Ako želiš dobro da obavljaš svoju dužnost, prvo moraš da razumeš istinu. Za istinom moraš da tragaš svim srcem. U traganju za istinom, ključ je u tome da naučiš da promišljaš o Božjim rečima. Svrha takvog promišljanja o Božjim rečima je da shvatiš njihovo pravo značenje. Kroz traganje ćeš shvatiti značenje Božjih reči, šta Bog zahteva od ljudi, kao i Božje namere koje se mogu naći u Njegovim rečima. Kad dostigneš takvo razumevanje, shvatićeš istinu. Jednom kad shvatiš istinu, lako ćeš razumeti načela koja će da te vode prilikom praktičnog delovanja, i onda možeš da primenjuješ istinu. Jednom kad naučiš da primenjuješ istinu, počećeš da ulaziš u istina-stvarnost. U tom trenutku ćeš razumeti stvari koje ranije nisi mogao da razumeš, uočićeš stvari koje ranije nisi mogao jasno da vidiš i rešavaćeš probleme za koje si ranije mislio da su nerešivi. Počećeš da dobijaš inspiraciju za mnoge stvari, kao i novi uvid, otvoriće ti se putevi primene i moći ćeš dosledno istinu da sprovodiš u delo. Tako ćeš u potpunosti ući u istina-stvarnost. Međutim, ako ne uložiš srce u obavljanje dužnosti i ne tragaš za istina-načelima, ako si smeten ili zbunjen i sve radiš isključivo na najlakši mogući način, kakav je to mentalitet? Onaj koji podrazumeva da sve radiš na površan način. Ako nisi odan svojoj dužnosti, ako nemaš osećaj odgovornosti prema njoj, niti bilo kakav osećaj za misiju, da li ćeš moći da obavljaš svoju dužnost kako treba? Da li ćeš moći da ispuniš uslove prihvatljivosti u obavljanju svoje dužnosti? A ako nisi u stanju da ispuniš uslove prihvatljivosti u obavljanju svoje dužnosti, da li ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost? Apsolutno ne. Ako prilikom svakog obavljanja dužnosti nisi marljiv, ne želiš da se trudiš, i samo radiš mehanički i nepromišljeno kao da igraš neku igru, nije li ovo nevolja? Šta dobijaš time što obavljaš svoju dužnost na ovaj način? Na kraju krajeva, dok obavljaš svoju dužnost ljudi će videti da nemaš osećaj odgovornosti, da si površan i da sve samo otaljavaš, pri čemu si u opasnosti da budeš isključen. Bog proučava čitav taj proces tokom kojeg ti obavljaš svoju dužnost, i šta će Bog reći? (Ova osoba nije vredna Njegovog naloga niti Njegovog poverenja.) Bog će reći da nisi pouzdan i da te treba isključiti. I tako, bez obzira na to koju dužnost obavljaš, bila ona važna ili obična, ako ne ulažeš srce u posao koji ti je poveren niti ispunjavaš svoju odgovornost, i ako na njega ne gledaš kao na Božji nalog niti ga preuzimaš kao sopstvenu dužnost i obavezu, uvek radeći stvari na površan način, onda će ovo biti problem. „Nije dostojan poverenja” – ove tri reči će definisati to kako obavljaš svoju dužnost. One znače da način na koji ti obavljaš dužnosti ne ispunjava standarde i da si isključen, a Bog kaže da tvoj karakter nije na nivou. Ako ti se poveri neki posao, a ti mu pristupiš sa takvim stavom i na takav način, da li će ti biti poverene bilo kakve dodatne dužnosti u budućnosti? Može li se tebi poveriti nešto važno? Apsolutno ne, osim ako ne pokažeš istinsko pokajanje. Međutim, duboko u sebi, Bog će uvek gajiti neko nezadovoljstvo i nepoverenje prema tebi. Ovo će biti problem, zar ne? Može se dogoditi da ostaneš bez prilike da obavljaš svoju dužnost, kao i da ne budeš spašen.

