Da li svi vi, u ovom trenutku, imate svoj put i rast u pogledu vlastitog ulaska u život? Znate li koji su znakovi rasta u pogledu ulaska u život? Koje ti promene u tvom duhovnom stanju, odnosno koje ti manifestacije, ne računajući one koje si odranije imao, omogućavaju da osetiš da poseduješ životni rast, ili pak tvojoj braći i sestrama dopuštaju da vide da si porastao i da je tvoja narav počela da se menja? Posmatrajući duhovno stanje, kad neko pri svom ulasku u život doživi rast, njemu više ništa nije nejasno u pogledu vere u Boga, on više ne okleva, već ima put koji treba da sledi; on zna da vera u Boga ima za cilj spasenje i da spasenje mogu postići samo oni koji tragaju za istinom. Kada taj put jasno sagledaju i zakorače na njega, prvo što će ljudi u svojim srcima osetiti jesu spokoj i uteha. Da li i vi sada u svojim srcima osećate utehu i spokoj? (Da. Pri susretu s drugim ljudima, događajima ili stvarima, ako smo u stanju da dokučimo Božje namere i da shvatimo da su te okolnosti naročito uređene zarad onog što nam nedostaje – i da je upravo to ono što nam je potrebno – u tim trenucima osećamo duševni mir. Ako, međutim, naiđemo na poteškoće, ali ne znamo kako da se s njima izborimo, osećamo se uznemireno.) Bez obzira na to u kakvom se stanju obično nalazite kad naiđete na poteškoće, najpre sagledajte širu sliku: zar u svojim srcima ne mislite da je izbor puta vere u Boga ispravan, da je taj izbor savršeno prirodan i opravdan? Niste li već utvrdili da taj put predstavlja ispravan životni put? Zar nemate odlučnosti i volje da, bez dvoumljenja, nastavite dalje? Nije li to vaše trenutno stanje? (Jeste.) To je jedan od promenljivih aspekata, što je ujedno i prvi pokazatelj vašeg životnog rasta. Da li, osim toga, u vašim mislima i stavovima ima ikakvih promena u vezi s mnogim stvarima – kao što su, na primer, ljudi, svet, ovo društvo, životni put, ciljevi i pravci u životu, smisao i vrednosti koje imate prema životu? (Ima izvesnih promena.) Ukoliko redovno slušaju propovedi, kod ljudi dolazi do određenih promena u načinu obavljanja dužnosti, u njihovom vladanju i ponašanju, kao i u njihovim mislima; da li oni, međutim, uistinu menjaju svoje stavove prema drugim ljudima, događajima, životnim ciljevima i pravcu? Ako se oni zaista menjaju u ovom pogledu, to onda podrazumeva ulazak u život. Stepen tvoje promene pokazuje u kojoj si meri zakoračio u život. Ovaj aspekt kod mnogih ljudi još uvek izaziva zabunu. Oni ne znaju kako da gledaju na ljude i događaje, niti kako da doživljavaju stvari i okolnosti sa kojima se susreću. U poređenju s vremenom pre no što su poverovali u Boga, spolja se čini da su oni usvojili neka ispravna i sa istinom usklađena gledišta, ali da ne znaju kako da ih primene kad se susretnu s događajima, niti kako da ih s tim događajima povežu. Da li je ovde reč o istinskoj promeni? (Nije.) To nije istinska promena. Koliko je pokazatelja dosad pomenuto, a koji ukazuju na to da li je neka osoba, u svom ulasku u život, doživela rast? (Dva.) To su prva dva pokazatelja, koji se odnose na istinitost vizija i teorija.

Prilikom procene da li je neko tokom svog ulaska u život doživeo rast, ima još nekoliko pokazatelja koji se odnose na praktično delovanje. Kao prvo, najpreliminarniji i najosnovniji je sledeći pokazatelj: vreme tokom kojeg je tvoje srce svakoga dana, bez obzira na to čime se baviš i koju dužnost obavljaš, mirno pred Bogom i živi u Njegovom prisustvu. Taj odnos je od ključne važnosti. Ako se po čitav dan uglavnom baviš poslovima van crkve i zarađivanjem za život, a pritom ne odvajaš nimalo vremena za čitanje Božjih reči imolitve Bogu, i uopšte se ne posvećuješ razmišljanju o istini, onda tvoj odnos sa Bogom nije normalan; u tvom srcu nema mesta za Boga, a vera u Boga za tebe ne predstavlja nešto što je važno. Ako tvoje srce stalno živi u takvom stanju, sve ćeš se više udaljavati od Boga, tvoja vera u Boga će sve sporije rasti, i bićeš negativan i slab kad god te nešto zadesi. Kad se to dogodi, tvoje unutrašnje stanje postajaće sve manje normalno. Drugim rečima, prvi pokazatelj u smislu praktičnog delovanja jeste to da li se nalaziš u stanju vere u Boga ili ne, da li poseduješ normalno stanje koje vernik u Boga treba da ima, koliko si dugo živeo u ovakvom normalnom stanju i koliko vremena, pored mnogih stvari iz fizičkog života koje zaokupljaju tvoje srce, posvećuješ Bogu. Pojedini ljudi, osim svog fizičkog života, vrlo malo vremena posvećuju čitanju Božjih reči i razgovorima u zajedništvu o istini. Veći deo svog života troše na spoljašnje stvari, živeći zarad telesnih zadovoljstava. Zar to ne znači živeti u iskvarenoj naravi? Ako čovek često živi u iskvarenoj naravi, njegov otpor i pobuna protiv Boga postajaće sve snažniji, što dovodi do abnormalnog odnosa sa Bogom, a što je, opet, jednako potpunom odsustvu bilo kakvog odnosa s Njim. Da li je, dakle, očuvanje i održavanje normalnog odnosa sa Bogom važno ili ne? (Važno je.) Koliko je to važno? U kojim slučajevima je to važno? (Ako čovek, dok obavlja svoju dužnost, u svom srcu ne ostavlja mesto za Boga, onda se on oslanja samo na sebe, što nema nikakve veze s praktikovanjem istine. On na taj način ne može imati ulazak u život.) Iako ste možda u stanju da ovo razumete na teorijskom nivou, ne možete jasno da govorite o praktičnom aspektu toga; ovim hoću da kažem da većina ljudi nije načisto s ovim aspektom istine i da ga ne razume dobro, te da vi posedujete tek neznatno čulno znanje, zar ne? (Tako je.) Pitam vas onda da li će vernik u Boga čiji postupci, reči, ponašanje ili obavljanje dužnosti često nemaju nikakve veze s verom u Boga, kao ni sa Samim Bogom, da li će, dakle, sve što takav čovek čini imati ikakve veze sa istinom? (Neće.) Zarad koga on sve to čini? Na kakvom je temelju izgrađen? Odakle potiču njegova polazišta, motivi, ciljevi i načela? Ako je čovek nesposoban za normalan odnos sa Bogom i ako ništa od onoga što radi nema veze s Bogom, na šta se onda oslanja u svojim postupcima? Koji je izvor njegovih postupaka? (Sotonske filozofije.) On se u svojim postupcima oslanja na sotonske filozofije, to je barem očigledno. Ako ono što neka osoba svojim ponašanjem ispoljava, ono što proživljava dok deluje i dok obavlja svoju dužnost nema nikakve veze s Bogom – što ujedno znači da ona nema nikakve veze sa istinom – na šta se onda ta osoba oslanja dok obavlja svoje svakodnevne poslove? Ona se, u svojim postupcima, u dužnosti koju obavlja, u svom životu i u svom vladanju, oslanja na Sotonine otrove i na vlastitu iskvarenu, sotonsku narav. Ovo je treći pokazatelj na osnovu kojeg se može oceniti da li neka osoba ostvaruje rast u pogledu svog ulaska u život ili ne – jednom rečju, ovo pokazuje da li ta osoba ima normalan odnos sa Bogom ili ne.

Postoji još jedan pokazatelj praktičnog delovanja koji se može upotrebiti da bi se ocenilo da li je neka osoba doživela rast i promenu u pogledu svog ulaska u život. Znate li koji je to pokazatelj? (Nije li to kao onda kad ljudi, kad ih nešto zadesi, veruju da je to Bog orkestrirao i uredio, i kad imaju pokorno srce?) Tako je, radi se o pokornom srcu; ovo se ceni po tome koliko je neka osoba pokorna prema drugim ljudima, događajima i stvarima sa kojima se susreće, kao i po stepenu do kojeg je ona u stanju da se pokori. Koji se aspekt nečijeg ulaska u život proverava razmatranjem da li je ta osoba u stanju da se pokori kad joj se nešto desi, u kom stepenu je u stanju da se pokori i koje je istine u stanju da stekne nakon što se pokori svim Božjim orkestracijama? (Time se proverava da li ta osoba poseduje istinsku veru.) Proverava se da li ona zaista veruje u Boga i koliko je njena vera u Boga snažna; to je jedna od stvari koja se time proverava. Ima li još nešto? (Strah od Boga.) Još jedna od stvari koje se navedenim razmatranjem proveravaju jeste da li ta osoba ima bogobojažljivo srce. Šta još? (Da li ta osoba voli istinu.) Tako je – ovim razmatranjem se takođe proverava da li data osoba voli istinu i da li je u stanju da je sprovede u delo. Proverom su, dakle, obuhvaćena ukupno tri aspekta. Da li si u stanju da se pokoriš zavisiće od toga kakav stav zauzimaš kad te nešto zadesi – da li se tome opireš ili to prihvataš; to je najosnovnije. Kad se nešto desi, ti ponekad možeš imati pokoran stav, ali ako se to ne podudara s tvojim predstavama, moraš uložiti malo truda da bi se pokorio; nasuprot tome, ako je to što se desilo u skladu s tvojim ukusom i može da ti bude od koristi, lakše ćeš se pokoriti. Zar to ne znači da si nedovoljno pokoran? Da li povremeno ili privremeno pokoravanje predstavlja istinsko pokoravanje Bogu? Kad je reč o nečemu što potiče od Boga i Božjih uređenja, neke stvari možeš da prihvatiš, dok druge nisi u stanju da prihvatiš. To predstavlja problem. Nije li to otvorena pobuna protiv Boga? Primera radi, kako bi reagovao kad bi te Bog nazvao smetenjakom? Za trenutak bi pomislio: „Božje reči zasigurno nisu pogrešne”, a zatim bi u svom srcu to prihvatio i aminovao Božje reči. Na taj bi način, u osnovi, bio oko osamdeset ili devedeset posto pokoran, ali bi ti se tokom proživljavanja svega toga ponekad činilo kako si prilično pametan, a ne smetenjak – na to otpada onih poslednjih deset procenata, koji ti onemogućavaju da se u potpunosti pokoriš. Ovakvo stanje je normalno. U kojoj ćeš fazi svog iskustva potpuno razumeti ovu izreku? (Jednoga dana, kad budemo razotkriveni, kad shvatimo da smo smetenjaci i kad uistinu spoznamo sami sebe.) Tako je. Kad budeš stekao izvesno znanje o vlastitoj prirodi, naravi i načelima delovanja, kao i o kvalitetu svoje ljudskosti, svoga kova i tome slično, tada ćeš shvatiti: „Ja sam smetenjak! Misli mi nisu nimalo jasne, a i ne govorim jasno; loše se snalazim sa stvarima oko sebe i zbunjeno prolazim kroz ono što mi se dešava; ništa ne shvatam ozbiljno, a čak kad nešto i shvatim, ja to ne razumem – eto kakav sam smetenjak!” Što više stvari budeš doživljavao, to ćeš jače osećati da su Božje reči ispravne i da On o tebi govori; sve ćeš se više pokoravati tim rečima. Kod ljudi, prihvatanje ovih reči predstavlja čitav jedan proces, ali šta je ono osnovno što Bog želi? Kad ti Bog kaže da si smetenjak, da li On od tebe očekuje opirući, površan ili prihvatajući stav? (Očekuje prihvatanje.) Bog želi da ljudi imaju prihvatajući stav. Nužno je da ljudi budu u takvom stanju da, ma koliko znanje da poseduju, najpre nauče da prihvataju i da se pokoravaju. Iako za sebe možda misliš da si samo malo zbunjen, ali ne i pravi smetenjak, kako te je Bog nazvao, ipak bi trebalo to da prihvatiš. U procesu sticanja iskustva i težnje za promenom naravi, postepeno ćeš dolaziti do saznanja o vlastitoj ljudskosti, o otkrovenjima svoje iskvarene naravi, o svojim stavovima i posledicama vlastitih postupaka, kao i o svim stanjima u kojima se zatičeš tokom obavljanja svoje dužnosti. Shvatićeš da nisi samo malo zbunjen, nego da si pravi smetenjak, i to veliki. Tada više nećeš razmišljati, niti se opirati tome što te je Bog razotkrio kao smetenjaka, nećeš imati nikakve predstave o tome i moći ćeš to da prihvatiš. Bog istražuje dubine ljudskog srca. Da li ti Božje razotkrivanje prihvataš kao činjenicu ili kao osudu? (Kao činjenicu.) Da li to znači da to otkrivenje prihvataš kao istinu? U stvarnosti, Božje razotkrivanje čoveka usklađeno je s činjenicama, ono