Kada je reč o materijalnom svetu, kad god ljudi ne razumeju određene stvari ili pojave, oni mogu da potraže relevantne informacije ili da koriste razne kanale da saznaju poreklo i pozadinu tih stvari. Međutim, kada je reč o ovom drugom svetu o kome danas govorimo – o duhovnom carstvu, koji postoji van materijalnog sveta – za ljude ne postoje nikakva sredstva niti kanali pomoću kojih bi išta saznali o njemu. Zašto to kažem? To govorim zato što je, u ljudskom svetu, celokupnost materijalnog sveta neodvojiva od fizičkog postojanja čoveka, i zato što ljudi smatraju da je celokupnost materijalnog sveta neodvojiva od njihovog fizičkog postojanja i fizičkih života, a većina ljudi je svesna samo materijalnih stvari i vidi samo one materijalne stvari koje su im pred očima, koje su im vidljive. Međutim, kada je reč o duhovnom carstvu – drugim rečima, o svemu što je iz tog drugog sveta – bilo bi pošteno reći da većina ljudi u to ne veruje. Budući da ga ljudi ne vide i da smatraju da nema potrebe da ga razumeju, niti da išta o njemu znaju, a da ne govorimo o tome da je duhovno carstvo sasvim drugačije od materijalnog sveta i da je, sa Božje tačke gledišta, ono otvoreno – iako je ljudima tajanstveno i zatvoreno – ljudima je stoga veoma teško da pronađu put razumevanja različitih aspekata ovog sveta. Različiti aspekti duhovnog carstva o kojima ću govoriti odnose se samo na Božje upravljanje i suverenost; ne otkrivam nikakve misterije, niti vam saopštavam ikakve tajne koje želite da saznate. Budući da se ovo odnosi na Božju suverenost, na Božje upravljanje i Božju opskrbu, govoriću stoga samo o onom delu za koji je neophodno da ga znate.

Pre svega, dozvolite Mi da vam postavim jedno pitanje: u vašem umu, šta za vas predstavlja duhovno carstvo? Uopšteno govoreći, to je svet izvan materijalnog sveta, onaj koji je ljudima kako nevidljiv tako i nedodirljiv. Ipak, u vašoj mašti, kakvo bi trebalo da bude duhovno carstvo? Možda baš zato što ne možete da ga vidite, niste u stanju da o njemu razmišljate. Međutim, nakon što čujete određene legende, o tome ipak razmišljate i ne možete prestati da o tome razmišljate. Zašto ovo kažem? Postoji nešto što se dešava mnogim ljudima dok su mladi: kada im neko ispriča zastrašujuću priču – o duhovima ili o dušama – oni se osećaju prestravljeno. Zbog čega su tačno uplašeni? Zato što zamišljaju te stvari; iako ne mogu da ih vide, osećaju da su im svuda po sobi, u nekom skrivenom ili mračnom uglu, i toliko su uplašeni da se ne usuđuju da zaspe. Naročito noću, osećaju se preplašeno da u svojoj sobi budu sami ili da sami izađu u dvorište. Takvo je duhovno carstvo iz vaše mašte i svet za koji ljudi misle da je jeziv. Činjenica je da ga svako u određenoj meri zamišlja i svako donekle može da ga oseti.

Započnimo razgovor o duhovnom carstvu. Šta je to? Dozvolite Mi da vam dam kratko i jednostavno objašnjenje: duhovno carstvo je važno mesto, koje se razlikuje od materijalnog sveta. Zašto kažem da je važno? O tome ćemo detaljno razgovarati. Postojanje duhovnog carstva neraskidivo je povezano sa materijalnim svetom ljudskog roda. On igra glavnu ulogu u ciklusu ljudskog života i smrti u Božjoj vrhovnoj vlasti nad svim stvarima; to je njegova uloga i jedan od razloga zbog čega je njegovo postojanje važno. Budući da je to mesto koje ne može da razazna nijedno od pet čula, niko tačno ne može da proceni da li duhovno carstvo postoji ili ne. Njegove raznovrsne pogonske sile usko su povezane sa ljudski postojanjem, te uz to i kao rezultat toga, duhovno carstvo u velikoj meri utiče na životni poredak ljudskog roda. Da li je ovim obuhvaćena Božja suverenost ili nije? Jeste. Kada to budem rekao, razumećete zašto raspravljam o ovoj temi: zato što se ona odnosi na Božju suverenost, kao i na Njegovo upravljanje. U svetu poput ovog – ljudima nevidljivom – svaka njegova nebeska uredba, odluka i sistem upravljanja uveliko nadilaze zakone i sisteme svakog naroda materijalnog sveta, i nijedno biće koje živi u ovom svetu ne bi se usudilo da im se suprotstavi, niti da ih prekrši. Ima li ovo veze sa Božjom suverenošću i upravom? U duhovnom carstvu postoje jasne upravne odluke, jasne nebeske uredbe i jasni statuti. Na različitim nivoima i u različitim područjima, služitelji se strogo pridržavaju svojih dužnosti i poštuju pravila i propise, jer znaju koja je posledica kršenja nebeske uredbe; potpuno su svesni načina na koji Bog kažnjava zlo i nagrađuje dobro, i načina na koji On upravlja svim stvarima i nad njima vlada. Štaviše, oni jasno vide kako On sprovodi Svoje nebeske uredbe i statute. Da li se ovo razlikuje od materijalnog sveta koji ljudi nastanjuju? Oni se zaista u ogromnoj meri razlikuju. Duhovno carstvo jeste svet koji je potpuno drugačiji od materijalnog sveta. Budući da postoje nebeske uredbe i statuti, ovo se dotiče Božje suverenosti, uprave i, povrh toga, Njegove naravi, kao i onoga što On ima i što jeste. Nakon što ste ovo čuli, zar ne smatrate da je krajnje neophodno da govorim o ovoj temi? Zar ne želite da saznate tajne koje su mu svojstvene? (Da, želimo.) Takav je koncept duhovnog carstva. Iako postoji paralelno sa materijalnim svetom, i istovremeno je podvrgnut Božjem upravljanju i suverenosti, Božje upravljanje i suverenost u ovom svetu daleko su stroži od onih u materijalnom svetu. Kada je reč o pojedinostima, treba da počnemo od načina na koji je duhovno carstvo odgovorno za funkcionisanje ciklusa života i smrti ljudskog roda, jer je to glavni deo posla bićima iz duhovnog carstva.

