Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Šta je delo koje dolazi od Sotone? U delu koje dolazi od Sotone, vizije u ljudima su nejasne; ljudi su lišeni normalne ljudskosti, iza njihovih postupaka stoje pogrešni motivi i, premda žele da vole Boga, u sebi stalno nose optužbe, a te optužbe i misli dovode do stalnog ometanja unutar njih, ograničavajući ih da rastu u svojim životima i sprečavajući ih da dođu pred Boga u svom normalnom stanju. Tačnije, čim Sotona započne da deluje u ljudima, njihovo srce ne može biti u miru pred Bogom. Takvi ljudi ne znaju šta će sa sobom – kada vide ljude kako se okupljaju, žele da pobegnu, i nisu u stanju da zatvore oči kada se drugi mole. Delovanje zlih duhova uništava normalan odnos između čoveka i Boga i remeti vizije koje su ljudi prethodno imali ili put kojim su ranije ulazili u život; u svom srcu, oni se nikada ne mogu približiti Bogu, i uvek se događaju stvari koje ih ometaju i ograničavaju. Njihova srca ne mogu da pronađu mir, ostaju bez snage da vole Boga, a duh im potone. Tako se ispoljava Sotonino delo. Sotonino delovanje se ispoljava kao: nesposobnost da se brani sopstveni stav i da se svedoči, i kao navođenje da postaneš neko ko je kriv pred Bogom i ko Mu nije veran. Dok Sotona ometa, gubiš ljubav i odanost prema Bogu, koje nosiš u sebi, lišen si normalnog odnosa sa Bogom, ne tragaš za istinom, niti za sopstvenim napredovanjem; nazaduješ i postaješ negativan, ugađaš sebi, ne zauzdavaš širenje greha i ne mrziš ga; štaviše, Sotonina umešanost te čini raskalašnim; ona dovodi do toga da Božji dodir iz tebe iščezne i da se na Boga žališ i da Mu se suprotstavljaš, što te navodi da dovedeš Boga u pitanje; čak postoji opasnost da napustiš Boga. Sve to dolazi od Sotone.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo Svetog Duha i delo Sotone”

Kada ljudi imaju znanje o Bogu, drago im je da pate i žive za Boga, ali Sotona i dalje kontroliše slabosti u njima, Sotona i dalje može da ih navede da pate, zli duhovi i dalje mogu da delaju i izazivaju nemir u njima, da uđu u njih, da ih poremete i uznemire i potpuno ometu. Postoje stvari u ljudskim mislima i svesti koje Sotona može da kontroliše i da njima manipuliše. Dakle, ponekad ste bolesni ili uznemireni, ima trenutaka kada osećate da je svet usamljeno mesto, ili da nema smisla živeti, a ima čak i trenutaka kada možda tražite smrt i želite da se ubijete. Drugim rečima, tim bolovima upravlja Sotona i oni su čovekova fatalna slabost. Nešto što je Sotona iskvario i izgazio, Sotona može i dalje da koristi; to je lanac koji Sotona zateže. (…) Kada zli duhovi deluju, nema tog praznog prostora koji neće iskoristiti. Oni mogu da govore iz tebe ili na tvoje uvo, ili mogu da ti ometaju um i da ti prekidaju misli, čineći te bezosećajnim na dodir Svetog Duha, sprečavajući te da to osetiš, a onda će zli duhovi početi da te ometaju, da ti pometu misli i da čine da izgubiš razum, pa čak i da ti duša napusti telo. To je delo koje zli duhovi čine u ljudima, a ljudi su u velikoj opasnosti ako ne mogu da utvrde šta je to zaista.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Značaj Božjeg doživljavanja ovozemaljske patnje”

