Oni koji nemaju bogobojažljivo srce neće se promeniti, ma koliko dugo da veruju u Boga. Samo bogobojažljivi ljudi mogu zadobiti delo Svetog Duha i zakoračiti na put spasenja. Koliko je samo za čoveka presudno da ima bogobojažljivo srce! Zašto neki ljudi nikako ne uspevaju da spoznaju sami sebe? Zato što nemaju bogobojažljivo srce. Zašto neki ljudi nikada ne mogu zadobiti delo Svetog Duha? Zato što se ne plaše Boga. Samo oni koji imaju bogobojažljivo srce mogu često da se preispituju i da spoznaju sebe; oni su u stalnom strahu da će počiniti neku grešku ili krenuti pogrešnim putem. Kad im se desi nešto zbog čega su prinuđeni da biraju, radije će uvrediti čoveka nego Boga i radije će trpeti progon nego da se udalje od Boga ili da Ga izdaju. Jov je bio čovek koji se bojao Boga i klonio se zla, i zbog toga je primio Božje odobravanje.

Prema tome, odakle morate započeti svoje iskustvo kako biste, u svojoj veri u Boga, postigli spasenje? Morate započeti od prihvatanja Božjeg suda i grdnje, sticanja istinskog znanja o sebi i iskrenog pokajanja – tako ćete zakoračiti na put spasenja. Ljudima nije lako da spoznaju sami sebe; još im je teže da spoznaju vlastitu iskvarenu narav i suštinu, da spoznaju koliko su sićušni i beznačajni pred Bogom, pred Stvoriteljem. A ako ne mogu da spoznaju svoju iskvarenu narav, niti kakva im je iskvarena suština, hoće li onda saznati kakav je njihov odnos prema Bogu, kakva im je mera pred Bogom i da li se dopadaju Bogu? (Neće.) Pa šta su onda uopšte stekli tokom svih ovih godina verovanja u Boga? Jesu li stekli istinu? Jesu li zakoračili na put spasenja? Ako su, nakon što su počeli da veruju u Boga, jeli i pili Njegove reči, živeli crkvenim životom i obavljali svoju dužnost, jesu li oni time uspostavili odnos sa Bogom? Šta čovek može da uradi, čemu treba da stremi, koju poziciju treba da zauzme i kako da odabere svoj put, da bi uspostavio odnos sa Stvoriteljem? Znate li to? Niste u stanju da odgovorite. Čini se da vam mnogo toga nedostaje, što znači da, u pogledu mnogih stvari koje ne razumete, niste usredsređeni na traganje za istinom niti na razgovore o istini, tako da je vaš crkveni život lišen specifičnosti, usled čega njegovi rezultati nipošto ne mogu biti vrlo dobri. Usta su vam puna duhovnih termina i izreka koje često izgovaraju oni koji veruju u Boga, ali vi te reči i izreke ne uzimate zaozbiljno, niti se vraćate vlastitom duhu kako biste stišali svoje srce i ovako razmislili: „Šta znače ove reči koje je Bog izgovorio? Kako da ih primenim u stvarnom životu? Kako da te reči ostvarim – kako da ih pretvorim u stvarnost? Šta mogu da učinim da te reči ne ostanu puka doktrina i teorija, već da postanu deo mog života, da postanu smer u kojem se krećem? Kako moram da se ponašam da bi Božje reči postale deo mog života?” Ako možete da razmišljate o ovim stvarima, moći ćete sebi da razjasnite mnoge pojedinosti. Uopšteno govoreći, međutim, vi o tim stvarima nikada ne razmišljate, tako da se, u pogledu većine istina o kojima se obično govori, zaustavljate na njihovom doslovnom razumevanju. Ako se ljudi zaustavljaju na doslovnom razumevanju, šta će onda drugi moći da primete u vezi s njima? Mada često propovedaju o duhovnim teorijama i koriste duhovnu terminologiju i duhovne izreke, vi te ljude ne možete videti kako u stvarnom životu sprovode Božje reči u delo, niti kako doživljavaju Božje reči. Danas se susrećete s veoma velikim problemom. O kakvom se problemu radi? Radi se o tome da, pošto ste u stanju da nešto malo propovedate o doktrini, pošto ste shvatili određene duhovne izreke i možete ponešto da kažete o vlastitom iskustvu samospoznaje, vi mislite da ste razumeli istinu, da je vaša vera u Boga dostigla određeni nivo i da ste iznad većine drugih ljudi; vi međutim, zapravo niste ni zakoračili u istina-stvarnost i, kad ne bi bilo ljudi koji vas podržavaju i snabdevaju, koji sa vama razgovaraju o istini i usmeravaju vas, vi biste zašli u ćorsokak i postali biste raskalašni. Nesposobni ste da preduzmete delo svedočenja o Bogu i niste u stanju da dovršite Božji nalog, ali još uvek imate visoko mišljenje o sebi i smatrate da razumete više od većine ljudi – vama, međutim, nedostaje rast, niste zakoračili u istina-stvarnost i postali ste nadmeni samo zato što možete da razumete nekoliko doktrina i reči. Kakva opasnost vreba ljude odmah po ulasku u takvo stanje, kad misle da su već stekli istinu i kad postanu zadovoljni sami sobom? Ako bi se zaista pojavio neki slatkorečivi starešina ili antihrist, zacelo bi vas naveo na stranputicu i postali biste njegovi sledbenici. A to je opasno, zar ne? Pošto ste skloni tome da budete nadmeni, samopravedni i zadovoljni samim sobom – zar se u tom slučaju nećete udaljiti od Boga? Zar nećete time izdati Boga i poći svojim putem? Ne posedujete istina-stvarnost i niste u stanju da svedočite o Bogu; možete jedino da svedočite o sebi samima i da se razmećete – pa zar vam onda ne preti opasnost? Osim toga, ako ste do guše upali u ove okolnosti, kakvu ćete iskvarenu narav razotkriti? Pre svega, podrazumeva se da ćete razotkriti svoju nadmenu i samopravednu narav. Zar nećete, takođe, koristiti svoj položaj i razmetati se svojim starešinstvom? Zar ljudima nećete držati predavanja s visine? Zar vas Bog neće omrznuti ako razotkrijete takvu iskvarenu narav? Ako je neko naročito nadmen i samopravedan, i ako ne preispituje samog sebe, zar onda nije sasvim moguće da će Bog takvu osobu odbaciti i gnušati je se? To je uistinu veoma moguće. Primera radi, možda ste svoju dužnost obavljali nekoliko godina, a da pritom niste ostvarili nikakav vidljivi napredak u pogledu svog život-ulaska, razumeli ste svega nekoliko površnih doktrina, nemate istinsko znanje o Božjoj naravi i suštini i niste napravili nikakav pomena vredan pomak – ako je to vaš današnji rast, čemu ćete biti skloni? Koje ćete iskvarenosti obelodaniti? (Nadmenost i uobraženost.) Hoće li se vaša nadmenost i uobraženost pojačavati ili će ostati nepromenjene? (Pojačavaće se.) Zbog čega će se pojačavati? (Zbog toga što ćemo sebe smatrati izuzetno podobnim.) A na osnovu čega ljudi procenjuju nivo sopstvene podobnosti? Na osnovu broja godina tokom kojih su obavljali određenu dužnost i na osnovu iskustva koje su pritom stekli, zar ne? A budući da je tako, zar nećete i vi postepeno početi da razmišljate u kontekstu dužine radnog staža? Primera radi, neki vaš brat već dugi niz godina veruje u Boga i već duže vreme obavlja neku dužnost, te je stoga on najpodobniji da govori; neka sestra je tek odnedavno ovde i, mada je donekle dobrog kova, još uvek je neiskusna u obavljanju te dužnosti i nije dugogodišnja vernica, te je stoga manje podobna da o tome govori. Osoba koja je najpodobnija da govori razmišljaće ovako o sebi: „Pošto imam najduži staž, to znači da učinak mog obavljanja dužnosti zadovoljava merilo, moje je stremljenje dostiglo vrhunac, te ja stoga više ničemu ne treba da stremim niti u išta moram da ulazim. Dobro sam obavio svoju dužnost, manje-više sam dovršio ovo delo i trebalo bi da Bog bude zadovoljan.” I tako ova osoba počinje da biva sve zadovoljnija sobom. Da li to pokazuje da je ona zakoračila u istina-stvarnost? Naprotiv, sasvim je prestala da napreduje. Još uvek nije stekla ni istinu ni život, ali sebe ipak smatra izuzetno podobnom, poziva se na svoj staž i čeka nagradu od Boga. Zar se time ne obelodanjuje nadmena narav? Ako nisu „izuzetno podobni”, ljudi znaju da treba da budu oprezni i stalno sebe podsećaju da ne naprave neku grešku; čim poveruju da su izuzetno podobni, sve su nadmeniji, počinju da o sebi gaje visoko mišljenje i skloni su da budu samozadovoljni. Zar u takvim trenucima nije verovatno da će od Boga zatražiti nagradu i krunu, kao što je to Pavle učinio? (Jeste.) Kakav je odnos između ljudi i Boga? To nije odnos između Stvoritelja i stvorenih bića. To je običan odnos trgovine. A u tom slučaju, ljudi nemaju nikakav odnos sa Bogom i Bog će od njih verovatno sakriti Svoje lice – što je opasan znak.

