Iskvareno čovečanstvo obožava ugled i status. Svi ljudi streme moći. Ne osećate li i vi, koji ste sada starešine i delatnici, da dozvoljavate svojim titulama i položaju da utiču na vaše postupke? Isto rade i antihristi i lažne starešine, koje smatraju sebe službenicima u Božjoj kući, koje misle da se ističu u odnosu na druge i da su superiorni u odnosu na njih. Da nemaju zvanične titule i položaje, oni pri obavljaju svojih dužnosti ne bi imali nikakav teret i ne bi se ozbiljno latili svog posla. Svi se ponašaju kao da je biti starešina ili delatnik isto što i biti službenik i svi su spremni da se prihvate službe. Kada se takav stav predstavi u povoljnom svetlu, zovemo ga posvećivanjem karijeri – ali, ako ga sagledamo u ružnijem svetlu, to se onda zove bavljenje sopstvenim poslom Takvi ljudi uspostavljaju nezavisno carstvo da bi udovoljili sopstvenim ambicijama i željama. Je li, na kraju, dobro ili loše imati status? U ljudskim očima, dobro je. Kada čovek ima zvaničnu titulu, drugačije govori i drugačije se ponaša. Njegove reči imaju snagu i ljudi ga slušaju. Laskaju mu, marširaju pred njim kličući mu i drže mu leđa. Ali, da nije njegovog statusa i titula, oglušili bi se o njegove reči. Iako su njegove reči istinite, pune razboritosti i korisne za ljude, niko ga neće slušati. Šta nam to pokazuje? Svi ljudi poštuju status. Svi imaju ambicije i želje. Svi traže tuđe obožavanje i vole da upravljaju stvarima sa pozicije visokog statusa. Može li čovek da postigne nešto dobro sa pozicije statusa? Može li uraditi stvari koje su za ljude korisne? To baš nije izvesno. Zavisi od toga kojim putem kreneš i kako se odnosiš prema statusu. Ako ne stremiš istini, već uvek želiš da budeš prihvaćen od drugih, da udovoljiš svojim ambicijama i željama i da zadovoljiš svoju žudnju za statusom, ti hodaš putem antihristȃ. Može li čovek koji hoda putem antihristȃ da se povinuje istini u svom traganju i u obavljanju svoje dužnosti? Ni slučajno. To je zbog toga što je sve određeno putem koji čovek izabere. Ako izabere pogrešan put, njegov trud, njegovo vršenje dužnosti i njegovo traganje nikako neće biti usklađeni sa istinom. Šta je to u njima što se ne slaže sa istinom? Šta oni, svojim postupcima, žele da dobiju? (Status.) Šta pokazuju svi ljudi koji rade stvari radi statusa? Neki kažu: „Uvek izgovaraju reči i doktrine, nikada ne razgovaraju o istina-stvarnosti, uvek se razmeću, uvek govore sebe radi, nikada ne veličaju Boga i ne svedoče za Njega. Ljudi kod kojih se takve stvari ispoljavaju rade stvari u cilju sticanja statusa.” Je li to tačno? (Jeste.) Zašto izgovaraju reči i doktrine i razmeću se? Zašto ne veličaju Boga i ne svedoče za Njega? Zato što u njihovim srcima postoji samo status i njihova sopstvena slava i dobit – Boga tu nema nigde. Takvi ljudi posebno uzdižu status i vlast. Njihova sopstvena slava i dobit od ogromne su im važnosti; njihova slava, dobit i status postali su njihov život. Boga u njihovim srcima nema, ne boje Ga se, a još manje Mu se pokoravaju; samo sebe uzdižu, svedoče za sebe same i razmeću se da steknu tuđe divljenje. Tako se često hvališu o sebi, o tome šta su sve uradili, koliko su propatili, kako su udovoljili Bogu, koliko su strpljivi i uzdržani bili kada bi ih orezivali, a sve to da bi zadobili naklonost i divljenje drugih. Ti su ljudi od iste vrste kao i antihristi i idu Pavlovim putem. A kakav ih kraj čeka? (Postaju antihristi i bivaju isključeni.) Znaju li ti ljudi da ih čeka takav kraj? (Znaju.) Znaju? Ako znaju, zašto onda i dalje rade to što rade? U stvari, ne znaju. Smatraju da su njihovi postupci dobri i ispravni. Nikada se ne preispituju da utvrde koji se njihovi postupci opiru Bogu i nisu bogougodni, koje od stvari koje rade su urađene sa nekom zadnjom namerom, niti kojim putem idu. Takve im stvari, u tom preispitivanju, uvek promaknu.

Da li ste, kao starešine i delatnici, ikada razmislili o sledećim pitanjima: Božji nalog koji mi je poveren je poseban nalog, a ne obična dužnost običnog sledbenika. Ta dužnost sa sobom nosi posebnu odgovornost i ima poseban značaj. Pa stoga, dok obavljam tu posebnu dužnost i nosim tu odgovornost, kojim putem treba da idem da bih se usaglasio s Božjom namerom, ili da bih, barem, izbegao Njegovo gnušanje? Kako da stremim da bi me Bog usavršio i da ne bih izabrao put antihrista, te tako izbegao da me ukloni? Jeste li ikada razmotrili ta pitanja? (Smatrao sam da me je Bog uzdigao kada sam prvi put počeo da služim kao starešina. Iako sam znao da treba da stremim istini i da dobro obavljam svoju dužnost, zbog svoje nadmene prirode nisam mogao da se obuzdam, nego sam uvek težio ugledu i statusu. Kada sam to prepoznao, mogao sam da se molim Bogu i da nađem odgovarajuće odlomke u Njegovim rečima da bih pronašao rešenje. Tada sam donekle bio u stanju da promenim pravac, ali ta situacija bi se opet ponovila u budućnosti i, premda sam sebe u srcu mrzeo, bilo mi je teško da u potpunosti rešim taj problem.) Nisi u stanju da kontrolišeš svoje misli i ideje, a ni svoju ambiciju i želju da stremiš ka ugledu i statusu. To je dokaz da je iskvarena narav uhvatila korena u tvom srcu. Nije u pitanju tek prolazno raspoloženje ili trenutno osećanje, niti su ti tu narav drugi nametnuli. Ne mora niko drugi njoj da te nauči; to je prirodna sklonost tvojih misli i prirodan tok tvojih postupaka. To je tvoja priroda. Stvari koje su svojstvene čovekovoj prirodi najteže se menjaju. Prema tome, kada ljudi sotonske prirode postignu status, dovode sebe u opasnost. Pa šta onda da rade? Zar za njih nema puta? Kada se jednom nađu u toj opasnosti, zar za njih nema puta nazad? Reci Mi, kada čovek jednom stekne status – bez obzira na to ko je u pitanju – postaje li on antihrist? Je li to uvek tako? (Ako ne stremi ka istini, postaće antihrist, ali ako stremi ka istini, neće.) To je apsolutno tačno: ako čovek ne stremi ka istini, sigurno će postati antihrist. A da li svi koji idu putem antihrista biraju taj put zbog statusa? Ne, oni to uglavnom rade zato što ne vole istinu, zato što nisu pravi ljudi. Imali status ili ne, ljudi koji ne streme ka istini svi redom idu putem antihrista. Koliko god propovedi čuli, ti ljudi ne prihvataju istinu, ne idu pravim putem, već odlučno koračaju prema putu nepoštenja. Slično je sa ishranom: neki ne jedu namirnice koje im hrane telo i podržavaju normalno postojanje, već insistiraju na tome da jedu stvari koje im škode, tako da na kraju sami sebi iskopaju jamu. Nije li to njihov sopstveni izbor? Nakon što ih isključe, neke će starešine i delatnici širiti razne predstave i govoriće: „Ne valja biti starešina i ne treba sebi dozvoliti da stekneš status. Ljudi su u opasnosti čim steknu status i Bog će ih raskrinkati! Kada budu raskrinkani, neće ispunjavati uslove čak ni da budu obični vernici i neće primati nikakve blagoslove.” Šta treba da znači kad neko ovako nešto kaže? To, u najboljem slučaju predstavlja nerazumevanje Boga, a u najgorem – bogohuljenje. Ako ne hodaš pravim putem, ne stremiš ka istini i ne slediš Božji put, nego uporno koračaš putem antihrista, pa završiš na Pavlovom putu i doživiš isti ishod, isti kraj kao i Pavle, a nastaviš da se žališ na Boga i da Mu sudiš kao nepravednom, nisi li onda pravi pravcati antihrist? Takvo je ponašanje prokleto! Kada ljudi ne razumeju istinu, oni uvek žive po svojim predstavama i uobrazilji, često pogrešno shvataju Boga i osećaju da se Božja dela ne slažu sa njihovim predstavama, što u njima izaziva negativna osećanja; to se dešava stoga što ljudi imaju iskvarenu narav. Govore negativne stvari i žale se jer im je vera preslaba, rast sićušan i razumeju premali broj istina – ali sve je to oprostivo i Bog te stvari ne pamti. A ipak, ima onih koji ne idu pravim putem, već idu baš putem prevare, otpora, izdaje Boga i borbe protiv Njega. Bog takve ljude na kraju kazni i prokune, te se oni strmoglavljuju u propast i uništenje. Kako uopšte dotle doguraju? Tako što nikada nisu razmišljali o sebi niti su sebe upoznali, što nikada ne prihvataju ni delić istine, već su bezobzirni i svojeglavi i tvrdoglavo odbijaju da se pokaju, pa se čak žale na Boga i nazivaju Ga nepravednim kada ih razotkrije i isključi. Mogu li takvi ljudi biti spaseni? (Ne mogu.) Nikako ne mogu. Je li, dakle, istina to da niko ko je bio razotkriven i isključen ne može biti spasen? Ne može se reći da je iskupljenje baš sasvim izvan domašaja takvog čoveka. Ima i onih koji su razumeli premalo istina, koji su mladi neiskusni – i koje, čim postanu starešine i delatnici i steknu status, počne da usmerava njihova iskvarena narav, pa teže statusu i uživaju u njemu, a time prirodno hodaju putem antihrista. Ako, nakon što su raskrinkani i nakon što im je suđeno, uspeju da razmisle o sebi i da se iskreno pokaju, da, kao narod Ninive, napuste rđavost i prestanu da hodaju putem zla kojim su nekad hodali, onda i dalje postoji mogućnost da budu spaseni. Ali, koji uslovi treba da budu ispunjeni da bi se ta mogućnost ostvarila? Moraju iskreno da se pokaju i da budu u stanju da prihvate istinu. Ako su ti uslovi ispunjeni, onda za njih još ima nade. Ako nisu u stanju da razmišljaju o sebi, uopšte ne prihvataju istinu i nemaju nikakvu nameru da se iskreno pokaju, biće u potpunosti isključeni.

