Verovanje u Boga je pravi put u životu. Bog je sve vas izabrao i svi ste vi izabrali da Ga sledite i krenete pravim putem u životu. U idealnom slučaju, uspeli biste da udovoljite Božjim namerama, da svoje dužnosti pravilno obavite, zadobijete istinu i budete usavršeni od Boga. Zar to nije vaš ideal i vaša težnja? (Jeste.) Za vernika je dobro i pozitivno da ima takav ideal, a Bog ispunjava pozitivne ideale i težnje ljudi. Da li ljudi ponekad imaju negativne ili pogrešne ideale i težnje? To je sasvim moguće, jer, pre no što zadobiju istinu, ljudi žive u veoma nesređenom stanju, a ponekad čak i nazaduju. Kad se jave te negativne stvari, zar one ne utiču na tvoj život-ulazak i na tvoj normalan odnos sa Bogom? Ako ljudi žive u takvim stanjima, zar se njihovi uslovi neće pogoršati i postati još negativniji i slabiji? Šta bi oni tada trebalo da rade? (Da dođu pred Boga i da se pomole.) Ali, zar nema trenutaka kad ljudi ne žele da se mole, kad žele da nastave da žive u stanju izopačenosti, puštajući da Sotona manipuliše njima kako mu se prohte, dok oni za to vreme ugađaju sebi i čine šta im je volja, ne razmišljajući o tome kakav će im biti ishod? Postoji li takvo stanje? (Postoji.) Na koji problem sve ovo ukazuje? (Oni su Bogu okrenuli leđa.) A šta ih je navelo da okrenu leđa Bogu? Zar to nije pokazatelj njihovog nedovoljnog rasta i činjenice da su lišeni istine? Razlog za to zaista leži u njihovom neadekvatnom razumevanju istine i njihovom nedovoljnom rastu. Svaki put kad se javi takva situacija, kad se neka osoba nađe u takvom stanju, ona mora da se moli Bogu, mora da se osloni na Njega i da traži istinu. Ako je isuviše malog rasta i ako ne uspeva da shvati istinu, treba da traži i da razgovara s nekim ko istinu razume, kako bi od te osobe dobila podršku i sve što joj je potrebno. Ponekad će biti neophodno i da je drugi orežu ili da je Bog dovede u red. Ako takva osoba nije u stanju da sa obe noge čvrsto stoji na zemlji, to je zato što nedovoljno razume istinu i što joj nedostaje rast. Zbog svog neadekvatnog rasta, ljudi nisu u stanju da se odupru svakojakim negativnim, izopačenim stanjima i mislima. Zar takav način života nije iscrpljujući? U kakvom stanju obično žive ljudi kojima nedostaje status? Ima li iko od vas iskustva iz prve ruke u vezi s tim? Kakva su to stanja u kojima se osećate usamljeno, jadno, neodlučno, krajnje iscrpljeno i izgubljeno, ne znajući kojim biste putem pošli dalje, usled čega se po čitav dan osećate sumorno i niste raspoloženi za molitvu, ni za potragu za istinom? Kad se suočite s nekim, na prvi pogled nepremostivim problemom, da li ikada pomišljate da odustanete? (Da.) Zbog čega, dakle, nastaju takva stanja? Da li ih ljudi namerno smišljaju i planiraju u svojim glavama? Naravno da ne. Razmislite, dakle, o ovom pitanju – šta, po vašem mišljenju, uzrokuje takva stanja? Ako neka osoba razume istinu, ona će zaista spoznati vlastitu iskvarenost i moći će jasno da sagleda istinu o svojoj iskvarenosti, znaće kojim istinama treba da se opremi da bi proživela ljudsko obličje, znaće kako da u različitim situacijama udovolji Bogu, kako da se pravilno pozabavi određenim pitanjima i kojih načela pritom mora da se pridržava. Recite Mi, dakle – kad se osoba takvog rasta suoči s poteškoćama, kakvo će biti njeno stanje? Sigurno će i ona tada osetiti određenu negativnost i slabost, zar ne? (Tako je.) Odakle onda potiču ta slabost i negativnost i kako se one mogu razrešiti? Zar nikada ranije niste posvećivali pažnju ovim pitanjima ili razmišljali o njima? (Retko.) Uspevali ste, dakle, da se zbunjeno provučete kroz sve poteškoće i kroz periode slabosti i negativnosti, a da pritom ova pitanja nikada niste uzimali zaozbiljno. U tom slučaju, možete biti srećni što ste ovako daleko dogurali i samo Božjoj milosti možete da zahvalite što vas je provela kroz sve te poteškoće. Znači, koje sam vam pitanje maločas postavio? (Šta ljude navodi da žive u stanju negativnosti i slabosti?) Razmislite koji minut o tome; znate li odgovor? U teoriji, razlog za to leži u njihovom nerazumevanju istine. Ako je tako, šta onda ljude vodi kroz život pre nego što oni shvate istinu? (Njihove iskvarene, sotonske naravi.) Da, zar vaš odgovor ne glasi upravo tako? Jeste li sada shvatili? Kad se suoče s poteškoćama, ljudi bi da dignu ruke od svega, osećaju se teskobno, malaksalo, jadno i sputano, čini im se kao da su im ruke vezane i da ne postoji izlaz, a zatim postaju negativni, gube veru i smatraju da je besmisleno verovati u Boga. Šta je tome uzrok? (Njihove iskvarene, sotonske naravi.) S kakvom naravi žive ljudi koji ne razumeju istinu? S kakvom prirodom ti ljudi žive? Šta je to što ih vodi kroz život? (Njihove iskvarene, sotonske naravi.) Šta sve u čoveku može da se izrodi kao posledica iskvarene, sotonske naravi? Nadmenost, otpor prema Bogu i izdaja Boga, kao i protivljenje Bogu. Sve te iskvarene naravi ljudima ne donose