Neki ljudi ostavljaju Boga po strani i sami upravljaju izabranim Božjim narodom, pretvarajući okruženje u kojem ljudi obavljaju svoje dužnosti u nezavisno carstvo antihrista; crkve koje služe Bogu i koje Ga obožavaju pretvaraju u verske organizacije. Jesu li takvi ljudi zakoračili u istinu i život? Da li ti ljudi slede Boga, da li Mu služe i svedoče li o Njemu? Nipošto. Obavljaju li svoju dužnost? (Ne.) Pa šta onda rade? Zar nisu uključeni u ljudske aktivnosti i poduhvate? Ma koliko da si angažovan u ljudskim aktivnostima i poduhvatima, zar to što ne nosiš Boga u srcu i što ne stremiš istini ne znači da nemaš nikakav odnos sa Bogom? Zar to nije strašno? Kad neko veruje u Boga i sledi Ga, ono čega treba najviše da se plaši jeste da se odvoji od Božjih reči i istine radi angažovanja u ljudskim aktivnostima i ljudskim poduhvatima. Učiniti to znači zalutati na vlastitom putu. Primera radi, recimo da je neka crkva izabrala svog starešinu. Taj starešina ume jedino da propoveda doktrine i reči i usredsređen je isključivo na vlastiti prestiž i status. Ne bavi se nikakvim praktičnim radom. Pa ipak, vi čujete kako on te doktrine i reči propoveda lepo i u skladu sa istinom, i kako je sve što govori ispravno, stoga mu se veoma mnogo divite i smatrate ga dobrim starešinom. Poklanjate pažnju svemu što čini i naposletku počinjete da ga sledite, postajući mu potpuno poslušni. Zar to onda ne znači da vas je lažni starešina odveo na pogrešan put i da on vama upravlja? I zar crkva nije na taj način postala verska grupa, s lažnim starešinom na svom čelu? Možda članovi verske grupe na čijem je čelu lažni starešina naizgled obavljaju svoje dužnosti, ali da li oni zaista obavljaju svoje dužnosti? Da li oni zaista služe Bogu? (Ne.) A ako ne služe Bogu, niti obavljaju svoje dužnosti, imaju li onda ikakav odnos sa Bogom? Da li banda, koja nema veze s Bogom, veruje u Njega? Recite Mi, da li sledbenici lažnog starešine ili ljudi kojima upravlja antihrist poseduju delo Svetog Duha? Naravno da ne. A zbog čega tačno oni ne poseduju delo Svetog Duha? Zato što su odstupili od Božjih reči, zato što se ne pokoravaju Bogu niti Mu se klanjaju, već slušaju lažne pastire i antihriste – Bog se gnuša takvih ljudi i odbacuje ih i ne dela više na njima. Odstupili su od Božjih reči, a Bog ih je odbacio i gnušao ih se, stoga su oni izgubili delo Svetog Duha. Dakle, može li ih Bog spasiti? (Ne.) Ne mogu, što znači da su u nevolji. Prema tome, ma koliko u crkvi ima ljudi koji obavljaju svoje dužnosti, njihovo spasenje presudno će zavisiti od toga da li oni zaista slede Hrista ili neku osobu, od toga da li oni zaista doživljavaju Božje delo i streme istini ili se, pak, angažuju u verskim aktivnostima, ljudskim aktivnostima i poduhvatima. Njihovo spasenje presudno zavisi od toga da li oni mogu da prihvate istinu i da joj teže, kao i od toga da li mogu da tragaju za istinom radi rešavanja problema nakon što ih otkriju. To je ono što je od ključne važnosti. Bog neprestano ispituje čemu ljudi teže, kojim putem idu, da li zaista prihvataju istinu ili je odbacuju, da li Mu se pokoravaju ili Mu se opiru. Bog pomno posmatra svaku crkvu i svakog pojedinca. Bez obzira na to koliko u nekoj crkvi ima ljudi koji obavljaju neku dužnost ili slede Boga, onog trenutka kad odstupe od Božjih reči i kad izgube delo Svetog Duha, oni prestaju da doživljavaju Božje delo, te tako oni – kao i dužnost koju obavljaju – gube svaku vezu s Božjim delom i ne učestvuju više u njemu, nakon čega se ta crkva pretvara u versku grupu. Recite Mi, koje su posledice pretvaranja neke crkve u versku grupu? Zar ne mislite da su ti ljudi u velikoj opasnosti? Prilikom suočavanja s problemima, oni nikada ne streme ka istini, niti postupaju u skladu sa istina-načelima, već se podvrgavaju uređenjima i manipulacijama ljudskih bića. Ima čak i mnogo onih koji se, dok obavljaju svoju dužnost, nikada ne mole, niti tragaju za istina-načelima; pitanja postavljaju isključivo drugim ljudima i rade onako kako im drugi kažu, postupajući po savetima drugih ljudi. Šta god im drugi kažu da urade, oni to i urade. Teško im je i nejasno da se mole Bogu ili da potraže istinu u vezi sa svojim problemima, stoga tragaju za nekim lakšim i jednostavnijim rešenjem. Smatraju da im je najlakše i najstvarnije da se oslone na druge ljude i da rade onako kako oni kažu, te naprosto rade šta im drugi kažu, tražeći od njih savete i u svemu postupajući u skladu s tim. Rezultat svega toga je da, čak ni nakon dugogodišnje vere u Boga, kad bi naišli na neki problem oni nijednom nisu stupili pred Boga da Mu se pomole i da potraže Njegove želje i istinu, kako bi zatim tu istinu razumeli i kako bi se ponašali u skladu s Božjim namerama – oni nikada nisu tako nešto iskusili. Da li takvi ljudi zaista primenjuju veru u Boga? Pitam se: zašto su neki ljudi toliko skloni tome da, nakon što pristupe određenoj verskoj grupi, svoju veru u Boga zamene verovanjem u neku osobu, da radije slede neko ljudsko biće umesto Boga? Zašto se ljudi tako brzo menjaju? Zašto bi, nakon što su tolike godine verovali u Boga, i dalje radije slušali i u svemu sledili nekog čoveka? Tolike su godine verovali, a ipak u njihovim srcima nikada nije bilo mesta za Boga. Ništa od svega onoga što rade nema nikakve veze s Bogom, niti s Njegovim rečima. Njihove reči i postupci, njihov život, način na koji se odnose prema ljudima i događajima, pa čak i njihov učinak pri obavljanju dužnosti i služenju Bogu, kao i sva njihova dela i postupci, njihovo celokupno ponašanje, pa čak i sve misli i ideje koje iz njih izviru – baš ništa od toga nema nikakve veze s verom u Boga, niti s Njegovim rečima. Može li jedna takva osoba iskreno da veruje u Boga? Može li se rast neke osobe određivati na osnovu broja godina tokom kojih je ona verovala u Boga? Može li se time dokazati da je njen odnos sa Bogom normalan? Nipošto. Ono što je ključno prilikom utvrđivanja da li neka osoba iskreno veruje u Boga, jeste to da li ona može svim srcem da prihvati Božje reči, može li da živi u okruženju Božjih reči i može li da iskusi Božje delo.