Reč „status” sama po sebi ne označava ni kušnju ni iskušenje. To zavisi od toga kako se ljudi odnose prema statusu. Ako delo starešine shvatiš kao svoju dužnost, kao odgovornost koju si dužan da ispuniš, nećeš biti sputan statusom. Ako ga, pak, prihvatiš kao zvaničnu titulu ili položaj, čekaju te nevolje i sigurno ćeš nisko pasti. Na koji način, onda, čovek treba da razmišlja kada postane starešina i delatnik crkve? Na šta treba da se usredsredi njegova potraga? Moraš imati put! Ako ne tragaš za istinom i nemaš put primene, tvoj će status postati zamka i ti ćeš se srušiti. Neki ljudi, kada steknu status, postanu drugačiji i način razmišljanja im se promeni. Ne znaju kako da se obuku, kako da razgovaraju sa drugima, kojim tonom da im se obraćaju, kako da komuniciraju sa ljudima i kakav izraz lica da naprave. Stoga počinju da grade određenu sliku o sebi. Nije li to izopačeno? Neki se ugledaju na frizure nevernika, na odeću koju oni nose, na njihov način govora i držanje. Oponašaju nevernike i, idući tim putem, slušaju njihova uputstva. Je li to dobro? (Nije.) Šta se tu dešava? Iako to izgleda kao površno postupanje, u stvari je neka vrsta potrage. Takvi postupci su oponašanje. To nije pravi put. Sada ste sposobni da, među ovim očiglednim slikama i maskama, razlučite ispravne od pogrešnih, ali jeste li u stanju da odbacite ono što je pogrešno i da se pobunite protiv toga? (Jesmo, kada smo svesni da je pogrešno.) Onda je to vaš sadašnji rast. Dok su vam te ideje sveže u srcu, u stanju ste da ih razaznate i prepoznate. Ako vas motiviše da stremite ka statusu, možete sami da ublažite tu želju, da ne biste bili poput opsednutog obožavaoca koji svog idola juri kao bezumna zver. Ti subjektivno možeš da prepoznaš te ideje. Kada nisi okružen ljudima, možeš da se pobuniš protiv tela bez ikakvog iskušenja. Ali, šta ako te ljudi slede, ako se vrte oko tebe, brinu se o tvojim svakodnevnim potrepštinama, hrane te i oblače i udovoljavaju svakoj tvojoj potrebi? Kakva bi to osećanja pobudilo u tvom srcu? Ne bi li uživao u povlasticama statusa? Da li bi i tada bio u stanju da se pobuniš protiv tela? Kada se ljudi sjate oko tebe, kada se vrte oko tebe kao da si zvezda, kako se onda nosiš sa svojim statusom? Možeš li da proučiš svoje srce i da u njemu nađeš ove stvari među svojim mislima i idejama – zahvalnost za status, uživanje u njemu, pohlepu za statusom ili čak zaluđenost njime? Možeš li da ih prepoznaš? Ako si u stanju da proučiš svoje srce i da prepoznaš te stvari u njemu, da li bi u toj situaciji mogao da se pobuniš protiv tela? Ako nemaš volju da upražnjavaš istinu, nećeš se buniti protiv tih stvari. Uživaćeš u njima i naslađivaćeš se njima. Pun samozadovoljstva, reći ćeš: „Zaista je divno imati status vernika u Boga. Starešina sam i svi rade kako ja kažem. Kakvo fantastično osećanje. Ja vodim i zalivam ove ljude. Oni sada mene slušaju. Kada kažem idite na istok, niko ne ide na zapad. Kada kažem molite se, niko se ne usuđuje da peva. E, to je uspeh.” To će značiti da si počeo da uživaš u povlasticama statusa. Šta će status tada biti za tebe? (Otrov.) Ali, iako je otrov, ne treba da ga se bojiš. Upravo u toj situaciji treba ispravno da tragaš i praktično da deluješ. Ljudi često, kada imaju status a njihovo delo još nije ostvarilo rezultate, kažu: „Ne uživam u statusu, a ne uživam ni u svemu ovom što mi status donosi.” Ali, kada njihovo delo postigne određeni uspeh i oni počnu da osećaju da im je status siguran, gube razum i počinju da uživaju u povlasticama statusa. Veruješ li da si, samo zato što umeš da prepoznaš iskušenje, sposoban i da se pobuniš protiv tela? Imaš li zaista takav rast? Činjenica je da nemaš. Prepoznavanje i pobunu si postigao samo zahvaljujući ljudskoj savesti i osnovnoj razumnosti koju čovek poseduje. One ti govore da ne treba tako da postupaš. Ono što ti pomaže i sprečava te da kreneš pogrešnim putem je aršin savesti i to malo razuma što si zadobio kada si pronašao veru u Boga. Kakav je kontekst svega ovoga? Kontekst je taj da, ako voliš status, ali ga još nisi zadobio, možda još uvek poseduješ to malo savesti i razuma. Ove reči još uvek mogu da te obuzdaju i da te nateraju da shvatiš da tvoje uživanje u statusu nije dobro i da nije u skladu sa istinom, da to nije pravi put, da predstavlja opiranje Bogu, i da nije bogougodno. Onda možeš svesno da se pobuniš protiv tela i da se odrekneš radosti statusa. Možeš da se pobuniš protiv tela kada još uvek nemaš nikakve uspehe ni zasluge, ali kada obaviš delo od neke vrednosti, hoće li te tvoj osećaj stida, tvoja savest, tvoj razum i tvoji moralni koncepti obuzdati? Ono malo aršina savesti koje poseduješ nije po svojoj vrednosti ni blizu bogobojaznog srca i tvoja slaba vera ti neće biti ni od kakve koristi. Je li, dakle, to malo savesti što sada poseduješ jednako istina-stvarnosti? Očigledno nije. A pošto nije istina-stvarnost, sve za šta si sposoban ne može biti ništa više od obuzdavanja ljudske savesti i ljudskog razuma. Pošto stvarnost Božjih reči još uvek nije vaš život, šta će postati od vas kada budete imali status i zvanične titule? Hoćete li ići putem antihrista? (Neizvesno je.) Ovo je vreme najveće opasnosti. Vidite li to jasno? Recite Mi, je li opasno biti starešina ili delatnik? (Jeste.) Znajući za opasnost, jeste li još uvek voljni da obavljate tu dužnost? (Jesmo.) Ta spremnost da obavljate svoju dužnost rezultat je ljudske volje i pozitivna je stvar. No, hoće li vam ta pozitivna stvar sama po sebi omogućiti da sprovedete istinu u delo? Hoćete li biti sposobni da se pobunite protiv telesnih želja? Ako se oslanjate samo na dobre ljudske namere i volju, kao i na ljudske želje i ideale, hoćete li biti u stanju da svoju volju i ostvarite? (Nećete.) Onda treba da razmislite o tome šta treba da uradite da biste svoje želje, ideale i volju pretvorili u svoju stvarnost i u svoj istinski rast. To u stvari i nije tako teško. Pravi problem je u tome što je čovek, s obzirom na svoje sadašnje stanje i rast i na kov svoje ljudskosti, daleko od toga da ispuni uslove za sticanje Božjeg odobravanja. Vaš ljudski karakter ima tek nešto malo savesti i razuma, a ne volju da stremi ka istini. Možda ne želite da budete nemarni u obavljanju svoje dužnosti niti da pokušate da prevarite Boga, ali ćete to ipak učiniti. S obzirom na vaše sadašnje istinsko stanje i na vaš rast, već ste na opasnom mestu. Tvrdite li i dalje da je imati status opasno, a da ste, pak, bezbedni ako ga nemate? U stvari, i nemati status je opasno. Dok god živite u iskvarenoj naravi, u opasnosti ste. Pored toga, je li istina da je opasno samo biti starešina, dok su oni koji nisu starešine – bezbedni? (Nije.) Ako nisi čovek koji stremi ka istini i ne poseduješ nimalo istina-stvarnosti, u opasnosti si bez obzira na to da li si starešina ili nisi. Kako, dakle, da stremiš ka istini da bi izbegao tu opasnost? Jeste li ikada razmotrili to pitanje? Ako imaš tek malu želju i jednostavno poštuješ pravila, hoće li to uspeti? Možeš li zaista na taj način da utekneš sa tog opasnog mesta? Možda će uspeti na