Sve ljude među ljudskim rodom svrstavam u tri tipa. Prvi su nevernici, oni koji nemaju verska uverenja. Nazivaju se nevernicima. Ogromna većina nevernika veruje samo u novac; zastupaju isključivo svoje interese, materijalisti su i veruju jedino u materijalni svet – oni ne veruju u ciklus života i smrti, niti u išta što se govori o božanstvima i duhovima. Ove ljude svrstavam u nevernike i oni predstavljaju prvi tip. Drugi tip obuhvata različite ljude od vere i isključuje nevernike. Unutar ljudskog roda, ove ljude od vere delim u nekoliko velikih grupa: prvi su judaisti, drugi katolici, treći hrišćani, četvrti muslimani, a peti su budisti; postoji pet vrsta. Ovo su različite vrste ljudi od vere. Treći tip obuhvata one koji veruju u Boga i njime ste obuhvaćeni i vi. Takvi vernici jesu oni koji danas slede Boga. Ovi ljudi se dele u dve vrste: Božji izabrani narod i služitelji. Ovi glavni tipovi su jasno razgraničeni. Prema tome, sada možete u svojim umovima jasno da razgraničite tipove i rangove ljudi, zar ne? Prvi tip sačinjavaju nevernici, a pomenuo sam ko su oni. Da li se oni koji veruju u Starca na nebu računaju u nevernike? Mnogi nevernici veruju samo u Starca na nebu; oni veruju da vetar, kišu, grmljavinu i tome slično kontroliše ovaj subjekt u koga se uzdaju pri sadnji useva i žetvi – ipak, kada se pomene vera u Boga, oni nisu voljni da u Njega veruju. Može li se ovo nazvati verom? Takvi ljudi su svrstani u nevernike. Razumete ovo, zar ne? Nemojte pobrkati ove kategorije. Drugi tip obuhvata ljude od vere, a treći tip čine oni koji trenutno slede Boga. Zašto sam onda sve ljude podelio na ove tipove? (Zato što različiti tipovi ljudi imaju različite završetke i odredišta.) To je jedan aspekt toga. Kada se ove različite rase i tipovi ljudi vrate u duhovno carstvo, svako od njih će imati različito mesto na koje odlazi i na njega će se primenjivati različiti zakoni ciklusa života i smrti, pa sam zato i svrstao ljude u ove glavne tipove.

Ciklus života i smrti nevernika

Počnimo od ciklusa života i smrti nevernika. Nakon smrti neke osobe, nju odvodi služitelj iz duhovnog carstva. Koji se tačno deo neke osobe odvodi? Nije u pitanju nečije telo, već duša. Kada se nečija duša odvede, ona stiže na jedno mesto koje je predstavništvo duhovnog carstva zaduženo za poseban prijem duša ljudi koji su upravo umrli. Ovo je prvo mesto na koje neko odlazi nakon smrti, što je toj duši neobično. Kad se ona odvede na ovo mesto, službeno lice sprovodi prve provere, potvrđujući njeno ime, adresu, starosnu dob i sve što joj se u životu dogodilo. Beleži se u knjigu i proverava tačnost svega što je učinila dok je bila živa. Nakon što se sve proveri, ponašanje i postupci date osobe tokom njenog života koriste se kako bi se utvrdilo hoće li ona biti kažnjena ili će nastaviti da se ponovo ovaploćuje kao čovek, što predstavlja prvu fazu. Da li je ova prva faza zastrašujuća? Nije previše zastrašujuća, budući da je dolazak te osobe na jedno mračno i nepoznato mesto jedino što se desilo.