ništa drugo osim jada, negativnosti i slabosti. Kako to da ove iskvarene, sotonske naravi mogu ljudima da donesu jad, negativnost i slabost, ali ne mogu da čovekovom umu pruže spokoj, radost, utehu ni sreću? Zašto ove negativne stvari mogu čoveka da učine negativnim? Iskvarene naravi su negativne i neprijateljski nastrojene prema istini, te stoga ne mogu da obavljaju nikakve pozitivne funkcije, već samo negativne. One ljudima ne mogu da pruže pozitivnost, ne mogu da ih pokrenu, niti da im uliju optimizam, već im samo donose slabost, negativnost i jad. Kad se sotonska narav ukoreni u ljudima i postane njihova priroda, to je dovoljno da im u srca poseje tamu i zlo i da ih navede na izbor i traganje za pogrešnim putem. Koje ideale, kakva nadanja, koje ambicije, koje životne ciljeve i pravce imaju ljudi čija je pokretačka sila iskvarena sotonska narav? Zar oni ne idu suprotnim smerom u odnosu na pozitivne stvari? Primera radi, ljudi stalno žele da postanu slavne ili poznate ličnosti, da steknu ogromnu slavu i prestiž i da donesu čast svojim precima. Jesu li to pozitivne stvari? To uopšte nije u skladu s pozitivnim stvarima; štaviše, to je protivno zakonu Božje suverenosti nad sudbinom čovečanstva. Zašto to kažem? Kakvu vrstu osobe Bog želi? Da li On želi osobu koja je veličanstvena, poznata, plemenita i značajna na svetskom nivou? (Ne.) Kakvu, dakle, osobu Bog želi? (Onu koja sa obe noge čvrsto stoji na zemlji i koja ispunjava ulogu stvorenog bića.) Da, i šta još? (Bog želi poštenu osobu koja Ga se plaši i koja se kloni zla i koja Mu se pokorava.) (Nekoga ko je po svim pitanjima uz Boga i ko teži ka tome da voli Boga.) Ovi odgovori su takođe tačni. Želi sve one koji su istog srca i uma sa Bogom. Da li se igde u Božjim rečima kaže da ljudi moraju da se drže svog položaja ljudskog bića? (Kaže se.) Šta se tačno kaže? („Kao jedan član stvorenog čovečanstva, osoba mora da zadrži svoj položaj i da se ponaša savesno. Pokorno čuvaj ono što ti je Stvoritelj poverio. Ne prelazi postavljene granice i ne čini stvari koje su izvan tvojih mogućnosti, niti one kojih se Bog gnuša. Ne pokušavaj da budeš veliki, da postaneš natčovek, niti da budeš iznad drugih, i nemoj nastojati da postaneš Bog. Ljudi za tim ne bi trebalo da žude. Besmisleno je nastojanje da postaneš veliki čovek ili natčovek. Nastojanje da postaneš Bog je još sramotnije; odvratno je i dostojno prezira. Ono što je pohvalno i čega bi stvorena bića trebalo da se drže više od svega, jeste da postanu istinska stvorena bića; to je jedini cilj kome bi svi ljudi trebalo da teže” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”).) Pošto znate šta Božje reči zahtevaju od ljudi, da li u svojoj težnji ka ljudskom ponašanju možete da se pridržavate Božjih zahteva? Da li stalno želite da raširite krila i da poletite, da li stalno želite da letite solo i da budete orao, a ne ptičica? Kakva je to narav? Je li to načelo ljudskog ponašanja? Vaša težnja ka ljudskom ponašanju treba da bude zasnovana na Božjim rečima; jedino su Božje reči istina. Sotona vas je duboko iskvario, tako da vi tradicionalnu kulturu – Sotonine reči – stalno uzimate kao istinu, kao nešto čemu težite, usled čega lako skrećete na pogrešan put, na put opiranja Bogu. Mišljenja i stavovi iskvarenog čovečanstva, kao i stvari kojima ljudi teže, suprotni su Božjim željama, istini i zakonima Božje suverenosti nad svim stvarima, svim Njegovim orkestracijama i kontroli koju On ima nad sudbinom čovečanstva. Dakle, ma koliko da je, prema ljudskim mišljenjima i predstavama, takva težnja pravilna i razumna, to sa Božjeg stanovišta nisu pozitivne stvari, niti su one u skladu s Njegovim namerama. Pošto se suprotstavljate činjenici Božjeg suvereniteta nad sudbinom čovečanstva i pošto želite da budete samostalni i da sudbinu uzmete u svoje ruke, vi stalno udarate glavom o zid, i to tako snažno da vam krv teče iz ušiju i nikad vam ništa ne polazi za rukom. Zašto vam ništa ne polazi za rukom? Zato što nijedno stvoreno biće ne može da izmeni zakone koje je Bog uspostavio. Božja vlast i autoritet viši su od svega ostalog i nijedno stvoreno biće ne može da ih prekrši. Ljudi uveliko precenjuju svoje sposobnosti. Šta je to zbog čega ljudi stalno žele da se oslobode Božje suverenosti, zbog čega stalno žele da se dokopaju vlastite sudbine i da planiraju svoju budućnost, zbog čega žele da kontrolišu vlastite izglede, smer i životne ciljeve? Gde se nalazi početna tačka svega toga? (U iskvarenoj sotonskoj naravi.) Šta onda ta iskvarena sotonska narav donosi ljudima? (Protivljenje Bogu.) A šta je posledica čovekovog protivljenja Bogu? (Bol.) Bol? Posledica je propast! Bol nije ni polovina od toga. Ono što vam je pred očima jesu bol, negativnost i slabost, otpor i pritužbe – a kakav će ishod sve to doneti? Potpuno uništenje! To nije mala stvar i s tim se ne treba igrati. Ljudi koji nemaju bogobojažljivo srce ne mogu to da vide.