je istina i ljudi treba da ga kao takvo prihvate. Neki će zapitati: „Da li i reč ’smetenjak’ predstavlja istinu?” Kako im se to može objasniti? U stvarnosti se ne radi o tome da istinu predstavlja ova konkretna reč, već njena suština – Božja definicija i ocena ove vrste naravi jeste istina. U tome je stvar. Ako bi vam neko rekao da ste smetenjaci, vi biste to, u osnovi, mogli da prihvatite na osnovu svog trenutnog rasta. Da li je reč „smetenjak” uvredljiva? (Nije.) A zašto nije? (Zato što je to činjenica.) Neki ljudi u sebi možda ne misle tako, pa kažu: „Reč ’smetenjak’ je skoro pa elegantna i kulturna, a ne nekakva psovka, pa zašto je onda ne bismo prihvatili? Čuli smo i mnogo grublje reči od ove – pa ako smo mogli njih da prihvatimo, zašto onda ne bismo prihvatili jednu tako elegantnu reč?” Zar ovakav stav ne podrazumeva da ste vi zapravo oguglali, te vam zbog toga ova elegantna i kulturna reč ne bode uši? Da li je zaista tako? Ne radi se, zapravo, o tome. Bez obzira na to da li je neka reč elegantna ili gruba, ukoliko sebe ne smatraš takvom osobom, ako ne znaš da li je takva ocena tačna ili ne, odnosno da li je tvoja suština zaista takva, onda ti tu reč nećeš moći da prihvatiš čak i ako je elegantna i prijatna za uvo. Ovo je povezano s problemom da li neka osoba može da prihvati istinu ili ne, kao i sa problemom da li ta osoba poseduje istinsko znanje o vlastitoj priroda-suštini. I ranije ste imali prilike da čujete znatno grublje reči, kao i da prihvatite, izdržite i priznate mnogo grublje ocene, tako da vam manje gruba reč „smetenjak” ne smeta, ali vi u stvarnosti tu reč ne vezujete iskreno za sebe. To nije stav koji odražava istinsko pokoravanje i prihvatanje. Kad bi zaista bio u stanju da ovu reč prihvatiš kao istinu i primeniš je na sebe, tvoja bi se samospoznaja produbila. Kad te Bog naziva smetenjakom, On od tebe ne traži da to prihvatiš kao nekakvu izjavu, reč ili definiciju – On zahteva da razumeš istinu koja se u toj reči krije. Kad Bog, dakle, neku osobu nazove smetenjakom, kakva se istina krije u tome? Svako razume površno značenje reči „smetenjak”. Kada se, međutim, postavi pitanje kako se smetenjak ispoljava i kakva mu je narav, šta je od onoga što ljudi rade smeteno a šta ne, zašto Bog razotkriva ljude na ovaj način, mogu li smetenjaci izaći pred Boga ili ne, mogu li smetenjaci da postupaju u skladu s načelima, jesu li u stanju da razumeju šta je ispravno a šta pogrešno, da li su u stanju da razluče šta Bog voli a čega se gnuša – ljudi u većini slučajeva nemaju jasan stav o ovim stvarima; za njih su one dvosmislene, loše definisane i nimalo očigledne. Primera radi, ljudi uglavnom ne znaju – nije im jasno – da li oni, kad nešto rade na određeni način, naprosto poštuju propise ili sprovode istinu u delo. Oni takođe ne znaju – ni to im nije jasno – da li Bog nešto voli ili se toga gnuša. Ne znaju da li primena na određeni način ograničava ljude ili je primena na određeni način normalan razgovor o istini i pomaganje ljudima. Ne znaju da li su načela po kojima postupaju prema drugim ljudima ispravna, niti da li zapravo žele da druge pridobiju kao saveznike ili da im zaista pomognu. Ne znaju da li ponašanje na određeni način predstavlja poštovanje načela i odlučnost u pogledu vlastitih stavova, ili je to pak nadmenost, samopravednost i razmetanje. Kad nemaju šta drugo da rade, neki ljudi vole da zure u ogledalo, a pritom ne znaju da li se tu radi o narcizmu i sujeti, ili je to nešto normalno. Neki su ćudljivi i njihovi karakteri su pomalo čudni; mogu li oni da razluče da li to ima veze s njihovom lošom naravi? Iako nisu u stanju da razaznaju čak ni ovako uobičajene stvari, s kojima se često susreću, ljudi ipak tvrde kako su toliko toga dobili zahvaljujući svojoj veri u Boga. Zar se po tome ne vidi koliko su smeteni? Možete li, dakle, da prihvatite da vas nazivaju smetenjacima? (Da.) Čini se da u ovom trenutku većina ljudi može to da prihvati. Šta treba da činite nakon što to prihvatite? Morate to uporediti sa stanjem u kojem se nalazite i konkretno ispitati u kojim ste stvarima smeteni, a u kojima ste bistre glave. Uporedite to sa svojim trenutnim stanjem, otkrijte vlastitu iskvarenost, a zatim spoznajte sami sebe u vezi s ovim stvarima i potrudite se da budete uvršteni među smetenjake. Šta mislite o ovakvom postupku? Da li je ovakvo znanje apsolutno? (Nije. Moramo tragati za istinom i sa tog aspekta doživeti promenu.) Tako je. I želite li da čitavog života ostanete smetenjaci? (Ne.) Niko ne želi da bude smetenjak. U stvari, ovakvi razgovori u zajedništvu i raščlanjivanje nemaju za cilj da te nateraju da sebe svrstaš među smetenjake; ma kako da te Bog definiše, ma šta da razotkriva o tebi, ma kako da ti sudi, ma kako da te grdi i ma kako da te orezuje, Njegov krajnji cilj jeste da izađeš iz takvih stanja, da istinu razumeš i da je stekneš, i da se potrudiš da ne budeš smetenjak. Šta, dakle, treba da uradite ako nećete da budete smetenjaci? Morate tragati za istinom. Pre svega, morate znati u kojim stvarima postupate kao smetenjaci, u kojim slučajevima propovedate doktrinu, stalno vijugajući po teorijama, rečima i doktrinama, a u kojim slučajevima zurite u prazno kad se suočite s činjenicama. Kad rešite ove probleme i budete načisto u vezi sa svakim aspektom istine, prorediće se i situacije u kojima ćete se ponašati kao smetenjaci. Kad budeš jasno razumeo svaku istinu, kad ti u svemu što radiš više ne budu vezane i ruke i noge, kad ne budeš više zauzdan ni sputan – kad budeš bio u stanju da, kad ti se nešto desi, pronađeš ispravna načela primene i da zaista postupaš u skladu s tim načelima, nakon što se pomoliš Bogu, potražiš istinu ili nađeš nekog s kim ćeš u zajedništvu porazgovarati o njoj, tada ćeš prestati da budeš smetenjak. Ako su ti neke stvari jasne i ako si u stanju da pravilno praktikuješ istinu, onda u tim stvarima nećeš biti smetenjak. Ljudi moraju da shvate istinu kako bi im srca bila prirodno prosvećena.

Bog nekim ljudima kaže da su smetenjaci, što oni u početku možda ne mogu da prihvate, ali posle nekog vremena shvataju da zaista ništa jasno ne razumeju; nisu u stanju da raspoznaju lažne vođe i antihriste; osećaju se prilično smeteno, shvataju da su lošega kova, pa naposletku prihvataju takvu ocenu i pokoravaju se. Reč „smetenjak” je relativno elegantna i prijatna za uvo, ali potrebno je da prođe izvesno vreme da bi ljudi mogli da je prihvate; možda bi im bilo teže da prihvate neke manje prijatne i grublje reči. Neke od Božjih reči koje ljudima sude i razotkrivaju ih, pogađaju pravo u metu; te reči su znatno grublje. Većina ljudi je isuviše malog rasta da bi te reči prihvatila. Kad ih čuju, ljudi osećaju tugu i bol; one povređuju njihovo dostojanstvo, usled čega se u svojim nezrelim srcima osećaju ogorčeno i ranjeno. Koje vam reči zvuče naročito neprijatno kad ih čujete, te smatrate da Bog ne bi trebalo da ih izgovara i da ne možete da ih prihvatite? Uzmimo, na primer, reči kao što su đubre, crv, prljavi demon, gori od svinje, psa ili zveri, i tome slično. Čini se da većini ljudi nije nimalo lako da takve reči prihvate. Da li učtivi ljudi obično koriste takve reči? Svi ste vi dobro obrazovani. Svi vodite računa o tome da budete prefinjeni i suzdržani u onome što govorite, kao i u pogledu načina na koji govorite: taktični ste i naučili ste da drugim ljudima ne narušavate dostojanstvo i ponos. U svojim rečima i postupcima uvek ostavljate drugima dovoljno prostora za manevrisanje. Trudite se iz petnih žila da ljudi budu opušteni. Ne razotkrivate njihove ožiljke i nedostatke, i trudite se da ih ne povredite i ne postidite. To je jedno od načela međuljudskih odnosa po kojem postupa većina ljudi. Ali o kakvom je načelu ovde zapravo reč? (Radi se o nekom ko hoće da ugodi drugima; to je varljivo i nepouzdano.) Reč je o lukavom, nepouzdanom, izdajničkom i podmuklom načelu. Tu se, iza nasmejanog čovekovog lica, krije mnoštvo zlonamernih, podmuklih i odvratnih stvari. Primera radi, neki ljudi, tokom interakcije s drugima, čim uvide da njihov sagovornik ima nešto viši status, ovako razmišljaju: „Moram da biram milozvučnije reči kad razgovaram s njim, da mu ne bih narušio ugled – jer, šta ako bude u prilici da mi naudi?” Stoga oni naprosto ćute ili, ako i progovore, čine to na taktičan, milozvučan i laskav način. Kad se sretnu sa osobom od ugleda, reći će joj: „Ah! Nikad nisam video nikoga ko je tako zgodan kao ti. Jesi li ti nekakva vila? Tako si lepa da ti ni šminka nije potrebna; a ako se još i našminkaš, neće ti biti ravne. Pogledaj samo kako si građena; sve ti lepo stoji! Ta privlačna, prelepa odeća mora da je specijalno krojena za tebe!” Ovi ljudi koriste naročito ljubazne reči, tako da se svako ko ih čuje oseća opušteno; da li, međutim, oni zaista iskreno misle ono što govore? (Ne misle.) Šta oni stvarno misle? Oni svakako imaju svoje namere i skrivene motive, koji su zasigurno sramni; mogu čak biti i naročito zlokobni, podmukli i ogavni, što bi kod drugih ljudi izazvalo gađenje. Nakon što se rastanu s tom osobom, oni je kod drugih ljudi ogovaraju i govore o njoj uvredljivo i sa mržnjom. Njihove su reči napadačke i otrovne! Zbog laskavih reči koje su upravo izgovorili, osećaju se nervozno i zlovoljno; omalovažavanje i klevetanje drugih iza njihovih leđa, vraća ih u ravnotežu. U srcima takvih ljudi caruje mrak; oni su sebični i ogavni. Takvo ponašanje je gnusno i odvratno. O kakvim se ljudima ovde radi? To su najobičniji lažljivci. Previše je takvih među nevernicima, a ima ih čak i u Božjoj kući. Dok izgovaraju milozvučne reči, namere su im sramne i ogavne, a motivi skriveni; u stanju su da izgovore sve što im može pomoći da postignu svoj cilj. Njihove milozvučne reči uopšte nisu u skladu s činjenicama, preterane su i skrivaju njihove prave namere i ciljeve. Kada govore uvredljivo, izgovaraju šta god im padne na pamet i u stanju su da izuste i najotrovnije reči. Kakvi su to ljudi, zapravo? Čega još ima u njihovoj prirodi, osim spoljašnjih otkrivenja njihove licemerne, nepouzdane i lažljive naravi? Oni su otrovni – isuviše otrovni! Da li drugi ljudi od njih traže da im upućuju komplimente? (Ne.) Zašto ih onda obasipaju komplimentima? (Zato što imaju svoj cilj.) Tako je. Oni se, na pošten ili prljav način, s drugima naprosto poigravaju kako bi ostvarili vlastite ciljeve i namere; u stanju su da kažu šta bilo, ma koliko mučno to zvučalo. Zar to nije otrovno? Nakon toga, da bi se oslobodili neravnoteže u svom srcu, oni drugim ljudima zabijaju nož u leđa, psuju ih i klevetaju, i govore o njima što je god moguće uvredljivije i mrskije. Zar to nije otrovno? To je tako otrovno! Iz toga se može videti čovekova priroda. Ništa što ljudi rade pred drugima ili iza njihovih leđa nije istinito ni iskreno, niti je išta od toga u skladu sa istinom ili sa ljudskošću; sve je zlo i otrovno. Zar nije tačno da u svemu što iskvareni ljudi govore ima otrovnih elemenata? (Tačno je.) Da li su, dakle, ljudske reči pouzdane? Može li se verovati njihovim rečima? Ljudi su tako nepouzdani i nedostojni poverenja! Zašto je to tako? Zato što sve što bude otkriveno iz njihovih postupaka i onoga što tokom svog života izgovaraju, svako njihovo delo i svaki postupak, svaka zamisao i ideja, sve je to deo njihove sotonske naravi i u celosti predstavlja njihovu sotonsku priroda-suštinu.