kratko, ali teško je reći šta će se desiti na duži rok. Šta onda da se radi? Neki kažu da je najbolji način stremiti ka istini. To je apsolutno tačno, ali na koji način čovek treba da stremi da bi zakoračio u istina-stvarnost? I da bi njegov život rastao? To nisu jednostavna pitanja. Istinu najpre morate razumeti da biste je potom sproveli u delo. Ako čovek razume istinu, polovina tih problema već je rešena. On će moći da razmišlja o svom stanju i da ga jasno sagleda. Osetiće u kakvoj opasnosti živi. Postaće preduzimljiv u sprovođenju istine u delo. Takvo praktično delovanje čoveka prirodno vodi pokoravanju Bogu. Je li čovek koji se pokori Bogu izvan opasnosti? Je li zaista potrebno da odgovorim na to pitanje? Čovek koji se istinski pokori Bogu neće se više buniti protiv Njega niti će Mu se opirati, a pogotovo Ga neće izdati. Njegovo je spasenje zagarantovano. Zar takav čovek nije potpuno izvan opasnosti? Stoga, najbolji način da čovek reši probleme jeste da svoju ozbiljnost usmeri ka istini i da sav trud uloži u istinu. Kada ljudi zaista budu razumeli istinu, svi će problemi biti rešeni.

Šta je za vas tako posebno u položaju starešina i delatnika? (To što on preuzima veću odgovornost.) Odgovornost je jedan deo toga. To je nešto čega ste svi svesni, ali kako da čovek dobro ispuni svoje obaveze? Odakle da počne? Dobro ispuniti svoje obaveze u stvari znači dobro izvršiti svoju dužnost. Reč „odgovornost” možda zvuči kao nešto posebno, ali ona je, kad se sve uzme u obzir, isto što i dužnost. Vama nije lako da dobro vršite svoju dužnost jer pred vama ima mnogo stvari koje vas ometaju, među kojima je i prepreka statusa, koju je najteže prevazići. Ako nemaš nikakav status, već si samo običan vernik, možda ćeš imati manje iskušenja i biće ti lakše da dobro izvršiš dužnost. Možeš svakodnevno da živiš duhovnim životom, baš kao obični ljudi, možeš da jedeš i piješ Božje reči, da u zajedništvu razgovaraš o istini i da dobro obavljaš svoje dužnosti. To je dovoljno. Ako, pak, imaš status, moraš prvo da prevaziđeš prepreke koje ti on postavlja. Najpre moraš da prođeš kroz to iskušenje. Kako da prevaziđeš tu prepreku? To za obične ljude nije lako, jer je iskvarena narav u čoveku duboko ukorenjena. Svi ljudi žive u svojim iskvarenim naravima i suštinski su očarani težnjom ka slavi, bogatstvu i statusu. Ko ne bi, kada uz mnogo muka konačno osvoji status, do kraja uživao u njegovim povlasticama? Ako u srcu imaš ljubav prema istini i tvoje je srce bar malo bogobojažljivo, pažljivo ćeš se i sa oprezom odnositi prema svom statusu, a istovremeno ćeš biti u stanju i da tragaš za istinom tokom vršenja svoje dužnosti. Na taj način u tvom srcu neće biti mesta za slavu, dobit i status, pa te oni neće ometati u vršenju dužnosti. Ako si premalog rasta, moraš često da se moliš, da se obuzdavaš Božjim rečima. Moraćeš da nađeš način da radiš određene stvari i da svesno izbegavaš određena okruženja i iskušenja. Recimo, na primer, da si starešina. Kada si u društvu nekolicine običnih vernika, svojih braće i sestara, zar oni neće misliti da si im donekle nadređen? Iskvareno čovečanstvo tako gleda na stvari, a već to je za tebe iskušenje. To nije kušnja, već iskušenje! Ako i ti veruješ da si im nadređen, to je onda veoma opasno, ali ako misliš da su ti jednaki, tvoj je način razmišljanja normalan i neće te ometati iskvarena narav. Ako misliš da je tvoj status, kao starešine, viši od njihovog, kako će se oni prema tebi ophoditi? (Oni će se ugledati na starešinu.) Hoće li se samo ugledati na tebe i diviti ti se, i ništa više? Neće. Moraće o tome i da govore i da se ponašaju u skladu sa tim. Tako, na primer, ako se istovremeno prehladite i ti i neki običan vernik, brat ili sestra, za koga će se prvo pobrinuti? (Za starešinu.) Nije li to povlašćen tretman? Nije li to jedna od povlastica statusa? Ako se upustiš u raspravu sa nekim bratom ili nekom sestrom, hoće li se prema tebi, s obzirom na tvoj status, odnositi pravično? Hoće li stati na stranu istine? (Neće.) To su iskušenja sa kojima se suočavaš. Možeš li ih izbeći? Kako da se prema tome odnosiš? Ako se neko ružno ponaša prema tebi, možda ćeš steći odbojnost prema njemu i razmatrati kako da ga napadneš, isključiš i osvetiš mu se, iako tom čoveku u stvari ništa ne fali. S druge strane, neki će ti možda laskati, a ti ne samo da se tome nećeš protiviti, već ćeš možda i uživati u tom osećanju. Zar to nije zabrinjavajuće? Zar ne bi vrlo brzo počeo da unapređuješ i obučavaš laskavca da postane tvoja osoba od poverenja i da izvršava tvoja naređenja? A da to uradiš, na kojem bi putu bio? (Na putu antihrista.) Ako padneš u ta iskušenja, u opasnosti si. Je li dobro da ljudi po ceo dan obleću oko tebe? Čuo sam da neki ljudi, kada postanu starešine, ne rade sami svoj posao i da ne rešavaju sami praktične probleme. Umesto toga, razmišljaju samo o telesnim zadovoljstvima. Ponekad čak i jedu hranu koja je pripremljena samo za njih, dok im drugi peru prljavu odeću. Posle nekog vremena, bivaju razotkriveni i isključeni. Šta treba da radite kada se susretnete sa nečim takvim? Ako imaš status, ljudi će ti laskati i ophoditi se prema tebi sa posebnim uvažavanjem. Ako možeš da prevaziđeš ta iskušenja, da im se odupreš, i da nastaviš da se prema ljudima ponašaš pravično, ne gledajući na to kako se oni ponašaju prema tebi, to je dokaz da si prava osoba. Ako imaš status, neki će ti se ljudi diviti. Uvek će biti blizu tebe, ulizivaće ti se i laskaće ti. Možeš li tome da staneš na put? Kako da se ponašate u takvim situacijama? Kada vam nije potrebno da se neko pobrine za vas, a neko vam ipak pruži „pomoć prijatelja” i još vam povlađuje, možda ćete se potajno radovati i misliti da ste, zahvaljujući svom statusu, drugačiji i da u tom posebnom tretmanu treba uživati do krajnjih granica. Zar se ne dešavaju takve stvari? Nije li to stvaran problem? Kada ti se tako nešto desi, da li ti vlastito srce zamera? Osećaš li gađenje i gnušanje? Ako neko ne oseća gađenje i gnušanje, ne odbija takvo ponašanje i u srcu nema ni optužbi ni krivice, već uživa u tim stvarima i smatra da je dobro imati status, ima li takav čovek savest? Ima li razum? Je li to čovek koji stremi ka istini? (Nije.) Šta takvo ponašanje pokazuje? To je žudnja za povlasticama statusa. Iako te to ne svrstava u red antihrista, ti si već krenuo njihovim putem. Kada se navikneš na to da uživaš poseban tretman, ako ga jednoga dana više ne budeš dobijao, zar se nećeš naljutiti? Ako su neka braća i neke sestre siromašni i nemaju novca da te ugoste, hoćeš li biti pravičan prema njima? Ako ti kažu neku istinu koja ti se ne dopada, hoćeš li upotrebiti svoju moć protiv njih i razmišljati o tome kako da ih kazniš? Hoćeš li biti nezadovoljan svaki put kad ih budeš video i želeti da im daš lekciju? A kada ti jednom dođu takve misli, nisi daleko od toga da učiniš zlo, zar ne? Je li čoveku lako da ide putem antihristȃ? Je li lako postati antihrist? (Jeste.) To je vrlo uznemirujuće! Ako na položaju starešine i delatnika ne tragate za istinom u svim stvarima, hodate putem antihristȃ.

