428. Većina ljudi veruje u Boga zarad svog budućeg odredišta ili zbog privremenog uživanja. Oni, pak, koji nisu prošli kroz nikakvo orezivanje veruju u Boga da bi mogli da uđu u raj i da bi dobili nagrade. Oni u Boga veruju ne zato da bi bili usavršeni, niti zarad ispunjenja dužnosti stvorenog bića. To praktično znači da većina ljudi veruje u Boga ne zato da bi ispunili svoje obaveze ili izvršili svoju dužnost. Ljudi retko veruju u Boga da bi živeli smislenim životom, a među njima nema ni onih koji veruju da čovek, budući da je živ, Boga treba da voli zato što je to savršeno prirodno i opravdano, kao i zato što je to prirodni poziv čovekov. Na taj način, iako razni ljudi tragaju za svojim vlastitim ciljevima, cilj njihovog traganja i motivacija na kojoj se ono zasniva isti su za sve ljude i, povrh toga, za većinu njih je i predmet obožavanja uglavnom jedan te isti. Tokom poslednjih nekoliko milenijuma, mnogi su vernici umrli, a mnogi od njih su, nakon smrti, ponovo bili rođeni. Mada Boga ne traži samo jedan čovek ili dvoje ljudi, pa čak ni hiljadu ili dve hiljade njih, većina tih ljudi za Bogom traga zarad svojih ličnih izgleda i veličanstvenih nada koje polažu u budućnost. Onih koji su odani Hristu je malo i međusobno su udaljeni. Ipak, mnogi su iskreni vernici umrli uhvaćeni u vlastitim mrežama, a povrh toga je i broj ljudi koji su pobedili zanemarljivo mali. Ljudima su i dan-danas nepoznati razlozi njihovog neuspeha, kao i tajne njihove pobede. Ljudi koji su opsednuti traženjem Hrista još uvek nisu dočekali trenutak iznenadnog uvida, niti su doprli do dna ovih tajni, jer naprosto ne poseduju znanje. Iako je njihovo traganje mukotrpno, put kojim koračaju nije put uspeha, već je to put neuspeha kojim su nekada hodili njihovi prethodnici. Zar oni, na taj način, ne idu putem koji vodi u tamu, bez obzira na to kako traže? Zar to što oni stiču nisu gorki plodovi? Dovoljno je teško predvideti da li će ljude koji oponašaju one koji su u prošlim vremenima uspeli, naposletku sačekati sreća ili nesreća. Koliko su onda tek lošiji izgledi onih koji traže idući stopama neuspešnih? Zar njihove šanse za neuspeh nisu još veće? Kakva je vrednost puta kojim oni koračaju? Ne traće li oni uzalud svoje vreme? Bez obzira na to da li ljudi u svojoj potrazi uspevaju ili ne, njihov uspeh i neuspeh nisu određeni time što oni traže kako im se prohte, već za to, jednom rečju, postoji razlog.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“

429. Najosnovniji uslov čovekove vere u Boga jeste da on ima pošteno srce, da se potpuno posvećuje i da je uistinu pokoran. Čoveku je najteže da sav svoj život ponudi u zamenu za istinsku veru, pomoću koje može da stekne celovitu istinu i da ispuni svoju dužnost kao stvoreno biće. Onima koji trpe neuspeh to je nedostižno, a još je manje dostižno onima koji nisu u stanju da pronađu Hrista. Pošto čoveku ne leži da se potpuno posveti Bogu, pošto nije spreman da ispuni svoju dužnost prema Stvoritelju, pošto ide svojim putem izbegavajući istinu, iako ju je video, pošto uvek traži idući stopama onih koji u tome nisu uspeli i pošto se uvek buni protiv Neba, čovek je zbog svega toga uvek neuspešan, stalno naseda na Sotonine trikove i biva uhvaćen u vlastitu mrežu. Usled toga što čovek ne poznaje Hrista, što nije vičan da istinu razume i doživi, što previše obožava Pavla i preterano žudi za nebesima, zbog toga što stalno traži da se Hristos njemu pokorava i što naređuje Bogu, zbog svega toga su čak i velikani među ljudima, kao i oni koji su kroz svašta prošli, ipak samo smrtnici, koji još uvek umiru tokom Božje grdnje. Sve što o takvim ljudima mogu da kažem jeste da umiru tragičnom smrću i da posledica koju trpe – njihova smrt – nije neopravdana. Nije li njihov neuspeh još teže podnošljiv sa stanovišta Nebeskog zakona? Istina dolazi iz sveta ljudi, ali je ipak Hristos taj koji tu istinu pronosi među ljudima. Ona potiče od Hrista, odnosno od Samog Boga, i čovek za tako nešto nije sposoban. Pa ipak, Hristos opskrbljuje ljude isključivo istinom; On ne odlučuje o tome da li će čovek biti uspešan u svojoj potrazi za istinom. Iz toga sledi da se uspeh i neuspeh, u pogledu istine, svode na čovekovo traganje. Čovekov uspeh i neuspeh u pogledu istine nikada nisu imali nikakve veze sa Hristom, već su određeni čovekovim traganjem. Čovekovo odredište, kao ni njegov uspeh i neuspeh, ne mogu se svaliti na Boga, tako da ih Sȃm Bog nosi kao Svoje