Kad izvršavaju svoju dužnost, ljudi zapravo rade ono što i treba da rade. Ako to radiš pred Bogom, ako obavljaš svoju dužnost i pokoravaš se Bogu pošteno i svim srcem, zar takav stav neće biti mnogo ispravniji? Kako bi, dakle, taj stav trebalo da primenjuješ u svom svakodnevnom životu? Nužno je da „zdušno i pošteno obožavanje Boga” postane tvoja stvarnost. Kad god poželiš da zabušavaš i otaljavaš posao, da se ponašaš ljigavo i da budeš lenj, i kad god ti nešto drugo odvlači pažnju ili bi radije da se prepustiš uživanju, treba ovako da razmišljaš: „Jesam li ja nepouzdana osoba, kad se ovako ponašam? Da li ovako unosim svoje srce u obavljanje dužnosti? Pokazujem li ovakvim radom da nisam odan? Da li ovakvim postupanjem pokazujem da ne mogu da ispunim nalog koji mi je Bog poverio?” Ovako treba da preispituješ sebe. Šta treba da učiniš ako ustanoviš da si uvek površan u obavljanju svoje dužnosti, da nisi odan i da si povredio Boga? Treba da kažeš: „Na trenutak sam osetio da ovde nešto nije u redu, ali nisam u tome video neki veliki problem, nego sam samo nemarno prešao preko toga. Do sada nisam ni shvatao da sam zaista bio površan i da nisam ispunjavao svoje obaveze. Zaista mi nedostaje savesti i razuma!” Otkrio si u čemu je problem i saznao ponešto o sebi – zato sada moraš da napraviš zaokret! Tvoj stav prema obavljanju dužnosti bio je pogrešan. Bio si nemaran prema njoj, tretirao si je kao dopunski posao i nisi je obavljao svim srcem. Ako ponovo budeš bio tako površan, moraš da se pomoliš Bogu i moraš Mu dopustiti da te prekori i dovede u red. Moraš imati takvu volju pri obavljanju svoje dužnosti. Jedino tako ćeš moći istinski da se pokaješ. Zaokret možeš da napraviš samo onda kad ti je savest čista i kad promeniš svoj stav prema obavljanju dužnosti. I dok se kaješ, takođe moraš često da razmišljaš o tome da li si zaista uložio celo srce svoje, sav um svoj i svu snagu svoju u obavljanje dužnosti; onda, koristeći Božje reči kao merilo i primenjujući ih na sebi, saznaćeš koji problemi još leže u tvom obavljanju dužnosti. Neprestanim rešavanjem problema na ovaj način, prema Božjoj reči, zar obavljanje dužnosti svim srcem, umom i snagom ne postaje tvoja stvarnost? Ako na takav način vršiš svoju dužnost, zar onda već nisi to učinio svim srcem, umom i snagom? Kad više ne budeš imao grižnju savesti, kad budeš u stanju da ispuniš uslove i pokažeš odanost prilikom vršenja dužnosti, samo tada će tvoje srce zaista biti ispunjeno mirom i radošću. Obavljanje svoje dužnosti ćeš doživeti kao odgovornost, koja je sasvim prirodna i opravdana, a ne kao dodatni teret, i nikako kao posao koji obavljaš za nekog drugog. Obavljajući dužnost na ovaj način, osećaš se ispunjeno i osećaš da živiš u Božjem prisustvu. Ovakvo ponašanje donosi unutrašnji mir. Zar se ovako ne bi osećao malo više kao čovek, a manje kao zombi? Da li je lako ponašati se tako? Zapravo jeste, ali ne za one koji ne prihvataju istinu.

U stvari, bez obzira da li čovek ispunjava uslove prihvatljivosti u obavljanju svoje dužnosti ili ne, u oba slučaja postoji vaga u njegovom srcu. Ako neprestano sluša propovedi, neprestano čita reč Božju i neprestano razgovara sa drugima, čak i ako samo površno razume istinu, on će bar moći da razume određene doktrine. Uzimajući ove doktrine kao svoje merilo, on takođe može proceniti koliko dobro obavlja svoju dužnost i da li se pridržava načela. Takva jasnoća je na dohvat ruke svima onima koji poseduju savest i razum. Kad ljudi obavljaju svoju dužnost, oni to često rade površno. Ne daju sve od sebe, a kamoli da tragaju za istinom ili da postupaju u skladu sa načelima. Kakve god da su njihove dužnosti, oni zatvaraju oči pred njima. Iako možda vide problem, oni ne pokušavaju da pronađu rešenje, već se ponašaju kao da to nije njihova briga i aljkavi su dok pokušavaju da ga reše. Oni u svojim srcima ne vide potrebu da sebi otežavaju stvari, niti potrebu da budu revnosni po tom pitanju. Međutim, ugađajući sebi na ovaj način, njihovo unutrašnje stanje se neprimetno pogoršava. Ako svoju dužnost obavljaš bez osećaja opterećenja, tvoje srce će neizbežno postati površno. Neće moći da preuzme odgovornost, a još manje da bude odano. Kao posledica, prosvećenje i vođstvo Svetog Duha biće ti uskraćeni. Uvek slediš utvrđena pravila i propise bez ikakvog novog svetla ili uvida, prosto sve otaljavaš. Obavljanje dužnosti na takav način je besmisleno, pa čak ni za službovanje nije dovoljno. Ako je čak i tvoje službovanje nedovoljno, možeš li biti odani službenik? Apsolutno ne. Oni čije je službovanje nedovoljno mogu samo biti isključeni. Neki smetenjaci nimalo ne razumeju istinu. Po njima je samo obavljanje dužnosti praktikovanje istine. Oni misle da samim tim što obavljaju svoju dužnost praktikuju istinu. Ako takvog čoveka pitate: „Možeš li da praktikuješ istinu?” on će odgovoriti: „Zar ne primenjujem istinu vršeći svoju dužnost?” Da li je u pravu? To su reči jednog smetenjaka. Da bi obavljao svoju dužnost, u najmanju ruku moraš to da činiš svim svojim srcem, dušom i umom kako bi onda mogao delotvorno da praktikuješ istinu. Da bi delotvorno primenjivao istinu, moraš delovati u skladu sa načelima. Kada se dužnost obavlja površno, tu nema pravog efekta. Takvo što ne može biti praktikovanje