Neki ljudi ne razumeju Božje delo i ne znaju kako i koga Bog spasava. Vide da svi ljudi imaju narav antihristȃ i da su kadri da hodaju putem antihristȃ, pa smatraju da za takve sigurno nema nade u spasenje. Svima će im, na kraju, biti suđeno zato što su antihristi. Nema im spasa i moraju svi da propadnu. Jesu li takve misli i takvi pogledi ispravni? (Nisu.) Pa, kako se onda rešava taj problem? Moraš prvo da razumeš Božje delo. Bog spasava iskvarenog čoveka. Iskvaren čovek je kadar da korača putem antihrista i da se opire Bogu. Zato mu je i potrebno Božje spasenje. Kako, onda, navesti čoveka da istinski sledi Boga, umesto da korača putem antihristȃ? On mora da razume istinu, da razmišlja o sebi i da spozna sebe, da spozna svoju iskvarenu narav i svoju sotonsku prirodu. Zatim mora da traga za istinom i da razreši svoju iskvarenu narav. Samo tako možeš da budeš siguran da nećeš ići putem antihristȃ, da ćeš izbeći da i sam postaneš antihrist, odnosno da ćeš izbeći da postaneš ono što Bog s gnušanjem odbacuje. Bog ne deluje na natprirodan način. Naprotiv, on proučava dubine ljudskog srca. Ako uvek uživaš u povlasticama statusa, Bog će te samo ukoriti. Učiniće da postaneš svestan te svoje mane kako bi razmislio o sebi i spoznao da to nije u skladu sa istinom, niti je bogougodno. Ako to uvidiš, ako razmisliš o sebi i spoznaš sebe, neće ti biti teško da rešiš taj problem. Ali, ako budeš dugo živeo u tom stanju, ako uvek budeš uživao u povlasticama statusa, a da se ne moliš Bogu, ne razmišljaš o sebi i ne tragaš za istinom, Bog onda neće učiniti ništa. Napustiće te, pa nećeš osećati da je sa tobom. Dovešće te do uvida da ćeš, ako tako nastaviš, sigurno postati ono što On prezire. Daće ti do znanja da je taj put pogrešan i da je tvoj način života pogrešan. Kada Bog ljudima daje takvu svest, On to čini da bi oni spoznali koji su postupci dobri a koji loši i da bi im omogućio da ispravno izaberu. Međutim, da li je neko u stanju da izabere pravi put zavisi i od njegove vere i saradnje. Kada Bog radi te stvari, On te vodi ka razumevanju istine, ali ti, pored toga, ostavlja moć da sam biraš, pa se na kraju sve svodi na to da li hodaš pravim putem ili ne. Bog ti nikada ništa ne nameće. Nikada te silom ne kontroliše niti ti zapoveda da nešto uradiš, nikada te ne tera da uradiš ovo ili ono. Bog ne deluje tako. On ti daje da slobodno biraš. Šta u takvim trenucima treba učiniti? Kada uvidiš da radiš pogrešne stvari i vodiš pogrešan život, možeš li odmah preći na praktično postupanje u skladu sa ispravnim metodima? To bi bilo vrlo teško. Prvo te čeka bitka, jer ljudi vole Sotoninu filozofiju i logiku, koje se protive istini. Ponekad znaš šta je dobro a šta loše i u tvom srcu se bije bitka. Dok ta bitka traje, moraš često da se moliš, da dozvoliš Bogu da te vodi i da te kori, da bi postao svestan šta ne treba da radiš. Zatim treba aktivno da se pobuniš protiv tih iskušenja, da ih se kloniš i da ih izbegavaš. Za to je potrebno da sarađuješ. Dok bitka bude trajala, i dalje ćeš praviti greške i lako je krenuti pogrešnim putem. Čak i ako u srcu izabereš dobar pravac, nije zagarantovano da ćeš krenuti pravim putem. Zar stvari ne stoje upravo tako? Ako ti pažnja samo na trenutak popusti, krenućeš pogrešnim putem. Šta ovde znači da ti „pažnja na trenutak popusti”? Znači da je iskušenje preveliko. Tebi možda izgleda da se ta borba svodi na to da vodiš računa o svom ugledu, o svom raspoloženju, ili o nekom posebnom kontekstu ili okruženju. A u stvari, najvažniji faktor je tvoja iskvarena narav, koja upravlja tobom i kontroliše te. Zato ti je teško da slediš pravi put. Možda imaš nešto malo vere, ali još uvek te okolnosti okreću i bacaju tamo-amo. Tek kada budeš orezan, kažnjen i disciplinovan, kada tvoj put bude posut preprekama i kad ne budeš video kako ćeš dalje, tek tada ćeš uvideti da stremljenje ka slavi, dobiti i statusu nije pravi put, već nešto što Bog prezire i proklinje, da je jedini pravi put u životu put kojim Bog zahteva da ideš i da ćeš, ako svu svoju volju ne usmeriš ka tome da ideš tim putem, biti u potpunosti eliminisan. A tada će biti kasno za plakanje! Ipak, ako čovek tokom te bitke ima snažnu veru, jaku rešenost da sarađuje i volju da stremi ka istini, biće mu lakše da nadvlada ta iskušenja. Ako je tvoja slaba tačka naročita želja za ugledom i ljubav prema statusu, ili pohlepa za slavom, dobiti i telesnim zadovoljstvima, i ako su te stvari podebno snažno izražene u tebi, teško ćeš izvojevati pobedu. Šta znači kada kažem da ćeš teško izvojevati pobedu? Znači da ćeš teško izabrati put stremljenja ka istini i da se može desiti da izabereš pogrešan put, zbog čega će te Bog prezreti i napustiti. Međutim, ako si uvek pažljiv i oprezan, ako često dolaziš pred Boga da te ukori i disciplinuje, ako ne uživaš u povlasticama statusa i ne žudiš za slavom, dobiti ni telesnim zadovoljstvima i ako se, kada ti se takve misli pojave, pouzdaš u Boga da ti pomogne da se protiv njih svom snagom pobuniš pre nego što nešto uradiš, ako se moliš Bogu i tragaš za istinom i ako si, na kraju, u stanju da hodaš putem upražnjavanja istine i zakoračiš u tu stvarnost bez obzira na sve ostalo, zar nećeš tada, kada se suočiš sa velikim iskušenjem, po svoj prilici izabrati pravi smer? (Hoću.) To zavisi od tvojih uobičajenih nakupljenih rezervi. Recite Mi: ako čovek naiđe na neko veliko iskušenje, može li on u potpunosti da udovolji Božjoj nameri time što će se osloniti na svoj rast takav kakav jeste, na svoju volju ili na svoje uobičajene nakupljene rezerve? (Ne može.) Može li da joj udovolji delimično? (Može.) Čovek možda može da joj udovolji delimično, ali kada naiđe na velike teškoće, potrebno je Božje posredovanje. Ako želite da upražnjavate istinu, a oslanjate se isključivo na ljudsko razumevanje istine, i ako oslanjanjem na ljudsku volju ne možete da dobijete potpunu zaštitu, onda ne možete ni da udovoljite Božjim namerama niti da se u potpunosti klonite zla. Ključno je to da čovek mora da bude rešen da sarađuje, a da se u svemu ostalom uzda u Božje delo. Ako, recimo, kažeš: „Uložio sam veliki trud u tom cilju i učinio sam sve što sam mogao. Kakva god iskušenja i okolnosti da me u budućnosti čekaju, moj rast je toliki koliki je i ja ne mogu bolje od toga.” Šta će Bog učiniti kada bude video da tako postupaš? Bog će te zaštititi od tih iskušenja. Kada te Bog zaštiti od tih iskušenja, bićeš u stanju da upražnjavaš istinu, vera će ti ojačati i rast će ti se postepeno uvećavati.

