Upravo sada, dok obavlja svoje dužnosti, većina ljudi je u stanju da ih se drži, ne čineći zlo, ali da li su oni odani? Da li su u stanju da obavljaju svoje dužnosti prema prihvatljivom standardu? Oni su i dalje u velikom zaostatku. Da li ljudi mogu dobro da obavljaju svoje dužnosti ili ne, pitanje je koje se tiče problema ljudskosti. Kako onda oni mogu dobro da obavljaju svoje dužnosti? Šta moraju da poseduju da bi dobro obavljali svoje dužnosti? Bez obzira na to koju dužnost obavljaju ili šta rade, ljudi moraju biti pedantni i ozbiljni i izvršavati svoje obaveze; Tek tada će njihova srca biti mirna i spokojna. Šta podrazumeva izvršavanje obaveza? To znači biti vredan, celim srcem se predati svojim obavezama i činiti sve ono što je potrebno. Na primer, zamisli da ti je crkveni starešina dodelio da izvršiš neku dužnost i u razgovoru te je upoznao sa jednostavnim načelima te dužnosti, ali nije ulazio u detalje – kako bi trebalo da postupiš da bi dobro obavio dodeljenu dužnost? (Treba da se oslonimo na svoju savest.) Da bi to učinio, u najmanju ruku se moraš osloniti na svoju savest. „Osloni se na svoju savest” – kako možeš da sprovedeš ove reči u delo? Kako ćeš primeniti ove reči? (Tako što ćeš razmišljati o interesima Božje kuće i nećeš uraditi ništa što bi osramotilo Boga.) Ovo je jedan aspekt. Osim toga, kada nešto radiš, moraš stalno da razmišljaš o tome i da to procenjuješ na osnovu istina-načela. Ako tvoje srce ne oseća mir nakon što obaviš svoju dužnost i ti osećaš da još uvek postoji neki problem oko toga, a nakon preispitivanja se problem zaista i otkrije, šta treba da uradiš u tom trenutku? Moraš to brzo da popraviš i rešiš problem. Kakav je ovo stav? (To je pedantnost i obraćanje pažnje na detalje.) Ovo je pedantnost i obraćanje pažnje na detalje, i on predstavlja ozbiljan, rigorozan stav. Obavljanje tvoje dužnosti mora biti utemeljeno na ozbiljnom, odgovornom stavu, i ti treba da kažeš: „Ovaj posao mi je dodeljen, i zato moram učiniti sve u svojoj moći da ga dobro obavim u sklopu onoga što znam i što mogu postići. Ne smem napraviti grešku.” Ne smeš se voditi razmišljanjem „manje-više dobro je dovoljno dobro”. Ako stalno površno razmišljaš, možeš li dobro obavljati svoju dužnost? (Ne možeš.) Šta dovodi do toga da budeš površan? Nije li to tvoja sotonska, iskvarena narav? Biti površan je manifestacija iskvarene naravi i nastaje kada ljude nagone njihove iskvarene naravi. To direktno utiče na rezultate koje postižu u svojim dužnostima, zbog toga čak zabrljaju u radu i to utiče na rad crkve. Ova posledica je veoma ozbiljna. Ako si stalno površan u vršenju svoje dužnosti, kakva je to vrsta problema? To je problem koji uključuje tvoju ljudskost. Samo su ljudi bez savesti i ljudskosti stalno površni. Da li vi mislite da ljudi koji su stalno površni mogu biti pouzdani? (Ne mogu.) Oni su tako nepouzdani! Neko ko površno obavlja svoju dužnost je neodgovorna osoba, a neko ko je neodgovoran u svojim postupcima nije poštena osoba – ta osoba je nepouzdana. Bez obzira koju dužnost obavlja, nepouzdana osoba je površna, jer karakter te osobe ne odgovara prihvatljivom standardu, ona ne voli istinu i sigurno nije poštena osoba. Može li Bog išta poveriti nepouzdanim ljudima? Apsolutno ne može. Budući da Bog ispituje dubine ljudskog srca, On nikako ne upošljava lažljive ljude da obavljaju dužnosti; Bog blagosilja samo poštene ljude i On sprovodi svoje delo samo na onima koji su iskreni i vole istinu. Kad god lažljiva osoba izvrši dužnost, to je uređenje koje je osmislio čovek, i to je čovekova greška. Ljudi koji vole da budu površni nemaju savest ni razum, njihova je ljudskost loša, veoma su nepouzdani i ne