio, već iz onoga što on uvažava, doživljava, oseća i u sebi potvrđuje. Tek nakon što čovek te stvari uvaži, doživi, oseti i potvrdi, njegovo bogopoznanje dobija sadržaj; jedino znanje koje čovek tada stekne aktuelno je, stvarno i tačno, a ovaj proces – postizanja istinskog razumevanja i poznanja Boga kroz uvažavanje, doživljavanje, osećanje i potvrđivanje Njegovih reči – nije ništa drugo do uistinu prisna veza između čoveka i Boga. Usred ovakve prisne veze, čovek počinje zaista da shvata i da razume Božje namere, da stiče istinsko razumevanje i spoznaju onoga što Bog ima i što jeste, počinje uistinu da shvata i spoznaje Božju suštinu, postepeno počinje da shvata i spoznaje narav Božju, postaje uistinu siguran i počinje pravilno da definiše činjenicu vrhovne Božje vlasti nad vascelom tvorevinom i da suštinski shvata Božji identitet i položaj. Usred ovakve prisne veze, čovek postepeno menja svoje predstave o Bogu, ne izmišlja Ga više ni iz čega, ne prepušta se više vlastitim sumnjama u Njega, ne shvata ga pogrešno, ne okrivljuje Ga, ne sudi Mu, niti sumnja u Njega. Na taj će se način čovek manje sporiti s Bogom, manje će se s Njim sukobljavati i biće manje slučajeva čovekove pobune protiv Boga. Sa druge strane, čovekova pokornost i briga o Bogu sve će se više uvećavati, a njegova će bogobojažljivost bivati sve stvarnijom i dubljom. Usred takve prisne veze, čovek će dostići ne samo opskrbljenost istinom i životno krštenje, već će ujedno dostići i istinsko bogopoznanje. Usred ovakve prisne veze, čovek će ne samo preobraziti svoju narav i primiti spasenje, već će istovremeno prikupiti istinsku bogobojažljivost i obožavanje stvorenog bića prema Bogu. Nakon što čovek doživi ovako prisnu vezu, njegova vera u Boga neće više biti prazan list hartije, ni lažno obećanje, niti oblik slepe potrage i idolatrije; samo na temelju ovako prisne veze čovekov će život iz dana u dan napredovati ka zrelosti i tek će tada njegova narav početi da se polako menja, a njegova će vera u Boga, korak po korak, iz nejasnog i nesigurnog verovanja preći u pravu pokornost i brižnost, u istinsku bogobojažljivost, a čovek će ujedno, dok sledi Boga, postepeno napredovati od pasivnog ka aktivnom stanovištu, i od negativnog ka pozitivnom; samo putem ovako prisne veze čovek će doći do istinskog razumevanja i poimanja Boga, do istinskog bogopoznanja. Pošto velika većina ljudi nikad nije stupila u istinski prisnu vezu s Bogom, njihovo bogopoznanje zaustavlja se na nivou teorije, na nivou reči i doktrina. Naime, ma koliko dugo da veruju u Boga, ljudi su, što se bogopoznanja tiče, velikom većinom i dalje na istom mestu odakle su i krenuli, zaglavljeni u temeljima tradicionalnih oblika poštovanja, uz sva prateća, romantično obojena feudalna praznoverja. To što se čovekovo znanje o Bogu ne pomera s početne tačke, znači da ono praktično i ne postoji. Ako izuzmemo čovekovu potvrdu Božjeg položaja i identiteta, njegova je vera u Boga još uvek u stanju nejasne neodređenosti. Imajući to u vidu, koliku istinsku bogobojažljivost može čovek uopšte osećati?
Ma koliko čvrsto da veruješ u postojanje Boga, ta vera ne može da zameni tvoje bogopoznanje, niti tvoju bogobojažljivost. Ma koliko da si uživao u Njegovim blagoslovima i u Njegovoj blagodati, to ne može biti zamena za tvoje bogopoznanje. Ma koliko da si spreman da sebe, Njega radi, u celosti posvetiš i uložiš, to ne može da zameni tvoje poznavanje Boga. Možda si izuzetno dobro upoznat sa rečima koje je Bog izgovorio, možda si ih čak naučio napamet i možeš brzo da ih izdeklamuješ, ali to ipak ne može da zameni tvoje bogopoznanje. Ako čovek nikad nije bio u istinskoj vezi s Bogom, niti je Božje reči uistinu iskusio, onda će, ma koliko on bio nameran da sledi Boga, njegovo znanje o Bogu biti samo neispisana tabla i beskrajno sanjarenje; koliko god da si se puta u prolazu očešao o Boga ili se s Njim našao licem u lice, tvoje će bogopoznanje i dalje biti na nuli, a tvoja bogobojažljivost neće biti ništa više od otrcane fraze ili idealizovanog koncepta.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Predgovor“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 3
Mnogi čuvaju Božje reči kako bi ih iz dana u dan čitali, posvećuju se do te mere da sve klasične odlomke Božjih reči pamte kao nešto najdragocenije, a uz to ih i posvuda propovedaju, snabdevajući tim rečima druge ljude i pružajući im pomoć putem njih. Oni misle da time svedoče o Bogu i o Njegovim rečima, da na taj način slede Božji put; misle da na taj način žive po Božjim rečima, da takvim postupanjem unose Njegove reči u svoje stvarne živote, te da će im to omogućiti da od Boga dobiju pohvalu i da budu spaseni i usavršeni. Oni se, međutim, čak i dok propovedaju Božje reči, u praksi nikad ne pridržavaju tih reči, niti pokušavaju da sebe uporede s onim što se u Božjim rečima otkriva. Umesto toga, oni Božje reči koriste da bi na prevaru zadobili divljenje i poverenje drugih ljudi, te da bi na sebe preuzeli upravljanje i tako proneverili i ukrali Božju slavu. Uzaludno se nadaju da će priliku, koja im se pruža širenjem Božjih reči, iskoristiti tako da budu nagrađeni Božjim radom i Njegovom pohvalom. Prošlo je toliko godina, a ovi ljudi ne samo da su bili nesposobni da propovedanjem Božjih reči zasluže Njegovu pohvalu, ne samo da nisu bili u stanju da otkriju put koji treba da slede prilikom svedočenja o Božjim rečima, ne samo da, pomažući drugima i snabdevajući ih Božjim rečima, nisu pomogli niti snabdeli sami sebe, i ne samo da su, čineći sve to, bili nesposobni da spoznaju Boga ili da u sebi probude istinsku bogobojažljivost, već se, naprotiv, njihovo pogrešno razumevanje Boga produbljuje, njihovo nepoverenje u Njega pogoršava, a njihove maštarije o Njemu sve su više prenaglašene. Opskrbljeni i vođeni vlastitom teorijom o Božjim rečima, oni odaju sliku kao da su sasvim u svom elementu, kao da s lakoćom koriste svoje veštine, kao da su pronašli životnu svrhu i misiju, kao da su osvojili novi život i da su spaseni, kao da su, kristalno jasno recitujući Božje reči, zadobili istinu, shvatili Božje namere i otkrili put ka poznanju Boga, te kao da su se, tokom propovedanja Božjih reči, s Njim često susretali licem u lice. Uz to, oni su često „dirnuti“ do suza i, često pod vođstvom „Boga“ u Božjim rečima, kao da se neprestano hvataju za Njegovu iskrenu zabrinutost i dobre namere, i kao da su, u isto vreme, shvatili Božje spasenje čoveka i Njegovo upravljanje, da su spoznali Njegovu suštinu i razumeli Njegovu pravednu narav. Na temelju ovoga, oni kao da još čvršće veruju u postojanje Boga, kao da su svesniji Njegovog uzvišenog stanja i da još dublje osećaju Njegovu veličinu i transcendentnost. Ogrezli u površnom poznavanju Božjih reči, oni odaju utisak da im je vera dobila na snazi, da im je rešenost da izdrže stradanje ojačala, te da se njihovo znanje o Bogu produbilo. Oni, međutim, pojma nemaju da, dok zaista ne iskuse Božje reči, sve njihovo znanje o Bogu i njihove ideje o Njemu proizlaze iz njihovih vlastitih prepuštanja maštarijama i nagađanju. Njihova vera ne bi izdržala nikakvu Božju proveru, njihova takozvana duhovnost i rast naprosto ne bi izdržali Božju kušnju i nadzor, njihova rešenost je tek kula od peska, a njihovo takozvano bogopoznanje nije ništa drugo do plod njihove mašte. Ovi ljudi, koji su, na izvestan način, u Božje reči uložili mnogo truda, zapravo nikad nisu shvatili šta je prava vera, šta je prava pokornost, šta je prava briga i pravo bogopoznanje. Oni od teorije, mašte, znanja, talenta, tradicije, sujeverja, pa čak i od moralnih vrednosti čovečanstva prave „kapital“ i „oružje“ svoje vere u Boga i svog sledbeništva, te ih čak smatraju osnovom svoje vere i sledbeništva. U isto vreme, oni od tog kapitala i od tog oružja prave čarobne talismane, pomoću kojih spoznaju Boga, suočavaju se i obračunavaju s Božjim nadzorom, kušnjama, grdnjom i sudom. Naposletku, sve ono do čega oni dolaze i dalje se ne sastoji ni od čega drugog do od zaključaka o Bogu, koji su prožeti verskim konotacijama, feudalnim praznoverjem i svime onim što je romantično, groteskno i zagonetno. Način na koji oni poznaju i definišu Boga istim je kalupom izliven kao kod ljudi koji veruju samo u Nebesa ili u Starca na nebu, dok Božja praktičnost, Njegova suština, Njegova narav, sve što On ima i što jeste – sve ono što se odnosi na stvarnog Boga Samoga – jesu stvari koje njihovo znanje nije uspelo da dokuči, od kojih je njihovo znanje potpuno odvojeno, pa čak i udaljeno kao severni od južnog pola. Stoga ti ljudi, iako žive snabdeveni i hranjeni Božjim rečima, ipak nisu u stanju da uistinu koračaju putem koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla. Pravi razlog za to je što se oni nikad nisu upoznali sa Bogom, niti su ikada s Njim imali istinski dodir i prisnu vezu, te je za njih stoga nemoguće da postignu međusobno razumevanje s Bogom, niti u sebi mogu da probude istinsku veru u Boga, da slede Boga i da mu se klanjaju. Zbog njihovog gledišta i stava da Božje reči treba na taj način da posmatraju i da treba tako da gledaju na Boga, suđeno im je da iz svojih poduhvata izađu praznih ruku, da do kraja večnosti ne budu u stanju da koračaju putem koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla. Cilj kojem teže i smer u kojem idu ukazuju na to da će oni večno biti Božji neprijatelji i da nikad, do kraja večnosti, neće moći da prime spasenje.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Predgovor“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 4
Ako bi osoba koja je dugi niz godina sledila Boga i mnogo godina uživala opskrbljena Njegovim rečima, Boga definisala na suštinski isti način kao neko ko pred idolima pada ničice u znak poštovanja, to bi onda značilo da ta osoba nije dosegla stvarnost Božjih reči. To je zato što ona u stvarnost Božjih reči naprosto nije ni zakoračila, te stoga stvarnost, istina, namere i zahtevi prema ljudskom rodu, što je sve sadržano u Božjim rečima, sa tom osobom nemaju nikakve veze. Drugim rečima, ma koliko takva osoba naporno radila na površnom značenju Božjih reči, svi su njeni napori jalovi: jer to čemu ona teži samo su puke reči, te će, nužno, i ono što ona bude stekla takođe biti samo puke reči. Sve Božje reči, bilo da su naizgled obične ili duboke, predstavljaju istine koje su neophodne za čovekov život-ulazak; one su izvor žive vode koja čoveku omogućava kako duhovni, tako i telesni opstanak. One čoveku pružaju ono što mu je neophodno da bi preživeo; načela i verovanja kako da vodi svakodnevni život; put kojim mora ići ka spasenju, kao i njegov cilj i smer; sve istine koje, kao stvoreno biće, treba pred Bogom da poseduje; i sve istine o tome kako se čovek pokorava i klanja Bogu. One su garancija čovekovog opstanka, njegov hleb nasušni, a ujedno predstavljaju i čvrst oslonac koji čoveku omogućava da bude jak i da se uspravi. One obiluju istina-stvarnošću kojom stvoreno čovečanstvo proživljava normalnu ljudskost, obiluju istinom pomoću koje se ljudi oslobađaju iskvarenosti i izmiču zamkama Sotone, obiluju neumornim poukama, podsticajima, ohrabrenjima i utehom, koje Stvoritelj daje stvorenom ljudskom rodu. One su svetionik koji ljude usmerava i prosvećuje kako bi razumeli sve što je pozitivno, one su garancija koja ljudima pruža sigurnost da će proživeti i steći sve što je pravedno i dobro, one su kriterijum za sameravanje svih ljudi, događaja i stvari, a takođe su i orijentiri koji ljude vode ka spasenju i putu svetlosti. Samo kroz praktično iskustvo Božjih reči čovek može biti opskrbljen istinom i životom; samo na taj način čovek može da shvati šta je normalna ljudskost, šta je smislen život, šta je autentično stvoreno biće i šta je istinsko pokoravanje Bogu; samo kroz to čovek može da shvati kako treba da brine o Bogu, kako da ispuni dužnost stvorenog bića i kako da stekne obličje pravog čoveka; jedino tako čovek može da shvati šta se podrazumeva pod istinskom verom i istinskim obožavanjem; čovek samo tako može da shvati ko je Suveren neba, zemlje i svih stvorenja; jedino tako čovek može razumeti način na koji Onaj koji je Suveren svega stvorenog vlada, predvodi i obezbeđuje celokupno stvaranje; i samo na taj način čovek može da razume i shvati sredstva pomoću kojih Onaj koji je Suveren svega stvorenog postoji, ispoljava se i deluje. Čovek koji je odvojen od stvarnog iskustva Božjih reči nema pravo znanje niti uvid u Božje reči i istinu. Takav čovek je ništa drugo do živi leš i savršena ljuštura, a celokupno znanje koje se odnosi na Stvoritelja nema sa njim nikakve veze. U Božjim očima, takav čovek nikad nije verovao u Njega, niti Ga je ikada sledio, te ga stoga Bog ne priznaje ni kao Svog vernika ni kao Svog sledbenika, a još manje kao autentično stvoreno biće.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Predgovor“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 5
Autentično stvoreno biće mora da zna ko je Stvoritelj, čemu čovekovo stvaranje služi, kako da izvršava obaveze stvorenog bića i kako da obožava Gospoda svekolikog stvaranja, mora da razume, shvati, spozna i vodi računa o namerama, željama i zahtevima Stvoritelja, i mora da sledi Stvoriteljev put – da od Boga strahuje i da se kloni zla.
Šta znači strahovati od Boga? I kako neko može da se kloni zla?
„Strah od Boga“ ne odnosi se na neku bezimenu stravu i užas, ni na izbegavanje Boga, niti na udaljavanje od Njega, a taj strah nije ni idolopoklonstvo ni praznoverje. Umesto toga, strah od Boga je divljenje, poštovanje, poverenje, razumevanje, briga, pokornost, posvećenje, ljubav, te bezuslovno i strpljivo obožavanje, uzvraćanje i predaja. Bez istinskog bogopoznanja, ljudi neće osećati istinsko divljenje, iskreno poverenje, pravo razumevanje, istinsku brigu i pokornost, već samo užas i nelagodu, samo sumnju, nerazumevanje, izvlačenje i izbegavanje; bez istinskog bogopoznanja, ljudi se neće iskreno posvećivati niti uzvraćati; bez istinskog bogopoznanja, ljudi se neće iskreno klanjati niti predavati Bogu, već će posedovati samo slepo idolopoklonstvo i praznoverje; bez istinskog bogopoznanja, ljudski rod ni na koji način ne može da sledi Božji put, ne mogu strahovati od Boga, niti se kloniti zla. Umesto toga, svaka aktivnost i ponašanje u koje se čovek upušta biće ispunjeni buntom i prkosom, lažnim podmetanjima i zlonamernim osudama Boga, te zlobom koja se protivi istini i pravom značenju Božjih reči.
Kad ljudi budu stekli istinsko poverenje u Boga, oni će početi iskreno da Ga slede i da zavise od Njega; samo kroz istinsko poverenje i zavisnost od Boga ljudi mogu da Ga uistinu razumeju i shvate; a s pravim razumevanjem i shvatanjem Boga dolazi i iskrena briga za Njega; jedino kroz iskrenu brigu za Boga, ljudi mogu uistinu da budu pokorni; samo uz istinsku pokornost prema Bogu, čovečanstvo može biti istinski osveštano; samo uz istinsku osveštanost, ljudi mogu bezuslovno i bez prigovora uzvraćati Bogu; samo kroz iskreno poverenje i zavisnost, kroz pravo razumevanje i brigu, istinsku pokornost, iskreno posvećenje i uzvraćanje, ljudi mogu uistinu da spoznaju Božju narav i suštinu i da spoznaju identitet Stvoritelja; tek kad uistinu spoznaju Stvoritelja, ljudi će u sebi moći da probude iskreno obožavanje i predaju; tek kad se budu iskreno klanjali i predavali Stvoritelju, ljudi će zaista biti u stanju da se ratosiljaju svoje zlobe, odnosno, da se klone zla.
Od toga se sastoji čitav proces „straha od Boga i izbegavanja zla“, a to je ujedno i celokupan sadržaj straha od Boga i izbegavanja zla. To je put kojim se mora proći da bi se dostigao strah od Boga i izbegavanje zla.
„Strah od Boga i izbegavanja zla“ bezbrojnim su nitima neraskidivo povezani s bogopoznanjem, a veza između njih je sama po sebi očigledna. Ako neko želi da se uspešno kloni zla, najpre mora dostići pravi strah od Boga; ako neko želi da dostigne pravi strah od Boga, najpre mora da stekne pravo znanje o Bogu; ako neko želi da stekne bogopoznanje, najpre mora da doživi Božje reči, da zakorači u njihovu stvarnost, da iskusi Božji prekor i dovođenje u red, Njegovu grdnju i sud; ako neko želi da doživi Božje reči, najpre se s njima mora suočiti, mora se naći licem u lice s Bogom i zamoliti Ga da mu pruži priliku da Božje reči iskusi u formi svakovrsnih okruženja, kojima su obuhvaćeni ljudi, događaji i stvari; ako neko želi da se licem u lice nađe s Bogom i sa Božjim rečima, on najpre mora da bude prostodušan i pošten u srcu, mora biti spreman da prihvati istinu, voljan da podnese stradanje, odlučan i hrabar da se kloni zla i mora imati jaku želju da postane autentično stvoreno biće… Na taj način, napredujući korak po korak, sve ćeš se više približavati Bogu, tvoje će srce postajati sve čistije, a tvoj će život i vrednost življenja, nakon što spoznaš Boga, bivati sve smisleniji i sve blistavije se razvijati. Sve dok jednog dana ne osetiš da Stvoritelj više nije zagonetka, da nikad nije bio skriven od tebe, da od tebe nikad nije krio svoje lice, da Stvoritelj uopšte nije daleko od tebe, da On više nije Onaj za kojim u mislima neprestano čezneš, ali do kojeg ne možeš da dopreš svojim osećanjima, dok ne osetiš da te On zaista i uistinu štiti i sleva i zdesna, snabdevajući tvoj život i upravljajući tvojom sudbinom. On nije negde na dalekom obzorju, niti se skriva visoko gore, u oblacima. On je tu, kraj tebe i predsedava svima vama, On je sve što imaš i ti jedino Njega imaš. Jedan takav Bog ti dopušta da Ga iskreno voliš, da se uhvatiš za Njega i čvrsto Ga držiš uz sebe, da Mu se diviš, da se plašiš da ćeš Ga izgubiti i da više ne pristaješ da Ga se odričeš, da se ne buniš protiv Njega, niti da Ga izbegavaš i držiš se podalje od Njega. Sve što želiš jeste da se brineš o Njemu, da Mu budeš pokoran, da Mu uzvraćaš za sve što ti daje i da se predaš Njegovoj vrhovnoj vlasti. Ti više ne odbijaš da te On usmerava, snabdeva, nadzire i čuva, ne odbijaš više ono što ti On diktira i nalaže. Sve što želiš jeste da Ga slediš, da budeš kraj Njega i u Njegovom društvu; sve što želiš jeste da Ga prihvatiš kao svoj jedini život, kao svog jedinog Gospoda, svog jednog i jedinog Boga.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Predgovor“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 6
Ljudska verovanja ne mogu da zamene istinu
Neki ljudi su sposobni da podnose teškoće, u stanju su da plate cenu, veoma se dobro ponašaju prema spoljnom svetu, prilično su poštovani i uživaju divljenje drugih ljudi. Da li biste rekli da se takvo spoljašnje ponašanje može smatrati sprovođenjem istine u delo? Da li bi se moglo utvrditi da takvi ljudi zaista udovoljavaju Božjim namerama? Zašto ljudi za takve pojedince često misle da udovoljavaju Bogu, da se kreću u pravcu sprovođenja istine u delo i da slede Božji put? Zašto neki ljudi tako misle? Za to postoji samo jedno objašnjenje. Kako glasi to objašnjenje? Radi se o tome da određena pitanja – poput, šta znači sprovoditi istinu u delo, šta znači udovoljiti Bogu ili šta znači zaista posedovati istina-stvarnost – velikom broju ljudi nisu baš najjasnija. Usled toga, ima ljudi koje su često naveli na pogrešan put oni koji se, naizgled, odlikuju duhovnošću i plemenitošću, koji su naizgled uzvišeni i veliki. Što se tiče onih koji umeju rečito da govore o rečima i teorijama, onih čiji govor i postupci naizgled zavređuju divljenje, ljudi koji se u vezi s takvima prevare zapravo nikad nisu sagledali suštinu njihovih postupaka, načela na kojima se njihova dela zasnivaju, kao ni njihove ciljeve. Štaviše, nikad nisu razmotrili da li se takvi ljudi zaista potčinjavaju Bogu, niti su ikada utvrdili da li se ti ljudi iskreno plaše Boga i da li se klone zla. Oni nikada nisu prozreli njihovu ljudskost-suštinu. Umesto toga, oni već od prvog upoznavanja sa njima počinju da se, malo-pomalo, tim ljudima dive i da ih poštuju, da bi ti ljudi, na kraju, postali njihovi idoli. Štaviše, ti idoli koje obožavaju – za koje veruju da mogu da se odreknu svoje porodice i posla i koji su naizgled sposobni da plate cenu – u glavama nekih ljudi postaju oni koji zaista udovoljavaju Bogu i koji uistinu mogu da ostvare dobre ishode i dobra odredišta. U njihovim glavama, ti idoli jesu oni koje Bog hvali. Šta ih navodi da poveruju u tako nešto? U čemu je suština ovog problema? Do kakvih posledica to može da dovede? Hajde da najpre razmotrimo suštinu takvog verovanja.