Neki ljudi postaju negativni i slabi čim naiđu na bilo kakav problemčić, ali su zato, kad nemaju nikakvih problema, prepuni želja i ambicija i stalno žive u nadi da će postati slavne ličnosti ili nekakvi stručnjaci. Kad ljudi žive s takvim mentalnim sklopom, onda njihova sotonska priroda naprosto preuzima dominaciju nad njima. Ako su ljudi stalno prepuni želja i ambicija, hoće li moći srećno da žive? Ako te stvari ne odbaciš od sebe, tvoja patnja neće jenjavati. Patnja će te zauvek pratiti i činiće ti se kao da ti neko zabada nož u srce. Kako se ovaj problem može rešiti? (Traženjem istine i potragom za istinom.) Svi ste manje-više u stanju da govorite o širem konceptu traženja istine i svi ste toga svesni. Kad se suočite s nekim problemom, najpre morate potražiti istinu. Čovekove iskvarene naravi mogu se razrešiti jedino traženjem, razumevanjem i zadobijanjem istine. A tek kad razreše svoje iskvarene naravi, ljudi će moći da dožive istinsku radost, spokoj, utehu i sreću, i jedino tada će moći da uistinu stupe pred Boga. Na taj način se problem rešava u samom korenu. E sad, kako čovek da započne sa traženjem istine? Od čega se to konkretno sastoji? Ko može to da objasni? (Kad ti se učini da razmišljaš o svom statusu i ugledu ili da aktivno tragaš za njima, nemoj ignorisati ta mišljenja i ponašanja. Pokušaj da ih razumeš i da ih detaljno analiziraš u skladu s Božjim rečima. Prepoznaj u njima štetu koju čoveku nanose iskvarene, sotonske naravi. Prepoznaj pogrešan put kojim si išao, a zatim jedi i pij Božje reči, moli se Bogu i uzdaj se u to da će On raskinuti okove kojima Sotona čoveka vezuje.) (Najvažnije je da prepoznaš pogrešne stavove koje gajiš u vezi sa stvarima kojima treba da težiš, da razumeš koliku štetu ljudima nanose sotonske, iskvarene naravi i da promeniš svoje poglede na svet. Zatim treba što češće da stupaš pred Boga u molitvi, da Mu se približiš i da postepeno izgradiš normalan odnos sa Njim.) Ima li još nešto? (Ako se ponekad osećaš slabo i negativno i ako ne možeš da prepoznaš uzrok, odnosno iskvarenu narav koja izaziva takva osećanja, treba najpre da se pomoliš Bogu i zamoliš Ga da te prosveti. Takođe možeš da se poveriš nekome od braće i sestara i da porazgovaraš sa njima. Slušajući ih kako s tobom dele svoja iskustva, moći ćeš jasnije da razumeš ovo stanje, nakon čega treba da potražiš odgovarajuće odlomke u Božjim rečima, pomoću kojih ćeš to stanje moći da razrešiš.) Nastavite. (Ako cepidlačiš kad god nešto nije u skladu s tvojim željama i ako stalno analiziraš ko je u pravu a ko greši, onda u takvim situacijama treba najpre da stišaš svoje srce pred Bogom i pokoriš se pred datom situacijom – pomoli se Bogu i traži od Njega sve što ti je potrebno, s verom u Njegovu suverenost. Bog će te prosvetiti i dopustiće ti da razumeš Njegove namere. A zatim, nakon što iznova proučiš datu situaciju, razumećeš kakvu si iskvarenost tom prilikom razotkrio i razumećeš Božje namere. Ja sam upravo tako zakoračio u istinu.) Treba svi da upražnjavate razgovore o istini – podelite s drugima svoje znanje, iskustvo i ideje, i naučite kako da se jedni drugima poveravate u zajedništvu. Ako budete tako radili, sve ćete više zadobijati i sve ćete bolje razumeti. Neki od vas su maločas podelili s nama svoja lična iskustva i znanje, i svako je imao nešto različito da kaže. Sjajno! Svi ste s nama podelili neke veoma praktične stvari. Saslušavši sve što ste imali da kažete, uviđam da ste svi vi, za ovih poslednjih nekoliko godina koliko obavljate svoju dužnost, ostvarili određeni rast i stekli nešto od život-ulaska. Vidi se da to nisu samo neke jednostavne izjave, već da posedujete određeno znanje i iskustvo po pitanjima vere u Boga i da ste postavili temelje. To je sjajno. Čini se da i nije tako teško verovati u Boga: dokle god je čovek iskren, dokle god sluša Božje reči i radi sve što Bog kaže i dokle god je u stanju da primenjuje istinu, moći će da ispuni Božje zahteve. Da zaključim – ima jedna činjenica koju iznad svih ostalih treba da razumete u svojoj veri u Boga: verovati u Boga ne znači samo verovati u ime Božje, a još manje znači verovati u nejasnog boga iz vlastitih maštarija. Verovati u Boga znači da morate da verujete da je Bog praktičan; treba da verujete u Božju suštinu, u Njegovu narav, u ono što On ima i što jeste; morate verovati u činjenicu da je Bog suveren nad sudbinom čovečanstva i da je suveren nad tvojom sudbinom. Šta, dakle, znači verovati? Zar to ne znači da ljudi zapravo moraju da sarađuju i da svoju veru sprovode u delo? Neki ljudi, na primer, kad se nađu u nepovoljnoj situaciji, odmah počnu da se žale i da okrivljuju druge. Nikad im ne pada na pamet da su možda oni sami tome doprineli, nego odgovornost uvek prebacuju na nekog drugog. Tada se osećaju zadovoljno i opušteno, pa kažu sebi: „Rešen problem. Tako je lako i ugodno verovati u Boga!” Šta mislite o ovom metodu rešavanja problema? Može li čovek da zadobije istinu ako ovako postupa? Da li to pokazuje njegov pokoran stav prema Bogu? Iz koje perspektive i kojim sredstvima takvi ljudi veruju u Boga? Da li oni u svom svakodnevnom životu primenjuju reči: „Bog ima suverenost nad sudbinom čovečanstva i u Njegovim su rukama svi događaji i sve stvari”? Kada problem analiziraju koristeći čovečji um i kad se ovim pitanjem bave ljudskim sredstvima, da li oni zaista veruju u Božju suverenost? Pokoravaju li se Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima svih ljudi, događaja i stvari? Očigledno da ne. Prvo, oni se ne pokoravaju, čime već prave grešku. Drugo, nisu u stanju da od Boga prihvate situaciju, ljude, događaje i stvari koje On za njih