breme, jer to nije stvar Samoga Boga, već je neposredno vezano za dužnost koju stvorena bića treba da izvrše. Većina ljudi zna ponešto o Pavlovom i Petrovom traganju i odredištu; oni, međutim, znaju samo za njihove ishode, ali ne i za tajnu koja stoji iza Petrovog uspeha, kao ni za manjkavosti koje su dovele do Pavlovog neuspeha. Prema tome, ako ste potpuno nesposobni da prozrete u suštinu njihovog traganja, onda će i za većinu vas traganje biti neuspešno, a čak i ako mali broj vas bude uspešan, vaš uspeh ipak neće biti ravan Petrovom. Ako je put tvog traganja ispravan, možeš se nadati uspehu; ali, ako je put kojim koračaš u potrazi za istinom pogrešan, zauvek ćeš biti neuspešan i proći ćeš kao Pavle.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“

430. Petar je bio taj koji je usavršen. On je u celosti bio usavršen tek pošto je iskusio grdnju i sud, te tako stekao čisto bogoljubivo srce; put kojim je išao bio je put usavršavanja. To znači da je Petar, od samog početka, koračao pravim putem i da je motiv njegove vere u Boga bio ispravan, zbog čega je on postao neko ko je usavršen i ko korača novim putem, kojim čovek nikada ranije nije išao. Nasuprot tome, put kojim je Pavle od početka išao bio je put suprotstavljanja Hristu, a to što je nekoliko decenija radio za Hrista samo je posledica toga što je Sveti Duh hteo da njega, njegove talente i sve njegove zasluge, upotrebi za Svoje delo. On je, dakle, bio samo čovek kojeg je Sveti Duh upotrebio, a upotrebljen je ne zato što je Isus blagonaklono gledao na njegovu ljudskost, već zbog svojih talenata. Za Isusa je mogao da radi zato što je bio pokošen, a ne zato što se radovao tome. Bio je u stanju da obavi takvo delo zato što ga je Sveti Duh prosvetio i usmerio, a delo koje je obavio ni u kom slučaju nije predstavljalo njegovo traganje, niti njegovu ljudskost. Pavlovo je delo predstavljalo delo sluge, što znači da je on obavio delo apostola. Petar je, međutim, bio drugačiji: i on je obavljao neke poslove; njegovo delo nije bilo tako veliko kao Pavlovo, ali je on, radeći, tragao za vlastitim ulaskom i njegovo se delo razlikovalo od Pavlovog. Petrovo delo predstavljalo je izvršenje dužnosti stvorenog bića. On nije delovao u ulozi apostola, već je radio tako da je ujedno tragao za ljubavlju prema Bogu. Pavlovo delo je u sebi takođe sadržalo i njegovu ličnu potragu: njegovo je traganje bilo motivisano isključivo njegovim nadama za budućnost i željom za dobrim odredištem. Tokom obavljanja svog dela, on nije prihvatao oplemenjivanje ni orezivanje. Verovao je da će ga, sve dok posao koji obavlja udovoljava namerama Božjim i dok je sve što radi ugodno Bogu, na kraju sačekati nagrada. U njegovom delu nije bilo ličnih iskustava – ono je samo sebi bilo svrha i nije se obavljalo usred traganja za promenom. Sve se u njegovom delu svodilo na transakciju i ono nije sadržalo ništa od dužnosti ili pokornosti stvorenog bića. Tokom obavljanja tog dela, nije došlo ni do kakvih promena u Pavlovoj staroj naravi. Njegovo se delo svodilo samo na služenje drugima i nije moglo da dovede do promene njegove naravi. Pavle je svoje delo obavljao neposredno i bio je motivisan nagradom, pri čemu ga Bog nije usavršio, niti ga je orezivao. Petar je bio drugačiji: on je bio podvrgnut orezivanju i oplemenjivanju. Cilj i motiv Petrovog dela suštinski su se razlikovali od cilja i motiva dela koje je obavio Pavle. Mada delo koje je obavio Petar nije bilo obimno, njegova je narav pretrpela mnoge promene, a ono što je tražio bila je istina, kao i stvarna promena. Njegovo delo nije bilo sȃmo sebi svrha. Iako je Pavle mnogo toga uradio, sve je to bilo delo Svetog Duha, koje Pavle nije iskusio, mada je u njegovom izvršenju sarađivao. To što je Petar obavio mnogo manje posla samo je posledica toga što Sveti Duh nije u tolikoj meri delovao kroz njega. O tome da li će oni biti usavršeni nije se odlučivalo na osnovu obima njihovog dela; jedan je tragao za tim da bude nagrađen, a drugi za ostvarenjem krajnje ljubavi prema Bogu i za ispunjenjem svoje dužnosti kao stvorenog bića, do te mere da može da proživi prelepu sliku i da tako udovolji namerama Božjim. Oni su se razlikovali po svojoj spoljašnjosti, te su stoga i njihove suštine bile međusobno različite. Ti, na osnovu obima njihovog dela, ne možeš da odrediš ko je od njih bio usavršen. Petar je tražio da proživi lik čoveka koji voli Boga, da bude neko ko se pokorava Bogu, neko