istine, već ništa drugo do službovanje. Jasno je da samo službuješ, a to nije isto što i praktikovanje istine. Službovanje je kada radiš samo ono što tebi godi po sopstvenoj volji, dok zanemaruješ sve ono u čemu ne uživaš. Bez obzira na poteškoće sa kojima se susrećeš, nikada ne tragaš za istina-načelima. Spolja možda deluje kao da obavljaš svoju dužnost, ali sve je to puko službovanje. Svako ko ne obavlja svoju dužnost u skladu sa istina-načelima, ne postiže ništa sem službovanja. U Božjoj porodici, mnogi pokušavaju da obave svoju dužnost oslanjajući se na ljudske predstave i zamisli. Godinama se trude bez ikakvih rezultata, ne mogu da praktikuju istinu niti da deluju u skladu s istinom prilikom obavljanja dužnosti. Dakle, ako ljudi često postupaju po svojoj volji i obavljaju dužnosti po svojoj volji, iako ne čine zlo, ni to se ne smatra primenom istine. Na kraju, posle dugogodišnjeg rada, oni ne razumeju ništa o istini, niti imaju iskustvena svedočenja koja bi mogli da podele. Zašto je to tako? Zato što namere kojima se ovi ljude vode prilikom obavljanja dužnosti nisu ispravne. Razlog zbog kojeg obavljaju svoju dužnost je svakako da bi dobili blagoslove, žele da sklope dogovor sa Bogom. Oni ne obavljaju svoju dužnost samo da bi zadobili istinu. Svoju dužnost obavljaju jer nemaju drugog izbora. To je razlog zašto su uvek zbunjeni i zašto sve otaljavaju površno. Oni ne tragaju za istinom, tako da je sve to samo službovanje. Bez obzira koliko dužnosti obavljali, njihovo delovanje nema pravog efekta. Drugačije je onima koji imaju strah od Boga u srcu. Oni stalno promišljaju o tome kako da postupe u skladu sa Božjim namerama i kako da deluju za dobrobit Božje porodice i Njegovog izabranog naroda. Uvek duboko razmišljaju o načelima i rezultatima. Uvek nastoje da primenjuju istinu i pokažu pokornost Bogu. Ovo je ispravan stav srca. To su ljudi koji tragaju za istinom i vole pozitivne stvari. Kada takav čovek obavlja svoje dužnosti, on biva prihvaćen od Boga i dobija Njegovo odobravanje. Iako spolja gledano, ljudi koji ne vole istinu deluju kao da obavljaju svoju dužnost, oni zapravo uopšte ne tragaju za istinom. Oni postupaju po svojoj volji i rade samo stvari koje su im od koristi, a izbegavaju one koje nisu. Oni ulažu tek minimalan trud i klone se teškoća, a ipak žele odobravanje Božjeg izabranog naroda i dobru reputaciju. Ako su njihova srca usredsređena na tako nešto, da li će moći da ispune uslove prihvatljivosti u obavljaju svoje dužnosti? Naravno da ne. Iako, spolja gledano, delujete kao da obavljate svoju dužnost, vaša srca zapravo ne žive pred Bogom. Ako ti je sva pažnja usmerena na sebične šeme i kalkulacije, nećeš postići nikakav napredak iako si se dugo godina držao svoje vere. I mada se često okupljate, zajedno jedete i pijete Božje reči, slušate propovedi i razgovarate u zajedništvu, čim sklopite knjigu s Božjim rečima i napustite mesto okupljanja, ništa od toga ne ostaje u vašim srcima. Nijedna reč Božja, nijedna reč istine ne živi u tvom srcu. Ponekad zapišeš Njegove reči u svesku, ali ih ne čuvaš u srcu i sve zaboraviš za tren oka. Osim toga, u svakodnevnom životu nikad ne promišljate o istinitosti Božje reči. U obavljanju svoje dužnosti, nikad ne tragaš za istina-načelima. Bez obzira na poteškoće sa kojim se suočiš, zauzimaš površan stav. Čak i usred orezivanja, nikad se ne moliš Bogu niti tragaš za istinom. Što se toga tiče, ispada da se ne razlikujete od nevernika. Već nekoliko godina verujete u Boga, ali uopšte nemate ni život-ulazak ni istina-stvarnost. Vaše obavljanje dužnosti je čisto službovanje, a vaša namera je da razmenite takvo službovanje za blagoslove carstva nebeskog. U to nema sumnje. Verujući u Boga na ovaj način, teško vam je da uđete u istina-stvarnost, teško vam je da zadobijete život i istinu. Među vama ima onih koji su dobrog kova, ali iako je njihova vera stara više od decenije, mogu da izbace samo nekoliko reči i doktrina, i zaustavljaju se na površnim rečima i doktrinama. Zadovoljni su time što razumeju ponešto doktrina i smatraju da je dovoljno da se samo pridržavaju propisa. Biće im teško da zađu dublje. Pošto srca takvih ljudi nisu pokušala da shvate istinu, stepen do kojeg mogu ući u istina-stvarnost je veoma ograničen. Sve što mogu je da poštuju određene propise. Kada bi vas pitali kako treba da primenjujete istinu u obavljanju svoje dužnosti, možda biste rekli: „Molite se više, dobrovoljno primajte patnju, dok obavljate svoju dužnost ne budite lenji ili površni, postupajte u skladu sa načelima i pokorite se porodici Božjoj u svemu što ona zahteva”. Vi ste sposobni da razgovarate o očiglednim, doktrinarnim aspektima obavljanja dužnosti, ali vaše razumevanje konkretnih pitanja koja uključuju istina-načela je minimalno. Ovo pokazuje da većina ljudi razume samo doslovno značenje istine, ali ne i stvarnost istine. Kao takvi, oni zapravo uopšte ne razumeju istinu. Ljudi koji ne razumeju istinu mogu ponuditi neke reči i doktrine o istini, ali da li treba da mislimo da su oni dostigli istinu? (Naravno da ne.) Dakle, na šta se morate fokusirati u budućnosti? Treba da vodiš normalan duhovni život, da se moliš, okupljaš sa drugima, jedeš i piješ Božje reči, da slušaš propovedi i pevaš himne u slavu Boga. Pored toga