Pitanja u vezi s gledištima ljudi, metodima njihovog praktičnog delovanja, načelima delovanja za koja se opredeljuju i stvarima na koje se svako od njih obično usredsređuje, u suštini nemaju nikakve veze s Božjim zahtevima prema ljudskoj vrsti. Bilo da se usredsređuju na nebitne stvari ili na temeljna pitanja, na reči i teorije ili na stvarnost, ljudi se ne pridržavaju onoga čega bi najviše trebalo da se pridržavaju, niti znaju ono što bi najviše trebalo da znaju. Razlog tome je što ljudi uopšte ne vole istinu; kao takvi, oni nisu spremni da svoje vreme i trud posvete traganju za načelima delovanja koja se mogu naći u Božjim izjavama, te njihovom sprovođenju u delo. Umesto toga, oni radije koriste prečice, sumirajući sve ono što razumeju i poznaju kao dobru praksu i dobro ponašanje; tako sačinjen rezime postaje tada cilj kojem oni teže, što uzimaju kao istinu koju treba sprovesti u delo. Direktna posledica toga je da ljudi dobro ponašanje koriste kao zamenu za sprovođenje istine u delo, čime ujedno ispunjavaju svoju želju da steknu Božju naklonost. Tako oni stiču kapital putem kojeg mogu da se nadmeću sa istinom, a što takođe koriste za raspravu i takmičenje s Bogom. U isto vreme, ljudi beskrupulozno guraju Boga u stranu, postavljajući na Njegovo mesto idole kojima se dive. Samo je jedan osnovni uzrok tako neukih postupaka i stavova ljudi, odnosno njihovih jednostranih mišljenja i delovanja – a danas ću vam upravo o njemu govoriti: reč je o tome da ljudi, iako možda slede Boga, svakodnevno Mu se mole i čitaju Njegove reči, zapravo ne razumeju Njegove namere. U tome je srž problema. Kad bi neko razumeo Božje srce i znao šta se Bogu dopada i čega se gnuša, šta želi, a šta odbacuje od Sebe, kakve ljude voli, a kakve ne voli, po kojim standardima ljudima postavlja zahteve i kakav pristup koristi da bi ih usavršio, da li bi ta osoba i dalje mogla da ima svoje lično mišljenje? Da li bi takvi ljudi mogli naprosto početi da se klanjaju nekom drugom? Da li bi obično ljudsko biće moglo da im postane idol? Gledište ljudi koji razumeju Božje namere neznatno je racionalnije od ovoga. Oni iskvarenu osobu neće proizvoljno uzeti za svog idola, niti će, dokle god idu putem sprovođenja istine u delo, verovati da je slepo poštovanje nekoliko prostih pravila i načela isto što i sprovođenje istine u delo.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 7
Postoje mnoga mišljenja o standardima na osnovu kojih Bog određuje ishode ljudi
Budući da svaku osobu zanima njen vlastiti ishod, znate li kako Bog o tom ishodu odlučuje? Na koji način Bog određuje nečiji ishod? Nadalje, koju vrstu standarda On primenjuje da bi taj ishod odredio? Kada ishod neke osobe tek treba da bude određen, šta Bog čini da bi ga otkrio? Da li neko zna? Kao što maločas rekoh, ima onih koji već veoma dugo istražuju Božje reči, nastojeći da u njima pronađu neke naznake u vezi s ljudskim ishodima, u vezi s kategorijama na koje su ti ishodi podeljeni i sa raznim ishodima koje različiti ljudi mogu da očekuju. Ti se ljudi takođe nadaju da će saznati kako Božja reč diktira ishode ljudi, kakve standarde On tom prilikom primenjuje i kako tačno određuje ishod neke osobe. Na kraju, međutim, ti ljudi nikad ne uspevaju da dođu ni do kakvih odgovora. Među Božjim izjavama zapravo ima veoma malo reči na ovu temu. Zašto je to tako? Dokle god ishodi ljudi tek treba da budu otkriveni, Bog nikome ne želi da kaže šta će ga na kraju zadesiti, niti ikoga želi da unapred obavesti o tome kakvo ga odredište čeka – zato što to ljudima ne bi bilo ni od kakve koristi. Želim samo da vam, ovde i sada, kažem nešto o načinu na koji Bog određuje ishode ljudi, o načelima koje koristi prilikom određivanja i ispoljavanja tih ishoda, te o standardima koje primenjuje da bi odredio može li neko da opstane ili ne. Nisu li to pitanja koja vas najviše zanimaju? Šta, dakle, ljudi misle o načinu na koji Bog određuje ishode ljudi? Deo toga ste upravo maločas pomenuli: neki od vas rekoše kako to ima veze s revnosnim vršenjem svojih dužnosti i davanjem sebe za Boga; neki drugi, da je reč o potčinjavanju Bogu i udovoljavanju Njegovoj volji; neki su rekli da je važno potčiniti se Božjim orkestracijama; a neki pak da je ključno ne skretati pažnju na sebe… Dok ove istine sprovodite u delo i dok se ponašate u skladu s načelima za koja verujete da su ispravna, znate li šta Bog misli o tome? Jeste li se ikada zapitali da li takvim postupanjem udovoljavate Njegovim namerama? Da li zadovoljavate Njegove standarde? Ispunjavate li time Njegove zahteve? Verujem da većina ljudi ne razmišlja mnogo o ovim pitanjima. Oni samo mehanički primenjuju deo Božjih reči, deo nekih propovedi, ili pak standarde određenih duhovnika koje obožavaju, primoravajući sebe da rade ovo ili ono. Veruju da je to ispravan put i uporno ga se drže, ponašajući se i dalje na isti način, ma šta da se naposletku desi. Neki ljudi ovako razmišljaju: „Toliko sam godina verovao i oduvek sam postupao na ovaj način. Osećam da sam zaista udovoljavao Bogu, a takođe i da sam mnogo izvukao iz toga. To je zato što sam u međuvremenu shvatio mnoge istine, kao i mnoge stvari koje ranije nisam razumevao. Tačnije, mnoge moje ideje i stavovi su se promenili, životne vrednosti su mi u ogromnoj meri izmenjene i ja sad prilično dobro razumem ovaj svet.“ Takvi ljudi veruju da je nastupilo vreme žetve i da je ovo konačni rezultat Božjeg dela namenjenog čovečanstvu. Da li, po vašem mišljenju, uzevši zajedno u obzir pomenute standarde i sve vaše praktične postupke, udovoljavate Božjim namerama? Neki će od vas sa sigurnošću kazati: „Naravno! Mi postupamo u skladu s Božjim rečima; postupamo prema onome što nam je Onaj Odozgo propovedao i govorio. Uvek izvršavamo svoje dužnosti, neprestano sledimo Boga i nikada Ga nismo napuštali. Stoga možemo da s puno pouzdanja kažemo da mi Bogu udovoljavamo. Bez obzira na to u kojoj smo meri shvatili Njegove namere i koliko smo toga od Njegove reči razumeli, uvek smo tragali za putem koji vodi do usklađenosti s Bogom. Dokle god se ispravno ponašamo i pravilno postupamo, na putu smo da ostvarimo pravi rezultat.“ Šta mislite o jednom ovakvom stanovištu? Da li je ono ispravno? Možda će biti i onih koji kažu: „Nikada ranije nisam razmišljao o ovim stvarima. Ja samo smatram da, dokle god izvršavam svoju dužnost i postupam u skladu sa zahtevima Božjih izjava, mogu da opstanem. Nikada nisam razmišljao o tome mogu li da udovoljim Božjem srcu, niti o tome da li ispunjavam standarde koje je On postavio. Pošto mi Bog nikada nije saopštio, niti pružio ikakva jasna uputstva, verujem da će On, ako i dalje budem bez prestanka radio, biti zadovoljan i da mi neće postavljati nikakve dodatne zahteve.“ Jesu li ovakva uverenja ispravna? Što se Mene tiče, ovaj način praktičnog delovanja, ovaj način razmišljanja i sva ovakva gledišta sačinjena su od fantazija, uz dodatak izvesne količine slepila. Možda će se, zbog ovih Mojih reči, neki od vas pomalo obeshrabriti, misleći: „Slepilo? Ako je ovo slepilo, onda je naša nada u spas i opstanak veoma mala i neizvesna, zar ne? Zar nas, time što stvari ovako postavljaš, ne polivaš hladnom vodom?“ Bez obzira na vaša verovanja, svrha onoga što govorim i što činim nije u tome da se osećate kao okupani hladnom vodom. Umesto toga, Moje reči i postupci imaju za cilj da unaprede vaše razumevanje Božjih nakana i da bolje shvatite šta On misli, šta želi da postigne, kakve ljude voli, čega se gnuša, šta prezire, kakve ljude želi da zadobije, a kakve da s prezrenjem odagna od Sebe. Moje reči i postupci imaju za cilj da vašem umu podare jasnoću i da vam omoguće da jasno uvidite koliko su se postupci i misli svakoga od vas udaljili od standarda koje zahteva Bog. Zašto je toliko nužno razgovarati o ovim temama? Zato što su upravo to stvari koje vam najviše nedostaju, iako znam da toliko dugo verujete i da ste odslušali tolike propovedi. Iako ste u svoje beležnice zapisali svaku istinu, iako ste zapamtili i u svoja srca urezali stvari koje lično smatrate važnim i mada te stvari planirate da koristite kako biste svojim praktičnim delovanjem udovoljavali Bogu, da biste ih iskoristili kad vam bude zatrebala pomoć, da biste prebrodili teška vremena koja su pred vama, ili naprosto zato da bi te stvari bile uz vas dok živite svoje živote – što se mene tiče, ma kako da to radite, ukoliko radite samo to, onda to i nije toliko važno. A šta onda jeste veoma važno? Veoma je važno da, dok praktično delujete, duboko u sebi sasvim pouzdano znate da li je sve što radite – svako pojedinačno delo – u skladu sa onim što Bog želi ili nije, da li svim svojim postupcima, idejama, rezultatima i ciljevima koje želite postići, vi zapravo udovoljavate Božjim namerama i ispunjavate Njegove zahteve ili ne, kao i da li On sve to odobrava ili ne odobrava. To je ono što je veoma važno.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 8
Sledi Božji put: plaši se Boga i kloni se zla
Ima jedna izreka na koju treba da obratite pažnju. Verujem da je ta izreka veoma važna, jer Mi svakodnevno pada na pamet nebrojeno puta. Zašto je tako? Zato što, svaki put kad se suočim s nekim, svaki put kad čujem nečiju priču i svaki put kad čujem za nečije iskustvo ili svedočenje o veri u Boga, ovu izreku uvek koristim da bih u Svom srcu utvrdio pripada li ta osoba onoj vrsti ljudi koje Bog želi i koji Mu se dopadaju. O kojoj je, dakle, izreci reč? Svi ste sad nestrpljivi da je čujete. Možda ćete se razočarati kad vam budem otkrio o čemu se radi, jer ima onih koji je već dugi niz godina koriste kao otrcanu frazu. Ja je, međutim, nijednom nisam na takav način upotrebio. Tu izreku nosim u Svom srcu. O kojoj se, dakle, izreci radi? Ona glasi: „Sledi Božji put: plaši se Boga i kloni se zla.“ Zar to nije krajnje jednostavna fraza? Ipak, uprkos njenoj jednostavnosti, ljudi koji zaista duboko razumeju te reči osećaju da one imaju veliku težinu, da je ta izreka izuzetno vredna sa aspekta čovekovog praktičnog delovanja, da je to stih iz jezika života koji sadrži istina-stvarnost, te da predstavlja doživotni cilj onih koji žele da udovolje Bogu i doživotni put, koji treba da sledi svako ko vodi računa o Božjim namerama. Dakle, šta mislite: ne predstavlja li ova izreka istinu? Poseduje li ona takav značaj ili ne? Možda neki od vas takođe razmišljaju o ovoj izreci i pokušavaju da je shvate, a možda ima i onih koji čak sumnjaju u nju: je li ta izreka veoma važna? Da li je ona veoma važna? I da li ju je nužno toliko naglašavati? Među vama možda ima i onih kojima se ta izreka ne sviđa mnogo, jer misle da je pominjanje Božjeg puta u jednoj takvoj izreci isuviše pojednostavljeno. Zar svođenje svega što je Bog rekao na jednu jedinu izreku ne bi značilo da je Bog malo previše beznačajan? Da li se ovde zaista radi o tome? Moguće je da većina vas ne razume u potpunosti duboko značenje ovih reči. Mada ste na ovu izreku svi obratili pažnju, vi nemate nameru da je sačuvate u svojim srcima; naprosto ste je zapisali u svoje beležnice da biste je ponovo pročitali i o njoj razmišljali u slobodno vreme. Neki od vas se neće potruditi ni da je upamte, a kamoli pokušati da je dobro iskoriste. Zašto, međutim, želim da pomenem ovu izreku? Bez obzira na vaše stanovište i ma šta vi o njoj mislili, ovu sam izreku morao da pomenem zato što je izuzetno relevantna za način na koji Bog određuje ishode ljudi. Bez obzira na to kako tu izreku trenutno shvatate ili kako se prema njoj odnosite, ipak ću vam reći sledeće: ako reči te izreke ljudi mogu da sprovedu u delo i da ih iskuse, ako mogu da dostignu standard bogobojažljivosti i izbegavanja zla, oni će garantovano opstati i zasigurno će imati dobre ishode. Ako pak ne možeš da zadovoljiš standard postavljen ovom izrekom, može se reći da je tvoj ishod nepoznat. Prema tome, o ovoj izreci vam govorim radi vaše vlastite mentalne pripreme, i zato da biste znali prema kojim standardima vas Bog odmerava.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 9
Uz pomoć raznih kušnji, Bog proverava da li Ga se ljudi plaše i da li se klone zla
U svakom dobu Božjeg dela, On ljudima daruje neke reči i saopštava im određene istine. Ove istine služe kao put kojeg ljudi treba da se drže, kao put koji treba da slede, kao put koji im omogućava da se plaše Boga i klone se zla, te kao put koji ljudi treba da sprovode u delo i da ga se pridržavaju u svom životu i tokom svog životnog putovanja. Iz tih razloga, Bog ove izjave saopštava čovečanstvu. Ljudi treba da se pridržavaju tih reči koje potiču od Boga, a pridržavati ih se znači zadobiti život. Ako ih se čovek ne pridržava, ako ih ne sprovodi u delo i ako u svom životu ne proživljava Božje reči, to onda znači da ne sprovodi istinu u delo. Nadalje, ukoliko ljudi ne sprovode istinu u delo, onda se oni ne plaše Boga i ne klone se zla, niti mogu da udovolje Bogu. Oni koji nisu u stanju da udovolje Bogu ne mogu da prime Njegovu pohvalu, a za takve ljude ne postoji nikakav ishod. Kako onda Bog, u toku obavljanja Svog dela, određuje ishod neke osobe? Koje metode Bog koristi da bi odredio nečiji ishod? Možda ste u ovom trenutku još uvek pomalo zbunjeni po ovom pitanju, ali sve će vam biti mnogo jasnije kad vam izložim čitav proces, jer su ga mnogi od vas već iskusili.
Još od samog početka obavljanja Svog dela, Bog je za svaku osobu – ili, tačnije, za svaku osobu koja Ga sledi – postavio određene kušnje, koje se međusobno razlikuju po veličini. Ima onih čija se kušnja sastojala u tome da budu odbačeni od svojih porodica, onih koji su iskusili kušnju neprijateljskog okruženja, onih koji su iskusili kušnju hapšenja i mučenja, onih koji su iskusili kušnju suočavanja sa izborom, kao i onih koji su se suočili sa kušnjama u vezi sa novcem i statusom. Uopšteno govoreći, svako se od vas suočio s najrazličitijim kušnjama. Zbog čega Bog tako postupa? Zašto se prema svakom ovako ponaša? Kakav rezultat nastoji da postigne? Poenta koju želim da vam saopštim je sledeća: Bog želi da vidi da li neka osoba pripada tipu ljudi koji Ga se plaše i koji se klone zla. To praktično znači da, kad te Bog podvrgne nekoj kušnji i kad te suoči s ovim ili onim okolnostima, namera Mu je da proveri da li si ti osoba koja Ga se plaši i koja se kloni zla. Ako je neko suočen sa dužnošću čuvanja žrtve, pri čemu ta dužnost vodi do kontakta s Božjom žrtvom, da li bi rekao da je to nešto što je Bog uredio? To je, bez sumnje, tačno! Bog je uredio baš sve sa čime se susrećeš. Kad se suočiš s nečim takvim, Bog će te iz potaje posmatrati, gledajući koje izbore praviš, kako praktično deluješ i kako razmišljaš. Ono do čega je Bogu najviše stalo jeste krajnji rezultat, jer će Mu upravo taj rezultat pomoći da odmeri da li si, tokom te konkretne kušnje, ispunio Njegove standarde. Ljudi, međutim, kad god naiđu na neki problem, često ne razmišljaju o tome zašto su s tim problemom suočeni, koje standarde Bog očekuje od njih da ispune, šta On želi da vidi u njima i šta želi da od njih dobije. Kad se suoče sa ovim problemom, takvi ljudi razmišljaju otprilike ovako: „Ovo je nešto sa čime sam suočen; moram biti oprezan i ne smem da budem nepažljiv! Bez obzira na sve, ovo je Božja žrtva i ja ne smem ni da je pipnem.“ Opremljeni tako uprošćenim mislima, ljudi veruju da su ispunili svoje obaveze. Da li bi Bog bio zadovoljan rezultatom ove kušnje? Slobodno recite šta mislite o tome. (Ako ljudi imaju bogobojažljivo srce, oni će, kad se suoče s dužnošću koja im omogućava da dođu u dodir s Božjom žrtvom, razmisliti o tome koliko bi lako bilo uvrediti Božju narav, što će ih naterati da strogo paze i da postupaju oprezno.) Razmišljaš u dobrom pravcu, ali tvoj odgovor još uvek nije sasvim ispravan. Slediti Božji put ne znači držati se površnih pravila; umesto toga, kad se suočiš s nekim problemom, to pre svega treba da posmatraš kao situaciju koju je Bog uredio, kao obavezu koju ti je On dodelio ili kao zadatak koji je On tebi poverio. Kad se suočiš s takvim problemom, na njega bi čak trebalo da gledaš kao na kušnju na koju te je Bog stavio. Kad naiđeš na ovaj problem, moraš u svom srcu imati standard i moraš misliti da je ta stvar potekla od Boga. Moraš razmišljati o tome kako da se time pozabaviš na takav način da ispuniš svoju obavezu, a da pritom ostaneš veran Bogu, te kako da to učiniš a da Ga pritom ne razbesniš i da ne uvrediš Njegovu narav. Maločas smo govorili o čuvanju žrtve. Ovo se pitanje odnosi na žrtve, ali se takođe dotiče tvoje dužnosti i tvojih obaveza. Tvoja je dužnost da tu obavezu ispuniš. Ima li, međutim, ikakve kušnje u suočavanju s ovim problemom? Ima. Odakle dolazi ta kušnja? Ta kušnja potiče od Sotone, kao i od zle, iskvarene ljudske naravi. Budući da postoji kušnja, to pitanje podrazumeva svedočenje koje ljudi treba da podnesu, što je takođe tvoja dužnost i obaveza. Neki kažu: „Ovo je tako nebitno; da li je zaista nužno praviti toliku buku oko toga?“ Ne može biti nužnije! To je zato što, da bismo sledili put Božji, ne možemo da se odreknemo ničega što se dešava, bilo nama samima ili oko nas, pa čak ni najmanjih sitnica; bilo da smatramo da na to treba da obratimo pažnju ili ne, dokle god smo s nečim suočeni, ne smemo se toga odreći. Sve što se dešava treba posmatrati kao testove kojima nas Bog proverava. Šta misliš o ovakvom načinu gledanja na stvari? Ako imaš ovakav stav, to potvrđuje jednu činjenicu: ti se, u dubini duše, plašiš Boga i spreman si da se kloniš zla. Ako žudiš da udovoljiš Bogu, onda to što primenjuješ u praksi neće biti daleko od ispunjenja standarda straha od Boga i izbegavanja zla.
Često ima onih koji veruju da stvari na koje ljudi ne obraćaju mnogo pažnju i obično ih ne pominju, predstavljaju nebitne sitnice, koje nemaju nikakve veze sa sprovođenjem istine u delo. Kada se suoče upravo s takvim problemom, ti ljudi ne razmišljaju mnogo o njemu, a zatim ga puštaju da prođe. U stvarnosti je, međutim, taj problem zapravo predstavljao lekciju koju je trebalo da proučiš – lekciju o tome kako se plašiti Boga i kako se kloniti zla. Osim toga, ono što bi još više trebalo da te zanima jeste da znaš šta Bog radi kad se pred tobom javi taj problem. Bog je tu, tik pored tebe, motri na svaku tvoju reč i postupak, motri na sve što radiš i na promene koje se odigravaju u tvojoj glavi – to je Božje delo. Neki pitaju: „Ako je to tačno, zašto onda to nisam osetio?“ Nisi osetio zato što se nisi držao puta koji vodi do straha od Boga i izbegavanja zla kao svog primarnog puta; ti, stoga, ne možeš da osetiš delo koje Bog suptilno obavlja u ljudima, delo koje se ispoljava u skladu s različitim mislima i postupcima ljudi. Ti si jedan smetenjak! Šta je glavna stvar? Šta je sporedna stvar? Stvari koje se tiču zahteva da čovek sledi Božji put ne dele se na glavne i sporedne, sve su one veoma važne – možete li to da shvatite? (Možemo.) Kad je reč o svakodnevnim stvarima, neke od njih ljudi smatraju veoma velikim i značajnim, dok na druge gledaju kao na nebitne sitnice. Ljudi na ove velike stvari često gledaju kao na veoma važne i smatraju da su poslate od Boga. Međutim, dok se te velike stvari odigravaju, ljudi zbog svog nezrelog rasta i lošeg kova često ne uspevaju da udovolje Božjim namerama, ne mogu da zadobiju nikakva otkrovenja, niti da steknu ikakvo stvarno, iole vredno znanje. Što se tiče malih stvari, ljudi ih naprosto ne primećuju i puštaju ih da im, malo po malo, izmaknu. Kao takvi, ljudi su propustili mnoge prilike da ih Bog analizira i da ih testira. Šta znači to što stalno zanemaruješ ljude, događaje, stvari i situacije koje je Bog za tebe uredio? To znači da se ti svakodnevno, pa čak i svakog trena, neprestano odričeš svog usavršavanja od strane Boga, kao i Njegovog vođstva. Kad god uredi neku situaciju za tebe, Bog iz potaje motri na tebe, posmatra tvoje srce, tvoje misli i promišljanja, posmatra kako razmišljaš i čeka da vidi kako ćeš postupiti. Ako si nemarna osoba – neko ko nikad nije ozbiljno shvatao Božji put, Njegove reči i istine – ti onda nećeš obraćati pažnju, niti ćeš biti svestan onoga što Bog želi da dovrši, kao ni zahteva koje je On očekivao da ispuniš kad je za tebe uredio neko konkretno okruženje. Uz to, nećeš znati ni kako su ljudi, događaji i stvari sa kojima se susrećeš, povezani sa istinom i s Božjim namerama. Kako će Bog postupiti kad u tebi, nakon što se više puta suočiš sa istim okolnostima i kušnjama poput ove, ne uoči nikakve rezultate? Ni nakon ponovljenih suočavanja s kušnjama, nisi u svom srcu poštovao Božju veličinu, niti si okolnosti koje je Bog za tebe uredio sagledao kao ono što one zaista jesu: kušnje i provere od strane Boga. Umesto toga, ti si prilike, koje ti je Bog pružao, jednu za drugom odbacivao, neprestano ih puštajući da ti izmaknu. Nije li to što ljudi pokazuju, krajnje buntovništvo? (Jeste.) Hoće li se Bog osetiti povređenim zbog toga? (Hoće.) Nije tačno! Bog se neće osetiti povređenim! Još jednom ste se šokirali, čuvši Me da tako nešto izgovaram. Možda mislite: „Zar maločas nije rečeno da se Bog uvek oseća povređenim? Zar se stoga Bog neće osećati povređenim? Kada se On zapravo oseća povređenim?“ Ukratko, Bog se u ovoj situaciji neće osetiti povređenim. Kakav je onda Božji stav prema maločas opisanom tipu ponašanja? Prema ljudima koji odbacuju ili izbegavaju kušnje i provere koje im On šalje, Bog ima samo jedan stav. Koji je to stav? Bog takve ljude iz dna duše prezire. Reč „prezir“ ima dvojako značenje. Kako da to objasnim sa Moje tačke gledišta? Reč „prezir“ u svojoj srži sadrži konotaciju gnušanja i mržnje. A koji je drugi sloj njenog značenja? To je deo koji podrazumeva odustajanje od nečega. Svi znate šta znači „odustati“, zar ne? Ukratko, „prezir“ je reč koja predstavlja krajnju reakciju i stav Boga prema ljudima koji se tako ponašaju; ona označava ekstremnu mržnju i gađenje prema takvim ljudima, što za posledicu ima Njegovu odluku da ih napusti. To je konačna Božja odluka prema osobi koja nikad nije sledila Božji put, koja se Boga nikad nije plašila i nije se klonila zla. Da li sada svi uviđate važnost izreke koju sam ranije pomenuo?
Da li sada razumete metod koji Bog koristi da bi odredio ishode ljudi? (On svakodnevno uređuje različite okolnosti.) On uređuje različite okolnosti – to je nešto što ljudi mogu da osete i da dodirnu. Šta, dakle, Boga motiviše da to čini? Njegov motiv je da svaku osobu, u različito vreme i na različitim mestima, podvrgne najraznovrsnijim kušnjama. Koji se čovekovi aspekti stavljaju na probu tokom kušnje? Kušnjom se određuje da li pripadaš tipu osobe koja se plaši Boga i kloni se zla, svaki put kad se s nekim problemom suočiš, kad čuješ za njega, kad ga vidiš i kad ga lično doživiš. Svako će se suočiti sa ovom vrstom kušnje, jer je Bog prema svim ljudima pravedan. Neki od vas kažu: „Kako to da se nisam suočio ni sa jednom kušnjom, iako mnogo godina verujem u Boga?“ Tebi se čini da se nisi suočio ni sa jednom kušnjom zato što, kad god bi Bog uredio okolnosti za tebe, ti ih nisi shvatao ozbiljno i nisi želeo da slediš put Božji. Ti, naprosto, Božje kušnje uopšte ne opažaš. Neki kažu: „Suočio sam se s nekoliko kušnji, ali ne znam kako da pravilno delujem. Čak i kad sam praktično delovao, još uvek ne znam da li sam tokom Božjih kušnji stajao čvrsto.“ Ljudi koji se nalaze u takvom stanju definitivno nisu u manjini. Po kom onda standardu Bog ljude odmerava? Baš kao što sam maločas rekao: osnovno merilo je da li se plašiš Boga i kloniš li se zla u svemu što radiš, misliš i izražavaš. Na taj način se određuje da li si osoba koja se plaši Boga i kloni se zla. Je li ovaj koncept jednostavan ili nije? To je prilično lako reći, ali da li je taj koncept lako sprovesti u delo? (To nije tako jednostavno.) Zašto nije jednostavno? (Zato što ljudi Boga ne poznaju i ne znaju kako Bog usavršava ljude, te stoga, kad se suoče s problemima, ne znaju kako da potraže istinu da bi te svoje probleme rešili. Moraju da prođu kroz razne kušnje, oplemenjivanja, grdnje i suđenja, pre nego što budu mogli da dosegnu stvarnost straha od Boga.) Može se i tako reći, ali, što se vas tiče, čini se da su sada strah od Boga i izbegavanje zla veoma lako izvodljivi. Zašto to kažem? Zato što ste slušali mnogo propovedi i što ste zaliveni značajnom količinom istina-stvarnosti; to vam je omogućilo da teoretski i intelektualno shvatite kako se treba plašiti Boga i kloniti se zla. Što se tiče praktične primene straha od Boga i izbegavanja zla, sve to znanje vam je bilo od velike pomoći i stoga osećate da je tako nešto lako ostvarivo. Zašto onda ljudi nikada ne mogu to da ostvare? Zato što se ljudska priroda-suština ne plaši Boga, a zlo im se dopada. To je pravi razlog.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 10
Ne plašiti se Boga i ne kloniti se zla znači suprotstavljati se Bogu
Dozvolite Mi da započnem tako što ću vas pitati odakle potiče ova izreka: „plašite se Boga i klonite se zla“. (Iz Knjige o Jovu.) Kad smo već pomenuli Jova, hajde da malo popričamo o njemu. Da li je, u vreme Jova, Bog radio na spasenju i osvajanju čovečanstva? Nije, zar ne? Nadalje, što se Jova tiče, koliko je on tada poznavao Boga? (Ne mnogo.) Da li je Jov o Bogu znao više ili manje od onoga što vi trenutno znate? Zašto se ne usuđujete da odgovorite? Na to pitanje je veoma lako odgovoriti. Čak izuzetno lako! U to nema nikakve sumnje! Vi se ovih se dana susrećete licem u lice s Bogom i licem u lice s Božjim rečima; stoga vi imate mnogo više znanja o Bogu nego što ga je imao Jov. Zašto vam to pominjem? Koja je svrha ovog što vam govorim? Želeo bih da vam objasnim jednu činjenicu, ali, pre nego što to učinim, želim da vam postavim sledeće pitanje: Jov je o Bogu znao vrlo malo, ali je ipak mogao da ga se plaši i da se kloni zla; zašto ljudima danas to ne polazi za rukom? (Zato što su temeljno iskvareni.) To što su oni temeljno iskvareni predstavlja površni fenomen, koji je uzrok tog problema, ali Ja to nikada ne bih posmatrao na takav način. Neke od često korišćenih teorija i izraza, kao što su „temeljna iskvarenosti“, „pobuna protiv Boga“, „nevernost prema Bogu“, „nedostatak pokornosti“, „odbojnost prema istini“ i slično, često upotrebljavate kao krilatice, radi objašnjenja suštine baš svakog problema. To je pogrešan način praktičnog delovanja. Korišćenje jednog te istog odgovora za objašnjenje različitih stvari neizbežno izaziva bogohulne sumnje o istini i Bogu; ne volim da čujem takve odgovore. Razmišljajte o tome dugo i uporno! Niko od vas uopšte ne razmišlja o tom pitanju, ali Ja to svakodnevno mogu da vidim i da osetim. Prema tome, dok vi delujete Ja vas posmatram. Dok nešto radite, ne možete da osetite suštinu toga što radite, ali Ja, koji sve to posmatram, mogu da sagledam suštinu toga i mogu da je osetim. Kakva je, dakle, ta suština? Zašto su ovih dana ljudi nesposobni da se plaše Boga i da se klone zla? Vaši odgovori ne mogu ni izbliza da objasne suštinu tog problema, niti ga mogu rešiti. To je zato što taj problem ima svoj izvor, kojeg vi niste svesni. Koji je to izvor? Znam da želite da čujete nešto o tome, pa ću vam stoga reći koji je izvor tog problema.