U drugoj fazi, ako je ova osoba tokom svog života učinila mnogo loših stvari i počinila mnoga rđava dela, onda će biti odvedena na mesto kažnjavanja da se s njom obračuna. Biće to mesto koje se izričito koristi za kažnjavanje ljudi. Posebnosti načina njihovog kažnjavanja zavise od grehova koje su počinili, kao i od broja rđavih stvari koje su učinili pre svoje smrti – to je prva situacija koja se odigrava u ovoj drugoj fazi. Zbog loših stvari koje su uradili i zla koje su počinili pre svoje smrti, kada nakon svog kažnjavanja budu ponovo ovaploćeni – kada se još jednom rode u materijalnom svetu – neki ljudi će nastaviti da budu ljudi, dok će drugi postati životinje. Drugim rečima, nakon što se neka osoba vrati u duhovno carstvo, ona biva kažnjena zbog zla koje je počinila; štaviše, zbog rđavih stvari koje je učinila, u svom sledećem ovaploćenju ona se verovatno neće vratiti kao čovek, već kao životinja. Raspon životinja u koje se ona može pretvoriti obuhvata krave, konje, svinje i pse. Neki ljudi bi se mogli ponovo roditi kao ptice, patke ili guske… Nakon svog ponovnog ovaploćenja u životinje, kada budu ponovo umrli, vratiće se u duhovno carstvo. Na tom mestu, kao i ranije, duhovno carstvo će na osnovu njihovog ponašanja pre smrti odlučiti o tome hoće li se ponovo ovaplotiti kao ljudi ili ne. Većina ljudi počini previše zla, a njihovi su gresi previše ozbiljni, pa moraju da se ovaplote kao životinje od sedam do dvanaest puta. Sedam do dvanaest puta – zar to nije zastrašujuće? (Jeste, zastrašujuće je.) Šta vas tu plaši? Čovek koji postaje životinja – to je zastrašujuće. A šta je za čoveka najbolnije kada mora da postane životinja? Da nema jezik za sporazumevanje, da ima samo jednostavne misli, da bude u stanju da obavlja samo stvari koje rade životinje i da jede hranu koju jedu životinje, da ima prost način razmišljanja i govor tela životinje, da ne može da hoda uspravno, da ne može da komunicira sa ljudima, kao i činjenica da nijedno ponašanje niti aktivnost ljudi nemaju nikakve veze sa životinjama. Odnosno, između ostalog, to što je životinja čini ga najnižim među svim živim bićima i podrazumeva mnogo više patnje nego kada bi bio čovek. Ovo je jedan aspekt kojim duhovno carstvo kažnjava one koji su učinili mnogo zla i počinili velike grehe. Kada je u pitanju težina njihove kazne, o tome se odlučuje u zavisnosti od toga koja će vrsta životinje postati. Na primer, da li je bolje biti svinja nego pas? Da li svinja živi bolje ili lošije od psa? Lošije, zar ne? Ako ljudi postanu krave ili konji, hoće li živeti bolje ili lošije nego što bi živeli kao svinje? (Bolje.) Da li će čoveku biti prijatnije da se ponovo rodi kao mačka? Svejedno bi bio životinja, a biti mačka bilo bi mnogo lakše nego biti krava ili konj, budući da mačke većinu svog vremena lenčare dremajući. Postati krava ili konj zahteva više rada. Prema tome, ako se osoba ponovo ovaploti kao krava ili konj, moraće naporno da radi – što je slično strogoj kazni. Bilo bi malo bolje da postane pas nego krava ili konj, budući da pas ima bliskiji odnos sa svojim gospodarom. Pojedini psi, nakon što nekoliko godina provedu kao kućni ljubimci, mogu da razumeju većinu stvari koje njihovi gospodari govore. Pas ponekad može da se prilagodi raspoloženju i zahtevima svog gospodara i onda se gospodar bolje ophodi prema njemu, pa samim tim pas bolje jede i pije, a u slučaju da ga nešto boli, o njemu se bolje stara. Ne uživa li onda pas u srećnom životu? Dakle, bolje je biti pas nego biti krava ili konj. Pri tome, težina čovekove kazne određuje koliko puta će se on ponovo ovaplotiti kao životinja, i koja.

Budući da su, dok su bili živi, neki ljudi počinili mnogo grehova, kažnjavaju se time što se ponovo ovaploćuju kao životinje u sedam do dvanaest života. Nakon što su dovoljno puta kažnjeni, po povratku u duhovno carstvo odvode se negde drugde – na mesto gde su različite duše već bile kažnjene i svrstane u tip koji se priprema za ponovno ovaploćenje u ljude. Na ovom mestu, svaka duša se svrstava prema tipu na osnovu vrste porodice u kojoj će se roditi, uloge koju će igrati nakon što se ponovo ovaploti i tome slično. Na primer, kada dođu u ovaj svet, neki ljudi će biti pevači, pa se svrstavaju među pevače; neki će, kada dođu u ovaj svet, postati poslovni ljudi, pa se svrstavaju među poslovne ljude; a ako neko, nakon što postane čovek, treba da bude naučni istraživač, on se svrstava među naučne istraživače. Nakon svrstavanja, svaki od njih se šalje prema određenom vremenu i danu, baš kao što ljudi danas šalju elektronsku poštu. Time se završava jedan ciklus života i smrti. Od dana kada neka osoba stigne u duhovno carstvo, pa sve do završetka njenog kažnjavanja, ili dok se više puta ponovo ne ovaploti u životinju i ne pripremi za ponovno ovaploćenje u čoveka, ovaj proces se zaokružuje.