uređuje; oni ne zaviruju ispod površine. Na datu situaciju gledaju samo spolja, da bi je zatim analizirali koristeći ljudski um i pokušavali da je razreše ljudskim metodima. Zar to nije još jedna greška? Je li ta greška velika? (Jeste.) Kako to? Oni ne veruju da Bog ima suverenost nad svime. Misle da se sve dešava slučajno. U njihovim očima, Bog ne vlada ni nad jednom jedinom stvari, a većina stvari se dešava kao posledica čovekovih aktivnosti. Je li to verovanje u Boga? Imaju li oni istinsku veru? (Ne.) A zašto ne? Zato što ne veruju da je sve pod Božjom suverenošću. Ne veruju da Bog ima suverenost nad svim pitanjima i svim predmetima – da Bog ima suverenost nad svakom situacijom. Ako se nešto ne odvija onako kako su zamislili, oni ne mogu da prihvate da je to od Boga. Ne veruju da Bog može da orkestrira takve situacije. Pošto Boga ne mogu da vide, misle da se takve situacije dešavaju nasumično i da su posledica delovanja čoveka, a ne da su od Boga orkestrirane. Oni ne veruju u Božju suverenost. Koja je onda suština njihove vere? (Oni su bezvernici.) Tako je, oni su bezvernici! Bezvernici ne prihvataju ništa od Boga. Umesto toga, oni razbijaju glavu pokušavajući da stvari rešavaju koristeći se ljudskim umom, stanovištima i metodima. Tako se ponašaju bezvernici. Kad se u budućnosti budete susretali s takvim osobama, treba da razvijete određenu razboritost prema njima. Bezvernici vešto koriste mozak i smišljaju ideje kad god naiđu na neki problem; oni neprekidno proučavaju problem koji je pred njima i pokušavaju da ga reše koristeći ljudske metode. Na ljude i stvari uvek gledaju koristeći se ljudskim načinom rezonovanja i sotonskim filozofijama ili na osnovu zakona, i ne veruju da je Božja reč istina, niti da Božja suverenost obuhvata sve. Mada je sve što se dešava dopušteno od strane Boga, bezvernici ne mogu te stvari da prihvate od Boga i na njih uvek gledaju na osnovu ljudskih predstava i maštarija. Iako bezvernici obično kažu kako veruju da je čovekova sudbina u Božjim rukama i da su spremni da se pokore Božjoj suverenosti i uređenjima, oni nisu u stanju da, kad im se nešto zaista desi, prihvate te stvari od Boga, već o Njemu razvijaju vlastite predstave. Tako se ponašaju bezvernici. Ima li u vašem životu takvih ljudi? Da li se i vi sami ikada ovako ponašate? (Da.) Ponašate se kao bezvernici, ali da li ste zaista bezvernici? Verujete li da je Bog suveren nad svim stvarima? Priznajete li činjenicu da su svi ljudi, događaji, stvari i situacije u Božjim rukama? Koliko stvari možete da prihvatite od Boga? Koliko ste pitanja razrešili služeći se ljudskim metodima? A koliko često živite u skladu s nekom iskvarenom naravi? Koliko često možete da se pokorite Bogu? Razmislite o ovome, jer u svojim srcima sigurno znate odgovore na ova pitanja. Da li je lako prihvatiti nešto od Boga? (Doći će do unutrašnje borbe.) Tačno je da će doći do borbe, ali kakav će biti njen rezultat? Da li će rezultat biti uspešan ili neuspešan? (Ponekad uspešan, ponekad neuspešan.) Ako je rezultat nerešen, za vas još ima nade, ali ako često doživljavate neuspeh a retko uspevate, to dokazuje da niste neko ko voli istinu. Neuspeh je normalna stvar – nemojte se plašiti neuspeha, nemojte zbog toga da se obeshrabrite, da postanete negativni i da se povlačite, već i dalje uporno pokušavajte. Nema ničeg lošeg u neuspehu; u najmanju ruku, ljudi mogu izvući korist iz neuspeha, što je dobra stvar!

Proces tokom kojeg ljudi zadobijaju istinu nalik je onome kad neki hrabar ratnik stupa na bojno polje, spreman da se u svakom trenutku suprotstavi bilo kakvom neprijatelju. Onima koji tragaju za istinom neprijatelji su razne iskvarene naravi Sotonine. Ti ljudi se bore protiv vlastitog iskvarenog tela; u suštini, oni vode borbu sa Sotonom. A koje se oružje koristi za borbu protiv Sotone? Naravno, koristi se istina i poštovanje reči Božje. Koji aspekt istine čovek mora najpre da primeni da bi porazio Sotonu? Taj se aspekt sastoji u pokornosti prema Bogu, Njegovoj reči i istini. To je prva lekcija koju čovek mora da nauči u borbi protiv Sotone. Ako ne možeš da prihvatiš ono što ti dolazi od Boga, nećeš moći da Mu se pokoriš, te stoga nećeš biti u stanju ni da sebe utišaš pred Bogom, da se moliš, niti da tražiš istinu. A ako ne možeš da se moliš Bogu ni da tražiš istinu, onda nećeš razumeti istinu, kao ni razloge zbog kojih te Bog stavlja u takve situacije, s takvim ljudima, događajima i stvarima – načisto ćeš biti zbunjen. Ako ne možeš da tražiš istinu, onda ne možeš ni da savladaš svoju iskvarenu narav. Sotonu i đavole iz duhovnog carstva možeš da poniziš samo ako pobediš vlastitu iskvarenu narav i svoje iskvareno telo. Ishod borbe protiv Sotone u najvećoj meri zavisi od traženja istine; ako ne razumeš istinu, onda će svaki problem ili predstava koji se u tebi jave moći da te učine slabim i negativnim. Ako tvoja otkrovenja iskvarenih naravi ostanu zauvek nerazrešena, vrlo je verovatno da ćeš posrnuti i pasti, nakon čega će ti biti teško da se ponovo uspraviš. Neki se spotaknu kad naiđu na iskušenje, neki postaju negativni kad se suoče s teškom bolešću, a neki pak padaju ničice kad ih podvrgnu kušnji. Sve su to posledice do kojih dolazi ako čovek nikada ne traga za istinom i ako ne traži istinu da bi razrešio iskvarene naravi koje razotkriva. Šta mislite: da li sotonske naravi ljudima stvaraju mnoštvo problema? (Da.) Koje im probleme stvaraju? (Sprečavaju ljude da stupe pred Boga i čine ih nesposobnim da se pokore Bogu.) A prema čemu će ljudi živeti ako ne mogu da se pokore Bogu? (Živeće prema sotonskim, iskvarenim naravima.) Kad žive prema sotonskim, iskvarenim