Razmislite o sledećem: možete li postići rezultate ako se, dok verujete u Boga, samo bavite verskim obredima i poštujete neka pravila; ako u obavljanju svoje dužnosti i drugim aktivnostima sve poslove otaljavate reda radi, bez fokusiranja na istina-načela; ako u razgovorima o istini izgovarate samo reči i doktrine, a da pritom ne posedujete nikakvo praktično znanje; ako svedočite i širite jevanđelje služeći se površnim rečima; ako ljude snabdevate i podržavate isključivo duhovnim rečima i doktrinama? Ako, dok verujete u Boga, težite jedino spoljašnjoj duhovnosti, da li takva vera predstavlja doživljavanje Božjeg dela? Možete li steći istinu ako svoju dužnost na taj način obavljate? Je li to istinska vera u Boga? (Nije.) A šta je, zapravo, istinska vera u Boga? Možda ste dugi niz godina sledili Boga, pročitali mnogo Njegovih reči, odslušali više propovedi i razumeli mnoge doktrine – pritom su neki od vas, naravno, delimično i ušli u istina-stvarnost – ali, da li biste se zaista usudili da kažete da ste već dostigli rast koji je dovoljan za vaše spasenje? Možete li biti sigurni da vas Sotona neće ponovo odvesti na stranputicu i zarobiti? Možete li biti sigurni da nećete opet obožavati i slediti nekog čoveka? Možete li jemčiti da ćete Boga slediti do kraja puta, da nipošto nećete odustati, da nećete verovati samo u nekog nejasnog Boga na nebesima, kao što to čine religiozni ljudi, umesto da sledite praktičnog Boga? Možda i sledite ovaploćenog Boga, ali da li stremite istini? Jeste li u stanju da dostignete istinsku pokornost prema Bogu i istinsko bogopoznanje? Zar još uvek ne postoji opasnost da izdate Boga? O svemu ovome treba dobro da razmislite. Koji su od vaših današnjih načina verovanja, vaših pogleda i vaših stanja, slični ili podsećaju na one koje imaju hrišćanski vernici? U kom pogledu delite isto stanje sa njima? Ako se neko ko veruje u Boga pridržava istine tako kao da ona predstavlja skup nekakvih pravila, nije li onda njegova vera sklona da se pretvori u verski obred? (Jeste.) Poštovanje verskih obreda se, zapravo, ne razlikuje mnogo od hrišćanstva – oni koji to čine naprosto su malo napredniji i dogurali su dalje u pogledu podučavanja i teorije, te su u svojoj veri donekle uzvišeniji i napredniji. To je sve. Ako se vera u Boga pretvori u religijsko verovanje, u proučavanje teologije, u skup pravila i obreda, zar to ne znači da se ona pretvorila u hrišćanstvo? Mada između novih i starih učenja postoje razlike, ako ti istinu razumeš samo kao doktrinu i ne umeš da je sprovedeš u delo, a kamoli da iskusiš Božje delo – i ukoliko sve što si stekao ipak ne predstavlja istinsko razumevanje istine, ako nisi stekao istinu i nisi zakoračio u istina-stvarnost, ma koliko godina da veruješ u Boga, ma kolika stradanja da si izdržao i ma koliko da se dobro ponašaš – zar onda tvoj način verovanja nije nalik onom koji hrišćani primenjuju? Zar nije upravo to suština hrišćanstva? (Jeste.) Koje vi to, dakle, poglede i stanja imate u svojim postupcima i u obavljanju svoje dužnosti, koji su slični ili identični stanjima i pogledima ljudi koji pripadaju hrišćanstvu? (Pridržavamo se pravila i naoružavamo doktrinama i rečima.) Pridržavate se pravila, propovedate doktrine i reči, na istinu gledate kao na skup doktrina i reči – šta još? (Usredsređujemo se na obavljanje poslova, umesto na život-ulazak.) Usredsređujete se isključivo na naprezanje, ali ne i na zadobijanje života ili ulazak u istina-stvarnost – šta još? (Usredsređeni smo na pojavu duhovnosti i dobrog ponašanja.) Pošto ste mnogo toga rekli, ovako ću to sažeti: težiti pojavi dobrog ponašanja, svojski se truditi da se zamaskirate duhovnošću i činiti ono što ljudi u svojim predstavama i maštarijama smatraju ispravnim, ono što ljudi rado podržavaju – sve je to stremljenje ka lažnoj duhovnosti. Čovek koji tako postupa je licemer koji svim silama agituje i propoveda doktrine i reči, koji drugima savetuje da čine dobra dela i da budu dobri, i koji se samo predstavlja kao duhovnik. Pa ipak, u vlastitom odnosu prema ljudima i događajima, kao i u obavljanju svoje dužnosti, takav čovek nikada ne traga za istinom, već živi u skladu sa svojom sotonskom naravi. Šta god da ga snađe, on postupa po svojoj volji, ostavljajući Boga po strani. Nikada ne postupa u skladu sa istina-načelima, već se isključivo drži pravila. Takva osoba uopšte ne razume istinu, niti razume Božje namere, ona ne razume merila Božjih zahteva prema ljudima, niti razume šta će Bog postići spasavanjem čoveka. Ona nikada ozbiljno ne razmatra sve ove pojedinosti istine, niti se za njih raspituje. Sve što izreke i ponašanja takvih ljudi pokazuju spada u licemerje. Nakon sagledavanja pravog stanja u srcima takvih ljudi, kao i njihovog ponašanja u spoljnom svetu, sa sigurnošću se može reći da u njima nema ni trunke istina-stvarnosti, da su oni zapravo licemerni fariseji i da su bezvernici. Ako neko veruje u Boga, ali pritom ne stremi istini, da li je onda njegova vera iskrena? (Nije.) Da li se neko ko ne znam koliko godina veruje u Boga, ali pritom uopšte ne prihvata istinu, može plašiti Boga i kloniti se zla? (Ne može.) On to ne može postići. Kakva je, onda, priroda ponašanja takvih ljudi? Kojim putem oni mogu da idu? (Putem fariseja.) Na šta troše svoje dane naoružavajući se? Nisu li doktrine i reči njihovo oružje? Svoje dane troše naoružavajući se, oblačeći se u doktrine i reči, kako bi bili što sličniji farisejima, što duhovniji, što više nalik ljudima koji služe Bogu – kakva li je zapravo priroda tih njihovih postupaka? Je li to obožavanje Boga? Je li to iskrena vera u Njega? (Nije.) Pa šta to onda rade? Obmanjuju Boga; oni naprosto izvršavaju pojedinačne korake jednog procesa. Mašući zastavom vere i vršeći verske obrede, pokušavaju da zavaraju Boga kako bi ostvarili svoj cilj da budu blagosiljani. Ti ljudi uopšte ne obožavaju Boga. Takvi će ljudi naposletku završiti baš kao i oni koji po kapelama navodno služe Bogu, koji tobože veruju u Njega i slede Ga.

Po čemu se pisari i fariseji, koji su u Doba zakona verovali u Boga, razlikuju od sveštenika, starešina, otaca i biskupa iz današnjih hrišćanskih i katoličkih kapela? Drugim rečima, koja je razlika između verovanja u Jahvea i verovanja u Isusa? Osim imena u koje se veruje, ima li drugih razlika? Do čega su držali ljudi koji su verovali u Jahvea? Koji je bio metod njihove vere? (Pridržavali su se zakona i zapovesti.) Jesu li razumeli delo Svetoga Duha? Jesu li razumeli put nošenja vlastitog krsta? (Nisu.) Jesu li znali da je Bog istina, put i život? Jesu li uopšte posedovali neki takav koncept? Jesu li znali za poruke koje su vernici u Isusa čuli? (Nisu.) Kako na njih gledaju oni koji veruju u Isusa? (Smatraju ih konzervativnim nazadnjacima, koji nisu išli ukorak sa delom Svetog Duha.) Najvažnije je to što nisu držali korak s Božjim delom. Bog je najavio dolazak Mesije, a kad je On došao u telesnom obličju, nazvan je Isusom Hristom. Oni Ga nisu prihvatili, već su Mu se tvrdoglavo opirali. Nisu priznavali da je Gospod Isus ovaploćeni Bog, pa su Ga razapeli na krst. Kad je nastupilo Doba blagodati, oni su zaostajali i bili su uklonjeni. Nisu znali za poruke iz Doba blagodati, poput iskupljenja, spasenja krsta i pokajanja. Zar to nije bitna razlika? (Jeste.) O čemu, dakle, govore ljudi iz Doba blagodati? Po čemu se oni razlikuju od vernika iz Doba zakona? Šta znaju više od njih? Pre svega, ako posmatramo čitanje Biblije, oni čitaju Stari i Novi zavet; a kad je reč o imenu Boga u kojeg veruju, oni Boga više ne zovu samo Jahveom, već ga prvenstveno oslovljavaju kao Isusa Hrista. Šta oni upražnjavaju? Ispovest i pokajanje, dugotrpljenje i poniznost; blagonakloni su, drže se zapovesti, nose svoj krst, idu putem stradanja na krstu i