Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Znate li šta je, zapravo, farisej? Ima li oko vas fariseja? Zašto te ljude nazivamo „farisejima”? Kako se fariseji mogu opisati? To su ljudi koji su licemerni, potpuno lažni i koji u svemu što rade zapravo glume. Šta je u pozadini te njihove predstave? Pretvaraju se da su dobri, ljubazni i pozitivni. A jesu li zaista takvi? Naravno da nisu. Budući da su licemeri, sve što se u njima ispoljava i otkriva je lažno; sve je obično pretvaranje – to nije njihovo pravo lice. Gde se krije njihovo pravo lice? Skriveno je duboko u njihovim srcima, daleko od očiju drugih ljudi. Sve što vidimo spolja samo je obično glumatanje i sve je lažno. Ipak, oni mogu prevariti samo ljude; Boga ne mogu da prevare. Ako ljudi ne tragaju za istinom, ako ne primenjuju i ne doživljavaju Božje reči, oni ne mogu istinski da razumeju istinu, tako da njihove reči, ma koliko lepo zvučale, ne predstavljaju istina-stvarnost, već reči i doktrine. Neki se usredsređuju samo na neprestano ponavljanje reči i doktrina, nevešto imitirajući svakoga ko drži najbolje propovedi, usled čega deklamovanje reči i doktrina već za nekoliko godina uznapreduje, pa postaju predmet divljenja i poštovanja mnogih. Nakon toga, počinju da se kamufliraju i posvećuju punu pažnju onome što govore i što rade, praveći se da su naročito pobožni i produhovljeni. Koriste takozvane duhovne teorije da bi se kamuflirali. Gde god da se nađu, pričaju šarene laže koje odgovaraju ljudskim predstavama, ali su u potpunosti lišene istina-stvarnosti. A propovedanjem tih svojih šarenih laža – koje su u skladu s ljudskim predstavama i ukusima – uspevaju mnoge da navedu na stranputicu. Drugima takvi ljudi izgledaju veoma pobožno i skromno, ali zapravo su lažni; samo su naizgled tolerantni, strpljivi i ljubazni, ali sve je to pretvaranje; kažu da vole Boga, a u stvari samo glume. Drugi ih kuju u svece, ali sve se svodi na laž. Gde se to može naći osoba koja je zaista sveta? Ljudska svetost je u potpunosti lažna. Sve je to gluma, čisto pretvaranje. Ljudi su naizgled odani Bogu, a zapravo se samo pretvaraju pred drugima. Kad ih niko ne gleda, ne pokazuju ni trunku odanosti, a sve što rade je površno. Površno gledano, oni se daju za Boga, ostavljaju svoje porodice i poslovnu karijeru. Šta, međutim, rade u potaji? Oni u crkvi sprovode vlastiti poduhvat i izvode vlastitu operaciju, uzimaju profit od crkve i potajno kradu darove, a sve pod maskom da rade za Boga… Ti ljudi su licemerni fariseji savremenog doba. Odakle fariseji potiču? Da li se oni rađaju među nevernicima? Ne, svi oni dolaze iz redova vernika. Zašto su ti ljudi postali fariseji? Je li ih neko drugi učinio takvima? Očigledno da nije tako. Koji je onda razlog? Razlog za to leži u činjenici da im je priroda-suština naprosto takva, i to zbog puta kojim su krenuli. Oni Božje reči koriste samo kao oruđe za propovedanje i sticanje profita od crkve. Svoj jezik i svoj um naoružavaju Božjim rečima, propovedaju lažne duhovne teorije i zaodevaju se plaštom sveca, da bi onda to koristili kao sredstvo za postizanje svog cilja, odnosno radi zarađivanja na račun crkve. Oni samo propovedaju doktrine, ali nikada nisu sprovodili istinu u delo. Kakvi su to ljudi koji neprestano propovedaju reči i doktrine, uprkos tome što nikad nisu sledili Božji put? To su licemerni fariseji. Njihovo oskudno, takozvano dobro ponašanje i dobro vladanje, kao i ono malo čega su se odrekli i što su potrošili, postigli su isključivo uzdržavanjem i zavijanjem vlastite volje u lepo pakovanje. Svi njihovi postupci su u celosti lažni i sve je kod njih samo pretvaranje. U srcima tih ljudi nema ni trunke bogobojažljivosti, kao ni iskrene vere u Boga. Povrh toga, oni su zapravo bezvernici. Ako ne budu tragali za istinom, ljudi će ići istim tim putem i postaće fariseji. Zar to nije strašno? Religijsko mesto na kojem se okupljaju fariseji pretvara se u pijacu. U Božjim očima, to je religija, a ne crkva Božja, niti mesto na kojem se ljudi Njemu klanjaju. Prema tome, bez obzira na to sa koliko su se doslovnih reči i površnih doktrina o Božjim izjavama naoružali, ljudi od toga neće imati nikakve koristi ukoliko ne budu tragali za istinom.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”