Kako to da ljudi veruju u Boga, a ne veruju da su Njegove reči istina? To je zato što su im oči slepe, što ne razumeju šta je istina i što ne znaju ništa o Bogu. Mnogi čitaju Božje reči i mogu da priznaju da su Njegove reči istina, ali ipak imaju vlastite predstave i opiru se onome što je Bog rekao u vezi sa „crvima”, „đubretom”, „đavolima” i „zverima”, do te mere da su potpuno nesposobni da ove stvari prihvate. To je zato što ne poznaju vlastitu prirodu. Kako ljudi gledaju na čovekovu priroda-suštinu? (Oni priznaju svoju sotonsku narav, ali smatraju da ipak imaju i dobre strane, i ne uviđaju da su i sami Sotone od krvi i mesa.) Da li ljudi vlastitu priroda-suštinu razumeju precizno, jasno i istinito, kao Bog? (Ne.) U stvari, ljudska priroda-suština je krajnje neprijateljski nastrojena prema Bogu. Bog posmatra ljudsku suštinu i njihovu prirodu. Njega ne zanima šta ljudi otvoreno rade i govore, već zagleda u njihova srca, njihovu suštinu i njihovu prirodu. Odakle potiču ove definicije i načini na koje se Bog obraća ljudima? Sve je to definisano na osnovu ljudske priroda-suštine, kao i na osnovu iskvarene naravi koju čovek otkriva. Na osnovu onoga što je dosad rečeno, razumete li značenje izraza „Bog istražuje dubine ljudskog srca”? Ljudi stalno govore kako „Bog istražuje dubine ljudskog srca”, ali kakva su vaša vlastita iskustva u vezi s ovim rečima? Jeste li ih doista iskusili? Kakvo je vaše znanje o tim rečima i njihovo razumevanje? Neki ljudi su zbunjeni i misle kako to znači da Bog poznaje misli i ideje koje se iz njih prosipaju, da zna sve što oni rade a što nije u skladu sa istinom, da su Mu poznati prljavština, iskvarenost i preterane želje koje gaje u svojim srcima; misle da Bog čak zna i za sve loše stvari koje oni prećutno čine. Da li Bog zaista istražuje ljude samo površno i da li Ga zanima samo ono čega su ljudi svesni? Da li bi se, u tom slučaju, uopšte moglo reći da Bog istražuje dubine ljudskog srca? (Ne.) Koji je najdublji deo čovekovog srca? (Njegova priroda-suština.) Mogu li ljudi biti svesni vlastite priroda-suštine? Mogu li da je osete? Mogu li da je spoznaju? (Ne mogu.) Ako ne mogu da je osete, kako će onda moći da uistinu spoznaju sami sebe? (Oni mogu spoznati sebe jedino posredstvom razotkrivanja Božjih reči i Njegovog otkrivanja tih reči.) Bog istražuje ljudsku priroda-suštinu, koju oni ne mogu ni da osete, niti da spoznaju; tek kad Bog razotkrije njihovu priroda-suštinu, kad je otkrije činjenicama, oni postaju iskreno uvereni. Sve ljudske misli, ideje i pogledi zapravo su veoma površni. Ponekad se naglas izgovaraju, a ponekad predstavljaju samo trenutne ideje, misli koje im dopiru iz srca ili koje su aktivne samo privremeno, ali sve su to stvari koje pripadaju površinskom nivou. Te aktivne misli mogu privremeno da utiču na tvoje postupke i da ih usmeravaju, ali mogu li one da utiču na pravac i ciljeve tvog života ili da ih usmeravaju? Ne mogu. Šta je onda to što može da utiče na tvoje postupke, kao i na pravac i ciljeve tvog života, i da ih usmerava? Možeš li to jasno da sagledaš? To je ono što je skriveno u najdubljim delovima ljudskog srca i u njihovom umu. To je ono što upravlja mislima i postupcima ljudi, ono iz čega izviru njihova gledišta. Neki ne razumeju značenje izraza „Bog istražuje dubine ljudskog srca”. Šta se ovde podrazumeva pod „dubinama ljudskih srca”? Šta izvire iz samog dna ljudskog srca? Jesu li to njihove najdublje unutrašnje misli? Iako se na prvi pogled zaista tako čini, o čemu se zapravo radi? Radi se o nečemu što pripada čovekovoj priroda-suštini i što niko ne može da pomeri s mesta, o njegovim najiskrenijim mislima, koje nikad ne saopštava drugima i za koje ponekad čak ni on sam ne zna šta su. Ljudi žive u skladu s tim stvarima. Misle da, ako te stvari izgube i ako im ponestane motivacija koju im one pružaju, možda više neće moći da veruju u Boga. Znate li, dakle, koje to stvari leže u dubinama ljudskog srca? (Vera u Boga zarad sticanja blagoslova; to je nešto što ljudima leži u srcu.) Tako je – ljudi veruju u Boga da bi ih On blagoslovio, nagradio, krunisao. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustvo ili znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste sledili Boga i pristupali obavljanju svojih dužnosti? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi drugi bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi. Možda oni, dok obavljaju svoju dužnost ili žive crkvenim životom, osećaju da su u stanju da ostave svoje porodice, da se rado daju za Boga, da su spoznali vlastitu motivaciju za sticanjem blagoslova, da su je gurnuli u stranu i da ona više ne upravlja njihovim životima, niti ih ograničava. Zatim, misle da više nemaju motivaciju za sticanjem blagoslova, ali Bog misli drugačije. Ljudi na stvari gledaju samo površno. U odsustvu kušnji, oni imaju lepo mišljenje o sebi. Dokle god ne napuštaju crkvu ili ne poriču ime Božje, dokle god se uporno daju za Boga, oni žive u uverenju da su se promenili. Čini im se da ih pri obavljanju dužnosti više ne vodi lični elan niti trenutne pobude. Umesto toga, uvereni su da mogu da streme ka istini, da prilikom obavljanja dužnosti mogu neprekidno da traže istinu i da je sprovode u delo, kako bi pročistili svoju iskvarenu narav i ostvarili neke istinske promene. Kako se, međutim, oni ponašaju kad ih zadesi nešto što je direktno povezano s njihovim odredištem i ishodom? Istina tada biva u celosti razotkrivena. Da li, naposletku, ova okolnost, barem što se ljudi tiče, predstavlja spasenje i usavršavanje, ili pak njihovo otkrivanje i eliminaciju? Je li ta okolnost dobra ili loša? Za one koji tragaju za istinom, ona znači spasenje i usavršavanje, što je dobro; onima koji za istinom ne tragaju, ona znači otkrivanje i eliminaciju, što je loše. Zar nije tačno da se svi ljudi, u određenom vremenskom periodu, suočavaju sa okolnostima kušnje i oplemenjivanja? Zašto Bog to radi? To svakako ima smisla, jer Bog istražuje dubine ljudskog srca; On zna pravo stanje u najskrivenijoj unutrašnjosti čoveka; On ljude razume i u celosti i jasno vidi njihovu priroda-suštinu. Neki ljudi će, nakon izvesnog vremena, možda postići određeni uspeh, učiniti neka dobra dela, ne napravivši pritom nijednu veliku grešku, i možda će biti u stanju da prihvate orezivanje. Možda će čak, kad ih nešto zadesi, imati donekle pokoran stav. Stoga će za sebe pomisliti da su prilično dobri, da su zakoračili na pravi put vere u Boga, da su spaseni i usavršeni. Međutim, baš kad budu najzadovoljniji sobom, suočiće se s dovođenjem u red, sudom i grdnjom od Boga. Ove okolnosti otkrivaju ljude, njihov rast, njihovu iskvarenu narav, njihovu priroda-suštinu i njihov stav prema Bogu. Za ljude je to otkrivanje zapravo dobra stvar. Ukoliko tragaju za istinom, njih će ta okolnost, to otkrivanje, zapravo očistiti. Očistiće ih od čega? Ovo razotkrivanje će te očistiti od nerazumnih zahteva prema Bogu i tvojih preteranih želja, i primoraće te da zauzmeš ispravno gledište; nećeš više pokušavati da sa Njim trguješ, niti da Mu ispostavljaš zahteve u pogledu svojih preteranih želja; umesto toga, tvoje će se srce sve više istinski pokoravati Bogu. Nećeš tražiti više ništa osim istine i načina da udovoljiš Božjem srcu, usled čega ćeš postajati čistiji, sve dok naposletku ne budeš bio u stanju da postigneš spasenje. Zar ovo nije rezultat koji se postiže Božjim delom? (Jeste.) Zar se iza ovakvog Božjeg delovanja ne krije određeno značenje? Zar se time ljudi ne pročišćuju? Da li je ljudima potrebno takvo pročišćenje? (Jeste.) Kada Bog ne bi ljude na ovaj način razotkrivao i čistio, da li bi oni mogli da steknu istinu? (Ne bi.) Ljudi tada ne bi mogli da steknu istinu. Kakvim putem ljudi mogu koračati na osnovu svoje sotonske prirode? (Oni mogu slediti Sotonu i opirati se Bogu.) A mogu li takvi ljudi dobiti blagoslov? Ne mogu; oni jedino mogu da budu eliminisani.