ko je prihvatio orezivanje i neko ko je ispunio dužnost stvorenog bića. Bio je u stanju da se posveti Bogu, da sebe u celosti preda u Božje ruke i da Mu se do smrti pokorava. Bio je rešen da to učini i, štaviše, on je to i postigao. To je osnovni razlog zbog kojeg je, naposletku, njegov kraj bio drugačiji od Pavlovog. Delo koje je Sveti Duh obavio u Petru imalo je za cilj da ga usavrši, dok je Sveti Duh u Pavlu delovao samo zato da bi ga upotrebio. To je zato što su se oni, po svojoj prirodi i po svom stavu prema traganju, međusobno razlikovali. Obojica su posedovali delo Svetog Duha. Petar je to delo primenio na sebi, a ujedno ga je pružao i drugima; sa druge strane, Pavle je samo drugima pružao celovito delo Svetog Duha, ne zadobivši od njega ništa za sebe. Na taj način, iako je toliko godina doživljavao delo Svetoga Duha, u Pavlu gotovo da nije došlo ni do kakvih promena. Skoro da je još uvek bio u svom prirodnom stanju i još je uvek bio onaj stari Pavle. Tek nakon što je izdržao sve teškoće dugogodišnjeg rada, naučio je kako da „radi“ i šta znači izdržljivost, ali je njegova stara priroda – njegova izuzetno takmičarska i najamnička priroda – ostala nepromenjena. Ni posle toliko godina rada, on nije spoznao svoju iskvarenu narav, niti se te svoje stare naravi oslobodio, a to je i dalje bilo jasno uočljivo u njegovom radu. Posedovao je tek nešto više radnog iskustva, ali to beznačajno iskustvo nije moglo da ga, samo po sebi, promeni, niti je moglo da izmeni njegove stavove o postojanju i značaju njegovog traganja. Mada je dugo godina radio za Hrista i mada nikad više nije progonio Gospoda Isusa, spoznaja Boga u njegovom srcu ostala je nepromenjena. To znači da je on radio ne zato da bi se posvetio Bogu, već zato što je bio primoran da radi zarad svog budućeg odredišta. On je, naime, u početku progonio Hrista i nije Mu se potčinjavao; u duši je bio buntovnik koji se Hristu namerno suprotstavljao i neko ko uopšte nije poznavao delo Svetog Duha. Uoči samog završetka svog dela, on još uvek nije poznavao delo Svetog Duha, i delovao je isključivo prema svom nahođenju i u skladu sa svojim karakterom, ne vodeći nimalo računa o namerama Svetog Duha. Njegova je priroda, dakle, bila neprijateljski nastrojena prema Hristu i nije se pokoravala istini. Kako bi takav jedan čovek, napušten od dela Svetog Duha, koji delo Svetoga Duha nije poznavao i koji se, uz to, suprotstavljao Hristu – kako bi takva osoba mogla da bude spasena? To da li čovek može biti spasen ili ne, ne zavisi od toga koliko posla on obavlja, niti od toga koliko je tom poslu posvećen, već od toga da li poznaje delo Svetog Duha, da li je u stanju da istinu sprovede u delo i da li su njegovi stavovi o traganju usklađeni sa istinom.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“

431. Petar je usavršen kroz iskustvo orezivanja i oplemenjivanja. Rekao je: „U svakom trenutku moram da udovoljavam Božjim namerama. U svemu što radim, ja samo nastojim da udovoljim Božjim namerama i srećan sam, bilo da me grdi ili da mi sudi.“ Petar je sve svoje dao Bogu, a njegovo delo, reči njegove i sav njegov život, postojali su zarad ljubavi prema Bogu. Bio je neko ko je tražio svetost, a što je više toga doživljavao, to je i ljubav prema Bogu, duboko u njegovom srcu, bila veća. Pavle je, međutim, delovao samo prema spolja i, mada je i on naporno radio, sve je to činio zato da bi svoj posao obavio kako treba i na taj način stekao nagradu. Da je znao da neće dobiti nagradu, on bi od tog posla odustao. Ono do čega je Petru bilo stalo bila je istinska ljubav u srcu, kao i ono što je bilo praktično i ostvarivo. Nije brinuo o tome da li će dobiti nagradu, već o tome da li će njegova narav moći da bude promenjena. Pavlu je bilo stalo da sve vrednije radi, brinuo je o delovanju prema spolja i o svojoj posvećenosti, kao i o doktrinama koje normalni ljudi nisu iskusili. On nimalo nije mario za promene duboko u sebi, niti za istinsku ljubav prema Bogu. Svrha Petrovih iskustava bila je postizanje istinske ljubavi prema Bogu i istinske spoznaje Boga. Njegova su iskustva bila usmerena ka ostvarenju prisnijeg odnosa sa Bogom i ka praktičnom proživljavanju. Pavlovo delo izvršeno je zbog onoga što mu je Isus bio poverio, kao i zarad sticanja onoga za čim je žudeo, ali ništa od toga nije imalo veze s njegovim poznavanjem Boga i samoga sebe. Jedina svrha njegovog dela bila je bekstvo od grdnje i suda. Ono što je