Upravo smo razgovarali o ciklusu života i smrti ljudi u prvoj kategoriji, nevernika. Porazgovarajmo sada o drugoj kategoriji, o raznim ljudima od vere. „Ciklus života i smrti raznih ljudi od vere“ predstavlja još jednu veoma važnu temu i krajnje je neophodno da je donekle razumete. Pre svega, hajde da govorimo o tome na koje se vere odnosi reč „vera“ u izrazu „ljudi od vere“: na pet glavnih religija, uključujući judaizam, hrišćanstvo, katolicizam, islam i budizam. Pored nevernika, veliki deo svetske populacije čine ljudi koji veruju u ovih pet religija. Među pripadnicima ovih pet religija, malo je onih koji su napravili karijeru na osnovu svoje vere, međutim, ove religije imaju mnogo sledbenika. Kada umru, oni će otići na drugačije mesto. „Drugačije“ od čijeg? Od nevernika – ljudi bez vere – o kojima smo upravo govorili. Nakon što umru, vernici ovih pet religija odlaze negde drugde, na drugačije mesto od nevernika. Međutim, proces ostaje i dalje isti; duhovno carstvo će im, takođe, suditi na osnovu svega što su učinili pre nego što su umrli, nakon čega će se sa njima shodno tome postupati. No, zašto se ovi ljudi šalju na drugo mesto da se sa njima tamo postupa? Za ovo postoji važan razlog. Koji? Objasniću vam na osnovu primera. Međutim, pre nego što to učinim, vi možda razmišljate u sebi: „Možda je to zato što imaju malo vere u Boga! Oni nisu potpuni nevernici.“ Ipak, to nije razlog. Postoji veoma važan razlog zašto se oni drže odvojeno od drugih.

Uzmimo za primer budizam. Reći ću vam jednu činjenicu. Budista je, pre svega, neko ko se preobratio u budizam, a to je osoba koja zna u šta veruje. Kada budisti ošišaju kosu i postanu monasi ili monahinje, to znači da su se odvojili od sekularnog sveta i za sobom ostavili galamu ljudskog sveta. Svakoga dana recituju sutre i poju Budina imena, jedu samo vegetarijansku hranu, žive asketskim životom i provode dane u pratnji samo hladne, slabašne svetlosti uljne lampe. Ovako provode ceo svoj život. Kada se završi fizički život budista, oni će napraviti rezime svog života, ali u svom srcu neće znati kuda će otići nakon što umru, koga će sresti, niti kakav će biti njihov ishod: duboko u sebi, oni neće imati jasnu predstavu o takvim stvarima. Neće učiniti ništa više sem što će slepo nositi neku vrstu vere tokom celog svog života, nakon čega napuštaju ljudski svet zajedno sa svojim slepim željama i idealima. Takav je završetak fizičkog života budista, kada napuste svet živih; nakon toga se vraćaju na svoje prvobitno mesto u duhovnom carstvu. Da li će se ova osoba ponovo ovaplotiti da bi se vratila na zemlju i nastavila svoj samoodgoj zavisi od njenog ponašanja i postupaka pre smrti. Ako ta osoba tokom života nije učinila ništa loše, brzo će se ponovo ovaplotiti i biće ponovo poslata na zemlju, gde će još jednom postati monah ili monahinja. Drugim rečima, ona upražnjava samoodgoj tokom svog fizičkog života u skladu sa načinom na koji je prvi put upražnjavala samoodgoj, a zatim se, po završetku svog fizičkog života, vraća u duhovno carstvo, gde postaje predmet ispitivanja. Nakon toga, ako se ne ustanove nikakvi problemi, može ponovo da se vrati u čovekov svet i ponovo se preobratiti u budizam, nastavljajući tako svoju praksu. Nakon što se od tri do sedam puta ovaploti, ona će se ponovo vratiti u duhovno carstvo, u koje odlazi po završetku svakog fizičkog života. Ako su njene različite kvalifikacije i ponašanje u ljudskom svetu bili u skladu sa nebeskim uredbama duhovnog carstva, od ovog trenutka pa nadalje, ona će tamo i ostati; više se neće ovaploćivati kao čovek, niti će postojati ikakav rizik da bude kažnjena za zlodelo na zemlji. Nikada više neće morati da prolazi kroz ovaj proces. Umesto toga, u zavisnosti od njenih okolnosti, preuzeće poziciju u duhovnom carstvu. Ovo je ono što budisti nazivaju „postizanjem budastva“. Postizanje budastva uglavnom znači da je neko dostigao ostvarenje u svojstvu službenika duhovnog carstva i da se, nakon toga, više ponovno ne ovaploćuje, niti je u opasnosti da bude kažnjen. Povrh toga, to znači da nakon ponovnog ovaploćenja više ne trpi patnje ljudskog bića. Dakle, postoji li i dalje šansa da se ponovno ovaploti kao životinja? (Ne.) To znači da će ostati da preuzme ulogu u duhovnom carstvu i više se neće ponovno ovaploćivati. Ovo je jedan od primera dostizanja ostvarenja budastva u budizmu. A kada je reč o onima koji ne dostignu ovo ostvarenje, po povratku u duhovno carstvo, oni postaju predmet ispitivanja i provere od strane odgovarajućeg službenog lica, koje utvrđuje da, tokom svog života, nisu marljivo upražnjavali samoodgoj, niti su bili savesni u recitovanju sutri i pojanju Budinih imena, kao što je propisano budizmom, već da su umesto toga počinili mnoga zla dela i odavali se rđavom ponašanju. Tada se u duhovnom carstvu donosi presuda o njihovim zlodelima, a nakon toga će zasigurno biti kažnjeni. U ovome nema nikakvih izuzetaka. Budući da je tako, kada takva osoba može postići ostvarenje? U životu u kome ne učini nikakvo zlo – kada se, nakon što se vrati u duhovno carstvo, ustanovi da nije učinila ništa loše pre nego što je umrla. Zatim nastavlja da se ponovno ovaploćuje, nastavljajući sa recitovanjem sutri i pojanjem Budinih imena, provodeći svoje dane uz hladnu, slabašnu svetlost uljne lampe, uzdržavajući se od ubijanja ijednog živog bića ili jedenja ikakvog mesa. Ova osoba ne uzima učešće u čovekovom svetu, ostavlja njegove nevolje daleko za sobom i ne ulazi u rasprave sa drugima. Tokom tog postupka, ako nije počinila nikakvo zlo, nakon što se vrati u duhovno carstvo i ispitaju se svi njeni postupci i ponašanje, još jednom se šalje u ljudsko carstvo, u ciklusu koji se ponavlja od tri do sedam puta. Ako tokom ovog vremena ne počini nikakav prekršaj, onda će njeno postizanje budastva ostati nepromenjeno i neće biti odloženo. Ovo je odlika ciklusa života i smrti svih ljudi od vere: oni mogu da „postignu ostvarenje“ i da preuzmu poziciju u duhovnom carstvu; po tome se razlikuju od nevernika. Dok još uvek žive na zemlji, kako se, pre svih, ponašaju oni koji mogu da preuzmu pozicije u duhovnom carstvu? Moraju se pobrinuti da ne učine nijedno zlo delo: ne smeju da ubiju, da podmetnu požar, da siluju, niti pustoše; ako se upuste u prevaru, obmanu, krađu ili pljačku, onda ne mogu postići ostvarenje. Drugim rečima, ako su na bilo koji način povezani sa bilo kakvim zlodelom ili su u njega uključeni, neće moći da izbegnu kaznu koju im je odmerilo duhovno carstvo. Duhovno carstvo pravi odgovarajuće rasporede za budiste koji dostižu budastvo: oni mogu biti raspoređeni da upravljaju onima za koje se čini da veruju u budizam i u Starca na nebu – može im se dodeliti nadležnost. Mogu takođe biti zaduženi samo za nevernike ili imati pozicije sa ne tako velikim zaduženjima. Takvo raspoređivanje se odvija u skladu sa različitim prirodama njihovih duša. Ovo je primer budizma.

Među pet religija o kojima smo govorili, hrišćanstvo je donekle posebno. Šta hrišćane čini tako posebnim? To su ljudi koji veruju u istinitog Boga. Kako se oni koji veruju u istinitog Boga mogu svrstati ovde? Prema tvrdnji da je hrišćanstvo vrsta vere, ono bi nesumnjivo imalo veze samo sa verom; ono bi bilo samo neka vrsta obreda, vrsta religije, i bilo bi sasvim drugačije od vere onih koji istinski slede Boga. Razlog zbog koga sam hrišćanstvo uvrstio među pet glavnih religija jeste u tome što je ono svedeno na isti nivo kao judaizam, budizam i islam. Većina ljudi ovde ne veruje da ima Boga, niti da On vlada nad svim stvarima; još manje veruju u Njegovo postojanje. Umesto toga, oni samo koriste Sveto pismo da raspravljaju o teologiji i koriste teologiju da ljude podučavaju tome da budu ljubazni, da trpe patnju i da čine dobre stvari. Ovo je vrsta religije u koju se hrišćanstvo pretvorilo: usredsređuje se samo na teološke teorije, bez apsolutno ikakve veze sa Božjim delom upravljanja i spasavanja čoveka. Postalo je religija ljudi koji slede Boga, ali koje Bog zapravo ne priznaje. Međutim, Bog ima načelo i u Svom pristupu takvim ljudima. On sa njima ne postupa nemarno, niti se njima bavi kako mu se prohte, kao što to čini sa nevernicima. Prema njima se ophodi na isti način kao prema budistima: ako, dok je živ, hrišćanin može da upražnjava samodisciplinu, striktno se pridržava deset zapovesti i sopstvenom ponašanju postavlja zahteve u skladu sa zakonima i zapovestima, i pridržava ih se tokom celog života, onda mora, takođe, da provede isto toliko vremena prolazeći kroz cikluse života i smrti pre nego što zaista dostigne takozvano uznesenje. Nakon što dostigne ovo uznesenje, on ostaje u duhovnom carstvu, u kome preuzima poziciju i postaje jedan od njegovih službenika. Isto tako, ako na zemlji počini zlo – ako je previše grešan i počini previše grehova – tada će neizbežno biti kažnjen i biće mu izrečena disciplinska mera različite težine. U budizmu, postizanje ostvarenja označava prelazak u Čistu zemlju potpunog blaženstva, a kako se to naziva u hrišćanstvu? To se naziva „ulaskom u raj“ i biti „uznesen“. Oni koji su zaista uzneseni, takođe prolaze kroz ciklus života i smrti od tri do sedam puta, posle čega, nakon što umru, u duhovno carstvo dolaze kao da su zaspali. Ako su dorasli merilima, mogu ostati tamo da preuzmu poziciju i, za razliku od ljudi na zemlji, neće se ponovno ovaplotiti na jednostavan način niti saglasno konvenciji.

Kraj o kome sve ove religije govore i kome teže isti je kao i postizanje ostvarenja u budizmu; samo što se ovo „ostvarenje“ postiže različitim sredstvima. Svaka ptica svome jatu leti. Za ovaj deo sledbenika ovih religija, koji su u stanju da se u svom ponašanju striktno pridržavaju verskih propisa, Bog obezbeđuje pogodno odredište, pogodno mesto za odlazak, i sa njima postupa na odgovarajući način. Sve ovo je opravdano, ali nije onako kako ljudi zamišljaju. Sada, nakon što ste čuli šta se dešava ljudima u hrišćanstvu, kako se osećate? Smatrate li da je njihov težak položaj nepravedan? Da li sa njima saosećate? (Pomalo.) Tu se ništa ne može učiniti; mogu da okrive samo sebe. Zašto to kažem? Božje delo je istinito; On je živ i praktičan, a Njegovo delo je usmereno na ceo ljudski rod i na svakog pojedinca. Zašto onda ovo ne prihvataju? Zašto se tako sumanuto protive Bogu i progone Ga? Sebe bi trebalo da smatraju srećnima što uopšte imaju ovakav ishod, pa zašto ih onda sažaljevate? To što se sa njima ovako postupa pokazuje veliki stepen tolerancije. S obzirom na stepen u kome se protive Bogu, trebalo bi da budu uništeni, pa ipak, Bog to ne čini; umesto toga, On se prema hrišćanstvu ophodi na isti način kao i prema svakoj običnoj religiji. Prema tome, ima li potrebe da ulazimo u dodatne pojedinosti o drugim religijama? Etos svih ovih religija je u tome da ljudi podnose više nedaća, da ne čine zlo, da čine dobra dela, da druge ne psuju, da druge ne osuđuju, da se uzdržavaju od sporova i da budu dobri ljudi – većina verskih učenja je ovakva. Stoga, ako su ovi ljudi od vere – ovi sledbenici raznih religija i veroispovesti – u stanju da se striktno pridržavaju svojih verskih propisa, onda neće počiniti velike greške ni grehove tokom svog vremena na zemlji; a nakon tri do sedam ponovnih ovaploćenja, ovi ljudi će – oni koji su u stanju da se striktno pridržavaju verskih propisa – uglavnom ostati da preuzmu poziciju u duhovnom carstvu. Ima li mnogo takvih ljudi? (Ne, nema ih.) Na čemu temeljite svoj odgovor? Nije lako činiti dobro i pridržavati se verskih pravila i zakona. Budizam ljudima ne dozvoljava da jedu meso – da li bi tako mogao da postupiš? Da po ceo dan moraš da nosiš sive mantije i u budističkom hramu recituješ sutre i poješ Budina imena, da li bi to mogao da činiš? Ne bi bilo lako. U hrišćanstvu postoji deset zapovesti, zapovesti i zakona; da li je lako pridržavati ih se? Nije, zar ne? Uzmimo za primer to da druge ne psuješ: ljudi naprosto nisu u stanju da se pridržavaju ovog pravila. Ne mogu da se uzdrže, već psuju – a nakon psovki, ne mogu da povuku te reči, i šta onda rade? Uveče ispovedaju svoje grehove. Ponekad, nakon što druge opsuju, i dalje u svojim srcima nose mržnju, odlazeći čak toliko daleko da planiraju u koje će vreme tim ljudima dodatno nauditi. Ukratko, onima koji žive među ovim mrtvim dogmama, nije lako da se uzdrže od greha, niti od toga da počine zlo. Prema tome, u svakoj religiji, samo je šačica ljudi zapravo u stanju da postigne ostvarenje. Pretpostavljaš li da će, budući da toliko ljudi sledi ove religije, dobar deo njih moći da ostane i preuzme ulogu u duhovnom carstvu? Njih nema tako mnogo; tek nekolicina je u stanju da ovo zapravo i postigne. Ovo bi uglavnom bilo sve o ciklusu života i smrti ljudi od vere. Ono što ih izdvaja jeste činjenica da mogu da postignu ostvarenje i to je ono što ih razlikuje od nevernika.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni X“