Kako je Bog, otkad je počeo da obavlja Svoje delo, gledao na ljudska bića? Bog ih je izbavio; On je na ljude gledao kao na članove Svoje porodice, kao na predmete Svog dela, kao na one koje je želeo da osvoji i spase, i kao na one koje je želeo da usavrši. Takav je bio Božji stav prema čovečanstvu na početku Njegovog dela. Kakav je, međutim, bio stav čovečanstva prema Bogu u to vreme? Ljudima je Bog bio nepoznat i oni su Ga smatrali strancem. Moglo bi se reći da njihov odnos prema Bogu nije požnjeo prave rezultate i da oni nisu jasno razumeli kako treba da se ophode prema Bogu. Kao takvi, ophodili su se prema Njemu kako su hteli i činili su šta im se prohte. Jesu li imali ikakvo mišljenje o Bogu? Isprva nisu, jer su se njihova takozvana mišljenja sastojala isključivo od određenih predstava i pretpostavki o Njemu. Prihvatali su ono što je bilo u skladu s njihovim predstavama, a kad se nešto ne bi slagalo s njima, oni bi se tome naizgled pokorili, ali bi u dubini duše osećali snažne konflikte i protivili bi se tome. Na početku je odnos između Boga i ljudi izgledao ovako: Bog je na njih gledao kao na članove porodice, a oni su se prema Njemu odnosili kao prema strancu. Međutim, nakon što je Bog izvesno vreme obavljao Svoje delo, ljudi su shvatili šta On pokušava da postigne i spoznali su da On jeste pravi Bog; ujedno su spoznali i šta bi sve od Njega mogli da dobiju. Kako su tada ljudi gledali na Boga? U Njemu su videli slamku spasa i ponadali su se da će im On podariti blagodat, blagoslove i obećanja. A kako je Bog u to vreme gledao na ljude? Gledao je na njih kao na ciljeve Svog osvajanja. Poželeo je da im Svojim rečima sudi, da ih testira i da ih podvrgne kušnjama. Sa aspekta ondašnjih ljudi, međutim, Bog je bio samo objekat koji su mogli da upotrebe radi postizanja vlastitih ciljeva. Uvideli su da istina koju im je izneo može da ih osvoji i da ih spase, da imaju priliku da od Njega dobiju ono što žele, te da steknu željena odredišta. Stoga se u njihovim srcima pojavila trunka iskrenosti i postali su spremni da slede tog Boga. Vreme je prolazilo, a pošto su ljudi stekli izvesna površna i doktrinarna znanja o Bogu, moglo bi se čak reći da su postajali sve „prisniji“ sa Bogom i sa rečima koje je izgovarao, s Njegovim propovedima, istinama koje je objavljivao i s Njegovim delom. Stoga su pogrešno zaključili da im Bog više nije nepoznat i da su već zakoračili na put usklađenosti s Bogom. Dosad su ljudi već odslušali mnoge propovedi o istini i iskusili mnogo od Božjeg dela. Ipak, usled ometanja i opstrukcija uzrokovanih mnogim različitim činiocima i okolnostima, većina ljudi ne uspeva da istinu sprovede u delo, niti je u stanju da udovolji Bogu. Ljudi postaju sve aljkaviji i sve im više nedostaje samopouzdanja. Oni sve više osećaju da su im vlastiti ishodi nepoznati. Ne usuđuju se da iznesu preterano smele zamisli i ne teže napredovanju, već samo nerado slede druge, krećući se napred, korak po korak. Kakav je Božji stav prema ljudima, s obzirom na njihovo sadašnje stanje? On želi samo da im podari ove istine i da u njih usadi Svoj put, te da zatim uredi raznovrsne okolnosti kako bi ih na različite načine iskušavao. Cilj Mu je da, na osnovu tih reči, tih istina i Svoga dela, proizvede ishod prema kojem će ljudi biti sposobni da Ga se plaše i da se klone zla. Kako vidim, većina ljudi Božje reči smatra tek teorijama, praznim rečima na papiru ili propisima koje treba poštovati. Dok govore i praktično deluju, kao i dok se suočavaju sa kušnjama, oni Božji put ne smatraju za put kojeg treba da se drže. To naročito važi za slučajeve kad su suočeni s velikim kušnjama; nisam video nijednu osobu koja bi pritom praktično delovala u pravcu straha od Boga i izbegavanja zla. Stoga je Božji stav prema ljudima ispunjen krajnjim gnušanjem i odbojnošću! Uprkos tome što ih On stalno iznova podvrgava kušnjama, čak i po nekoliko stotina puta, oni još uvek nemaju jasan stav kojim bi pokazali svoju odlučnost da se: „plaše Boga i klone se zla!“ Budući da ljudi nemaju tu rešenost i ne prikazuju sebe na taj način, sadašnji Božji stav prema njima nije isti kao u prošlosti, kada je prema njima pokazivao milost, trpeljivost, suzdržljivost i strpljenje. Umesto toga, On je krajnje razočaran u ljudski rod. Ko je izazvao to razočaranje? Od koga zavisi Božji odnos prema ljudima? Taj odnos zavisi od svake osobe koji Ga sledi. Tokom Svog dugogodišnjeg delovanja, Bog je pred ljude postavljao mnoge zahteve i za njih uređivao mnoge okolnosti. Ma kako da su se ponašali i ma kakav da je njihov odnos prema Bogu, ljudi nisu uspeli da svoje praktično delovanje usklade sa ciljem straha od Boga i izbegavanja zla. Zato ću vam ponuditi jedan sažeti izraz, pomoću kojeg ću vam objasniti sve što ono smo upravo kazali o tome zašto ljudi nisu u stanju da slede Božji put straha od Boga i izbegavanja zla. Koji je to izraz? On glasi: Bog ljude posmatra kao predmet Svog spasenja i Svog dela; ljudi u Bogu vide svog neprijatelja i svoju antitezu. Da li sada jasno razumete ovaj problem? Sasvim je očigledno kakav je stav čovečanstva, kakav je Božji stav i kakav je odnos između ljudi i Boga. Bez obzira na to koliko ste propovedi odslušali, stvari o kojima ste doneli vlastite zaključke, poput vernosti Bogu, potčinjavanja Bogu, traganja za načinima usklađivanja s Bogom, želje da čitav svoj život posvetite Bogu i da živite za Boga – to, po Meni, nisu primeri koji pokazuju kako sa svesno sledi Božji put, koji podrazumeva strah od Boga i izbegavanje zla, već su to naprosto kanali kroz koje možete da ostvarite određene ciljeve. Da biste ih ostvarili, vi nevoljno poštujete određene propise, a upravo ti propisi ljude još više udaljavaju od puta koji vodi do straha od Boga i izbegavanja zla, još jednom stavljajući Boga u poziciju koja je suprotstavljena ljudskom rodu.
Današnja je tema pomalo teška, ali se, bez obzira na sve, i dalje nadam da ćete, kad prođete kroz iskustva koja dolaze i kroz nadolazeća vremena, biti u stanju da učinite ono što sam vam upravo rekao. Nemojte na Boga da gledate samo kao na balon ispunjen vazduhom – smatrajući da On postoji samo onda kad vam je od koristi, ali ne i kad od Njega ne možete ništa da dobijete. Čim vam se u podsvesti javi takva pomisao, već ste razbesneli Boga. Možda ima onih koji će reći: „Ja Boga ne smatram samo praznim balonom. Stalno Mu se molim i uvek se trudim da Mu udovoljim, a sve što činim potpada pod okvire, standarde i načela koje Bog zahteva. Ja definitivno ne delujem u skladu s vlastitim idejama.“ Da, način na koji deluješ je ispravan. Ipak, o čemu razmišljaš kad se suočiš s nekim problemom? Kako deluješ kad naiđeš na neku poteškoću? Nekima se čini da Bog postoji kad Mu se mole i kad Ga preklinju, ali kad god naiđu na neki problem, oni smišljaju vlastite ideje i žele da ih se pridržavaju. To znači da oni Boga smatraju samo praznim balonom, usled čega Bog u njihovim glavama prestaje da postoji. Ljudi veruju da Bog treba da postoji kad im je potreban, ali ne i kad im nije potreban. Smatraju da je sasvim dovoljno da praktično deluju na osnovu vlastitih zamisli. Veruju da mogu da rade šta im se prohte; oni naprosto ne veruju da treba da tragaju za Božjim putem. Što se tiče ljudi koji su trenutno u ovakvoj situaciji i zaglavljeni u ovakvom stanju, zar se oni ne igraju vatrom? Neki kažu: „Bilo da se igram vatrom ili ne, tolike sam godine bio vernik, te stoga verujem da me Bog neće napustiti, jer On to ne bi mogao da podnese.“ Drugi kažu: „Verujem u Gospoda otkad sam začet u majčinoj utrobi. Otad je prošlo četrdeset ili pedeset godina, tako da sam po svom verničkom stažu najmerodavniji da me Bog spase i najmerodavniji da opstanem. Tokom tih četiri do pet decenija, napustio sam porodicu i posao i odrekao se svega što sam imao – stvari poput novca, statusa, uživanja i vremena provedenog s porodicom. Mnogo je ukusnih jela koja nisam probao, nisam uživao u mnogim zabavama, nisam posetio mnoga zanimljiva mesta, a čak sam iskusio i stradanja koja obični ljudi ne bi mogli da podnesu. Ako Bog ne može da me spase na osnovu svega toga, to onda znači da prema meni postupa nepravedno, a ja u takvog Boga ne mogu da verujem.“ Ima li mnogo ljudi sa ovakvim stavom? (Ima.) E pa onda ću vam danas pomoći da shvatite jednu činjenicu: svi ljudi s takvim stavom zapravo seku granu na kojoj sede. To je zato što vlastitom maštom stavljaju sebi povez preko očiju. Upravo takve maštarije, kao i vlastiti zaključci takvih ljudi, zauzimaju mesto standardima koje Bog od ljudi zahteva da ispune i sprečavaju ljude da prihvate stvarne Božje namere. To ih čini nesposobnim da osete da On uistinu postoji, usled čega ujedno propuštaju priliku da ih Bog usavrši i ostaju bez ikakvog udela u Božjem obećanju.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 11
Na koji način i po kojim standardima Bog određuje ishode ljudi
Pre nego što se opredeliš za bilo koji od ovih stavova i zaključaka, najpre treba da razumeš kakav je Božji stav prema tebi i šta On misli, da bi tek nakon toga mogao da odlučiš da li je tvoje razmišljanje ispravno ili ne. Bog nikada nije koristio vreme kao mernu jedinicu radi određivanja ishoda neke osobe, niti je ikada takvu odluku zasnivao na veličini stradanja te osobe. Šta onda Bog koristi kao standard za određivanje nečijeg ishoda? Određivanje na osnovu vremena najviše bi odgovaralo ljudskim predstavama. Nadalje, među ljudima koje često viđate postoje oni koji su se nekada u velikoj meri posvećivali, koji su sebe u velikoj meri davali, platili ogromnu cenu i mnogo propatili. To su oni koje bi Bog, po vašem mišljenju, mogao da spase. Sve što ti ljudi prikazuju i proživljavaju, upravo je u skladu sa predstavama ljudi o Božjim standardima za određivanje ishoda neke osobe. Šta god da verujete, neću vam ove primere pojedinačno navoditi. Jednom rečju, sve ono što ne predstavlja standard u okvirima Božjeg razmišljanja potiče iz ljudske mašte, a sve su takve stvari ljudske predstave. Ako slepo insistiraš na sopstvenim predstavama i maštarijama, šta će biti rezultat toga? Sasvim je očigledno da posledica toga može biti samo da te Bog prezre. To je zato što se pred Bogom stalno razmećeš svojim sposobnostima, takmičiš se i raspravljaš s Njim, a pritom i ne pokušavaš da zaista shvatiš Njegovo razmišljanje, da shvatiš Njegove namere ili Njegov stav prema čovečanstvu. Postupajući na ovaj način, ti poštuješ svoju veličinu i time ne poštuješ Božju veličinu. Ti ne veruješ u Boga, već u samoga sebe. Bog takve ljude ne želi, niti će im doneti spasenje. Ako možeš da napustiš ovakvo gledište i da, povrh toga, ispraviš svoja pogrešna gledišta iz prošlosti, ako možeš da postupaš u skladu s Božjim zahtevima, ako si u stanju da od ovog trenutka deluješ u pravcu koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla, ako Boga možeš da poštuješ Božju veličinu u svemu i da se uzdržiš od upotrebe sopstvenih maštarija, gledišta i verovanja radi definisanja samoga sebe i Boga, te ako umesto toga možeš da u svakom smislu tragaš za Božjim namerama, da spoznaš i da razumeš Njegov stava prema čovečanstvu i da Mu udovoljiš tako što ćeš ispuniti Njegove standarde, to će biti divno! To će značiti da ćeš uskoro krenuti putem koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla.
Ako Bog ne koristi različite ljudske misli, ideje i gledišta kao standarde za određivanje njihovih ishoda, koje onda vrste standarda On u tu svrhu upotrebljava? Da bi odredio njihove ishode On koristi kušnje. Prilikom upotrebe kušnji radi određivanja ishoda ljudi, Bog primenjuje dva standarda: prvi je broj kušnji kojima je čovek podvrgnut, dok se drugi odnosi na rezultate koji te kušnje ostvaruju kod ljudi. Upravo ta dva pokazatelja određuju ishod svake osobe. Hajde da sada ova dva standarda detaljnije razmotrimo.
Za početak, kad se neka osoba suoči s Božjom kušnjom (pri čemu tebi može izgledati da je ta kušnja nebitna i da nije vredna pomena), On će ti jasno staviti do znanja da je Svoju ruku spustio na tebe i da je On taj koji je za tebe uredio tu okolnost. Dok je tvoj rast još uvek nezreo, Bog će uređivati kušnje kako bi te testirao, pri čemu će te kušnje odgovarati tvom trenutnom rastu, onome što si u stanju da shvatiš i što možeš da podneseš. Koji će delovi tebe biti testirani? Tvoj stav prema Bogu. Da li je tvoj stav veoma važan? Naravno da je važan! On ima naročiti značaj! Taj stav ljudskih bića upravo je rezultat za kojim Bog žudi, te je stoga taj stav, barem što se Njega tiče, važniji od svega. U suprotnom, Bog uopšte ne bi trošio snagu na ljude baveći se takvim poslom. Putem ovih kušnji, Bog želi da vidi kakav je tvoj stav prema Njemu; želi da vidi da li si na pravom putu. On ujedno želi da vidi i da li se ti plašiš Boga i kloniš li se zla. Prema tome, bilo da u datom trenutku razumeš malo ili mnogo od istine, ipak ćeš biti suočen sa Božjim kušnjama, a kako budeš razumevao sve veći deo istine, On će nastaviti da za tebe uređuje relevantne kušnje. Kada se ponovo budeš suočio s nekom kušnjom, Bog će želeti da vidi da li su tvoja gledišta, tvoje ideje i tvoj stav prema Njemu u međuvremenu barem malo porasli. Neki se pitaju: „Zašto Bog uvek želi da vidi stavove ljudi? Zar već nije video kako su istinu sprovodili u delo? Zašto bi i dalje hteo da vidi njihove stavove?“ Kakva gomila gluposti! Budući da Bog na taj način deluje, mora da u tome leže Njegove namere. Bog ljude neprestano posmatra sa strane, prati svaku njihovu reč i postupak, svako njihovo delo i pokret; On čak motri na sve njihove misli i ideje. Bog beleži sve što se ljudima dešava – njihova dobra dela, njihove mane, njihove prestupe, pa čak i njihove pobune i izdaje – i koristi ih kao dokaze na osnovu kojih određuje njihove ishode. Kako se Božje delo, korak po korak, bude sve više uzdizalo, čućete još istina i prihvatiti još pozitivnih stvari i informacija, a zadobićete i još više od stvarnosti istine. Tokom čitavog tog procesa, povećavaće se i Božji zahtevi prema tebi, a On će, paralelno s tim, za tebe uređivati sve ozbiljnije kušnje. Cilj Mu je da proveri da li je tvoj stav prema Njemu u međuvremenu napredovao. Naravno, kad se to dogodi, gledište koje Bog od tebe zahteva biće usklađeno s tvojim razumevanjem istina-stvarnosti.
Kako se tvoj rast bude postepeno povećavao, to će i Bog od tebe zahtevati ispunjenje sve strožih standarda. Dok si još nezreo, od tebe će zahtevati da ispuniš veoma niske standarde; kad se tvoj rast bude malo povećao, i On će ti neznatno pooštriti standarde. Ali, šta će Bog učiniti nakon što ti budeš razumeo celokupnu istinu? On će te tada podvrgnuti još većim kušnjama. Ono što Bog, tokom tih kušnji, želi da dobije od tebe, ono što kod tebe želi da vidi, jesu dublje bogopoznanje i istinska bogobojažljivost. Tada će Njegovi zahtevi prema tebi postati još viši i „stroži“ nego što su bili dok je tvoj rast bio nezreliji (ljudi te zahteve možda smatraju strogim, ali ih Bog zapravo smatra razumnim). Kakvu stvarnost Bog želi da stvori dok iskušava ljude? On od ljudi neprestano traži da Mu predaju svoje srce. Neki će reći: „Kako da Mu ga predam? Obavio sam svoju dužnost; odrekao sam se svog doma i sredstava za život, i celog sam sebe dao. Nisu li sve to primeri davanja svog srca Bogu? Kako bih drugačije mogao da Mu predam svoje srce? Je li moguće da Mu ja na ovaj način zapravo nisam predao svoje srce? Šta Bog od mene konkretno zahteva?“ Njegov je zahtev krajnje jednostavan. Postoje, zapravo, neki ljudi koji su, tokom različitih faza kušnji, svoje srce u različitoj meri već predali Bogu, ali ogromna većina ljudi nikad ne predaje svoje srce Bogu. Dok te iskušava, Bog vidi da li je tvoje srce uz Njega, uz telo ili uz Sotonu. Dok te iskušava, On vidi da li Mu se suprotstavljaš ili si u poziciji koja je usklađena s Njim, a ujedno vidi i da li je tvoje srce na Njegovoj strani. Kada se sa kušnjom suočavaš dok si još nezreo, tvoja je vera slaba i ti ne možeš da znaš šta tačno treba da učiniš da bi udovoljio Božjim namerama, zato što je tvoje razumevanje istine ograničeno. Međutim, ako si još uvek u stanju da se Bogu uistinu i iskreno moliš, ako si spreman da Mu predaš svoje srce, da Mu dozvoliš da vlada nad tobom i da Mu ponudiš sve ono što smatraš najdragocenijim, to će značiti da si Mu svoje srce već predao. Kako budeš slušao sve više propovedi i budeš razumeo sve veći deo istine, to će se i tvoj rast postepeno povećavati. Standardi Božjih zahteva tada više neće biti isti kao dok si bio nezreo; On će od tebe zahtevati ispunjenje sve strožih standarda. Kako ljudi svoje srce postepeno predaju Bogu, njihova se srca polako približavaju Njemu; kako ljudi budu uistinu prilazili sve bliže Bogu, to će njihovo srce biti sve više bogobojažljivo. Ono što Bog želi upravo je takvo srce.
Kad Bog poželi da zadobije nečije srce, On će tu osobu podvrgnuti brojnim kušnjama. Ako Bog tokom ovih kušnji ne zadobije srce te osobe ili ako ne uoči da ona poseduje ikakav stav – to jest, ako ne vidi da ta osoba deluje i ponaša se na način koji pokazuje bogobojažljivost, kao i ako kod nje ne vidi stav i rešenost da se kloni zla – Božje strpljenje prema toj osobi će, nakon brojnih kušnji, biti potrošeno i On je više neće tolerisati. On tu osobu više neće iskušavati, niti će više raditi na njoj. Šta to, dakle, znači, u pogledu ishoda te osobe? To znači da za nju ne postoji ishod. Možda ta osoba ništa rđavo nije učinila; možda baš ništa nije poremetila, niti je izazvala ikakve smetnje. Možda se čak nije ni otvoreno opirala Bogu. Pa ipak, njeno srce ostaje skriveno od Boga; ona nikad nije imala jasan stav i gledište prema Bogu, te stoga Bog ne može jasno da vidi da Mu je predala svoje srce, niti da ona teži strahu od Boga i izbegavanju zla. Bog sa takvim ljudima gubi strpljenje i ne želi više da za njih plaća bilo kakvu cenu, da im pruža milost, niti da radi na njima. Za takvu osobu, život sa verom u Boga već je okončan. To je zato što Bog, ni nakon mnogobrojnih kušnji kojima ju je podvrgao, nije ostvario željeni rezultat. Postoji, dakle, izvestan broj ljudi kod kojih nikada nisam uočio prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha. Kako se to može uočiti? Ti su ljudi možda dugi niz godina verovali u Boga i naizgled se ponašali energično; pročitali su mnoge knjige, obavili mnogo poslova, popunili desetak beležnica i ovladali mnogim rečima i doktrinama. Kod njih, međutim, nikada nema uočljivog rasta, njihovi pogledi na Boga ostaju nevidljivi, a njihovi stavovi i dalje nejasni. Drugim rečima, njihova se srca ne mogu videti; ona su uvek dobro umotana i zapečaćena – zapečaćena tako da Bog ne može da im pristupi. Kao rezultat toga, On nije video njihovo pravo srce, nije u tim ljudima video nikakvu pravu bogobojažljivost i, povrh toga, nije video da ti ljudi slede Njegov put. Ako takve ljude Bog do sada nije zadobio, može li ih zadobiti u budućnosti? Ne može! Hoće li se On i dalje upirati oko nečega što ne može da zadobije? Neće! Kakav je, dakle, trenutni Božji stav prema takvim ljudima? (On ih prezire i ignoriše.) On ih naprosto ignoriše! Bog se na takve ljude ne obazire; On ih prezire. Veoma ste brzo i veoma precizno upamtili ove reči. Izgleda da ste razumeli ono što ste čuli!
Ima ljudi koji su, kada tek počnu da slede Boga, nezreli i neuki; oni ne razumeju Njegove namere, niti znaju šta znači verovati u Njega. Oni u Boga veruju i slede Ga na način koji je osmišljen u ljudskoj glavi i koji je pogrešan. Kad se takvi ljudi suoče sa kušnjama, oni toga nisu ni svesni; uprkos Božjem usmeravanju i prosvećenju, oni ostaju tupi. Ne znaju šta znači predati svoje srce Bogu, niti šta znači čvrsto stajati tokom kušnje. Bog će takvim ljudima dati ograničeno vreme, tokom kojeg će im dozvoliti da shvate prirodu Njegovih kušnji i da shvate kakve su Mu namere. Nakon toga, ti ljudi moraju da prikažu svoje gledište. Bog još uvek čeka na ljude koji se nalaze u toj fazi. A kakav je Božji stav prema ljudima koji imaju neke stavove, ali se ipak kolebaju, koji bi da svoje srce predaju Bogu, ali se ipak ne mire s tim, i koji, uprkos tome što su neke bazične istine sproveli u delo, pokušavaju da se sakriju i odustanu kad se suoče s velikim kušnjama? On od njih i dalje ponešto očekuje, a rezultat će zavisiti od njihovog stava i učinka. Šta Bog čini ukoliko ljudi ne napreduju aktivno? On od njih diže ruke. To je zato što si ti od sebe digao ruke još i pre nego što je Bog to učinio. Prema tome, ne možeš Boga za to da kriviš. Pogrešno bi bilo da se žališ na Boga.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 12
Dok slede Boga, ljudi retko obraćaju pažnju na Njegove namere i retko se osvrću na Njegove misli i Njegov odnos prema ljudima. Pošto ljudi ne razumeju Božje misli, kad vam neko postavi pitanja o namerama i naravi Njegovoj, vi se zbunjujete, potpuno ste nesigurni, a onda krećete bilo da nagađate ili da se kockate. Kakav je to mentalni sklop? Time dokazujete činjenicu da se većina ljudi koji veruju u Boga odnosi prema Njemu kao prema praznom balonu, kao nečemu što je čas tu, a čas ga nigde nema. Zašto to kažem? Zato što, kad god naiđete na neki problem, ne znate koje su Božje namere. Zašto ne znate koje su Njegove namere? Ne samo sada, već od početka do kraja, vi ne znate kakav je Božji stav u vezi sa ovim problemom. Ne možete to da dokučite i ne znate kakav je Božji stav, ali – da li ste o tome uopšte razmislili dovoljno? Nastojite li da to spoznate? Jeste li o tome razgovarali u zajedništvu? Niste! Time ste potvrdili sledeću činjenicu: Bog u kojeg vi verujete nema nikakve veze sa stvarnim Bogom. Verujući u Boga, mislite samo na vlastite namere i namere vaših vođa; razmišljate samo o površnom i doktrinarnom značenju Božjih reči, pritom ni ne pokušavajući da uistinu spoznate, niti da potražite Božje namere. Zar nije tako? Suština ovog problema prilično je strašna! Tokom dugog niza godina, video sam mnoge ljude koji veruju u Boga. U šta je njihova vera preobrazila Boga u njihovim glavama? Neki u Boga veruju kao da je On samo prazan balon. Ti ljudi nemaju odgovore na pitanja o postojanju Boga, jer ne mogu ni da osete ni da detektuju Njegovo prisustvo, kao ni odsustvo Boga, a kamoli da sve to jasno vide ili da razumeju. Oni podsvesno misle da Bog ne postoji. Drugi u Boga veruju kao da je reč o običnom čoveku. Ovi ljudi smatraju da On nije u stanju da uradi sve ono što ni oni sami nisu u stanju da urade, te da bi stoga On trebalo i da razmišlja na isti način kao što oni razmišljaju. Prema njihovoj definiciji, Bog je „nevidljiva i nedodirljiva osoba“. Postoji, takođe, grupa ljudi koji veruju da je Bog nalik nekakvoj marioneti; ti ljudi smatraju da je Bog potpuno lišen emocija. Misle da je Bog figurica od gline i da On, kad naiđe na neki problem, nema ni stav, ni gledište, niti ikakvu ideju; veruju da ljudi Njime manipulišu. Ljudi naprosto veruju onako kako im se prohte da veruju. Ako Ga veličaju, On je veličanstven; ako umanjuju Njegov značaj, onda je On malen. Kad počine greh i kad im zatrebaju Njegova milost, tolerancija i ljubav, smatraju da bi Svoju milost trebalo da proširi i na njih. Ti ljudi izmišljaju „Boga“ u svojoj glavi, a zatim tog „Boga“ primoravaju da im ispunjava zahteve i udovoljava svim njihovim željama. Bez obzira na vreme i mesto, ti će ljudi, ma šta da rade, ovu svoju fantaziju primenjivati u svom ophođenju prema Bogu i u svojoj veri. Ima čak i onih koji, nakon što su Bogu pokvarili raspoloženje, još uvek veruju da će On moći da ih spase, jer pretpostavljaju da je ljubav Božja bezgranična, a Njegova narav pravedna, te da im On, ma koliko da su ga vređali, ništa od toga neće upamtiti. Oni misle da će Bog ljudima pružati prilike i da će prema njima biti tolerantan i strpljiv, budući da ljudske greške, prestupi i njihovo buntovništvo predstavljaju samo trenutni izraz čovekove naravi; jednom rečju, veruju da će ih Bog i dalje voleti kao pre. Na taj način, oni još uvek polažu velike nade u postizanje spasenja. A u stvari, dokle god ljudi ne budu tragali za istinom, On će prema njima imati negativan stav, ma kako oni verovali u Njega. To je zato što si, verujući u Boga, pravog Boga ostavio po strani, uprkos tome što si na knjigu Božjih reči gledao kao na blago i što si je svakodnevno čitao i proučavao. Boga smatrate praznim balonom ili običnim čovekom – a neki od vas čak misle da On nije ništa drugo do marioneta. Zašto ovako govorim? Zato što, kako Ja to vidim, kad se suočite s nekim problemom ili naiđete na neku okolnost, ništa od onoga što egzistira u vašoj podsvesti, niti od stvari koje izazivate iznutra, nikada nije imalo nikakve veze s Božjim rečima, niti sa traganjem za istinom. Znate samo ono o čemu sami razmišljate i kakvo je vaše vlastito stanovište, a onda te svoje ideje i mišljenja pokušavate da nametnete Bogu. U vašim glavama to postaju Božja gledišta, na osnovu kojih vi zatim kreirate standarde kojih se nepokolebljivo pridržavate. Vremenom se vi, takvim svojim postupanjem, sve više udaljavate od Boga.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 13
Shvatite Božji stav i odbacite sve zablude o Bogu
Kojoj tačno vrsti Boga pripada ovaj Bog u kojeg trenutno verujete? Jeste li ikada razmišljali o tome? Kada vidi neku rđavu osobu kako čini zlodela, da li je On prezire? (Da, prezire je.) A šta oseća kad vidi neuke ljude kako greše? (Oseća tugu.) Kakav je Njegov stav kad vidi ljude kako kradu poklone prinete Njemu? (On ih prezire.) Sve je to potpuno jasno. A kad vidi nekoga ko je, verujući u Njega, zbunjen, nekoga ko uopšte ne traga za istinom, kakav je Božji stav prema takvoj osobi? Niste baš sigurni, zar ne? „Zbunjenost“, kao stav, ne predstavlja greh, niti vređa Boga, te je stoga ljudi ne smatraju nekom velikom greškom. Recite Mi, dakle – kakav je Božji stav u tom slučaju? (On je nespreman da takve ljude prizna.) „Nespreman da ih prizna“ – kakav je to stav? To znači da Bog na te ljude gleda sa visine i prezire ih! On se s takvim ljudima obračunava tako što je prema njima potpuno hladan. Njegov je pristup da ih potpuno gurne u stranu i da na njima ne obavlja nikakvo delo, a to se odnosi i na delo prosvećenja, prosvetljenja, grdnje i dovođenja u red. Takvi se ljudi naprosto ne računaju u Božje delo. A kakav je Božji stav prema onima koji kvare Njegovo raspoloženje i krše Njegove upravne odluke? Krajnje gnušanje! Bog je strašno besan na ljude koji se ne kaju zbog toga što Mu kvare raspoloženje! „Biti besan“ nije ništa više od osećanja ili raspoloženja; to ne odgovara nijednom jasnom stavu. Međutim, upravo će to osećanje – to raspoloženje – odrediti ishode takvih ljudi: ono će Boga ispuniti krajnjim gnušanjem! Kakva je posledica tog krajnjeg gnušanja? Takva da će Bog te ljude gurnuti u stranu i jedno vreme im više neće odgovarati. Zatim će ih pustiti da čekaju da bi se njima pozabavio „malo sutra“. Šta se pod tim podrazumeva? Da li će ovim ljudima ipak biti određeni ishodi? Bog nije nikad ni imao nameru da takvim ljudima dodeli bilo kakav ishod! Zar stoga nije sasvim normalno što Bog sada takvim ljudima ne odgovara? (Jeste, normalno je.) Za šta takvi ljudi treba da se pripreme? Treba da budu spremni da snose negativne posledice svog ponašanja i zlodela koja su počinili. To je odgovor koji Bog upućuje takvim osobama. Prema tome, takvim ljudima Ja sad jasno i glasno kažem: prestanite više da živite u svojim zabludama i zaboravite na te svoje puste želje. Bog neće doveka biti tolerantan prema ljudima i neće večno trpeti njihove prestupe i njihovo buntovništvo. Neki će reći: „I ja sam video nekoliko takvih ljudi, koji, dok se mole, osećaju da ih je Bog naročito dirnuo, pa bi zatim gorko zaplakali. Uz to, obično su veoma srećni, kao da u sebi nose Božje prisustvo i Božje usmeravanje.“ Nemojte da izgovarate takve gluposti! Gorke suze ne znače nužno da ih je Bog dirnuo, niti da oni uživaju u Božjem prisustvu, a kamoli u Božjem usmeravanju. Ako ljudi Boga naljute, hoće li ih On i dalje usmeravati? Jednom rečju, kad Bog odluči da nekoga eliminiše i napusti, ta osoba je već ostala bez svog ishoda. Ma koliko da se oni prijatno osećaju tokom molitve i ma koliko vere u Boga gaje u svojim srcima, to više neće imati nikakvih posledica. Ono što je važno jeste da Bogu takva vera nije potrebna; On je te ljude već prezreo. Takođe je nevažno i kako će se s njima ubuduće obračunavati. Važno je samo to da su njihovi ishodi određeni onog trena kad su Boga naljutili. Ako je Bog odlučio da takve ljudi ne spasava, oni će biti ostavljeni da bi bili kažnjeni. Takav je Božji stav.