Kada je reč o onima koji su završili sa kažnjavanjem i koji se nisu ponovo ovaplotili u životinje, hoće li oni biti brzo poslati u materijalni svet da se ovaplote kao ljudi? Odnosno, koliko će vremena proći pre nego što stignu među ljude? Kojom učestalošću se ovo događa? Za to postoje vremenska ograničenja. Sve što se događa u duhovnom carstvu podleže preciznim vremenskim ograničenjima i pravilima – koja ćete razumeti ako ih objasnim kroz brojeve. Za one koji se u kratkom vremenskom periodu ponovo ovaploćuju, kada umru, za njih će već biti obavljene pripreme da se ponovo ovaplote kao ljudi. Najkraće vreme u kome se to može dogoditi iznosi tri dana. Za neke ljude je potrebno tri meseca, za neke tri godine, za neke trideset godina, za neke tri stotine godina i tako redom. Dakle, šta se može reći o ovim vremenskim pravilima i koje su njihove specifičnosti? Zasnivaju se na onome što je materijalnom svetu – čovekovom svetu – potrebno od duše, kao i na ulozi koju ova duša treba da odigra u ovom svetu. Kada se ljudi ponovo ovaploćuju kao obični ljudi, većina njih se ponovno ovaploti vrlo brzo, jer čovekov svet ima preku potrebu za takvim običnim ljudima – i tako, tri dana kasnije, oni se ponovo šalju u porodicu koja je sasvim drugačija od one u kojoj su bili pre nego što su umrli. Međutim, postoje ljudi koji igraju posebnu ulogu u ovom svetu. „Posebnu“ u značenju da u čovekovom svetu nema velike potražnje za ovim ljudima; nije potrebno mnogo ljudi da bi odigrali takvu ulogu, pa to može potrajati i do tri stotine godina. Drugim rečima, ova duša će doći samo jednom u tri stotine godina ili čak samo jednom u tri hiljade godina. Zašto je to tako? To je zbog činjenice da ni za tri stotine, ni za tri hiljade godina, takva uloga nije potrebna u čovekovom svetu, pa se ove duše čuvaju negde u duhovnom carstvu. Uzmimo za primer Konfučija: imao je snažan uticaj na tradicionalnu kinesku kulturu, a njegov dolazak je duboko uticao na kulturu, znanje, tradiciju i ideologiju ljudi tog vremena. Međutim, takva osoba nije potrebna u svakoj epohi, pa je on morao da ostane u duhovnom carstvu i tamo čeka tri stotine ili tri hiljade godina pre nego što se ponovo ovaplotio. Pošto čovekovom svetu nije bio potreban neko poput ove osobe, on je besposleno morao da čeka, jer je bilo veoma malo uloga kao što je njegova, i vrlo malo toga što bi on mogao da učini. Kao takav, najveći deo tog vremena morao se držati negde u duhovnom carstvu, besposlen, da bi bio poslat tek nakon što se u čovekovom svetu ukazala potreba za njim. Takva su vremenska pravila duhovnog carstva kada je reč o učestalosti kojom se većina ljudi ponovo ovaploćuje. Bilo da su ljudi obični ili posebni, duhovno carstvo ima odgovarajuća pravila i ispravne prakse u postupanju sa njihovim ponovnim ovaploćenjima, a ova pravila i prakse su poslati od Boga, i o njima ne odlučuje, niti ih kontroliše, nijedan služitelj niti biće iz duhovnog carstva. Sada razumete ovo, zar ne?