raduju se uspenju na nebo nakon smrti. Po mnogo čemu, oni se razlikuju od ljudi koji su u Boga verovali u Doba zakona. Govore o delu Svetog Duha, a Duh Sveti ih ispunjava i vodi; govore o molitvi, o delovanju u ime Gospoda Isusa i o širenju jevanđelja. Mada su stvari o kojima govore potpuno drugačije od onih iz Doba zakona, o njima Bog naposletku donosi isti zaključak kao o ljudima jevrejske vere – oni takođe pripadaju religijskoj grupi. O čemu se ovde radi? Iako su svi oni jevrejski fariseji, prvosveštenici i pisari iz Doba zakona formalno verovali u Boga, oni su okrenuli leđa Njegovom putu i čak su ovaploćenog Boga razapeli na krst. Imajući to u vidu, da li je njihovo verovanje moglo da dobije Božje odobrenje? (Ne.) Bog ih je već bio označio kao ljude jevrejske vere, kao članove religijske grupe. A danas Bog slično gleda i na one koji u Isusa veruju kao članovi religijske grupe, u smislu da ih ne priznaje kao pripadnike Božje crkve, niti kao ljude koji veruju u Njega. Zašto bi Bog ovako osuđivao ljude iz sveta religije? Zato što svim članovima religijskih grupa, a posebno onim visoko-pozicioniranim vođama raznih veroispovesti, nedostaje bogobojažljivo srce, i zato što nisu sledbenici Božje volje. Sve su to bezvernici. Ne veruju u ovaploćenje, a još manje prihvataju istinu. Nikad ne traže Božje delo u poslednjim danima, niti istine koje On izražava, ne raspituju se za njih, ne istražuju ih i ne prihvataju, već ih, umesto toga, odmah osuđuju i hule na delo ovaploćenog Boga u poslednjim danima. Iz toga se jasno vidi da ih Bog ne priznaje kao vernike u Boga, iako oni formalno možda i veruju u Njega; On za njih kaže da su zlotvori, da ništa od onoga što rade nema nikakve veze s Njegovim delom spasenja, da su nevernici koji su izvan Njegovih reči. Ako u Boga verujete kao što to sada činite, zar neće doći dan kada ćete i vi biti svedeni na pristalice religije? Verovanjem u Boga unutar religije ne može se postići spasenje – ali, zašto je to tako? Ukoliko ne znate zašto je tako, time pokazujete da uopšte ne poznajete ni istinu ni Božje namere. Nešto najtragičnije što veri u Boga može da se desi, jeste da bude svedena na religiju i uklonjena od strane Boga. To je čoveku nezamislivo, a oni koji ne razumeju istinu, to ne mogu nikada jasno da vide. Recite Mi, jesu li pripadnici crkve koja se, tokom dugih godina od svog nastanka, u Božjim očima postepeno pretvorila u religiju i postala veroispovest, objekti Božjeg spasenja? Jesu li oni članovi Njegove porodice? (Ne.) Oni to nisu. Kojim putem zapravo idu ti ljudi, koji formalno veruju u istinitog Boga, ali koje On ipak smatra samo religioznim ljudima? Put kojim idu je onaj na kojem nose barjak vere u Boga, ali nikada ne slede Njegov put; to je put na kojem veruju u Njega, ali Mu se ne klanjaju, već Ga čak i napuštaju; to je put na kojem tvrde da veruju u Boga, a zapravo Mu se opiru, na kojem formalno veruju u ime Božje, u istinitog Boga, ali se zapravo klanjaju Sotoni i đavolima, učestvuju u ljudskim operacijama i uspostavljaju nezavisno, ljudsko carstvo. To je put kojim oni koračaju. Sudeći po putu kojim idu, očigledno je da se radi o gomili nevernika, o bandi antihrista, o grupi Sotona i đavola, čija je izričita namera da se odupru Bogu i prekinu Njegovo delo. U tome je suština religijskog sveta. Imaju li članovi jedne takve grupe ljudi ikakve veze s Božjim planom upravljanja za čovekovo spasenje? (Ne.) Kad način verovanja jednog broja ljudi koji veruju u Boga, ma koliko da je taj broj veliki, Bog definiše kao veroispovest ili grupu, On te ljude ujedno definiše i kao one koji ne mogu biti spaseni. Zašto to kažem? Grupa ljudi kojoj nedostaje Božje delo i usmeravanje, koja se Bogu uopšte ne pokorava niti Mu se klanja, može formalno verovati u Boga, ali ona zapravo sledi i sluša religijske sveštenike i starešine, a religijski sveštenici i starešine su, po svojoj suštini, đavoli i licemeri. Ti ljudi, dakle, slede i slušaju Sotone i đavole. Iako u svojim srcima praktikuju veru u Boga, njima zapravo manipulišu ljudi, oni su predmet ljudskih orkestracija i ljudske vičnosti. Prema tome, ako govorimo o suštini, ti ljudi slede i slušaju Sotonu i đavole, sile zla koje se opiru Bogu, Božje neprijatelje. Da li bi Bog spasao pripadnike jedne takve bande? (Ne bi.) Zašto? Pa, mogu li takvi ljudi da se pokaju? Ne, oni se neće pokajati. Pod zastavom vere u Boga, oni učestvuju u ljudskim operacijama i ljudskim poduhvatima, suprotstavljaju se Božjem planu upravljanja za spas čoveka, a krajnji ishod svega toga jeste da će kod Boga naići na gnušanje i odbacivanje. Naprosto je nemoguće da Bog spase te ljude; oni nisu sposobni za kajanje i, budući da ih je Sotona već odneo sa sobom, Bog mu ih predaje. Da li od dugovečnosti nečije vere u Boga zavisi da li će ta vera naići na Njegovo odobravanje? Da li to zavisi od vrste obreda koje čovek zapaža ili od pravila kojih se drži? Posmatra li Bog ljudske običaje? Da li Ga zanima njihov broj? (Ne.) Šta Boga zapravo zanima? Nakon što odabere neku grupu ljudi, na osnovu čega Bog procenjuje mogu li ti ljudi biti spaseni, po kom osnovu odlučuje da li će ih spasti? On to odlučuje na osnovu toga da li ti ljudi mogu da prihvate istinu; na osnovu puta kojim idu. Iako u Doba blagodati Bog čoveku možda nije saopštio toliko istina kao što to sada čini i mada te istine nisu bile tako konkretne, On je ljude i tada mogao da usavršava, i još je bilo ljudi koji su mogli da budu spaseni. Ako, dakle, ljudi iz ovog današnjeg doba, koji su čuli toliko istina i koji razumeju Božje namere, ne mogu da slede Njegov put, niti da krenu stazom koja vodi do spasenja, kakav će naposletku biti njihov ishod? Njihov konačni ishod biće isti kao kod vernika u hrišćanstvo i judaizam – ni oni, poput njih, neće moći da budu spaseni. To je pravedna Božja narav. Bez obzira na to koliko si propovedi odslušao i koliko si istina razumeo – ako još uvek slediš ljude, ako još uvek slediš Sotonu, ako nisi u stanju da na kraju slediš Božji put, niti da se plašiš Boga i kloniš se zla, ti onda spadaš među ljude kojih se Bog gnuša i koje odbacuje. Možda su religiozni ljudi u stanju da propovedaju mnogo biblijskog znanja i možda mogu da razumeju neku duhovnu doktrinu, ali ne mogu da se pokore Božjem delu, niti da Njegove reči primenjuju i doživljavaju, ne mogu istinski da Mu se klanjaju, niti da Ga se boje i klone se zla. Sve su to licemeri, a ne ljudi koji se zaista pokoravaju Bogu. Sa Božjeg stanovišta, takvi su ljudi, po definiciji, pripadnici veroispovesti, ljudske grupe, ljudske bande, Sotoninih jataka. Svi oni zajedno čine Sotoninu banda, carstvo antihrista, te ih se Bog u potpunosti gnuša i odbacuje ih.