Iako Božja suština u sebi sadrži element ljubavi i mada je On baš prema svakom čoveku milostiv, ljudi previđaju i zaboravljaju činjenicu da Njegova suština u sebi takođe sadrži i dostojanstvo. To što On poseduje ljubav ne znači da ljudi mogu da Ga slobodno vređaju, a da pritom u Njemu ne probude osećanja i reakciju; takođe, to što je On milosrdan ne znači da se, u ophođenju prema ljudima, ne pridržava nikakvih načela. Bog je živ; On stvarno postoji. On nije izmišljena marioneta, niti bilo koji drugi predmet. Budući da On postoji, treba u svakom trenutku da pažljivo slušamo glas Njegovog srca, da strogo pazimo na Njegov stav i da razumemo Njegova osećanja. Boga ne bi trebalo da definišemo uz pomoć ljudskih izmišljotina, niti da mu namećemo ljudske zamisli i želje, primoravajući Ga da prema ljudima postupa na ljudski način i na osnovu ljudskih maštarija. Ako to radiš, ti onda time ljutiš Boga, iskušavaš Njegov gnev i dovodiš u pitanje Njegovo dostojanstvo! Kada, dakle, shvatite ozbiljnost ovog problema, apelujem na sve vas da budete oprezni i razboriti u svojim postupcima. Takođe, budite oprezni i razboriti kad govorite – kada je reč o vašem ponašanju prema Bogu, što ste oprezniji i razboritiji, to bolje! Ako ne razumeš kakav je Božji stav, uzdrži se od neopreznih reči, budi pažljiv u svojim postupcima i nemoj proizvoljno lepiti etikete. Što je još važnije, nemoj donositi nikakve proizvoljne zaključke. Umesto toga, treba samo da čekaš i da tragaš; time ćeš ujedno izraziti svoju rešenost da se plašiš Boga i kloniš se zla. Ako pre svega možeš to da postigneš i ako iznad svega poseduješ ovakav stav, Bog te neće kriviti zbog tvoje gluposti, neukosti i nerazumevanja pravih uzroka stvari. Umesto toga, zahvaljujući tome što se plašiš da Ga ne uvrediš, što poštuješ Njegove namere i što si spreman da Mu se pokoriš, Bog će te se setiti, usmeravaće te i prosvetiti, ili će pak tolerisati tvoju nezrelost i neukost. U suprotnom, ako je tvoj stav takav da Mu ne odaješ dužno poštovanje – ako o Njemu sudiš kako ti se prohte ili proizvoljno nagađaš i definišeš Njegove zamisli – Bog će te osuditi, dovešće te u red, pa čak te i kazniti, ili pak ponuditi Svoj komentar o tebi. Taj će se komentar možda dotaći i tvog ishoda. Stoga želim još jednom da istaknem sledeće: svako od vas treba da bude oprezan i razborit u pogledu svega što potiče od Boga. Nemoj govoriti nemarno i budi oprezan u svojim postupcima. Pre no što išta kažeš, treba da zastaneš i da se zapitaš: da li bi ovaj moj postupak mogao da naljuti Boga? Da li se ja, postupajući na taj način, ponašam bogobojažljivo? Čak i kad su u pitanju jednostavne stvari, treba da pokušaš da shvatiš ova pitanja i da ih natenane razmotriš. Ako si zaista u stanju da, u svakom smislu, u svim stvarima i u svako doba, praktično deluješ u skladu sa ovim načelima, te ako možeš da usvojiš ovakav stav, naročito onda kad nešto ne razumeš, Bog će te uvek usmeravati i pokazivati ti put koji treba da slediš. Bez obzira na to kako ljudi sebe prikazuju, Bog ih sasvim otvoreno i jasno vidi, i ponudiće ti preciznu i prikladnu ocenu tih tvojih prikaza. Nakon što budeš podvrgnut konačnoj kušnji, Bog će sumirati celokupno tvoje ponašanje i na osnovu toga odrediti tvoj ishod. Taj rezultat će, bez ijedne trunke sumnje, ubediti svaku osobu. Ono što bih ovde želeo da vam kažem je sledeće: o vašoj sudbini odlučuje svako vaše delo, svaki vaš postupak i svaka vaša misao.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 14
Ko određuje ishode ljudi?
Postoji još jedna izuzetno važna stvar koju treba raspraviti, a to je vaš stav prema Bogu. Taj stav je izuzetno važan! On određuje da li ćete na kraju poći putem koji vodi do uništenja ili onim koji vodi do prelepog odredišta koje je Bog pripremio za vas. U Dobu Carstva, Bog deluje već više od dvadeset godina, i vi ste možda, tokom te dve decenije, duboko u sebi bili pomalo nesigurni u pogledu vlastitog učinka. Bog je, međutim, u Svom srcu sačinio stvaran i istiniti zapis o svakome od vas. Od onog trenutka kad je svaka osoba počela da Ga sledi i da sluša Njegove propovedi, postupno shvatajući sve veći deo istine, pa do vremena kad je svaka osoba počela da izvršava svoju dužnost, Bog je beležio sve oblike ponašanja koji se mogu pripisati svakoj pojedinoj osobi. Kakvi su stavovi ljudi dok izvršavaju svoju dužnost i dok su suočeni sa svakovrsnim okruženjima i kušnjama? Kakav je njihov učinak? Šta u svom srcu osećaju prema Bogu?… Bog o svemu tome sačinjava izveštaj; o svemu tome On vodi evidenciju. Možda je sa vaše tačke gledišta sve ovo zbunjujuće. Sa Božjeg stanovišta, međutim, sve je jasno kao dan, bez i najmanjeg traga aljkavosti. Ovim je pitanjem obuhvaćen ishod svake osobe, a ono se ujedno dotiče sudbine i budućih izgleda svake osobe; povrh toga, Bog na njega troši sav Svoj mukotrpni trud, te stoga On to nikada ne bi zanemario, niti bi tolerisao bilo kakvu nemarnost. Bog pravi evidenciju o tom izveštaju o čovečanstvu, beležeći kako su ljudi sledili Boga od samog početka, pa sve do kraja. Tvojim stavom prema Njemu tokom ovog perioda određena je tvoja sudbina. Zar to nije istina? Veruješ li da je Bog pravedan? Jesu li Njegovi postupci prikladni? Da li u vašim glavama još uvek ima nekih drugih maštarija o Bogu? (Nema.) Da li biste onda rekli da ljudske ishode treba da odredi Bog, ili bi trebalo da ih ljudi sami za sebe određuju? (Treba da ih određuje Bog.) Ko je taj koji ih određuje? (Bog.) Niste sigurni u to ne? Braćo i sestre iz Hong Konga, šta vi kažete – ko određuje ishode ljudi? (Određuju ih sami ljudi.) Da li ljudi sami određuju vlastite ishode? Zar to onda ne bi značilo da ljudski ishodi nemaju nikakve veze s Bogom? Šta kažete vi, braćo i sestre iz Južne Koreje? (Bog određuje ishode ljudi na osnovu svih njihovih postupaka i dela, i u skladu sa putem kojim se kreću.) Ovo je veoma objektivan odgovor. Ovde ima jedna činjenica o kojoj sve vas moram da obavestim: Bog je, tokom obavljanja Svog dela spasenja, za sve ljude definisao standard. Taj standard nalaže da ljudi moraju da slušaju reč Božju i da slede Božji put. Upravo se taj standard koristi za odmeravanje ishoda ljudi. Ako postupaš u skladu s ovim Božjim standardom, moći ćeš da ostvariš dobar ishod; u suprotnom, dobar ishod nećeš moći da ostvariš. Ko, dakle, po tvom mišljenju, određuje taj ishod? Njega ne određuje samo Bog, već i Bog i ljudi zajedno. Je li ovo tačno? (Da.) Zašto je to tako? Zato što je Bog taj koji želi da se aktivno uključi u delo spasenja čovečanstva i da za čovečanstvo pripremi divno odredište; ljudi su objekti Božjeg dela, a ovaj ishod i ovo odredište jesu ono što Bog za njih priprema. Kad ne bi bilo objekata na kojima bi radio, On ne bi ni imao potrebu da obavlja to delo; a kad On to delo ne bi obavio, ljudi ne bi dobili priliku da steknu spasenje. Ljudi su ti koje treba spasiti i, mada zadobijanje spasenja predstavlja pasivni deo tog procesa, upravo od stava onih koji igraju tu pasivnu ulogu zavisi da li će Bog, u Svom delu spasavanja čovečanstva, biti uspešan ili ne. Kad ne bi bilo usmeravanja koje ti Bog pruža, ti ne bi bio upoznat s Njegovim standardom, niti bi imao ikakav cilj. Ako poseduješ ovaj standard i ovaj cilj, ali, uprkos tome, i dalje odbijaš da sarađuješ, da ih sprovodiš u delo ili da platiš cenu, ti onda nećeš ostvariti taj ishod. Stoga kažem da se ishod neke osobe ne može odvojiti od Boga, ali i da je on isto tako neodvojiv od te osobe. Prema tome, sad znate ko određuje ishode ljudi.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 15
Ljudi su skloni da Boga definišu na osnovu iskustva (Odabrani odlomak)
Dok razgovarate na temu bogopoznanja, da li ste uočili jednu stvar? Jeste li primetili da je Njegov stav ovih dana pretrpeo neku transformaciju? Da li je Njegov stav prema ljudima nepromenljiv? Hoće li On zauvek ovako trpeti, doveka pružajući ljudima svu Svoju ljubav i milosrđe? Ovim je pitanjem takođe obuhvaćena i Božja suština. (…) Znajući da ih Bog voli, ljudi Ga definišu kao simbol ljubavi: oni veruju da, ma šta ljudi radili, ma kako se ponašali, ma kako se prema Bogu ophodili i ma koliko prema Njemu bili buntovni, ništa od toga zapravo nije važno, zato što Bog poseduje ljubav, a Njegova je ljubav bezgranična i nemerljiva; Bog poseduje ljubav, pa prema ljudima može da bude tolerantan; Bog poseduje ljubav, pa može da bude milostiv prema ljudima, prema njihovoj nezrelosti, prema njihovoj neukosti i njihovoj buntovnosti. Da li zaista tako stoje stvari? Neki će ljudi, nakon što su jedanput ili čak više puta iskusili Božje strpljenje, ta svoja iskustva tretirati kao kapital u vlastitom razumevanju Boga, verujući da će On doveka biti strpljiv i milostiv prema njima, da bi zatim, tokom svog života, na to Božje strpljenje gledali kao na standard po kojem se On prema njima odnosi. Ima i onih koji će, nakon što su jednom iskusili Božju trpeljivost, Boga zauvek definisati kao trpeljivog – pri čemu je, u njihovoj glavi, ta trpeljivost beskonačna, bezuslovna, pa čak i sasvim neprincipijelna. Jesu li takva uverenja ispravna? Svaki put kad raspravljamo o pitanjima Božje suštine ili Božje naravi, vi se unezverite. Veoma se zabrinem kad vas vidim takve. Čuli ste brojne istine u vezi sa Božjom suštinom; odslušali ste i mnoge rasprave o Njegovoj naravi. Pa ipak, sva ova pitanja, kao i istinitost ovih aspekata, u vašim su glavama samo sećanja zasnovana na teoriji i pisanoj reči; niko od vas nije u stanju da, u svom svakodnevnom životu, Božju narav doživi ili vidi onakvom kakva ona zaista jeste. Svi ste, dakle, u pogledu svoje vere zbunjeni; vaša je vera do te mere slepa, da prema Bogu ne osećate nikakvo strahopoštovanje i čak Ga gurate u stranu. Čemu vodi ovakav vaš odnos prema Bogu? Vodi vas do toga da o Bogu stalno donosite zaključke. Čim steknete makar i mrvicu znanja, veoma ste zadovoljni, baš kao da ste u celosti zadobili Boga. Nakon toga, zaključujete da je Bog baš takav kakvim Ga vi zamišljate i ne dopuštate Mu da se slobodno kreće. Štaviše, kad god Bog učini nešto novo, vi naprosto odbijate da priznate da je On Bog. Kad Bog, jednoga dana, bude rekao: „Ja ljude više ne volim; neću više da budem milostiv prema njima; ponestalo mi je tolerancije i strpljenja za njih; ispunjen sam krajnjim gnušanjem i antipatijom prema njima“, takve će izjave, duboko u srcima ljudi, izazvati pravi lom. Neki od njih će čak reći: „Ti više nisi moj Bog; nisi više Bog kojeg želim da sledim. Ako tako kažeš, Ti onda nisi više merodavan da budeš moj Bog i ja ne moram više da Te sledim. Ako mi više ne pružaš milost, ljubav i toleranciju, prestaću da Te sledim. Ja mogu da Te sledim, i to da Te s puno pouzdanja sledim do samog kraja, jedino ako si Ti prema meni bezgranično tolerantan, ako si uvek strpljiv i ako mi omogućavaš da vidim da Ti jesi ljubav, da si Ti strpljenje i da si Ti tolerancija. Zahvaljujući Tvom strpljenju i milosrđu, stekao sam blanko oproštaj i pomilovanje za svako buntovništvo i prestup, mogu bilo kada i bilo gde da počinim greh, da se bilo kada i bilo gde ispovedim i budem pomilovan, i mogu da Te bilo kada i bilo gde naljutim. Ti ne treba o meni da imaš nikakvo mišljenje, niti da donosiš ikakve zaključke o meni.“ Iako možda niko od vas o ovim problemima ne razmišlja tako svesno i subjektivno, kad god pomisliš da bi Boga mogao da upotrebiš kao alatku za oprost grehova ili kao objekat za sticanje prelepog odredišta, ti na taj način živoga Boga suptilno stavljaš u poziciju naspram sebe, kao svog neprijatelja. Ja to tako vidim. Možeš ti i dalje da daješ izjave poput: „Verujem u Boga“, „Tragam za istinom“, „Želim da promenim svoju narav“, „Želim da se oslobodim uticaja tame“, „Želim da udovoljim Bogu“, „Želim da Mu se potčinim“, „Želim da budem veran Bogu i da dobro obavljam svoju dužnost“ i tome slično. Pa ipak, ma koliko da si slatkorečiv, ma koliko da je veliko tvoje poznavanje teorije i ma koliko da je ta teorija impozantna i dostojanstvena, činjenica je da među vama sada ima mnogo onih koji su već naučili kako da koriste propise, doktrine i teorije koje ste savladali radi izvođenja zaključaka o Bogu, čime Ga sasvim prirodno stavljate u poziciju nasuprot sebi. Iako si možda savladao reči i teorije, ti ipak nisi uistinu zakoračio u stvarnost istine, te je stoga za tebe veoma teško da se približiš Bogu, da Ga upoznaš i da Ga razumeš. To je tako žalosno!
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 16
Božji stav prema onima koji pobegnu tokom obavljanja Njegovog dela
Takvih ljudi ima svuda: pošto su se uverili u Božji put, oni, iz ko zna kojih raznih razloga, odlaze ćutke, bez pozdrava, kako bi prekinuli sve veze i radili šta im duša želi. Za sada nećemo ulaziti u razloge zbog kojih ti ljudi odlaze; hajde najpre da vidimo kakav je Božji stav prema jednoj takvoj osobi. Njegov je stav veoma jasan. Onog trena kad ovi ljudi odu od Njega, njihova je sudbina, sa Božje tačke gledišta, okončana. Pri tom je tu sudbinu okončao Bog, a ne neka konkretna osoba. Samim tim što je ta osoba napustila Boga, znači da Ga je ona već odbacila, da Ga više ne želi i da više ne prihvata Božje spasenje. Budući da takvi ljudi ne žele Boga, može li On i dalje želeti njih? Nadalje, pošto imaju takav stav i takvo gledište, i pošto su čvrsto odlučili da napuste Boga, oni su Mu time već pokvarili raspoloženje. Sve to važi čak i uprkos činjenici da oni možda nisu besno proklinjali Boga, uprkos činjenici da se nisu upuštali ni u kakvo podlo ili ekscesno ponašanje i uprkos činjenici razmišljaju otprilike ovako: „Ako jednoga dana postanem sit spoljašnjih naslada, ili ako mi Bog još za nešto bude zatrebao, ja ću se vratiti. Ili ću se vratiti ako me Bog pozove“, ili pak kažu: „Ako me spolja neko povredi ili ako vidim da je spoljni svet isuviše mračan i zao, te stoga više ne želim da idem kud me život nosi, vratiću se Bogu.“ Mada su u svojoj glavi izračunali kada će se tačno vratiti i mada su pokušali da ostave sebi mogućnost povratka, ti ljudi, ma u šta da veruju i ma kako dobro da planiraju, ne shvataju da su sve to samo njihove puste želje. Njihova je najveća greška u tome što im nije bilo jasno kako se Bog oseća zbog njihove želje da odu. Onog trenutka kad su odlučili da odu od Boga, On ih je potpuno napustio; u Svom je srcu On već tada doneo odluku o ishodu takve osobe. Kakav je taj ishod? Takav da će ta osoba postati jedan od miševa i da će stoga nestati zajedno s njima. Ljudi su, dakle, često svedoci jedne ovakve situacije: neko napusti Boga, ali za to ne bude kažnjen. Bog deluje u skladu sa vlastitim načelima; neke se stvari mogu videti, dok su druge zaključene isključivo u Božjem srcu, tako da ljudi ne mogu da vide rezultate. Deo koji je ljudima vidljiv ne mora nužno predstavljati pravu stranu stvari, ali zato druga strana – ona koju ti ne vidiš – uistinu sadrži iskrene Božje misli i zaključke.
Ljudi koji beže tokom obavljanja Božjeg dela jesu oni koji napuštaju istiniti put
Zašto Bog tako strogo kažnjava ljude koji beže za vreme obavljanja Njegovog dela? Zašto se On toliko ljuti na njih? Pre svega, znamo da Božju narav čine veličanstvo i gnev; On nije ovca koju svako može da zakolje, a kamoli marioneta kojom ljudi mogu da upravljaju kako im se prohte. On takođe nije ni prazan balon, koji svako može da šutira unaokolo. Ako zaista veruješ da Bog postoji, srce treba da ti bude bogobojažljivo i treba da znaš da Njegovu suštinu nije mudro razbesneti. Pri tom, taj bes može biti izazvan nekom rečju ili mišlju, možda nekom vrstom podlog, a ponekad čak i blagog ponašanja, ili pak ponašanjem koje je prema ljudskom gledištu i moralu prihvatljivo; taj bes, takođe, može biti izazvan i nekom doktrinom ili teorijom. Međutim, kad Boga jednom razljutiš, tvoja će prilika biti izgubljena i nastupiće tvoji poslednji dani. To je strašna stvar! Ako ne razumeš da se Bog ne sme vređati, ti Ga se onda možda uopšte ne plašiš, a možda Ga čak i rutinski vređaš. Ako ne znaš kako da se plašiš Boga, onda nisi ni sposoban da Ga se plašiš, te stoga nećeš znati kako da kročiš na stazu koja sledi Božji put – put straha od Boga i izbegavanja zla. Kad se jednom osvestiš i postaneš svestan činjenice da se Bog ne sme vređati, znaćeš šta da radiš da se plašiš Boga i kloniš se zla.
Da li ćeš slediti put straha od Boga i izbegavanja zla, ne mora nužno da zavisi od toga koliko istine poznaješ, kolikim si kušnjama bio podvrgnut, niti od toga koliko te je puta On doveo u red. To pre zavisi od stava koji u svom srcu nosiš prema Bogu i od suštine koju izražavaš. Čovekova suština i njegovi subjektivni stavovi – to je ono što je veoma važno i veoma presudno. A kad je reč o onima koji su se Boga odrekli i napustili Ga, njihovi prezrenja dostojni stavovi prema Njemu i njihova srca koja mrze istinu već su pokvarili Njegovo raspoloženje i stoga im, što se Njega tiče, nikada neće biti oprošteno. Oni su znali da Bog postoji, bili su obavešteni o tome da je On već stigao i čak su iskusili novo Božje delo. Njihov odlazak nije bio posledica obmane ili smetenosti, a još manje su bili primorani da odu. Umesto toga, oni su svesno i bistroga uma odlučili da napuste Boga. Njihov odlazak nije bio posledica gubitka puta, niti su oni bili izgnani. Stoga oni, u Božjim očima, nisu jagnjad koja je odlutala od svog stada, a kamoli bludni sinovi koji su zagubili svoj put. Otišli su nekažnjeno – a takvo stanje, takva situacija, kvari Božje raspoloženje, usled čega im On daruje beznadežne ishode. Zar takav ishod nije zastrašujući? Prema tome, ljudi mogu da uvrede Boga ukoliko Ga ne poznaju. To nije beznačajna stvar! Ako ljudi Božji stav ne uzimaju za ozbiljno, već i dalje veruju da će se On radovati njihovom povratku, jer su oni deo Njegove izgubljene jagnjadi, te da On još uvek čeka da se oni predomisle, to onda znači im se bliži vreme kažnjavanja. Ne radi se samo o tome da će Bog odbiti da ih prihvati – budući da Mu oni već po drugi put kvare raspoloženje, stvar je još strašnija! Usled odsustva strahopoštovanja, ti su ljudi već prekršili Božje upravne odluke. Hoće li ih On ipak prihvatiti? U srcu Božjem, načela u vezi s ovim pitanjem su takva da će On, ukoliko se neko već uverio u to koji je put istinit, a zatim svesno i bistroga uma ipak odlučio da Boga odbaci i da ode od Njega, takvoj osobi preprečiti put koji vodi do spasenja, tako da će za nju kapija carstva od tog trenutka biti zauvek zamandaljena. Ako ta osoba bude još jednom pokucala, Bog joj neće otvoriti vrata; pristup će joj zauvek biti zabranjen. Neki su od vas možda pročitali biblijsku priču o Mojsiju. Nakon što ga je Bog pomazao, Mojsiju je, zbog njegovih postupaka i iz raznih drugih razloga, 250 vođa otkazalo poslušnost. Ko je bio taj kome su oni odbili da se potčine? To nije bio Mojsije. Odbili su da se potčine Božjim uređenjima; odbili su da se, po ovom pitanju, potčine Božjem delu. Rekli su sledeće: „Preterali ste! Sav je zbor ispunjen svetošću, i svi u njemu, a i Jahve je među njima.“ Jesu li ove reči i ovi stihovi, sa ljudske tačke gledišta, veoma ozbiljni? Nisu ozbiljni. U najmanju ruku, doslovno značenje tih reči nije ozbiljno. U pravnom smislu, tim rečima nije prekršen nijedan zakon, zato što, gledano spolja, taj jezik i taj rečnik nisu neprijateljski, a u njima još manje ima bogohulnih konotacija. To su samo uobičajene rečenice, i ništa više od toga. Zašto onda te reči kod Boga mogu da izazovu takav bes? Zato što one nisu bile upućene ljudima, već Bogu. Stav i narav koji su tim rečima izraženi, jesu upravo ono što Bogu kvari raspoloženje; te reči vređaju narav Božju, koja se ne sme vređati. Svi znamo kakvi su naposletku bili ishodi tih vođa. Kada je reč o ljudima koji su Boga napustili, kakvo je njihovo gledište? Kakav je njihov stav? I zašto njihovo gledište i stav dovode do toga da Bog s njima postupa na takav način? Razlog je u tome što oni, iako dobro znaju da je On Bog, ipak odlučuju da Ga izdaju, te su zato oni potpuno lišeni šanse da budu spaseni. Baš kao što je u Bibliji zapisano: „Naime, ako svojevoljno grešimo i nakon što smo primili znanje o istini, nema te žrtve koja će ukloniti grehe“ (Jevrejima 10:26). Da li sada jasno razumete ovaj problem?