Neki ljudi kažu da Sveti Duh uvek deluje u njima. To je nemoguće. Ako bi rekli da je Sveti Duh uvek uz njih, to bi bilo realno. Ako bi rekli da su njihovo razmišljanje i poimanje normalni u svakom trenutku, to bi takođe bilo realno i pokazalo bi da je Sveti Duh uz njih. Ako kažu da Sveti Duh uvek deluje u njima, da ih Bog prosvećuje i dodiruje u svakom trenutku i sve vreme stiču nova znanja, onda to nipošto nije normalno! To je potpuno natprirodno! Bez trunke sumnje, takvi ljudi su zli duhovi! Čak i kada se Duh Božji ovaploti, postoje trenuci kada On mora da jede i da se odmara – a kamoli ljudi. Oni koji su opsednuti zlim duhovima deluju kao da nemaju slabosti tela. U stanju su da se odreknu i odustanu od svega, oslobođeni su osećanja, sposobni da izdrže muke i ne osećaju ni najmanji umor, kao da su prevazišli telo. Zar to nije krajnje natprirodno? Delo zlih duhova je natprirodno – nijedan čovek ne bi mogao da postigne takve stvari! Oni kojima nedostaje razboritosti su zavidni kada vide takve ljude: kažu da imaju takvu snagu u svojoj veri u Boga, da imaju veliku veru i nikada ne pokazuju ni najmanji znak slabosti! U stvari, sve su to ispoljavanja dela zlog duha. Jer, normalni ljudi neizbežno imaju ljudske slabosti; to je normalno stanje onih koji poseduju prisustvo Svetog Duha.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (4)”

Ako bi se tokom današnjeg dana pojavila osoba koja je u stanju da pokaže znamenja i čudesa, da izgoni demone, isceljuje bolesne i čini mnoga čuda, i ako bi ova osoba za sebe tvrdila da je Isus koji je došao, onda bi to bio falsifikat stvoren od strane zlih duhova koji oponašaju Isusa. Upamtite ovo! Bog ne ponavlja isto delo. Isusova etapa dela je već završena i Bog neće više nikada preduzeti tu etapu dela. Delo Božje je nepomirljivo sa čovekovim predstavama; na primer, Stari zavet je predvideo dolazak Mesije, a rezultat ovog proročanstva bio je Isusov dolazak. Pošto se ovo već desilo, bilo bi pogrešno da ponovo dođe neki Mesija. Isus je već jednom došao, i bilo bi pogrešno da Isus ponovo dođe i ovaj put. Za svako doba postoji jedno ime i svako ime sadrži odlike tog doba. U čovekovim predstavama, Bog uvek mora da pokazuje znamenja i čuda, uvek mora da isceljuje bolesne i izgoni demone i uvek mora da bude baš kao Isus. Ali ovog puta Bog uopšte nije takav. Ako bi tokom poslednjih dana Bog i dalje pokazivao znamenja i čudesa, ako bi i dalje isterivao demone i isceljivao bolesne – ako bi, dakle, činio isto što i Isus – onda bi Bog ponavljao isto delo, a delo Isusovo ne bi imalo nikakav značaj ni vrednost. Prema tome, Bog obavlja po jednu etapu dela u svakom dobu. Kada se obavi svaka etapa njegovog dela, ubrzo je oponašaju zli duhovi, a nakon što Sotona počne Boga da prati u stopu, Bog menja svoju metodu. Čim Bog dovrši neku etapu Svog dela, zli duhovi počinju da Ga oponašaju. Sa ovim morate biti načisto.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Poznavanje Božjeg dela danas”

Ima nekih koji su zaposednuti zlim duhovima i glasno uzvikuju: „Ja sam Bog!” Pa ipak, oni na kraju bivaju razotkriveni jer greše u pogledu onoga što predstavljaju. Oni predstavljaju Sotonu, a Sveti Duh na njih ne obraća pažnju. Ma koliko da sȃm sebe veličaš i ma koliko snažno da uzvikuješ, ti si i dalje samo stvorenje, i to ono koje pripada Sotoni. Ja nikad ne uzvikujem: „Ja sam Bog, Ja sam ljubljeni Sin Božji!” Ali je delo koje obavljam Božje delo. Treba li da vičem? Nema potrebe za veličanjem. Bog Sȃm obavlja Svoje delo i ne treba Mu čovek da Mu dodeli status, niti da Mu da počasnu titulu: delo Njegovo predstavlja Njegov status i Njegov identitet. Nije li Isus, pre nego što je kršten, bio Sȃm Bog? Nije li On bio ovaploćeno telo Božje? Ne misliš valjda da kažeš kako je On postao jedini Sin Božji tek pošto je primio svedočenje? Nije li, davno pre no što je On započeo Svoje delo, već postojao čovek po imenu Isus? Ti nisi u stanju da uspostavljaš nove puteve niti da