Za svaku dušu, njeno ponovno ovaploćenje, uloga koju će imati u ovom životu, tip porodice u kojoj će se roditi i kvalitet njenog života usko su povezani sa prethodnim životom te duše. U čovekov svet dolaze sve vrste ljudi, a razlikuju se uloge koje oni igraju, kao i zadaci koje obavljaju. A koji su to zadaci? Neki ljudi su došli da otplate dugove: ako su u svojim prošlim životima drugima dugovali previše novca, oni dolaze da u ovom životu otplate te dugove. Neki su ljudi, međutim, došli da naplate dugove: u svojim prethodnim životima, na prevaru su ostali bez mnogo stvari i novca; shodno tome, nakon što stignu u duhovno carstvo, ono im ukazuje pravdu i omogućava im da u ovom životu naplate svoje dugove. Neki ljudi su došli da otplate dugove iz zahvalnosti: tokom prethodnog života – odnosno, njihovog prethodnog ovaploćenja – neko je bio ljubazan prema njima i, pošto im je ukazana velika prilika da se ponovo ovaplote u ovom životu, iznova se rađaju da otplate te dugove iz zahvalnosti. Međutim, neki drugi su iznova rođeni u ovom životu da bi položili pravo na nečije živote. Na čije živote polažu pravo? Polažu pravo na živote ljudi koji su ih ubili u njihovim prethodnim životima. Ukratko, sadašnji život svake osobe snažno je povezan sa njenim prethodnim životima; ova veza je neraskidiva. Drugim rečima, sadašnji život svake osobe u velikoj je meri pod uticajem prethodnog. Na primer, recimo da je pre svoje smrti, Džang na prevaru lišio Lija velike svote novca. Da li onda Džang ima dug prema Liju? Ima. Da li je onda prirodno da Li treba da naplati svoj dug od Džanga? Shodno tome, nakon što obojica umru, među njima postoji dug koji se mora izmiriti. Kada se ponovno ovaplote i Džang postane čovek, kako će Li od njega naplatiti svoj dug? Jedan od metoda je da se ponovo rodi kao Džangov sin; Džang zarađuje ogromne svote novca, koje Li potom rasipnički troši. Koliko god da novca Džang zaradi, njegov sin Li ga proćerda. Koliko god da Džang zaradi, nikada nije dovoljno; u međuvremenu, njegov sin, iz nekog razloga, uvek na kraju potroši očev novac, na različite načine. Džang je zbunjen i pita se: „Zašto mi sin uvek donosi takvu lošu sreću? Kako to da se tuđi sinovi vrlo lepo ponašaju? Zašto je moj rođeni sin bez ikakvih ambicija, zašto je toliko beskoristan i nesposoban da išta zaradi i zašto ja moram uvek da ga izdržavam? Pošto moram da ga izdržavam, to i hoću – ali, zašto, koliko god novca da mu dam, njemu uvek treba više? Zašto nije sposoban da pošteno obavlja neki posao, već umesto toga svašta radi, recimo tumara, jede, opija se, kurva i kocka? Šta se, zaboga, događa?“ Džang zatim neko vreme razmišlja: „Pa, moglo bi biti da mu dugujem novac iz prethodnog života. Neka bude, ja ću to isplatiti! Ovo se neće završiti sve dok dug ne otplatim u celini!“ Može se desiti da dođe dan kada će Li zaista naplatiti svoj dug, a u trenutku kad bude u petoj ili šestoj deceniji svog života, mogao bi se iznenada urazumiti i shvatiti: „U celoj prvoj polovini svog života nisam učinio nijednu dobru stvar! Protraćio sam sav novac koji je moj otac zaradio, pa bi trebalo da počnem da se ponašam kao dobra osoba! Očvrsnuću; biću neko ko je pošten i ko živi kako treba, i više nikada neću nanositi bol svom ocu!“ Zašto on tako razmišlja? Zašto se najednom menja nabolje? Postoji li razlog za to? Šta je razlog? (Ovo je stoga što je Li naplatio svoje, a Džang je otplatio svoj dug.) U ovome postoje uzrok i posledica. Priča je započela vrlo davno, pre njihovog sadašnjeg života; ova priča o njihovim prošlim životima prizvana je u sadašnjost, a niko od njih ne može da okrivi onog drugog. Čemu god da je Džang učio svoga sina, sin ga nikada nije poslušao, niti je pošteno radio. Ipak, onoga dana kada je dug izmiren, nije bilo potrebe da podučava svog sina – ovaj je to prirodno razumeo. Ovo je jednostavan primer. Ima li mnogo takvih primera? (Da, ima ih.) Šta to ljudima poručuje? (Da treba da budu dobri i da ne čine zlo.) Da ne treba da čine nikakvo zlo, a da će za njihova zlodela uslediti odmazda! Većina nevernika čini mnogo zla, a njihova zlodela nailaze na odmazdu, zar ne? Međutim, da li je takva odmazda proizvoljna? Za svaki postupak postoje okolnosti i razlog za odmazdu. Misliš li da se ništa neće dogoditi ako si na prevaru od nekog uzeo novac? Misliš li da se, nakon što si podvalom došao do tog novca, nećeš suočiti ni sa kakvim posledicama? To bi bilo nemoguće; naravno da će biti posledica! Bez obzira na to ko su i da li veruju ili ne veruju u postojanje Boga, svi pojedinci moraju preuzeti odgovornost za sopstveno ponašanje i snositi posledice za svoje postupke. Kada je reč o ovom jednostavnom primeru – Džang je kažnjen, a Li obeštećen – zar to nije pošteno? Kada ljudi čine takve stvari, dolazi do ovakve vrste ishoda. To je neodvojivo od načina upravljanja u duhovnom carstvu. Uprkos tome što su nevernici, na postojanje onih koji ne veruju u Boga primenjuju se ovakve vrste nebeskih uredaba i odluka. Od njih niko ne može pobeći i niko ne može izbeći ovu stvarnost.