Razlog zbog kojeg su fariseji licemerni i zbog kojeg su rđavi jeste taj što oni osećaju odbojnost prema istini, ali zato vole znanje; stoga oni samo proučavaju Sveto Pismo i teže ka biblijskom znanju, ali nikada ne prihvataju istinu ni Božje reči. Oni se ne mole Bogu dok čitaju Njegove reči, ne tragaju za istinom, niti u zajedništvu razgovaraju o njoj. Umesto toga, proučavaju Božje reči, proučavaju šta je Bog rekao i uradio, te na taj način Božje reči pretvaraju u teoriju, u doktrinu kojoj podučavaju druge, što oni nazivaju naučnom studijom. Zašto se bave naučnom studijom? Šta oni zapravo studiraju? U njihovim očima, to nisu Božje reči ni Božji izraz, a još manje je za njih to istina. To je pre neka vrsta učenosti, a neko bi čak mogao reći da se radi o teološkom znanju. Po njihovom mišljenju, propagirati to znanje i tu učenost znači širiti Božji put, širiti jevanđelje – oni to nazivaju propovedanjem, ali sve što propovedaju je teološko znanje.

(…) Teološke teorije koje su dokučili, fariseji su smatrali znanjem i koristili ih kao sredstvo da ljude veličaju ili osuđuju, pa su ih čak upotrebili i na Gospodu Isusu. Eto kako je Gospod Isus bio osuđen. Način na koji su oni nekoga veličali ili kako su se prema nekoj osobi ophodili nikada nije zavisio od suštine te osobe, niti od toga da li ta osoba propoveda istinu, a još manje od izvora iz kojeg su reči te osobe dolazile – fariseji su neku osobu veličali ili osuđivali isključivo na osnovu propisa, reči i doktrina koje su razumeli iz biblijskog Starog Zaveta. Mada su u svojim srcima znali da to što je Gospod Isus govorio i radio nije predstavljalo ni greh ni kršenje zakona, oni su Ga ipak osudili, zato što su Ga, zbog istina koje je izrazio i znamenja i čuda koje je izvodio, mnogi ljudi veličali i sledili. Fariseji su osećali sve veću mržnju prema Njemu i čak su hteli da Ga uklone sa lica zemlje. Oni nisu shvatali da je Gospod Isus bio Mesija koji će tek doći, niti su prepoznali da su Njegove reči posedovale istinu, a još manje da je Njegovo delo bilo privrženo istini. Presudili su da Gospod Isus izgovara drske reči i da izgoni demone uz pomoć Belzebuba, demonskog kneza. To što su ove grehe mogli da pripišu Gospodu Isusu samo pokazuje koliko su mržnje osećali prema Njemu. Stoga su se žestoko trudili da poreknu da je Gospod Isus poslat od Boga, da je On Sin Božji i da je Mesija. Time su zapravo hteli da kažu: „Da li bi bog radio na ovakav način? Kad bi se bog ovaplotio, on bi se rodio u porodici od izuzetnog statusa. Uz to bi morao da prihvati da mu pisari i fariseji budu tutori. Morao bi sistematski da proučava Sveto Pismo, da stekne biblijska znanja i da se naoruža celokupnim znanjem sadržanim u Svetom Pismu, pre no što bi uopšte mogao da ponese naziv ’ovaploćenog boga’.” Ali, Gospod Isus nije bio naoružan tim znanjem i oni su Ga stoga osudili, rekavši: „Kao prvo, nisi dovoljno kvalifikovan, pa je zato nemoguće da si ti bog; drugo, bez poznavanja Biblije ne možeš da obavljaš božje delo, a kamoli da budeš bog; treće, ne smeš ništa da radiš izvan hrama – a ti sada ne radiš unutar hrama, već si stalno među grešnicima, što znači da delo koje obavljaš ispada iz okvira Svetog Pisma, zbog čega je čak još manja verovatnoća da si ti bog.” Odakle potiče osnova te njihove osude? Potiče iz Svetog Pisma, iz čovekovog uma i iz teološkog obrazovanja koje su stekli. Budući