Petar tražio bila je čista ljubav, dok je Pavle tražio krunu pravednosti. Petar je iskusio mnoge godine delovanja Svetog Duha, imao je praktično znanje o Hristu, a osim toga je i temeljno poznavao samoga sebe. Stoga je njegova ljubav prema Bogu bila čista. Dugogodišnjim oplemenjivanjem, njegovo je znanje o Isusu i o životu unapređeno, a njegova je ljubav bila bezuslovna i spontana; on nije tražio ništa zauzvrat, niti se nadao bilo kakvoj koristi. Pavle je mnogo godina radio, ali nije imao veliko znanje o Hristu, a takođe je i o samome sebi znao žalosno malo toga. On naprosto nije imao ljubavi prema Hristu, a njegovo delo i staza kojom je trčao imali su za cilj da on na kraju bude ovenčan lovorikama. Ono što je tražio bila je najsjajnija kruna, a ne najčistija ljubav. On nije tražio aktivno, već pasivno; on nije izvršavao svoju dužnost, već je na traganje bio primoran nakon što ga je zahvatilo delo Svetog Duha. Njegovo traganje, dakle, ne dokazuje da je on bio osposobljeno stvoreno biće; zapravo je Petar bio osposobljeno stvoreno biće koje je izvršilo svoju dužnost. Čovek misli da svi koji Bogu daju svoj doprinos treba da dobiju nagradu, te da se Božja naklonost prema njima sve više podrazumeva što je taj doprinos veći. Čovekovo gledište je u suštini transakciono i on ne traži da aktivno izvršava svoju dužnost stvorenog bića. Sa Božjeg stanovišta, što ljudi više traže istinsku ljubav i potpunu pokornost prema Njemu, što ujedno znači da traže da izvrše svoju dužnost stvorenog bića, to su oni više u stanju da steknu priznanje od Boga. Bog stoji na stanovištu da od čoveka zahteva da povrati svoju prvobitnu dužnost i status. Čovek je stvoreno biće, te stoga svoja ograničenja ne treba da prekoračuje time što će postavljati bilo kakve zahteve pred Boga, niti treba da čini išta drugo osim da izvršava svoju dužnost stvorenog bića. Pavlu i Petru su odredišta odmerena na osnovu toga da li su mogli da izvrše svoju dužnost stvorenih bića, a ne prema veličini njihovih doprinosa; odredišta su im određena prema onome što su od početka tražili, a ne prema obimu posla koji su obavili, niti prema tome kako su ih drugi ljudi procenili. Prema tome, put do uspeha jeste traženje aktivnog izvršavanja dužnosti čoveka kao stvorenog bića; traženje puta istinske ljubavi prema Bogu najispravniji je put; traženje promene vlastite stare naravi i traženje čiste ljubavi prema Bogu predstavljaju put koji vodi do uspeha. Takav put ka uspehu jeste put povratka prvobitnoj dužnosti kao i prvobitnom liku stvorenog bića. To je put oporavka, a ujedno je i cilj celokupnog Božjeg dela, od početka do kraja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“

432. Dan za danom, Pavle je radio za Boga: dokle god je bilo posla koji treba obaviti, on ga je obavljao. Osećao je da će na taj način moći da stekne krunu i da udovolji Bogu, ali ipak nije tražio načine da svojim radom promeni samog sebe. Petar je, pak, osećao nelagodu zbog svega u svom životu što nije udovoljavalo Božjim namerama. Ako nečim ne bi udovoljio Božjim namerama, on bi osetio kajanje i potražio bi odgovarajući način na koji bi mogao nastojati da udovolji Božjem srcu. On je, čak i u najsitnijim i najbeznačajnijim aspektima svog života, od sebe i dalje zahtevao da udovolji Božjim namerama. Ništa manje nije bio zahtevan ni kada je reč o njegovoj staroj naravi, a od sebe je uvek strogo zahtevao da pronikne dublje u istinu. Pavle je tražio samo površan ugled i status. Tražio je da se pokaže pred ljudima i nije tražio nikakvo dublje napredovanje u pogledu ulaska u život. Njemu je bilo stalo do doktrine, a ne do stvarnosti. Neki ljudi kažu: „Budući da je Pavle toliko posla obavio za Boga, zašto ga se Bog nije setio? I zašto je Petar usavršen, kad je za Boga obavio tek neznatan posao i nije dao neki veliki doprinos crkvama?