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 17
Sudbine ljudi određene su njihovim stavom prema Bogu
Bog je živi Bog, i baš kao što se ljudi u različitim situacijama različito ponašaju, tako se i Njegov odnos prema tim ponašanjima razlikuje, jer On nije ni marioneta ni prazan balon. Spoznaja Božjeg stava je nešto što je za ljude vredno traganja. Ljudi treba da nauče da spoznajom Božjeg stava mogu da malo-pomalo steknu znanje o Božjoj naravi i da razumeju Njegovo srce. Kako postepeno budeš sve bolje razumevao Božje srce, neće ti se više činiti da su strah od Boga i izbegavanje zla tako teško ostvarljivi. Štaviše, kad budeš zaista razumeo Boga, manje je verovatno da ćeš o Njemu donositi zaključke. A kad jednom budeš prestao da donosiš zaključke o Bogu, biće manje verovatno da ćeš Ga uvrediti, i on će te, a da ti toga nećeš biti ni svestan, povesti putem koji vodi do bogopoznanja; na taj će se način tvoje srce ispuniti bogobojažljivošću. Tada ćeš prestati da Boga definišeš na osnovu doktrina, reči i teorija kojima si ovladao. Umesto toga ćeš, neprestano u svemu tragajući za Božjim željama, nesvesno postati osoba koja je u skladu s Božjim namerama.
Za ljude je Božje delo nevidljivo i nedodirljivo, ali zato Bog, što se Njega lično tiče, postupke svakog čoveka – kao i čovekov odnos prema Njemu – može ne samo da oseti, već i da ih vidi. Ovo je nešto što svi treba da prepoznaju i što svima treba da budu potpuno jasno. Možda se stalno pitaš: „Zna li Bog šta ja ovde radim? Da li On zna o čemu trenutno razmišljam? Možda zna, a možda i ne zna.“ Ako usvojiš takvo gledište, ako veruješ u Boga i slediš Ga, ali pritom istovremeno sumnjaš u Njegovo delo i Njegovo postojanje, pre ili kasnije će doći dan kada ćeš u Njemu probuditi gnev, jer se ti već teturaš duž ivice opasne provalije. Viđao sam ljude koji dugi niz godina veruju u Boga, ali da pritom još uvek nisu zadobili istina-stvarnost, a kamoli da su razumeli Božje namere. Ti ljudi nimalo ne napreduju ni u životu, niti u pogledu svoga rasta, već se uporno drže najpliće od svih doktrina. To je zato što takvi ljudi Božju reč nikada nisu smatrali samim životom i nikada se nisu suočili s Njegovim postojanjem, niti su ga prihvatili. Mislite li da je Bog ispunjen radošću kad vidi takve ljude? Da li Mu oni pružaju utehu? Prema tome, sudbine ljudi određene su upravo načinom na koji oni veruju u Boga. Kada govorimo o tome kako ljudi tragaju i kako prilaze Bogu, stavovi ljudi su od primarne važnosti. Nemoj zanemarivati Boga kao da je On samo prazan balon koji lebdi unutar tvog potiljka; o Bogu u kojeg veruješ uvek razmišljaj kao o živom, stvarnom Bogu. On tamo gore, na trećem nebu, ne sedi skrštenih ruku. Naprotiv, On neprestano zagleda u svačije srce, motri šta smeraš, pazi na svaku tvoju rečcu i na svako tvoje sićušno delo, gleda kako se ponašaš i vidi kakav je tvoj stav prema Njemu. Bilo da si spreman da Mu se predaš ili ne, celokupno tvoje ponašanje i tvoje najskrivenije misli i ideje otkrivaju se pred Njim i On ih posmatra. Usled tvog ponašanja, tvojih dela i tvog odnosa prema Njemu, Božje mišljenje o tebi i Njegov stav prema tebi neprestano se menjaju. Hteo bih da nekim ljudima dam jedan savet: ne ponašaj se kao odojče u Božjim rukama, kao da On treba da ti tetoši, kao da nikad ne bi mogao da te napusti i kao da je Njegov stav prema tebi fiksiran i večno nepromenljiv, a ujedno ti savetujem i da prestaneš da sanjariš! Bog se prema svakoj osobi ophodi pravedno i krajnje ozbiljno pristupa Svom delu osvajanja i spasavanja ljudi. To je Njegovo upravljanje. Prema svakoj osobi se odnosi ozbiljno, a ne kao prema nekom kućnom ljubimcu s kojim bi se igrao. Božja ljubav prema ljudima ne ogleda se u maženju i tetošenju, kao što ni Njegova milost i trpeljivost ne podrazumevaju popustljivost i nehajnost. Naprotiv, Božja se ljubav prema ljudima sastoji od nege, sažaljenja i poštovanja prema životu; Njegova milost i trpeljivost saopštavaju im šta On od njih očekuje i predstavljaju ono što je čovečanstvu potrebno da bi opstalo. Bog je živ i On zaista postoji; Njegov stav prema ljudima ne predstavlja skup dogmatskih pravila, već se zasniva na načelima i može se menjati. Njegove namere prema ljudima vremenom se postepeno menjaju i transformišu, zavisno od okolnosti u kojima nastaju, kao i od stava svake pojedine osobe. Stoga bi u srcu trebalo da nosiš apsolutno jasnu spoznaju da je suština Boga nepromenljiva, te da će se Njegova narav pojavljivati u različitim vremenima i različitim kontekstima. Možda ti ne misliš da je ovo ozbiljna stvar i možda svoje lične predstave koristiš da bi zamišljao kako Bog treba da deluje. Ima, međutim, trenutaka kada je istinito baš ono gledište koje je potpuno suprotno tvom, a ti si Boga već naljutio time što si Ga odmeravao pomoću svojih ličnih predstava. To je zato što Bog ne funkcioniše onako kako ti to zamišljaš, niti će se prema ovoj stvari odnositi onako kako ti kažeš. Stoga te podsećam da treba da budeš pažljiv i razborit u pristupu svemu što te okružuje i da naučiš kako da praktikuješ shodno načelu da „slediš Božji put – bojeći se Boga i kloneći se zla“. Moraš odlično da razumeš sve što ima veze sa pitanjima Božjih namera i Božjeg stava, moraš da pronađeš prosvećene ljude koji će ti to objasniti i moraš iskreno da tragaš. Boga u kojeg veruješ nemoj posmatrati kao marionetu, tako što ćeš Mu po volji suditi, proizvoljno zaključivati o Njemu i prema Njemu se odnositi bez dužnog poštovanja. Iako ti Bog donosi spasenje i određuje tvoj ishod, iako ti On može podariti milost, toleranciju, sud ili grdnju, Njegov stav prema tebi ni u kom slučaju nije nepromenljiv. Njegov stav zavisi od tvog stava prema Njemu, kao i od toga koliko Ga razumeš. Nemoj sebi da dozvoliš da Ga jednom zauvek definišeš samo na osnovu jednog prolaznog aspekta svog znanja ili razumevanja Boga. Nemoj verovati u mrtvog, već veruj u Živog Boga. Upamti to! Iako sam ovde govorio o nekim istinama – istinama koje je trebalo da čujete – za sada vam, s obzirom na vaše sadašnje stanje i sadašnji rast, neću postavljati nikakve veće zahteve, da vam ne bih potkopavao elan. U suprotnom, mogao bih vam ispuniti srca prejakom dozom sumornosti i učiniti da prema Bogu osetite preveliko razočaranje. Umesto toga, nadam se da ćete, koračajući putem koji leži pred vama, moći da iskoristite bogoljubivo srce i da se prema Bogu odnosite s poštovanjem. Nemoj se zapetljavati u pitanje načina verovanja u Boga; smatraj to jednim od najvećih postojećih problema. Smesti ga u svoje srce, poveži ga sa stvarnošću i poveži ga sa stvarnim životom; nemoj ga koristiti kao otrcanu frazu – jer to je pitanje života i smrti, i ono će odrediti tvoju sudbinu. Nemoj se prema njemu odnositi kao prema nekoj šali ili dečjoj igri! Nakon što sam danas ove reči podelio s vama, pitam se koliko su od toga vaši umovi požnjeli i razumeli. Imate li neko pitanje u vezi s onim što sam danas ovde govorio?
Mada su ove teme donekle nove i pomalo izvan vašeg vidokruga, izvan vaših uobičajenih aktivnosti i onoga na šta obično obraćate pažnju, mislim da ćete, nakon što jedno vreme budete o njima u zajedništvu razgovarali, uopšteno razumeti sve što sam ovde rekao. Sve su ove teme prilično nove i nikada ih ranije niste razmatrali, te se nadam da one ni na koji način neće otežati vaše breme. Ja danas ove reči ne govorim da bih vas plašio, niti ih koristim da bih vas orezao, već Mi je cilj da vam pomognem da razumete stvarne činjenice o istini. Budući da između ljudi i Boga postoji dubok jaz, ljudi Boga nikad nisu razumeli, niti su spoznali Njegov stav, uprkos tome što u Njega veruju. Pored toga, ljudi nikada nisu s nekim naročitim elanom brinuli o Božjem stavu. Radije su samo slepo verovali i postupali, nemarno se odnoseći prema spoznaji i razumevanju Boga. Stoga sam prisiljen da vam ova pitanja razjasnim i pomognem vam da shvatite kakav je Bog u kojeg verujete, o čemu razmišlja, kakav Mu je stav u pogledu ophođenja prema različitim ljudima, koliko ste daleko od ispunjenja Njegovih zahteva i kolika je razlika između vaših postupaka i standarda koje On zahteva. Informišući vas o ovim stvarima, cilj Mi je da vam ponudim etalon prema kojem ćete sami sebe odmeriti, kako biste saznali do kakve vas je žetve doveo put kojim hodite, šta je to što na tom putu niste stekli i u koje se oblasti naprosto niste uključili. Dok između sebe komunicirate, obično govorite o malom broju tema o kojima se najčešće raspravlja i koje su, po svom obimu, veoma uske, a po svom sadržaju plitke. Između onoga o čemu razgovarate i Božjih namera, kao i između vaših diskusija na jednoj, te opsega i standarda Božjih zahteva na drugoj strani, postoji određena distanca, odnosno jaz. Ako duže vreme budete na ovaj način postupali, to će za posledicu imati vaše sve veće udaljavanje od Božjeg puta. Vi samo uzimate sadašnje Božje izjave i pretvarate ih u predmete obožavanja, posmatrajući ih kao nekakve obrede i propise. To je sve što činite! U vašim srcima, zapravo, za Boga jednostavno nema mesta i On vaša srca nikada nije uistinu zadobio. Neki misle da je veoma teško spoznati Boga, i to je istina. To zaista jeste teško. Ako su ljudi spolja primorani da izvršavaju svoje dužnosti, da obavljaju poslove i da naporno rade, oni će smatrati da je veoma lako verovati u Boga, jer sve to spada u okvire ljudskih mogućnosti. Onog trena, međutim, kad se tema pomeri na Božje namere i Njegov odnos prema čovečanstvu, tada, sa bilo čije tačke gledišta, stvari zaista postaju malo teže. To je zato što ova tema podrazumeva da ljudi shvataju istinu i svoj ulazak u stvarnost, tako da će se, sasvim prirodno, javiti određeni stepen poteškoća! Ipak, kad jednom prođeš kroz ta prva vrata i počneš da ulaziš, stvari postepeno postaju lakše.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 18
Polazna osnova za strah od Boga jeste tretirati Ga kao Boga
Maločas je neko postavio sledeće pitanje: kako to da, iako o Bogu znamo više od Jova, mi i dalje ne možemo da Ga se bojimo? Nešto ranije smo se već malo dotakli ovog pitanja. U stvari, već smo raspravljali i o suštini tog pitanja, odnosno o činjenici da se Jov, iako tada još nije poznavao Boga, prema Njemu ipak odnosio kao prema Bogu i smatrao Ga Suverenom neba i zemlje i svih stvorenja. Jov Boga nije smatrao neprijateljem, već Ga je obožavao kao Stvoritelja svih stvari. Zašto se ljudi danas toliko opiru Bogu? Zbog čega nisu u stanju da Ga se boje? Jedan od razloga je taj što ih je Sotona duboko iskvario, te su oni, sa tako duboko ukorenjenom sotonskom prirodom, postali Božji neprijatelji. Dakle, iako ljudi veruju u Boga i priznaju Ga, i dalje su u stanju da Mu se opiru i da Mu budu suprotstavljeni. To je određeno ljudskom prirodom. Drugi razlog je taj što ljudi, uprkos tome što u Boga veruju, Njega naprosto ne tretiraju kao Boga. Umesto toga, misle da se on ljudima suprotstavlja, smatraju Ga svojim neprijateljem i čini im se da se s Njim ne mogu pomiriti. To je naprosto tako jednostavno. Zar ovo pitanje nismo razmatrali na našem prethodnom sastanku? Razmislite malo o tome: nije li to razlog? Ti možda ponešto i znaš o Bogu, ali šta se tačno pod tim znanjem podrazumeva? Nije li to ono o čemu svi pričaju? Nije li to ono što ti je Bog rekao? Tebi su dobro poznati samo teorijski i doktrinarni aspekti tog znanja – ali da li si ikada cenio pravo Božje lice? Poseduješ li subjektivno znanje? Imaš li praktičnih znanja i iskustava? Da li bi ti to znao da ti Bog nije rekao? Tvoje teoretsko znanje ne predstavlja pravo znanje. Jednom rečju, ma koliko da znaš i ma kako da si to znanje stekao, dokle god ne postigneš pravo razumevanje Boga, On će biti tvoj neprijatelj, a sve dok Boga zaista ne počneš da tretiraš kao Boga, On će ti se suprotstavljati, zato što si ti oličenje Sotone.
Dok si zajedno sa Hristom, možda Mu možeš služiti po tri obroka dnevno, ili Ga možda možeš poslužiti čajem i pobrinuti se za Njegove životne potrebe; tako će izgledati da si se prema Hristu odnosio kao prema Bogu. Kad god se nešto desi, gledišta ljudi uvek su suprotna Božjem gledištu; ljudi nikad ne uspevaju da shvate da i prihvate Božje gledište. Iako se naizgled mogu dobro slagati s Bogom, to ne znači da su oni sa Njim usklađeni. Čim nešto iskrsne, istina o ljudskom buntovništvu izlazi na videlo, potvrđujući na taj način neprijateljstvo koje postoji između ljudi i Boga. To neprijateljstvo ne znači da se Bog suprotstavlja ljudima, niti da želi da im bude neprijatelj, a ne znači ni da ih On stavlja u opoziciju Samom Sebi, da bi ih zatim tretirao kao takve. Umesto toga, reč je o onoj, prema Bogu oprečnoj suštini, koja vreba iz subjektivne volje čoveka i iz njegove podsvesti. Budući da ljudi sve što dolazi od Boga smatraju predmetom svog istraživanja, njihov odgovor na ono što od Boga dolazi i ono što se Boga tiče, sastoji se, pre svega, u nagađanju, sumnji, a zatim i u brzopletom zauzimanju stava koji je u sukobu i u suprotnosti sa Bogom. Ubrzo nakon toga, oni svoju negativnu energiju unose u sporove i nadmetanja s Bogom, idući dotle da sumnjaju čak i u to da takav Bog zavređuje da Ga ljudi slede. I pored toga što im razum govori da ne treba tako da postupaju, oni će se na to ipak odlučiti u inat sebi i bez oklevanja će tako postupati do samog kraja. Primera radi, koja je prva reakcija nekih ljudi na glasine i klevete u vezi sa Bogom? Oni će se najpre zapitati da li te glasine postoje i da li su tačne, a zatim će zauzeti stav tipa „čekaj i posmatraj“. Nakon toga, oni ovako razmišljaju: „Nema načina da se ovo proveri. Da li se to zaista dogodilo? Je li ova glasina tačna ili nije?“ Mada to spolja ne pokazuju, takvi ljudi su u svojim srcima već počeli da sumnjaju i već su počeli da poriču Boga. Šta je suština takvog stava i takvog gledišta? Nije li to izdaja? Dokle god se oni ne suoče s ovim pitanjem, ti ne možeš da znaš kakva su njihova gledišta; na prvi pogled, čini se da oni nisu u sukobu sa Bogom i da Ga ne smatraju neprijateljem. Međutim, čim se suoče s nekim problemom, odmah staju uz Sotonu i suprotstavljaju se Bogu. Na šta to ukazuje? Na činjenicu da su ljudi i Bog međusobno suprotstavljeni! Ne radi se o tome da Bog ljude smatra neprijateljima, već o tome da je sama čovekova suština neprijateljski nastrojena prema Bogu. Ma koliko dugo da Ga je neko sledio i ma koliku cenu da je platio, ma kako da Ga ljudi hvale i ma kako da se suzdržavaju od opiranja Bogu, pa čak i ma koliko snažno primoravaju sebe da Ga zavole, oni Boga nikada neće moći da tretiraju kao Boga. Zar to nije određeno ljudskom suštinom? Ako se prema Njemu odnosiš kao prema Bogu i iskreno veruješ da On jeste Bog, možeš li i dalje da sumnjaš u Njega? Možeš li u srcu još uvek nositi znakove pitanja u vezi s Njim? Ne sme više biti nikakvih pitanja, zar ne? Belosvetski trendovi su užasno zli, kao i čitava ova ljudska rasa; pa kako to da nemaš predstave o njima? I ti sȃm si tako rđav, pa kako to da ni o tome nemaš predstavu? Pa ipak, svega par glasina i nekolika kleveta je dovoljno da se u tebi rode tako ogromne predstave o Bogu i da ti toliko toga izmaštaš, što sve pokazuje koliko je tvoj rast zapravo nezreo! Da li je „zujanje“ nekoliko komaraca i par ogavnih mušica sve što je potrebno da bi ti podlegao obmani? Kakav si ti to čovek? Znaš li šta Bog misli o takvim ljudima? S obzirom na to kako se prema njima odnosi, Božji stav je zapravo sasvim očigledan. Radi se samo o tome da se Bog prema tim ljudima ophodi krajnje suzdržano – Njegov je stav takav da uopšte ne obraća pažnju na njih i da te neznalice ne uzima za ozbiljno. Zašto? Zato što On nikada nije iskreno planirao da zadobije ljude koji su se zarekli da će prema Njemu do samog kraja biti neprijateljski nastrojeni i koji nikada nisu ni planirali da tragaju za načinom da se usklade s Njim. Možda bi reči koje sam izgovorio neke ljude mogle da povrede. Hoćete li Mi onda dopustiti da vas uvek ovako vređam? U svakom slučaju, sve što sam rekao je sušta istina! Ako vas uvek budem ovako vređao i otvarao vam stare rane, hoće li to uticati na uzvišeni lik Božji koji čuvate u svom srcu? (Neće.) Ja takođe mislim da neće, jer u vašem srcu Boga naprosto nema. Uzvišeni Bog koji živi u vašem srcu – onaj kojeg odsudno branite i čuvate – jednostavno, nije Bog. On je pre plod ljudske mašte; on, naprosto, ne postoji. Stoga bi bolje bilo da vam otkrijem rešenje ove zagonetke; zar time neće ujedno biti razotkrivena i cela istina? Stvarni Bog nije onakav kakvim Ga ljudi zamišljaju. Nadam se da s tom realnošću svi možete da se suočite i da će vam ona pomoći da Boga bolje upoznate.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 19
Ljudi koje Bog ne priznaje
Ima ljudi čiju veru Bog nikada nije iskreno priznao. Drugim rečima, Bog te ljude ne priznaje za Svoje sledbenike, jer smatra da njihova vera nije vredna Njegove hvale. Ma koliko godina da su sledili Boga, zamisli i stavovi tih ljudi nikada se nisu menjali; oni su slični nevernicima, pridržavaju se neverničkih načela i metoda ophođenja s ljudima, kao i neverničkih zakona opstanka i vere. Božju reč nikada nisu prihvatali kao svoj život, nikada nisu verovali da je Božja reč istina, nikada nisu nameravali da od Boga prihvate spasenje i nikada Ga nisu priznavali za svog Boga. Na veru u Boga gledaju kao na neku vrstu amaterskog hobija i tretiraju Ga kao puku duhovnu hranu; kao takvi, smatraju da im se ne isplati ni da pokušaju da shvate Božju narav i Njegovu suštinu. Može se reći da ništa od onog što odgovara istinitom Bogu nema nikakve veze s ovim ljudima; oni za to nisu zainteresovani i mrzi ih da na to obraćaju pažnju. To je zato što im iz dubine srca jedan žestoki glas neprestano govori: „Bog je nevidljiv i nedodirljiv; On ne postoji.“ Veruju da pokušaj razumevanja jednog takvog Boga ne bi bio vredan njihovog truda i da bi se time samo zavaravali. Veruju da su jako pametni zato što Boga priznaju samo na rečima, ne zauzimajući pritom bilo kakav stvarni stav i ne preduzimajući nikakve stvarne postupke. Kako Bog gleda na takve ljude? Smatra ih nevernicima. Neko će upitati: „Mogu li nevernici da čitaju Božje reči? Mogu li da izvršavaju svoje dužnosti? Mogu li da izgovore rečenicu ’Živeću za Boga’?“ Ono što čovek najčešće vidi jesu spoljne fasade, kojima ljudi sebe drugima prikazuju; njihovu suštinu on ne može da vidi. Bog, međutim, ne gleda u njihove spoljne fasade; On vidi samo njihovu unutrašnju suštinu. Takav je, dakle, Božji stav i tako On te ljude definiše. A ovi na to kažu: „Zašto Bog radi ovo? Zašto Bog radi ono? Ne razumem ovo; ne razumem ono; to nije u skladu s ljudskim predstavama; Ti moraš to da mi objasniš…“ Kao odgovor na to, pitam ih: da li je zaista nužno da ti to objašnjavam? Da li sve to zapravo ima ikakve veze s tobom? Za koga ti sebe smatraš? Odakle si došao? Jesi li zaista merodavan da daješ Bogu savete? Veruješ li u Njega? Priznaje li On tvoju veru? Budući da tvoja vera nema nikakve veze s Bogom, zašto te uopšte zanimaju Njegovi postupci? Pošto ne znaš koje je tvoje mesto u Božjem srcu, kako onda možeš biti merodavan da s Njim razgovaraš?
Reči opomene
Zar vam nije neprijatno nakon što ste čuli ove primedbe? Iako možda nemate volju da ih slušate ili pak ne želite da ih prihvatite, sve su to činjenice. Pošto ovu etapu dela treba Bog da obavi, ukoliko vas ne zanimaju Njegove namere, ako ne brinete o Njegovom stavu i ne razumete Njegovu suštinu i narav, naposletku ćete samo vi biti na gubitku. Nemojte Moje reči da krivite zbog toga što vam je teško da ih slušate i što vam zbog njih splašnjava elan. Ja govorim istinu i nemam nameru da vas obeshrabrim. Bez obzira šta tražim od vas i na koji način zahtevam da to učinite, nadam se da ćete ići pravim smerom i slediti Božji put, te da s tog ispravnog puta nikada nećete skrenuti. Ako ne postupate u skladu s Božjom reči i ne sledite Njegov put, onda se vi nesumnjivo bunite protiv Boga i zasigurno ste skrenuli s pravog puta. Stoga osećam da neke stvari moram da vam razjasnim, da moram da vas nateram da verujete nedvosmisleno, jasno i bez trunke neizvesnosti, te da vam pomognem da jasno razumete Božji stav, Njegove namere, način na koji On ljude usavršava i kako određuje ishode ljudi. Ako jednoga dana ne budete bili u stanju da krenete ovim putem, Ja za to neću snositi nikakvu odgovornost, jer sam vam ove reči veoma jasno saopštio. A što se tiče toga kako ćete se nositi sa vlastitim ishodima, to je u potpunosti na vama. Kada je reč o ishodima raznih tipova ljudi, Bog prema njima ima različite stavove, ima Svoje načine kako da ih odmeri, kao i Svoj vlastiti standard u pogledu zahteva koje pred njih postavlja. Njegov standard za odmeravanje ishoda sve ljude tretira ravnopravno – u to ne treba nimalo da sumnjate! Stoga su strahovanja pojedinih ljudi potpuno bezrazložna. Je li vam sada lakše?