Iskvaren čovek voli da stremi ka statusu i da uživa u njegovim povlasticama. To važi za svakoga, bilo da u ovom trenutku ima status ili ga nema: izuzetno je teško odreći se statusa i osloboditi se iskušenja koja on sobom nosi. Za to je potrebno da čovek revnosno sarađuje. Šta takva saradnja podrazumeva? Prvenstveno, da čovek traga za istinom, da prihvati istinu, da razume Božje namere i da s jasnoćom prodre u samu suštinu problema. Ako to bude činio, imaće dovoljno vere da nadvlada iskušenje statusa. Pored toga, morate da razmišljate o delotvornim načinima da se oslobodite iskušenja i da udovoljite Božjim namerama. Morate da imate puteve primene. To će te zadržati na pravom putu. Bez puteva primene, često ćeš padati u iskušenje. Iako ćeš želeti da kreneš pravim putem, tvoji napori na kraju neće uroditi plodom ma koliko se trudio. Koja su, dakle iskušenja sa kojima se često susrećete? (Kada postignem uspeh u vršenju svoje dužnosti i osetim da me braća i sestre veoma cene, zadovoljan sam sobom i mnogo uživam u tom osećanju. Ponekad toga nisam svestan; ponekad sam svestan da je to stanje pogrešno, ali ne mogu da mu se oduprem.) To jeste iskušenje. Ko još želi da govori? (Pošto sam starešina, naša braća i naše sestre mi ponekad daju posebne povlastice.) I to je iskušenje. Ako nisi svestan iskušenja sa kojima se susrećeš, a loše se sa njima nosiš i nisi u stanju da donosiš ispravne odluke, ta iskušenja će ti doneti žalost i patnju. Recimo da se među tim posebnim povlasticama koje dobijaš od braće i sestara nalaze i materijalne privilegije, pa te oni hrane, oblače, obezbeđuju ti smeštaj i nabavljaju svakodnevne potrepštine. Ako je ono u čemu ti uživaš lepše od onoga što ti oni daju, ti ćeš na njihove darove gledati s nipodaštavanjem i možda ćeš ih s gnušanjem odbaciti. Ali ako sretneš bogatog čoveka i on ti da elegantno odelo koje tvrdi da ne nosi, hoćeš li i pred tim iskušenjem moći da ostaneš postojan? Možda ćeš razmisliti o situaciji i reći sebi: „On je bogat i ta odeća mu ništa ne znači. Ionako je ne nosi. Ako je ne da meni, samo će je negde skloniti. Zadržaću je.” Šta mislite o toj odluci? (Taj čovek već uživa u povlasticama statusa.) Zašto kažete da uživa u povlasticama statusa? (Jer je prihvatio lepe stvari.) Da li sama činjenica da si prihvatio lepe stvari koje ti neko nudi znači da uživaš u povlasticama statusa? Ako ti ponude nešto obično, a tebi baš to treba pa prihvatiš, da li i to znači da uživaš u povlasticama statusa? (Znači. Kad god od nekog prihvatiš stvari da bi udovoljio svojim sebičnim željama, upravo to znači.) Izgleda mi da vam ovo nije sasvim jasno. Jesi li ikada razmislio o ovome: da nisi starešina i da nemaš status, da li bi ti i onda nudili taj poklon? (Ne bi.) Svakako da ne bi. Daju ti poklon zato što si starešina. Sama priroda te stvari je promenjena. To nije normalno milosrđe i upravo je u tome problem. Da tog čoveka pitaš: „Da nisam starešina nego običan brat ili obična sestra, da li bi mi dao takav poklon? Da je ovaj predmet potreban nekom našem bratu ili nekoj našoj sestri, da li bi ga dao i njima?” On bi rekao: „Ne bih. Ne mogu tek tako nasumično da dajem stvari bilo kome. Dajem ga tebi jer si ti moj starešina. Da nemaš taj poseban status, zašto bih ti davao takav poklon?” Vidi sada kako nisi razumeo situaciju. Poverovao si mu kada ti je rekao da mu nije potrebno to elegantno odelo, ali on te je obmanuo. Namera mu je bila da prihvatiš poklon da bi u budućnosti bio dobar prema njemu i davao mu posebne povlastice. To je namera iza njegovog poklona. Činjenica je da ti u srcu znaš da ti on nikada ne bi dao takav poklon da nemaš status, ali ga ipak prihvataš. Svojim jezikom kažeš: „Hvala Bogu. Prihvatio sam ovaj poklon od Boga, on je znak Božje blagonaklonosti prema meni.” Ne samo da uživaš u povlasticama statusa, već uživaš i u stvarima Božjih izabranika kao da ti one po prirodi stvari pripadaju. Nije li to bestidno? Ako čovek nema savesti ni stida, to je onda problem. Je li ovde reč samo o određenom ponašanju? Je li jednostavno loše prihvatati stvari od drugih, a dobro odbiti ih? Šta treba da radite kada se susretnete sa takvom situacijom? Moraš da pitaš tog darodavca da li je to što radi u skladu sa načelima. Reci mu: „Hajde da potražimo savet u Božjim rečima ili u upravnim odlukama crkve i da vidimo da li je to što radiš u skladu sa načelima. Ako nije, ne mogu da prihvatim taj poklon.” Ako darodavac iz tih izvora sazna da njegov postupak krši načela, ali i dalje želi da ti dȃ taj poklon, šta onda da radiš? Moraš da postupiš u skladu sa načelima. Obični ljudi to ne mogu da prevaziđu. Oni žarko žele da im drugi daju više i da uživaju u što većem broju posebnih povlastica. Ako si pravi čovek i suočiš se sa takvom situacijom, treba odmah da se pomoliš Bogu i da kažeš: „O Bože, to što mi se danas dešava zacelo je znak Tvoje blagonaklonosti. To je lekcija koju si za mene pripremio. Voljan sam da tragam za istinom i da postupim u skladu sa načelima.” Iskušenja onih koji imaju status isuviše su velika i, kada iskušenje naiđe, zaista ga je teško nadvladati. Potrebna ti je Božja zaštita i pomoć; moraš da se moliš Bogu, ali i da tragaš za istinom i da često razmišljaš o sebi. Na taj način ćeš se osećati uzemljeno i mirno. Ali, ako se pomoliš tek nakon što primiš te poklone, da li ćeš se i onda osećati tako uzemljeno i mirno? (Ne više.) Šta će Bog onda misliti o tebi? Da li će Mu tvoji postupci biti ugodni ili će ih prezreti? Prezreće tvoje postupke. Da li je problem samo u tome da li ćeš prihvatiti neki predmet? (Nije.) U čemu je onda problem? Problem je u mišljenjima i stavovima koje zauzimaš kada se suočiš sa takvom situacijom. Donosiš li odluku po svojoj pameti ili tragaš za istinom? Imaš li ikakav aršin savesti? Imaš li srce koje je