“ Petar je Boga voleo u određenoj meri, onoliko koliko je Bog to zahtevao; jedino takvi ljudi poseduju svedočanstvo. A kako stoji stvar sa Pavlom? U kojoj meri je Pavle voleo Boga? Znaš li to? Zarad čega je Pavlovo delo izvršeno? A radi čega je obavljeno Petrovo delo? Petar nije mnogo toga uradio, ali znaš li šta je duboko u svom srcu nosio? Pavlovo se delo odnosilo na opskrbljivanje crkava i pružanje podrške crkvama. Ono što je Petar iskusio bile su promene u njegovoj život-naravi; on je iskusio ljubav prema Bogu. Budući da su ti sada poznate razlike u njihovim suštinama, možeš da zaključiš ko je od njih dvojice, na kraju krajeva, istinski verovao u Boga, a ko ne. Od njih dvojice, jedan je iskreno voleo Boga, a drugi nije; jedan je pretrpeo promene u svojoj naravi, drugi nije; jedan je služio ponizno i ljudima nije bio lako uočljiv, a drugi je bio uzvišenog lika i ljudi su ga obožavali; jedan je tražio svetost, dok drugi nije i, mada nije bio nečist, njegova ljubav nije bila čista; jedan je posedovao istinsku ljudskost, a drugi nije; jedan je posedovao razum stvorenog bića, dok sa drugim to nije bio slučaj. Takve su razlike u suštinama između Pavla i Petra. Put kojim je Petar išao bio je put uspeha, a ujedno i put koji vodi ka oporavku normalne ljudskosti i dužnosti stvorenog bića. Petar predstavlja sve one koji su uspešni. Put kojim je išao Pavle bio je put neuspeha, te stoga Pavle predstavlja sve one koji se samo površno pokoravaju i daju, ali nemaju iskreno bogoljubivo srce. Pavle predstavlja sve one koji ne poseduju istinu. Verujući u Boga, Petar je tražio da Mu u svemu udovoljava i da se pokorava svemu što dolazi od Boga. Bio je u stanju da, bez i najmanje pritužbe, prihvati grdnju i sud, kao i oplemenjivanje, stradanje i život bez ičega, pri čemu ništa od toga nije moglo da izmeni njegovo bogoljubivo srce. Nije li to bila vrhunska ljubav prema Bogu? Zar time nije bila ispunjena dužnost stvorenog bića? Bilo da se radi o grdnji, sudu ili stradanju, uvek možeš da budeš pokoran do smrti, a upravo je to ono što stvoreno biće treba da postigne, to je čistota ljubavi prema Bogu. Ako čovek može to da postigne, onda je on osposobljeno stvoreno biće i ne postoji ništa što bi bolje udovoljilo namerama Stvoritelja. Zamisli da si u stanju da radiš za Boga, ali Mu ipak nisi pokoran, niti si u stanju da Ga iskreno voliš. Na taj način, ti ne samo što ne bi ispunio dužnost stvorenog bića, već bi te Bog osudio, zato što si ti neko ko ne poseduje istinu, neko ko nije u stanju da se Bogu pokori i ko je buntovan prema Njemu. Stalo ti je samo do toga da radiš za Boga, ali ne i da istinu sprovodiš u delo i da spoznaš samoga sebe. Ti Stvoritelja ne poznaješ, niti Ga razumeš, Stvoritelju se ne pokoravaš, niti Ga voliš. Ti si neko ko je urođeno buntovan prema Bogu, te stoga ni Stvoritelj ne voli takve ljude.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“

433. Kad čovek ocenjuje druge ljude, on to čini prema njihovom doprinosu. Kad čoveka ocenjuje Bog, On to čini na osnovu čovekove prirode. Među onima koji traže život, Pavle je bio neko ko nije poznavao vlastitu suštinu. On nipošto nije bio ni skroman ni pokoran, niti je poznavao svoju suštinu, koja je Bogu bila suprotstavljena. Stoga je on bio neko ko nije prošao kroz podrobna iskustva i neko ko istinu nije sproveo u delo. Petar je bio drugačiji. Poznavao je svoje nesavršenosti, svoje slabosti i svoju iskvarenu narav stvorenog bića, što znači da je posedovao praktični put promene svoje naravi; nije bio od onih koji samo poseduju doktrinu, ali ne i stvarnost. Oni koji se menjaju jesu novi ljudi koji su spaseni, to su oni koji su osposobljeni da tragaju za istinom. Ljudi koji se ne menjaju pripadaju onima koji su prirodno zastareli; to su oni koji nisu spaseni, odnosno, oni koji su od Boga s prezirom odbačeni. Bog ih neće upamtiti, ma koliko bilo njihovo delo. Kad ovo uporediš sa svojim traganjem, trebalo bi da samo po sebi bude očigledno da li si isti kao Petar, ili kao Pavle. Ako u onome što tražiš još uvek nema istine, ako si ti čak i danas nadmen i drzak kao Pavle i ako si još uvek, poput njega, vešt na rečima i hvalisav, onda si ti, bez sumnje, jedan neuspešni izrod. Ako tražiš isto ono što je i Petar tražio, ako tražiš praktično delovanje i istinske promene, te ako nisi nadmen ni samovoljan, već tražiš da izvršavaš svoju dužnost, bićeš stvoreno biće koje može da ostvari pobedu. Pavle nije poznavao svoju vlastitu suštinu i iskvarenost, a još je manje bio svestan svog buntovništva. Nikad nije spomenuo svoje sramno prkošenje Hristu, niti se preterano kajao. Ponudio je samo kratko objašnjenje, a duboko u svom srcu nije se u potpunosti predao Bogu. Iako je, na putu za Damask, pao, on se nije zagledao duboko u sebe. Zadovoljio se time što je nastavio da radi, a spoznaju samoga sebe i promenu svoje stare naravi nije smatrao najvažnijim problemima. Bio je zadovoljan time što je govorio istinu, što je, opskrbljujući druge, lečio sopstvenu savest i što više nije progonio Isusove učenike da bi se utešio