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 20
Božja narav je, zapravo, otvorena za sve i nije skrivena, zato što Bog nikad nije svesno izbegavao nijednu osobu i nikada nije svesno nastojao da se sakrije kako bi ljudima onemogućio da Ga spoznaju i razumeju. Božja se narav oduvek ogledala u otvorenosti i iskrenom suočavanju sa svima. Tokom Svog upravljanja, Bog obavlja Svoje delo suočavajući se sa svima, a Njegovo se delo obavlja na svakoj osobi. Dok obavlja Svoje delo, On neprestano otkriva Svoju narav, a Svoju suštinu, sve ono što On ima i što jeste, neprekidno koristi da bi svaku pojedinu osobu usmeravao i opskrbio. U svakom dobu i svakoj etapi dela, bez obzira na dobre ili loše okolnosti, Božja narav, kao i Božje odlike i biće, uvek su otvoreni za svakog pojedinca, baš kao što i Njegov život neprekidno i bez prestanka opskrbljuje i podržava ljudski rod. Uprkos svemu tome, za neke ljude Božja narav i dalje ostaje skrivena. Zašto je to tako? Zato što ti ljudi, iako slede Boga i žive unutar Njegovog dela, nikada nisu nastojali da Ga razumeju, niti su hteli da Ga spoznaju, a kamoli da Mu se približe. Po njima, razumevanje Božje naravi predskazuje njihov skori kraj; za njih to znači da će im Božja narav uskoro suditi i osuditi ih. Stoga oni nikada nisu hteli da razumeju Boga ni Njegovu narav, niti su ikada žudeli za spoznajom i dubljim razumevanjem Božjih namera. Oni ne teže razumevanju Božjih namera putem svesne saradnje – oni samo s beskrajnim uživanjem i neumorno rade ono što žele da rade, veruju u Boga u kojeg žele da veruju, veruju u Boga koji postoji samo u njihovoj mašti, veruju u Boga koji postoji samo u njihovim predstavama i veruju u Boga koji je neodvojiv od njihovog svakodnevnog života. Što se Sȃmog istinitog Boga tiče, potpuno Ga odbacuju i uopšte ne žele da Ga razumeju, niti da na Njega obraćaju pažnju, a kamoli da Mu se približe. Reči koje Bog izražava koriste samo da bi se kitili i sebe lepše „upakovali“. Po njima, to ih već čini uspešnim vernicima i ljudima koji veru u Boga nose u svom srcu. Duboko u duši, kroz život ih vodi vlastita mašta, njihove predstave, pa čak i njihove lične definicije Boga. Sa druge strane, Sȃm istiniti Bog nema sa njima apsolutno nikakve veze. Jer, kad bi oni razumeli Sȃmog istinitog Boga, kad bi razumeli Božju narav i sve ono što On ima i što jeste, to bi značilo da bi njihovi postupci, njihova vera i njihova nastojanja bili osuđeni. Upravo iz tog razloga, nisu radi da aktivno tragaju ili da se mole kako bi bolje razumeli Boga, kako bi bolje spoznali Božje namere i bolje razumeli Božju narav. Više bi im odgovaralo da Bog bude nešto izmišljeno, nešto šuplje i nejasno. Više bi voleli da Bog bude upravo onakav kakvim Ga oni zamišljaju, neko ko je uvek spreman da im se nađe pri ruci, neko ko ih neiscrpno opskrbljuje i ko je uvek dostupan. Kad požele da uživaju u Božjoj blagodati, od Njega traže da bude ta blagodat. Kad im zatreba Božji blagoslov, od Njega traže da bude taj blagoslov. Kad se suoče s nedaćama, traže od Boga da ih okuraži i da im čuva leđa. Njihovo poznavanje Boga ograničeno je na blagodati i blagoslove. Njihovo razumevanje Božjeg dela, Božje naravi i Boga Sȃmoga, takođe se svodi samo na njihove maštarije, na reči i teorije. Ima, međutim, i onih koji žude za razumevanjem Božje naravi, koji iskreno žele da vide Sȃmog Boga i da uistinu razumeju Božju narav, sve ono što On ima i što jeste. Ti ljudi tragaju za stvarnošću istine i za Božjim spasenjem, i nastoje da ih Bog osvoji, spase i usavrši. Oni srcem svojim čitaju Božju reč i uz pomoć svog srca ocenjuju svaku situaciju i svaku osobu, svaki događaj i svaku stvar koju je Bog za njih uredio, dok se pritom iskreno mole i tragaju. Njihova je najveća želja da spoznaju Božje namere, da razumeju pravu Božju narav i suštinu, da ne bi više vređali Boga i da bi, kroz vlastita iskustva, sagledali što više od Božje divote i Njegovo pravo lice. Takođe, da bi uistinu pravi Bog postojao u njihovim srcima, da bi Bog dobio Svoje mesto u njihovim srcima, kako više ne bi živeli u svojim maštarijama, predstavama i nejasnim pojmovima. Oni gore od želje da razumeju Božju narav i Njegovu suštinu, zato što su Božja narav i suština ljudima potrebni u svakom trenutku njihovog životnog iskustva; upravo Njegova narav i suština opskrbljuju život tokom čitavog ljudskog veka. Kad jednom budu razumeli Božju narav, ljudi će se više plašiti Boga, bolje će sarađivati u Božjem delu, više će voditi računa o Božjim namerama i svoju će dužnost izvršavati pravilno. Takvi su stavovi ove dve vrste ljudi prema Božjoj naravi. Prvoj vrsti pripadaju oni koji ne žele da razumeju Božju narav. Iako kažu da bi hteli da razumeju Božju narav, da spoznaju Sȃmog Boga, da vide šta je to što Bog ima i što jeste, te da iskreno cene Božje namere, njima bi duboko u duši bilo draže da Bog ne postoji. To je zato što je ova vrsta ljudi dosledna u svojoj pobuni i opiranju prema Bogu; oni se sa Bogom bore za položaj u vlastitom srcu i često sumnjaju u postojanje Boga ili ga čak poriču. Oni Sȃmom stvarnom Bogu i Njegovoj naravi ne žele da dopuste da im okupiraju srce. Sve što žele jeste da udovolje vlastitim žudnjama, maštarijama i ambicijama. Prema tome, iako ti ljudi možda i veruju u Boga, slede Ga, pa čak i ostavljaju svoju porodicu i posao radi Njega, oni se ipak ne odriču svog rđavog načina života. Neki čak kradu i rasipnički troše darove, ili u sebi proklinju Boga, dok bi drugi da svoj položaj koriste kako bi neprestano svedočili o sebi, veličali sami sebe i takmičili se s Bogom zarad ljudi i svog statusa. Pomoću raznoraznih metoda i mera, oni ljude primoravaju da ih obožavaju, neprestano nastojeći da ih pridobiju i da upravljaju njima. Neki čak ljude namerno navode na pomisao da su oni Bog, kako bi se prema njima odnosili kao prema Bogu. Oni nikad ne bi nekome rekli da su iskvareni – da su i oni takođe iskvareni i nadmeni, da ljudi ne treba da im se klanjaju, te da je, ma koliko da dobro rade, za sve to zaslužna Božja uzvišenost, a da oni ionako samo rade ono što bi trebalo da rade. Zašto oni ne govore tako? Zato što se užasno plaše da ne izgube svoje mesto u ljudskim srcima. Stoga takvi ljudi nikad ne veličaju Boga i nikad ne svedoče o Njemu, pošto Boga nikad nisu ni pokušali da razumeju. Mogu li oni spoznati Boga ako Ga ne razumeju? To je nemoguće! Prema tome, iako su reči koje čine naziv teme „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog“ jednostavne, one za svaku osobu imaju različito značenje. Za nekoga ko se često buni protiv Boga, ko Mu se opire i ko je prema Njemu neprijateljski nastrojen, te reči najavljuju osudu; s druge strane, onaj ko traga za istina-stvarnošću i ko pred Boga često dolazi da traži Božje namere, u tim će se rečima osećati kao riba u vodi. Među vama, dakle, ima onih koje, čim čuju da se govori o Božjoj naravi i Božjem delu, odmah zaboli glava, srca im se ispune otporom i osećaju se krajnje neprijatno. Ali među vama ima i onih koji smatraju da je upravo ovo tema koja im je potrebna, jer od nje imaju velike koristi. To je nešto što njihovom životnom iskustvu ne sme da nedostaje; to je srž srži, temelj vere u Boga i nešto što ljudski rod ne može da napusti. Ova tema može svima vama izgledati i bliska i daleka, nepoznata, a ipak nekako poznata. Međutim, bez obzira na sve, ovo je tema koju svi moraju da čuju, da se s njom upoznaju i da je razumeju. Ma kako da se njome baviš, ma kako da na nju gledaš i ma kako da je razumeš, važnost ove teme ne može se zanemariti.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 21
Bog Svoje delo obavlja od trenutka kad je stvorio ljudski rod. U početku je to delo bilo veoma jednostavno, ali je, uprkos svojoj jednostavnosti, u sebi sadržalo izraze Božje suštine i Njegove naravi. Iako je Božje delo sada uzdignuto na viši nivo, i mada je to delo koje se obavlja na svakoj osobi koja Ga sledi postalo čudesno i konkretno, sa uzvišenim izrazom Njegove reči, za sve to vreme Božja je ličnost ostala skrivena od ljudi. Iako se On, od biblijskih vremena do današnjih dana dvaput ovaplotio, ko je ikada video stvarnu Božju ličnost? Da li je, prema vašem shvatanju, iko ikada video stvarnu Božju ličnost? Ne. Stvarnu Božju ličnost niko nije video, što znači da niko nikada nije video istinsko Božje biće. Ovo je nešto oko čega se svi slažu. To, drugim rečima, znači da je stvarna Božja ličnost, odnosno Božji Duh, skrivena od celog čovečanstva, uključujući tu Adama i Evu, koje je On stvorio, kao i pravednog Jova, kojeg je prihvatio. Niko od njih nije video stvarnu Božju ličnost. Ali, zašto Bog svesno prikriva Svoju stvarnu ličnost? Neki kažu: „Bog se boji da ne uplaši ljude.“ Drugi kažu: „Bog Svoju stvarnu ličnost krije zato što je čovek isuviše mali, dok je Bog prevelik; ljudi ne smeju da Ga vide, jer će u suprotnom umreti.“ Ima i onih koji kažu: „Bog je zauzet svakodnevnim obavljanjem Svog dela, te stoga možda nema vremena da se pojavljuje kako bi Ga ljudi videli.“ Bez obzira u šta verujete, Ja u vezi s tim imam Svoj zaključak. Koji je to zaključak? Radi se o tome da Bog naprosto ne želi da ljudima pokaže Svoju stvarnu ličnost. Skrivanje od ljudi je nešto što Bog namerno čini. Drugim rečima, Božja je namera da ljudi ne vide Njegovu stvarnu ličnost. To bi dosad trebalo da svima bude jasno. Ako Bog nikad nikome nije otkrio Svoju ličnost, mislite li onda da Božja ličnost postoji? (On postoji.) Naravno da postoji. Postojanje Božje ličnosti je van svake sumnje. Što se pak tiče toga koliko je Božja ličnost velika ili kako On izgleda, jesu li ovo pitanja koja ljudi treba da istražuju? Ne. Odgovor na to je odrečan. Ako Božja ličnost nije tema koju bi trebalo da istražujemo, šta onda jeste? (Božja narav.) (Božje delo.) Ipak, pre nego što započnemo naše zajedništvo o ovoj zvaničnoj temi, hajde da se nakratko vratimo na ono o čemu smo maločas razgovarali: zašto Bog ljudima nikada nije otkrio Svoju ličnost? Zašto Svoju ličnost namerno sakriva od ljudi? Za to postoji samo jedan razlog, koji se sastoji u sledećem: iako je čovek, kojeg je Bog stvorio, hiljadama godina doživljavao Njegovo delo, ne postoji nijedna osoba koja poznaje Božje delo, Božju narav i Božju suštinu. U Božjim su očima takvi ljudi suprotstavljeni Njemu, a Bog se nikad ne bi pokazao ljudima koji su prema Njemu neprijateljski nastrojeni. To je jedini razlog zbog kojeg Bog ljudima nikad nije otkrio Svoju ličnost i zbog kojeg je On namerno sakriva od njih. Da li vam je sada jasna važnost poznavanja Božje naravi?
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 22
Otkad postoji Božje upravljanje, On je uvek bio u potpunosti posvećen obavljanju Svog dela. Uprkos tome što je Svoju ličnost prikrivao od čoveka, On je uvek bio pokraj čoveka, radio na njemu, izražavao Svoju narav, usmeravao čitavo čovečanstvo Svojom suštinom, te kroz Svoju moć, Svoju mudrost i Svoj autoritet obavljao Svoje delo na svakoj osobi, stvarajući na taj način Doba zakona, Doba blagodati i sadašnje Doba carstva. Iako Svoju ličnost skriva od čoveka, Njegova narav, Božje biće i odlike, kao i Njegove namere prema ljudima, bezrezervno se otkrivaju čoveku da ih čovek vidi i doživi. Drugim rečima, iako ljudska bića Boga ne mogu ni da vide ni da dodirnu, Božja narav i suština sa kojima se čovečanstvo susreće apsolutno predstavljaju izraz Sȃmog Boga. Zar to nije činjenica? Ma koji način ili ugao pristupa da odabere za Svoje delo, Bog se prema ljudima uvek odnosi preko Svog pravog identiteta, obavlja posao koji je dužan da obavi i izgovara reči koje treba da izgovori. Bez obzira s koje pozicije Bog govori – bilo da stoji na trećem nebu ili je unutar tela, pa čak i da govori sa pozicije običnog čoveka – On se čoveku uvek obraća svim Svojim srcem i umom, bez ikakve obmane ili prikrivanja. Dok izvršava Svoje delo, Bog bez ikakvog suzdržavanja izražava Svoju reč i Svoju narav, kao i sve ono što On ima i što jeste. On ljudski rod usmerava Svojim životom, Svojim bićem i svime što mu pripada. Tako je čovek, tokom čitavog Doba zakona – epohe koja predstavlja kolevku čovečanstva – živeo pod vođstvom „nevidljivog i nedodirljivog“ Boga.
Bog se prvi put ovaplotio nakon Doba zakona, i to je ovaploćenje potrajalo trideset tri i po godine. Da li je, sa aspekta čoveka, period od trideset tri i po godine dugačak? (Nije dugačak.) Pošto je životni vek čoveka obično znatno duži od trideset i nešto godina, taj period za čoveka nije veoma dugačak. Za ovaploćenog Boga, međutim, te su trideset tri i po godine zaista bile dugačke. On je postao čovek – obična osoba koja je na Sebe preuzela Božje delo i nalog. To je značilo da je On morao da se lati posla koji običan čovek ne bi mogao da obavi, a pritom je trpeo i stradanje koje obični ljudi ne bi mogli da podnesu. Iako toliko stradanje koje je Gospod Isus pretrpeo tokom Doba blagodati, otkad je počeo da obavlja Svoje delo, pa sve do dana kad je prikovan za krst, nije nešto što su današnji ljudi mogli lično da vide, zar ne možete da to sebi barem donekle predočite na osnovu biblijskih priča? Sve u svemu, bez obzira na to koliko je pojedinosti u zabeleženim činjenicama, Božje delo tokom ovog perioda obilovalo je teškoćama i patnjom. Za iskvarenog čoveka, trideset tri i po godine nije mnogo; malo patnje je beznačajna stvar. Međutim, za svetog, neokaljanog Boga, koji je morao da ponese sve ljudske grehe, da jede, spava i živi sa grešnicima, taj je bol bio neverovatno veliki. On je Stvoritelj, Suveren svih stvari i Suveren svega, pa ipak, kad je došao na ovaj svet, morao je da istrpi ugnjetavanje i surovost iskvarenih ljudi. Da bi dovršio Svoje delo i čovečanstvo izbavio iz mora bede, morao je da bude osuđen od čoveka i da ponese grehe celog čovečanstva. Razmere stradanja kroz koje je prošao obični ljudi nikako ne mogu da zamisle niti da shvate. Šta to stradanje predstavlja? Ono predstavlja Božju odanost čovečanstvu. Predstavlja poniženje koje je pretrpeo i cenu koju je platio zarad čovekovog spasenja, iskupljenja njegovih grehova i dovršetka ove etape Svog dela. To takođe znači da bi Bog čoveka iskupio sa krsta. Ta je cena plaćena krvlju i životom, cena koju nijedno stvoreno biće ne bi moglo sebi da priušti. On je mogao da podnese takvo stradanje i da obavi takvo delo zato što ima Božju suštinu i zato što poseduje ono što Bog ima i jeste. To je nešto što nijedno stvoreno biće ne bi moglo da obavi umesto Njega. To je Božje delo tokom Doba blagodati i otkrovenje Njegove naravi. Da li se time otkriva išta od onoga što Bog ima i što jeste? Zavređuje li to delo da se čovečanstvo s njim upoznaje? Mada u tom dobu nisu videli Božju ličnost, ljudi su primili Božju žrtvu za greh i Bog ih je sa krsta iskupio. Iako delo koje je Bog obavljao tokom Doba blagodati ljudima možda nije nepoznato, da li iko poznaje narav i namere koje je Bog izražavao tokom tog perioda? Čoveku su samo poznate pojedinosti Božjeg dela tokom različitih doba i putem različitih kanala, ili pak priče u vezi s Bogom koje su se odigravale u isto vreme dok je Bog obavljao Svoje delo. Te su pojedinosti i priče, u najbolju ruku, samo informacije ili legende o Bogu, i nemaju nikakve veze s Božjom naravi i suštinom. Prema tome, koliko god priča o Bogu da znaju, to ne znači da ljudi duboko razumeju i poznaju Božju narav ili Njegovu suštinu. Iako su ljudi u Doba blagodati, kao i oni u Doba zakona, doživljavali neposredne i prisne susrete s ovaploćenim Bogom, njihovo znanje o Božjoj naravi i suštini praktično nije ni postojalo.
Bog se, u Dobu carstva, još jednom ovaplotio, na isti način kao što je to i prvi put bio uradio. Tokom ovog perioda Svog dela, Bog i dalje bezrezervno izražava Svoju reč, obavlja delo koje namerava da uradi i izražava ono što On ima i što jeste. Istovremeno s tim, On nastavlja da trpi i toleriše čovekovo buntovništvo i neukost. Zar Bog i tokom ovog perioda Svog delovanja ne otkriva neprestano Svoju narav i ne izražava Svoje namere? Božja narav, Njegovo biće i sve što Mu pripada, kao i Njegove namere, za svakog su čoveka, dakle, oduvek bili otvoreni, od trenutka stvaranja ljudskog roda pa sve do danas. Bog nikada nije namerno skrivao Svoju suštinu, Svoju narav, niti Svoje namere. Radi se samo o tome da ljude nije briga ni šta Bog radi, niti kakve su Mu namere – čovekovo razumevanje Boga zbog toga i jeste tako mizerno. Drugim rečima, iako skriva Svoju ličnost, Bog ujedno neprestano stoji uz ljude i na njih sve vreme otvoreno projektuje Svoje namere, narav i suštinu. U izvesnom smislu, Božja je ličnost takođe otvorena prema ljudima, ali oni, zbog svog slepila i svoje buntovništva, nikada ne mogu da vide Božju pojavu. Ako, dakle, tako stoje stvari, zar onda ne bi svakome trebalo da bude lako da razume Božju narav i Sȃmog Boga? Na to je pitanje veoma teško odgovoriti, zar ne? Možete reći da je to lako razumeti, ali iako ima ljudi koji nastoje da spoznaju Boga, oni ipak nisu u stanju da Ga zaista upoznaju, niti da Ga jasno razumeju – njihovo razumevanje zauvek ostaje maglovito i nejasno. Nećete, međutim, biti u pravu ni ako kažete da to nije lako. Budući da su ljudi toliko dugo bili predmet Božjeg delovanja, trebalo bi da je svako od njih već iskusio istinske odnose s Bogom. Trebalo bi da su u svom srcu barem donekle osetili Boga ili se sa Njim duhovno sreli, trebalo bi da imaju barem nekakvu opažajnu svest o Božjoj naravi ili da su Ga bar u izvesnoj meri razumeli. Od vremena kad su počeli da slede Boga pa sve do sada, ljudi su previše toga dobili, ali su iz raznoraznih razloga – svog lošeg kova, svoje neukosti, buntovništva i svakojakih namera – oni ujedno i izgubili previše. Zar Bog ljudima nije već dovoljno toga pružio? Iako Svoju ličnost skriva od ljudi, On ljude snabdeva onim što ima i što jeste, kao i Svojim životom; ljudsko znanje o Bogu trebalo bi da bude mnogo veće nego što je sada. Upravo stoga smatram da je potrebno da sa vama u zajedništvu i dalje razgovaramo na temu Božjeg dela, Božje naravi i Sȃmog Boga. Svrha tog razgovora jeste da briga i pažnja, koje je Bog čoveku poklanjao hiljadama godina, ne budu uzaludne, te da bi ljudi mogli uistinu da razumeju i da cene Božje namere prema njima. Svrha je da ljudi započnu novu etapu spoznavanja Boga. Time će, ujedno, Bog biti vraćen na Svoje pravo mesto u srcima ljudi; drugim rečima, dobiće ono što On zaslužuje.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 23
Božja zapovest Adamu
1. Mojsijeva 2:15-17 Bog Jahve uze čoveka i smesti ga u Edenski vrt, da ga obrađuje i da se stara o njemu. Tada Bog Jahve zapovedi čoveku, rekavši mu: „Slobodno jedi plodove sa svakog drveta u vrtu, ali nipošto nemoj jesti plodove s drveta poznanja dobra i zla, jer ćeš onoga dana kad sa njega budeš okusio plodove, zasigurno umreti.“
Šta zaključujete iz ovih stihova? Kako se osećate kad pročitate ovaj deo Svetog pisma? Zašto sam odlučio da govorim o Božjoj zapovesti Adamu? Ima li sada svako od vas sliku Boga i Adama u glavi? Pokušajte da zamislite: da ste se vi našli u toj situaciji, kako bi, po vašem iskrenom mišljenju, Bog izgledao? Kakav osećaj u vama budi razmišljanje o tome? To je dirljiv i srcu mio prizor. Mada su u njemu prisutni samo Bog i čovek, bliskost među njima ispunjava vas osećanjem divljenja: preobilna Božja ljubav okružuje čoveka i slobodno mu se daje; čovek je nevin i čist, neopterećen i bezbrižan, živi blaženim životom pod Božjim nadzorom; Bog pokazuje brigu za čoveka, a čovek živi pod Božjom zaštitom i blagoslovom; sve što čovek radi i govori neraskidivo je povezano i neodvojivo od Boga.
Može se reći da je ovo prva Božja zapovest čoveku nakon što ga je stvorio. Šta se tom zapovešću saopštava? Saopštava se Božja namera, ali i Njegova zabrinutost za ljudski rod. To je prva Božja zapovest, a to je ujedno i prvi put da se Bog zabrinuo za čoveka. Drugim rečima, to znači da Bog prema čoveku oseća obavezu od trenutka kad ga je stvorio. Koja je Njegova obaveza? On čoveka mora da štiti i da brine o njemu. Nada se da čovek može da veruje Njegovim rečima i da im se pokorava. To je ujedno i prvo Božje očekivanje od čoveka. Upravo s takvim očekivanjem, Bog kaže: „Slobodno jedi plodove sa svakog drveta u vrtu, ali nipošto nemoj jesti plodove s drveta poznanja dobra i zla, jer ćeš onoga dana kad sa njega budeš okusio plodove, zasigurno umreti.“ Ove jednostavne reči predstavljaju Božju nameru. One takođe otkrivaju da je Bog u svom srcu počeo da pokazuje brigu za čoveka. Od svih stvorenja, samo je Adam stvoren prema Božjem liku; Adam je bio jedino živo biće kojem je Bog udahnuo život; mogao je da hoda s Bogom i da s Njim razgovara. Upravo stoga mu je Bog izdao tu zapovest. On je Svojom zapovešću čoveku veoma jasno stavio do znanja šta se sme, a šta ne sme.
U ovih nekoliko jednostavnih reči vidimo Božje srce. Ali, kakvo je to srce koje nam se pokazuje? Ima li u Božjem srcu ljubavi? Ima li zabrinutosti? Iz ovih se stihova Božja ljubav i briga mogu ne samo razumeti, već i intimno osetiti. Zar se ne biste složili s tim? Nakon što ste Me saslušali, da li i dalje mislite da je ovo tek pregršt jednostavnih reči? One ipak nisu tako jednostavne, zar ne? Jeste li ranije bili svesni toga? Da ti je Bog lično saopštio ovih nekoliko reči, kako bi se osećao u duši? Da si ti neka nehumana osoba, da ti je srce led ledeni, ti onda ne bi ništa osećao, Božju ljubav ne bi cenio i ne bi ni pokušavao da razumeš Njegovo srce. Ali, pošto imaš savest i pošto si čovečan, ti bi se drugačije osećao. Osetio bi toplinu, osetio bi da neko o tebi brine i da te voli, i bio bi srećan. Zar nije tako? Kad se tako osećaš, kako ćeš se ponašati prema Bogu? Da li bi osetio svoju povezanost s Njim? Da li bi Ga iz dna duše voleo i poštovao? Da li bi se tvoje srce približilo Bogu? Iz ovoga se može videti koliko je Božja ljubav važna za čoveka. Međutim, ono što je još važnije jeste čovekovo uvažavanje i razumevanje Božje ljubavi. Zar Bog, zapravo, ne izgovara mnogo sličnih stvari tokom ove etape Svog dela? Ima li danas ljudi koji cene Božje srce? Možete li da cenite Božju nameru o kojoj sam upravo govorio? Vi zapravo ne možete zaista da cenite Božju nameru kada je ona tako konkretna, opipljiva i stvarna. Zato i kažem da vi ne posedujete stvarno znanje o Bogu i da Ga zapravo ne razumete. Zar nisam u pravu?
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 24
Bog stvara Evu
1. Mojsijeva 2:18-20 Tada Bog Jahve reče: „Nije dobro da čovek bude sam; načiniću mu pomoćnika po meri.“ Bog Jahve je od zemlje načinio sve zveri zemaljske i sve ptice na nebu, te ih doveo pred čoveka da vidi kako će koju nazvati, pa onako kako je čovek nazvao svako živo stvorenje, tako mu je bilo ime. Čovek je dao imena svoj stoci, svim pticama na nebu i divljim životinjama. Ipak, za čoveka se nije našao pomoćnik koji bi mu priličio.
1. Mojsijeva 2:22-23 Tada Bog Jahve, od rebra koje beše uzeo od čoveka, načini ženu i dovede je pred čoveka. A čovek reče: „Evo, ovo je kost od moje kosti i telo od moga tela! Neka se zato zove ’žena’, jer je od čoveka uzeta.“
Ključni stih ovog dela Svetog pisma je sledeći: „Onako kako je čovek nazvao svako živo stvorenje, tako mu je bilo ime.“ Ko je, dakle, svim živim stvorenjima nadenuo imena? Bio je to Adam, a ne Bog. Taj stih ljudima saopštava sledeću činjenicu: kad je stvorio čoveka, Bog mu je podario inteligenciju. To znači da je čovekova inteligencija potekla od Boga. To je pouzdana činjenica. Ali, zašto? Da li je Adam, nakon što ga je Bog stvorio, pohađao školu? Je li znao da čita? Nakon što je Bog stvorio razna živa bića, je li Adam prepoznao sva ta stvorenja? Da li mu je Bog saopštio njihova imena? Bog ga, naravno, nije naučio ni kako da svim tim stvorenjima nadene imena. To je činjenica! Otkud je onda Adam znao kako da tim živim stvorenjima nadene imena i kakva imena da im dȃ? Ovo je povezano sa pitanjem šta je Bog dodelio Adamu kad ga je stvorio. Te činjenice dokazuju da je Bog čoveku, kad ga je stvorio, podario Svoju vlastitu inteligenciju. Ovo je od ključne važnosti, te stoga slušajte pažljivo. Ima još jedna ključna stvar koju treba da razumete: nakon što je Adam ovim živim stvorenjima nadenuo imena, ta su imena ušla u Božji rečnik. Zašto ovo spominjem? Zato što se to ujedno tiče i Božje naravi, a to je nešto što moram detaljnije da objasnim.
Bog je čoveka stvorio, udahnuo mu dah života, a takođe mu je dao nešto od Svoje inteligencije, Svojih sposobnosti i onoga što On ima i što jeste. Nakon što mu je Bog sve to podario, čovek je neke stvari mogao da radi samostalno i da sȃm za sebe razmišlja. Ako je, sa Božje tačke gledišta, ono što čovek osmisli i uradi dobro, onda Bog to prihvata i ne meša se. Ako je ono što čovek radi ispravno, Bog to neće menjati. Na šta, dakle, ukazuje izraz „onako kako je čovek nazvao svako živo stvorenje, tako mu je bilo ime“? Ukazuje na to da Bog nije smatrao prikladnim da menja nijedno od imena datih raznim živim stvorenjima. Kako god da je Adam nazvao neko stvorenje, Bog bi rekao „Neka tako bude“, potvrđujući ime tog stvorenja. Da li je Bog izražavao neko mišljenje o tome? Ne, On to nipošto nije činio. Šta, dakle, iz toga zaključujete? Bog je čoveku dao inteligenciju, a čovek je onda tu svoju, Bogom datu inteligenciju, koristio za obavljanje poslova. Ako je u Božjim očima ono što čovek čini pozitivno, onda Bog to potvrđuje, priznaje i prihvata, bez ikakve osude ili kritike. To je nešto što nijedna osoba, zli duh, niti Sotona ne mogu da učine. Vidite li u tome otkrovenje Božje naravi? Da li bi neko ljudsko biće, neka iskvarena osoba ili Sotona ikome drugom dopustili da nešto uradi u njihovo ime, pred njihovim nosom? Naravno da ne bi! Da li bi se oni, s tom drugom osobom ili silom koja je od njih drugačija, borili oko tog položaja? Naravno da bi! Da je sa Adamom u to vreme bila neka iskvarena osoba ili Sotona, oni bi zacelo odbacili sve što je Adam učinio. Da bi dokazali da mogu samostalno da razmišljaju i da poseduju svoje jedinstvene uvide, oni bi u potpunosti porekli sve što je Adam uradio: „Ti bi da ovo nazoveš ovako? E pa, neću ovo zvati ovako, nego ću ga zvati onako; ti si mu dao ime Tom, ali ja ću ga zvati Hari. Moram da pokažem koliko sam pametan.“ Kakva je to priroda? Nije li ona strašno nadmena? A šta je sa Bogom? Da li On ima takvu narav? Je li Bog imao neke neuobičajene primedbe na ono što je Adam radio? Odgovor je nedvosmisleno odrečan! U naravi koju Bog razotkriva nema ni trunke želje za neslaganjem, nadmenosti, niti samopravednosti. To je ovde potpuno jasno. Ovo može izgledati kao sporedna stvar, ali ako ne razumeš Božju suštinu, ako tvoje srce ne pokušava da shvati kako Bog deluje i kakav je Božji stav, ti onda nećeš spoznati Božju narav, niti uvideti izraz i otkrovenje Božje naravi. Zar nije tako? Da li se slažete sa onim što sam vam upravo objasnio? Reagujući na Adamove postupke, Bog nije pompezno objavio: „Dobro si učinio, pravilno si postupio i Ja se s tobom slažem!“ U Svom je srcu, međutim, Bog odobrio, priznao i čestitao Adamu na onome što je on učinio. Od postanka čoveka, ovo je bila prva stvar koju je čovek učinio za Boga prema Njegovom uputstvu. To je bilo nešto što je čovek učinio umesto Boga i u Božje ime. U Božjim je očima sve to proizašlo iz inteligencije koju je darovao čoveku. Bog je to video kao dobru i pozitivnu stvar. Ono što je Adam tada uradio bio je prvi slučaj ispoljavanja Božje inteligencije u čoveku. Sa Božje tačke gledišta, bila je to dobra manifestacija. Ono što ovde želim da vam kažem jeste da Bog ima za cilj da čoveku prenese nešto od onoga što On ima i što jeste, kao i nešto od Svoje inteligencije, kako bi čovek mogao da bude živo stvorenje kroz koje se manifestuje On. Da jedno takvo živo stvorenje deluje u Njegovo ime predstavlja upravo ono što je Bog čeznuo da vidi.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 25
Bog pravi odeću od kože Adamu i Evi
1. Mojsijeva 3:20-21 Adam svojoj ženi nadenu ime Eva, jer je ona majka svemu što živi. Adamu i njegovoj ženi, Bog Jahve načini odeću od kože, te ih odenu.