što se, spolja gledano, pridržavate praktičnog delovanja, ne smete da odlažete svoju dužnost, već da je dobro obavljate. Ali postoji nešto što je za vas najvažnije da razumete, a to je: ako želiš da stremiš ka istini, ako želiš da razumeš i dostigneš istinu, onda moraš da naučiš da budeš tih pred Bogom i da duboko razmišljaš o istini i o Božjim rečima. Postoje li formalnosti koje treba uzeti u obzir dok duboko razmišljaš o istini? Da li postoje neki propisi? Postoje li neka ograničenja? Da li to moraš da činiš na određenom mestu? Ne – možeš duboko razmišljati o Božjim rečima u bilo koje vreme i na bilo kom mestu. Odvojite vreme koje obično trošite na razonodu ili sanjarenje i potrošite ga na promišljanje o Božjim rečima i istini, kako vam dan ne bi prošao uzalud. Na šta ljudi gube vreme? Provode dane u ispraznom ćaskanju, radeći stvari koje ih zanimaju, ili se bave neozbiljnim stvarima koje nemaju veze sa istinom, a kada nemaju šta drugo da rade, razmišljaju o besmislenim stvarima i događajima koji su se već desili. Oni zamišljaju šta budućnost može da donese, gde će biti buduće carstvo, gde je pakao, itd. Nisu li ovo neozbiljne stvari? Ako ovo vreme potrošiš na pozitivne stvari, ako si tih pred Bogom, provodiš više vremena u dubokom razmišljanju o Božjim rečima i u razgovoru o istini, ako ispitaš svaki svoj postupak i izneseš ga pred Boga da ga On ispita; ako zatim razmisliš o tome koja pitanja su ostala nerazjašnjena u tebi i koje poteškoće treba da rešiš u obavljanju svoje dužnosti, kao i o tome da li si traganjem za istinom u Božjim rečima rešio svoje iskvarene naravi koje se često otkrivaju – posebno one koje se najviše bune protiv Boga i koje su najsmrtonosnije – dakle, ako sva ta pitanja možeš rešiti u datom periodu, onda ćeš postepeno ući u istina-stvarnost.

Kako se promišljanje o Božjim rečima sprovodi u delo? Prvo, često razmišljaj i razgovaraj o duhovnim pojmovima i izrazima koje obično koristiš. Upitaj se: „Možda znam šta ove stvari znače bukvalno i teoretski, ali šta je stvarnost tih stvari? Šta te stvarnosti obuhvataju? Kako mogu da posedujem stvarnosti koje ti duhovni izrazi pokrivaju? Gde da počnem da ih primenjujem i gde da u njih zakoračim?” Ovako treba da promišljaš. Tu počinje promišljanje o Božjoj reči. Teško je razumeti istinu i sprovesti je u delo ako čovek veruje u Boga a nije naučio kako da promišlja o Božjim rečima. Ako neko nije u stanju da razume istinu, može li ući u istina-stvarnost? (Ne.) Bez ulaska u istina-stvarnost, može li da zadobije istinu? (Ne.) Ako ne zadobije istinu, može li udovoljiti Božjim namerama? (Ne.) Ne može – to je sigurno. Zato što ljudi ne razumeju istinu, oni žive samo po svojoj iskvarenoj naravi i opiru se Bogu. Kako bi takvi ljudi ikada mogli da udovolje Božjim namerama? To se nikako ne može postići. Kako onda da čovek promišlja o Božjim rečima? Na primer, kad uzmeš u obzir često ponavljanu frazu „bojati se Boga i kloniti se zla”, trebalo bi duboko da razmisliš o ovome: šta je to bojati se Boga? Da li znači da se ne bojiš Boga ako kažeš nešto pogrešno? Jesi li zao ako govoriš na takav način? Da li Bog to smatra grehom? Koja dela su zla? Moje misli, namere, ideje i mišljenja, motivi i izvori mojih govora i postupaka, i razne naravi koje se otkrivaju u meni – da li je sve to u skladu sa istinom? Šta od ovoga Bog odobrava, a čega se gnuša? Šta On osuđuje? U kojim slučajevima su ljudi skloni velikim greškama? Vredi duboko razmisliti o svemu tome. Da li je za vas uobičajeno da duboko razmišljate o istini? (Ne provodimo mnogo vremena u dubokom razmišljanju o istini; većinu vremena, naši mozgovi su na autopilotu.) Razmislite koliko ste vremena protraćili tokom godina! Koliko često ste razmišljali o stvarima koje se odnose na istinu, na veru u Boga, na život-ulazak, kao i na to da se bojite Boga i klonite zla? Da li ste ozbiljno razmišljali o ovim pitanjima? Kada budete promišljali o Božjim rečima do te mere da razumete istinu i primenjujete je u skladu sa načelima, tada ćete početi da vidite rezulat i tada ćete imati život-ulazak. Vi još ne znate kako da promišljate o Božjim rečima, niti ste došli do razumevanja istine. Još niste ušli u život. Morate stremiti ka tome, a ne da traćite vreme. Baš kao što, kad čovek, ma koliko godina imao, počne da razmišlja kako da nauči zanat, kako da zaradi za život i izdržava porodicu, kako da živi dobrim životom, kako da se ophodi prema drugima, kako će izgledati njegova budućnost i tako dalje, to znači da je um ove osobe sazreo i da počinje da živi samostalnim životom. Neko ko ne razmišlja o tim stvarima, neko ko nikada nije ni razmišljao o tim stvarima, je čovek koji niti o čemu razmišlja niti iznosi nezavisna mišljenja. Ti ljudi ne mogu da razumeju ove stvari o životu, pa se u svemu moraju osloniti na roditelje. Od njih zavise u pogledu novca koji troše, hrane koju jedu i odeće koju nose. Da se roditelji ne brinu o njima, bili bi siromašni, gladni i promrzli. Može li takav čovek da živi samostalno? Da li je ovo zrela osoba? (Naravno da ne.) U kojoj ste vi fazi trenutno? Da li ste dostigli fazu zrelosti u svojoj veri? Ako vas od ovog trenutka niko ne bi zalivao, ako vam Višnji ne bi propovedao, ako vas niko ne bi vodio, već vas pustio da sami jedete i pijete