Znate li šta je, zapravo, farisej? Ima li oko vas fariseja? Zašto te ljude nazivamo „farisejima”? Kako se fariseji mogu opisati? To su ljudi koji su licemerni, potpuno lažni i koji u svemu što rade zapravo glume. Šta je u pozadini te njihove predstave? Pretvaraju se da su dobri, ljubazni i pozitivni. A jesu li zaista takvi? Naravno da nisu. Budući da su licemeri, sve što se u njima ispoljava i otkriva je lažno; sve je obično pretvaranje – to nije njihovo pravo lice. Gde se krije njihovo pravo lice? Skriveno je duboko u njihovim srcima, daleko od očiju drugih ljudi. Sve što vidimo spolja samo je obično glumatanje i sve je lažno. Ipak, oni mogu prevariti samo ljude; Boga ne mogu da prevare. Ako ljudi ne tragaju za istinom, ako ne primenjuju i ne doživljavaju Božje reči, oni ne mogu istinski da razumeju istinu, tako da njihove reči, ma koliko lepo zvučale, ne predstavljaju istina-stvarnost, već reči i doktrine. Neki se usredsređuju samo na neprestano ponavljanje reči i doktrina, nevešto imitirajući svakoga ko drži najbolje propovedi, usled čega deklamovanje reči i doktrina već za nekoliko godina uznapreduje, pa postaju predmet divljenja i poštovanja mnogih. Nakon toga, počinju da se kamufliraju i posvećuju punu pažnju onome što govore i što rade, praveći se da su naročito pobožni i produhovljeni. Koriste takozvane duhovne teorije da bi se kamuflirali. Gde god da se nađu, pričaju šarene laže koje odgovaraju ljudskim predstavama, ali su u potpunosti lišene istina-stvarnosti. A propovedanjem tih svojih šarenih laža – koje su u skladu s ljudskim predstavama i ukusima – uspevaju mnoge da navedu na stranputicu. Drugima takvi ljudi izgledaju veoma pobožno i skromno, ali zapravo su lažni; samo su naizgled tolerantni, strpljivi i ljubazni, ali sve je to pretvaranje; kažu da vole Boga, a u stvari samo glume. Drugi ih kuju u svece, ali sve se svodi na laž. Gde se to može naći osoba koja je zaista sveta? Ljudska svetost je u potpunosti lažna. Sve je to gluma, čisto pretvaranje. Ljudi su naizgled odani Bogu, a zapravo se samo pretvaraju pred drugima. Kad ih niko ne gleda, ne pokazuju ni trunku odanosti, a sve što rade je površno. Površno gledano, oni se daju za Boga, ostavljaju svoje porodice i poslovnu karijeru. Šta, međutim, rade u potaji? Oni u crkvi sprovode vlastiti poduhvat i izvode vlastitu operaciju, uzimaju profit od crkve i potajno kradu darove, a sve pod maskom da rade za Boga… Ti ljudi su licemerni fariseji savremenog doba. Odakle fariseji potiču? Da li se oni rađaju među nevernicima? Ne, svi oni dolaze iz redova vernika. Zašto su ti ljudi postali fariseji? Je li ih neko drugi učinio takvima? Očigledno da nije tako. Koji je onda razlog? Razlog za to leži u činjenici da im je priroda-suština naprosto takva, i to zbog puta kojim su krenuli. Oni Božje reči koriste samo kao oruđe za propovedanje i sticanje profita od crkve. Svoj jezik i svoj um naoružavaju Božjim rečima, propovedaju lažne duhovne teorije i zaodevaju se plaštom sveca, da bi onda to koristili kao sredstvo za postizanje svog cilja, odnosno radi zarađivanja na račun crkve. Oni samo propovedaju doktrine, ali nikada nisu sprovodili istinu u delo. Kakvi su to ljudi koji neprestano propovedaju reči i doktrine, uprkos tome što nikad nisu sledili Božji put? To su licemerni fariseji. Njihovo oskudno, takozvano dobro ponašanje i dobro vladanje, kao i ono malo čega su se odrekli i što su potrošili, postigli su isključivo uzdržavanjem i zavijanjem vlastite volje u lepo pakovanje. Svi njihovi postupci su u celosti lažni i sve je kod njih samo pretvaranje. U srcima tih ljudi nema ni trunke bogobojažljivosti, kao ni iskrene vere u Boga. Povrh toga, oni su zapravo bezvernici. Ako ne budu tragali za istinom, ljudi će ići istim tim putem i postaće fariseji. Zar to nije strašno? Religijsko mesto na kojem se okupljaju fariseji pretvara se u pijacu. U Božjim očima, to je religija, a ne crkva Božja, niti mesto na kojem se ljudi Njemu klanjaju. Prema tome, bez obzira na to sa koliko su se doslovnih reči i površnih doktrina o Božjim izjavama naoružali, ljudi od toga neće imati nikakve koristi ukoliko ne budu tragali za istinom. Neki će reći: „Pošto je svejedno beskorisno, onda uopšte neću ni da se naoružavam.” O čemu oni to govore? Zar to nije besmislica? Zar te reči nisu smešne? Šta je cilj ove Moje besede o Božjim rečima? Da li Mi je cilj da te sprečim da se naoružavaš rečima Božjim? (Ne.) Božjim rečima se moraš naoružati, ali najvažnije je da budeš načisto s tim da Božje reči ne smeš koristiti da bi na bilo koji način stvarao lažnu sliku o sebi, niti da bi uzimao profit od crkve, a pogotovo ne kao oružje za napad na druge ljude. Šta su Božje reči? Božje reči su istina, put i život, kojima se razrešava ljudska iskvarena narav. Ako te reči budeš savršeno primenjivao i sprovodio u delo, zadobićeš istinu; istina za tebe neće biti doktrine, niti puke reči, već tvoja život-stvarnost. A kad budeš pridobio istinu, pridobićeš život.

Na temu Božjeg istraživanja dubina ljudskog srca, o kojoj sam maločas govorio, ispričaću vam jednu priču: bila jednom jedna prelepa žena, koja je bila udata za bogataša. Kako svet obično gleda na takve brakove? Lepa žena juri za bogataševim novcem, a bogataš za lepom ženom zbog njenog izgleda; svako uzima ono što mu treba, ali tu prave ljubavi nema – to je brak iz interesa. Kako svet to zamišlja, lepa žena bi sasvim sigurno rasipnički trošila novac i živela na visokoj nozi, ali ova to nije činila. Živela je životom obične domaćice, obavljajući kućevne poslove; svakoga dana je vredno i savesno radila, i bila dobra prema svom mužu i njegovoj porodici, pa bi se mogla nazvati čednom i plemenitom. Kako se, međutim, bogataš ponašao prema njoj? Kao prvo, strahovao je da ova prelepa žena neće moći da iskreno živi sa njim i da njihov brak neće potrajati, te je stoga celokupno svoje bogatstvo i sve važne stvari zadržao za sebe. Sve je to prepisao na svoje ime, umesto da svojoj ženi prepusti upravljanje nad imovinom. Prelepu ženu, međutim, ništa od toga nije zanimalo. Ma kako da se muž odnosio prema njoj – bilo zato što joj nije verovao, ili da bi je finansijski ograničio – ona nimalo nije bila bezvoljna ni nezadovoljna. Naprotiv, postala je još marljivija. Nakon nekoliko godina, lepa žena je svom čoveku izrodila decu i nastavila da, kao i ranije, brine o čitavoj porodici, poput svake dobre žene i brižne majke; prema mužu je bila poslušna, nežna i pažljiva. Jednoga dana, bogatašu je napokon sinulo da njegova žena možda nije onakva kakvom ju je zamišljao: ona nije marila za njegovim novcem, niti za njegovim materijalnim bogatstvom. Osim sredstava potrebnih za normalan život, nije imala nikakvih dodatnih prohteva, a uz to je mnogo toga – svoju mladost, lepotu i vreme – uložila u podizanje porodice. Bila je vredna i savesno brinula o porodici, i nikad se nije požalila. Bogataš je bio duboko dirnut. Šta li je prvo pomislio nakon što ga je sve to dirnulo? Nije li ovako razmišljao: „Oh, žena mi je tako pouzdana, a ja sam u nju sumnjao i od nje zazirao. Nisam bio fer što sam se prema njoj tako ponašao. Celokupno svoje bogatstvo i čitavo imanje trebalo bi da poverim njoj na čuvanje, jer ona je moja prava ljubav, osoba kojoj treba najviše da verujem i koja najviše zavređuje moje poverenje. Ako njoj ne verujem i ako od nje zazirem, onda sam prema njoj zaista nepravedan. Ponašam se kao da nemam ni trunke karaktera. Budući da je prošla kroz tolike godine iskušenja, ne smem više da sumnjam u nju.” Zar nakon sagledavanja svih činjenica i vi niste isto to pomislili? (Jesmo.) Takva misao izvire iz ljudskog načina rasuđivanja. Do takvog suda je došao posmatrajući kako se ona ponašala dok su joj se dešavale razne stvari, a onda je iz takvog suda proistekla njegova definicija te žene. Stoga je bogataš, nakon što se osetio dirnutim, celokupno bogatstvo preneo na svoju ženu, pokazujući time da joj u potpunosti veruje i da joj na taj način uzvraća za višegodišnju odanost i za sve što je u njega uložila. Za većinu ljudi, takav njegov postupak je u skladu sa ljudskom savešću, rasuđivanjem, moralom i etikom. Da li je time ova stvar okončana? (Nije.) Bogataš je, u zakonskom postupku, celo svoje bogatstvo preneo na ženino ime. Jednog dana, vrativši se kući na ručak, čim je ušao na vrata, bogataš je osetio da nešto nije u redu. Žena ga ovoga puta nije dočekala na vratima, niti mu se obratila, a u kući je bilo hladno. Zašto je trpezarijski sto, koji je obično bio prekriven raznim đakonijama, danas bio potpuno prazan? Pogledao je iza sebe i na stolu ugledao komad hartije, na kojem je bila ispisana jedna jedina reč – Zbogom!