predstavljaš Duha. Ti ne možeš da izraziš delo Duha, niti reči koje On izgovara. Ti nisi u stanju da obaviš delo Boga Samoga, a ni delo Duha nisi u stanju da izvršiš. Mudrost, čudesnost i nedokučivost Božja, kao i celokupnost naravi kojom Bog čoveka grdi – sve je to izvan tvoje sposobnosti izražavanja. Stoga bi bilo beskorisno da pokušaš da tvrdiš kako si ti Bog; posedovao bi samo ime, ali ništa od suštine. Sȃm Bog je došao, ali Ga niko ne prepoznaje; pa ipak, On nastavlja da obavlja Svoje delo, a to čini predstavljajući Duha. Da li ćeš Ga ti zvati čovekom ili Bogom, Gospodom ili Hristom, ili ćeš Je zvati sestrom, potpuno je nebitno. Delo koje On obavlja, međutim, delo je Duha i predstavlja delo Boga Samoga. Ne mari On za ime kojim Ga čovek zaziva. Može li to ime da odredi delo Njegovo? Ma kako Ga ti zvao, Bog je, što se Njega tiče, ovaploćeno telo Duha Božjeg; On predstavlja Duha i priznat je od strane Duha. Ako nisi u stanju da utreš put za novo doba, niti da staro doba privedeš kraju, ako nisi u stanju da započneš novo doba, niti da izvršiš novo delo, ti se onda ne možeš Bogom zvati!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tajna ovaploćenja (1)”

Neki ljudi se obično ponašaju veoma normalno u tipičnim okolnostima: oni veoma normalno pričaju i komuniciraju s drugima, izgledaju kao normalni ljudi i ne rade ništa loše. Međutim, kad dođu na skupove, kad čitaju Božje reči i kad razgovaraju o istini, neki od njih ne žele da slušaju, neki su pospani, neki osećaju odbojnost prema tome, teško im je da to podnesu i ne žele to da čuju, dok neki nehotice zadremaju i postaju potpuno nesvesni – o čemu se tu radi? Zašto se toliko nenormalnih pojava dešava čim neko počne da u zajedništvu razgovara o istini? Neki od tih ljudi su u nenormalnom stanju, dok su neki prosto rđavi. Ne može se isključiti ni mogućnost da su ih zaposeli zli duhovi, a to ljudi ponekad ne mogu u potpunosti da shvate niti da jasno razluče. Antihristi imaju zle duhove u sebi. Ako ih pitaš zbog čega su neprijateljski nastrojeni prema istini, oni će to poricati i tvrdoglavo će odbijati da priznaju, iako zapravo u svom srcu odlično znaju da ne vole istinu. Kad niko ne čita Božje reči, oni se vrlo dobro slažu s drugima, baš kao da su normalni ljudi, tako da ti uopšte nisi svestan šta leži u njima. Međutim, čim neko počne da čita Božje reči, oni ne žele to da slušaju, a u srcima im se rađa odvratnost. Time se njihova priroda ogoljava – oni su zli duhovi; to su takvi stvorovi. Jesu li Božje reči razotkrile suštinu tih ljudi ili su ih pogodile u živac? Ni jedno ni drugo. Kad prisustvuju skupovima, antihristi ne žele da slušaju nikoga ko čita Božje reči – zar oni time ne pokazuju da su rđavi? Šta znači to „da su rđavi”? To znači da su bez ikakvog razloga neprijateljski nastrojeni prema istini, prema pozitivnim stvarima i prema pozitivnim ljudima; čak ni oni sami ne znaju razlog tog neprijateljstva, već naprosto moraju tako da se ponašaju. To znači biti rđav i, prosto rečeno, biti naprosto loš. Neki antihristi kažu: „Čim neko počne da čita božje reči, odmah gubim želju da ga slušam. Dovoljno je da čujem kako neko svedoči o bogu, pa da osetim odvratnost, a da čak ni sam ne znam zašto. Kad vidim da neko voli istinu i stremi ka njoj, ja s tom osobom ne mogu da se složim, već želim da joj se suprotstavim i stalno osećam želju da je proklinjem, da joj iza leđa nanosim štetu i da je mučim do smrti.” Čak ni oni sami ne znaju zbog čega se tako osećaju – tako je kad su rđavi. Šta je zapravo razlog tome? Antihristi naprosto nemaju u sebi duh normalne osobe, jednostavno ne poseduju normalnu ljudskost – u krajnjoj liniji je tako.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”