„Adamu i njegovoj ženi, Bog Jahve načini odeću od kože, te ih odenu.“ Kakvu ulogu vidimo da Bog preuzima na Sebe u ovoj sceni sa Adamom i Evom? Na koji način Bog ispoljava Sebe u ovom svetu sa samo dva ljudska bića? Da li se On ispoljava u ulozi Boga? Braćo i sestre iz Hong Konga, molim vas da odgovorite. (Ispoljava se u ulozi roditelja.) Braćo i sestre iz Južne Koreje, šta vi mislite u kakvoj se ulozi Bog ovde pojavljuje? (Kao glava porodice.) Šta vi mislite, braćo i sestre sa Tajvana? (Pojavljuje se kao neko ko pripada porodici Adama i Eve, kao član porodice.) Neki od vas misle da se Bog pojavljuje kao član porodice Adama i Eve, drugi kažu da se pojavljuje kao glava porodice, dok treći kažu da igra ulogu roditelja. Svi su vaši odgovori veoma prikladni. Vidite li, međutim, na šta ciljam? Bog je stvorio ova dva bića i prema njima se ophodio kao da su Njegovi životni saputnici. Kao njihov jedini bližnji, Bog se starao o njihovim životima i vodio brigu o potrebnoj hrani, odeći i zaklonu. Ovde se Bog pojavljuje u ulozi roditelja Adama i Eve. Dok Bog to čini, čovek ne vidi koliko je Bog uzvišen; on ne uviđa Božju nadmoć, Njegovu tajnu, a naročito ne uviđa Njegov gnev ni veličanstvo. Sve što vidi je Božja skromnost, Njegova ljubav, Njegova briga za čoveka i Njegova odgovornost i staranje o njemu. Božji stav prema Adamu i Evi, kao i način na koji se prema njima odnosio, sličan je načinu na koji roditelji brinu o svojoj deci. To takođe nalikuje načinu na koji roditelji vole svoje sinove i kćeri, paze na njih i brinu o njima – stvarno, vidljivo i opipljivo. Umesto da Sebe uzdigne na visoku i moćnu poziciju, Bog je lično od kože načinio odeću za čoveka. Pritom je nebitno da li je taj kaput upotrebljen da pokrije njihovu intimu ili da ih zaštiti od hladnoće. Ono što je bitno jeste da je tu odeću za pokrivanje ljudskog tela Bog lično Svojim rukama napravio. Umesto da naprosto Svojim mislima ili na neki drugi čudesan način stvori tu odeću, kao što bi se možda u ljudskoj mašti dogodilo, Bog je legitimno učinio nešto što čovek ne bi pomislio da bi On uradio ili da bi trebalo da uradi. Možda se čini da je ovo tričarija – neki će čak smatrati da to nije ni vredno pomena – ali to svakom Božjem sledbeniku koji je bio obuzet nejasnim pojmovima o Njemu omogućava da sagleda Njegovu iskrenost i divotu, da uvidi Njegovu vernost i skromnost. Stoga čak i oni nepodnošljivo nadmeni ljudi, koji sebe smatraju uzvišenim i moćnim, posramljeno saginju svoje umišljene glave pred Božjom iskrenošću i skromnošću. Božja iskrenost i skromnost ljudima ovde dodatno omogućavaju da vide koliko je On drag. Nasuprot tome, „neizmeran“ Bog, „dragi“ Bog i „svemoćni“ Bog kojeg ljudi čuvaju u svojim srcima, postaje beznačajan i ružan, mrveći se u prah pri najmanjem dodiru. Kad vidiš ovaj stih i čuješ ovu priču, gledaš li sa visine na Boga zato što je tako nešto učinio? Neki možda to i čine, ali će reakcija drugih biti sasvim suprotna. Oni će Boga smatrati iskrenim i dragim, a upravo su Božja iskrenost i divota ono što ih pokreće. Što više sagledavaju pravu stranu Boga, to više mogu da cene istinsko postojanje Božje ljubavi, važnost Boga u svojim srcima i to što je On u svakom trenutku kraj njih.
Hajde da našu diskusiju vratimo u sadašnje vreme. Ako je Bog na samom početku, ljudima koje je stvorio mogao da čini razne sitnice, pa čak i stvari na koje ljudi nikad ne bi smeli ni da pomisle niti da ih očekuju, bi li onda On mogao da takve stvari ljudima i danas čini? Neki kažu: „Da!“ Zašto je to tako? Zato što Božja suština nije lažna i što Njegova divota nije lažna. Božja suština zaista postoji i nije nešto čemu drugi doprinose, a pogotovu nije nešto što se menja u različitim vremenima, mestima i epohama. Božja iskrenost i divota mogu se istinski ispoljiti samo kroz nešto što ljudi smatraju neupadljivim i beznačajnim – kroz nešto tako tričavo da ljudi ne bi ni pomislili da bi On to ikada učinio. Bog nije pretenciozan. U Njegovoj naravi i suštini nema nikakvog preterivanja, prerušavanja, gordosti, niti nadmenosti. On se nikada ne hvali, već umesto toga voli ljudska bića koja je stvorio, pokazuje brigu za njih, vodi računa o njima i predvodi ih verno i iskreno. Ma koliko malo da ljudi cene, osećaju ili vide šta Bog čini, On to sasvim sigurno čini. Da li bi spoznaja takve Njegove suštine uticala na čovekovu ljubav prema Bogu? Da li bi ona uticala na njihov strah od Boga? Nadam se da ćeš, kad budeš razumeo pravu stranu Boga, postati još bliži Njemu i biti u stanju da istinski ceniš Njegovu ljubav i brigu za ljudski rod, kao i da ćeš moći da svoje srce podariš Bogu i da se oslobodiš svih sumnji i nedoumica u vezi s Njim. Bog za čoveka sve čini ćutke, sve čini tiho, putem Svoje iskrenosti, vernosti i ljubavi. On, međutim, nikada ne strahuje, niti žali zbog ičega što čini, niti ikada ima potrebu da Mu se iko za to na bilo koji način oduži, niti ima nameru da od ljudi išta dobije zauzvrat. Jedina svrha svega što je ikada učinio jeste da od ljudi dobije istinsku veru i ljubav.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 26
Bog namerava da svet uništi potopom i nalaže Noju da napravi barku
1. Mojsijeva 6:9-14 Ovo je zapis o Noju. Noje je bio pravedan i besprekoran čovek među svojim savremenicima. Noje je živeo sa Bogom. Noju su se rodila tri sina: Sim, Ham i Jafet. No, zemlja se bila iskvarila pred Bogom; ispunila se nasiljem. Bog pogleda na zemlju, a ono, cela zemlja se iskvarila i svaki čovek na zemlji se izopačio. Bog reče Noju: „Odlučio sam da okončam život svim ljudima, jer se zemlja ispunila nasiljem zbog njih. Evo, istrebiću ih zajedno sa zemljom! Zato napravi sebi plovilo od čempresovog drveta. U plovilu ćeš napraviti pregrade, a spolja i iznutra premazaćeš ga smolom.“
1. Mojsijeva 6:18-22 „Ali sa tobom ću sklopiti savez. Ući ćeš u plovilo ti, tvoji sinovi, tvoja žena i žene tvojih sinova. A od svakog živog bića uvedi u plovilo po dvoje, da s tobom prežive; i neka budu muško i žensko. Po dvoje od ptica prema njihovim vrstama, od životinja prema njihovim vrstama i od gmizavaca što puze po zemlji neka uđu k tebi da prežive. Sa sobom ponesi svaku vrstu hrane pa čuvaj, da bude i tebi i njima za jelo.“ Noje učini tako. Sve što mu je Bog zapovedio, on je to izvršio.
Da li sada, nakon čitanja ova dva odlomka, u opštim crtama razumete ko je bio Noje? Kakva je osoba bio Noje? U originalnom tekstu piše: „Noje je bio pravedan i besprekoran čovek među svojim savremenicima.“ Prema shvatanju današnjih ljudi, kakav je u ono vreme bio „pravedan čovek“? Pravedan čovek bi trebalo da bude savršen čovek. Znate li da li je taj savršeni čovek bio savršen sa ljudskog ili sa Božjeg stanovišta? Ovaj savršeni čovek je, bez sumnje, bio savršen u Božjim očima, ali ne i u očima čoveka. U to ne može biti nikakve sumnje! To je zato što je čovek slep i ne vidi, i zato što samo Bog posmatra celu zemlju i na svakog pojedinca, te je stoga samo Bog znao da je Noje bio savršen čovek. Božji plan uništenja sveta potopom započeo je, dakle, onog trenutka kad je Bog pozvao Noja.
[...]
Pozivanje Noja jeste jednostavna činjenica, ali poenta onoga o čemu ovde govorimo – a to su Božja narav, Njegove namere i Njegova suština u ovom zapisu – nije tako jednostavna. Da bismo razumeli tih nekoliko Božjih aspekata, najpre moramo da shvatimo kakvu osobu Bog želi da pozove, da bismo onda kroz to razumeli Njegovu narav, namere i suštinu. To je od presudne važnosti. Dakle, sa Božje tačke gledišta, kakvom tipu osobe pripada ovaj čovek kojeg je Bog odlučio da pozove? To mora biti osoba koja je u stanju da sluša Njegove reči i da sledi Njegova uputstva. U isto vreme, to mora biti neko sa osećajem za odgovornost, neko ko će Božju reč izvršavati kao svoju dužnost i obavezu koju mora da ispuni. Da li onda ta osoba treba da bude neko ko poznaje Boga? Ne. U ta davna vremena, Noje nije mnogo toga čuo o Božjim učenjima, niti je iskusio išta od Božjeg dela. Stoga je Nojevo znanje o Bogu bilo veoma oskudno. Mada je ovde zabeleženo da je Noje hodao s Bogom, da li je on ikada video Božju ličnost? Odgovor je sasvim sigurno odrečan! Jer, u to su vreme samo Božji poslanici dolazili među ljude. Iako su svojim delima i rečima mogli da predstavljaju Boga, oni su ipak samo prenosili Božju volju i Njegove namere. Božja ličnost čoveku nije otkrivena licem u lice. Sve što u ovom delu svetih spisa vidimo zapravo je ono što je Noje morao da uradi, kao i uputstva koja mu je Bog dao. Kakvu je, dakle, suštinu Bog ovde izrazio? Sve što Bog čini precizno je isplanirano. Kad vidi neku stvar ili situacija koja se odigrava, On u Svojim očima poseduje standard po kojem to odmerava, a taj standard određuje da li će On pokrenuti nekakav plan da bi se s time bavio, odnosno određuje pristup koji će primeniti u bavljenju tom stvari ili situacijom. On nije ravnodušan niti bezosećajan prema svemu. Zapravo je potpuno suprotno od toga. Jedan stih ovde kaže šta je Bog rekao Noju: „Odlučio sam da okončam život svim ljudima, jer se zemlja ispunila nasiljem zbog njih. Evo, istrebiću ih zajedno sa zemljom!“ Kad je Bog ovo rekao, da li je hteo da kaže da će uništiti samo ljude? Ne! Rekao je da će uništiti sva živa bića od krvi i mesa. Zašto je Bog poželeo takvo uništenje? Ovde postoji još jedno otkrovenje Božje naravi; u Božjim očima, strpljenje prema ljudskoj iskvarenosti, prema prljavštini, nasilju i buntovnosti svakog telesnog bića ima svoje granice. Gde on povlači granicu? Kao što Bog reče: „Bog pogleda na zemlju, a ono, cela zemlja se iskvarila i svaki čovek na zemlji se izopačio.“ Šta znači „svaki čovek na zemlji se izopačio“? To znači da će sva živa bića – uključujući i one koji su sledili Boga, one koji su prizivali ime Božje, one koji su Bogu nekad prinosili žrtve paljenice, one koji su na rečima Boga priznavali, pa čak Ga i hvalili – Bog morati da uništi kad Mu njihovo iskvareno ponašanje bude upalo u oči. Tu Bog povlači granicu. Do koje je, dakle, mere Bog ostao strpljiv prema čoveku i prema iskvarenosti svega telesnog? Do te mere da niko od ljudi, bilo da su Božji sledbenici ili nevernici, nije išao pravim putem. Do mere da čovek nije bio samo moralno iskvaren i ispunjen zlom, već da više nije bilo nikoga ko je verovao u postojanje Boga, a kamoli nekoga ko je verovao da Bog vlada svetom i da može doneti ljudima svetlost i pravi put. Do te mere da je čovek prezirao Božje postojanje i da nije dozvoljavao Bogu da postoji. Kad je ljudska iskvarenost dostigla ovu tačku, Bog to više nije mogao da izdrži. Šta bi moglo da je zameni? Dolazak Božjeg gneva i Božje kazne. Zar to nije bilo delimično otkrovenje Božje naravi? Zar u ovom sadašnjem dobu nema ljudi koji su u Božjim očima pravedni? Zar u Božjim očima nema savršenih ljudi? Je li ovo doba u kojem je ponašanje svega telesnog na zemlji iskvareno u Božjim očima? Zar u današnje vreme svi ljudi od krvi i mesa – izuzev onih koje Bog želi da upotpuni i onih koji mogu da slede Boga i da prihvate Njegovo spasenje – ne ispituju granice Božjeg strpljenja? Nije li sve što se dešava oko vas – ono što svojim očima vidite, što svojim ušima čujete i što svakoga dana lično doživljavate na ovom svetu – prepuno nasilja? Zar, sa Božje tačke gledišta, jedan takav svet i jedno takvo doba ne bi trebalo okončati? Iako je pozadina sadašnjeg doba potpuno drugačija od pozadine Nojevog vremena, Božja osećanja i Njegov gnev prema ljudskoj iskvarenosti ostali su potpuno isti. Bog je u stanju da bude strpljiv zarad Svog dela ali, u svetlu datih okolnosti i uslova, ovaj je svet u Božjim očima odavno već trebalo da bude uništen. Sadašnje okolnosti u velikoj meri su premašile one iz vremena kad je svet bio uništen potopom. Ali, po čemu se one razlikuju? To je, ujedno, i nešto što najviše rastužuje Božje srce, a što možda niko od vas ne može da shvati.
Kad je svet uništio potopom, Bog je mogao da Noju stavi u zadatak da sagradi barku i da obavi još neke pripremne radove. Bog je mogao da pozove jednog jedinog čoveka – Noja – da za Njega obavi čitav niz poslova. U ovom sadašnjem dobu, međutim, Bog nema kome da se obrati. Zašto je to tako? Svi koji ovde sede verovatno vrlo dobro razumeju i znaju razlog za to. Treba li da vam ga nacrtam? Ako to naglas izgovorite, možda ćete izgubiti obraz i sve živo uznemiriti. Neki će možda reći: „Iako u Božjim očima nismo pravedni ni savršeni ljudi, kad bi nam Bog dao uputstva kako da nešto učinimo, mi bismo i dalje bili sposobni da to učinimo. Ranije, kad je govorio o nadolazećoj katastrofalnoj nesreći, počeli smo da pripremamo hranu i stvari koje će nam biti potrebne tokom katastrofe. Nije li sve to obavljeno u skladu s Božjim zahtevima? Zar nismo zaista sarađivali na Božjem delu? Zar se to što smo obavili ne može uporediti sa onim što je učinio Noje? Zar to što smo učinili nije istinska pokornost? Zar nismo sledili Božja uputstva? Zar nismo uradili ono što je Bog rekao zato što verujemo u Božje reči? Zašto je onda Bog i dalje tužan? Zašto kaže da nema koga da pozove?“ Ima li ikakve razlike između vaših i Nojevih postupaka? Koje su to razlike? (Današnja priprema hrane za katastrofu bila je naša vlastita namera.) (Naši se postupci ne mogu baš nazvati „pravednim“, dok je Noje u Božjim očima bio pravedan čovek.) To što govorite nije daleko od istine. Ono što je Noje učinio suštinski se razlikuje od onoga što ljudi danas rade. Kad je Noje postupio prema Božjim uputstvima, on nije znao kakve su Božje namere. Nije znao šta Bog želi da postigne. Bog mu je samo izdao zapovest i uputio ga da nešto uradi, a Noje je, bez mnogo objašnjenja, otišao i to uradio. On nije pokušavao da u potaji otkrije Božje želje, nije se opirao Bogu, niti je prema Njemu bio neiskren. Samo je otišao i, čista srca i prostodušno, uradio onako kako mu je bilo zapoveđeno. Šta god mu je Bog naložio da uradi, on je uradio, a pokornost i slušanje Božjih reči potkrepljivali su njegovu veru u ono što je radio. Eto kako je on neposredno i jednostavno postupao sa onim što mu je Bog poverio. Njegova suština – suština njegovih postupaka – bila je pokornost, odsustvo preispitivanja, odsustvo opiranja i, štaviše, odsustvo razmišljanja o ličnim interesima i o sopstvenim dobicima i gubicima. Nadalje, kad je Bog rekao da će uništiti svet potopom, Noje nije pitao ni kada će se to desiti ni u šta će se sve pretvoriti, a svakako nije pitao Boga kako će On da uništi svet. Naprosto je učinio onako kako je Bog naredio. Kako god i od čega god je Bog hteo da to bude napravljeno, Noje je uradio tačno onako kako je Bog tražio, bez i trenutka odlaganja. Delovao je prema Božjim uputstvima i želeo je da udovolji Bogu. Je li to radio da bi sebi pomogao da izbegne katastrofu? Ne. Je li pitao Boga koliko još vremena ima pre nego što svet bude uništen? Nije. Da li je pitao Boga, ili je možda i sȃm znao, koliko će mu vremena biti potrebno za izgradnju barke? Ni to nije znao. Naprosto je slušao, pokoravao se i delovao u skladu s tim. Danas su ljudi drugačiji: čim kroz Božju reč procuri i najmanja informacija, čim ljudi osete makar i šuštanje lišća na vetru, oni odmah kreću u akciju, bez obzira na sve i ne pitajući za cenu, kako bi pripremili hranu i piće i sve što im je potrebno za dan posle, planirajući čak i maršrute za bekstvo kad nastupi katastrofa. Još je zanimljivije to da je, u ovom ključnom trenutku, ljudski mozak veoma dobar u „obavljanju posla“. U okolnostima kad od Boga ne dobije nikakva uputstva, čovek je u stanju da sve vrlo prikladno isplanira. Ti bi se planovi mogli opisati kao „savršeni“. Što se tiče onoga što Bog govori, kakve su Božje namere ili šta Bog želi, za to nikoga nije briga i niko ni ne pokušava da to razume. Nije li to najveća razlika između današnjih ljudi i Noja?
Vidite li deo Božje naravi u ovom zapisu priče o Noju? Božje strpljenje prema ljudskoj iskvarenosti, prljavštini i nasilju ima svoje granice. Kada dostigne tu granicu, On više neće biti strpljiv, nego će započeti sa Svojim novim upravljanjem i novim planom, počeće da radi ono što treba da uradi, otkriće Svoja dela i drugu stranu Svoje naravi. Taj Njegov postupak nema za cilj da pokaže kako čovek nikad ne sme da Ga uvredi ili da je On pun autoriteta i gneva, niti da pokaže kako On može da uništi ljudski rod. Ima za cilj da pokaže da Njegova narav i Njegova sveta suština ne mogu više da dozvole, niti imaju strpljenja da takvom čovečanstvu dopuste da živi pred Njim, pod Njegovom vrhovnom vlašću. Drugim rečima, kad čitavo čovečanstvo bude bilo protiv Njega, kad na celoj zemlji ne bude bilo nikoga koga bi mogao da spase, On za takvo čovečanstvo više neće imati strpljenja i bez sumnje će izvršiti Svoj plan – da takvo čovečanstvo uništi. Takav Božji čin određen je Njegovom naravi. To je neophodna posledica, i to je posledica koju mora da snosi svako stvoreno biće pod Božjom vrhovnom vlašću. Zar to ne pokazuje da, u ovom sadašnjem dobu, Bog jedva čeka da dovrši Svoj plan i da spase ljude koje želi da spase? Do čega je Bogu najviše stalo pod takvim okolnostima? Njega ne zanima kako se prema Njemu ponašaju, ili kako Mu se opiru, oni koji Ga uopšte ne slede ili oni koji Mu se protive, niti Ga zanima kako Ga ljudi klevetaju. Stalo mu je samo do toga da li je upotpunio one koji Ga slede, predmete Njegovog spasenja u Njegovom planu upravljanja, te da li su oni postali dostojni Njegovog zadovoljstva. Što se tiče onih koji Ga ne slede, On ih samo povremeno kažnjava pomalo, ne bi li izrazio Svoj gnev. Na primer: naleti cunamija, zemljotresi i vulkanske erupcije. U isto vreme, On snažno štiti one koji Ga slede i koje će uskoro spasti, i vodi brigu o njima. Božja narav je ovo: s jedne strane, može da bude izuzetno strpljiv i tolerantan prema ljudima koje namerava da upotpuni, i može da ih čeka koliko god je potrebno; s druge strane, Bog strašno mrzi i gnuša se ove sotonske sorte ljudi, koji Ga ne slede i koji Mu se protive. Iako On ne mari da li Ga ova sotonska sorta ljudi sledi ili obožava, On ih ipak prezire, dok u Svom srcu još uvek ima strpljenja za njih; a dok odlučuje o tome kako će oni skončati, On iščekuje naredne korake Svog plana upravljanja.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 27
Božji blagoslov Noju nakon potopa
1. Mojsijeva 9:1-6 Zatim Bog blagoslovi Noja i njegove sinove i reče im: „Plodite se i množite i napunite zemlju. Bojaće vas se i strahovati od vas sve životinje na zemlji, sve ptice nebeske, sve što se kreće po zemlji, i sve ribe u moru; u vaše ruke su predate. Sve što se kreće i živi biće vam za hranu, kao i zeleno bilje; sve vam to dajem. Ali meso s njegovim životom, to jest, s njegovom krvlju ne smete jesti. A ko prolije vašu krv u kojoj je vaš život, tražiću da odgovara za to. Tražiću da odgovara svaka životinja i svaki čovek za svoga brata. Ko prolije krv čovekovu, njegovu će krv čovek proliti, jer po svome liku stvori Bog čoveka.“
Nakon što je Noje primio Božja uputstva, sagradio barku i proživeo dane u kojima je Bog potopom uništio svet, cela njegova osmočlana porodica je preživela. Osim Nojeve osmočlane porodice, svi su ljudi uništeni, a uništena su i sva ostala živa bića na zemlji. Noju je Bog udelio blagoslove i saopštio neke stvari njemu i njegovim sinovima. Te su stvari bile ono što mu je Bog dao, a takođe i Božji blagoslov upućen njemu. To je blagoslov i obećanje koje Bog daje onima koji mogu da Ga slušaju i da prihvate Njegova uputstva, a to je ujedno i način na koji Bog ljude nagrađuje. Naime, bez obzira na to da li je Noje u Božjim očima bio savršen ili pravedan čovek, i bez obzira koliko je toga znao o Bogu, Noje i njegova tri sina su, naprosto, slušali Božje reči, sarađivali na Božjem delu i uradili sve ono što je trebalo da urade, u skladu s Božjim uputstvima. Kao rezultat toga, oni su Bogu sačuvali ljudski rod i razne vrste živih bića nakon uništenja sveta potopom, dajući time veliki doprinos narednom koraku Božjeg plana upravljanja. Zbog svega što je učinio, Bog je Noja blagoslovio. Za ljude današnjice, ono što je Noje uradio možda nije ni vredno pomena. Neki možda čak i ovako razmišljaju: „Noje nije ništa uradio; Bog je već bio odlučio da ga poštedi, tako da je on definitivno trebalo da bude pošteđen. On svoj opstanak nije zaslužio vlastitim postignućima. Bog je hteo da se tako desi, jer čovek je pasivan.“ Ali Bog nije tako mislio. Boga uopšte ne zanima da li je neka osoba velika ili beznačajna – dokle god ona može da Ga sluša, sve dok se pokorava Njegovim uputstvima i onome što joj On poverava, i sve dok je u stanju da sarađuje s Njegovim delom, Njegovom voljom i Njegovim planom, tako da Njegova volja i plan mogu da se ispune bez teškoća, ponašanje te osobe biće dostojno Njegovog pamćenja i primanja Njegovog blagoslova. Bog duboko ceni takve ljude, ceni njihove postupke, njihovu ljubav i naklonost prema Njemu. To je Božji stav. Zašto je, dakle, Bog blagoslovio Noja? Zato što se Bog tako odnosi prema ovakvim postupcima i prema čovekovoj pokornosti.