U ovom trenutku, za vas je najurgentnije da stremite ka istini. Kao prvo, ne smete to odlagati dok vršite svoju dužnost, a kao drugo, morate se svojski potruditi da za kratko vreme stupite na put spasenja, kako vas Bog ne bi napustio. To bi bilo zaista strašno! Ovo je vaša poslednja, kratkotrajna prilika, dok Bog obavlja Svoje delo spasenja u poslednjim danima. Ako te Bog određuje tako što ti govori da nikad nisi sledio Njegov put, da nipošto ne možeš da se plašiš Njega, niti da se kloniš zla, i kad odluči da te napusti, On te više neće prekorevati, neće te dovoditi u red, niti te orezivati, neće ti više suditi i neće te grditi – sasvim će dići ruke od tebe. Tada ćeš se osećati potpuno slobodno. Niko više neće paziti na tebe. Niko ti se neće mešati u to kako veruješ u Boga; kakva god zlodela da činiš, niko te neće prekorevati. Za tebe neće biti ni prekora ni dovođenja u red ako, dok obavljaš svoju dužnost, nisi odan, ako tragaš isključivo da zadovoljiš svoje lične želje i ambicije, ili ako ometaš i prekidaš crkveno delo. Čak i ako u srcu gajiš predstave o Bogu, niko te zbog toga neće prekorevati ni dovoditi u red. Neće biti prekora ni dovođenja u red čak i ako se opireš ili odbacuješ orezivanje, ako o drugim ljudima sudiš ili ih podrivaš iza njihovih leđa, ili ih vrbuješ da ti se pridruže. Na šta sve to ukazuje? Da li je to dobar znak? Niko ne pazi na tebe, niko te ne orezuje, niti te Bog prekoreva. Čini se kao da ti sve ide na ruku, pa možeš da činiš šta ti je volja. Sasvim je očigledno da to nije dobar znak. Kad Bog poželi da digne ruke od tebe, neće te više prekorevati, neće te više dovoditi u red, niti ćeš više osećati sud i grdnju. Šta to znači kad Bog digne ruke od neke osobe? To znači da za tu osobu ne postoji konačni ishod, da je ona izgubila svoju priliku za spasenje. Kad odustane od nekog čoveka, Bog ga najpre lišava sposobnosti da oseća prekor; takav čovek je svakoga dana prezadovoljan samim sobom i misli da je blagosloven, te stoga povremeno povlađuje sebi i postaje izrod, sledi želje svoga srca, čini šta mu je volja i ponaša se kako mu drago. Ma kakve raskalašne stvari da poželi da uradi, nema nikakvog prekora, niti dovođenja u red, a još manje osećaja nelagode ili da nešto nije u redu. Čovek koji napusti Božji prekor i dovođenje u red nalazi se na korak od opasnosti. Na kakav bi put on, nakon toga, mogao da zakorači? Postaje sve veći izrod, sve je raskalašniji, sve više udovoljava samom sebi i neprekidno čini zla dela. Sve je to veoma problematično. Spolja gledano, čini se da neki od ovih ljudi žive prilično udobno i da su potpuno bezbrižni, ali oni koji razumeju istinu uviđaju da su ti ljudi u opasnosti i da ih Bog ne želi – On ih je napustio, a da oni nisu ni svesni toga! Antihristi iz sveta religije po vasceli dan sude o rečima i delu ovaploćenog Boga, čineći pritom mnoga zla koja se opiru Bogu. To što ih niko više ne prekoreva niti ih dovodi u red posledica je činjenice da ih je Bog već napustio, te će sve njih naposletku stići strašna kazna, od koje niko od njih neće moći da utekne. Možete li iz svega ovoga da uvidite Božju nameru i Njegov stav? (Da.) Ako sada ne težite istini dok sledite Boga, može vas snaći isto što i njih, pa ćete i vi biti u opasnosti; vaš će konačni ishod biti isti kao njihov, u to nema nikakve sumnje. Šta je, dakle, ono što ljudi u ovom trenutku treba najhitnije da urade kako ne bi potonuli do te mere da ih Bog napusti? (Treba da težimo istini i da pravilno ispunjavamo svoju dužnost.) Osim pravilnog ispunjavanja dužnosti, morate često stupati pred Boga, jesti i piti Njegove reči i promišljati o njima, morate prihvatiti da vas On dovodi u red i usmerava, i morate naučiti lekciju o pokornosti – to je veoma važno. Moraš biti u stanju da se pokoravaš svim okruženjima, ljudima, stvarima i događajima koje je Bog za tebe uredio, a kad se suočiš s nečim što ne možeš potpuno da shvatiš, moraš često da se moliš dok tragaš za istinom; put koji vodi napred možeš pronaći samo ako razumeš Božje namere. Moraš da imaš bogobojažljivo srce. Pažljivo i oprezno radite ono što treba da radite, a pred Bogom živite sa bogopokornim srcem. Često umirujte sebe pred Bogom i nemojte biti raskalašni. Kad god vam se nešto desi, najmanje što treba da učinite jeste da se najpre umirite, a zatim da se što pre pomolite, jer ćete tako, kroz molitvu, traženje i čekanje, razumeti Božje namere. Zar to nije bogobojažljiv stav? Ako se iskreno plašiš Boga i pokoravaš Mu se, ako možeš da umiriš sebe pred Njim i da dokučiš Njegove namere, onda ćeš ovakvom saradnjom i praktičnim delovanjem biti zaštićen, nećeš padati u iskušenja, niti ćeš činiti išta što prekida ili ometa crkveno delo. Tražite istinu u stvarima koje ne možete jasno da sagledate. Nemojte samo slepo suditi i osuđivati. Na taj način, Bog vas se neće gnušati niti vas odbaciti, kao ni prezreti. Ako imaš bogobojažljivo srce, plašićeš se da Ga ne uvrediš, te ćeš stoga, kad te spopadnu iskušenja, živeti pred Bogom u užasu i strepnji, čeznućeš da Mu se pokoriš i da Mu u svemu udovoljiš. Tek kad na taj način budeš praktično delovao i kad budeš mogao da često živiš u takvom stanju, da često umiruješ sebe pred Bogom i da često stupaš pred Njega, moći ćeš nesvesno da se kloniš iskušenja i zlih stvari. Ako nemaš bogobojažljivo srce, odnosno ako ti srce nije pred Bogom, bićeš sposoban da učiniš neka zla. Tvoja je narav iskvarena i ti ne gospodariš njome, te si stoga sposoban za zla dela. Ako budeš počinio neko zlo koje predstavlja prekid i smetnju, zar posledice neće biti strašne? U najmanju ruku, Bog će te orezati, a ako počiniš nešto naročito ozbiljno, On će te se gnušati i odbaciti te, i bićeš izbačen iz crkve. Ukoliko, pak, imaš srce pokorno Bogu, ako svoje srce možeš često da umiriš pred Njim, ako Ga se plašiš i užasavaš, zar onda nećeš biti u stanju da se držiš podalje od mnogih zlih stvari? Ako se plašiš Boga i kažeš: „Užasavam se Boga; strahujem da Ga ne uvredim, da ne prekinem Njegovo delo i da ne izazovem Njegovo gađenje”, zar to nije prirodan stav i prirodno stanje u kojem bi trebalo da se nalaziš? Šta je to što će u tebi probuditi takav užas? Tvoj će užas proisteći iz tvog bogobojažljivog srca. Ako se svim srcem užasavaš Boga, klonićeš se zla i bežati od zlih stvari čim ih spaziš, te ćeš na taj način biti zaštićen. Može li se Boga plašiti neko ko se u duši ne užasava Boga? Može li se takav čovek kloniti zla? (Ne.) Zar nisu hrabri oni koji ne mogu da se plaše Boga i koji Ga se ne užasavaju? Mogu li hrabri ljudi da budu obuzdani? (Ne.) A zar oni koji ne mogu da budu obuzdani ne čine šta god im u datom trenutku padne na pamet? Šta je to što ljudi obično čine kad postupaju po svom nahođenju, u skladu sa svojom revnošću i svojom iskvarenom naravi? Sa Božjeg stanovišta, sve što čine je zlo. Morate, dakle, jasno uvideti da je za čoveka dobro ako se u srcu užasava Boga – na taj način, on može postati bogobojažljiv. Kad neko Boga nosi u srcu i kad može da Ga se boji, on će onda moći i da se drži podalje od zlih stvari. Takvi se ljudi mogu nadati spasenju.

Da li je verniku lako da se plaši Boga i da se kloni zla? U stvarnosti, to nije baš tako jednostavno; ako ne težite istini, to nikada nećete moći da postignete. Primera radi, neki kažu: „Zaista nije lako verovati u Boga, ako pritom morate i da obavljate svoju dužnost, da patite i da plaćate cenu.” Kako se osećaš kad čuješ te reči? Šta je u tim rečima problematično? Da nemaš bogobojažljivo srce, šta bi ti rekao? Rekao bi: „Tako je – ja sam svoj dom napustio da bih tolike godine obavljao svoju dužnost; nedostaju mi deca i majka, a poprilično sam i propatio. Biće nepravda ako ne budem dobio blagoslove!” Ima li u tim rečima ikakvog straha od Boga? (Nema.) Ako neka osoba nema bogobojažljivo srce i ako izgovara takve reči, kakvo je onda njeno ponašanje? Zar ona nije u sukobu s Bogom, zar se ne žali na Njega? Ako samo izgovara pritužbe na račun Boga, da li ona zaista veruje da je Bog jedan pravedan Bog? Ako se neka osoba svim srcem ne užasava Boga, ako ne uspeva da bude bogobojažljiva, da li joj je lako da se kloni zla? (Nije joj lako.) Ona ne uspeva da se kloni zla. Takva će osoba reći: „Ako ne budem primio blagoslove nakon što sam se odrekao i porodice i karijere, biće to velika nepravda!” Ako bi ti na ovo odmah odgovorio rečima: „Tako je”, kako bi to tebi zvučalo? Da li bi ti zvučalo kao da se kloniš zla? Sama činjenica da možeš da izgovoriš „tako je” upravo dokazuje da se i ti, poput opisane osobe, takođe žališ na Boga. Iz te se pritužbe, čim ti je prešla preko jezika, izrodilo zlo. Ti, dakle, ne samo što ne možeš da se kloniš zla, već si u stanju da izgovaraš pritužbe i da činiš zlo. Iako se radi o majušnom zlu, to je i dalje pritužba protiv Boga. Ako se današnje malo zlo odmah ne razreši, bićeš u opasnosti da već sutra izdaš Boga – eto koliko je strašna čovekova iskvarena narav. Možete li to jasno da uvidite? Ako čovek nema bogobojažljivo srce, onda će sve što on čini, bilo da to glasno izgovara, bilo da o tome u svom srcu razmišlja ili da to prirodno izvire iz njega – sve će to biti zlo. Ukoliko nemaš bogobojažljivo srce, onda čak i najmanja sitnica može u potpunosti razotkriti tvoju iskvarenu narav, tvoj karakter, tvoje namere i sve ono čemu težiš; ona čak može razotkriti i tvoje nezadovoljstvo Bogom. Ljudi koji nemaju bogobojažljivo srce pričaju šta im je volja. Sve što misle oni izgovaraju, nakon čega to postaje činjenica. Sa Božjeg stanovišta, takvi se ljudi Njega ne plaše, niti se klone zlih stvari; umesto toga, čim vide nešto zlo, oni se u to i sami uključuju, te tako postaju saučesnici u zločinima zlih ljudi. Ako imaš bogobojažljivo srce, ako se užasavaš Boga i ako živiš u Njegovom prisustvu, kako bi onda trebalo da odgovoriš maločas pomenutoj osobi? Šta ona zapravo hoće da kaže? Ona, naime, ne želi da se odrekne blagoslova. Želi da stekne blagoslove, ali nije spremna da zbog toga pati, niti da za to plati cenu, te stoga kaže: „Zaista nije lako verovati u Boga.” Zar te reči ne zvuče kao pritužba? One u sebi sadrže pritužbu; Bog u tu osobu unosi nemir, ona se na Njega žali i smatra da su Njegovi zahtevi prema ljudima previsoki; misli da Bog od ljudi traži da preskupo plate ono malo blagoslova koje im pruža; misli da Bog ne bi trebalo tako da se ponaša, da On uopšte ne voli ljude, da prema njima odista nema milosti i da ih muči; smatra da čoveku nije lako da patnjom kupuje blagoslove – zar značenje njenih reči nije upravo to? (Jeste.) Kako bi, dakle, trebalo da joj odgovoriš? Poslušajte ovaj odgovor, pa recite da li je ispravan. Treba da joj kažeš sledeće: „Kolika je, uopšte, ta naša majušna patnja? Vidiš koliko je Bog propatio. Da bi spasao ljudski rod, Bog je s neba sišao na zemlju, skromno se i u potaji ovaplotio među ljudima, a zatim pretrpeo užasno poniženje; čak je i Svoj život žrtvovao da bi spasao čovečanstvo. Božja patnja daleko premašuje ono malo što smo mi propatili. Naša je patnja zanemarljivo mala. Štaviše, mi i treba da patimo; zar cilj naše patnje nije primanje blagoslova?” Šta mislite o ovakvom odgovoru? Na prvi pogled, čini se da je on ispravan i da, sa doktrinarne tačke gledišta, u njemu nema grešaka, ali ima li u njemu svedočenja? (Nema.) U njemu nema nikakvog svedočenja. To je samo površno izgovaranje doktrina naglas, sa ciljem da se sagovornik ohrabri. Mogu li se time razrešiti bilo kakvi problemi? Ako želiš da rešavaš probleme, kako bi trebalo da o njima razgovaraš sa drugima? Kako bi se u svom srcu osećao kad bi čuo onakve pritužbe? Učinilo bi ti se da ta osoba, dok je verujući u Boga obavljala svoju dužnost, u srcu nije naročito spremno trpela patnju, ali bi, nakon kratkog razmišljanja, zaključio sledeće: „Ako je nespremna, neka joj bude. Kakve to veze ima sa mnom? Ako se žali na Boga, ne žali se na mene, tako da meni ni iz džepa ni u džep. Radi se o njenom ličnom odnosu s Bogom, koji oni treba među sobom da rešavaju. Kakve to veze ima sa mnom?” Čini se da je ovakvo razmišljanje sasvim zdravorazumsko i da nije pogrešno, ali kad ti se tako nešto desi, ti bi, kao čovek bogobojažljivog srca, trebalo najpre ovako da razmišljaš: „Ova osoba veruje u Boga, ali se i dalje žali na Njega, a pritom još i iskrivljuje činjenice. Ovakve osobe nipošto ne mogu da prihvate istinu. Budući da je spasenje velika stvar, zar bi bilo u redu da ona zauzvrat nimalo ne pati? Štaviše, zbog čega ljudi uopšte pate? Zar tome nije kriva njihova iskvarena narav? Kad ljudima dopušta da pate, Bog ima dobre namere. Patnja koristi ljudima, ona ih usavršava i izgrađuje; kad ne bi patili, ljudi ne bi mogli da izvuku pouke, ne bi mogli da steknu istinu, niti bi mogli da se usaglase s Božjim namerama. Podvrgavanje neznatnoj patnji predstavlja milost i blagodat Božju; u tome se ogleda ljubav Božja prema ljudima. To je spasenje! Kako ova osoba može onako nešto da kaže? Moram da porazgovaram s njom. Ne smem joj dozvoliti da pogrešno shvati Boga i da se žali na Njega, ne smem joj dopustiti da svoje reči širi unaokolo i da utiče na druge. Što se ovoga tiče, moram govoriti u Božje ime. Moram joj pomoći da razreši sve što je pogrešno razumela u vezi s Bogom i da stekne pravilno shvatanje vere u Boga. Ako ona ovako pogrešno razume Boga, zar time ne postupa nepravedno prema Njemu? Božja ljubav i spasavanje čoveka su tako veliki! Kako ona može ovako da razmišlja?” Ako ovako razmišljaš, zar to ne znači da si bogobojažljivog srca? (Znači.) Što se straha od Boga tiče, ti ne samo da izgovaraš prave reči, već si duboko u duši bogobojažljivog srca, možeš potpuno da Mu se pokoriš, ne buniš se i nemaš nikakvih pritužbi na Njega. Na taj način si postao neko ko se plaši Boga. U pogledu straha od Boga, stekao si istinu. Ti ne uzvikuješ puke parole, već si sposoban da svedočiš o Bogu i da u svom svedočenju budeš postojan. Šta bi, s takvim znanjem, trebalo da saopštiš toj osobi? Treba da joj kažeš sledeće: „Bog poklanja veliku pažnju spasavanju čoveka. Oni koji nemaju bogobojažljivo srce imaju pritužbe na Boga i opiru Mu se, a prema Njegovim namerama ne pokazuju nimalo obzira. Ako imalo pate ili ako ne vide Božje blagoslove, oni se odmah žale, u srcu im se rađa bunt, postaju negativni i protivrečni. To dokazuje da je ljudima iskvarene naravi u prirodi da se često opiru Bogu, te da je ljudska priroda neprijateljski nastrojena prema Njemu. Kada ljudi plaćaju neznatnu cenu, kada se ponečega odriču i pomalo daju tokom obavljanja svojih dužnosti, to ima za cilj postizanje spasenja – ništa od toga nije zarad Boga. Ti patiš zbog svoje iskvarene naravi. Ako želiš da stekneš istinu, moraš malo i da patiš. Da upotrebim malo manje prijatne reči, ljudi zaslužuju da pate; nije Bog taj koji ti stvara patnju, niti te On primorava da patiš. Možeš li izbeći patnju ako ti je narav buntovna? Tvoja je patnja posledica tvoje iskvarene naravi – Bog s tim nema nikakve veze. Da si zaista razumeo istinu i u svim stvarima se pokorio Bogu, da li bi se u tebi i dalje rađala negativnost? Da li bi se i dalje žalio na Boga? Da li bi još uvek patio zbog ovih stvari? Prema tome, bez obzira na to zbog čega ljudi pate, to je posledica njihove iskvarene naravi; oni za to ne mogu kriviti druge ljude, a kamoli Boga. Radi se o tome da svako žanje ono što je posejao. Ako ne patiš, moraš propasti; moraš biti kažnjen. Šta bi od to dvoje izabrao? Bog ne želi da ti patiš, ali da li bi bez patnje mogao da se pokoriš Bogu? Da li bi bez patnje mogao da postupaš u skladu sa istina-načelima? Da li bi bez patnje mogao da slušaš reči Božje?” Hoće li, nakon takvih tvojih reči, tvoj sagovornik moći ponešto da razume? Pre svega, jesu li te reči usaglašene s Božjim namerama? Jesu li one u skladu sa istinom? (Jesu.) Pošto su te reči u skladu sa istinom, zar ne treba da ih izgovori bogobojažljiva osoba? (Treba.) Čovek koji je u stanju da te reči izgovori jeste neko ko se kloni zla. Šta bi, dakle, neka osoba morala da poseduje da bi se klonila zla? (Morala bi da ima bogobojažljivo srce.) Samo se ljudi bogobojažljivog srca mogu kloniti zla; samo ljudi bogobojažljivog srca mogu biti pokorni Bogu i svedočiti o Njemu. Takvi ljudi će sasvim prirodno početi da se klone zla.