i oprostio sebi grehe iz prošlosti. Cilj za kojim je tragao bio je samo buduća kruna i prolazno delo; cilj za kojim je tragao bilo je obilje blagodati. Nije tražio dovoljno istine, niti je tražio da prodre dublje u istinu koju ranije nije razumeo. Stoga se može reći da je njegovo znanje o samom sebi bilo lažno i da on nije prihvatao grdnju i sud. To što je bio u stanju da radi ne znači da je posedovao znanje o sopstvenoj prirodi ili suštini; bio je usredsređen isključivo na spoljašnje praktično delovanje. Štaviše, ono čemu je težio nije bila promena, već znanje. Njegovo je delo u potpunosti nastalo kao rezultat Isusovog pojavljivanja na putu za Damask. To nije nešto što je on prvobitno bio rešen da učini, niti je to delo nastalo nakon što je prihvatio orezivanje svoje stare naravi. Ma kako da je radio, njegova se stara narav nije menjala, tako da svojim delom nije iskupio grehe iz prošlosti, već je samo odigrao izvesnu ulogu među crkvama tog vremena. Takav jedan čovek, čija se stara narav nije menjala – to jest, čovek koji nije zadobio spasenje i kome je još više nedostajalo istine – bio je krajnje nesposoban da postane jedan od onih koje je Gospod Isus prihvatio. On nije bio neko ko je prema Isusu Hristu bio pun ljubavi i straha, niti je bio vičan u traženju istine, a ponajmanje je bio neko ko je tražio tajnu ovaploćenja. Bio je tek neko ko je vešt u sofistici, ko nije uzmicao ni pred kim višim od sebe i ni pred kim ko je posedovao istinu. Zavideo je ljudima i istinama koji su mu se suprotstavljali ili prema njemu bili neprijateljski nastrojeni, radije se priklanjajući nadarenim ljudima uzvišenog lika i temeljnog znanja. Nije voleo da komunicira sa siromasima koji su tražili istiniti put, ne mareći ni za šta osim za istinu, već se zanimao za uglednike iz verskih organizacija, koji su govorili samo o doktrinama i posedovali opsežno znanje. Nije gajio ljubav prema novom delu Svetog Duha i nije mario za pokret novog dela Svetog Duha. Umesto toga, prednost je davao pravilima i doktrinama uzvišenijim od opštih istina. Na osnovu svoje urođene suštine i celine onoga što je tražio, on ne zaslužuje da se nazove hrišćaninom koji je tragao za istinom, a kamoli vernim slugom u Božjoj kući, jer je bio isuviše licemeran, a njegovo je buntovništvo bilo preveliko. Mada ga znamo kao slugu Gospoda Isusa, on uopšte nije bio prikladan za ulazak kroz vrata nebeskog carstva, jer se za njegove postupke ne može reći da su od početka do kraja bili pravedni. Možemo ga posmatrati samo kao nekoga ko je bio licemeran i ko je činio nepravdu, ali je ujedno ipak radio za Hrista. Mada se ne može kazati da je bio zao, sasvim ga je prikladno nazvati čovekom koji je činio nepravdu. Iako je učinio mnoga dela, o njemu se ne sme suditi na osnovu količine, već isključivo na osnovu kvaliteta i suštine obavljenog posla. Jedino se na taj način može dokučiti prava istina o njemu. Uvek je verovao: „Sposoban sam da radim i bolji sam od većine ljudi; više od ikoga drugog vodim računa o bremenu Gospodnjem i niko se ne kaje tako duboko kao ja, jer, velika me je svetlost obasjala i video sam veliku svetlost, te je stoga moje kajanje dublje od ičijeg drugog.“ Takve je misli on u to vreme nosio u svom srcu. Na kraju svog dela, Pavle je rekao: „Bitku sam izborio, trku dovršio i venac pravednosti pripravljen je za mene.“ Njegova borba, delo i smer kojim je išao imali su jedino za cilj sticanje krune pravednosti, a njegovo napredovanje nije bilo aktivno. Mada u svom poslu nije bio površan, može se reći da je svoje delo obavljao samo kao nadoknadu za počinjene greške, kao nadoknadu za optužbe od strane sopstvene savesti. Nadao se samo da će što pre dovršiti svoje delo, doći do kraja svog puta i izboriti svoju bitku, kako bi što pre stekao krunu pravednosti za kojom je odavno čeznuo. On nije čeznuo da se, sa svojim iskustvima i istinskim znanjem, susretne sa Gospodom Isusom, već da što pre dovrši svoje delo kako bi, kad se sretne sa Gospodom Isusom, za obavljeno delo dobio nagradu. Svoje je delo koristio da sebe uteši i da sklopi pogodbu u zamenu za buduću krunu. Ono što je tražio nije bila istina, niti Bog, već samo kruna. Kako bi takva potraga mogla da zadovolji normu? Njegova pobuda, njegovo delo, cena koju je platio i sav njegov trud – sve je to bilo prožeto njegovim čudesnim fantazijama i on je radio sasvim u skladu sa vlastitim željama. U čitavom njegovom delu nije bilo ni trunke