možeš se osloniti na njih. Hoće li Sveti Duh obavljati delo na takvim ljudima? Apsolutno neće. Dakle, Bog nikada neće usavršiti one koji vole da budu površni u obavljanju svojih dužnosti i nikada ih neće koristiti. Oni koji vole da budu površni su takođe i lažljivi, puni zlih pobuda i u potpunosti im nedostaju savest i razum. Oni deluju bez načela i bilo kakvih ograničenja, deluju samo na temelju sopstvenih sklonosti i sposobni su da učine mnoge loše stvari. Svi njihovi postupci se temelje na njihovom raspoloženju: ako su dobro raspoloženi i zadovoljni, onda će činiti stvari na malo bolji način. Ako su loše raspoloženi i nezadovoljni, tada će biti površni. Ako su ljuti, onda bi mogli da deluju svojeglavo i nepromišljeno, te da odgode važne stvari. Oni uopšte nemaju Boga u svom srcu. Samo puštaju dane da prolaze, dok oni sede i čekaju smrt. Dakle, bez obzira na to koliko bodrimo ljude koji površno obavljaju svoje dužnosti, koristi nema, i beskorisno je razgovarati sa njima o istini. Oni odbijaju da poprave svoje ponašanje uprkos višestrukim opomenama, bezosećajni su; mogu biti uklonjeni, a tako je i najprikladnije postupiti. Bezosećajni ljudi u svojim postupcima nemaju ni minimum moralnih standarda; ništa ih ne može obuzdati. Mogu li takvi ljudi rešavati stvari po savesti? (Ne mogu.) Zašto ne? (Oni ne poseduju standarde savesti, nemaju ljudskost, ni minimum moralnih standarda.) Upravo tako. Oni u svojim postupcima ne primenjuju standarde savesti, deluju na osnovu svojih sklonosti, rade šta žele, i sve to na osnovu svog raspoloženja. Hoće li rezultati koje oni postižu u svojim dužnostima biti dobri ili loši zavisi od njihovog raspoloženja. Ako im je raspoloženje dobro, rezultati su dobri, ali ako im je raspoloženje loše, rezultati će biti loši. Može li obavljanje dužnosti na ovaj način dosegnuti prihvatljiv standard? Oni obavljaju svoje dužnosti na osnovu svog raspoloženja, a ne na osnovu istina-načela; Stoga im je veoma teško da primene istinu u praksi i vrlo im je teško da zadobiju Božje odobravanje. Oni koji deluju na osnovu fizičkih sklonosti uopšte ne sprovode istinu u delo.

Sve što ljudi rade je u vezi sa traženjem istine i sprovođenjem istine u delo; Sve što je u vezi sa istinom se odnosi na kvalitet čovekove ljudskosti i na stav koji ljudi imaju kada nešto rade. U većini slučajeva, kada ljudi čine stvari ne držeći se načela, to je zato što ne razumeju načela koja stoje iza njih. Ali, veoma često ljudi ne samo da ne razumeju ta načela, već i ne žele da ih razumeju. Iako znaju nešto malo o njima, oni ipak ne žele da u tome budu bolji. Ovaj standard se ne nalazi u njihovim srcima, kao ni ovaj zahtev. Dakle, njima je veoma teško da nešto dobro urade, da čine stvari na način koji je u skladu sa istinom i koji udovoljava Bogu. Ključ toga hoće li ljudi moći da obavljaju svoje dužnosti na prihvatljiv način leži u tome čemu oni teže, streme li istini ili ne, i vole li pozitivne stvari ili ne. Ako ljudi ne vole pozitivne stvari, nije im lako da prihvate istinu, a to je veoma problematično – iako ispunjavaju dužnost, oni samo službuju. Bez obzira na to da li ti razumeš istinu ili ne i jesi li ili nisi sposoban da shvatiš načela, ako svoju dužnost obavljaš po savesti, u najmanju ruku ćeš postići prosečne rezultate. Samo to je prihvatljivo. Ako si tada u stanju da tražiš istinu i da činiš stvari u skladu sa istina-načelima, onda ćeš moći da ispuniš Božje zahteve u potpunosti i da budeš u skladu sa Božjim namerama. Koji su Božji zahtevi? (Da ljudi dobro obavljaju svoje dužnosti, celim srcem i svom svojom snagom.) Kako treba razumeti „celim srcem i svom snagom”? Ako ljudi posvete sve svoje misli izvršavanju