Šta biste, dakle, rekli o stanju u kojem često žive ljudi koji nemaju bogobojažljivo srce? Jesu li oni uspostavili odnos sa Bogom? (Nisu.) Neki kažu: „To nije tačno. Oni se svakodnevno mole, čitaju Božje reči, redovno učestvuju u razgovorima i normalno obavljaju svoje dužnosti. Kako možete da kažete da nemaju nikakav odnos s Bogom? Da li bi oni mogli sve to da rade ako ne veruju u Boga?” Da li je ispravno ovako govoriti? (Nije. Sve aktivnosti koje spominju usmerene su ka spoljnom svetu. Ako čovek ne traga za istinom u svemu što čini, onda on nema bogobojažljivo srce, a ništa od onoga što radi nema nikakve veze s Bogom.) Ako ljudi, verujući u Boga, ne žive često pred Njim, oni neće moći da budu nimalo bogobojažljivi, te stoga neće biti sposobni ni da se klone zla. Sve su te stvari međusobno povezane. Ako duboko u sebi često živiš pred Bogom, stalno ćeš biti pod prismotrom i plašićeš Ga se u mnogim stvarima. Nećeš govoriti ništa nerazumno, nećeš odlaziti predaleko ni činiti išta što je raskalašno ili čega se Bog gnuša. Ako prihvatiš Božje ispitivanje i ako prihvatiš da te On dovodi u red, izbeći ćeš mnoge zle stvari. Zar se time nećeš ujedno kloniti zla? Ako kažeš da veruješ u Boga, ali si u srcu ipak često omamljen, ne znajući kako Bog radi na čovekovom spasenju ni kako čovek treba da teži istini, ne znajući da li voliš istinu, ni koji bi događaji trebalo da te navedu da se moliš Bogu; ako si svakodnevno zbunjen, u svemu neozbiljan i samo poštuješ pravila; ako srce ne može da ti bude spokojno pred Bogom i ako se ne moliš i ne tražiš istinu kad god ti se nešto desi; ako često postupaš po svojoj volji, živiš u skladu sa svojom sotonskom naravi i otkrivaš svoju nadmenu narav; ako ne prihvataš Božje proučavanje ni disciplinu i ako Mu se ne pokoravaš, ti ćeš, duboko u sebi, uvek živeti pred Sotonom, a tobom će upravljati Sotona i tvoja iskvarena narav. Takvi ljudi nemaju u sebi ni trunke straha od Boga. Oni su naprosto nesposobni da se klone zla i, čak i ako ne čine zlodela, sve što misle je ipak zlo, koje nije povezano sa istinom i koje joj se ujedno suprotstavlja. Da li su takvi ljudi, u osnovi, potpuno nepovezani s Bogom? Iako On vlada nad njima, njihova srca nikada nisu stupila pred Njega, niti su Mu se oni ikad iskreno pomolili; prema Njemu se nikad nisu odnosili kao prema Bogu, nikad Ga nisu posmatrali kao Stvoritelja koji ima suverenost nad njima, nikad nisu priznavali da je On njihov Bog i njihov Gospod, i nikad nisu razmišljali o tome da Mu se iskreno poklone. Takvi ljudi ne razumeju šta znači plašiti se Boga, a činjenje zla smatraju svojim pravom. U sebi, oni ovako razmišljaju: „Činiću šta mi je volja. Sam ću se brinuti o svojim poslovima, jer tu drugi ljudi nemaju šta da traže!” Veru u Boga smatraju nekakvom mantrom, nekom vrstom ceremonije. Zar ih to ne čini bezvernicima? Oni i jesu bezvernici! Po Božjem mišljenju, svi ti ljudi su zlikovci. Sve o čemu po vasceli dan razmišljaju je zlo. Oni su izrodi u kući Božjoj i On takve ljude ne priznaje za članove Svoje kuće. Kakvi su ljudi koji žive u Božjoj kući? To su ljudi koji se plaše Boga i klone se zla, ljudi koji se pokoravaju Božjem delu. A jesu li deo Božje kuće ljudi koji veruju samo u ime Božje i koji Ga ne prihvataju kao svog Gospoda i Boga? Da li Bogu pripadaju oni koji Ga ne prihvataju kao svog Stvoritelja, koji ne prihvataju činjenicu da je On istina? Nipošto. Bogu pripadaju samo oni koji prihvataju istinu; pripadaju Mu samo oni koji se prema Njemu odnose kao prema Bogu. Kako se izražavaju ljudi koji znaju da je Bog istina, koji Ga prihvataju kao svog Gospoda i koji uviđaju da je On Suveren svih stvari? Kakvo je stanje u njihovim srcima? Kako postupaju kad im se nešto desi? (Oni u svim stvarima tragaju za istinom.) To je jedan od aspekata. Šta još? (Pokoravaju se svim okruženjima, ljudima, događajima i stvarima, koje im je Bog uredio, u stanju su da iz njih uče i da steknu istinu.) (Ne usuđuju se da učine ništa što bi se Bogu opiralo ili Ga vređalo.) To su, takođe, načini njihovog izražavanja. Glavna stvar je da se oni, kad im se nešto desi, užasno plaše Boga, bez obzira na to da li istinu razumeju i da li su u stanju da je sprovedu u delo; oni ne postupaju brzopleto u skladu s vlastitom voljom, u stanju su da se plaše Boga i ne vređaju Ga. Drugi uviđaju da ti ljudi ne govore brzopleto, da postupaju smireno, a ne naglo nit raskalašno, da su duboko spokojni, da znaju da čekaju, da u svojim srcima razgovaraju s Bogom i da tragaju za Njim, da imaju bogopokorno i bogobojažljivo srce. Ljudi koji sve to proživljavaju mogu da s Božjim rečima povežu sve što im se dešava i imaju normalan odnos s Bogom. Pojedini ljudi – oni koji u svojim srcima nemaju Boga – nisu sposobni da prožive takve stvarnosti, a njihova je narav sasvim sigurno nadmena, raskalašna i neobuzdana. Po čitav dan se smeju i šale, ne trude se u obavljanju svojih dužnosti, govore i rade šta god im padne na pamet, ponašaju se agresivno, plahoviti su i nepromišljeni u svemu što rade. Već na prvi pogled se vidi da su isti kao nevernici. Da li osoba s takvim izlivima i takvim ponašanjem može biti neko ko živi pred Bogom? Veruje ili ona iskreno u Boga? Ima li Boga u njenom srcu? Sasvim je sigurno da Ga nema. Takve ljude Bog osuđuje i gnuša ih se.

Danas smo razgovarali o jednoj od najvažnijih tema. S čim je ta tema povezana? (Sa spasenjem.) Ako ljudi žele da, verujući u Boga, budu spaseni, ključno pitanje je da li su im srca bogobojažljiva ili nisu, ima li u njihovim srcima mesta za Boga ili nema, mogu li da žive pred Bogom i da sa Njim održavaju normalan odnos ili ne mogu. Od presudnog značaja je da li su ljudi u stanju da istinu sprovode u delo i da dostignu pokornost prema Bogu. To su uslovi i to je put koji vodi do spasenja. Ako ti srce nije sposobno da živi pred Bogom, ako se Bogu ne moliš često niti s Njim razgovaraš i ako izgubiš normalan odnos sa Bogom, nikada nećeš biti spasen, jer si blokirao put ka spasenju. Ako sa Bogom nemaš nikakav odnos, došao si do kraja puta. Ako u tvom srcu nema Boga, beskorisno je da tvrdiš da imaš veru i da samo formalno veruješ u Boga. Potpuno je nebitno koliko doktrina i reči umeš da izgovoriš, koliko si zbog svoje vere u Boga propatio ili koliko si nadaren; ako je Bog odsutan iz tvog srca i ako se Boga ne plašiš, onda je krajnje nevažno na koji način veruješ u Njega. Bog će ti reći: „Odlazi od Mene, zlikovče”. Bićeš svrstan među zlikovce. Nećeš biti povezan s Bogom; On neće biti tvoj Gospod ni tvoj Bog. Čak i ako priznaješ da Bog ima suverenost nad svim stvarima i da je On Stvoritelj, ti se Njemu ne klanjaš i ne pokoravaš se Njegovoj suverenosti. Sotonu i đavole slediš; tvoji jedini gospodari su Sotona i đavoli. Ako u svemu veruješ sebi i slediš vlastitu volju, ako veruješ da je tvoja sudbina u tvojim rukama, ti onda samo u sebe veruješ. Mada tvrdiš da veruješ u Boga i da Ga priznaješ, Bog ne priznaje tebe. Nemaš nikakav odnos sa Bogom i stoga si predodređen da te se Bog naposletku gnuša i odbaci te, da te kazni i da te ukloni; takve kao ti Bog ne spasava. U Boga istinski veruju ljudi koji Ga prihvataju kao Spasitelja, koji prihvataju da je On istina, put i život. Takvi ljudi su u stanju iskreno da se daju za Njega i da obavljaju dužnost stvorenog bića; oni doživljavaju Božje delo, sprovode u delo Njegove reči i istinu, i kreću se putem stremljenja ka istini. To su ljudi koji se pokoravaju Božjoj suverenosti i uređenjima i koji slede Njegovu volju. Jedino ljudi koji imaju takvu veru u Boga mogu biti spaseni; oni koji je nemaju, biće osuđeni. Je li prihvatljivo da se ljudi koji veruju u Boga pitaju šta bi bilo kad bi bilo? Mogu li ljudi, verujući u Boga, steći istinu ako se uporno drže vlastitih predstava i nejasnih, apstraktnih maštarija? Nipošto. Ako veruju u Boga, ljudi moraju da prihvate istinu, moraju da veruju u Njega onako kako On to zahteva i pokoravaju se Njegovim orkestracijama i uređenjima; jedino tako mogu da dostignu spasenje. Nema drugog puta osim ovog – šta god da radite, ne smete se prepuštati maštanjima tipa „šta bi bilo kad bi bilo”. Veoma je važno da ljudi među sobom razgovaraju na ovu temu, zar ne? To je za vas poziv na buđenje.