U vezi s Božjim blagoslovom upućenim Noju, neki će reći: „Ako čovek Boga sluša i udovoljava Mu, onda Bog treba da blagoslovi čoveka. Zar se to ne podrazumeva?“ Možemo li tako reći? Neki kažu: „Ne možemo.“ A zašto ne možemo? Neki kažu: „Čovek nije dostojan da uživa u Božjem blagoslovu.“ To nije sasvim tačno. Naime, kad neka osoba prihvati ono što joj je Bog poverio, Bog na osnovu vlastitog aršina ocenjuje da li su njeni postupci dobri ili loši, da li Mu se ta osoba pokorila, da li je udovoljila Njegovim namerama i da li je ono što radi adekvatno. Ono do čega je Bogu stalo jeste srce te osobe, a ne spoljašnji aspekti njenih postupaka. Nije stvar u tome da Bog treba da blagoslovi svakoga ko nešto radi, bez obzira kako to radi. Po tom pitanju ljudi pogrešno tumače Boga. Bog ne posmatra samo krajnji rezultat, već se više fokusira na to kakvo je čovekovo srce i kakav je njegov stav tokom razvoja događaja, i gleda da li u čovekovom srcu ima pokornosti, obzira i želje da se Bogu udovolji. Koliko je Noje znao o Bogu u to vreme? Je li to bilo isto onoliko koliko doktrina vi danas poznajete? Što se tiče aspekata istine kao što su koncepti i znanje o Bogu, da li je Noje zalivan i usmeravan isto koliko i vi? Ne, nije! Postoji, međutim, jedna činjenica koja je nepobitna: u svesti, umu, pa čak i u dubini duše današnjih ljudi, njihovi su koncepti i stavovi o Bogu nejasni i dvosmisleni. Moglo bi se čak reći da jedan broj ljudi ima negativan stav prema postojanju Boga. Ali u Nojevom srcu i njegovoj svesti, Božje postojanje je bilo apsolutno i van svake sumnje, te stoga njegova pokornost prema Bogu nije bila razvodnjena i mogla je da izdrži test. Njegovo je srce bilo čisto i otvoreno prema Bogu. Nije mu trebalo previše znanja o doktrinama kako bi sebe ubedio da sledi svaku Božju reč, niti mu je bilo potrebno mnogo činjenica da dokaže postojanje Boga kako bi mogao da prihvati ono što mu je Bog poverio i da uradi sve što mu Bog naloži da uradi. U tome je suštinska razlika između Noja i današnjih ljudi. To je ujedno i prava definicija savršenog čoveka u Božjim očima. Ono što Bog želi jesu ljudi poput Noja. On je tip osobe koju Bog hvali, a takođe je i upravo ona vrsta osobe koju Bog blagosilja. Jeste li iz ovoga dobili ikakvo prosvetljenje? Ljudi na ljude gledaju sa spoljne strane, dok Bog sagledava ljudsko srce i čovekovu suštinu. Bog nikome ne dozvoljava da prema Njemu bude nezainteresovan ili neodlučan, niti dozvoljava da Ga ljudi na bilo koji način sumnjiče ili proveravaju. Otuda, iako se ljudi danas licem u lice susreću s Božjom rečju – čak bi se moglo reći da su licem u lice s Bogom – zbog nečega što leži duboko u njihovim srcima, zbog same njihove iskvarene suštine i neprijateljskog stava prema Bogu, ljudi su sprečeni da istinski veruju u Njega i da Mu budu pokorni. Stoga im je veoma teško da dobiju isti onaj blagoslov koji je Bog dao Noju.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 28
Bog koristi dúgu kao simbol Svog saveza sa čovekom (Odabrani odlomci)
1. Mojsijeva 9:11-13 „Ja ću se držati svog saveza s vama, te potopne vode nikad više neće uništiti sva živa bića, niti će ikad više potop pustošiti zemlju.“ Još reče Bog: „Ovo je znak saveza koji sklapam između sebe i vas i svih živih bića što su s vama, savez za sva buduća pokolenja. Svoju dugu postavljam u oblake da bude znak saveza između mene i zemlje.“
Većina ljudi zna šta je dúga i bila je u prilici da čuje priče u vezi s dúgama. Kada je reč o biblijskoj priči o dúgi, neki ljudi u nju veruju, drugi je tretiraju kao legendu, dok treći u nju uopšte ne veruju. Bilo kako bilo, svi događaji koji su se desili u vezi sa dúgom bili su Božje delo i odigrali su se u procesu Božjeg upravljanja ljudima. Ti su događaji precizno zabeleženi u Bibliji. Ovi zapisi nam ne saopštavaju kakvog je raspoloženja bio Bog u to vreme, niti kakve su Mu bile namere u vezi sa rečima koje je izrekao. Štaviše, niko ne može da oceni šta je Bog osećao dok ih je izgovarao. Između redova se, međutim, otkriva Božje emotivno stanje u vezi s čitavim ovim događajem. Kao da, kroz svaku Božju reč i izraz, Njegove tadašnje misli iskaču sa stranica knjige.
Upravo su Božje misli ono što ljude treba najviše da zanima i čijoj spoznaji najviše treba da teže. To je zato što su Božje misli neraskidivo povezane s čovekovim razumevanjem Boga, a čovekovo razumevanje Boga je nužna karika za čovekov život-ulazak. O čemu je, dakle, Bog razmišljao u vreme kada su se ovi događaji odigravali?
Prvobitno je Bog stvorio ljude, koji su u Njegovim očima bili veoma dobri i bliski Njemu, ali ih je onda uništio potopom, nakon što su se pobunili protiv Njega. Je li Ga zabolelo to što je čitav ljudski rod naprosto nestao na takav način? Naravno da Ga je zabolelo! Kako je, dakle, tu Svoju bol izrazio? Kako je to zabeleženo u Bibliji? To je u Bibliji zabeleženo ovim rečima: „Ja ću se držati svog saveza s vama, te potopne vode nikad više neće uništiti sva živa bića, niti će ikad više potop pustošiti zemlju.“ Ta jednostavna rečenica otkriva nam Božje misli. Uništenje sveta Ga je veoma zabolelo. Ili, kako bi ljudi rekli, bio je veoma tužan. Možemo zamisliti: kako je zemlja, nekad prepuna života, izgledala nakon što je uništena potopom? Kako je u to vreme izgledala zemlja, koja je nekada bila prepuna ljudi? Bez ljudskih naseobina, bez ijednog živog stvora, posvuda samo voda i potpuna pustoš na njenoj površini. Da li je Bog imao na umu takav prizor kada je stvarao svet? Naravno da nije! Prvobitna Mu je namera bila da vidi kako život buja po čitavoj zemlji i kako Ga obožavaju sva ljudska bića koja je stvorio, a ne da Noje bude jedini koji Ga obožava i jedini koji je u stanju da se odazove na Njegov poziv i dovrši ono što mu je povereno. Kad je čovečanstvo nestalo, Bog nije video ono što je prvobitno nameravao da vidi, već nešto potpuno suprotno. Pa kako Ga onda srce ne bi zabolelo? Kada je, dakle, otkrivao Svoju narav i izražavao Svoja osećanja, Bog je doneo odluku. Kakvu je odluku doneo? Da napravi lûk u oblaku (to jest, dúge koje vidimo) kao savez sa čovekom, kao obećanje da Bog neće ponovo uništiti čovečanstvo potopom. U isto vreme, to je trebalo da ljudima pokaže da je Bog uništio svet potopom, kako bi oni zauvek upamtili zbog čega je Bog tako nešto učinio.
Da li je, u to vreme, uništenje sveta bilo nešto što je Bog želeo? To sasvim sigurno nije bilo ono što je Bog želeo. Možda bismo i mogli da zamislimo delić tog jadnog prizora zemlje nakon uništenja sveta, ali ni izbliza ne možemo sebi da predočimo kako je taj prizor tada izgledao u Božjim očima. Možemo reći da, ni među sadašnjim ni među ondašnjim ljudima, niko nije u stanju da zamisli, niti da shvati šta je Bog osećao gledajući taj prizor, tu sliku sveta nakon uništenja potopom. Bog je na to bio primoran zbog ljudske buntovnosti, ali bol koji je Njegovo srce pretrpelo zbog uništenja sveta potopom predstavlja realnost koju niko ne može da dokuči niti da shvati. Upravo je zato Bog sa ljudima sklopio savez, čime je hteo da im kaže da upamte da je On jednom učinio tako nešto i da im se zakune da više nikad neće na takav način uništiti svet. U tom savezu mi vidimo Božje srce – vidimo da je ono trpelo bol dok je On uništavao čovečanstvo. Ljudskim jezikom rečeno, kad je Bog uništio čovečanstvo i video kako ono nestaje, Njegovo je srce jecalo i krvarilo. Nije li ovo najbolji način da se to opiše? Iako ljudi te reči koriste da bi ilustrovali ljudske emocije, ne mislim da su one preterane, niti da je njihovo korišćenje za opisivanje Božjih osećanja i stanja pogrešno, uprkos činjenici da je ljudski jezik isuviše manjkav. Ako ništa drugo, kroz njih možete steći veoma živopisno i vrlo prikladno razumevanje tadašnjeg Božjeg raspoloženja. Na šta ćete posle ovoga pomisliti kad ponovo ugledate dugu? Barem ćete se prisetiti kako je Bog nekada tugovao zbog uništenja sveta potopom. Setićete se kako Ga je, kad je uništio ljudska bića koja je Svojim rukama stvorio, srce bolelo, kako se opiralo, koliko je teško podnelo i kako se nerado odreklo čovečanstva, uprkos tome što je On taj svet mrzeo i što je to čovečanstvo prezirao. Jedinu utehu pronašao je u Nojevoj osmočlanoj porodici. Samo zahvaljujući Nojevoj saradnji, Njegovo mukotrpno stvaranje svega što postoji nije bilo uzaludno. U vreme Njegove patnje, jedino je to saznanje moglo da Mu ublaži bol. Od tog trenutka, sva Svoja očekivanja od čovečanstva Bog je usmerio ka Nojevoj porodici, nadajući se da će moći da žive pod Njegovim blagoslovima, umesto pod Njegovom kletvom, da više nikada neće videti kako On svet uništava potopom i ujedno se nadajući da oni neće biti uništeni.
Koji bi aspekt Božje naravi trebalo da spoznamo iz svega ovog? Bog je čoveka prezreo zato što je ovaj prema Njemu bio neprijateljski nastrojen, ali su briga, pažnja i milosrđe prema ljudima u Njegovom srcu ostali nepromenjeni. Čak i kad je uništio čovečanstvo, Njegovo je srce ostalo nepromenjeno. Pošto je čovečanstvo bilo u krajnjoj meri iskvareno i prema Bogu buntovno, On je, zbog Svoje naravi, Svoje suštine i u skladu sa Svojim načelima, morao da ga uništi. Međutim, zbog Svoje suštine, On je i dalje sažaljevao ljude, i čak želeo da na razne načine iskupi ljudski rod, ne bi li ljudi nastavili da žive. Čovek je, pak, nastavio da se suprotstavlja Bogu, da se buni protiv Njega i odbijao je da prihvati Božje spasenje; drugim rečima, odbio je da prihvati Njegove dobre namere. Ma koliko da ih je Bog dozivao, podsećao, opskrbljivao, pomagao i tolerisao, ljudi to nisu razumevali, nisu cenili, niti su na to obraćali pažnju. U Svom bolu, Bog ipak nije zaboravio da prema čoveku bude u što većoj meri tolerantan, čekajući da se ovaj vrati na pravi put. Kad je čovek napokon prevršio meru, Bog je bez oklevanja učinio ono što je morao da učini. Drugim rečima, od trenutka kad je odlučio da ljude uništi, pa do izvršenja Božjeg dela uništenja čovečanstva, proteklo je određeno vreme, tokom kojeg se odigravao čitav jedan proces. Svrha tog procesa bila je da čoveku omogući povratak na pravi put, čime je Bog čoveku zapravo pružio poslednju šansu. Šta je, dakle, Bog radio tokom ovog perioda neposredno pre uništenja čovečanstva? On se u znatnoj meri trudio da ljude podseća i da ih ohrabruje. Ne obazirući se na bol i tugu u Svom srcu, nastavio je da ljude obasipa brigom, pažnjom i obiljem milosrđa. Šta iz toga možemo da vidimo? Nesumnjivo je da je Božja ljubav prema čoveku prava i da nije neiskrena. Ona je stvarna, opipljiva i merljiva, a ne izmišljena, krivotvorena, lažljiva ili nadmena. Bog se nikada ne služi obmanom, niti stvara o Sebi lažnu sliku da bi Ga ljudi smatrali dragim. On nikada ne poseže za lažnim svedočenjima da bi ljudima prikazao svoju divotu ili da bi se Svojom divotom i svetošću razmetao. Zar ovi aspekti Božje naravi ne zavređuju da ih čovek voli? Zar oni nisu vredni obožavanja? Zar nisu vredni negovanja? Sada želim da vam postavim sledeće pitanje: da li vi, nakon što ste saslušali ove reči, i dalje mislite da je Božja veličina samo mrtvo slovo na papiru? Je li Božja divota samo prazna reč? Ne! Naravno da nije! Božja nadmoć, veličina, svetost, tolerancija, ljubav i sve ostalo – sve pojedinosti svakog od različitih aspekata Božje naravi i suštine – bivaju praktično izražene svaki put kad On obavlja Svoje delo, otelovljene su u Njegovim namerama prema čoveku, a ujedno se ispunjavaju i odražavaju u svakom čoveku. Bez obzira da li si to ranije osetio, Bog se na sve moguće načine brine o svakoj osobi, koristeći Svoje iskreno srce, mudrost i različite metode da joj zagreje srce i probudi duh. To je neosporna činjenica.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 29
Bog koristi dúgu kao simbol Svog saveza sa čovekom (Odabrani odlomci)
1. Mojsijeva 9:11-13 „Ja ću se držati svog saveza s vama, te potopne vode nikad više neće uništiti sva živa bića, niti će ikad više potop pustošiti zemlju.“ Još reče Bog: „Ovo je znak saveza koji sklapam između sebe i vas i svih živih bića što su s vama, savez za sva buduća pokolenja. Svoju dugu postavljam u oblake da bude znak saveza između mene i zemlje.“
Bog je stvorio ljudski rod; bez obzira na to da li su ljudska bića pokvarena ili Ga slede, Bog sa njima postupa kao sa Svojim najvoljenijma – ili, kako bi ljudska bića rekla, kao s ljudima koji su Mu najmiliji – a ne kao sa Svojim igračkama. Iako Bog za Sebe kaže da je Stvoritelj i da je čovek Njegovo stvoreno biće, što može zvučati kao da među njima postoji neka mala razlika u rangu, činjenica je da sve ono što je Bog učinio za čovečanstvo daleko prevazilazi jedan ovakav odnos. Bog voli ljudski rod, neguje ga i pokazuje da brine o njemu, a uz to se stalno i neprekidno stara o opskrbi čovečanstva. On u Svom srcu ovo nikad ne doživljava kao dodatni posao ili kao nešto što zavređuje veliku zahvalnost. Isto tako, On ne misli da spasavanjem ljudskog roda, njegovim opskrbljivanjem i pružanjem svega što ljudima treba, daje nekakav ogroman doprinos ljudskom rodu. On naprosto ljudski rod opskrbljuje ćutke i u tišini, na Svoj način, kroz Svoju suštinu i kroz sve ono što On ima i što jeste. Ma koliko opskrbe i pomoći da ljudski rod prima od Njega, Bog o tome nikad ne razmišlja niti pokušava da Sebi pripiše zasluge za to. Ovo je određeno suštinom Božjom, i ujedno predstavlja baš onaj istinski izraz Božje naravi. Zbog toga mi, kako u Bibliji tako i u bilo kojoj drugoj knjizi, nikada nećemo pronaći primere u kojima Bog izražava Svoje misli, niti pasuse u kojima On nešto opisuje ili objavljuje ljudima, sa ciljem da Mu čovečanstvo bude zahvalno ili da Ga veliča zato što radi ovo ili ono, ili zato što Mu je do čovečanstva toliko stalo. Čak i kad se oseća povređeno, kad u srcu oseća užasan bol, On nikad ne zaboravlja na Svoju obavezu prema ljudima, niti Svoju brigu za njih; za sve to vreme, On sȃm i u tišini podnosi tugu i bol. Uprkos tome, On nastavlja da opskrbljuje ljudski rod kao što je oduvek činio. Iako Ga ljudi često veličaju i svedoče o Njemu, ništa od toga Bog ne zahteva. To je zato što Bog nikad nije ni imao nameru da, za sve dobre stvari koje čini za čovečanstvo, dobije zahvalnost ili da Mu ljudi to na neki drugi način uzvrate. S druge strane, oni koji su u stanju da se plaše Boga i klone se zla, oni koji mogu iskreno da Ga slede, da Ga slušaju i da Mu budu odani, kao i oni koji su u stanju da Mu se pokore – jesu ljudi koji će često primati Božje blagoslove i koje će Bog bezrezervno blagosiljati. Štaviše, ljudima su blagoslovi koje primaju od Boga često nezamislivi, a ujedno nadmašuju i sve što bi ljudska bića mogla da pravdaju onim što su uradili ili cenom koju su platili. Da li je ljudima, dok uživaju u Božjim blagoslovima, stalo do toga šta Bog radi? Pokazuje li iko od njih bilo kakvu zabrinutost za to kako se On oseća? Pokušava li iko da shvati Božji bol? Odgovor je nedvosmisleno odrečan! Može li ijedno ljudsko biće, uključujući i Noja, da shvati koliki je bol Bog osećao u tom trenutku? Može li iko razumeti zašto je Bog uspostavio takav savez? Ne može! Ljudi ne cene Božji bol ne zato što ne mogu da ga razumeju, niti zbog jaza koji postoji između Boga i čoveka ili zbog razlike u njihovom statusu; pre će biti da je to zato što ljudima uopšte nije stalo do bilo čega što Bog oseća. Ljudi misle da je Bog nezavisan – da Mu nije potrebno da ljudi brinu o Njemu, da Ga razumeju ili pokažu imalo obzira prema Njemu. Bog je Bog, te stoga On i ne oseća bol, nema emocija; On ne može biti tužan, ne oseća jad, pa čak ni ne plače. Bog je Bog, pa stoga nema potrebu za izražavanjem emocija, niti Mu treba neko da Ga teši. Čak i ako Mu, u određenim okolnostima, nešto od toga i bude zatrebalo, On će s tim moći i sȃm da se izbori i neće od ljudi tražiti nikakvu pomoć. Nasuprot tome, slabim, nezrelim ljudima neophodna je Božja uteha, opskrba i ohrabrenje, pa bi čak hteli da ih On teši u svakom trenutku i na svakom mestu. Takve stvari vrebaju iz dubine ljudske duše: čovek je slab; ljudima je Bog potreban da se na svaki način stara o njima; oni zaslužuju svu negu koju primaju od Boga i treba od Njega da zahtevaju sve što smatraju da im pripada. Bog je taj koji je jak; On ima sve, te stoga i treba da bude čovekov zaštitnik i da mu pruža blagoslove. Pošto već jeste Bog, On je svemoćan i od ljudi Mu nikad ništa ne treba.
Budući da ne obraća pažnju ni na jedno od Božjih otkrovenja, čovek nikada nije osetio Božju tugu, bol, niti radost. Nasuprot tome, Bog sve ljudske izraze poznaje kao Svoj dlan. Bog u svako doba i na svakom mestu opskrbljuje svačije potrebe, posmatra vrludave misli svake osobe i na taj način teši i podstiče ljude, vodi ih i prosvetljuje. Imajući u vidu sve što je Bog učinio za ljude i ogromnu cenu koju je zbog njih platio, mogu li ljudi, u Bibliji ili u bilo čemu što je Bog do sada izgovorio, pronaći ijedan odlomak u kojem se jasno kaže da će Bog od čoveka nešto zahtevati? Ne! Naprotiv, ma koliko da ljudi ignorišu Njegove misli, Bog i dalje iznova predvodi ljude, neprestano ih snabdeva i pomaže im, ne bi li im omogućio da slede Njegov put kako bi dosegli do prelepog odredišta koje je za njih pripremio. Što se Boga tiče, sve ono što On ima i što jeste, Njegova blagodat, Njegova milost i sve Njegove nagrade, bezrezervno će biti darovane onima koji Ga vole i slede. On, međutim, nikada nikome ne otkriva bol koji je pretrpeo, niti Svoje emotivno stanje, niti se ikada žali na to što su ljudi prema Njemu nepažljivi i što ne poznaju Njegove namere. On sve to naprosto podnosi u tišini, iščekujući dan kad će ljudi napokon moći da shvate.
Zašto vam sve ovo govorim? Šta zaključujete iz ovog što sam kazao? U Božjoj suštini i naravi postoji nešto što je isuviše lako prevideti, nešto što poseduje samo Bog i što ne poseduje nijedan čovek, računajući tu i one za koje neki misle da su veliki i dobri ljudi, ili bogovi iz njihove mašte. Šta je to nešto? To je Božja nesebičnost. Kada govorimo o nesebičnosti, možda ti i sebe smatraš veoma nesebičnim, jer se, recimo, nikada ne cenjkaš i ne pogađaš sa svojom decom, a takođe smatraš da si veoma nesebičan i kad su u pitanju tvoji roditelji. Bilo kako bilo, barem ti je poznat pojam „nesebičnosti“, razmišljaš o njoj u pozitivnom smislu i smatraš da je veoma plemenito biti nesebičan. Kad si nesebičan, imaš visoko mišljenje o sebi. Ali, ne postoji niko ko Božju nesebičnost može da vidi u svim stvarima, među ljudima, događajima i predmetima, kao i u Njegovom delu. Zašto je to tako? Zato što je čovek previše sebičan! Zašto to kažem? Ljudi žive u materijalnom svetu. Ti možda slediš Boga, ali nikada ne možeš ni da vidiš ni da shvatiš kako te Bog snabdeva, koliko te voli i koliko brine za tebe. Šta ti zapravo vidiš? Vidiš svoje krvne srodnike koji te vole i koji ti ugađaju. Vidiš stvari koje koriste tvom telu i brineš o ljudima i stvarima koje voliš. To je ta takozvana ljudska nesebičnost. Takvi „nesebični“ ljudi, međutim, nikada i ne razmišljaju o Bogu koji im život daje. Za razliku od Božje, čovekova je nesebičnost sebična i dostojna prezira. Nesebičnost u koju čovek veruje, prazna je, nerealna i krivotvorena, u neskladu je s Bogom i nema sa Njim nikakve veze. Čovek je nesebičan prema samom sebi, dok je Božja nesebičnost istinsko otkrovenje Njegove suštine. Upravo zahvaljujući Božjoj nesebičnosti, čovek je od Njega neprekidno opskrbljen svime što mu je potrebno za život. Možda vas tema o kojoj danas govorim ne pogađa previše, pa samo klimate glavom u znak odobravanja, ali kad pokušaš da svojim srcem shvatiš Božje srce, nesvesno ćeš doći do sledećeg otkrića: od svih ljudi, pojava i stvari koje opažaš u ovom svetu, samo je Božja nesebičnost stvarna i konkretna, zato što je samo Njegova ljubav prema tebi bezuslovna i neokaljana. Osim Božje, nesebičnost svih drugih je lažna, površna i neautentična; sve tuđe nesebičnosti imaju svoju svrhu, određene namere, traže nešto zauzvrat i ne trpe proveru. Moglo bi se čak reći da su prljave i dostojne prezira. Slažete li se sa ovim rečima?
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I“
Svakodnevne reči Božje Odlomak 30
Bog koristi dúgu kao simbol Svog saveza sa čovekom (Odabrani odlomci)
1. Mojsijeva 9:11-13 „Ja ću se držati svog saveza s vama, te potopne vode nikad više neće uništiti sva živa bića, niti će ikad više potop pustošiti zemlju.“ Još reče Bog: „Ovo je znak saveza koji sklapam između sebe i vas i svih živih bića što su s vama, savez za sva buduća pokolenja. Svoju dugu postavljam u oblake da bude znak saveza između mene i zemlje.“
Na samom kraju priče o Noju, vidimo da je Bog u to vreme na jedan neobičan način izrazio svoja osećanja. Reč je o sasvim naročitom metodu: da sa čovekom sklopi savez kojim se proglašava kraj Božjeg uništenja sveta potopom. Na prvi pogled, sklapanje saveza možda deluje kao sasvim obična stvar. Posredi je ništa drugo do obavezivanje dve strane posredstvom reči i sprečavanje njihovog kršenja dogovora, a sve u cilju zaštite obostranih interesa. U formalnom smislu, to je sasvim obična stvar, ali iz perspektive pravih motiva i namere Boga da to učini, radi se o istinskom otkrovenju Božje naravi i emotivnog stanja. Ako ove reči budeš ignorisao i ostavio ih po strani, ako vam nikada ne budem kazao istinu o stvarima, čovečanstvo nikada neće zaista saznati kako Bog razmišlja. Ti možda zamišljaš da se Bog prilikom sklapanja ovog saveza smešio, ili da je imao ozbiljan izraz lica, ali ma kako da ljudi zamišljaju najobičniji mogući izraz lica koji je Bog tada imao, niko ne bi mogao da vidi Božje srce ni Njegov bol, a kamoli Njegovu usamljenost. Niko ne može primorati Boga da mu veruje, niko ne može da bude dostojan Božjeg poverenja, niti može da bude neko kome će On moći da saopšti Svoje misli ili da poveri Svoj bol. Zato Bog nije imao drugog izbora nego da učini tako nešto. Na prvi pogled, Bogu je bilo lako da se oprosti od onakvog čovečanstva kakvo je tada bilo, da reši problem iz prošlosti i da do savršenog kraja dovede Svoje uništenje sveta potopom. Bog je, međutim, duboko u Svom srcu zakopao bol koji je u tom trenutku osećao. U vreme kad nije imao kome da se poveri, Bog je sa ljudima sklopio savez, rekavši im da neće ponovo uništiti svet potopom. Kad god bi se na nebu pojavila duga, to je ljude trebalo da podseti da se tako nešto zaista dogodilo i da ih upozori da se uzdrže od zla. Čak i u tako bolnom stanju, Bog nije zaboravljao na ljude i još uvek je pokazivao toliko brige za njih. Zar ovo nije Božja ljubav i nesebičnost? A o čemu ljudi misle dok pate? Zar im nije u tim trenucima Bog najpotrebniji? U takvim trenucima, oni uvek Boga vuku za rukav da bi ih tešio. Kad god da se to desi, Bog ih nikada neće izneveriti i uvek će im pomoći da izađu iz neprilika i da žive u svetlosti. Uprkos tome što ih Bog ovako opskrbljuje, u ljudskim srcima On nije ništa drugo do pilula za smirenje, tonik za utehu. Kada Bog pati i kad Mu je srce ranjeno, za Njega bi bez sumnje bila samo pusta želja da kraj Sebe ima neko stvorenje ili bilo koga ko bi Mu pravio društvo ili Ga tešio. Čovek nikada ne obraća pažnju na Božja osećanja, te stoga Bog nikad ni ne traži niti očekuje da postoji neko ko bi mogao da Ga uteši. On samo koristi sopstvene metode da izrazi Svoje raspoloženje. Ljudi ne misle da je Bogu previše teško da istrpi patnju, ali Božju veličinu i nesebičnost možeš da osetiš tek kad uistinu pokušaš da razumeš Boga, kad u svemu što čini možeš da shvatiš Njegove iskrene namere. Iako je uz pomoć duge sklopio savez sa ljudima, On nikada nikome nije rekao zašto je to učinio – zašto je uspostavio ovaj savez – što znači da nikome nije saopštio šta stvarno misli. To je zato što ne postoji niko ko bi mogao da shvati dubinu njegove ljubavi prema čovečanstvu koje je Svojim rukama stvorio, i što nema nikoga ko bi mogao da dokuči koliki je bol Njegovo srce pretrpelo kada je uništio ljudski rod. Prema tome, čak i kad bi Bog ljudima rekao kako se oseća, oni ne bi bili u stanju da ponesu to breme poverenja. Uprkos bolu, On i dalje nastavlja sa sledećim korakom Svog dela. Bog ljudskom rodu uvek daje ono najbolje od Sebe i najbolje stvari, podnoseći ćutke sam svu patnju. Bog nikada otvoreno ne obelodanjuje ove patnje. Umesto toga, On ih ćutke trpi i čeka. Božja izdržljivost nije hladna, nije obamrla ni bespomoćna, a nije ni znak slabosti. Pre će biti da su Božja ljubav i suština oduvek nesebične. Ovo je prirodno otkrovenje Njegove suštine i naravi, i istinsko otelovljenje identiteta Boga kao istinskog Stvoritelja.
– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I“