da su fariseji bili prepuni predstava, uobrazilja i znanja, verovali su da je to znanje ispravno, da je to znanje istina i da ono predstavlja validnu osnovu, a Bog ni u jednom trenutku nije mogao da im protivreči. Jesu li oni tragali za istinom? Nisu. Za čime su tragali? Za natprirodnim bogom koji bi se pojavio u obliku duhovnog tela. Prema tome, oni su određivali parametre Božjeg dela, osporavali su Njegovo delo, a svoj sud o tome da li je Bog u pravu ili greši donosili u skladu s ljudskim predstavama, uobraziljama i znanjem o čoveku. I kakav je bio krajnji rezultat svega toga? Ne samo što su osudili Božje delo, nego su još i ovaploćenog Boga prikovali za krst. Eto šta je proisteklo iz njihovog ocenjivanja Boga na osnovu vlastitih predstava, uobrazilja i znanja i eto šta je rđavo u vezi s njima.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (3. deo)”

Fariseji su najbolje propovedali doktrine i uzvikivali parole. Često su stajali na ulicama i uzvikivali „O, bože moćni!” ili „Poštovani bože!” Iako su drugima delovali naročito pobožno i nisu činili ništa protivzakonito, da li ih je Bog odobrio? Nije. Kako ih je osudio? Tako što ih je nazvao licemernim farisejima. Pre toga su fariseji bili poštovana klasa u Izraelu; kako su onda označeni ovim imenom? Tako što je ime farisej počelo da se koristi za određeni tip osobe. Koje su osobine ovih osoba? Vešti su u glumatanju, u kitnjastom govoru, u pretvaranju; glume veliku uzvišenost, svetost, poštenje, kao i upadljivu pristojnost, a parole koje uzvikuju zvuče lepo, ali se ispostavlja da nimalo ne primenjuju istinu. Koje to dobre postupke imaju? Čitaju svete spise i propovedaju; uče druge tome da se pridržavaju zakona i pravila i da se ne opiru Bogu. Sve je to dobro ponašanje. Sve što govore zvuči dobro, no ipak potajno kradu priloge kada drugi ne gledaju. Gospod Isus je rekao da oni „proceđuju piće kad im komarac upadne u čašu, a kamilu gutaju” (Matej 23:24). To znači da je njihovo dobro ponašanje samo privid – oni razmetljivo uzvikuju parole, iznose uzvišene teorije i njihove reči prijatno zvuče, ali su dela njihova u potpunom neredu i opiru se Bogu. Njihovo ponašanje je svo pretvorno i prevarantsko; u njihovim srcima nema ni najmanje ljubav prema istini niti prema pozitivnim stvarima. Oni imaju odbojnost prema istini, prema pozitivnim stvarima i prema svemu što dolazi od Boga. Šta vole? Da li vole pravičnost i pravednost? (Ne.) Kako znaš da ne vole te stvari? (Gospod Isus je širio jevanđelje po carstvu nebeskom, koje ne samo da su odbili da prihvate, već su ga i osudili.) Da li bismo ih prozreli da ga nisu osudili? Ne. Pojavljivanje i delo Gospoda Isusa je razotkrilo sve fariseje, i samo su njihova osuda i otpor Gospodu Isusu drugima pokazali njihovo licemerje. Da nije bilo pojavljivanja i dela Gospoda Isusa, niko ne bi razaznao fariseje, i da su ljudi gledali samo njihovo ponašanje, čak bi im i zavideli. Nisu li fariseji postupali neiskreno i lažljivo kada su koristili lažno dobro ponašanje da steknu poverenje ljudi? Da li takvi lažljivi ljudi mogu da vole istinu? Nipošto. Šta su krili iza patvorenog dobrog ponašanja? Najpre su hteli da nasamare ljude. Potom su hteli da ih navedu na stranputicu i pridobiju kako bi ih oni cenili i poštovali. I naposletku – hteli su da budu nagrađeni. Kakva je to prevara bila! Da li su to bili vešti trikovi? Da li su takvi ljudi voleli pravičnost i pravednost? Zasigurno ne. Voleli su status, slavu i korist, a ono što su hteli bile su nagrada i kruna. Nikada nisu primenjivali reči kojima je Bog podučio ljude i nikada ni najmanje nisu proživeli istina-stvarnosti. Krili su se iza dobrog ponašanja i nasamarivali i pridobijali ljude svojim licemerjem kojim su osiguravali svoj status i reputaciju – njih su onda koristili da bi izmamili novac i zarađivali za