Nevernici često smatraju da postoji sve ono što je ljudima vidljivo, a da ne postoji ništa što ne može da se vidi ili što je od ljudi veoma udaljeno. Oni radije smatraju da ne postoji „ciklus života i smrti“ i da nema nikakve „kazne“; kao takvi, oni su grešni i zlo čine bez ikakve griže savesti. Nakon toga bivaju kažnjeni ili se ponovno ovaploćuju kao životinje. Većina od mnoštva tipova ljudi među nevernicima upada u ovaj začarani krug. Ovo je stoga što ne znaju da je duhovno carstvo strogo u svom upravljanju svim živim bićima. Bez obzira na to da li veruješ ili ne, ova činjenica postoji, jer nijedna osoba niti predmet ne može pobeći iz okvira onoga što Bog Svojim očima posmatra, niti ijedna osoba ili predmet može pobeći od pravila i ograničenja Njegovih nebeskih uredaba i odluka. Prema tome, ovaj jednostavan primer poručuje svima da, bez obzira na to da li u Boga veruješ ili ne, neprihvatljivo je biti grešan i činiti zlo, kao i da svi postupci povlače posledice. Kada bude kažnjen neko ko je drugu osobu prevarom lišio novca, takva kazna je pravična. Uobičajeno ponašanje poput ovog kažnjava se u duhovnom carstvu, a takva kazna se izriče na osnovu Božjih odluka i nebeskih uredaba. Stoga, ozbiljno zločinačko i rđavo ponašanje – silovanje i pustošenje, prevara i obmana, krađa i pljačka, ubistvo i podmetanje požara, i tome slično – dodatno podležu nizu kazni različitih težina. Šta je obuhvaćeno ovim kaznama različite težine? Nekima od njih se utvrđuje stepen težine po osnovu vremena, dok druge do toga dolaze različitim metodologijama; međutim, ostale to čine tako što odrede kuda ljudi odlaze kada se ponovo ovaplote. Na primer, neki su ljudi skloni psovanju. Šta znači kad je neko „sklon psovanju“? Znači da često druge psuje i da koristi pakostan rečnik kojim druge proklinje. Šta označava pakostan rečnik? Ukazuje na to da dotična osoba ima pakosno srce. Pogan rečnik kojim se drugi proklinju često dolazi iz usta takvih ljudi, a takav pakostan jezik povlači teške posledice. Nakon što takvi ljudi umru i dobiju odgovarajuću kaznu, može se dogoditi da se ponovo rode kao nemi. Neki su ljudi za života veoma proračunati; često iskorišćavaju druge, njihove sitne smicalice posebno su dobro isplanirane i nanose ogromnu štetu ljudima. Kada se ponovo rode, oni mogu biti maloumni ili ljudi sa mentalnim nedostacima. Neki ljudi često zabadaju nos u lične stvari drugih; svojim očima vide mnogo toga što je trebalo da im ostane nepoznato i doznaju mnogo toga što nije trebalo da znaju. Shodno tome, kada se ponovo rode, mogu biti slepi. Pojedini ljudi su veoma spretni dok su živi; često se tuku i počine mnogo toga zlog. Zbog toga se mogu ponovo roditi kao invalidi, kao hromi ili bez jedne ruke; osim toga, mogli bi se ponovno ovaplotiti kao grbavci ili vijoglavi, mogu šepati u hodu, mogu imati jednu nogu kraću od druge i tome slično. Na ovaj način, oni su se podvrgavaju raznim kaznama na osnovu stepena zla koje su počinili dok su bili živi. Zašto mislite da su neki ljudi razroki? Ima li mnogo takvih ljudi? U današnje vreme ih ima znatno više. Neki su ljudi razroki jer su u svojim prethodnim životima previše koristili oči i učinili su previše loših stvari, pa su u ovom životu rođeni zrikavi, a u ozbiljnim slučajevima rađaju se čak i slepi. U pitanju je odmazda! Pre nego što umru, neki ljudi se dobro slažu sa drugima; za svoje rođake, prijatelje, kolege ili ljude koji su im bliski čine mnoge dobre stvari. Drugima daju milostinju i ukazuju im brigu, ili ih finansijski potpomažu, a ljudi o njima imaju visoko mišljenje. Kada se takvi ljudi vrate u duhovno carstvo, oni ne bivaju kažnjeni. Kada nevernik ni na koji način nije kažnjen, to znači da je bio veoma dobra osoba. Umesto da veruju u postojanje Boga, oni veruju samo u Starca na nebu. Takva osoba veruje jedino da iznad nje postoji duh koji posmatra sve što ona radi – to je sve u šta ova osoba veruje. Shodno tome, ta osoba se znatno bolje ponaša. Takvi ljudi su dobrodušni i milosrdni, pa kada se konačno vrate u duhovno carstvo, on će se prema njima ophoditi veoma dobro i ubrzo će se ponovno ovaplotiti. Kada se ponovo budu rodili, u kakve će porodice stići? Iako takve porodice neće biti bogate, neće ih pratiti nikakva nevolja, a među članovima će vladati sklad; tamo će ovi ponovno ovaploćeni ljudi proživeti sigurne, srećne dane, svi će biti radosni i proživeće dobre živote. Kada ovi ljudi odrastu, imaće velike, mnogočlane porodice, njihova deca će biti talentovana i uživaće u uspehu, a njihove porodice će pratiti velika sreća – takav ishod je u velikoj meri povezan sa prošlim životima ovih ljudi. Drugim rečima, kuda ljudi odu nakon što umru i ponovno se ovaplote, da li su muškarci ili žene, koje su njihove misije, kroz šta će proći u životu, na koje prepreke će naići, u kakvim blagoslovima će uživati, koga će upoznati i šta će im se dogoditi – niko ove stvari ne može da predvidi, da ih izbegne, niti da se od njih sakrije. Što će reći, jednom kad se tvoj život postavi, šta god da ti se događa – koliko god i kojim god sredstvima da to pokušavaš da izbegneš – nemaš načina da narušiš životni tok koji ti je Bog odredio u duhovnom carstvu. Jer, kada se ponovo ovaplotiš, tvoja životna sudbina je već određena. Da li je ona dobra ili loša, svako s tim treba da se suoči i da nastavi dalje. To je ishod koji niko ko živi u ovom svetu ne može da izbegne, a nijedan ishod nije stvarniji od toga. Svi ste razumeli sve što sam rekao, zar ne?