iole bogobojažljivo? Moliš li se Bogu kad god se susretneš sa takvom situacijom? Nastojiš li prvo da udovoljiš sopstvenima željama ili se prvo moliš i tragaš za Božjim namerama? U toj stvari se otkrivaš. Kako treba da se ponašate u takvim situacijama? Morate da imate načela prema kojima postupate. Prvo, spolja, moraš da odbiješ te posebne materijalne nagrade, ta iskušenja. Čak i kada ti ponude nešto što naročito želiš, ili baš ono što ti je potrebno, i onda moraš da odbiješ. Šta znači izraz materijalne stvari? Hrana, odeća, smeštaj i predmeti za svakodnevnu upotrebu – sve to spada u materijalne stvari. Čovek mora da odbije te posebne materijalne nagrade. Zašto morate da ih odbijete? I kada ih odbijete, da li je to samo pitanje postupka? Nije; to je pitanje vaše spremnosti za saradnju. Ako želite da upražnjavate istinu, da udovoljite Bogu i da se klonite iskušenja, prvo morate da budete spremni za saradnju. Sa takvim stavom, bićeš u stanju da se kloniš iskušenja i savest će ti biti mirna. Ako ti ponude nešto što želiš i ti to prihvatiš, u srcu ćeš, do neke mere, osetiti prekor savesti. Ipak, upotrebićeš razne izgovore i opravdanja i reći ćeš da baš treba da ti daju tu stvar, da ti ona pripada. Tada tvoja griža savesti neće biti tako jasna i očigledna. Ponekad, određeni razlozi ili misli i gledišta mogu uticati na tvoju savest, pa osećaj krivice nije očigledan. Da li je, dakle, tvoja savest pouzdano merilo? Nije. Ona je samo alarm koji te upozorava. Na šta te upozorava? Ne možeš se osećati sigurno kada se oslanjaš isključivo na svoju savest; čovek mora i da traga za istina-načelima. Ona su pouzdana. Bez istine koja bi ih obuzdala, ljudi mogu da padnu u iskušenje da iznađu razne razloge i opravdanja koji će im omogućiti da udovolje svojoj pohlepi za povlasticama statusa. Stoga, kao starešina, moraš u srcu da se pridržavaš ovog jednog načela: uvek ću odbijati i apsolutno odbacivati sve posebne povlastice, i uvek ću ih se kloniti. Apsolutno odbacivanje povlastica je preduslov za to da se klonimo zla. Ako ispunjavaš preduslov za to da se kloniš zla, već si do neke mere pod Božjom zaštitom. A ako imaš takva načela za postupanje i čvrsto ih se držiš, već upražnjavaš istinu i udovoljavaš Bogu. Već koračaš pravim putem. Kada koračaš pravim putem i već udovoljavaš Bogu, da li ti je još uvek potreban test tvoje savesti? Postupanje u skladu sa načelima i upražnjavanje istine ima veću vrednost od aršina savesti. Ako je neko rešen da sarađuje i kadar da postupa u skladu sa načelima, on je već udovoljio Bogu. To je aršin koji Bog od ljudi zahteva.

Čovekova sposobnost da se boji Boga i da se kloni zla u velikoj meri zavisi od toga da li on sarađuje. Saradnja je presudna. Kako se Jov bojao Boga i klonio zla, uz rast i stvarnost koje je posedovao, mora da se nije plašio toga da padne u iskušenje. Čak i da je sedeo za trpezom na gozbi, teško da bi uvredio Boga bilo rečju, bilo delom. Zašto je onda ipak odbijao da sedi za takvim trpezama? (Nisu mu se dopadale.) Nisu mu se dopadali takvi događaji. To je objektivan razlog, ali ima i jedno praktično pitanje koje možda niste razmotrili. Jov se bojao Boga i klonio zla. Preduzimao je mere i usvajao načine praktičnog delovanja usmerene ka tome da dobije zaštitu od Boga, da se time sačuva od greha i od toga da uvredi Boga. Usvajao je ljudske načine saradnje. To je jedna strana tog pitanja. Osim toga, ima situacija u kojima čovek nije u stanju da sȃm kontroliše svoju iskvarenu prirodu, pa zato Jov nije hteo da prisustvuje događajima koji bi mogli da ga dovedu u iskušenje. Na taj način je izbegavao iskušenje. Da li sada razumete zašto Jov nije odlazio na takve gozbe? Zbog toga što bi takav događaj za svakoga bio preveliko iskušenje. Šta znači kad kažemo da je nešto preveliko iskušenje? Čovek može da počini greh i da uvredi Boga bilo kad i bilo gde. Tvoje bogobojažljivo srce i tvoja vera u Boga i rešenost nisu, sami po sebi, dovoljni da te oslobode iskušenja. Ne mogu da te spreče da uvrediš Boga kada padneš u iskušenje. Razumeš li to? Moraš apsolutno da odbiješ posebne povlastice koje ti drugi nude. Moraš svaki put da ih odbiješ. Kakav je to način postupanja? Prema kojoj oblasti ljudskih problema su ta načela i pravila usmerena? (Usmerena su prema čovekovoj pohlepnoj prirodi.) Čovek je, zbog svoje iskvarene naravi, sklon padanju u iskušenje. Stoga moraš da usvojiš određena načela ili načine da izbegneš ta iskušenja da ne bi uvredio Boga. To je moćan i delotvoran način saradnje. Ako to ne uradiš, već, shodno proceni situacije, ponuđene povlastice nekad prihvatiš a nekad odbiješ, da li si dobro dokučio problem? (Nisi.) Zašto ga nisi dobro dokučio? (Zato što čovek ima sotonsku prirodu i ne može da se kontroliše.) Ljudi čije srce nije bogobojažljivo nemaju načela kada se suoče sa takvim okolnostima. Prihvataju sve i nikada ništa ne odbijaju. Ako im neko kaže da je u pitanju prilog, nešto namenjeno Bogu, čak se ni tada ne boje. Jednostavno ga stave u džep. Usuđuju se da ugrabe i prisvoje te priloge bez imalo samoprekora. Očigledno je da uopšte nemaju bogobojažljivo srce kad tako prirodno padaju u takva stanja. Da li uopšte veruju u Boga? To je posledica traženja udobnosti i lagodnosti i uživanja u povlasticama statusa. Ako često padaš u iskušenje i ne kloniš ga se, neizbežno ćeš i neprimetno biti zaveden na taj put. Iskvarena narav čoveka navodi da krene pogrešnim putem. Da li stvari mogu da idu dobro ako taj problem ostane nerazrešen? Upravo zato čovek treba, bez obzira na probleme sa kojima se susreće, da se pridržava istina-načela i da usvoji posebna sredstva da bi se borio sa posebnim problemima. Rigidno praćenje pravila nije dobar način. Kakva god da su sredstva koja vam omogućuju da odnesete pobedu nad iskušenjem, prihvatljiva su.