život. Nije li to dostojno prezira? Iz njihovog ponašanja se vidi da, prema svojoj suštini, oni nisu voleli istinu, kao što je nikada nisu ni primenjivali. Šta dokazuje da nisu primenjivali istinu? Evo krunskog dokaza: Gospod Isus je došao da obavi delo spasenja i sve reči koje je Gospod Isus izgovorio istina su i imaju autoritet. Kako su fariseji reagovali na to? Iako su rečima Gospoda Isusa priznali autoritet i moć, ne samo da ih nisu prihvatili, već su ih osudili i blatili. Zašto su to radili? Zato što nisu voleli istinu, prema kojoj su, u svojim srcima, osećali odbojnost i koju su mrzeli. Priznali su da je Gospod Isus bio u pravu za sve što je rekao, da su Njegove reči imale autoritet i moć, da ni u čemu nije pogrešio niti da za to imaju ikakav dokaz protiv Njega. No, oni su hteli da osude Gospoda Isusa, zato su većali i kovali zavere, pa su rekli „Razapnite ga. Ili on, ili mi,” i tako su fariseji prkosili Gospodu Isusu. U to vreme niko nije razumeo istinu, niti mogao da prepozna Gospoda Isusa kao ovaploćenog Boga. Iz perspektive čoveka, Gospod Isus je ipak izrekao mnoge istine, izgnao demone i iscelio bolesne. Učinio je mnoga čuda, nahranio 5000 ljudi sa pet hlebova i dve ribe, učinio brojna dobra dela i podario ljudima toliko blagodati. Kad je tako malo toliko dobrih i pravednih ljudi, zašto su fariseji hteli da osude Gospoda Isusa? Zašto su toliko hteli da ga razapnu? Činjenica da su hteli da puste razbojnika umesto Gospoda Isusa pokazuje koliko su fariseji religijskog sveta zli i zlonamerni bili. Kako su samo rđavi bili! Razlika između zlih lica koja su fariseji pokazivali i njihove lažne spoljašnje dobronamernosti bila je tolika da mnogi ljudi nisu mogli da razaznaju šta je istina, a šta laž, ali su pojavljivanje i delo Gospoda Isusa razotkrili sve njih. Fariseji su se obično tako dobro pretvarali i izgledali tako pobožno, da niko ne bi mogao ni da pomisli da bi toliko surovo mogli da se odupiru i progone Gospoda Isusa. Da činjenice nisu otkrivene, niko ne bi mogao da ih prozre. Izraz istine ovaploćenog Boga toliko toga može da otkrije o čoveku!

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Postoje i neki koji su sposobni da prihvate novu svetlost, ali se njihov način primene ne menja. Oni sa sobom donose svoje stare verske predstave dok traže da shvate današnje Božje reči, tako da shvataju samo beživotnu doktrinu obojenu verskim predstavama; oni ne prihvataju današnju svetlost na jednostavan način. Kao ishod toga, njihova primena je zaprljana; to su iste stare verske prakse u novoj ambalaži. Koliko god da su vešti u izvedbi, oni su licemeri. Bog navodi ljude da rade nove stvari svakog dana, zahteva da svakog dana steknu novi uvid i razumevanje i traži da ne budu staromodni i da se ne ponavljaju. Ako si dugi niz godina verovao u Boga, a tvoj se način primene verske prakse uopšte nije promenio, i ako si još uvek zaokupljen i predan spoljnim pitanjima, te nemaš mirno srce sa kojim ćeš stati pred Boga da uživaš u Njegovim rečima, onda nećeš postići ništa. Kada je u pitanju prihvatanje novog Božjeg dela, ako ne planiraš drugačije, ne primenjuješ na nov način, i ne tražiš nikakvo novo razumevanje, već se umesto toga držiš starog i prihvataš novu svetlost tek ograničeno, bez promene načina na koji izvodiš svoje verske prakse, onda su takvi ljudi kao što si ti u ovom toku prisutni samo po imenu; u stvarnosti, oni su verski fariseji izvan toka Svetog Duha.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „O normalnom duhovnom životu”