Božje reči i slušate himne, da li biste mogli da imate život-ulazak? Da li biste bili u stanju da primenjujete istinu, da dobro obavljate svoju dužnost i postupate u skladu sa načelima? (Ne biste.) U tome leži problem. To znači da ste još uvek suviše malog rasta. Ne možete ni svoju dužnost dobro da obavljate i još uvek niste dostigli zrelost. U trenutnim okolnostima, vi možete verovati u Boga i obavljati svoju dužnost ako vas neko vodi i čuva kao pastir. Imate obličje vernika. Ali ako u budućnosti ne bude nikog tu da vas vodi, zar se ne bi otkrilo da li možete čvrsto da stojite i ispunjavate svoju dužnost kako treba, i u kojoj meri ste dostigli istina-stvarnost? Ako ne shvatiš da nemaš ništa od istina-stvarnosti sve dok to vreme ne dođe, nije li to zabrinjavajuće? To je veoma opasna stvar! Kada se suočiš s kušnjama, nećeš znati kako da čvrsto stojiš u svom svedočenju niti kako da udovoljiš Božjim namerama. Nećeš imati put, nikakav pravac u svom srcu, i nikakva istina neće pustiti svoje korene u tebi. Kako ćeš onda moći čvrsto da stojiš? Ako ne poseduješ istina-stvarnost, verovatno ćeš posrnuti kad naiđeš na iskušenja. Kada naiđeš na lažne starešine ili antihriste, koji čine zlo i pokušavaju da osujete rad crkve, nećeš moći da ih prepoznaš i da se otrgneš iz njihovih ruku. Ako još uvek možeš da slediš takve lažne starešine i antihriste, bićeš u nevolji. Ova dva pitanja će te razotkriti i bićeš u opasnosti da budeš isključen. Stoga, vera u Boga zahteva od tebe da neprestano promišljaš o Božjoj reči i da duboko razmišljaš o istini. Na taj način možeš ući u istina-stvarnost i dostići istinu.

Da li su ljudi koji danas žive u ovom društvu izloženi mnogim iskušenjima? Sa svih strana vas okružuju iskušenja, svakojake zle struje, svakojaki govori, svakojake misli i gledišta, svakojaka navođenja na stranputicu i namamljivanja od svakojakih ljudi, svakojaka đavolska lica koja nose svakojaki ljudi. Sve su to iskušenja sa kojima se suočavate. Na primer, ljudi ti mogu činiti usluge, učiniti te bogatim, sprijateljiti se s tobom, ići s tobom u izlaske, mogu ti dati novac, posao, pozvati te na ples, ulagivati ti se ili ti davati poklone. Sve ove stvari su moguća iskušenja. Ako stvari krenu po zlu, upašćeš u zamku. Ako iznutra nisi opremljen sa nešto istine i ne poseduješ stvarni rast, ove stvari nećeš moći da vidiš onakvim kakve jesu, i sve će one biti zamke i iskušenja za tebe. S jedne strane, ako ne poseduješ istinu, nećeš moći da prozreš Sotonine trikove niti da vidiš sotonska lica različitih vrsta ljudi. Nećeš moći da nadjačaš Sotonu, da se pobuniš protiv tela, niti da postigneš pokornost Bogu. S druge strane, ako ti nedostaje istina-stvarnost, nećeš biti u stanju da se odupreš raznim zlim strujama, zlim gledištima niti apsurdnim mislima i izrekama. Kada se suočiš sa njima, to će biti poput naglog hladnog talasa. Možda ćeš dobiti samo blagu prehladu ili možda nešto ozbiljnije – možeš čak da doživiš potencijalno smrtonosni hladni udar^[a]. Možda ćeš u potpunosti izgubiti veru. Ukoliko ti nedostaje istina, ostaćeš zbunjen i smeten posle samo nekoliko reči Sotona i đavola iz sveta nevernika. Pitaćeš se da li treba da veruješ u Boga ili ne i da li je takva vera ispravna. Može se dogoditi da danas, tokom okupljanja, budeš u dobrom stanju, a onda da sutra odeš kući i odgledaš dve epizode TV serije. Namamljen si. Uveče zaboraviš da se pomoliš pre spavanja i tvoje misli su u potpunosti zaokupljene radnjom serije. Ako nastaviš da gledaš seriju dva dana, tvoje srce je već daleko odlutalo od Boga. Ne želiš više da čitaš Božju reč niti da razgovoraš o istini u zajedništvu. Ne želiš čak ni Bogu da se moliš. U svom srcu uvek govoriš: „Kad ću ja moći nešto da uradim? Kad ću moći da započnem nešto važno? Moj život ne mora da bude uzaludan!” Je li to preokret? U početku si želeo da bolje razumeš istinu kako bi mogao da širiš jevanđelje i svedočiš o Bogu. Zašto si se sada promenio? Samim gledanjem filmova i televizijskih emisija dozvoljavaš Sotoni da se domogne tvog srca. Tvoj rast je stvarno mali. Da li misliš da poseduješ rast da se suprotstaviš ovim zlim talasima? Sada ti Bog pokazuje blagodat i odvodi te u Svoju kuću da obavljaš svoju dužnost. Ne zaboravi na svoj rast. Trenutno, ti si cvet u stakleniku koji ne može da izdrži vetar i kišu spolja. Ako ljudi ne mogu da prepoznaju niti da odole ovim iskušenjima, Sotona može u svakom trenutku i na svakom mestu da ih zarobi. Tako je mali čovekov rast, kao što mu je i stanje jadno. S obzirom na to da ne poseduješ istina-stvarnost i da ti nedostaje razumevanje istine, sve Sotonine reči su za tebe otrov. Ako ih budeš slušao, one će biti nepovratno zarobljene u tvom srcu. U svom srcu, sebi kažeš: „Začepiću uši i čvrsto zatvoriti oči”, ali ne možeš da izbegneš Sotonino iskušenje. Ne živiš u vakumu. Ako čuješ Sotonine reči, nećeš moći da im se odupreš. Upašćeš u zamku. Možeš da se moliš i proklinješ sebe, ali uzalud. Nećeš moći da se odupreš. Takve stvari mogu da utiču kako na tvoje misli tako i na tvoja dela. Mogu da blokiraju put tvog stremljenja ka istini. Mogu čak i da upravljaju tobom, da te spreče da se daš Bogu, da učine da se osećaš negativno i slabo, i da te drže daleko od Boga. Na kraju ćeš biti bezvredan i lišen svake nade.