naravima, ljudi često otkrivaju predstave i postaju usijane glave. Primera radi, ako učiniš nešto pogrešno, pa te braća i sestre raskrinkaju i krenu da te orezuju, kako treba da se pokoriš Bogu i da tražiš istinu? Ovde ima jedna lekcija koju treba naučiti. Možda ćeš o tome isprva ovako razmišljati: „Ova osoba me obično gleda sa visine, a sada je pronašla nešto što može da upotrebi protiv mene. A pošto me već ciljano napada, neću joj ni ja ostati dužan. Sa mnom ne može svako da tera šegu!” Zar ovo nije razmišljanje jedne usijane glave? (Jeste.) Šta znači kad je neko usijana glava? (Tako se naziva osoba čija iskvarena narav eksplodira kad god joj neko pomrsi račune ili nanese štetu njenoj slavi, bogatstvu i statusu, pa zbog toga instinktivno nešto kaže ili uradi. Tako barem ja razumem značenje izraza usijana glava.) Tvoje razumevanje je u osnovi ispravno. Ima li još neko nešto da doda? (Kad se nekoj osobi nešto desi, a ona ne krene da traži istinu, već počne da oslobađa nešto što u njoj prirodno postoji, za takvu osobu kažemo da je usijana glava.) Ovde si veoma prikladno upotrebila reč „prirodno”. Kad ljudi, nakon što ih je Sotona iskvario, počnu da pokazuju najprimitivniju narav koja potiče iz same njihove srži, za takve ljude kažemo da su usijane glave. Radi se o nečemu što ne prolazi kroz fazu mišljenja, mentalne obrade, razmišljanja ili oblikovanja, već naprosto izlazi iz čoveka. To znači biti usijana glava. To je nešto što se izliva iz ljudi koji žive unutar iskvarenih naravi. Kako to da stvari koje se prirodno razotkrivaju iz čovekove prirode nisu u skladu sa istinom? Zašto ljudi razotkrivaju karakter usijane glave? Koji je razlog tome? To je posledica čovekove sotonske prirode. Čovekova urođena narav spada u plahovitost. Kad su nekoj osobi povređeni lični interesi, taština ili ponos, ona će, ukoliko ne razume istinu i ne poseduje istina-stvarnost, dozvoliti vlastitoj iskvarenoj naravi da diktira njen odnos prema toj povredi, pa će reagovati impulsivno i brzopleto. To što ona tada ispoljava i razotkriva jeste plahovitost. Da li je plahovitost nešto pozitivno ili negativno? Očigledno se radi o nečemu negativnom. Za čoveka nije dobro da živi plahovito, jer to može da dovede do katastrofe. Ako se plahovitost i iskvarenost neke osobe razotkrivaju kad god joj se nešto desi, da li se onda za tu osobu može reći da traži istinu i da se pokorava Bogu? Očigledno je da takva osoba zasigurno nije pokorna Bogu. A što se tiče raznih ljudi, događaja, stvari i okruženja koje Bog uređuje za ljude, ako neko nije u stanju da ih prihvati od Boga, već ih razrešava i nosi se s njima na ljudski način, do kakvog će rezultata to na kraju dovesti? (Bog će se gnušati te osobe i odbaciće je.) Ako će se Bog gnušati te osobe, da li će to za ljude biti poučno? (Neće.) Dakle, ne samo što će ta osoba biti na gubitku u svom životu, već neće pružiti ni nikakvu pouku drugima. Štaviše, ta osoba će poniziti Boga, koji će je se zbog toga gnušati i odbaciti je. Time će ta osoba izgubiti svog svedoka i nigde neće biti dobrodošla. Ako si član Božje kuće, ali si stalno plahovit u svojim postupcima, ako stalno pokazuješ ono što ti je u prirodi i razotkrivaš svoju iskvarenu narav tako što sve radiš koristeći ljudska sredstva i na osnovu iskvarene, sotonske naravi, konačna posledica svega toga biće da ćeš činiti zlodela i da ćeš se opirati Bogu – a ako se za sve to vreme nijednom ne pokaješ i ako ne možeš da ideš putem stremljenja ka istini, moraćeš da budeš raskrinkan i eliminisan. Zar nije ozbiljan problem to što se čovek u svom životu oslanja na sotonsku narav i što ne traži istinu da bi je razrešio? Jedan aspekt tog problema jeste da čovek ne ostvaruje nikakav rast ni promenu u svom životu; pored toga, on će loše uticati i na druge ljude. Takva osoba neće crkvi doneti ništa dobro; naprotiv, ona će vremenom zadavati sve veće glavobolje i crkvi i Božjem izabranom narodu, poput smrdljive muve koja leti tamo-amo iznad trpezarijskog stola, izazivajući odvratnost i gnušanje. Želite li da budete takve osobe? (Ne.) Kako bi onda trebalo da postupate da biste ugodili Bogu i pružili pouku drugima? Ma kakvu iskvarenu narav da ste pokazali, prvo treba da se smirite, a zatim da što pre izađete pred Boga sa molitvom i da potražite istinu da biste tu narav razrešili. Nipošto ne smete nastaviti da pokazujete iskvarenost tako što ćete slediti svoju volju i biti usijane glave. Svake sekunde svakog minuta svakoga dana tvog života, ma šta da radiš i ma o čemu da razmišljaš, Bog te posmatra i detaljno te analizira. Šta tačno Bog posmatra? (Posmatra šta neka osoba misli i kako reaguje na ljude, događaje i stvari s kojima se susreće, a koje Bog za nju uređuje.) Tačno. A koji cilj Bog ima dok posmatra te stvari? (Želi da vidi da li je ta osoba neko ko se plaši Boga i ko se kloni zla.) To je jedan od razloga. Ali, koji je glavni razlog? Pažljivo razmislite o tome. (Želi da vidi da li ta osoba ima srce koje traži istinu i koje se pokorava Bogu.) Bilo da se radi o strahu od Boga i izbegavanju zla, ili o traženju istine i srcu koje se pokorava Bogu, sve te stvari se dotiču pitanja kojim je putem ta osoba odlučila da ide. Zašto Bog neprestano analizira ljude? Zato da bi video kakvim putem ideš, koji su tvoji životni ciljevi i pravac, da li si odabrao put traganja za istinom ili put licemernih fariseja. On to čini zato da bi video na kojem se od tih puteva tačno nalaziš. Ako si odabrao pravi put, Bog će te usmeravati, prosvećivati, snabdevati i podržavati. Ako si odabrao pogrešan put, to pokazuje da si u potpunosti okrenuo leđa Bogu, tako da će te On, sasvim prirodno, napustiti.