Priča je sada završena. Pošto ste verovatno svi manje-više razumeli poentu priče, možete li reći zašto sam vam je ispričao? (Da bismo shvatili da se ljudima ne može verovati, jer se isuviše vešto pretvaraju.) Bogataš je bio prevaren lažnim predstavljanjem. Ta prelepa žena se veoma dobro pretvarala; tolike godine nije načinila ni najmanju grešku, tako da bogataš, za sve to vreme provedeno s njom, nijednom nije ništa naslutio. Kojoj vrsti ljudi pripada ta lepa žena? (Ona je podmukla, lažljiva i naročito lukava.) Da li je ona od samog početka nameravala da učini to što je učinila, ili se toga dosetila tek na kraju, nakon što je stekla sve bogatstvo? (Od samog početka je imala takav naum.) Kakve su joj bile prvobitne namere kad se udala za bogataša? Je li te svoje namere otvoreno ispoljavala? (Ne, ona ih je prikrivala.) Šta je ona, dakle, spoljašnjem svetu pokazivala? (Svoj lažni izgled.) Potpuno lažni izgled. A šta je iza tog lažnog izgleda bilo najdublje skriveno? (Njena želja za sticanjem bogatstva i profita.) Ona se za bogataša nije udala zato što ga je iskreno volela, već isključivo zbog njegovog bogatstva. Dokle god je postojala mogućnost da mu preotme bogatstvo, makar to potrajalo deset ili dvadeset godina, nije joj smetalo što je morala da se uda za njega i da zarad bogatstva potroši tolike godine mladosti i napornog rada. Ta je misao čučala u najvećim dubinama njenog srca. Kakvog su karaktera stvari koje je počinila zarad ispunjenja tog svog nauma? (Reč je o pretvaranju i obmanjivanju.) Da li to što je uradila vredi upamtiti ili je to ljudima ogavno? (Ogavno je.) Je li ovo dobro ili zlo? (Zlo.) Sve je to zlo. Na osnovu čega ste zaključili da svi njeni postupci i sve žrtve koje je podnela predstavljaju zlo? Odakle proističe takav zaključak? (Zasnovan je na njenoj nameri i polazištu svih njenih postupaka.) Šta ste, dakle, shvatili iz ove priče? (Ljudi kod drugih vide samo spoljašnji izgled, dok Bog posmatra njihovu suštinu.) U to nema nikakve sumnje. Zbog čega ljude zanima samo spoljašnji izgled? Mogu li oni da dokuče namere i motive drugih ljudi na osnovu njihovih reči i postupaka? Da li vi znate kako da to dokučite? (Možemo da uočimo samo one očigledne, spoljašnje znakove.) Iako sada možete da uočite samo neke spoljne manifestacije, kad budeš razumeo istinu i stekao nešto od istina-stvarnosti, zar tada nećeš moći da malo jasnije sagledaš ljudsku suštinu? (Moći ćemo.) Kako to da Bog može tako jasno da prozre ljudsko srce? To je zato što je Bog istina, zato što je On svemoguć i što istražuje dubine ljudskog srca. Mislite li da i ljudi o drugima sude prema ispravnim merilima, kao što to Bog čini? (Ne sude, zato što svi spadaju u istu vrstu, a Bog je Stvoritelj.) Ako svi ljudi pripadaju istoj vrsti, ima li onda među njima ikakvih razlika? Da li se oni koji poseduju istinu razlikuju od onih koji je nemaju? Da li se oni koji su spoznali Boga razlikuju od onih kojima to još nije pošlo za rukom? Da li se bogobojažljivi ljudi razlikuju od onih koji se Boga ne plaše? (Razlikuju se.) U koju vrstu spada osoba koja može da prozre suštinu drugih ljudi? (Spada među one koji su spoznali Boga i koji Ga se plaše.) Na kraju krajeva, kako neka osoba uopšte može da prozre suštinu drugih ljudi? Kad je o ljudima reč, oni istinu mogu da dokuče tek nakon što su je razumeli i nakon što su stekli istina-stvarnost. A kada je reč o Bogu, zašto je On u stanju da prozre ljudsku suštinu? Kako to objašnjavate? Može li se reći da je Bog merilo po kojem treba suditi o svim ljudima, događajima i stvarima, da je On kriterijum po kojem se ocenjuje sve što je pozitivno i negativno? (Može.) Koji je praktični element sadržan u ovim rečima? Iako je spoljašnje vladanje neke osobe možda dobro i savršeno, ukoliko poseduješ istina-stvarnost moći ćeš da dokučiš da li ona istinu zaista sprovodi u delo ili ne. Ukoliko, međutim, ne poseduješ istina-stvarnost, kad god budeš video neku osobu koja se savršeno vlada i besprekornom maskom veoma vešto prikriva svoj spoljašnji izgled, nećeš moći da razlučiš da li ona istinu zaista sprovodi u delo ili ne? Naprosto, nećeš umeti da to razaznaš. Ako ne poseduješ istina-stvarnost, nećeš imati merilo po kojem bi mogao da sudiš drugima i stoga nećeš znati kako da o njima sudiš. Kad vidiš nekoga ko se spolja dobro vlada i veoma ljubazno govori, ko uveliko sebe daje i podnosi patnje, ko spolja ne pokazuje nikakve probleme i kome se ne može pripisati nijedna mana, kako ćeš presuditi da li se radi o dobroj ili lošoj osobi, osobi koja voli istinu ili osobi koja prema istini oseća odbojnost? Kako ćeš to razlučiti? Ukoliko ne poseduješ merilo za rasuđivanje, njeno spoljašnje vladanje i postupci lako će te zaslepiti. A ako te ona bude time zaslepila i obmanula, hoćeš li moći da razaznaš da li je reč o dobroj ili lošoj, o plemenitoj ili zloj osobi? Naravno da nećeš. Neki ljudi se pitaju: „Mogu li oni koji razumeju istinu da, isto kao i Bog, istražuju srca drugih ljudi?” Ljudska bića nemaju tu sposobnost. Čak i ako su stekli nešto dublje razumevanje istine, to ne znači da poseduju istina-stvarnost. Ukoliko, međutim, neka osoba razume istinu, ona će moći da razazna da li je neko drugi dobar ili loš čovek, da li voli istinu ili ne, da li je pošten ili lažljiv, plaši li se Boga ili je prema Njemu buntovan i neprijateljski nastrojen, kao i da li iskreno sledi Boga ili je licemeran. Sve te stvari ćeš moći da razlučiš. Šta je od svega toga, u krajnjoj liniji, najvažnije? (Najvažnije je imati istina-stvarnost.) Ljudi koji nemaju istina-stvarnost ne mogu ništa da razumeju u potpunosti, uvek se ponašaju glupo i na načine koji su suprotni istini i protive se Bogu. Takvi ljudi su vredni žaljenja. Ovim se ujedno dotičemo i važnosti pitanja da li je neka osoba u stanju da stekne istinu i da zakorači u istina-stvarnost. Kako ljudi gledaju na druge kad ni sami ne razumeju istinu? Oni na druge mogu da gledaju samo kroz vlastite predstave i maštarije. Kada o nekoj osobi sude i klasifikuju je, njih isključivo zanima kakvog je kova ta osoba i kakvo je njeno znanje; zanima ih samo da li je njeno spoljašnje vladanje etično, je li u skladu s tradicionalnom kulturom i ljudskim moralom, te da li su njeni postupci korisni drugim ljudima. Ako uvide da su reči i dela te osobe u osnovi razumni, da su u potpunosti usklađeni s ljudskim predstavama o etici i moralu, te da odgovaraju svačijem ukusu, oni će tu osobu svrstati među dobre ljude. Kako, međutim, ljude klasifikuje Bog? Da li sve te metode, pomoću kojih ljudi dolaze do svojih polazišta i zaključaka, ujedno predstavljaju i merila po kojima Bog određuje suštinu neke osobe? (Ne.) Na čemu onda zasniva Svoj sud? Svoj sud o priroda-suštini neke osobe Bog zasniva na mislima i idejama koje ta osoba nosi u srcu, kao i na motivima koji stoje iza njenih reči i postupaka, a koji zapravo predstavljaju njene prave namere i ciljeve. Upravo iz tog razloga kažemo da je Bog Onaj koji istražuje dubine ljudskog srca. Može li ljudsko biće da istražuje dubine srca drugih ljudi? (Ne može.) Ljudi kod druge osobe mogu da vide samo spoljne manifestacije, kao i namere koje ona razotkriva kroz svoje reči, ili čitajući njene reči između redova; u najboljem slučaju, ljudi su u stanju da vide ove stvari, tako da svoj sud o ponašanju drugih ljudi mogu da zasnivaju samo na onome što vide i što čuju. S druge strane, kad o ljudima sudi Bog, On ne posmatra samo njihove postupke, pravac kojim idu ili kvalitet njihovih konkretnih postupaka. Bog želi da vidi njihove najiskrenije misli, da vidi koje su zapravo namere i ciljevi njihovih postupaka, šta se iz njihove priroda-suštine rađa i kojim putem ih te stvari primoravaju da idu. To je ono što Bog posmatra. Stoga vas pitam, ako Bog istražuje dubine ljudskog srca – šta se tačno podrazumeva pod „dubinama ljudskog srca”? Jednostavno rečeno, to su najiskrenije misli koje ljudi u svom srcu nose. Prema tome, kad god se nađeš u Božjem prisustvu, ma koliko da se dobro prerušiš, ma kako da se vešto skrivaš i ma kakve izgovore da smišljaš, Bog će uvek uspevati da dokuči sve tvoje najiskrenije misli i sve ono što si u svojoj najdubljoj unutrašnjosti sakrio; nema na svetu čoveka čije skrivene, unutrašnje stvari mogu promaći pažljivom Božjem proučavanju. Razumeš li šta ti govorim? Nakon decenija zajedničkog života i lepog ponašanja, ona lepotica je ipak prevarila osobu koja joj je bila najbliža – kad bi se i vama desilo to isto, zar ne biste i sami naseli na takvu obmanu? (Naseli bismo.) Zar se onda ne bi moglo reći kako ona nije obmanula samo svog muža, već i vas same, kao i sve ostale? (Moglo bi se tako reći.) Ona nikome nije otkrila najiskrenije misli koje je nosila u srcu – nikome se nije poverila – štaviše, njena je maska bila besprekorna i niko nije uspeo da je prozre. Jednu stvar je, ipak, smetnula s uma – Bog pažljivo posmatra sve što ljudi rade. Možda je sve druge ljude uspela da obmane, ali Boga nije mogla prevariti. Iako je onaj bogataš spolja delovao pronicljivo i umeo da zgrne gomilu novca, naposletku je ipak pao kao žrtva jedne žene. Da li je to bila trenutna nepažnja s njegove strane? (Ne.) Šta je onda bio uzrok njegovog pada? Uzrok je taj što nije mogao da je prozre. Koje vam činjenice kroz ovu priču saopštavam? Govorim vam da, u pogledu vere u Boga i svog vladanja, morate ići ispravnim putem i da ne smete koristiti nepoštene i zle puteve. Koji su to putevi nepošteni i zli? Ljudi koji veruju u Boga uvek se oslanjaju na sitne spletke, na varljive i lukave igre, kao i na razne smicalice, ne bi li prikrili vlastitu iskvarenost, sopstvene nedostatke i greške, kao i probleme poput vlastitog lošeg kova; oni se prema raznim pitanjima uvek odnose u skladu sa sotonskim filozofijama, koje nipošto ne smatraju lošim. Kad je reč o manje bitnim pitanjima, oni se ulaguju Bogu i svojim vođama, ali ne sprovode istinu u delo, niti se ponašaju u skladu s načelima. Pažljivo odmeravaju reči i izraze drugih ljudi, i uvek ovako razmišljaju: „Kakav je moj učinak u poslednje vreme? Da li me svi podržavaju? Zna li Bog za sve dobre stvari koje sam uradio? Ako zna, hoće li me pohvaliti? Kakav je moj položaj u Božjem srcu? Jesam li Mu važan?” Ovo se praktično svodi na pitanje da li će neko, ko veruje u Boga, dobiti blagoslove ili će biti eliminisan. Nije li zlo i nepošteno stalno razmišljati o ovim stvarima? To je svakako nepošten i zao, a ne ispravan put. Koji je, dakle, pravi put? (Traganje za istinom i promena naravi.) Tako je. Za one koji veruju u Boga, jedini pravi put sastoji se u tome da tragaju za istinom, da steknu istinu i da postignu promenu vlastite naravi. Jedini istinit i pravi put jeste onaj kojim Bog vodi ljude do njihovog spasenja.