Sada misliš da si odan Bogu. U tebi ima ambicije, odlučnosti i ideala da udovoljiš Bogu. Ali kako ćeš prebroditi susret sa Božjim kušnjama? Kažeš pokorićeš se, ali kada te Bog stavi pred teškoću koja nije u skladu sa tvojim predstavama i zamislima, šta ćeš da radiš kad ne budeš mogao da Mu se pokoriš? Kada Bog nagrađuje ljude, to odgovara njihovim psihološkim potrebama i u skladu je sa njihovim predstavama i ukusima, pa ljudi mogu da Mu se pokore. A kada ti Bog oduzme nešto, kako ćeš onda reagovati? Možeš li biti postojan u svom svedočenju usred Božjih kušnji i okruženja koje je On za tebe skrojio? Hoće li ovo biti problem? Kad kažeš: „sigurno ću biti postojan u svom svedočenju”, tvoje reči ukazuju na razmetljivost, bezumlje, neznanje i glupost. Znaš li šta Bog namerava s tobom? Znaš li zašto Bog želi da te kuša? Šta želi da otkrije u tebi? Kažeš: „voljan sam da primim patnju, spreman sam, ne plašim se nijedne kušnje koju mi Bog može dati”, ali se onda iznenada desi nešto što nikada nisi očekivao, nešto za šta se uopšte nisi pripremio. Koja je onda svrha tvoje pripreme? Baš nikakva. Recimo, uvek si bio dobrog zdravlja. Vršio si svoju dužnost godinama i Bog te je štitio od svih bolesti. Tvoj put je bio gladak. Iznenada, jednog dana odeš na pregled i lekari otkriju neku čudnu bolest za koju kasnije utvrde da je smrtonosno oboljenje. U srcu osećaš kao da je neka sila preusmerila moćne potoke i prevrnula veliki okean. Kažeš: „Niko od braće i sestara iz crkve ne boluje od ovoga. Najduže sam verovao u Boga, bio sam najaktivniji u obavljanju svoje dužnosti i ispaštao sam najviše. Kako je moguće da ja bolujem od ove bolesti?” Nakon iscrpnog razmišljanja, shvatiš da ovo mora da je Božja kušnja i da treba da se pokoriš. U tom trenutku, još uvek veruješ toliko da se moliš Bogu. Ali, nakon što provedeš neko vreme u molitvi i još uvek nisi izlečen, ti zaključuješ: „Ovo me Bog pušta da umrem. Bog želi da mi oduzme život!” Hoćeš li se i dalje pokoravati Bogu? (Malo je verovatno.) Vikaćeš, „Moj Bože! Ne želim da umrem. Nisam dovoljno živeo. Još sam mlad. Proživeo sam tek pola svog života. Daj mi još nekoliko godina. Postoji još mnogo toga što mogu da uradim!” Uzalud se moliš Bogu da te izleči. Na koliko god pregleda išao, oni će uvek pokazati da je tvoja bolest smrtonosna. Umrećeš ako se budeš lečio. Umrećeš i bez lečenja. Šta ćeš tada učiniti? Kada Bog iskušava ljude, oni često polaze od toga kako su Božja dela ispravna i dobra, ali kada kraj postane jasan, pomisle: „Možda je zaista Božja želja da umrem. Ako Bog želi da umrem, neka umrem!” Pa pasivno, bespomoćno čekaju da umru. Kakav stav predstavlja ovo čekanje smrti? Da li u njemu ima ikakve pokornosti? (Ne, to je puko prihvatanje sudbine.) Da li su takvi ljudi zaista spremni da umru? (Nisu.) Zašto onda čekaju smrt? Kada smrt dođe, nemaju drugog izbora osim da umru. Ako nemaju izbor, onda ne mogu ništa osim da to prihvate. Ovo „prihvatanje” je stav pasivnog otpora, a ne čin svedočenja. Neki ljudi kažu: „Bog me je pustio da umrem, pa kakvo mi to svedočenje preostaje da dȃm?” Mada te Bog pušta da umreš, zar ti nisi Božje stvoreno biće? Da li bi napustio svoju dužnost? Jesi li završio svoju dužnost? Jesi li dobro obavljao svoju dužnost? Kakvo srce moraš da imaš da bi bio postojan u svedočenju koje se očekuje od stvorenog bića? (Dozvolite mi da vam ispričam svoje iskustvo. Pre par dana, imao sam zubobolju tako strašnu da nisam mogao tri dana da spavam od bolova. Ipak, svaki dan sam i dalje morao da izvršavam svoju dužnost. Bol u glavi, koji me je činio dezorijentisanim, bio je skoro nepodnošljiv. U srcu sam se malo žalio. Smatrao sam da sam svoju dužnost izvršavao veoma dobro, pa zašto mi se onda to događa? U tom trenutku, verovao sam da ne mogu da shvatim Božje namere. Pojedina braća i sestre su me podsticali da razmišljam o sebi, kao i da spoznam sebe, pa sam nastavio da se molim i da tražim Boga. Nisam otkrio da sam se u bilo čemu pobunio protiv Boga. Kasnije, setio sam se reči koje je Jov uputio svojoj ženi tokom njegovih kušnji: „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?” (Knjiga o Jovu 2:10). Jov je za vreme svojih kušnji uspeo da svedoči o Bogu. Razmislio sam o sebi i uvideo da sam mogao da hvalim Boga kada mi je sve išlo dobro, ali da sam u teškim vremenima postao negativan i pobunio se protiv Boga. Smatrao sam da ovo nije put dostojnog stvorenog bića, i u tom trenutku, moja savest se konačno pokrenula. Imao sam volju da se pobunim protiv tela i udovoljim Bogu. Pomislio sam da, čak i ako sam bolestan, ipak treba da se pokorim Bogu. Bez obzira na bol, moram voljno ustrajati u izvršavanju svoje dužnosti. Ovo je bilo moje lično iskustvo.) Bez obzira sa kakvim kušnjama se suočiš, moraš izaći pred Boga – to je ispravno. Moraš da razmišljaš o sebi, a da ne odlažeš obavljanje svoje dužnosti. Nemoj samo da razmišljaš, a da nikad ne obavljaš svoju dužnost. Zanemariti ono što je važno da bi se usredsredio na nešto što je beznačajno – to je put bezumlja. Bez obzira na to kakva te kušnja zadesi, moraš se prema njoj ophoditi kao prema bremenu koje ti je Bog poverio. Recimo da neke ljude pogodi velika bolest i nepodnošljiva patnja, da se neki čak suočavaju sa smrću. Kako bi trebalo da se nose s takvom situacijom? U mnogim slučajevima, Božje kušnje predstavljaju breme koje Bog poverava ljudima. Koliko god da je veliko breme koje ti je Bog poverio, tolika je i težina bremena koje treba da poneseš, jer Bog te razume i zna da ćeš moći da ga nosiš. Breme koje ti je Bog poverio nije veće od tvog rasta, niti prelazi granice tvoje izdržljivosti, pa prema tome nema sumnje da ćeš moći da ga nosiš. Kakvu god vrstu bremena da ti Bog poveri, kakva god da je kušnja u pitanju, upamti sledeće: bez obzira na to da li razumeš Božje namere i bez obzira na to da li te nakon molitve Sveti Duh prosveti i prosvetli, bilo da te tom kušnjom Bog dovodi u red ili te upozorava, nije važno ako to ne razumeš. Dokle god ne kasniš u obavljanju svoje dužnosti i sve dok možeš da se odano držiš svoje dužnosti, Bog će biti zadovoljan i ti ćeš biti postojan u svom svedočenju. Videvši da su oboleli od ozbiljne bolesti i da će umreti, neki ljudi u sebi misle: „Počeo sam da verujem u Boga kako bih izbegao smrt – ali izgleda da će On dozvoliti da umrem, čak i nakon što sam obavljao svoju dužnost svih ovih godina. Treba da idem svojim poslom, da radim stvari koje sam oduvek želeo da radim i da uživam u stvarima u kojima do sad nisam. Mogu da odložim svoju dužnost.” Kakav je to stav? Obavljao si svoju dužnost sve te godine, slušao si svaku propoved, i još uvek ne razumeš istinu. Jedna kušnja te obara, baca te na kolena i otkriva sve o tebi. Da li je takav čovek dostojan Božje brige? (Nije dostojan.) Nema ni trunku odanosti. Dakle, kako se zove ta dužnost koju je sve te godine obavljao? Zove se „službovanje”, u koje je on ulagao samo napor. Ako si, u svojoj veri u Boga i potrazi za istinom, u stanju da kažeš: „Kakvoj god bolesti ili nemilom događaju Bog dozvoli da me zadesi – ma šta Bog uradio – moram da se pokorim i da ostanem na svom mestu kao stvoreno biće. Pre svega ostalog, moram taj aspekt istine – pokornost – da sprovodim u delo, moram da ga primenjujem i da proživljavam stvarnost pokornosti prema Bogu. Pored toga, ne smem da odbacujem ono što mi je Bog naložio i dužnost koju treba da obavljam. Čak i na samrti, moram strogo da se držim svoje dužnosti”, zar to nije svedočenje? Kada imaš takvu rešenost i kada si u takvom stanju, zar još možeš da se žališ na Boga? Ne možeš. U tom trenutku, pomislićeš: „Bog mi daje ovaj dah, opskrbljivao me je i štitio svih ovih godina, od toliko me je bola sačuvao, toliko mi blagodati dao i toliko istina. Shvatio sam istine i tajne koje ljudi generacijama nisu mogli da razumeju. Od Boga sam toliko dobio, pa moram da mu se odužim! Ranije sam rastom bio suviše mali, nisam razumeo ništa i sve što sam činio bolelo je Boga. Možda u budućnosti neću imati drugu priliku da se odužim Bogu. Bez obzira na to koliko vremena mi je preostalo da živim, moram da uložim ono malo snage što imam i uradim šta mogu za Boga, da Bog može da vidi da sve ove godine u kojima me je opskrbljivao nisu bile uzalud, već da su urodile plodom. Dozvolite mi da Bogu donesem utehu, više Ga ne povredim niti razočaram.” Kako bi bilo da tako razmišljaš? Ne razmišljaj o tome kako da se spasiš ili izbaviš, pomišljajući: „Kada će ta bolest biti izlečena? Kada zaista bude izlečena, daću sve od sebe da obavljam dužnost i da budem odan. Kako da budem odan kada sam bolestan? Kako da obavljam dužnost stvorenog bića?” Do poslednjeg svog daha, jesi li u stanju da obavljaš svoju dužnost? Do poslednjeg svog daha, jesi li u stanju da ne osramotiš Boga? Do poslednjeg svog daha, dokle god si iole bistrog uma, da li si u stanju da se ne žališ na Boga? (Da.) Lako je sada reći: „Da”, ali neće biti tako lako kada ti se to zaista i desi. I tako, morate da tragate za istinom, često se dobrano potrudite oko istine i da više vremena provodite razmišljajući: „Kako mogu da udovoljim Božjim namerama? Kako da se Bogu odužim za ljubav? Kako da obavljam dužnost stvorenog bića?” Šta je stvoreno biće? Da li je stvoreno biće dužno samo da sluša Božje reči? Ne – dužno je da proživi Božje reči. Bog ti je dao toliko istine, toliko ti je ukazivao na put i darivao ti toliko života, da bi mogao da proživiš te stvari i svedočiš o Njemu. To treba da radi stvoreno biće i to je tvoja dužnost i obaveza. Moraš često da razmišljaš o tim stvarima. Ako uvek budeš razmišljao o njima, dublje ćeš proniknuti u sve aspekte istine.

Ako ljudi ne krenu putem stremljenja ka istini i ne rade naporno da steknu istinu, oni će pre ili kasnije posrnuti i pasti. Biće im teško da stoje uspravno jer se problemi sa kojima se susreću ne mogu rešiti oslanjanjem na ono malo znanja i doktrina koje poseduju. Ma koliko dobro umeo da pričaš o doktrinama, nećeš moći da rešiš stvarne poteškoće. Moraš stalno da promišljaš o različitim istinama da bi postigao prodornu jasnoću. Tek tada ćeš moći da koristiš istinu u rešavanju bilo kog problema sa kojim se susretneš. Oni koji istinski razumeju istinu ne pričaju o rečima i doktrinama. Oni mogu da razaznaju sve stvari i da ih jasno vide, i sve što rade, rade sa samopouzdanjem. Ako ne znaš kako da tragaš za istinom u situacijama na koje naiđeš i uvek postupaš po svojoj volji, nema šanse da ćeš razumeti istinu. Da bi razumeo istinu, moraš neprestano duboko da razmišljaš o tome kako da iskoristiš istinu u rešavanju problema prilikom obavljanja svoje dužnosti. Ako ne promišljaš na ovaj način, možeš li dostići ove istine? Ako ne promišljaš o Božjim rečima, ma koliko propovedi čuo, ma koliko doktrina razumeo, uvek ćeš ostati na nivou reči i doktrina. Ako znaš kako da pričaš o ovim rečima i doktrinama, to te često može navesti da pomisliš da je tvoja vera u Boga već urodila plodom i da je tvoj rast veoma visok, jer si sada revnostan i energičan. Ali kad se suočiš sa činjenicama, to jest, kad se nađeš pred kušnjama i nevoljama, spoznaćeš koliko ti malo zaštite ove reči i doktrine pružaju. One te ne mogu zaštititi ni od jedne jedine kušnje, a kamoli da osiguraju da glatko prođeš svaku kušnju koju Bog stavlja pred čoveka. Umesto toga, osetićes da su te ove reči i doktrine dovele do propasti. U takvim ćeš trenucima videti koliko malo razumeš istinu i da još nisi ušao u istina-stvarnost. Kada se suoče sa kušnjama i ne vide put napred, ljudi često konačno osete koliko su bespomoćni bez istine i koliko je beskoristan sav njihov razgovor o doktrinama. Tek tada shvate koliko toga im nedostaje i koliko su jadni. Kada je sve bezbedno i bezbrižno, uvek ti se čini kao da sve razumeš. Smatraš da tvoja vera nije uzaludna i da si od nje mnogo dobio. Misliš da, šta god da se desi, nemaš razloga za brigu. A u stvari, ti samo razumeš neke reči i doktrine, od čega nemaš baš nikakve koristi. Kada se nađeš pred katastrofom i nevoljom, bićeš izgubljen jer nećeš znati kako da se suočiš sa situacijom. Kad se moliš Bogu, nećeš znati ni šta da kažeš ni šta da tražiš. Ne možeš da pronađeš put. To pokazuje koliko je čovek jadan. U tvom srcu nema Božjih reči i nedostaje ti delo Svetog Duha. Već si u tami. Tvoja vera u Boga ti ništa nije donela, i sada si kao prosjak siromašan. Tek tada shvataš da je tvoja vera u Boga tokom svih tih godina bila potpuno lišena istina-stvarnosti. Sada si potpuno razotkriven. Ako se posle mnogo godina vere u Boga nađeš u takvom stanju, suđeno ti je da budeš isključen.

12. februar 2017. godine

a. Hladan udar, termin koji se koristi u tradicionalnoj kineskoj medicini a koji se odnosi na tešku, potencijalno opasnu po život, unutrašnju prehladu uzrokovanu spoljnim elementima.