Ima ljudi koji stalno propovedaju reči i doktrine, koji krše istina-načela u svemu što rade i koji čak svojim činjenjem nanose štetu interesima Božje kuće. Pa zašto onda Bog takve ljude ne dovodi u red, niti im upućuje zamerke? Neki ljudi ne razumeju šta je razlog tome. Da vam kažem nešto – Bog je od takvih ljudi već odavno digao ruke. Ma koliko godina da neka osoba veruje u Boga, ako Bog odluči da je napusti, to je itekako ozbiljan problem! Kakva je Božja namera i želja kada je reč o vrsti puta kojim se On nada da će ljudi ići? Kad stavlja ljude u određene situacije, da li se Bog nada da će oni biti pokorni ili buntovni? Nada li se da će tražiti i zadobiti istinu, ili da će istinu zanemariti i zaustaviti se? Kakav je Božji stav prema ovome? Šta On očekuje od ljudi? On se nada da će ljudi moći da se pokore i da aktivno sarađuju na Njegovom delu, te da pritom neće postati negativni, da neće zabušavati i da to delo neće ignorisati. Neki ljudi bezvoljno obavljaju svoje dužnosti: kad im se dodeli neki zadatak, obaviće ga onako kako oni misle da treba, ali neće tražiti istinu ni Božje namere. Čini im se da u takvom pristupu nema ničeg lošeg – pošto ne krše nijednu upravnu odluku, ne povređuju Božju narav i ne prekidaju niti ometaju rad crkve, a pritom i dalje obavljaju svoju dužnost, oni smatraju da neće biti osuđeni. Šta mislite o takvom stavu? (Taj stav nije dobar. Reč je o negativnom, pasivnom i bezvoljnom stavu, koji je Bogu odvratan.) Šta znači imati bezvoljan stav? I zašto je on Bogu odvratan? Šta je suština jednog takvog stava? (Mogu s vama da podelim nešto od ličnog iskustva u vezi s tim. U poslednje vreme, tokom obavljanja dužnosti, sledio sam svoju volju i kršio načela. Nakon što sam orezan, nisam preispitao sebe, pa sam pogrešno razumeo Boga i čuvao sam se od Njega. Srce mi je bilo zatvoreno za Boga, nisam hteo da Mu se približavam i nisam Mu se molio. Imao sam bezvoljan stav, usled čega sam za sve to vreme bio negativan, pasivan i jadan. Jer, čim se moje srce zatvorilo za Boga, bilo je to kao da se najvažniji stub moga života srušio i da sam prepušten svome jadu. Spolja gledano, činilo se da obavljam svoju dužnost, ne pokazujući nikakvo buntovničko ponašanje, ali zato nisam primao nikakvo prosvećenje od Svetoga Duha, niti sam imao volje da aktivno sarađujem sa Bogom. Držeći se ovako bezvoljnog, negativnog i nemotivisanog stava, kao da sam samog sebe lagano ubijao. Ljudi koji okrenu leđa Bogu nalik su stablu čije je korenje istrulelo. Lišeni sokova koji bi ih održavali u životu, grane i lišće postepeno odumiru, sve dok naposletku čitavo stablo ne umre.) Veoma si lepo to objasnio. Moguće je da se većina ljudi nalazi u takvom stanju: rade ono što se od njih traži, ne prave nikakve probleme, ne čine zla dela i ništa ne ometaju – naprosto su bezvoljni. Zašto je Bogu ovakav stav odvratan? Kakva se suština pokazuje takvim stavom? Pokazuje se negativna i prkosna suština, koja istinu odbacuje. Da li biste rekli da je Bog taj koji se prvi odriče ljudi ili da se ljudi prvi odriču Boga? (Prvi koji to čine su ljudi.) Ako se ti prvi odrekneš Boga, srce ti postaje zatvoreno za Boga, što je ozbiljan problem. „Zatvoreno” je samo jedan od načina da se to izrazi. Ono što se zaista dešava jeste da ljudi hermetički zatvaraju svoje srce, ostavljajući Boga napolju, što praktično znači: „Ne želim Te više. Prekidam sve veze s Tobom i obustavljam sve naše međusobne kontakte.” Kad jedno stvoreno biće ima ovakav stav prema svom Stvoritelju, kako Bog to rešava? Kakav je Njegov stav o tome? Da li On oseća radost, odvratnost ili tugu kad vidi ljude u takvom stanju? On isprva oseća tugu. Kad vidi ljude koji su previše otupeli i postali krajnje nespremni da prihvate istinu, Bog oseća razočarenje, a zatim i odvratnost prema njima. Kad neka osoba zapečati svoje srce prema Bogu, kako će On pristupiti tome? (Bog će toj osobi orkestrirati neke situacije koje će joj omogućiti da razume Njegove namere i da Mu otvori svoje srce.) Da, to je jedan od aktivnih Božjih pristupa; On ponekad čini takve stvari, ali ih ponekad i ne čini. On će ponekad sakriti Svoje lice i sačekati da Mu ti prvi otvoriš svoje srce. Kad Ga budeš primio u svoje srce i kad budeš mogao da prihvatiš istinu, On će i dalje imati milosti prema tebi i nastaviće da te prosvećuje. Međutim, generalno govoreći, ako imaš ovakav stav i ako ti je srce zapečaćeno pred Bogom, ako odbijaš normalan odnos i svaki kontakt sa Njim, onda ti na taj način odbacuješ Božju suverenost nad tobom i Njegovo vođstvo. To je isto kao da Ga odbacuješ kao svog Boga i kao da ne želiš da On bude tvoj Gospod. A ako Ga odbacuješ kao svog Boga i Gospoda, da