volje u ceni koju je platio; on se samo bavio sklapanjem pogodbe. On svoj trud nije svojevoljno ulagao da bi izvršio svoju dužnost, već ga je svojevoljno ulagao zarad postizanja cilja te pogodbe. Ima li takav trud ikakvu vrednost? Ko bi pohvalio njegove nečiste napore? Koga bi takvi napori uopšte zanimali? Njegovo je delo bilo ispunjeno snovima o budućnosti, bilo je prepuno predivnih planova i nije sadržavalo put ka promeni ljudske naravi. Ogroman deo njegove blagonaklonosti bio je pretvaranje; njegovo delo nije pružalo život, već je predstavljalo lažnu uljudnost; bilo je to samo sklapanje pogodbe. Kako bi jedno takvo delo moglo da izvede čoveka na put povratka svojoj prvobitnoj dužnosti?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“

434. Sve što je Petar tražio bilo je u skladu sa Božjim namerama. On je tražio da udovolji Božjim namerama i bio je spreman da udovolji Božjim namerama, bez obzira na sve patnje i nevolje. Nema uzvišenije portage za čoveka koji veruje u Boga. Ono što je Pavle tražio bilo je ukaljano njegovim vlastitim telom, njegovim predstavama i njegovim sopstvenim planovima i nacrtima. On nipošto nije bio osposobljeno stvoreno biće, niti neko ko je tražio da udovolji Božjim namerama. Petar je tražio da se preda Božjim orkestracijama i, mada delo koje je obavio nije bilo uzvišeno, motivi njegovog traganja i put kojim je išao bili su ispravni; iako nije uspeo da pridobije mnogo ljudi, bio je u stanju da traga za putem istine. Stoga se za njega može reći da je bio osposobljeno stvoreno biće. Ti bi danas, čak i ako nisi radnik, trebalo da budeš u stanju da obavljaš dužnost stvorenog bića i da tražiš da sve predaš svim Božjim orkestracijama. Trebalo bi da možeš da se pokoriš svemu što Bog kaže i da iskusiš svakojaka stradanja i oplemenjivanja, te da, uprkos svojoj slabosti, i dalje možeš iskreno da voliš Boga. Ljudi koji preuzimaju odgovornost za svoj život spremni su da izvrše dužnost stvorenog bića, a stanovište takvih ljudi o traganju je ispravno. Takvi su ljudi potrebni Bogu. Ako si mnogo toga obavio i drugima preneo svoja učenja, ali pritom nisi samog sebe promenio, ni o čemu nisi svedočio, niti si stekao ijedno pravo iskustvo, tako da, potkraj života, ništa od onoga što si uradio ne nosi u sebi nikakvo svedočanstvo, da li si ti onda neko ko se promenio? Da li si neko ko traga za istinom? Sveti Duh te je svojevremeno upotrebio, ali je pritom upotrebio samo onaj tvoj deo koji je mogao biti upotrebljen za obavljanje posla i nije koristio tvoj neupotrebljivi deo. Da si tražio da se promeniš, Sveti Duh bi te, tokom procesa tvoje upotrebe, postepeno usavršavao. Pa ipak, Sveti Duh ne prihvata nikakvu odgovornost za to da li ćeš ti na kraju biti zadobijen ili ne, što će zavisiti od načina tvog traganja. Ako nema promena u tvojoj ličnoj naravi, to je zato što je tvoje stanovište prema traganju pogrešno. Ukoliko ti nije dodeljena nagrada, to je tvoj problem, čiji uzrok leži u tome što istinu nisi sproveo u delo i što nisi u stanju da udovoljiš Božjim namerama. Prema tome, ništa nije važnije od tvojih ličnih iskustava i ništa nije kritičnije od tvog ličnog ulaska! Neki će naposletku reći: „Toliko sam posla obavio za Tebe i, mada možda nisam ostvario neka slavna dostignuća, ipak sam bio itekako vredan. Zar me ne možeš, jednostavno, pustiti u raj da uživam u plodovima života?“ Moraš da znaš kakve Ja ljude želim; nečistima nije dozvoljen ulazak u carstvo, onima koji su nečisti nije dopušteno da okaljaju svetu zemlju. Iako si možda mnogo toga obavio, iako si radio mnogo godina, ako si na kraju i dalje ostao žalosno prljav, za Nebeski zakon će biti nepodnošljivo to što želiš da zakoračiš u Moje carstvo! Od postanka sveta do danas, onima koji su mi naklonjeni nikad nisam ponudio lak pristup Mome carstvu. To je nebesko pravilo koje niko ne može da prekrši! Moraš da tražiš život. Oni koji će danas biti usavršeni istog su soja kao i Petar: to su oni koji traže promene u vlastitoj naravi, koji su voljni da svedoče o Bogu i da izvrše svoju dužnost stvorenog bića. Samo će takvi ljudi biti usavršeni. Ako samo gledaš kako da dobiješ nagradu, a ne tražiš da promeniš svoju život-narav, svi će tvoji napori biti uzaludni – to je nepromenljiva istina!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“