Pojedini ljudi su skloni da na sebe privlače pažnju. U prisustvu svoje braće i sestara, oni će možda reći da ih je Bog zadužio, dok iza njihovih leđa zapravo ne primenjuju istinu i postupaju sasvim drugačije. Nisu li ovo religiozni fariseji? Osoba koja istinski voli Boga i poseduje istinu jeste ona koja je odana Bogu, ali se spolja takvom ne prikazuje. Takva osoba je spremna da primenjuje istinu onda kad to okolnosti nalažu i ne govori niti postupa na način koji je protivan njenoj savesti. Ovakav tip osobe ispoljava mudrost kad je to neophodno i u svojim delima se rukovodi načelima nezavisno od samih okolnosti. Ovakav tip osobe može da služi na pravi način. Ima i onih koji često samo rečima iskazuju da ih je Bog zadužio; dane provode sa zabrinutim izrazom na licu, stvarajući utisak da su pogođeni i pretvarajući se da su vredni žaljenja. To je dostojno prezira! Budeš li ih upitao: „Možeš li mi reći kako te je to Bog zadužio?”, ostaće bez reči. Ako si odan Bogu, ne govori drugima o tome; umesto toga, svoju ljubav prema Bogu pokaži kroz stvarno delovanje i moli Mu se iskrenog srca. Oni koji se samo na rečima i površno bave Bogom jesu licemeri! Neki govore o tome da ih je Bog zadužio svaki put kada se mole i počinju da liju suze svaki put kada se mole, iako ih Sveti Duh nije ganuo. Takvi ljudi su zaposednuti verskim obredima i predstavama; žive prema takvim obredima i predstavama, uvek verujući da su ti postupci Bogu po volji i da On iskazuje naklonost prema površnoj pobožnosti ili gorkim suzama. Kakvo dobro može proisteći od takvih nerazumnih ljudi? Ne bi li pokazali skrušenost, neki glume ljubaznost kada govore u prisustvu drugih. Neki su svesno ponizni u prisustvu drugih, ponašajući se kao onemoćala jagnjad. Da li takvo ponašanje dolikuje narodu carstva? Narod carstva treba da bude pun života i slobodan, nevin i iskren, pošten i drag, i da živi sasvim slobodno. Treba da poseduje integritet i dostojanstvo i bude u stanju da svedoči gde god da se nađe; takav narod vole i Bog i ljudi. Početnici u veri obavljaju i previše obreda koji su vidljivi u spoljnom svetu; najpre moraju da prođu kroz period orezivanja i slamanja. Ljudi koji duboko u sebi veruju u Boga spolja se ne razlikuju od drugih, ali su njihovi postupci i dela vredni hvale. Jedino se za takve ljude može reći da proživljavaju Božju reč. Ako svaki dan raznim ljudima propovedaš evanđelje u nastojanju da ih dovedeš do spasenja, ali na kraju i dalje živiš prema pravilima i doktrinama, ti onda Bogu ne možeš doneti slavu. Takvi ljudi su religiozne ličnosti, ali su i licemeri. Kad god se ti religiozni ljudi okupe, mogli bi da upitaju: „Sestro, kako si ovih dana?” Ona će možda odgovoriti: „Osećam se dužnom pred Bogom, a nisam u stanju da udovoljim Njegovim namerama.” A druga će možda reći: „I ja osećam da sam dužna pred Bogom i da nisam u stanju da Ga zadovoljim.” Samo ovih nekoliko rečenica i reči iskazuju podlosti koje su duboko u njima; takve su reči najgnusnije i izrazito su odvratne. Priroda takvih ljudi je u suprotnosti sa Bogom. Oni koji su usmereni na stvarnost saopštavaju baš ono što im je na umu i otvaraju svoja srca u zajedništvu. Ne upuštaju se ni u jedno jedino lažno postupanje, ne iskazujući takve uljudnosti niti isprazne ljubaznosti. Uvek su neposredni i ne poštuju nikakva svetovna pravila. Pojedini ljudi su skloni istupanju u javnosti, do te mere da to gubi svaki smisao. Kad neko zapeva, oni zaigraju, i ne primećujući da je pirinač u njihovim šerpama već zagoreo. Takvi ljudi nisu ni pobožni ni časni, i odveć su neozbiljni. Sve ove stvari jesu ispoljavanje nedostatka stvarnosti. Kada neki ljudi razmenjuju pojedinosti iz duhovnog života, iako ne govore da Bogu išta duguju, duboko u sebi čuvaju istinsku ljubav prema Njemu. Tvoj osećaj duga prema Bogu nema nikakve veze sa drugim ljudima; dužan si Bogu, a ne ljudskom rodu. U čemu je korist da drugima stalno govoriš o tome? Nužno je da pridaš važnost ulasku u stvarnost, a ne nekom spoljašnjem zanosu ili ispoljavanju. Šta predstavljaju dobra ali površna ljudska dela? Predstavljaju telesno, a čak ni najbolji postupci