Bog istražuje dubine ljudskog srca; On je u stanju da sagleda najdublje odaje ljudskog srca i njihove najiskrenije misli. Kad Bog kaže „Ljudi su crvi”, na osnovu čega On to tvrdi? (Na osnovu priroda-suštine ljudskih bića.) Jeste li ikada pažljivo analizirali suštinu, stanje i manifestacije tih „crva” o kojima Bog govori i koje vidi? Koji elementi ljudske suštine navode Boga da im to kaže? Zašto Bog kaže da su ljudi crvi? Sa Božje tačke gledišta, očigledno da je iskvareno čovečanstvo Njegova tvorevina; ispunjavaju li, međutim, ti ljudi sve one obaveze i dužnosti koje bi stvorena bića trebalo da ispunjavaju? Nadalje, iako mnogi ljudi izvršavaju svoju dužnost, kakav učinak pritom ostvaruju? Oni u vršenju svoje dužnosti ne preuzimaju inicijativu; ako se ne orezuju i ne disciplinuju, oni prestaju da napreduju; stalno imaju potrebu za sastancima, prisnim razgovorima i snabdevanjem, kako bi u sebi očuvali makar tračak vere i neke sićušne aktivne elemente – nije li to odraz njihove iskvarene naravi? (Jeste.) Ljudi nisu svesni vlastitog položaja, niti znaju šta treba da rade, za čim treba da tragaju i kojim putem treba da idu; u većini slučajeva se čak ponašaju po sopstvenom nahođenju i naprosto divljaju. Šta bi oni radili kad ih Bog ne bi tako često pojio i orezivao, i kad za njih ne bi stalno uređivao okolnosti da bi ih vratio k Sebi? Moglo bi se reći da ljudi, u tom slučaju, ne samo što ne bi mogli da dobro obavljaju svoju dužnost, već bi se takođe do te mere izopačili da bi postali negativni, aljkavi u svom poslu, postupali bi površno i obmanjivali Boga. Ako neko nije u stanju da vrši dužnost koju treba da obavlja, kakav je onda kvalitet svih njegovih postupaka? Moglo bi se reći da svi njegovi postupci predstavljaju zlodela – da donose samo zlo! Sve ono o čemu takvi ljudi po čitav dan razmišljaju nema nikakve veze sa istinom, niti sa sleđenjem Božjeg puta. Bez ikakvog razmišljanja ili truda, oni svakog bogovetnog dana pojedu po tri puna obroka hrane; a čak i ako im se u glavi javi po koja misao, ona nije u skladu sa istina-načelima, niti ima ikakve veze s Božjim zahtevima prema čoveku. Oni ometaju i narušavaju poredak stvari, a pritom uopšte ni ne svedoče o Bogu. Srca su im ispunjena mislima o tome kako da očuvaju svoje fizičko blagostanje, kako da streme ka statusu i slavi, i kako da među drugima stoje gordo, da steknu status i renome. Jedu hranu koju im Bog daje i uživaju u svemu što im Bog pruža, bez ikakvog mešanja u odnose među ljudima. Bog takve ljude ne voli – On ih, štaviše, prezire. Neki ljudi svoju dužnost obavljaju kao puku formalnost. U crkvu dolaze kako bi, poput kakvog nevernog vođe, nadzirali rad drugih ljudi; tu obiđu jedan krug, izgovore nekoliko zvučnih parola, održe bukvicu svojoj braći i sestrama, postaravši se da ih svi pokorno slušaju, i time je sav njihov posao završen. Kad vide da neko samo površno obavlja svoju dužnost, ne preuzimajući na sebe odgovornost, oni ovako razmišljaju: „Ovo sa mnom nema nikakve veze i ne predstavlja pretnju po moj status, tako da me baš briga za to.” I tako oni životare iz dana u dan, a da pritom nikad nisu obavili nikakav stvarni posao, niti su ikada rešili ijedan stvarni problem. Kakvi su to ljudi, zapravo? (To su ljudi koji su u stanju da pojedu tri obroka dnevno, bez ikakvog razmišljanja ili truda oko toga.) Oni ne znaju šta bi svakodnevno trebalo da rade, pa tako danima bezbrižno tumaraju unaokolo, ne znajući da li je Bog zadovoljan njima, da li ih prezire ili ih istražuje. Da li je to što oni rade u skladu sa istinom? Ispunjavaju li oni svoje obaveze? Jesu li odani? Jesu li površni u svom radu? Da li su ushićeni onim što rade? Svedoče li o Bogu? Ništa od toga oni ne znaju. Čoveka koji je u stanju da pojede tri obroka dnevno, bez ikakvog razmišljanja ili truda oko toga, obično nazivamo „lezilebovićem”. Takvi ljudi ne obavljaju nikakav pravi posao; suviše su lenji da bi čak i sami sebi spremili hranu, već bi radije da ih neko drugi opslužuje. O kakvim se ljudima ovde radi? Borave na mestu gde ih tog dana put nanese, obeduju tamo gde je hrana dobra, odlaze tamo gde je udobno za spavanje i tamo gde ima ljudi koji će im se ulagivati. Između takvih ljudi i crva nema baš nikakve razlike, zar ne? (Tako je.) Nema nikakve razlike. Da li je onda, na osnovu ovakvog ponašanja, nepravedno ljude nazivati „crvima”? (Nije.) Ljudi neprestano žive sa ovakvom, izopačenom prirodom; čim obave nešto malo pravog posla, odmah traže priznanje za svoja dostignuća. Neki će reći: „Svoju dužnost obavljam već pet-šest godina. U vršenju svoje dužnosti, svakodnevno u tolikoj meri istrajavam da mi je već kosa osedela.” Nije li odvratno ovako govoriti? Kako možeš da govoriš isto kao Pavle? Kakav cilj stoji iza pokušaja da dobiješ priznanje za svoja dostignuća? Zar taj cilj nije da od Boga dobiješ nagradu? Kako obično nazivamo ljude koji za sebe traže nagradu? Zar ih ne zovemo „prosjacima”? Zar takvi ljudi nisu bestidnici? Ti obavljaš dužnost stvorenog bića, a kome je taj tvoj trud namenjen? Je li namenjen Bogu? Bog takve ne ceni. Ti, u stvari, deluješ u svoje lično ime, deluješ u cilju dostizanja spasenja, pa kakvo onda priznanje želiš, kakvu nagradu tražiš? Da li ti je Bog podario tek nešto malo blagodati, ili svega nekoliko blagoslova? Da li ti je Bog ovaj život dao zato da bi ti mogao da tražiš nagradu? Ili zato da bi mogao da ispružiš ruku i moliš Boga za hranu? Ti sada obavljaš svoju vlastitu dužnost. To je tvoj dug i obaveza. Tu dužnost ti je poverio Bog, što je milostivo s Njegove strane, tako da ne bi trebalo ni za šta više da moliš; u suprotnom, Bog će te prezreti i ogadićeš Mu se. Ljudi bi stalno da Boga mole za blagodati i nagrade. Kakvi su to ljudi? Zar to nisu bestidnici lošeg karaktera? Da li se svi vi nalazite u ovakvom stanju? (Da.) Kako da se rešite takvog stanja? Moraš najpre da prepoznaš koje tvoje reči i postupci pripadaju tom stanju, te da zatim što pre stupiš pred Boga u molitvi i prihvatiš da te On temeljno ispita; nakon toga, preispitaj vlastitu ružnoću i priroda-suštinu. Nakon što ponešto od toga budeš spoznao i razumeo, prenesi to svojoj braći i sestrama, pa prisno porazgovaraj s njima o tome i potpuno se razotkrij pred njima. I baš dok sa njima budeš prisno razgovarao o tome i razotkrivao im sebe, ti ćeš zapravo prihvatiti Božju proveru i tako će se tvoje stanje postepeno razrešiti. Da biste se rešili vlastite iskvarene naravi, najpre morate jasno spoznati koliko je vaša iskvarena narav zapravo podla i odvratna; tek nakon toga, moći ćete da sami sebe iskreno prezrete i mrzite – ukoliko to ne učinite, nećete moći da rešite ovaj problem. Ako se uporno držite stava da nema ničeg lošeg u tome što živite u skladu s vlastitom iskvarenom naravi, da to drugima nimalo ne smeta i da će sve biti u redu ukoliko ne počinite nikakvo zlo – zar to nije čista besmislica? Mogu li takvi ljudi da steknu istinu? Mogu li od Boga da dobiju spasenje? Zašto Bog uopšte razotkriva iskvarena stanja ljudi? Trebalo bi da u zboru iskreno razgovarate o Božjim rečima, da iskvarena stanja ljudi povežete sa otkrivenjima njihove iskvarene naravi, te da ih zatim uporedite s rečima kojima Bog razotkriva da su iskvareni ljudi isto što i crvi – da li sada shvatate koliko je ovaj problem ozbiljan? Jeste li u stanju da to prihvatite? (Jesmo.) Kad kaže da su ljudi zapravo crvi, kome se Bog prvenstveno obraća? Na koja čovekova stanja i iskvarene sklonosti On prvenstveno misli? Koju stranu čovekove iskvarene prirode razotkriva? Pre svega, neko ko se izjhednačava sa crvom u osnovi je bezvredan i nesposoban da oseti stid; sa Božje tačke gledišta, takvi ljudi ne vrede ni prebijene pare! Zašto kažem da ne vrede ni prebijene pare? Bog te je stvorio i podario ti život, a ti ne možeš čak ni minimum svoje dužnosti da obaviš; najobičniji si lezilebović. Sa Božje tačke gledišta, ti ničemu ne vrediš i čitav tvoj život je potpuno suvišan! Zar takvi ljudi nisu crvi? (Jesu.) Šta bi, dakle, ljudi trebalo da rade ukoliko ne žele da budu crvi? Kao prvo, treba da pronađete svoje mesto i da se na sve moguće načine potrudite da izvršite svoju dužnost, kako biste uspostavili normalan odnos sa Stvoriteljem i pred Bogom položili račun. Nakon toga, osmislite način na koji ćete postići odanost u obavljanju svoje dužnosti i prestati da budete površni; ovome treba da se u potpunosti i iskreno posvetite. Ne pokušavajte da se prema Stvoritelju odnosite površno. Radi sve ono što Bog od tebe traži, slušaj i pokoravaj se. Da li se još uvek oko nečega dvoumite ili opirete Božjim rečima u kojima On ljude naziva crvima? Možete li se poistovetiti s tim rečima? Neki ljudi će reći: „Godinama već obavljam svoju dužnost, tako da se verovatno razlikujem od crva, zar ne?” Jesu li u pravu? (Nisu.) U čemu greše? Tvoje praktično delovanje nema nikakve veze s pitanjem da li se ti razlikuješ od crva ili ne. Bog želi da vidi kako ti obavljaš svoju dužnost, u kakvom se stanju nalaziš dok tu dužnost obavljaš, na šta se oslanjaš prilikom vršenja dužnosti, da li pri vršenju dužnosti postižeš neke rezultate ili ne, da li ispunjavaš svoje obaveze i da li si u stanju da obavljaš svoj posao. Ako svoju dužnost obavljaš u skladu sa istina-načelima, ako si odan, ako si u stanju da svoju dužnost obavljaš prema prihvatljivom merilu i da udovoljiš Bogu, On ti se neće obraćati kao „crvu”.