Lakše je prevazići materijalna iskušenja. Dok god imate hranu da jedete, odeću da se odevate i zadovoljno srce, možete da ih prevaziđete. U takvim okolnostima, ta iskušenja je lako savladati. Najteže je, međutim, prevazići iskušenja slave, dobiti i statusa. Kada, na primer, dvoje ljudi zajedno radi, ako je status te druge osobe niži od tvog, a tvoj status viši od njenog, bićeš zadovoljan. Ali ako je tvoj status niži od njenog, bićeš nesrećan. U srcu ćeš osećati nelagodu, osećaćeš se sputano, negativno i slabo i nećeš se moliti. Je li taj problem lako rešiti? Nije, nema lakog rešenja za njega. Ljudi su u stanju da odbace materijalna iskušenja i da ih se klone, da izbegnu njihovu zarazu, ali najteže je prevazići iskušenja statusa, slave, dobiti, taštine i ugleda. Iako to nije lako, rešenje ipak postoji. Ukoliko si u stanju da tragaš za istinom, da se moliš Bogu i prozreš ispraznost slave, dobiti i statusa i prodreš do same njihove suštine, imaćeš i samopouzdanje potrebno da ih odbaciš. Tada nećeš pasti u iskušenja u koja te takve stvari dovode. Ljudska bića imaju iskvarenu prirodu, koja ih navodi da otkriju i prožive razne iskvarene naravi. To ih navodi na otpor i pobunu protiv Boga. To što oni proživljavaju je nečovečno i nije u skladu sa istinom. Bilo da su ljudi nadmeni i samopravedni, da odbijaju da se poklone pred istinom, bilo da su lažljivi, da postupaju sa nepoštenom namerom, da su pohlepni ili zaposednuti ambicijom i željom, šta je to što izaziva sve te poroke? (Sotonina iskvarena narav.) Izaziva ih iskvarena narav Sotonina, a stvara ih sotonska priroda koja čovekom upravlja. Čovekova težnja za statusom samo je jedan od načina ispoljavanja te prirode. To ispoljenje, baš kao i čovekova nadmena narav, kao i njegova pobuna protiv Boga i otpor prema Njemu, nastaje iz njegove sotonske prirode. Na koji način to može da se reši? I ovde treba primeniti najjednostavniji način. Svi ti problemi mogu da se reše ukoliko slediš Božji put i koračaš putem stremljenja ka istini. Kada nemaš status, ono što možeš je da često detaljno analiziraš samoga sebe da bi došao do samospoznaje. Od toga i drugi mogu imati koristi. Kada, pak, imaš status, a ipak si u stanju da sebe često detaljno analiziraš i razumeš, čime omogućavaš ljudima da vide tvoje vrline, da vide da razumeš istinu, da imaš praktičnog iskustva i da se istinski menjaš, zar ne mogu i drugi imati koristi od toga? Bez obzira na to imaš li status ili nemaš, ukoliko si u stanju da upražnjavaš istinu i imaš iskreno iskustveno svedočenje, pa omogućavaš ljudima da iz tvog iskustva razumeju Božje namere i istinu, zar nemaju ljudi koristi od toga? Šta, dakle, tebi znači status? Status je, u stvari, prosto neki višak, neka dodatna stvar, kao komad odeće ili šešir. On je samo ukras. Ničemu stvarno ne služi i njegovo postojanje ni na šta ne utiče. Imao ga ili nemao, i dalje si isti čovek. To da li je čovek u stanju da razume i stekne istinu i život nema nikakve veze sa statusom. Dok god ne shvataš status previše ozbiljno, on te neće sputavati. Ako, pak, voliš status i stavljaš poseban naglasak na njega, uvek se ponašaš kao da je on nešto važno, onda će on tobom upravljati; nećeš biti spreman da se otvoriš, da se ogoliš, da postigneš samospoznaju ni da ostaviš svoju ulogu starešine po strani da bi delovao, govorio i komunicirao sa drugima i vršio svoju dužnost. Kakav je to problem? Nije li upravo to sputanost statusom? To se dešava jer govoriš i deluješ iz pozicije statusa i nisi u stanju da se spustiš na zemlju. Ali, zar to nije mučenje samog sebe? Ako zaista razumeš istinu i ako možeš da imaš status a da se ne kontrolišeš na način na koji se kontrolišeš, već da se fokusiraš na to da dobro obavljaš svoje obaveze, da radiš sve što treba i ispunjavaš svoju dužnost, ako možeš da vidiš sebe kao običnog brata ili sestru, zar onda nećeš biti sputan statusom? Da nisi sputan statusom i da imaš normalan život-ulazak, bi li se i dalje poredio sa drugima? Bi li i dalje osećao nelagodu pred ljudima višeg statusa? Moraš da tragaš za istinom i da se oslobodiš okova statusa, kao i okova svih ostalih ljudi, događaja i stvari. Nema ničeg boljeg nego kad čovek dobro obavi svoju dužnost. Tek tada ćeš postati čovek koji poseduje istina-stvarnost.

Sva iskvarena ljudska bića pate od istog problema: kada nemaju status, ne uznose sebe u razgovoru sa drugima niti govore određenim stilom ili tonom; jednostavno su obični i normalni i nemaju potrebu da se lažno predstavljaju. Ne trpe nikakav psihološki pritisak i mogu da razgovaraju u zajedništvu otvoreno i iz srca. Pristupačni su i sa njima je lako razgovarati; drugi ih smatraju veoma dobrim ljudima. Ali čim steknu status, postanu osioni, ne osvrću se na obične ljude, ne možeš im prići; smatraju da su neka vrsta plemstva i da nisu napravljeni od istog štofa kao obični ljudi. Gledaju obične ljude s nipodaštavanjem, govore izveštačeno i prestaju sa drugima otvoreno da razgovaraju u zajedništvu. Zašto više ne razgovaraju otvoreno? Smatraju da sada imaju status i da su starešine. Misle da starešine moraju da izgrade određenu sliku o sebi, da budu nešto uzvišeniji od običnih ljudi, da imaju viši rast i veću sposobnost da preuzmu odgovornost; smatraju da, u odnosu na obične ljude, starešine treba da budu strpljivije, da budu u stanju više da pate i da se daju, kao i da odole svakom iskušenju u koje ih Sotona dovede. Čak i ako im umre roditelj ili neki drugi član porodice, smatraju da moraju da imaju samokontrolu i da ne plaču, ili bar da plaču u tajnosti, daleko od tuđih pogleda, kako niko ne bi video njihove nedostatke, mane i slabosti. Smatraju, čak, i da starešina ne sme nikome da otkrije da je postao negativan; mora, naprotiv, da skriva sva takva osećanja. Smatraju da tako treba da se ponaša čovek sa statusom. Kada do te mere potisnu svoja osećanja, ne znači li to da je status postao njihov bog, njihov gospod? A ako je to tako, poseduju li i dalje normalnu ljudskost? Kada imaju takve ideje – kada sebe postave u taj šablon i počnu tako da se pretvaraju – ne znači li to da su postali očarani statusom? Kad god se pojavi neko ko je jači i bolji od njih, to ih pogodi u Ahilovu petu. Jesu li u stanju da se izbore sa telom? Jesu li u stanju da se ponašaju prema drugima onako kako treba? Naravno da nisu. Šta moraš prvo da uradiš da bi se oslobodio kontrole koju status ima nad tobom? Prvo moraš da ga pročistiš iz svojih namera, svojih misli i svog srca. Kako se to postiže? Ranije, kada si bio bez statusa, nisi se osvrtao na one koji ti se nisu dopadali. Sada kada imaš status, ako vidiš nekoga ko ti je neprivlačan, ili ima probleme, osećaš se odgovornim za to da mu pomogneš, pa provedeš više vremena u razgovoru sa njim, pokušavajući da rešiš njegove praktične probleme. A šta osećaš u srcu dok to radiš? Osećaš radost i mir. I ti treba tako da se poveravaš ljudima i da im se češće otvaraš kada se nađeš u neprilici ili doživiš neuspeh, da u zajedništvu razgovaraš o svojim problemima i slabostima, o tome kako si se pobunio protiv Boga, ali si onda izašao iz svega toga i uspeo da udovoljiš Božjim namerama. A šta je rezultat takvog poveravanja ljudima? On je, bez sumnje, pozitivan. Niko te neće nipodaštavati – a možda će ti i zavideti na sposobnosti da prođeš kroz ta iskustva. Neki ljudi uvek misle da, kada neko ima status, treba da se ponaša više kao službeno lice i da govori na određeni način da bi ga ozbiljno shvatili i poštovali. Je li ispravan taj način razmišljanja? Ako si u stanju da shvatiš da je taj način razmišljanja pogrešan, onda treba da se pomoliš Bogu i pobuniš protiv telesnih stvari. Ne prenemaži se i ne idi putem licemerja. Čim ti se pojavi takva misao, treba da nastojiš da je prevaziđeš tragajući za istinom. Ako ne budeš tragao za istinom, ta misao, ta tačka gledišta, oblikovaće se i ukoreniti u tvom srcu. Na kraju će zavladati tobom i ti ćeš se prerušiti i do te mere izgraditi lažnu sliku o sebi da više niko neće moći ni da te prozre ni da razume tvoje misli. Razgovaraćeš sa drugima kao da govoriš kroz neku masku koja od njih skriva tvoje istinsko srce. Moraš naučiti da drugima dozvoliš da vide tvoje srce, da im otvoriš srce i zbližiš se sa njima. Moraš se pobuniti protiv telesnih želja i ponašati se u skladu sa Božjim zahtevima. Na taj način, tvoje će srce upoznati mir i sreću. Šta god da te zadesi, prvo razmisli o tome kakvi problemi postoje u tvom sopstvenom sistemu vrednosti. Ako i posle toga budeš želeo da izgradiš lažnu sliku o sebi i da se prerušavaš, treba odmah ovako da se pomoliš Bogu: „O Bože! Opet imam želju da se prerušim. Opet varam i spletkarim. Pravi sam đavo! Mora da sam Ti istinski odvratan! Sam se sebi do krajnosti gadim. Preklinjem Te da me ukoriš, disciplinuješ i kazniš.” Moraš da se pomoliš, da izneseš svoj stav na videlo i da se pouzdaš u to da će ga Bog raskrinkati, raščlaniti i obuzdati. Ako ga na taj način budeš raščlanio i obuzdao, tvoji postupci neće stvarati probleme jer će tvoja iskvarena narav biti osujećena i neće se pokazivati. Kakva ćeš osećanja tada gajiti u svom srcu? Osećaćeš, u najmanju ruku, određeno olakšanje. Srce će ti biti radosno i mirno. Bol će uminuti i nećeš patiti zbog oplemenjivanja. U najgorem slučaju, biće trenutaka kada ćeš se privremeno osećati pomalo izgubljenim i u sebi misliti: „Ja sam starešina, čovek od statusa i položaja, kako mogu ja da budem isti kao obični ljudi? Kako da razgovaram sa običnim ljudima na srdačan, iskren, otvoren način? Unizio bih se da to radim!” Kao što vidiš, to je malo problematično. Čovek ne može da se oslobodi svoje iskvarene naravi odjednom, niti je može u potpunosti rešiti za kratko vreme. Mislio si da ćeš tako jednostavno rešiti pitanje svoje iskvarene naravi, da je to baš kao što ljudi zamišljaju – da će, kada jednom jasno u zajedništvu porazgovaraju o istini i prepoznaju svoju iskvarenu narav, moći brzo i da je odbace. Nije to tako jednostavno. Proces upražnjavanja istine je proces borbe protiv sopstvene iskvarene naravi. Čovekova samovolja, mašta i ekstravagantne želje ne mogu se u potpunosti razrešiti tako što ćemo se pobuniti i prevazići ih, jednom za svagda, molitvom. Naprotiv, mi ih konačno napuštamo tek posle mnogih bitaka. Tek kada je čovek u stanju da upražnjava istinu, taj proces zaista urađa plodom. Bitka u čovečjem srcu će, kada je reč o većim stvarima, biti još silnija, neće mu dati da spava, a to zna da potraje i po mesec ili dva, pa i šest meseci ili čitavu godinu. Čovekova iskvarena narav je prilično uporna. Nema te iskvarene naravi koja se razrešava pomoću jednog ili dva razgovora o istini. Boriće se ona s tobom bezbroj puta, a tvoje je da nastaviš da stremiš ka istini sve dok je ne budeš jasno razumeo, dok ne budeš do u tančine spoznao svoju iskvarenu narav i počeo da mrziš telo i Sotonu. Tada će upražnjavanje istine za tebe postati obična stvar, koja se radi prirodno i bez truda. Eto to znači izboriti se sa telom i izvojevati pobedu nad Sotonom. Čovek, tokom te bitke, mora stalno da se moli Bogu i da provodi više vremena u čitanju Božjih reči. Nikada ne sme, u potrazi za putem, poći nevernicima, Sotonama i đavolima. Mora se pouzdati u Boga i tražiti uzor u Njemu. Mora tragati za istinom i u zajedništvu razgovarati o njoj u skladu sa Božjim rečima. Tek kada stvarno bude razumeo istinu, izboriće se protiv tela i Sotone. A kako Bog gleda na to? Bog vidi tvoje srce. Vidi da voliš istinu, da Ga se bojiš i da si spreman da odbaciš nepravdu i da se kloniš zla. Iako je tvoja iskvarena narav u tebi stvorila misli, ideje i namere, te misli i namere ne upravljaju tvojim ponašanjem i nisu urušile i pregazile tvoju volju. Na kraju ćeš uspeti da ih poraziš i Bog će te se setiti. Ako to često upražnjavaš, tvoje će se unutrašnje stanje poboljšati. Kada se može reći da si u potpunosti prevazišao taj aspekt svoje iskvarene naravi, da si se u tom aspektu svoje iskvarene naravi promenio i zakoračio u istina-stvarnost? To jest, iako loše misli i ideje još uvek ponekad pronalaze put do tvog uma i još uvek stvaraju određene namere i želje, te stvari više nemaju moć nad tvojim srcem. Već osećaš da nisu važne i u stanju si da ih prepoznaš čim se pojave. Ne moraš veštačkim putem da ih obuzdavaš i da se protiv njih buniš i ne moraš namerno da tražiš od Boga da te ispituje, disciplinuje i kažnjava. Tebi nisu nužno potrebne takve metode. S lakoćom prevazilaziš te stvari i odričeš ih se. U tvom srcu nema nelagode i ne osećaš se kao da si nešto izgubio. To je dobro. Sada poseduješ rast i narav ti je promenjena. Jeste li sada bar donekle zadobili ulazak? Jeste li se bar malo promenili? (Nismo.) Onda vam je rast zaista skroman i čeka vas još mnogo posla u težnji ka istini, još mnogo Božjih reči treba da pojedete i popijete. Tada ćete, kada vam se takve stvari ponovo dese, znati kako da upražnjavate istinu i da se ponašate u skladu sa načelima. Znaćete šta treba da radite da biste istrajali u svom svedočenju. Tada ćete posedovati istinski rast. Samo onaj ko upražnjava istinu i istrajava u svom svedočenju može zakoračiti u istina-stvarnost. Ali vi za to još uvek niste spremni. Još uvek pipate u mraku. Kad već govorimo o tim konkretnim situacijama, smatrate da imate sve te probleme, a ipak niste nikada potražili istinu da biste ih rešili. Znači li to da ste premalog rasta? Ako niste zakoračili u istina-stvarnost, ima li za vas života? Niste još dosegli istinu i nemate još uvek život. Ako živiš samo životom tela i samo po svojoj sotonskoj naravi, ti si onda čovek koji živi pod Sotoninom vlašću. Nisi još dostigao Božje spasenje. Spasenje nije tako jednostavno kao što ljudi zamišljaju – da je čovek spasen ako je u stanju da deklamuje nekakve reči i doktrine i da poštuje nekakva pravila. On mora istinski da poznaje sebe, da bude u stanju da odbaci iskvarenu narav, da sagleda suštinu ugleda i statusa, kao i da se odrekne statusa i istinski pokori Bogu. Samo na taj način može doći do spasenja.

I zaista, rešenje problema statusa isto je kao i rešenje drugih problema. Svi ti problemi su ispoljavanje i razotkrivanje iskvarene naravi. Svi su oni ljudske sklonosti i težnje. Šta Ja svim ovim hoću da kažem? Ako se rešiš svoje iskvarene naravi, status ti neće biti problem. Ljudi se jedan sa drugim takmiče za status, govoreći: „Danas si možda ti iznad mene, ali sutra ću se ja izdići iznad tebe.” Šta je ovde problem? I da li do njega dolazi isključivo zbog statusa? (Ne dolazi.) Zbog čega dolazi do problema? (Zbog čovekove iskvarene naravi.) Tako je. Do tog problema dolazi zbog čovekove iskvarene naravi. Kada bude razrešena ta iskvarena narav, biće rešeni i svi problemi. Na kraju krajeva, onaj ko želi da izabere put stremljenja ka istini mora da se usredsredi na to da promišlja o sebi i da sebe spozna u svim stvarima. Mora prvo da razreši svoju iskvarenu narav, pa tek onda da se otisne na put stremljenja ka istini. Ako, pak, ne uspe da razreši svoju iskvarenu narav, ona će mu na put postaviti mnoge teškoće i prepreke. Čak i ako bude obavljao svoje dužnosti, on će to činiti rutinski i neće ostvarivati rezultate. Da bi čovek rešio te probleme, on mora da uloži najveći mogući trud da stremi ka istini, najveći mogući trud da spozna svoju iskvarenu narav i najveći mogući trud da rešava probleme. Nemojte samo reći: „Dovoljno je težiti istini, više se moliti i više čitati Božje reči.” To je previše neodređeno. Bez puta praktičnog delovanja, nećete uspeti. Konkretni problemi rešavaju se na konkretan način. Ne možete samo primenjivati napamet naučena pravila. Istina je živa, praktična stvar i nasumična primena pravila nije put do nje. Morate rešavati praktične probleme u skladu sa istina-načelom. Čovek koji nije u stanju da reši praktične probleme pomoću istine ne ispunjava uslove da bude starešina i delatnik. Čovek koji ne ume da primeni istinu da bi rešio probleme je čovek koji ne razume istinu. Čak i ako postane starešina i delatnik, neće biti u stanju da primeni istinu da bi rešio probleme, neće posedovati istinu i biće mu nemoguće da postupa u skladu sa načelima. Takav starešina i delatnik nema ni delić istina-stvarnosti.

16. februar 2017. godine