koji su samo spolja vidljivi ne predstavljaju život; oni mogu pokazati samo tvoju ličnu narav. Čovekovi postupci koji su samo spolja vidljivi ne mogu udovoljiti Božjim namerama. Neprestano govoriš o svom dugu prema Bogu, ali ne možeš da opskrbiš živote drugih niti da pokreneš njihovo bogoljubivo srce. Veruješ li da će ti tvoji postupci zadovoljiti Boga? Smatraš da je Božja namera što postupaš na ovaj način i da su tvoji postupci duhovni, ali su svi oni zapravo besmisleni! Veruješ da je ono što se tebi dopada i što si ti spreman da učiniš upravo ono što je Bogu milo. Može li tvoj lični ukus da predstavlja Boga? Može li čovekova narav da predstavlja Boga? Ono što se tebi dopada upravo je ono čega se Bog gnuša, a tvoje navike jesu ono čega se Bog gnuša i što odbacuje. Ako se osećaš dužnim, onda idi i moli se Bogu; nema potrebe da o tome drugima govoriš. Ako se ne moliš Bogu, već umesto toga u prisustvu drugih stalno skrećeš pažnju na sebe, može li to udovoljiti Božjim namerama? Ako tvoji postupci uvek postoje samo radi njihovog pojavnog oblika, to znači da si sujetan do krajnjih granica. Kakvi su to ljudi koji čine samo površna dobra dela i lišeni su svake stvarnosti? Takvi ljudi su samo licemerni fariseji i religiozne ličnosti! Ako ne odbacite svoje postupke koji su samo spolja vidljivi i niste u stanju da se promenite, licemerje će u vama još više rasti. Što je veće to licemerje u vama, veći je i otpor prema Bogu. Na kraju će takvi ljudi zasigurno biti eliminisani!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „U veri se čovek mora usmeriti na stvarnost – obavljanje verskog obreda nije vera”

Postoje ljudi koji se opreme istinama samo da bi radili i propovedali, da bi obezbedili druge, a ne da bi rešili sopstvene probleme, i svakako ne da bi te istine primenjivali. Njihove besede mogu biti pune čistog razumevanja i u skladu s istinom, ali oni se ne mogu s njom meriti, niti je primenjuju i doživljavaju. U čemu je ovde problem? Da li su zaista prihvatili istinu kao svoj život? Ne, nisu. Doktrina koju neko propoveda, koliko god da je čista, ne znači da taj neko poseduje istinu-stvarnost. Da bi bila opremljena istinom, osoba prvo mora i sama da je u nju ušla i da je primenjuje kad je bude razumela. Ako se osoba ne usredsredi na sopstveni ulazak, već samo želi da se hvališe propovedajući istinu drugima, namera joj je pogrešna. Ima mnogo lažnih vođa koji na taj način postupaju, neprekidno razgovaraju u zajedništvu s drugima, o istinama koje oni razumeju, snabdevajući nove vernike, podučavajući ljude da primenjuju istinu, da dobro obavljaju dužnosti, da ne budu negativni. Te reči su svakako korisne i dobre – čak bi se reklo pune ljubavi – ali zašto oni koji ih govore ne primenjuju istinu? Zašto nemaju život-ulazak? Šta se tu zapravo dešava? Da li takva osoba zaista voli istinu? Teško je reći. Tako su fariseji Izraela tumačili Bibliju drugima, a sami nisu mogli da se pridržavaju Božjih zapovesti. Kad se Gospod Isus pojavio i delovao, čuli su Božji glas, ali su se opirali Gospodu. Razapeli su Gospoda Isusa i Bog ih je prokleo. Stoga će sve one koji ne prihvataju istinu ili je ne primenjuju prokleti Bog. Kako su samo jadni! Ako reči i doktrine koje propovedaju mogu da pomognu drugima, zašto ne mogu da pomognu njima? Takvu osobu, koja nema realnost, treba da nazovemo licemerom. Drugima pruža bukvalno značenje istine, druge navodi da je primenjuju, ali sama je ni najmanje ne primenjuje. Zar takva osoba nije besramna? Ne poseduje istinu-stvarnost, ali dok propoveda reči i doktrine drugima, pretvara se da je poseduje. Zar to nije namerno navođenje na pogrešan put i nanošenje štete ljudima? Kad bi takvu osobu otkrili i uklonili, mogla bi da krivi samo sebe. Ne bi bila dostojna sažaljenja.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo