Iskvareno čovečanstvo obožava ugled i status. Svi ljudi streme ka moći. Ne osećate li i vi, koji ste sada vođe i delatnici, da dozvoljavate svojim titulama i položaju da utiču na vaše postupke? Baš kao antihristi i lažne vođe, svi vi smatrate sebe službenicima u Božjoj kući, koji stoje za koplje iznad ostalih, superiorni u odnosu na njih. Da nemate zvanične titule i činove, ne biste imali nikakvo breme u obavljanju svojih dužnosti i ne biste se ozbiljno posvetili svom radu. Svi se prema ulozi vođe ili delatnika odnose kao da je jednaka ulozi službenika i svi su voljni da se u svojim postupcima pozovu na svoju titulu. Kada se takav stav predstavi u povoljnom svetlu, zovemo ga posvećivanjem karijeri – ali, ako ga sagledamo u ružnijem svetlu, to se onda zove bavljenje sopstvenim poslom. Takvi ljudi uspostavljaju nezavisno carstvo da bi udovoljili sopstvenim ambicijama i željama. Je li, na kraju, dobro ili loše imati status? U očima čoveka, to je dobra stvar. Stvari stoje drugačije kada govorite i postupate sa zvaničnom titulom. Vaše reči imaju snagu i ljudi vas slušaju. Ljudi vam laskaju, marširaju pred vama kličući vam i drže vam leđa. Ali, da nije vašeg statusa i titula, drugi bi se oglušili o vaše reči. Iako su vaše reči istinite, pune razboritosti i korisne za ljude, niko vas neće slušati. Šta nam to pokazuje? Svi ljudi poštuju status. Svi imaju ambicije i želje. Svi oni vole da ih drugi obožavaju i vole da obavljaju stvari sa pozicije statusa. Ali mogu li dobro da rade stvari sa pozicije statusa? Mogu li da rade stvari koje su korisne za druge? To baš nije izvesno. Zavisi od toga kojim putem kreneš i kako se odnosiš prema statusu. Ako ne stremiš ka istini, već uvek želiš da pridobiješ ljude, da udovoljiš svojim ambicijama i željama i da zadovoljiš svoju žudnju za statusom, ti hodaš putem antihristȃ. Ako neko ide putem antihrista, mogu li njegovo stremljenje i njegovo obavljanje dužnosti biti u skladu sa istinom? Nikako ne mogu. To je zato što put koji čovek izabere određuje sve. Ako neko izabere pogrešan put, svi njegovi napori, njegovo obavljanje dužnosti i njegovo stremljenje ni na koji način nisu u skladu sa istinom. Na koji način oni nisu u skladu sa istinom? Šta oni traže u svojim postupcima? (Status.) Kakva ispoljavanja imaju ljudi koji rade stvari radi statusa? Neki kažu: „Oni uvek govore reči i doktrine, nikada ne razgovaraju u zajedništvu o istina-stvarnosti, uvek se razmeću i svedoče o sebi, nikada ne uzdižu Boga niti svedoče o Bogu. Ljudi kod kojih se takve stvari ispoljavaju rade stvari u cilju sticanja statusa.” Je li to tačno? (Jeste.) Zašto izgovaraju reči i doktrine i razmeću se? Zašto ne uzdižu Boga i ne svedoče o Njemu? Zato što u njihovom srcu postoje samo status i njihova sopstvena slava i dobitak – Boga tu nema nigde. Takvi ljudi posebno uzdižu status i vlast. Njihova sopstvena slava i dobit od ogromne su im važnosti; njihova slava, dobit i status postali su njihov život. Boga u njihovim srcima nema, ne boje Ga se, a još manje Mu se pokoravaju; samo sebe uzdižu, svedoče o sebi samima i razmeću se da bi stekli tuđe divljenje. Tako se često hvališu o sebi, o tome šta su sve uradili, koliko su propatili, kako su udovoljili Bogu, koliko su strpljivi i uzdržani bili kada bi ih orezivali, a sve to da bi zadobili naklonost i divljenje drugih. Ti su ljudi od iste vrste kao i antihristi i idu Pavlovim putem. A kakav ih kraj čeka? (Postaju antihristi i bivaju isključeni.) Znaju li ti ljudi da ih čeka takav kraj? (Znaju.) Znaju? Ako znaju, zašto onda i dalje rade to što rade? U stvari, ne znaju. Smatraju da su njihovi postupci dobri i ispravni. Nikada se ne preispituju da utvrde koji se njihovi postupci opiru Bogu i nisu bogougodni, koje od stvari koje rade su urađene sa nekom zadnjom namerom, niti kojim putem idu. Takve im stvari, u tom preispitivanju, uvek promaknu.

Da li ste, kao starešine i delatnici, ikada razmislili o sledećim pitanjima: Božji nalog koji mi je poveren je poseban nalog, a ne obična dužnost običnog sledbenika. Ta dužnost sa sobom nosi posebnu odgovornost i ima poseban značaj. Pa stoga, dok obavljam tu posebnu dužnost i nosim tu odgovornost, kojim putem treba da idem da bih se usaglasio s Božjom namerom, ili da bih, barem, izbegao Njegovo gnušanje? Kako da stremim da bi me Bog usavršio i da ne bih izabrao put antihrista, te tako izbegao da me ukloni? Jeste li ikada razmotrili ta pitanja? (Smatrao sam da me je Bog uzdigao kada sam prvi put počeo da služim kao starešina. Iako sam znao da treba da stremim istini i da dobro obavljam svoju dužnost, zbog svoje nadmene prirode nisam mogao da se obuzdam, nego sam uvek težio ugledu i statusu. Kada sam to prepoznao, mogao sam da se molim Bogu i da nađem odgovarajuće odlomke u Njegovim rečima da bih pronašao rešenje. Tada sam donekle bio u stanju da promenim pravac, ali ta situacija bi se ponavljala u budućnosti iznova i iznova i, premda sam sebe u srcu mrzeo, bilo mi je teško da u potpunosti rešim taj problem.) Nisi u stanju da kontrolišeš svoje misli i ideje, a ni svoju ambiciju i želju da stremiš ka ugledu i statusu. To je dokaz da je iskvarena narav uhvatila korena u tvom srcu. Nije u pitanju tek prolazno raspoloženje ili trenutno osećanje, niti su ti tu narav drugi nametnuli. Ne mora niko drugi njoj da te nauči; to je prirodna sklonost tvojih misli i prirodan tok tvojih postupaka. To je tvoja priroda. Stvari koje su svojstvene čovekovoj prirodi najteže se menjaju. Prema tome, kada ljudi sotonske prirode postignu status, dovode sebe u opasnost. Pa šta onda da rade? Zar za njih nema puta? Kada se jednom nađu u toj opasnosti, zar za njih nema puta nazad? Reci Mi, kada čovek jednom stekne status – bez obzira na to ko je u pitanju – postaje li on antihrist? Je li to uvek tako? (Ako ne stremi ka istini, postaće antihrist, ali ako stremi ka istini, neće.) To je apsolutno tačno: ako čovek ne stremi ka istini, sigurno će postati antihrist. A da li svi koji idu putem antihrista biraju taj put zbog statusa? Ne, oni to uglavnom rade zato što ne vole istinu, zato što nisu ispravni ljudi. Imali status ili ne, ljudi koji ne streme ka istini svi redom idu putem antihrista. Koliko god propovedi čuli, ti ljudi ne prihvataju istinu, ne idu pravim putem, već su odlučni da krenu krivim stazama. Slično je sa ishranom: neki ne jedu namirnice koje im hrane telo i podržavaju normalno postojanje, već insistiraju na tome da jedu stvari koje im škode, tako da na kraju sami sebi iskopaju jamu. Nije li to njihov sopstveni izbor? Nakon što ih isključe, neke će starešine i delatnici širiti razne predstave i govoriće: „Ne valja biti starešina i ne treba sebi dozvoliti da stekneš status. Ljudi su u opasnosti čim steknu status i Bog će ih razotkriti! Kada jednom budu razotkriveni, neće ispunjavati uslove čak ni da budu obični vernici i neće primati nikakve blagoslove.” Šta treba da znači kad neko ovako nešto kaže? To, u najboljem slučaju predstavlja nerazumevanje Boga, a u najgorem – bogohuljenje. Ako ne hodaš pravim putem, ne stremiš ka istini i ne slediš Božji put, nego uporno koračaš putem antihrista, pa završiš na Pavlovom putu i doživiš isti ishod, isti kraj kao i Pavle, a nastaviš da se žališ na Boga i da Mu sudiš kao nepravednom, nisi li onda pravi pravcati antihrist? Takvo je ponašanje prokleto! Kada ljudi ne razumeju istinu, oni uvek žive po svojim predstavama i uobrazilji, često pogrešno shvataju Boga i osećaju da se Božja dela ne slažu sa njihovim predstavama, što u njima izaziva negativna osećanja; to se dešava stoga što ljudi imaju iskvarenu narav. Govore negativne stvari i žale se jer im je vera preslaba, rast sićušan i razumeju premali broj istina – ali sve je to oprostivo i Bog te stvari ne pamti. A ipak, ima onih koji ne idu pravim putem, već idu baš putem prevare, otpora, izdaje Boga i borbe protiv Njega. Bog takve ljude na kraju kazni i prokune, te se oni strmoglavljuju u propast i uništenje. Kako uopšte dotle doguraju? Tako što nikada nisu razmišljali o sebi niti su sebe upoznali, što nikada ne prihvataju ni delić istine, već su bezobzirni i svojeglavi i tvrdoglavo odbijaju da se pokaju, pa se čak žale na Boga i nazivaju Ga nepravednim kada ih razotkrije i isključi. Mogu li takvi ljudi biti spaseni? (Ne mogu.) Nikako ne mogu. Je li, dakle, istina to da niko ko je bio razotkriven i isključen ne može biti spasen? Ne može se reći da je iskupljenje baš sasvim izvan domašaja takvog čoveka. Ima i onih koji su razumeli premalo istina, koji su mladi neiskusni – i koje, čim postanu starešine i delatnici i steknu status, počne da usmerava njihova iskvarena narav, pa teže statusu i uživaju u njemu, a time prirodno hodaju putem antihrista. Ako, nakon što su raskrinkani i nakon što im je suđeno, uspeju da razmisle o sebi i da se iskreno pokaju, da, kao narod Ninive, napuste rđavost i prestanu da slede put zla kojim su nekad hodali, onda i dalje postoji mogućnost da budu spaseni. Ali, koji uslovi treba da budu ispunjeni da bi se ta mogućnost ostvarila? Moraju iskreno da se pokaju i da budu u stanju da prihvate istinu. Ako su ti uslovi ispunjeni, onda za njih još ima nade. Ako nisu u stanju da razmišljaju o sebi, uopšte ne prihvataju istinu i nemaju nikakvu nameru da se iskreno pokaju, biće u potpunosti isključeni.

Reč „status” sama po sebi ne označava ni kušnju ni iskušenje. To zavisi od toga kako se ljudi odnose prema statusu. Ako rad na vođenju shvatiš kao svoju dužnost, kao odgovornost koju si dužan da ispuniš, nećeš biti sputan statusom. Ako ga, pak, prihvatiš kao zvaničnu titulu ili položaj, čekaju te nevolje i sigurno ćeš nisko pasti. Na koji način, onda, čovek treba da razmišlja kada postane vođa ili delatnik crkve? Na šta treba da se usredsredi njegova potraga? Moraš imati put! Ako ne tragaš za istinom i nemaš put primene, tvoj će status postati zamka i ti ćeš se srušiti. Neki ljudi, kada steknu status, postanu drugačiji i način razmišljanja im se promeni. Oni ne znaju kako bi trebalo da se oblače, kako bi trebalo da se predstave drugima, kako bi trebalo da razgovaraju s njima, kakav ton bi trebalo da zauzmu, niti kakav izraz lica bi trebalo da imaju. Stoga počinju da grade određenu sliku o sebi. Nije li to izopačeno? Neki se ugledaju na frizure nevernika, na odeću koju oni nose, na njihov način govora i držanje. Oponašaju nevernike i, idući tim putem, slušaju njihova uputstva. Je li to dobro? (Nije.) Šta je to onda? Iako se čini da su to spoljašnji postupci, to je zapravo vrsta stremljenja. To je imitacija. To nije pravi put. Sada, možete da razlikujete da li su ove očigledne fasade i maske ispravne ili pogrešne, ali možete li da odbacite ove pogrešne stvari i da se pobunite protiv njih? (Da, kada smo ih svesni.) To je vaš trenutni rast. Kada su ove ideje sveže u vašem srcu, možete da ih prepoznate i identifikujete. Ako ste motivisani da stremite ka statusu, možete sami da ublažite ovu želju, tako da nećete biti poput opsednutog obožavaoca koji juri za svojim idolom kao zver koja je izgubila razum. Subjektivno, možeš da prepoznaš te ideje. Možeš da se pobuniš protiv tela kada nisi u iskušenju i kada se ljudi ne vrte oko tebe. Ali, šta ako te ljudi slede, ako se vrte oko tebe, brinu se o tvojim svakodnevnim potrepštinama, hrane te i oblače i udovoljavaju svakoj tvojoj potrebi? Kakva bi to osećanja pobudilo u tvom srcu? Ne bi li uživao u povlasticama statusa? Da li bi i tada bio u stanju da se pobuniš protiv tela? Kada se mnogo ljudi sjati oko tebe, kada se vrte oko tebe kao da si zvezda, kako se onda nosiš sa svojim statusom? Možeš li da proučiš svoje srce i da u njemu nađeš ove stvari među svojim mislima i idejama – zahvalnost za status, uživanje u njemu, pohlepu za statusom ili čak zaluđenost njime? Možeš li da ih prepoznaš? Ako si u stanju da proučiš svoje srce i da prepoznaš te stvari u njemu, da li bi u toj situaciji mogao da se pobuniš protiv tela? Ako nemaš rešenost da upražnjavaš istinu, nećeš se buniti protiv tih stvari. Uživaćeš u njima i naslađivaćeš se njima, pun samozadovoljstva, reći ćeš: „Zaista je divno imati status Božjeg vernika. Vođa sam i svi rade kako ja kažem. Kakav fantastičan osećaj! Ja vodim i zalivam ove ljude. Oni sada mene slušaju. Kada kažem idite na istok, niko ne ide na zapad. Kada kažem molite se, niko se ne usuđuje da peva. E, to je uspeh.” To će značiti da si počeo da uživaš u povlasticama statusa. Šta će status tada biti za tebe? (Droga.) Ali, iako je droga, ne treba da ga se bojiš. Upravo u toj situaciji treba ispravno da tragaš i praktično da postupaš. Ljudi često, kada imaju status a njihovo delo još nije ostvarilo rezultate, kažu: „Ne uživam u statusu, a ne uživam ni u svemu ovom što mi status donosi.” Ali, kada njihovo delo postigne određeni uspeh i oni počnu da osećaju da im je status siguran, gube razum i počinju da uživaju u povlasticama statusa. Dakle, veruješ li da si, samo zato što možeš da postaneš svestan iskušenja statusa, možeš i da se pobuniš protiv tela? Imaš li zaista takav rast? Činjenica je da nemaš. Tvoja svesnost i pobuna u ovom pogledu su samo merilo ljudske savesti i ono malo razumnosti koje stekneš nakon što poveruješ u Boga, što te podstiče da ne postupaš na određeni način i nagoni te da ne kreneš pogrešnim putem. Ali pod kojim okolnostima tvoja savest i razumnost mogu da te obuzdaju? Upravo onda kada voliš status, ali ga još nisi stekao, to malo savesti i razuma koje imaš i dalje može da vrši svoj obuzdavajući efekat, pomažući ti da postaneš svestan da uživanje u statusu nije dobro i da nije u skladu sa istinom, da to nije pravi put i da je to opiranje Bogu i nešto što Mu se ne dopada. Tada možeš svesno da se pobuniš protiv tela i da se uzdržiš od uživanja u statusu. Možeš da se pobuniš protiv tela kada još uvek nemaš nikakve uspehe ni zasluge, ali kada obaviš delo od neke vrednosti, hoće li te tvoj osećaj stida, tvoja savest, tvoj razum i tvoji moralni koncepti obuzdati? Ono malo aršina savesti koje poseduješ nije po svojoj vrednosti ni blizu bogobojaznog srca i tvoja slaba vera ti neće biti ni od kakve koristi. Dakle, da li je taj efekat ono malo savesti koje sada poseduješ jednak istina-stvarnosti? Očigledno nije. A pošto to nije istina-stvarnost, to što sada možeš da se uzdržiš od uživanja u statusu moguće je samo zato što te obuzdavaju tvoja savest i razum. Pošto vi sada nemate stvarnost koja predstavlja Božje reči kao vaš život, šta će biti s vama kada budete imali status i zvanične titule? Hoćete li ići putem antihrista? (Neizvesno je.) Ovo je vreme najveće opasnosti. Vidite li to jasno? Recite Mi, je li opasno biti vođa ili delatnik? (Jeste.) Znajući za opasnost, jeste li još uvek voljni da obavljate tu dužnost? (Jesmo.) Ta spremnost da obavljate svoju dužnost jeste ljudska rešenost i pozitivna je stvar. No, hoće li vam ta pozitivna stvar sama po sebi omogućiti da sprovedete istinu u delo? Hoćete li biti sposobni da se pobunite protiv onoga u čemu telo uživa? Ako se oslanjate samo na dobre ljudske namere i volju, kao i na ljudske želje i težnje, hoćete li biti u stanju da ispunite svoju odluku? (Nećete.) Onda treba da razmislite o tome šta treba da uradite da biste svoje želje, težnje i svoje odluke pretvorili u svoju stvarnost i u svoj istinski rast. To u stvari i nije tako teško. Pravi problem je u tome što ste vi, s obzirom na svoje sadašnje stanje i rast, kao i na vaš karakter, daleko od toga da ispunite uslove za sticanje Božjeg odobravanja. Vaš karakter ima tek nešto malo savesti i razuma, a ne rešenost da stremi ka istini. Možda ne želite da budete nemarni u obavljanju svoje dužnosti niti da pokušate da prevarite Boga, ali ćete to ipak učiniti. S obzirom na vaše sadašnje istinsko stanje i na vaš rast, već ste u opasnosti. Tvrdite li i dalje da je imati status opasno, a da ste, pak, bezbedni ako ga nemate? U stvari, i nemati status je opasno. Dok god živite u iskvarenoj naravi, u opasnosti ste. Pored toga, je li istina da je opasno samo biti vođa, dok su oni koji nisu vođe bezbedni? (Nije.) Ako nisi čovek koji stremi ka istini, i ne poseduješ nimalo istina-stvarnosti, u opasnosti si bez obzira na to da li si vođa ili nisi. Kako, dakle, da stremiš ka istini da bi izbegao tu opasnost? Jeste li ikada razmotrili to pitanje? Ako samo imaš malu želju i jednostavno poštuješ pravila, hoće li to uspeti? Možeš li zaista na taj način da izbegneš opasnost? Možda će uspeti na kratko, ali teško je reći šta će se desiti na duži rok. Šta onda da se radi? Neki mogu da tvrde da je najbolji način samo stremiti ka istini. To je apsolutno tačno, ali na koji način čovek treba da stremi ka istini da bi zakoračio u istina-stvarnost i da bi njegov život rastao? To nisu jednostavna pitanja. Istinu najpre morate razumeti da biste je potom sproveli u delo. Ako čovek razume istinu, polovina tih problema već je rešena. On će moći da razmišlja o svom stanju i da ga jasno sagleda. Osetiće u kakvoj opasnosti živi. Postaće preduzimljiv u sprovođenju istine u delo. Takvo praktično delovanje čoveka prirodno vodi pokoravanju Bogu. Je li čovek koji se pokori Bogu izvan opasnosti? Je li zaista potrebno da odgovorim na to pitanje? Čovek koji se istinski pokori Bogu neće se više buniti protiv Njega niti će Mu se opirati, a pogotovo Ga neće izdati. Njegovo je spasenje zagarantovano. Zar takav čovek nije potpuno izvan opasnosti? Stoga, najbolji način da čovek reši probleme jeste da svoju ozbiljnost usmeri ka istini i da sav trud uloži u istinu. Kada ljudi zaista budu razumeli istinu, svi će problemi biti rešeni.

Šta je za vas tako posebno u tome da budete vođe i delatnici? (Preuzimanje veće odgovornosti.) Odgovornost je jedan deo toga. Ovo je nešto čega ste svi svesni, ali kako možete da ispunite svoje odgovornosti? Odakle počinjete? Ispunjenje ove odgovornosti je, zapravo, ispunjenje nečije dužnosti. Reč „odgovornost” je donekle poseban termin, ali na kraju krajeva, to je nečija dužnost. Vama nije lako da dobro obavljate svoju dužnost, jer pred vama ima mnogo stvari koje vas ometaju da to učinite, stvari kao što je prepreka statusa, koju vam je najteže da prevaziđete. Ako nemaš nikakav status i samo si običan vernik, možda ćeš se suočiti sa manje iskušenja i biće ti lakše da dobro obavljaš svoju dužnost. Možeš biti kao obična osoba, živeći duhovnim životom svaki dan, jedući i pijući Božje reči, razgovarajući u zajedništvu o istini i dobro obavljajući svoje dužnosti. To je dovoljno. Međutim, kada jednom dobiješ status, osetićeš se sputanim njime iznutra, pa ako želiš da ispuniš svoju dužnost, prvo moraš da prevaziđeš prepreku koju predstavlja status. Kako da prevaziđeš tu prepreku? To za obične ljude nije lako, jer je iskvarena narav u čoveku duboko ukorenjena. Svi ljudi žive u svojim iskvarenim naravima i suštinski uživaju u težnji ka slavi, bogatstvu i statusu. Ko ne bi, kada uz mnogo muka konačno osvoji status, do kraja uživao u njegovim povlasticama? Ako u srcu imaš ljubav prema istini i tvoje je srce bar malo bogobojažljivo, pažljivo ćeš se i sa oprezom odnositi prema svom statusu, a istovremeno ćeš biti u stanju i da tragaš za istinom tokom vršenja svoje dužnosti. Na taj način u tvom srcu neće biti mesta za slavu, dobit i status, pa te oni neće ometati u vršenju dužnosti. Ako si premalog rasta, moraš često da se moliš, da se obuzdavaš Božjim rečima. Moraćeš da nađeš način da radiš određene stvari i da svesno izbegavaš određena okruženja i iskušenja. Recimo, na primer, da si vođa. Kada si u društvu nekolicine običnih vernika, svojih braće i sestara, zar oni neće misliti da si im donekle nadređen? Iskvareno čovečanstvo tako gleda na stvari, a već to je za tebe iskušenje. To nije kušnja, već iskušenje! Ako i ti veruješ da si im nadređen, to je onda veoma opasno, ali ako misliš da su ti jednaki, tvoj je način razmišljanja normalan i neće te ometati iskvarena narav. Ako misliš da je tvoj status, kao vođe, viši od njihovog, kako će se oni odnositi prema tebi? (Sa velikim poštovanjem.) Da li će se samo prema tebi odnositi sa velikim poštovanjem i diviti ti se, i ništa više? Ne. Oni će takođe reći i uraditi neke stvari. Tako, na primer, ako se istovremeno prehladite i ti i neki običan vernik, brat ili sestra, za koga će se prvo pobrinuti? (Za vođu.) Zar time ne bi davali povlašćen tretman tebi? Nije li to jedna od povlastica statusa? Ako uđeš u spor sa bratom ili sestrom, a problem očigledno leži u tebi, zato što imaš status, da li će oni moći da pristupe sporu pošteno? Da li će stati na stranu istine kako bi razotkrili tvoj problem? (Neće.) To su iskušenja sa kojima se suočavaš. Možeš li ih izbeći? Kako treba da se prema njima odnosiš? Ako se neko ružno ponaša prema tebi, možda ćeš steći odbojnost prema njemu i razmatrati kako da ga isključiš, napadneš ga i osvetiš mu se, iako tom čoveku u stvari ništa ne fali. S druge strane, neki će ti možda laskati, a ti ne samo da nećeš odbijati njihovo laskanje, već ćeš čak i uživati u tom osećaju da si polaskan. Zar to nije zabrinjavajuće? Zar ne bi zatim počeo da unapređuješ i obučavaš laskavca da postane tvoja osoba od poverenja i da izvršava tvoja naređenja? A da to uradiš, na kojem bi putu bio? (Na putu antihrista.) Ako padneš u ta iskušenja, u opasnosti si. Je li dobro da ljudi po ceo dan obleću oko tebe? Čuo sam da neki ljudi, kada postanu vođe, ne rade sami svoj posao i da ne rešavaju sami stvarne probleme. Umesto toga, razmišljaju samo o telesnim zadovoljstvima. Ponekad čak i jedu hranu koja je pripremljena samo za njih, dok im drugi peru prljavu odeću. Posle nekog vremena, bivaju razotkriveni i isključeni. Šta treba da radite kada se susretnete sa nečim takvim? Ako imaš status, ljudi će ti laskati i ophoditi se prema tebi sa posebnim uvažavanjem. Ako možeš da prevaziđeš ta iskušenja, da im se odupreš, i da nastaviš da se prema ljudima ponašaš pravično, bez obzira na to kako se oni ponašaju prema tebi, to je dokaz da si ispravna osoba. Ako imaš status, neki će ti se ljudi diviti. Uvek će biti blizu tebe, ulizivaće ti se i laskaće ti. Možeš li toga da se oslobodiš? Kako da se nosite u takvim iskušenjima? Kada vam nije potrebno da se neko pobrine za vas, a neko vam ipak pruži „pomoć prijatelja” i još vam povlađuje, možda ćete se potajno radovati i misliti da ste, zahvaljujući svom statusu, drugačiji i da uživate samo u posebnom tretmanu. Zar se ne dešavaju takve stvari? Nije li to stvaran problem? Kada ti se tako nešto desi, da li ti vlastito srce zamera? Osećaš li gađenje i gnušanje? Ako neko ne oseća gađenje i gnušanje, ne odbija takvo ponašanje i u srcu nema ni optužbi ni krivice, već uživa u tim stvarima i smatra da je dobro imati status, ima li takav čovek savest? Ima li razum? Je li to čovek koji stremi ka istini? (Nije.) Kakvo je ovo ispoljavanje? To je prepuštanje prednostima statusa. Iako nisi okarakterisan kao antihrist, ti si već krenuo njihovim putem. Kada se navikneš na to da uživaš poseban tretman, ako ga jednoga dana više ne budeš dobijao, zar se nećeš naljutiti? Ako su neka braća i neke sestre siromašni i nemaju novca da te ugoste, hoćeš li biti pravičan prema njima? Ako ti kažu neku istinu koja ti se ne dopada, hoćeš li upotrebiti svoju moć protiv njih i razmišljati o tome kako da ih mučiš? Hoćeš li biti nezadovoljan svaki put kad ih budeš video i želeti da im daš lekciju? A kada ti jednom dođu takve misli, nisi daleko od toga da učiniš zlo, zar ne? Je li čoveku lako da ide putem antihristȃ? Je li lako postati antihrist? (Jeste.) To je vrlo uznemirujuće! Ako na položaju vođe i delatnika ne tragate za istinom u svim stvarima, vi hodate putem antihristȃ.

Neki ljudi ne razumeju Božje delo i ne znaju kako i koga Bog spasava. Vide da svi ljudi imaju narav antihristȃ i da su kadri da hodaju putem antihrista, pa smatraju da za ljude nema nade u spasenje. Svi će, na kraju, biti okarakterisani kao antihristi. Nema im spasa i moraju svi da propadnu. Jesu li takve misli i takvi pogledi ispravni? (Nisu.) Pa, kako se onda rešava taj problem? Moraš prvo da razumeš Božje delo. Bog spasava iskvareno čovečanstvo. Iskvareno čovečanstvo je u stanju da korača putem antihrista i da se opire Bogu. Zato mu je i potrebno Božje spasenje. Dakle, kako možeš da slediš Boga i ispuniš svoju dužnost kao stvoreno biće, umesto da ideš putem antihrista? Moraš da razumeš istinu, da promisliš o sebi i spoznaš sebe, da spoznaš svoju iskvarenu narav i da spoznaš svoju sotonsku prirodu. Zatim, moraš nastaviti da tragaš za istinom i da rešiš svoju iskvarenu narav. Samo tako možeš da budeš siguran da nećeš ići putem antihristȃ, da ćeš izbeći da i sam postaneš antihrist, odnosno da ćeš izbeći da postaneš ono što Bog s gnušanjem odbacuje. Bog ne deluje na natprirodan način. Naprotiv, on proučava dubine ljudskog srca. Ako uvek uživaš u povlasticama statusa, Bog će te samo ukoriti i daće ti svest, što će ti omogućiti da razmisliš o sebi i spoznaš da to nije u skladu sa istinom, niti je bogougodno. Ako to uvidiš, ako razmisliš o sebi i spoznaš sebe, neće ti biti teško da rešiš taj problem. Međutim, ako dugo živiš u tom stanju, ako se uvek prepuštaš prednostima statusa, a ne moliš se Bogu, ne razmišljaš o sebi i ne tragaš za istinom, onda Bog više neće delovati na tebi. Napustiće te, pa nećeš osećati da je sa tobom. Dovešće te do spoznaje da ćeš, ako tako nastaviš, sigurno postati ono što On prezire. Daće ti do znanja da je taj put pogrešan i da je tvoj način života pogrešan. Kada Bog ljudima daje takvu svest, On to čini da bi oni spoznali koji su postupci dobri a koji loši i da bi im omogućio da ispravno izaberu. Međutim, ključni element toga da li je neko u stanju da izabere pravi put zavisi i od njegove vere i saradnje. Kada Bog čini te stvari, On te usmerava ka razumevanju istine, ali ti, pored toga, ostavlja pravo da biraš, i On posmatra da li hodaš pravim putem ili ne. Bog ti nikada ništa ne nameće. Nikada te silom ne kontroliše niti ti zapoveda da nešto uradiš, nikada te ne tera da uradiš ovo ili ono. Bog ne deluje tako. On ti daje da slobodno biraš. Šta u takvim trenucima treba učiniti? Kada shvatiš da je ono što radiš pogrešno, da je ovaj način primene pogrešan, možeš li odmah da počneš da primenjuješ u skladu sa ispravnim putem? To bi bilo veoma teško. U tebi se vodi borba, jer stvari koje voliš su Sotonina filozofija i logika, koje su neprijateljske prema istini. Ponekad vrlo dobro znaš šta bi bilo ispravno a šta pogrešno, ali ne možeš da otpustiš one stvari koje su od Sotone i to dovodi do borbe u tvom srcu. Dok ta borba traje, moraš često da se moliš, da dozvoliš Bogu da te usmerava i da te kori, da bi postao svestan šta ne treba da radiš. Zatim treba aktivno da se pobuniš protiv tih iskušenja, da ih se kloniš i da ih izbegavaš. Za to je potrebno da sarađuješ. Tokom te borbe, iako u svom srcu možeš da izabereš ispravan pravac, ne mora značiti da ćeš krenuti ispravnim putem; ti ćeš skrenuti, i lako možeš krenuti pogrešnim putem. Zar stvari ne stoje upravo tako? Ako ti pažnja samo na trenutak popusti, krenućeš pogrešnim putem. Šta ovde znači da ti „pažnja na trenutak popusti”? Znači da je iskušenje preveliko. To ponekad može biti zbog tvog ponosa, ili ponekad zbog tvog raspoloženja, ili ponekad zbog nekog posebnog konteksta ili posebnog okruženja. A u stvari, najvažniji faktor je tvoja iskvarena narav, koja upravlja tobom i kontroliše te. Zato ti je teško da slediš pravi put. Možda imaš malo vere, ali kada se suočiš sa stvarima, i dalje opasno posrćeš. Naročito, kada se suočiš sa tim da te drugi ometaju i zaluđuju, verovatno ćeš učiniti zlo i krenuti pogrešnim putem. Tvoje stanje će se samo donekle popraviti nakon što prođeš kroz određeno orezivanje, grdnju i disciplinu; tek nakon toga ćeš shvatiti da stremljenje ka slavi, dobitku i statusu nije pravi put, već nešto čega se Bog gnuša i što proklinje, da je samo hodanje putem stremljenja ka istini koji Bog zahteva pravi put u životu, i da ćeš, ako nemaš rešenost da ideš putem stremljenja ka istini, biti potpuno uklonjen. Ljudi neće pustiti ni suzu dok ne vide sopstveni kovčeg! Ipak, ako čovek tokom te borbe ima snažnu veru, jaku rešenost da sarađuje i rešenost da stremi ka istini, biće mu lakše da nadvlada ta iskušenja. Ako je tvoja kobna mana to što posebno ceniš svoj ponos i status, i žudiš za slavom, dobitkom i telesnim zadovoljstvima, pridajući preveliku važnost ovim stvarima, biće ti teško da prevaziđeš telo. Šta znači to da te uvek kontrolišu telesne sklonosti? Znači da ćeš teško izabrati put stremljenja ka istini i da se umesto toga može desiti da izabereš pogrešan put, zbog čega će te Bog prezreti i napustiti. Međutim, ako si uvek pažljiv i oprezan, ako često dolaziš pred Boga da te ukori i disciplinuje, ako ne uživaš u povlasticama statusa i ne žudiš za slavom, dobiti ni telesnim zadovoljstvima i ako se, kada ti se takve misli pojave, pouzdaš u Boga da ti pomogne da se protiv njih svom snagom pobuniš, moliš Mu se i tragaš za istinom pre nego što te misli dovedu do dela, te ako si, na kraju, bez obzira na sve, u stanju da kreneš putem upražnjavanja istine i zakoračiš u tu stvarnost, zar nećeš tada, kada se suočiš sa velikim iskušenjem, po svoj prilici izabrati pravi smer? (Hoću.) To zavisi od toga čemu obično stremiš. Reci Mi: ako čovek naiđe na veliko iskušenje, da li će moći da bude postojan u svom svedočenju i da udovolji Božjim namerama oslanjajući se samo na svoj trenutni rast, na svoju rešenost, ili na ono malo doktrine koju obično razume? (Ne.) Da li bi mogao to delimično da postigne? (Da.) Možda će moći to delimično da postigne, ali kada mu je teško da ispuni Božje zahteve, biće potrebna Božja intervencija. Ako želite da primenjujete istinu, a oslanjate se isključivo na ljudsko razumevanje istine, i ako oslanjanjem na ljudsku volju ne možete da dobijete potpunu zaštitu, onda ne možete ni da udovoljite Božjim namerama niti da se u potpunosti klonite zla. Ključno je to da čovek mora da bude rešen da sarađuje. U svemu ostalom čovek mora da se oslanja na Božje delo. Ako, recimo, kažeš: „Uložio sam veliki trud u tom cilju i učinio sam sve što sam mogao. Kakva god iskušenja i okolnosti da me u budućnosti čekaju, moj rast je toliki koliki je i ja ne mogu bolje od toga.” Šta će Bog učiniti kada bude video da tako postupaš? Bog će te zaštititi od tih iskušenja. Kada te Bog zaštiti od tih iskušenja, bićeš u stanju da upražnjavaš istinu, vera će ti ojačati i rast će ti se postepeno uvećavati.

Iskvareno čovečanstvo voli da stremi ka statusu i da uživa u njegovim povlasticama. To važi za svakoga, bilo da u ovom trenutku ima status ili ga nema: izuzetno je teško odreći se statusa i osloboditi se iskušenja koja on sobom nosi. Za to je potrebno da čovek revnosno sarađuje. Šta takva saradnja podrazumeva? Prvenstveno, da čovek traga za istinom, da prihvati istinu, da razume Božje namere i da s jasnoćom prodre u samu suštinu problema. Ako to bude činio, imaće dovoljno vere da nadvlada iskušenje statusa. Pored toga, morate da razmišljate o delotvornim načinima da prevaziđete telo, da se oslobodite iskušenja i da udovoljite Božjim namerama. Morate da imate puteve primene. To će te zadržati na pravom putu. Bez puteva primene, često ćeš padati u iskušenje. Iako želiš da kreneš ispravnim putem, na kraju ćeš postići minimalne rezultate, a možda čak nećeš uspeti ni da budeš postojan u svom svedočenju, bez obzira na to koliko se trudio. Koja su, iskušenja sa kojima se često susrećete? (Kada postignem uspeh u vršenju svoje dužnosti i osetim da me braća i sestre veoma cene, zadovoljan sam sobom i mnogo uživam u tom osećanju. Ponekad toga nisam svestan; ponekad sam svestan da je to stanje pogrešno, ali ne mogu da mu se oduprem.) To jeste iskušenje. Ko još želi da govori? (Pošto sam vođa, naša braća i naše sestre mi ponekad daju posebne povlastice.) I to je iskušenje. Ako nisi svestan iskušenja sa kojima se susrećeš, loše se sa njima nosiš i nisi u stanju da donosiš ispravne odluke, onda će ti ta iskušenja doneti žalost i patnju. Na primer, braća i sestre ti mogu pružiti poseban materijalni tretman, uključujući stvari vezane za obroke, odeću, smeštaj i svakodnevne potrepštine. Ako je ono što obično koristiš lepše od onoga što ti daju, pa na to gledaš s visine, možda nećeš prihvatiti njihove poklone. Ali ako sretneš bogatog čoveka i on ti da elegantno odelo koje tvrdi da ne nosi, hoćeš li i pred tim iskušenjem moći da ostaneš postojan? Možda ćeš razmisliti o situaciji i reći sebi: „On je bogat i ta odeća mu ništa ne znači. Ionako je ne nosi. Ako je ne da meni, samo će je negde skloniti. Zadržaću je.” Šta mislite o toj odluci? (Mi već uživamo u povlasticama statusa.) Zašto kažete da uživate u povlasticama statusa? (Jer je prihvatamo lepe stvari.) Da li sama činjenica da si prihvatio lepe stvari koje ti neko nudi znači da uživaš u povlasticama statusa? Ako ti ponude nešto obično, a tebi baš to treba pa prihvatiš, da li i to znači da uživaš u povlasticama statusa? (Znači. Kad god od nekog prihvatimo stvari da bismo udovoljili svojim sebičnim željama, upravo to znači.) Izgleda mi da vam ovo nije sasvim jasno. Jesi li ikada razmislio o ovome: da nisi vođa i da nemaš status, da li bi ti i onda nudili taj poklon? (Ne bi.) Svakako da ne bi. Daju ti poklon zato što si vođa. Sama priroda te stvari je promenjena. To nije normalno milosrđe i upravo je u tome problem. Da tog čoveka pitaš: „Da nisam vođa nego običan brat ili obična sestra, da li bi mi dao takav poklon? Da je ovaj predmet potreban nekom našem bratu ili nekoj našoj sestri, da li bi ga dao i njima?” On bi rekao: „Ne bih. Ne mogu tek tako nasumično da dajem stvari bilo kome. Dao sam ga tebi jer si ti moj vođa. Da nemaš taj poseban status, zašto bih ti davao takav poklon?” Vidi sada kako nisi razumeo situaciju. Poverovao si mu kada ti je rekao da mu nije potrebno to elegantno odelo, ali on te je obmanuo. Namera mu je bila da prihvatiš poklon da bi u budućnosti bio dobar prema njemu i drugačije gledao na njega. To je namera iza njegovog poklona. Činjenica je da ti u srcu znaš da ti on nikada ne bi dao takav poklon da nemaš status, ali ga ipak prihvataš. Svojim jezikom kažeš: „Hvala Bogu. Prihvatio sam ovaj poklon od Boga, on je znak Božje blagonaklonosti prema meni.” Ne samo da uživaš u povlasticama statusa, već uživaš i u stvarima Božjih izabranika kao da ti one po prirodi stvari pripadaju. Nije li to bestidno? Ako čovek nema savesti ni stida, to je onda problem. Je li ovde reč samo o određenom ponašanju? Je li jednostavno loše prihvatati stvari od drugih, a dobro odbiti ih? Šta treba da radite kada se susretnete sa takvom situacijom? Moraš da pitaš tog darodavca da li je to što radi u skladu sa načelima. Reci mu: „Hajde da pogledamo Božju reč ili upravne odluke crkve da vidimo da li je to što radiš u skladu sa načelima. Ako nije, ne mogu da prihvatim takav poklon.” Ako nakon ispitivanja on zna da njegov postupak krši načela, ali i dalje želi da ti da poklon, šta bi trebalo da uradiš? Moraš da postupaš u skladu sa načelima. Većina ljudi ne može ovo da prevaziđe. Oni umiru od želje da im drugi daju više, i da uživaju u više posebnog tretmana. Ako si ispravan čovek i suočiš se sa takvom situacijom, treba odmah da se pomoliš Bogu i da kažeš: „Bože, to što mi se danas dešava zacelo sadrži Tvoje dobre namere. To je lekcija koju si mi priredio. Voljan sam da tragam za istinom i da postupim u skladu sa načelima.” Iskušenja onih koji imaju status isuviše su velika i, kada iskušenje naiđe, zaista ga je teško nadvladati. Potrebna ti je Božja pomoć, i tek tada možeš biti zaštićen od Boga. Moraš da se moliš Bogu, a takođe moraš i da tragaš za istinom, da često promišljaš o sebi i da budeš u stanju da odbaciš iskušenja. Na taj način ćeš osećati mir i spokoj. Međutim, ako se moliš tek nakon što si prihvatio stvari koje ti je dao Božji izabrani narod, da li ćeš i dalje osećati mir i spokoj? (Ne.) Šta će Bog tada misliti o tebi? Da li će Bog biti zadovoljan tvojim postupcima, ili će ih se gnušati? On će se gnušati tvojih postupaka, koji se svode na prepuštanje prednostima statusa. Da li je problem samo u tome da li ćeš prihvatiti neki predmet? (Nije.) U čemu je onda problem? Problem je u mišljenjima i stavovima koje zauzimaš kada se suočiš sa takvom situacijom. Donosiš li odluku po svojoj pameti ili tragaš za istinom? Imaš li ikakav aršin savesti? Imaš li srce koje je iole bogobojažljivo? Moliš li se Bogu kad se susretneš sa takvom situacijom? Nastojiš li prvo da udovoljiš sopstvenima željama ili se prvo moliš i tragaš za Božjim namerama? Sama ova stvar može razotkriti ljude. Kako treba da se ponašate u takvim situacijama? Morate da imate načela prema kojima postupate. Prvo, spolja, moraš da odbiješ te posebne materijalne nagrade, ta iskušenja. Čak i kada ti ponude nešto što naročito voliš, ili baš ono što ti je potrebno, i onda moraš da odbiješ. Šta znači izraz materijalne stvari? Hrana, odeća, smeštaj i predmeti za svakodnevnu upotrebu – sve to spada u materijalne stvari. Čovek mora da odbije te posebne materijalne nagrade. Zašto morate da ih odbijete? I kada ih odbijete, da li je to samo pitanje postupka? Nije, to je pitanje vaše spremnosti za saradnju. Ako želite da upražnjavate istinu, da udovoljite Bogu i da se klonite iskušenja, prvo morate da budete spremni za saradnju. Sa takvim stavom, bićeš u stanju da se kloniš iskušenja i savest će ti biti mirna. Ako ti ponude nešto što voliš i ti to prihvatiš, u srcu ćeš, do neke mere, osetiti prekor savesti. Međutim, zbog tvojih izgovora i samoopravdavanja, reći ćeš da bi to trebalo da ti se da, da ti to pripada, i u tom trenutku tvoj osećaj savesti biće neprecizan i suptilan. Ponekad, određeni razlozi i izgovori ili misli i gledišta mogu da pokolebaju tvoju savest, i tada je tvoj osećaj savesti teško opaziti. Da li je, dakle, tvoja savest pouzdano merilo? Nije. Ona je samo alarm koji te upozorava. Na šta te upozorava? Ne možeš se osećati sigurno kada se oslanjaš isključivo na svoju savest; čovek mora i da traga za istina-načelima. Ona su pouzdana. Bez istine koja bi ih obuzdala, ljudi mogu da padnu u iskušenje da iznađu razne razloge i opravdanja koji će im omogućiti da se prepuste prednostima statusa. Stoga, kao vođa, treba da se u srcu pridržavaš jednog načela: ja se dosledno klonim svakog posebnog tretmana i odbacujem ga; u potpunosti ga odbijam. Potpuno odbacivanje povlastica je preduslov za to da se klonimo zla. Ako ispunjavaš preduslov za to da se kloniš zla, već si do neke mere pod Božjom zaštitom. A ako imaš takva načela za postupanje i čvrsto ih se držiš, već upražnjavaš istinu i udovoljavaš Bogu. Već koračaš pravim putem. Kada koračaš pravim putem i već udovoljavaš Bogu, da li ti je još uvek potreban test tvoje savesti? Postupanje u skladu sa načelima i upražnjavanje istine ima veću vrednost od aršina savesti. Ako je neko rešen da sarađuje i kadar da postupa u skladu sa načelima, on je već udovoljio Bogu. To je standard koji Bog zahteva od čoveka.

Čovekova sposobnost da se boji Boga i da se kloni zla u velikoj meri zavisi od toga da li on sarađuje. Saradnja je presudna. Kako se Jov bojao Boga i klonio zla, uz rast i stvarnost koje je posedovao, mora da se nije plašio toga da padne u iskušenje. Čak i da je sedeo za trpezom na gozbi, teško da bi uvredio Boga bilo rečju, bilo delom. Zašto je onda ipak odbijao da sedi za takvim trpezama? (Nisu mu se dopadale.) Nisu mu se dopadali takvi događaji. To je objektivan razlog, ali ima i jedno praktično pitanje koje možda niste razmotrili. Jov se bojao Boga i klonio zla. Preduzimao je mere i usvajao načine praktičnog delovanja usmerene ka tome da dobije zaštitu od Boga, da se time sačuva od greha i od toga da uvredi Boga. Usvajao je ljudske načine saradnje. To je jedna strana tog pitanja. Osim toga, ima situacija u kojima čovek nije u stanju da sâm kontroliše svoju iskvarenu prirodu, pa zato Jov nije hteo da prisustvuje događajima koji bi mogli da ga dovedu u iskušenje. Na taj način je izbegavao iskušenje. Da li sada razumete zašto Jov nije odlazio na takve gozbe? Zbog toga što bi takav događaj za svakoga bio preveliko iskušenje. Šta znači kad kažemo da je nešto preveliko iskušenje? Čovek može da počini greh i da uvredi Boga bilo kad i bilo gde. Tvoje bogobojažljivo srce i tvoja vera u Boga i rešenost nisu, sami po sebi, dovoljni da te oslobode iskušenja. Ne mogu da te spreče da uvrediš Boga kada padneš u iskušenje. Razumeš li to? Moraš apsolutno da odbiješ posebne povlastice koje ti drugi nude. Moraš svaki put da ih odbiješ. Kakav je to način postupanja? Prema kojoj oblasti ljudskih problema su ta načela i pravila usmerena? (Usmerena su prema čovekovoj pohlepnoj prirodi.) Čovek je, zbog svoje iskvarene naravi, sklon padanju u iskušenje. Stoga moraš da usvojiš određena načela ili načine da izbegneš ta iskušenja da ne bi uvredio Boga. To je moćan i delotvoran način saradnje. Ako to ne uradiš, već, shodno proceni situacije, ponuđene povlastice nekad prihvatiš a nekad odbiješ, da li si dobro dokučio problem? (Nisi.) Zašto ga nisi dobro dokučio? (Zato što čovek ima sotonsku prirodu i ne može da se kontroliše.) Ljudi čije srce nije bogobojažljivo nemaju načela kada se suoče sa takvim okolnostima. Prihvataju sve i nikada ništa ne odbijaju. Ako im neko kaže da je u pitanju prilog, nešto namenjeno Bogu, čak se ni tada ne boje. Jednostavno ga stave u džep. Usuđuju se da pronevere i prisvoje te priloge za sebe bez imalo samoprekora. Očigledno je da uopšte nemaju bogobojažljivo srce kad prirodno padaju u takva stanja. Da li uopšte veruju u Boga? To je posledica prepuštanja udobnosti i lagodnosti i uživanja u prednostima statusa. Ako često padaš u iskušenje i ne kloniš ga se, neizbežno ćeš i neprimetno biti zaveden na taj put. Iskvarena narav čoveka navodi da krene pogrešnim putem. Da li stvari mogu da idu dobro ako taj problem ostane nerazrešen? Upravo zato čovek treba, bez obzira na probleme sa kojima se susreće, da se pridržava istina-načela i da usvoji posebna sredstva da bi se borio sa posebnim problemima. Rigidno praćenje pravila nije dobar način. Kakva god da su sredstva koja vam omogućuju da odnesete pobedu nad iskušenjem, prihvatljiva su.

Lakše je prevazići materijalna iskušenja. Dok god imate hranu da jedete, odeću da se odevate i zadovoljno srce, možete da ih prevaziđete. U takvim okolnostima, ta iskušenja je lako savladati. Najteže je, međutim, prevazići iskušenja slave, dobiti i statusa. Kada, na primer, dvoje ljudi zajedno radi, ako je status te druge osobe niži od tvog, a tvoj status viši od njenog, bićeš zadovoljan. Ali ako je tvoj status niži od njenog, bićeš nesrećan. U srcu ćeš osećati nelagodu, osećaćeš se sputano, negativno i slabo i nećeš se moliti. Je li taj problem lako rešiti? Nije, nema lakog rešenja za njega. Ljudi su u stanju da odbace materijalna iskušenja i da ih se klone, da izbegnu njihovu zarazu, ali najteže je prevazići iskušenja statusa, slave, dobiti, taštine i ugleda. Iako to nije lako, rešenje ipak postoji. Ukoliko si u stanju da tragaš za istinom, da se moliš Bogu i prozreš ispraznost slave, dobiti i statusa i prodreš do same njihove suštine, imaćeš i samopouzdanje potrebno da ih odbaciš. Tada nećeš pasti u iskušenja u koja te takve stvari dovode. Ljudska bića imaju iskvarenu prirodu, koja ih navodi da otkriju i prožive razne iskvarene naravi. To ih navodi na otpor i pobunu protiv Boga. To što oni proživljavaju je nečovečno i nije u skladu sa istinom. Bilo da su ljudi nadmeni i samopravedni, da odbijaju da se poklone pred istinom, bilo da su lažljivi, da postupaju sa nepoštenom namerom, da su pohlepni ili zaposednuti ambicijom i željom, šta je to što izaziva sve te poroke? (Sotonina iskvarena narav.) Izaziva ih iskvarena narav Sotonina, a stvara ih sotonska priroda koja čovekom upravlja. Borba za status samo je jedan od načina ispoljavanja te prirode. To ispoljavanje, baš kao i čovekova nadmena narav, kao i njegovo buntovništvo protiv Boga i otpor prema Njemu, nastaje iz njegove sotonske prirode. Na koji način to može da se reši? I ovde treba primeniti najjednostavniji način. Svi ti problemi mogu da se reše ukoliko slediš Božji put i koračaš putem stremljenja ka istini. Kada nemaš status, ono što možeš je da često detaljno analiziraš samoga sebe, kako bi drugi imali koristi od tvog razgovora u zajedništvu. Kada, pak, imaš status, a ipak si u stanju da sebe često detaljno analiziraš i spoznaš, čime omogućavaš ljudima da vide tvoje jače strane, da vide da razumeš istinu, da imaš praktičnog iskustva i da se istinski menjaš, zar ne mogu i drugi imati koristi od toga? Bez obzira na to imaš li status ili nemaš, ukoliko si u stanju da upražnjavaš istinu i imaš iskreno iskustveno svedočenje, pa omogućavaš ljudima da iz tvog iskustva razumeju Božje namere i istinu, zar nemaju ljudi koristi od toga? Šta, dakle, tebi znači status? Status je, u stvari, prosto neki višak, neka dodatna stvar, kao komad odeće ili šešir. On je samo ukras. Ničemu stvarno ne služi i njegovo postojanje ni na šta ne utiče. Imao ga ili nemao, i dalje si isti čovek. Nećeš zadobiti istina-stvarnost samo zato što si zadobio status. Mogu li ljudi da razumeju istinu i da zadobiju istinu i život, to nema nikakve veze sa statusom. Sve dok status ne smatraš nekom velikom stvari, on ne može da te sputava. Međutim, ako voliš status i na njega se posebno usredsređuješ, uvek ga posmatrajući kao važnu stvar, onda će te on kontrolisati i uvek ćeš u mislima ljudi želeti da zaštitiš svoj status i svoj obraz. Nećeš biti voljan da se otvoriš i ogoliš sebe, niti da zadobiješ samospoznaju, i nećeš biti voljan da ostaviš po strani svoj identitet i status vođe u svojim postupcima, govoru, komunikaciji s drugima i obavljanju svoje dužnosti. Kakav je to problem? Nije li upravo to sputanost statusom? To se dešava jer govoriš i deluješ iz pozicije statusa i nisi u stanju da se spustiš na zemlju. Ali, zar to nije mučenje samoga sebe? Ako zaista razumeš istinu i ako možeš da imaš status a da se ne držiš na način na koji se držiš, već da se umesto toga usredsrediš na ispunjenje svih dužnosti i odgovornosti koje treba da ispuniš, ako možeš da vidiš sebe kao običnog brata ili sestru, tada te status neće sputavati, zar ne? Kad nisi sputan statusom i kad imaš normalan život-ulazak, da li bi se i dalje poredio sa drugima? Koliko bi se osećao neprijatno ako drugi ljudi imaju viši status? Moraš da tragaš za istinom i da se oslobodiš okova statusa, kao i okova svih ostalih ljudi, događaja i stvari. Ne postoji ništa važnije od toga da dobro obavljaš svoju dužnost. Tek tada ćeš postati čovek koji poseduje istina-stvarnost.

Svi iskvareni ljudi imaju jednu zajedničku manu: kad nemaju status, oni se ne prave važni niti zauzimaju određeni stav kad s drugima dolaze u kontakt ili sa njima razgovaraju. Njihov govor nema izveštačen ton, običan je i normalan. Ne glumataju, niti brinu o tome šta drugi misle o njima. Ne osećaju nikakav psihološki pritisak i u stanju su da se otvore i da s drugim ljudima razgovaraju u zajedništvu i da vode iskrene razgovore. Za njih drugi ljudi smatraju da su prijateljski nastrojeni i pristupačni i misle da su prilično dobri. Ali, čim steknu status, oni se uzvise i osile, ne osvrću se na obične ljude, niko ne može da im priđe; smatraju da su plemeniti i da nisu napravljeni od istog štofa kao obični ljudi. Na obične ljude gledaju s visine, govore izveštačeno i prestaju sa drugima otvoreno da razgovaraju u zajedništvu. Zašto više ne razgovaraju otvoreno? Smatraju da sada imaju status i da su vođe. Misle da vođe moraju da izgrade određenu sliku o sebi, da budu uzvišeniji od običnih ljudi, da imaju veći rast i izdržljivost; smatraju da, u odnosu na obične ljude, vođe moraju da imaju više strpljenja, da budu u stanju da više pate i da se više daju, te da odole svakom iskušenju u koje ih Sotona dovede. Čak i ako im roditelji ili drugi članovi porodice umru, osećaju da moraju da imaju samokontrolu da ne zaplaču, ili da moraju da plaču u tajnosti, daleko od očiju drugih, a ne pred drugima. Misle da ne smeju da dozvole da iko vidi njihove mane ili nedostatke, niti bilo koju od njihovih slabosti, te da ne smeju čak ni da dozvole da iko sazna da li su postali negativni; umesto toga, moraju da sakriju sve takve stvari. Smatraju da tako treba da se ponaša čovek sa statusom. Kad u toj meri potisnu sebe, ne znači li to da je status postao njihov bog, njihov gospod? A ako je to tako, poseduju li i dalje normalnu ljudskost? Kad imaju takve ideje, kad sebe smeste u taj šablon i počnu tako da se pretvaraju – zar nisu postali očarani statusom? Kad god se pojavi neko ko je jači i bolji od njih, to dotiče njihovu slabu tačku. Jesu li u stanju da se izbore sa telom? Jesu li u stanju da se ponašaju prema drugima onako kako treba? Naravno da nisu. Da bi se oslobodio kontrole koju status ima nad tobom, šta prvo moraš da uradiš? Prvo moraš da očistiš svoje namere i svoje pogrešne misli i gledišta iz svog srca. Kako se to postiže? Ranije, kada si bio bez statusa, ignorisao bi one koji su ti bili neprijatni. Sada kada imaš status, ako vidiš nekoga ko ti je neprijatan i ko ima probleme, trebalo bi da ispuniš svoju odgovornost da mu pomogneš, i da više razgovaraš u zajedništvu o istini s njim kako bi rešio njegove stvarne probleme. A kakav je osećaj u tvom srcu kada tako postupaš? To je osećaj radosti i mira. Takođe, trebalo bi da se poveravaš ljudima i da se češće otvaraš i razotkrivaš pred njima kada se nađeš u teškoćama ili doživiš neuspeh, razgovarajući u zajedništvu o svojim teškoćama i slabostima, o tome kako si se pobunio protiv Boga i kako si kasnije tragao za istinom da bi izašao iz tih stanja, i kako si bio u stanju da udovoljiš Božjim namerama. A kakav je efekat takvog poveravanja? Svakako je prilično dobar. Niko te neće gledati s visine – i zavideće ti na sposobnosti da prođeš kroz ta iskustva. Neki ljudi uvek misle da, kada imaju status, treba da se ponašaju kao službenici i da govore usiljeno kako bi bili shvaćeni ozbiljno i kako bi bili visoko cenjeni. Da li je ovakav način razmišljanja ispravan? Ako si sada u stanju da shvatiš da je ovakav način razmišljanja pogrešan, onda bi trebalo da se pomoliš Bogu i pobuniš se protiv tela. Nemoj da se praviš važan i nemoj da ideš putem licemerja. Čim ti se javi takva misao, trebalo bi da je rešiš traganjem za istinom. Ako ne tragaš za istinom, kada se ova misao, ovo gledište oblikuje i ukoreni u tvom srcu, ono će dominirati tobom. Prerušavaćeš se i stvaraćeš sliku o sebi, utvrđujući se tako temeljno da niko neće moći da te prozre niti da razume tvoje misli. Govorićeš drugima iza lažne maske i oni neće moći da vide tvoje srce. Moraš naučiti da drugima dozvoliš da vide tvoje srce, da im otvoriš srce i zbližiš se sa njima. Moraš se pobuniti protiv preferencija svog tela i praktično postupati u skladu sa Božjim zahtevima. Na taj način, tvoje će srce upoznati mir i iskusiće radost. S čime god da se susretneš, prvo razmisli o tome kakvi problemi postoje u tvom sopstvenom umu. Ako i posle toga budeš želeo da izgradiš lažnu sliku o sebi i da se prerušavaš, treba odmah ovako da se pomoliš: „Bože! Opet imam želju da se prerušim. Opet varam i spletkarim. Stvarno sam đavo! Mora da sam Ti istinski odvratan! Sam se sebi do krajnosti gadim. Molim Te da me ukoriš, disciplinuješ i kazniš.” Moraš da se moliš i da imaš rešenost da se pobuniš protiv tela, i da se osloniš na Boga da razotkrije i detaljno analizira tvoje iskvarene naravi, kako bi ih ti prozreo i mrzeo. Ako na ovaj način detaljno analiziraš i spoznaš svoje iskvarene naravi, moći ćeš da se oslobodiš ropstva statusa i naučićeš da otvoriš svoje srce drugima. Šta ćeš u tom trenutku osećati u sebi? Osećaćeš, u najmanju ruku, određeno olakšanje. Srce će ti biti radosno i mirno. Bol će uminuti i nećeš patiti zbog oplemenjivanja. U najboljem slučaju, biće trenutaka kada ćeš se privremeno osećati izgubljenim i u sebi misliti: „Ja sam vođa, čovek od statusa i položaja, kako mogu da razgovaram sa običnim ljudima srdačno, čisto i otvoreno? Unizio bih se da to radim!” Kao što vidiš, to je malo problematično. Čovek ne može da se oslobodi svoje iskvarene naravi u potpunosti odjednom, niti je može u potpunosti rešiti za kratko vreme. Mislio si da ćeš tako jednostavno rešiti pitanje svoje iskvarene naravi, da je to baš kao što ljudi zamišljaju – da će, kada jednom jasno u zajedništvu porazgovaraju o istini i prepoznaju svoju iskvarenu narav, moći brzo i da je odbace. Nije to tako jednostavna stvar. Proces upražnjavanja istine je proces borbe protiv sopstvene iskvarene naravi. Čovekova samovolja, uobrazilje i ekstravagantne želje ne mogu se u potpunosti razrešiti tako što ćemo se pobuniti i prevazići ih, jednim potezom kroz molitvi. Naprotiv, mi ih konačno napuštamo tek posle mnogih bitaka. Tek kada je čovek u stanju da upražnjava istinu, taj proces zaista urađa plodom. Bitka u čovečjem srcu će, kada je reč o većim stvarima, biti još silnija, neće mu dati da spava, a to zna da potraje i po mesec ili dva, pa i šest meseci ili čitavu godinu. Čovekova iskvarena narav je prilično uporna. Nema te iskvarene naravi koja se razrešava pomoću jednog ili dva razgovora o istini. Boriće se ona s tobom bezbroj puta, a tvoje je da nastaviš da stremiš ka istini sve dok je ne budeš jasno razumeo, dok ne budeš do u tančine spoznao svoju iskvarenu narav i počeo da mrziš telo i Sotonu. Tada će upražnjavanje istine za tebe postati obična stvar, koja se radi prirodno i bez truda. Eto, to znači izboriti se sa telom i izvojevati pobedu nad Sotonom. Čovek, tokom te bitke, mora stalno da se moli Bogu i da provodi više vremena u čitanju Božjih reči. Nikada ne sme, u potrazi za putem, poći nevernicima, Sotonama i đavolima. Mora se pouzdati u Boga i tražiti uzor u Njemu. Mora tragati za istinom i u zajedništvu razgovarati o njoj u skladu sa Božjim rečima. Tek kada stvarno bude razumeo istinu, izboriće se protiv tela i Sotone. A kako Bog gleda na to? Bog vidi tvoje srce. Vidi da voliš istinu, da Ga se bojiš i da si spreman da odbaciš nepravdu i da se kloniš zla. Iako je tvoja iskvarena narav u tebi stvorila misli, ideje i namere, te misli i namere ne upravljaju tvojim ponašanjem i one ne ruše i ne gaze tvoju rešenost. Na kraju ćeš uspeti da ih poraziš i Bog će te se setiti. Ako to često upražnjavaš, tvoje će se unutrašnje stanje poboljšati. Kada se može reći da si u potpunosti prevazišao taj aspekt svoje iskvarene naravi, da si se u tom aspektu svoje iskvarene naravi promenio i zakoračio u istina-stvarnost? To jest, iako loše misli i ideje još uvek ponekad pronalaze put do tvog uma i još uvek stvaraju određene namere i želje, te stvari više nemaju moć nad tvojim srcem. Već osećaš da nisu važne i u stanju si da ih prepoznaš čim se pojave. Ne moraš veštačkim putem da ih obuzdavaš i da se protiv njih buniš i ne moraš namerno da tražiš od Boga da te ispituje, disciplinuje i kažnjava. Tebi nisu nužno potrebne takve metode. S lakoćom prevazilaziš te stvari i odričeš ih se. U tvom srcu nema nelagode i ne osećaš se kao da si nešto izgubio. To je dobro. Sada poseduješ rast i narav ti je promenjena. Jeste li sada bar donekle zadobili ulazak? Jeste li se bar malo promenili? (Nismo.) Onda vam je rast zaista skroman i čeka vas još mnogo posla u težnji ka istini, još mnogo Božjih reči treba da pojedete i popijete. Tada ćete, kada vam se takve stvari ponovo dese, znati kako da upražnjavate istinu i da se ponašate u skladu sa načelima. Znaćete šta treba da radite da biste istrajali u svom svedočenju. Tada ćete posedovati istinski rast. Samo onaj ko upražnjava istinu i istrajava u svom svedočenju može zakoračiti u istina-stvarnost. Ali vi za to još uvek niste spremni. Još uvek pipate u mraku. Kad već govorimo o tim konkretnim situacijama, smatrate da imate sve te probleme, a ipak niste nikada potražili istinu da biste ih rešili. Znači li to da ste premalog rasta? Ako niste zakoračili u istina-stvarnost, ima li za vas života? Niste još dosegli istinu i nemate još uvek život. Ako živiš samo životom tela i samo po svojoj sotonskoj naravi, ti si onda čovek koji živi pod Sotoninom vlašću. Nisi još dostigao Božje spasenje. Spasenje nije tako jednostavno kao što ljudi zamišljaju – da je čovek spasen ako je u stanju da deklamuje nekakve reči i doktrine i da poštuje nekakva pravila. On mora istinski da poznaje sebe, da bude u stanju da odbaci iskvarenu narav, da sagleda suštinu ugleda i statusa, kao i da se odrekne statusa i istinski pokori Bogu. Samo na taj način može doći do spasenja.

I zaista, rešenje problema statusa isto je kao i rešenje drugih problema. Svi ti problemi su ispoljavanje i razotkrivanje iskvarene naravi. Svi su oni ljudske sklonosti i težnje. Šta Ja svim ovim hoću da kažem? Ako se rešiš svoje iskvarene naravi, status ti neće biti problem. Ljudi se jedan sa drugim takmiče za status, govoreći: „Danas si možda ti iznad mene, ali sutra ću se ja izdići iznad tebe.” Šta je ovde problem? I da li do njega dolazi isključivo zbog statusa? (Ne dolazi.) Zbog čega dolazi do problema? (Zbog čovekove iskvarene naravi.) Tako je. Do tog problema dolazi zbog čovekove iskvarene naravi. Kada bude razrešena ta iskvarena narav, biće rešeni i svi problemi. Na kraju krajeva, onaj ko želi da izabere put stremljenja ka istini mora da se usredsredi na to da promišlja o sebi i da sebe spozna u svim stvarima. Mora prvo da razreši svoju iskvarenu narav, pa tek onda da se otisne na put stremljenja ka istini. Ako, pak, ne uspe da razreši svoju iskvarenu narav, ona će mu na put postaviti mnoge teškoće i prepreke. Čak i ako bude obavljao svoje dužnosti, on će to činiti rutinski i neće ostvarivati rezultate. Da bi rešio te probleme, moraš da uložiš najveći mogući trud da stremiš ka istini, najveći mogući trud da spoznaš svoju iskvarenu narav i najveći mogući trud da rešavaš probleme. Nemoj samo reći: „Da bi se stremilo ka istini, dovoljno je više se moliti i više čitati Božje reči.” To je previše neodređeno. Bez puta praktičnog delovanja, nećete uspeti. Konkretni problemi rešavaju se na konkretan način. Ne možete samo primenjivati napamet naučena pravila. Istina je živa i praktična i nasumična primena pravila nije put do nje. Morate rešavati praktične probleme u skladu sa istina-načelom. Ako čovek nije u stanju da reši praktične probleme pomoću istine, onda takav čovek nije u skladu s merilom kao starešina ili delatnik. Čovek koji ne ume da primeni istinu da bi rešio probleme je čovek koji ne razume istinu. Čak i ako postane starešina i delatnik, neće biti u stanju da primeni istinu da bi rešio probleme, neće posedovati istinu i biće mu nemoguće da postupa u skladu sa načelima. Takav starešina i delatnik nema ni delić istina-stvarnosti.

16. februar 2017. godine