Pošto ste razumeli ove stvari, da li ste sada uvideli da Bog ima veoma stroge i rigorozne provere i upravljanje ciklusom života i smrti nevernika? Pre svega, On je uspostavio razne nebeske uredbe, odluke i sisteme u duhovnom carstvu, a nakon što su oni proglašeni, bića na različitim zvaničnim pozicijama u duhovnom carstvu ih krajnje striktno sprovode, kako je utvrdio Bog, i niko se ne bi usudio da ih prekrši. Prema tome, u ciklusu života i smrti ljudskog roda, u čovekovom svetu, bilo da se neko ponovno ovaploćuje kao životinja ili čovek, postoje zakoni i za jedno i za drugo. Budući da ovi zakoni potiču od Boga, niko se ne usuđuje da ih prekrši, niti je iko u stanju da ih prekrši. Samo zahvaljujući ovoj Božjoj suverenosti i zato što takvi zakoni postoje, materijalni svet koji ljudi vide pravilan je i uređen; samo zahvaljujući Božjoj suverenosti, ljudi mogu imati miran suživot sa drugim svetom, koji im je sasvim nevidljiv, i mogu sa njim da žive u skladu – sve to je neodvojivo od Božje suverenosti. Nakon što se telesni život neke osobe ugasi, duša i dalje ima život, pa šta bi se onda sa njom dogodilo da nije pod Božjim upravljanjem? Duša bi svuda lutala, svuda bi se uplitala, pa bi čak i naudila živim bićima u ljudskom svetu. Takva šteta bi bila naneta ne samo ljudskom rodu, već bi bila učinjena i biljkama i životinjama – međutim, prvo bi ljudi bili pogođeni. Ako bi se to dogodilo – ako se takva duša ne bi našla pod upravljanjem, ako bi stvarno naštetila ljudima i zaista počinila rđave stvari – tada bi se i sa ovom dušom na odgovarajući način postupilo u duhovnom carstvu: ako bi stvari postale ozbiljne, ta duša bi ubrzo prestala da postoji i bila bi uništena. Ako je moguće, bila bi negde smeštena, a zatim bi se ponovno ovaplotila. Drugim rečima, uprava duhovnog carstva nad raznim dušama naložena je i sprovodi se u skladu sa koracima i pravilima. Isključivo zbog takvog upravljanja, čovekov materijalni svet nije zapao u haos, ljudi u materijalnom svetu poseduju normalan mentalitet, normalnu racionalnost i uređen telesni život. Tek onda kad ljudski rod bude imao tako normalan život, oni koji žive u telu moći će da nastave da napreduju i reprodukuju se kroz generacije.