li će On moći da i dalje radi na tebi? (Neće.) Onda Mu ne preostaje ništa drugo nego da te napusti. Tek kad budeš razumeo šta se dogodilo, kad budeš shvatio greške u svom pristupu i kad spoznaš kako da se pokaješ, Bog će ponovo početi da radi na tebi. Prema tome, kad se suoči sa tako bezvoljnim stavom, Bog zasigurno neće delovati i ostaviće takve ljude po strani. Imate li ikakva iskustva u vezi s tim? Da li je takvo stanje spokojno i radosno, ili je jadno i nepodnošljivo? (Ono je jadno i nepodnošljivo.) Koliko je to stanje jadno? (Ono je nalik lešu koji hoda. To je postojanje bez misli i bez duše, kao kod zveri.) Ako čovek nema Boga u svom srcu, njegovo je srce prazno; to je isto kao da u njemu nema duha. Zar to ne znači da je na taj način postao mrtav čovek bez duha? Kako je to strašno! Neka osoba može u svakom trenutku i na svakom mestu da izda Boga. Dovoljna je mala nepažnja pa da ona porekne Boga u svom srcu, nakon čega se njeno stanje momentalno menja: stanje njenog duha odmah se pogoršava, ona više ne oseća Božje prisustvo, a njena zavisnost od Boga i njen odnos sa Njim u potpunosti nestaju, baš kao kad srce prestane da kuca. Ovo je opasna situacija. Šta može da se uradi sa takvim stanjem? Moraš da imaš ispravan stav i da se što pre pomoliš Bogu i pokaješ se. Ako neko stalno živi u negativnom i prkosnom stanju, u stanju u kojem je potpuno napušten od Boga i ne može da dođe do Njega, stvar postaje opasna! Shvatate li do kakvih neželjenih posledica ova opasnost može da dovede? Ovde se ne radi samo o gubicima koje čovek može da pretrpi – kakvih još posledica može biti? (Mogu da ga zaposednu zli duhovi.) Tačno. Ima još mnogo drugih mogućnosti. (Može da počini užasno zlodelo, pa da ga Bog razotkrije i ukloni.) I to je moguće. Ima li još nešto? (Može se sve više udaljiti od Boga.) Ako takvo stanje potraje, hoće li, po vašem mišljenju, ta osoba početi da razmišlja o tome da prestane da veruje u Boga? (Hoće.) Zar to nije strašno? (Jeste.) Ako neka osoba ima takvu zlu želju da napusti svoju veru, to je nešto najstrašnije, jer je ona u svom srcu već izdala Boga i Bog takvu osobu neće spasti.

Svaki vernik mora da održava normalan odnos sa Bogom; to je veoma važno. Kad neka osoba ima normalan odnos sa Bogom, njeno će stanje biti dobro; kad joj je stanje loše, njen odnos sa Bogom neće biti normalan. Njeno srce naći će se u jednoj od dve potpuno različite situacije, zavisno od toga da li joj je stanje dobro ili loše. Kad je neka osoba u dobrom stanju, ona će u svom srcu osećati izvesnu snagu, snagu koja će je motivisati da nikada ne stupi u brak, već da sledi Boga do kraja, ma koliku patnju trpela, i da ostane verna Bogu do kraja, do smrti. Kako nastaje ovakva rešenost? (Nastaje iz svojevrsne revnosti koju ljudi poseduju.) Da li je za Boga ta revnost prihvatljiva? Da li je takva rešenost pozitivna ili negativna? (Pozitivna je.) Jesu li pozitivne stvari prihvatljive za Boga? (Jesu.) Bog proučava ljudska srca. Proučava šta ljudi duboko u svom srcu misle i kakvo im je tamo stanje. Znači, kad u svom srcu izražavaš ovakvu želju i rešenost, Bog i to proučava. Odakle proističe ta rešenost? Proističe li ona iz čovekove prirodnosti i karaktera usijane glave? (Ne, ona je u ljude usađena delovanjem Svetog Duha.) Tako je. Kad ljudi žive u ispravnom stanju, Sveti Duh im daje takvu snagu koja im omogućava da imaju tu rešenost. To je pozitivna stvar, koju Sveti Duh daruje ljudima zbog njihove saradnje i požrtvovanja. Da li ljudi, sami po sebi, ikada imaju takvu veru? Naravno da nemaju, zar ne? Kad ljudi imaju makar malo rešenosti da sarađuju, Sveti Duh im tada daje tako snažnu motivaciju! Šta sada iz toga vidite? (Ljudi moraju biti uz Boga. Bez Boga, postoji samo smrt.) Tačno je da „ljudi moraju biti uz Boga”. To je znanje stečeno na osnovu iskustva. Ako svoje srce otvoriš Bogu, ako imaš to malo rešenosti i ako možeš da u molitvi ogoliš srce pred Bogom, On će ti podariti tu snagu. Ta snaga će potrajati dok si živ i omogućiće ti da imaš tako duboku rešenost i da kažeš: „Sav svoj život nudim Bogu, čitavog ću života davati sebe za Boga i živeću za Njega!” To je činjenica; tako ljudi razmišljaju i to je ono što žele da učine. Koliko će, međutim, snage imati oni koji slede Boga, ali svoju dužnost vrše oslanjajući se na svoj um, na svoje misli, na vlastite kvalitete i talente? Ako nisi spreman da tragaš za istinom, nikakvim napornim radom nećeš moći to da nadoknadiš. Tu unutrašnju snagu čovek ne može sam da postigne; ona je od Boga data. Kako ljudi gube tu snagu? Šta je tome uzrok? Kad u svom srcu prestanu da nose Boga, ta snaga nestaje. Kad ljudi imaju tu snagu, to je delo Svetog