Da bi braća i sestre razvili sposobnost rasuđivanja i naučili lekciju u praksi, Bog je orkestrirao situaciju. O kakvoj situaciji je reč? Uredio je da među njima živi neko ko je bio opsednut demonom. U početku, način na koji je taj čovek govorio i radio stvari bio je normalan, kao i njegova razboritost; uopšte nije delovao problematično. Ali nakon jednog perioda saradnje, braća i sestre su otkrili da je sve što je govorio bilo besmisleno i bez prave strukture i reda. Kasnije su se desile izvesne natprirodne stvari: uvek bi braći i sestrama govorio da je video ovu ili onu viziju i primio takvo i takvo otkrivenje. Jednog dana mu se, na primer, otkrilo da mora da napravi zemičke na pari – morao je – a sutradan je slučajno morao da izađe, pa je poneo lepinje sa sobom. Kasnije mu je u snu otkriveno da mora da krene na jug; neko ga je tamo čekao, udaljen desetak kilometara. Otišao je da pogleda, a upravo tamo je bila jedna osoba koja se izgubila; svedočio je toj osobi o Božjem delu poslednjih dana i oni su to prihvatili. Stalno je primao otkrivenja, stalno je čuo neki glas, natprirodne stvari su se uvek njemu dešavale. Kada se radilo o tome šta će da jede, gde će da ide, šta će da radi, s kim će da komunicira, on redovno nije sledio životne zakone normalne ljudskosti, niti je tražio reči Božje kao temelj ili načelo, kao ni ljude sa kojima će da razgovara. Uvek se oslanjao na svoja osećanja i čekao glas, ili otkrivenje, ili san. Da li je taj čovek bio normalan? (Ne.) Činilo se da je imao ustaljen ritam što se tiče tri obroka koja je svakodnevno jeo, kao i dnevnu rutinu, a ipak je uvek čuo glasove. Neki ljudi su ga prepoznali i rekli da su to manifestacije zaposednutosti zlim duhom. Braća i sestre su ga malo-pomalo raspoznavali sve dok jednog dana nije doživeo erupciju mentalne bolesti, počeo da priča ludosti, a zatim pobegao gol i razbarušene kose, psihotičan. Time je stvar bila konačno rešena. Zar sada braća i sestre nisu stekli uvid u konkretne manifestacije zlog duha na delu i demonske opsednutosti, kao i sposobnost raspoznavanja istih? Naravno, neki od njih su se i ranije susreli sa takvim stvarima, i već su znali da rasuđuju o njima, dok drugi dugo nisu verovali u Boga i nisu prošli tako nešto, pa su stoga verovatno bili zavedeni. Ali bez obzira na to da li su bili zavedeni ili su imali sposobnost rasuđivanja, da Bog nije uredio takvo okruženje, da li bi mogli imati istinsku sposobnost rasuđivanja o delu ili zaposednutosti zlim duhom? (Ne.) Dakle, koja je bila svrha i značaj Boga koji je uredio to okruženje i učinio te stvari? Trebalo je da im omogući da praktično steknu sposobnost rasuđivanja i nauče lekciju, kao i da znaju kako raspoznati one koji imaju delo zlih duhova ili koji su opsednuti demonima. Kada bi se ljudima samo reklo šta je delo zlog duha – kao kada nastavnik predaje iz knjige i samo govori o teorijama iz udžbenika, a da ne natera svoje učenike da rade bilo kakve praktične vežbe ili obuku – ljudi bi razumeli samo neke doktrine i iskaze. Možeš jasno objasniti šta je delo zlog duha i koje su njegove konkretne manifestacije samo kada tome lično svedočiš, odnosno kada to vidiš svojim očima i čuješ svojim ušima. A onda kada ponovo sretneš takve ljude, moći ćeš da ih prepoznaš i odbaciš; moći ćeš da pristupiš takvim stvarima i da se sa njima nosiš na pravi način.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Petnaesta stavka (1. deo)”