Šta mislite o rečima koje ste upravo čuli? Predstavljaju li vam one novost? Kakve utiske su na vas ostavile teme današnjeg zbora? Osim toga što predstavljaju novost, osećate li još nešto? (Ljudi treba lepo da se ponašaju, a vidimo da je Bog veliki i da Ga se treba bojati.) (Nakon što sam upravo čuo Božje saopštenje o tome kako Bog uređuje završetak za različite tipove ljudi, s jedne strane osećam da Njegova narav ne trpi nikakvu uvredu i da treba da Ga se bojim; s druge strane, svestan sam činjenice koju vrstu ljudi Bog voli, a koju ne voli, pa želim da budem jedan od onih koje On voli.) Primećujete li da je Bog principijelan u Svojim postupcima u ovom domenu? Koja su načela na osnovu kojih On postupa? (On ljudski završetak određuje shodno svemu onome što ljudi čine.) Ovde je reč o različitim završecima za nevernike, o kojima smo upravo govorili. Kada je reč o nevernicima, da li se načelo na kome počivaju Božji postupci sastoji u nagrađivanju dobrih i kažnjavanju rđavih? Ima li izuzetaka? (Nema.) Primećujete li da Božji postupci počivaju na nekom načelu? Nevernici zapravo ne veruju u Boga, niti se pokoravaju Njegovim orkestracijama. Osim toga, nisu svesni Njegove suverenosti, a još manje Ga priznaju. Da stvari budu još ozbiljnije, oni hule na Boga, proklinju Ga i neprijateljski su nastrojeni prema onima koji veruju u Boga. Uprkos ovakvom njihovom stavu prema Bogu, način na koji On upravlja njima ipak ne odstupa od Njegovih načela; On njima upravlja na uređen način, saglasno Svojim načelima i Svojoj naravi. Kako On posmatra njihovo neprijateljstvo? Kao neukost! Shodno tome, On je učinio da se ti ljudi – odnosno, velika većina nevernika – u prošlosti ponovno ovaplote kao životinje. Prema tome, šta su u Božjim očima zapravo nevernici? Svi oni su zveri. Bog upravlja zverima kao i ljudskim rodom, a za takve ljude On ima ista načela. Čak i u Njegovom upravljanju ovim ljudima i dalje se može videti Njegova narav, kao što se mogu videti i Njegovi zakoni na kojima počiva Njegova vrhovna vlast nad svim stvarima. Prema tome, da li primećujete Božju suverenost u načelima prema kojima On upravlja nevernicima koje sam upravo pomenuo? Vidite li Božju pravednu narav? (Vidimo.) Drugim rečima, bez obzira na to kojom se od svih stvari On bavi, Bog postupa u skladu sa Svojim načelima i sa Svojom naravi. Ovo je Božja suština; On nikada ne bi slučajno prekršio odluke ili nebeske uredbe koje je doneo samo zato što takve ljude posmatra kao zveri. Bog postupa prema načelu, ni najmanje nepromišljeno, a na Njegove postupke nimalo ne utiče nijedan činilac. U svemu što čini, On se pridržava Sopstvenih načela. To je stoga što Bog poseduje suštinu Samog Boga; ovo je aspekt Njegove suštine koji ne poseduje nijedno stvoreno biće. Bog je savestan i odgovoran u svom postupanju sa svakim predmetom, osobom i živim bićem među svim stvarima koje je stvorio, u Svom pristupu njima, upravljanju njima, rukovanju njima i vladanju nad njima, i u tome nikada nije bio nemaran. Prema onima koji su dobri, On je milostiv i blag; onima koji su rđavi, On nanosi nemilosrdnu kaznu; a za različita živa bića On blagovremeno i redovno pravi odgovarajuća uređenja u skladu sa različitim zahtevima ljudskog sveta u različitim vremenima, tako da se ova razna živa bića na uređen način ponovno ovaploćuju, saglasno ulogama koje igraju, i metodično se kreću između materijalnog sveta i duhovnog carstva.

Smrt jednog živog bića – prestanak fizičkog života – označava da je to živo biće prešlo iz materijalnog sveta u duhovno carstvo, dok rođenje novog fizičkog života označava da je živo biće iz duhovnog carstva došlo u materijalni svet i počelo da preuzima i igra svoju ulogu. Bilo da je reč o odlasku ili dolasku živog bića, oboje su neodvojivi od rada duhovnog carstva. Do trenutka kada neko dođe u materijalni svet, Bog je u duhovnom carstvu već uspostavio odgovarajuća uređenja i definicije, uključujući porodicu u koju će ta osoba otići, u koju epohu će ona stići, sat u kome će stići i ulogu koju će igrati. Kao takav, ceo život ove osobe – stvari koje ona čini i put kojim ide – odvijaće se saglasno uređenjima napravljenim u duhovnom carstvu, bez i najmanjeg odstupanja. Osim toga, duhovnom carstvu su jasni i poznati vreme kada se fizički život završava i način i mesto na kome se on okončava. Bog vlada materijalnim svetom, a vlada i duhovnim carstvom, i On neće odložiti normalan ciklus života i smrti neke duše, niti bi ikada mogao da napravi ikakvu grešku u uređenjima tog ciklusa. Svaki od služitelja na zvaničnim pozicijama u duhovnom carstvu obavlja svoje pojedinačne zadatke i radi ono što treba da uradi, u skladu sa Božjim uputstvima i pravilima. Prema tome, u svetu ljudskog roda, svaka materijalna pojava koju čovek vidi uređena je i u njoj nema nikakvog haosa. Sve to je zahvaljujući Božjoj uređenoj vladavini nad svim stvarima, kao i činjenici da Njegov autoritet vlada nad svime. Njegova vrhovna vlast obuhvata materijalni svet u kome čovek živi i, povrh toga, nevidljivo duhovno carstvo koje postoji mimo ljudskog roda. Stoga, ako ljudi žele da imaju dobar život i nadaju se tome da žive u lepom okruženju, pored toga što im je obezbeđen ceo vidljivi materijalni svet, mora im se obezbediti i duhovno carstvo, koje niko ne vidi, koje upravlja svim živim bićima u ime ljudskog roda i koje je uređeno. Dakle, kada smo rekli da je Bog izvor života za sva stvorenja, zar nismo time povećali svoju svest o „svim stvorenjima“ i njihovo razumevanje? (Jesmo.)

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni X“