Duha, ta je snaga ljudima data od Boga – Bog je za sve to zaslužan. Ako ti je srce zapečaćeno prema Bogu, ako Mu kažeš „ne” i odbaciš Njegove orkestracije i Njegovu suverenost nad tvojim životom, kao i sva okruženja, ljude, događaje i stvari koje On uređuje oko tebe, onda čak nećeš imati ni srca da tragaš za istinom. Zaista je tako strašno kad ljudi izgube Boga; to je činjenica. Ljudi koji izgube Boga su ništavni. Ako neka osoba svoje srce zapečati pred Bogom, ona se možda čak i premišlja oko svoje vere u Boga, što može da razotkrije bilo kada i na bilo kom mestu. Najstrašnije u svemu ovome jeste to što takve njene misli postaju sve snažnije, do te mere da ona čak može zažaliti zbog svega onog čega se odrekla i zbog svega što je dala, može zažaliti zbog rešenosti koju je nekad imala i patnje koju je pretrpela. Njeno će se stanje potpuno razlikovati od pređašnjeg, kao da se radi o nekoj sasvim drugoj osobi. Kako se to dešava? Ako čovek može da se pokori pred ljudima, događajima, stvarima i okruženjima koje mu je Bog namestio, moći će da živi spokojnim i srećnim životom. Ako stalno pokušava da izbegne ljude, događaje i stvari koje mu je Bog namestio i ako nije spreman da se pokori okruženjima u kojima sa našao i koja su pod Božjom suverenošću, kakvo će stanje iz toga proizaći? (Jad i tama.) Taj će čovek živeti u tami i jadu, stalno će biti nervozan, uplašen i tužan. Zar to nije očigledna razlika? (Jeste.) Kad ljudi žive u dobrom stanju, to je kao da žive na nebu, neposredno pred Bogom. Kad su u lošem stanju, to njihovo stanje postaje još mračnije, a Bog im ostaje izvan dometa. Život u mračnom stanju ni po čemu se ne razlikuje od života u paklu. Da li ste ikada osetili patnju pakla? Je li ona prijatna ili nepodnošljiva? (Nepodnošljiva.) Kako biste je u jednoj rečenici opisali? (Gora je od smrti.) Tačno tako, ona je gora od smrti. To je toliko mučenje da bi bilo mnogo prijatnije umreti, nego tako živeti. Veoma si lepo to rekao; ta patnja je upravo takva.

Sve poteškoće s kojima se ljudi suočavaju, kao i sva njihova negativnost i slabost, direktno su povezani s njihovim iskvarenim naravima. Ako njihove iskvarene naravi mogu da budu razrešene, može se reći da će time biti manje-više razrešene i sve poteškoće s kojima se susreću u svojoj veri: ništa ih više neće sprečavati da traže istinu, neće više nailaziti ni na kakve poteškoće u praktikovanju istine, niti će im išta onemogućavati da se pokore Bogu. Dakle, od presudne je važnosti razrešiti čovekove iskvarene naravi. To što Bog od ljudi zahteva da tragaju za istinom i da budu pošteni, povezano je sa razrešenjem iskvarenih naravi i postizanjem promene naravi. Cilj traženja istine jeste razrešenje problema iskvarene naravi, dok se potraga za istinom vrši zarad promene čovekove naravi. Kako, dakle, čovek treba da traži istinu? Kako može da zadobije istinu? Šta sam pre nekog vremena rekao? (Imajte vere u Božju suverenost nad svim stvarima i pokorite se okruženjima koja je On zacrtao.) Da, imajte vere, pokorite se, pokušajte da naučite lekcije, tražite istinu i držite se svojih dužnosti u okruženjima koja je Bog stvorio. Ako možeš da naučiš lekcije iz okruženja koja je Bog stvorio, zar ti onda neće biti lakše da se pokoriš? (Hoće.) Kad tražiš istinu i učiš lekcije, zar nije tačno da ćeš izbegavati da pokažeš iskvarenu narav i da ćeš sprečiti sebe da otkriješ karakter usijane glave? Zar tokom ovog procesa nećeš izbegavati korišćenje ljudskih metoda i načina razmišljanja za ophođenje sa ljudima, događajima i stvarima koje ti je Bog uredio? Zar na taj način nećeš biti u normalnom stanju? A kad budeš bio u normalnom stanju, zar onda nećeš moći stalno da živiš pred Bogom? Tada ćeš biti na sigurnom. Ako budeš mogao da često dolaziš pred Boga, da stalno živiš pred Njim, da često tražiš Njegove namere u okruženjima koja ti je on zacrtao i da se pokoriš svim ljudima, događajima i stvarima koje je On uredio, zar onda nećeš zauvek živeti pod Božjim nadzorom i negom? (Hoću.) Kad ti sudbina bude pod Božjim suverenošću, kad te On bude nadzirao i upravljao tobom, kad budeš uživao svakodnevnu Božju zaštitu, zar tada nećeš biti najsrećnija osoba? (Biću.) Ovo je kraj našeg druženja na ovu temu. Nadalje ćete svi moći da o tome zajedno razgovarate, da svoje razumevanje ove teme sumirate i podelite ga s drugima. Osmislite kako da živite srećnim životom i kako da zaslužite da vas Bog prihvati, kao što je to učinio Jov, da bi vas Bog nosio u Svom srcu i govorio da ste vi osoba koju On voli; saznajte kako da zakoračite na pravi životni put, kao što je to učinio Jov, a to je put straha od Boga i izbegavanja zla.

25. januar 2017. godine