Dok doživljavate Božje delo, najpre morate prihvatiti Njegove reči kojima se razotkriva čovekova priroda-suština. Ako ste u stanju da jasno sagledate iskvarenu narav ljudi i istinu o njihovoj iskvarenosti, i ako zaista spoznate sebe, zar to onda ne znači da ste na pravom putu koji vas vodi do spasenja? Od ključne važnosti je način na koji pristupate Božjim rečima koje čoveku sude i razotkrivaju ga. Pre svega, moraš dobro da promisliš o rečima Božjim koje razotkrivaju čovekovu prirodu i da ih razumeš; ako možeš jasno da vidiš da je ono što je Božjim rečima razotkriveno potpuno u skladu s tvojim stvarnim stanjem, požnjećeš ono što si posejao. Nakon što pročitaju Božje reči, neki ljudi ih uvek porede s drugima; uvek misle da su te reči usmerene ka drugim ljudima, da reči koje je Bog izgovorio nemaju nikakve veze s njima samima, ma koliko bile stroge. Ovo je problematično, jer takve osobe ne prihvataju istinu. Kako bi onda trebalo pristupati Božjim rečima? Kad pročitaš bilo koje od Božjih reči, svaki put treba da ih uporediš sa samim sobom, da ih unakrsno uporediš sa vlastitim stanjem, vlastitim mislima i gledištima, te da ih uporediš sa svojim ponašanjem. Ako zaista možeš da se uporediš s njima i da tražiš istinu radi razrešenja vlastitih problema, na taj ćeš način požnjeti ono što si posejao. Tada bi trebalo da iskoristiš stvarnost o istini koju si razumeo i da kreneš da pomažeš drugima; pomozi im da shvate istinu i reše svoje probleme, pomozi im da izađu pred Boga i prihvate Njegove reči i istinu. Tako ćeš pokazati ljubav prema drugima i požnjeti ono što si posejao; to će koristiti i tebi i drugima, i obe strane će požnjeti plodove. Ovakvo ponašanje učiniće te korisnom osobom u Božjoj kući; ako poseduješ takvu istina-stvarnost, onda možeš da svedočiš za Boga. Zar time nećeš zadobiti Božje prihvatanje? Iste te metode treba da iskoristiš kako bi prihvatio preostale reči kojima Bog razotkriva ljude i pokorio im se, a zatim treba temeljno da analiziraš i spoznaš samoga sebe. Znate li kako da sebe upoređujete na ovaj način? (Pomalo.) Kad bi ti Bog rekao da si Sotona, da si đavo, da imaš iskvarenu narav i da Mu se opireš, ti bi možda i mogao da te veće stvari uporediš sa samim sobom; ali kad se Njegove reči dotaknu nekih drugih stanja i izliva, u cilju utvrđivanja kojoj vrsti osobe pripadaš, ti te reči nisi u stanju da uporediš sa sobom ni da ih prihvatiš, a to je veoma problematično. Šta to znači? (To znači da mi zapravo ne poznajemo sami sebe.) Ne poznaješ uistinu samoga sebe i ne prihvataš istinu, zar nije tako? (Jeste.) Ljudi moraju postepeno da shvataju reči kojima Bog razotkriva ljude, kao što su „crvi”, „prljavi demon”, „ne vredi ni prebijene pare”, „đubre” i „nije nizašta”. Da li Bog ljude razotkriva sa ciljem da ih osudi? (Ne.) Šta Mu je onda cilj? (Da ljudi spoznaju sami sebe i odbace vlastitu iskvarenost.) Tako je. Pri razotkrivanju ovih stvari, Bog ima za cilj da ti omogući da spoznaš sebe, te da pritom stekneš istinu i razumeš Njegove namere. Ako te Bog razotkrije kao crva, kao nisku osobu ili kao nekoga ko nije nizašta, kako bi trebalo praktično da postupaš? Mogao bi da kažeš: „Ako Bog kaže da sam crv, biću crv. Ako Bog kaže da nisam nizašta, neću biti nizašta. Ako Bog kaže da ne vredim ni prebijene pare, biću bezvredno smeće. Ako Bog kaže da sam prljavi demon i da sam Sotona, biću prljavi demon i Sotona.” Da li je ovo put koji vodi do sticanja istine? (Nije.) Božji cilj dok izgovara te reči, krajnji cilj celokupnog Njegovog suda, grdnje i razotkrivanja, jeste da ljudima omogući da razumeju Njegove namere, da zakorače na put praktikovanja istine, bogopoznanja i pokoravanja Bogu. Ako ljudi, dok koračaju tim putem, uvek pogrešno razumeju Boga, ako često ne mogu u potpunosti da prihvate Njegov sud i grdnju, i ako je njihovo buntovništvo preveliko, šta onda mogu da urade? Moraš često stupati pred Boga, prihvatiti da te On preispituje, moraš Mu dozvoliti da te stalno iznova iskušava i oplemenjuje, i da za tebe uređuje okolnosti kako bi te pročistio. Ljudska iskvarenost je tako duboka, da im je potreban Bog da bi ih pročistio! Ukoliko ljudi nisu spremni za to, ako se uvek prepuštaju udobnom životu, ako su uvek zbunjeni i ako uopšte ne tragaju za istinom, onda su im šanse da steknu istinu veoma male. Postoje mnoge praktične manifestacije Božjeg istraživanja dubina ljudskog srca, što se može videti iz mnogih stvari koje Bog u čovekovoj iskvarenoj naravi razotkriva. Samo Bog može da sagleda ono što leži u čovekovoj priroda-suštini. Prema tome, ako ne slušaš Božje reči, ako ne živiš onako kako Bog zapoveda i ako u Njega ne veruješ niti svoju dužnost obavljaš onako kako ti je On naložio, ti onda nikako ne možeš krenuti putem udovoljenja Božjim namerama; ne možeš krenuti pravim putem vere u Boga i veoma ćeš teško postići spasenje. Je li ispravno ovo što kažem? (Jeste.) Mogu li ljudi da udovolje Bogu tako što će u Njega verovati u skladu s vlastitim metodama? (Ne mogu.) Ljudske metode, maštarije, te načini i sredstva do kojih dolaze nisu u skladu sa istinom, tako da Bogu takva vera nikad ne može udovoljiti.

Maločas sam govorio o četvrtom pokazatelju načina na koji se prosuđuje da li je neka osoba iskusila rast u pogledu svog ulaska u život; reč je o stepenu do kojeg je data osoba u stanju da se, povodom ljudi, događaja i stvari sa kojima se susreće, pokori Bogu. Čime se određuje do koje ste mere sposobni da se pokorite Bogu? Ako nisi u stanju da shvatiš ili razumeš Božje reči, ako uopšte ne možeš da shvatiš ono što Bog kaže i zahteva, da li ćeš onda moći da Mu se pokoriš? (Ne.) To bi bilo isuviše teško. Šta je, dakle, u krajnjoj liniji, nekome potrebno da bi postigao pokornost? (Potrebno je da razume istinu.) A ako neka osoba razume istinu, zar to ujedno ne znači da razume i Božje namere? (Da.) Tek kad bude razumeo Božje namere, čovek će postepeno moći da postigne pokornost prema Bogu i da udovolji Njegovim namerama.

Pri prosuđivanju o tome da li je neko doživeo rast u pogledu ulaska u život postoji još jedan ključni pokazatelj, koji se odnosi na to da li si u stanju da, u svemu onome sa čim se susrećeš, razumeš Božje namere i da stekneš istinu. E sad, koliko od istine većina vas može da razume u događajima i okolnostima sa kojima se susrećete? Jeste li u stanju da u svemu tome razaznate istinu? Možete li da u većini tih događaja razaznate istinu, ili pak u većini slučajeva to niste u stanju da učinite, već se uglavnom ponašate glupo i mnoge stvari ostavljate nedovršenim? (Uglavnom ostavljamo stvari nedovršenim.) To je, dakle, vaše pravo stanje: u većini slučajeva ne možete da razaznate istinu. Šta nam to pokazuje? Pokazuje da ste veoma mali rastom i da, pri suočavanju s mnogim stvarima, ne posedujete ni rast ni istina-stvarnosti koje su neophodne za rešavanje problema. Bilo da si suočen s kušnjama ili iskušenjima, u svom svedočenju nisi postojan, što znači da ne poseduješ istina-stvarnost. Ako nisi u stanju da jasno sagledaš vlastite probleme i ne znaš kako da tragaš za istinom da bi te svoje probleme rešio, znači da si potpuno podbacio. Kad se ponovo budeš suočio sa istom takvom kušnjom, i dalje ćeš biti zbunjen, koristićeš isti metod za rešavanje problema i pristupaćeš mu sa identičnim stavom. Zar to ne pokazuje nedostatak rasta? (Pokazuje.) U kojoj meri si zapeo u svom rastu? Kad god ti se nešto desi, ti si najpre zbunjen, a zatim tražiš Božje reči, himne, propovedi i prisne razgovore, kao i razna načela koja obično koristiš, ili pak krećeš u potragu za ljudima sa kojima bi da o tome prisno razgovaraš – da li tako izgleda tvoj trenutni rast? (Da.) Da li si onda veliki ili mali rastom? (Mali.) Možeš li da živiš samostalno s takvim rastom? Možeš li samostalno da rešavaš svoje probleme? (Ne mogu.) Ako je vaš trenutni rast takav, da li ćete onda, kad napustite crkveni život, svoju braću i sestre, okolnosti i mesta na kojima obavljate svoju dužnost, još uvek biti u stanju da sledite Boga? Hoćete li zaista moći da Ga sledite do samoga kraja? To se još uvek ne zna. Moguće je, doduše, da ćete posle tri ili pet godina i dalje slediti Boga, ali se zato vaše ponašanje i držanje, ciljevi kojima težite, pravac vašeg života, vaša gledišta, način na koji sarađujete s drugim ljudima i vaši stavovi prema događajima, ni u čemu neće promeniti, i vi se ni po čemu nećete razlikovati od nevernika. Jedina razlika biće u tome što ćete sebe prozvati vernicima, što ćete u Boga i dalje verovati samo na rečima i sebe nazivati Njegovim sledbenicima. Suštinski, međutim, u vašim srcima neće više biti Boga, Njegov put nećete više nositi u srcu i sa Njim više nećete imati nikakve veze. Budući da pred Boga često dolaziš ne znajući šta da Mu u svojim molitvama kažeš, niti za čim da tragaš, i budući da nemaš šta da Mu iz srca saopštiš, sve više počinješ da se udaljavaš od Boga. Dok se susrećeš s raznim stvarima, Božje reči ti više ne služe kao smernice, ne znaš kako da tragaš za istinom i postupaš isključivo u skladu sa vlastitim maštarijama. Nisi li time skroz-naskroz postao bezvernik? Šta ovim želim da kažem? Pre nego što stekne istinu, čovek se stalno zbunjuje kad mu se nešto desi, ne zna kako da primenjuje istinu i ne zna kako da stvari rešava u skladu s Božjim namerama. Bilo da živiš u dobrim ili užasnim okolnostima, bilo da si podvrgnut iskušenjima ili kušnji, uvek si na gubitku; problemima pristupaš isključivo pasivno i nisi u stanju da, u cilju njihovog rešavanja, primenjuješ istinu i pozitivan stav. Bez obzira na okolnosti sa kojima se susrećeš, potpuno si lišen sposobnosti da im se odupreš, da preuzmeš inicijativu i da za rešavanje problema koristiš istinu. Čak i kad bi, baš u tom trenutku, potražio istinu da bi te probleme rešio i pokušao da, u vezi s tim, udovoljiš Božjim namerama, ne bi to mogao da učiniš. U kojoj, dakle, meri tvoje držanje i tvoj život imaju veze s Bogom, odnosno sa držanjem i životom koje jedan vernik treba da ima? Ako je, u smislu formalnosti i subjektivnih želja, tek jedan procenat tvog srca povezan s Bogom, dok preostalih devedeset devet procenata nema nikakve veze s istinom, onda se upravo na tebe odnose ove Božje reči: „Učinili ste mnogo toga što je nevažno za istinu.” Zar to nije zastrašujuće i opasno? (Jeste.) Veoma je zastrašujuće i veoma opasno. S kakvim se, dakle, problemima ljudi suočavaju? Ako napuste okolnosti koje im je Bog uredio, ljudi gube priliku da ih Bog usavrši, postaju nedostojni Božjeg promišljenog razumevanja i odustaju od pouka koje Bog namerno uređuje za njih. Boga to najviše rastužuje. Bog ljudima uređuje odgovarajuće okolnosti da bi mogli da tragaju za istinom. Ako ljudi zanemaruju svoje dužnosti, ako odustaju od traganja za istinom, ako ne čitaju Božje reči i u stanju su da bilo kada i na bilo kom mestu napuste Boga, jesu li oni onda iskreni Božji sledbenici? Naravno da nisu. Vi to, po svoj prilici, možete jasno da vidite – to ja vaš realni rast u ovom trenutku. Ljudi koji ne tragaju za istinom uopšte ne razumeju Božje namere. Ako ljudi nimalo ne razumeju okolnosti koje im Bog uređuje, niti umeju da se mole i da u zajednici razgovaraju s Bogom, kakav je onda njihov rast? Zar nije tačno da su isuviše mali rastom i da ne umeju da tragaju za istinom? A ako za istinom ne umeju da tragaju, kako će onda moći da je steknu? Subjektivno posmatrano, ti možda misliš da si od sebe sve odbacio i da je tvoja vera u Boga istinita, ali zapravo ne prihvataš istinu i Bog nije zadobio tvoje srce – zar nije tako? (Jeste.) Ako Bog nije zadobio tvoje srce, to znači da si još uvek kadar da se u mnogim stvarima opireš Bogu, da Ga izdaš i napustiš do te mere da bi bio spreman i da porekneš Njegovo postojanje. Ne samo što ne možeš da se pokoriš Bogu, što Mu nisi odan i što Ga se ne bojiš, već si kadar i da Mu se u svakom trenutku i na svakom mestu opireš i da Ga izdaš. To je situacija u kojoj se ljudi nađu pre nego što steknu istinu. Koji to cilj želim da postignem svim ovim što vam govorim? Zašto vam sve to govorim? Da li zato što želim da vas obeshrabrim? (Ne, već zato da bismo mogli da spoznamo svoj pravi rast.) Moje su reči vaš poziv na buđenje i biće vam od koristi. Ako, kao vernik, ne budeš stekao istinu, ti nikada nećeš zadobiti Boga, a ni On tebe nikako neće moći da zadobije. Prema tome, traganje za istinom je najvažniji element vere u Boga.