Pošto ste saslušali ove poruke, trebalo bi da razumete istinu i da vam je jasno šta spasenje podrazumeva. Šta ljudi vole, čemu streme, šta je to što im raspaljuje strasti – ništa od toga nije važno. Ono što je najvažnije jeste prihvatanje istine. Kad se sve uzme u obzir, najvažnija je sposobnost sticanja istine, a ispravan je onaj put koji će ti omogućiti da se bojiš Boga i kloniš se zla. Ako u Boga veruješ već nekoliko godina, ali si se pritom uvek fokusirao na stremljenje ka stvarima koje sa istinom nemaju nikakve veze, onda ni tvoja vera nema nikakve veze sa istinom, niti ikakve veze sa Bogom. Možeš ti da tvrdiš kako veruješ u Boga i priznaješ Ga, ali Bog nije tvoj Gospod, On nije tvoj Bog, ti ne prihvataš da Bog ima suverenost nad tvojom sudbinom, ne pokoravaš se svemu što Bog za tebe uređuje i ne priznaješ činjenicu da je Bog istina – usled čega su tvoje nade u spasenje pokopane; ako ne možeš da ideš putem stremljenja ka istini, krećeš se putem koji vodi ka uništenju. Nasuprot tome, ako je sve ka čemu stremiš i na šta se fokusiraš, sve za šta se moliš i sve na šta apeluješ zasnovano na Božjim rečima i Njegovim zahtevima, ako ti se sve više čini da se pokoravaš Stvoritelju i da Mu se klanjaš, ako osećaš da je Bog tvoj Gospod i tvoj Bog, ako ti je sve draže da se pokoravaš svemu što Bog za tebe orkestrira i uređuje, ako je tvoj odnos sa Bogom sve prisniji i normalniji, a tvoja ljubav prema Bogu sve čistija i iskrenija, onda će tvoje pritužbe i nesporazumi u vezi s Bogom, kao i tvoje preterane želje prema Bogu, bivati sve ređe, a ti ćeš u potpunosti dostići to da se bojiš Boga i kloniš zla, što će značiti da si već zakoračio na put spasenja. Mada hodati putem spasenja podrazumeva dovođenje u red, orezivanje, sud i grdnju od Boga, i mada ćeš zbog toga mnogo propatiti, sve je to znak da se na tebe spušta ljubav Božja. Ako pak, verujući u Boga, težiš isključivo sticanju blagoslova, statusa, slave i dobitka, ako te Bog nikada nije doveo u red, nije te orezao, ako ti nije sudio i nije te izgrdio, tvoje će se srce, uprkos tome što ti je život možda lak, sve više udaljavati od Boga, izgubićeš normalan odnos sa Bogom i nerado ćeš prihvatati Božje proučavanje; poželećeš da budeš sam svoj gazda – što sve dokazuje da put kojim se krećeš nije pravi put. Ako si neko vreme doživljavao Božje delo i sve snažnije osećaš da je čovečanstvo duboko iskvareno i stoga sklono da se opire Bogu, ako strepiš da će možda doći dan kada ćeš i ti učiniti nešto što se Bogu opire, ako strahuješ da ćeš po svoj prilici uvrediti Boga i da će te On napustiti, te stoga smatraš da nema ničeg strašnijeg od protivljenja Bogu, to znači da imaš bogobojažljivo srce. Osećaš da ljudi koji veruju u Boga ne smeju da se od Njega udaljavaju; ako se budu udaljili od Boga i Božje discipline, od Njegovog suda i grdnje, to je isto kao da su izgubili Božju zaštitu i negu, kao da su izgubili Božje blagoslove i da je za njih sve svršeno; takvi će ljudi samo bivati sve izopačeniji, biće nalik religioznim ljudima i još uvek će biti skloni da se protive Bogu dok ujedno veruju u Njega – oni će, na taj način, postati antihristi. Ako možeš to da shvatiš, Bogu ćeš se ovako pomoliti: „O, Bože! Molim Ti se da mi sudiš i da me izgrdiš. Preklinjem Te da budno proveravaš sve što činim. Ako u bilo čemu prekršim istinu i protivim se namerama Tvojim, strogo mi sudi i izgrdi me – nema meni života bez Tvog suda i grdnje.” To je ispravan put kojim moraju ići ljudi koji veruju u Boga. Ocenite, dakle, sebe prema ovom merilu: usuđujete li se da kažete da ste zakoračili na put spasenja? Ne usuđujete se, zato što tek treba da postanete neko ko stremi ka istini, zato što u mnogim stvarima ne tragate za istinom i zato što ne možete da prihvatite orezivanje niti da mu se pokorite – što sve dokazuje da ste još uvek daleko od puta koji vodi ka spasenju. Da li ćete lako zakoračiti na put spasenja ako ne stremite ka istini? To vam, zapravo, neće biti lako. Ljudima koji nisu iskusili Božji sud i grdnju, koji nisu doživeli da ih Bog dovede u red, prekori i oreže ih, takvim ljudima nije lako da postanu neko ko stremi ka istini, te im je stoga veoma teško da zakorače na put spasenja. Ako ti, nakon što si saslušao ovu poruku, znaš da je to istina, ali još uvek nisi zakoračio na put koji vodi do stremljenja ka istini i do spasenja, i ako ništa od ovoga ne uzimaš zaozbiljno, verujući da će pre ili kasnije – bez ikakve žurbe – doći dan kada će ti to poći za rukom, o kakvom se onda stavu zapravo radi? U velikoj si nevolji ako imaš takav stav i biće ti jako teško da zakoračiš na put koji vodi do spasenja. Na šta, dakle, treba da se rešiš da bi krenuo tim putem? Treba da kažeš: „Ah! Ja u ovom trenutku još uvek nisam stupio na put spasenja, što je veoma opasno! Bog kaže da ljudi sve vreme moraju živeti pred Njim, da se moraju više moliti i da im srca ne smeju biti plahovita, već spokojna – stoga treba istog časa da počnem da sve to sprovodim u delo.” Ovakav način praktičnog delovanja označava izlazak na pravi put vere u Boga; toliko je to jednostavno. Kakvi su to ljudi koji, čuvši Božje reči, odmah kreću da ih sprovode u delo? Jesu li ti ljudi dobri? Jesu – to su ljudi koji vole istinu. A kakvi su oni koji, saslušavši Božje reči, ostaju i dalje tupi, ravnodušni i nepopustljivi – koji Božje reči olako shvataju, žmure na njih i oglušuju se o njih? Zar ti ljudi nisu zbunjeni? Verujući u Boga, ljudi se stalno pitaju ima li ikakvih prečica koje vode do spasenja. Kažem vam da takvih prečica nema, pa vam još i ukazujem na jednostavan put, ali vi taj put, saznavši za njega, ne sprovodite u delo – što znači da ne vidite dalje od svog nosa. Mogu li takvi ljudi biti spaseni? Ako za njih i ima neke nade, ona nije velika; biće im jako teško da dostignu spasenje. Možda će se jednoga dana probuditi iz dubokog sna i pomisliti: „Nisam više mlad, a svoje dužnosti nisam dobro obavljao tokom svih ovih godina koliko verujem u Boga. Bog zahteva da ljudi sve vreme žive pred Njim, a ja nisam živeo pred Bogom. Što pre moram da se pomolim.” Ukoliko se, dakle, prizovu pameti i počnu da svoje dužnosti obavljaju kako treba, nije za njih prekasno! Stvari, međutim, nemojte predugo odlagati; ako čekate da zađete u sedamdesete ili osamdesete godine života, kad vas telo bude sve više izdavalo i kad više ne budete imali ni trunke energije, neće li tada biti prekasno da stremite ka istini? Zar ne bi bilo krajnje glupo da najbolje godine svog života potrošite na besmislice, a da pritom sve vreme odlažete i naposletku potpuno propustite priliku da stremite ka istini, što je od svega na svetu najvažnije? Ima li ičeg glupljeg od toga? Mnogi su potpuno svesni pravog puta, ali stremljenje ka njemu i njegovo prihvatanje ipak odlažu za neko buduće vreme – svi su oni budale. Ne znaju da stremljenje ka istini zahteva da se decenijama ulaže veliki trud, kako bi se mogao zadobiti život. Ako protraće najbolje vreme za spasenje, posle će im biti kasno za kajanje!

Šta je ono što, u ovom trenutku, najhitnije morate sprovesti u delo? Čim vam se nešto desi, treba što pre da krenete u potragu za istinom, umirite svoje srce pred Bogom, pomolite Mu se i, bogopokornog srca, pročitate Njegove reči. Na taj ćete način moći da uspostavite normalan odnos sa Bogom. Ako veruješ u Boga, ali s Njim nemaš nikakve veze, ako još uvek veruješ u nejasnog boga i ako nemaš normalan odnos s praktičnim Bogom, može li Bog priznati da zaista veruješ u Njega? A ako te Bog ne priznaje, ne znači li to da si u nevolji? Mora ti u srcu biti jasno kako treba da stremiš da bi te Bog priznao za člana Svoje kuće i za jednog od Svojih sledbenika. Nemoj biti nepopustljiv ni buntovan, i nipošto se nemoj udaljavati od Boga; moraš stupiti pred Boga i prihvatiti Ga kao svog Gospoda. Šta nakon toga treba da uradite? Počnite što pre da jedete i pijete reči Božje, prihvatite sve istine koje je On izrazio, sprovedite ih u delo i doživite ih, a zatim zakoračite u stvarnost – taj deo je najvažniji. Ako ove reči, koje sam vam u razgovoru saopštio, smatrate važnim, ako možete da ih primenite u životu i učinite ih svojim životnim vodičem i stvarnošću koju proživljavate, biće to znak da ste nešto zaista stekli i da danas, u razgovoru s vama, nisam uludo protraćio vreme. Ključ verovanja u Boga jeste da morate nositi Boga u srcu, morate biti u stanju da delujete u skladu s Božjim rečima, morate u svom srcu poštovati Boga kao velikog i pokoravati Mu se; sve što radite morate iznositi pred Boga i morate se postarati da sve to ima veze s Bogom; drugim rečima, da bi verovao u Boga, moraš nalikovati ljudima koji u Boga veruju. Moraš posedovati stvarnost vere u Boga. Kad odslušate neku propoved, vi razumete kakve su Božje namere i u stanju ste da sprovodite u delo i da zakoračite u skladu s Božjim zahtevima. Posle nekog vremena, primećujem da su se ljudi promenili, da su im Moje reči koristile, da su dovele do promene njihovog stanja i pravca u kojem idu. Kad se ljudi zaista ovako preokrenu, osećam da im nisam uzalud govorio. Kad vidim da te reči primate k srcu i da ih ne ignorišete kao šapat uz vetar, veoma Mi je drago što vas vidim. Ukoliko pak, ma koliko da vam govorim, ne slušate Moje reči i ne uzimate ih zaozbiljno, ako činite šta vam je volja i postupate kako vam drago, onda Mi je bolno i da vas gledam; počinjem da osećam odbojnost prema vama i sasvim je beskorisno da Mi se obraćate slatkorečivo i da sebe ulepšavate. Bilo bi to krajnje licemerno s vaše strane i neprijatno za gledanje. Veoma je, dakle, važno da ljudi sprovode istinu u delo, a još je važnije da zakorače u istina-stvarnost. Ljudi koji poseduju istina-stvarnost sasvim prirodno počinju da se plaše Boga; a oni koji imaju bogobojažljivo srce mogu sasvim prirodno da zakorače na put spasenja.

5. februar 2017. godine