435. Iz razlike u Petrovoj i Pavlovoj suštini treba da shvatiš da je uzaludan trud onih koji ne teže ka životu! Ti veruješ u Boga i slediš Ga, što znači da moraš imati bogoljubivo srce. Moraš odbaciti svoju iskvarenu narav, moraš tražiti način da udovoljiš Božjim namerama i moraš ispunjavati dužnost stvorenog bića. Pošto veruješ u Boga i slediš Ga, treba sve da Mu daš, a ne da odlučuješ ili zahtevaš u svoje ime, te ćeš tako uspeti da udovoljiš Božjim namerama. Pošto si stvoren, treba da se pokoriš Gospodu koji te je stvorio, jer ti sȃm po sebi nemaš vlast nad sobom i nisi sposoban da upravljaš svojom sopstvenom sudbinom. Pošto si ti osoba koja veruje u Boga, ti treba da tražiš svetost i promenu. Budući da si stvoreno biće, treba da se pridržavaš svoje dužnosti, da se držiš svog mesta i ne smeš da prekoračiš svoju dužnost. Ovo ne služi tome da te ograniči, niti da te suzbija kroz doktrinu, već je upravo to put kojim možeš da obavljaš svoju dužnost, a nju mogu i treba da obavljaju svi koji sprovode pravednost. Ako uporediš suštine Petra i Pavla, onda ćeš znati kako treba da tražiš. Od dva puta kojima su hodali Petar i Pavle, jedan je put usavršavanja, a drugi je put eliminacije; Petar i Pavle predstavljaju dva različita puta. Iako je svaki od njih primio delo Svetog Duha, svaki od njih zadobio prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha, i svaki od njih prihvatio ono što mu je poverio Gospod Isus, plod koji je svaki od njih nosio u sebi nije bio isti: jedan je zaista nosio plod, a drugi nije. Iz njihovih suština, iz posla koji su obavili, onoga što su javno izrazili, i iz onoga kako su na kraju završili, ti treba da shvatiš kojim putem treba da kreneš, koji put treba da izabereš da njime dalje ideš. Putevi kojima su oni išli jasno se razlikuju. Pavle i Petar bili su srž svakog od tih puteva, tako da se od samog početka smatralo da su oni predstavnici ova dva puta. Koje su ključne tačke Pavlovog iskustva i zašto on nije uspeo? Koje su ključne tačke Petrovog iskustva i kako je on doživeo usavršavanje? Ako uporedite šta je svakome od njih bilo bitno, onda ćete znati koju tačno vrstu osobe Bog želi, kakve su namere Božje, kakva je narav Božja, koja vrsta osobe će na kraju biti usavršena, a i koja vrsta osobe neće biti usavršena; znaćete kakva je narav onih koji će biti usavršeni i kakva je narav onih koji neće biti usavršeni – ova pitanja suštine mogu se videti u Petrovom i Pavlovom iskustvu. Bog je stvorio sve stvari, te samim tim čini da sve što je stvorio dođe pod Njegovu vlast i potčini se njegovoj vlasti; On će zapovedati svime, tako da je sve u Njegovim rukama. Celokupna Božja tvorevina, uključujući životinje, biljke, ljudski rod, planine i reke, kao i jezera, sve mora doći pod Njegovu vlast. Sve stvari na nebu i na zemlji moraju doći pod Njegovu vlast. Oni ne mogu imati nikakvog izbora i moraju se pokoriti Njegovoj orkestraciji. Tako je Bog odredio, i to je vlast Božja. Bog zapoveda svemu, uređuje i rangira sve stvari, grupiše ih po vrstama i dodeljuje im poseban položaj, po Božjim namerama. Ma koliko veliko bilo, ništa ne može nadmašiti Boga, sve stvari služe od Boga stvorenom ljudskom rodu, ništa se ne usuđuje da bude neposlušno Bogu, niti da od Njega nešto zahteva. Zato i čovek, kao stvoreno biće, mora da ispunjava dužnost čoveka. Bez obzira na to da li je on gospodar ili čuvar svih stvari, bez obzira na to koliko je visok položaj čoveka u odnosu na sve ostale stvari, on je i dalje samo sitno ljudsko biće pod Božjom vrhovnom vlašću, i nije ništa više od beznačajnog ljudskog bića, stvorenog bića koje nikada neće biti iznad Boga. Kao stvoreno biće, čovek treba da traži da ispunjava dužnost stvorenog bića, da traži da voli Boga i da ne pravi drugačije izbore, jer Bog zaslužuje čovekovu ljubav. Oni koji traže da vole Boga ne treba da traže nikakvu ličnu korist, niti da traže ono za čime oni lično žude; to je najispravniji način traganja. Ako je istina ono što tražiš, ako je istina ono što primenjuješ i ako je promena tvoje naravi ono što postižeš, onda je put kojim koračaš ispravan. Ako tražiš blagodati tela, a ono što primenjuješ je istina prema tvojim ličnim predstavama, ako ne dolazi do promene u tvojoj naravi i nisi nimalo pokoran ovaploćenom Bogu, i još uvek živiš u nejasnoći, onda će te ono što tražiš zasigurno odvesti u pakao, jer je put kojim ideš put neuspeha. Da li ćeš biti usavršen ili eliminisan zavisi od tvoje lične potrage, što takođe znači da uspeh ili neuspeh zavisi od puta kojim čovek ide.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“