Da bi neko tragao za istinom, on se mora usredsrediti na sprovođenje istine u delo; ali, odakle da započne sa tim? Tu nema nikakvih pravila. Trebalo bi da sprovodiš u delo one aspekte istine koje razumeš. Ako si započeo sa obavljanjem neke dužnosti, onda sa sprovođenjem istine u delo treba da započneš prilikom vršenja te dužnosti. Ima mnogo aspekata istine koje treba da sprovodiš u delo dok obavljaš svoju dužnost, pri čemu treba da sprovodiš u delo samo one aspekte istine koje razumeš. Za početak, recimo, možeš biti iskren, možeš govoriti iskreno i otvoriti svoje srce. Ako postoji nešto o čemu ti je isuviše neprijatno da razgovaraš sa svojom braćom i sestrama, onda treba da klekneš i da to saopštiš Bogu kroz molitvu. Šta treba da saopštiš Bogu? Saopšti Mu ono što ti leži na srcu; nemoj Mu dosađivati praznim ljubaznostima i ne pokušavaj da Ga obmanjuješ. Za početak, budi iskren. Ako si bio slab, kaži da si bio slab; ako si bio rđav, kaži da si bio rđav; ako si bio lažljiv, kaži da si lagao; ako si imao podle i podmukle misli, ispričaj Bogu o njima. Ako se neprestano nadmećeš oko statusa, i to Mu saopšti. Dopusti Bogu da te dovede u red; dopusti Mu da ti uredi okruženje. Dozvoli Mu da ti pomogne da prebrodiš sve poteškoće i da rešiš sve svoje probleme. Svoje srce treba da otvoriš Bogu; nemoj ga zatvarati pred Njim. Čak i ako se zatvoriš pred Njim, On će i dalje moći da te istražuje. Ukoliko Mu, međutim, otvoriš svoje srce, moći ćeš da stekneš istinu. Koji, dakle, put treba da odabereš? Treba da otvoriš svoje srce i da Bogu saopštiš sve što ti na srcu leži. Nipošto ne smeš da lažeš ni da se prerušavaš. Počni od toga što ćeš biti iskren. Iako već godinama u zajednici razgovaramo o istini sa aspekta iskrenosti, još uvek ima mnogo ljudi koji su ravnodušni, koji govore i deluju isključivo u skladu sa vlastitim namerama, željama i ciljevima, i kojima nikada nije na pamet palo da se pokaju. To nije stav iskrenih ljudi. Zašto Bog traži od ljudi da budu iskreni? Da li zato da bi se lakše bavio ljudima? Naravno da ne. Bog od ljudi zahteva da budu iskreni zato što On iskrene ljude voli i blagosilja. Biti iskren znači biti savestan i razuman čovek. Označava nekog kome se može verovati, koga Bog voli i ko je u stanju da sprovodi istinu u delo i da voli Boga. Iskrenost je najosnovnija manifestacija nekoga ko ima normalnu ljudskost i ko proživljava istinsko ljudsko obličje. Ako neka osoba nikad nije bila iskrena, niti je ikada razmatrala mogućnost da postane iskrena, onda ona istinu ne može ni da razume, a kamoli da je stekne. Ako Mi ne veruješ – probaj, pa ćeš se i sam u to uveriti. Samo ako si iskren, tvoje će srce moći da se otvori Bogu, moći ćeš da prihvatiš istinu, istina će u tvom srcu moći da postane tvoj život, a ti ćeš moći da je razumeš i da je stekneš. Nasuprot tome, ako ti je srce uvek zatvoreno, ako se ni pred kim ne otvaraš i nikome ne govoriš ono što ti na srcu leži, pa stoga niko ni ne može da te razume, onda to znači da si se ogradio bedemima i da si od svih ljudi najlažljiviji. Ako u Boga veruješ, ali ipak nisi u stanju da Mu se u potpunosti otvoriš, ako možeš da Ga lažeš ili da Ga svojim preuveličavanjima obmanjuješ, ako nisi sposoban da Mu otvoriš svoje srce i ako još uvek možeš da pred Njim vrdaš i da skrivaš svoje namere, time ćeš samo nauditi sebi, a Bog će te ignorisati i neće delovati u tebi. Ništa od istine nećeš razumeti, niti ćeš išta steći od istine. Da li sada shvatate važnost traganja za istinom i sticanja istine? Šta prvo treba da uradite da biste tragali za istinom? Treba da budete iskreni. Samo oni koji teže iskrenosti mogu spoznati koliko su duboko iskvareni i da li zaista poseduju nešto od ljudskog obličja, i samo oni mogu jasno da sagledaju vlastitu meru ili da uvide sopstvene nedostatke. Jedino kada primene iskrenost, ljudi mogu da postanu svesni koliko lažu i koliko duboko skrivaju vlastitu lažljivost i neiskrenost. Samo kada primenjuju iskrenost, ljudi mogu postepeno da spoznaju istinu o vlastitoj iskvarenosti i vlastitu priroda-suštinu, a njihova iskvarena narav će se jedino tada neprestano pročišćavati. I samo neprekidnim pročišćavanjem sopstvene iskvarene naravi, ljudi će moći da steknu istinu. Izdvojte vreme da iskusite ove reči. Bog ne usavršava one koji su lažljivi. Ako ti srce nije iskreno – ako nisi iskrena osoba – nećeš od Boga biti zadobijen. Isto tako, nećeš zadobiti istinu niti ćeš moći da zadobiješ Boga. Šta znači ako ne zadobiješ Boga? Ako ne zadobiješ Boga i ako ne budeš razumeo istinu, onda nećeš spoznati Boga, te stoga nikako nećeš moći da se uskladiš s Bogom, što znači da ćeš u tom slučaju biti neprijatelj Božji. Ako nisi u skladu s Bogom, onda Bog nije tvoj Bog; a ako Bog nije tvoj Bog, ti ne možeš da budeš spasen. Ako ne tragaš da bi bio spasen, zašto onda veruješ u Boga? Ukoliko ne budeš mogao da postigneš spasenje, zauvek ćeš biti ljuti neprijatelj Božji, i kraj će ti biti određen. Prema tome, ako žele da budu spaseni, ljudi za početak moraju biti iskreni. Na kraju, oni koje je Bog zadobio bivaju obeleženi. Znate li o kakvom se belegu radi? To je u zapisano u biblijskom Otkrivenju: „Laž nikad nisu izustili; oni su neporočni” (Otkrivenje 14:5). Ko su „oni”? To su ljudi koje je Bog spasao, usavršio i zadobio. Kako Bog opisuje te ljude? Kakve su karakteristike i izrazi njihovog ponašanja? Oni su neporočni. Nikad ne lažu. Verovatno svi možete da razumete i da dokučite šta znači nikada ne lagati: to znači biti iskren. Na šta se odnosi izraz „neporočni”? Označava ljude koji ne čine zlo. A na čemu se zasniva nečinjenje zla? Ono se, bez sumnje, zasniva na strahu od Boga. Prema tome, biti neporočan znači bojati se Boga i kloniti se zla. Kako Bog definiše neporočnog čoveka? Sa stanovišta Boga, savršeni su samo oni koji se boje Boga i klone se zla; neporočni ljudi su, dakle, oni koji se boje Boga i klone se zla, a samo savršeni ljudi su neporočni. Ovo je u potpunosti tačno. Ako neko svakoga dana laže, zar to nije porok? Zar nije porok ako ljudi govore i ponašaju se po vlastitoj volji? Ako za svoje postupke uvek traže priznanje i ako od Boga stalno traže nagradu, zar to nije porok? Ako Boga nikad nisu veličali i ako uvek svedoče o samima sebi, zar to nije porok? Ako svoju dužnost obavljaju površno, ako se ponašaju oportunistički, ako imaju zle namere i svaki posao samo otaljavaju, zar to nije porok? Sva ova otkrivenja iskvarene naravi predstavljaju poroke. Stvar je naprosto u tome da ljudi to ne mogu spoznati pre nego što budu razumeli istinu. U ovom trenutku, svi vi znate da ova otkrivenja iskvarenosti predstavljaju poroke i prljavštinu; do ovakvog rasuđivanja ste uspeli da dođete tek nakon što ste razumeli delić istine. Sve što se tiče otkrivenja iskvarenosti povezano je s lažima; biblijske reči „laž nikad nisu izustili” ključni su element za preispitivanje da li ste poročni ili ne. Prema tome, prilikom prosuđivanja o tome da li je neka osoba u svom životu doživela rast ili nije, treba voditi računa i o sledećem dodatnom pokazatelju: da li je ta osoba na putu da postane iskrena, koliko u njenim rečima ima laži i da li se intenzitet tih laži postepeno smanjuje ili je isti kao pre. Ako se intenzitet tvojih laži, u šta spadaju i sve zamaskirane i obmanjujuće reči, postepeno smanjuje, to je dokaz da si počeo da ulaziš u stvarnost i da tvoj život raste. Zar ovo nije veoma praktičan način gledanja na stvari? (Jeste.) Ako ti se učini da si već ostvario određeni rast, ali da se intenzitet tvojih laži uopšte nije smanjio i da se, u osnovi, ne razlikuješ od nevernika, da li je to onda normalno ispoljavanje ulaska u istina-stvarnost? (Nije.) Kad neka osoba zakorači u istina-stvarnost, ona će ponajpre izgovarati mnogo manje laži i u osnovi će biti iskrena. Ako previše lažeš i ako su ti reči isuviše zaprljane, to je dokaz da se nisi ni za dlaku promenio i da još uvek nisi iskrena osoba. A ako nisi iskren, ne možeš da zakoračiš u život, pa kakav bi onda rast uopšte i mogao da iskusiš? Tvoja iskvarena narav je ostala netaknuta, a ti si i dalje nevernik i đavo. Iskrenost je pokazatelj na osnovu kojeg se može suditi o tome da li je neka osoba u svom životu doživela rast ili nije; ljudi moraju znati kako da ove stvari sa upoređuju sa sobom i kako da sami sebi odmeravaju.

O koliko smo pokazatelja rasta, sa aspekta ulaska u život, u zajedništvu razgovarali? (Šest.) Ukratko opišite svaki od tih šest pokazatelja. (Prvi pokazatelj je da li čovek svim srcem veruje da je izbor puta vere u Boga ispravan, savršeno prirodan i opravdan, da li je već utvrdio da taj put predstavlja ispravan životni put, te da li je odlučan i spreman da bez dvoumljenja sledi Boga. Drugi pokazatelj je da li je taj čovek promenio svoja gledišta o ljudima, svetu, ovom društvu, životnom putu, ciljevima i smeru, kao i o smislu i vrednosti života. Treći pokazatelj je da li čovek ima normalan odnos sa Bogom. Četvrti ukazuje na to da li je čovek u stanju da se pokori Bogu u pogledu ljudi, događaja, stvari i okolnosti sa kojima se susreće, kao i na to u kojoj je meri u stanju da se pokori. Peti pokazatelj je da li čovek, kada ga nešto zadesi, može da razume Božje namere i da stekne istinu. Šesti pokazatelj se odnosi na to da li je čovek na putu da postane iskren.) Morate često da se preispitujete i da prisno razgovarate o svemu ovome, kako biste ustanovili da li ste u ove stvari zakoračili. Ako se na ove stvari ne usredsređuješ stalno, tvoj život nipošto neće moći da raste, a tvoja narav nikako neće moći da se promeni. Ljudi postižu rezultate u onim stvarima na koje se usredsređuju i uvek kada se potrude. Ako si stalno usredsređen na doktrinu, samo ćeš doktrinu i steći; ako se usredsrediš na sticanje statusa i moći, možda će ti status i moć biti stabilni, ali zato nećeš moći da stekneš istinu i bićeš eliminisan. Ma koju dužnost da obavljaš, ulazak u život je važna stvar. U vezi s tim ne smeš biti aljkav ni opušten.

31. januar 2017. godine