svojih dužnosti, onda to rade celim srcem. Ako koriste svaki atom svoje snage da bi obavili svoje dužnosti, onda to čine svom snagom. Da li je lako dati celo srce i svu svoju snagu? Ovo nije lako postići ako nemate savest i razum. Ako čovek nema srce, ako mu nedostaje intelekt i nije sposoban da razmišlja, i ako, kada se suoči sa problemom, ne zna kako da traži istinu i nema načina ili sredstava da to učini, da li je on sposoban da dȃ svoje srce? Definitivno nije. A onda, ako neko ima srce, da li je u stanju da dȃ svoje srce? (Jeste.) Ako čovek ima srce, ali ga ne koristi prilikom izvršavanja svoje dužnosti, nego razmišlja samo o podlim i nepoštenim putevima, i koristi ga za činjenje neprimerenih stvari, da li će onda moći da celo svoje srce preda svojoj dužnosti? (Neće.) Zamislite da takav čovek bude orezan i da spozna svoju iskvarenu narav, pa da se zatim kune Bogu da je voljan da se pokaje kao i da je rešen da dobro izvršava svoju dužnost, ali kada naiđe na poteškoće ili iskušenja, njegovo srce je uzdrmano, svoju dužnost obavlja polovično ili se u njemu javlja negativnost i onbeži – da li je on u tom trenutku sposoban da dȃ celo svoje srce? (Nije.) Vi ste upravo rekli da ako neko ima srce, onda je i sposoban da ga dȃ. Da li ta izjava drži vodu? (Ne drži.) Šta god da radiš, ne treba da se oslanjaš na svoje pobude ili zamisli, a još manje na svoju strast; ne bi trebalo da delaš na osnovu svojih osećanja, niti na osnovu ljudskih ideja – već naprotiv, treba neprekidno da tragaš za istinom i da je primenjuješ. Oslanjanje na ushićenje i osećanja, na strast i privremene pobude, ti neće osigurati to da ćeš dobro obaviti svoju dužnost. To liči na želju ljudi, koji, još kao mali, žele da dokažu da će pokazati odanost svojim roditeljima kada odrastu. Kada odrasteš i dođe vreme da ispuniš tu težnju, koje poteškoće bi te mogle sprečiti da to učiniš? Ovo se tiče stvarnih problema; jer za svakoga važi da su u realnosti problemi veći od ideala. Na primer, kada završiš fakultet i počneš da zarađuješ, ti pomisliš: „Sada kada zarađujem, prvo moram da kupim neku lepu odeću za mamu i tatu i da im obezbedim lekove, i od sada ću morati da im pokažem odanost. Daću im da troše moj novac, tako da mogu da prožive svaki dan srećni.” Ali nakon što primiš platu i platiš svoje račune, oduzmeš stanarinu, troškove života i razne druge troškove, jedva da ti nešto ostane, a još uvek moraš sebi da kupiš neku lepu odeću koju ćeš nositi. Kada potrošiš sav svoj novac, osećaš se loše, jer si prekršio obećanje koje si dao da ćeš zaraditi novac kako bi pokazao odanost roditeljima kada odrasteš. Razmišljaš ovako: „Ponašam se kao da sam odrođen od svojih roditelja, moram da uštedim nešto novca sledećeg meseca.” Nakon toga dođe sledeći mesec, a novac koji si zaradio ti još uvek nije dovoljan, pa misliš: „Imam dosta vremena da pokažem odanost roditeljima.” Postepeno, tokom vremena, nalaziš partnera, osnivaš porodicu i dobijaš svoju decu, a novca je sve manje. Na osnovu situacije u kojoj se nalaziš i tvojih životnih okolnosti, postaje veoma teško ostvariti tvoju želju da pokažeš odanost roditeljima, jer takođe moraš da izdržavaš svoju porodicu i preživiš, i moraš da obezbediš novac za obrazovanje svoje dece; da bi preživeo moraš i da se družiš sa lokalnim tiranima i korumpiranim funkcionerima, i sve te to čini nesrećnim. Iako želiš da pokažeš odanost svojim roditeljima, to je uzalud; razni problemi iz stvarnog života te okupiraju, a realnost polako potiskuje tvoju želju da pokažeš odanost roditeljima. Dakle, da li je tvoja namera da pokažeš odanost roditeljima održiva? (Nije.) Da li je tvoja želja iz mladosti da budeš odan svojim roditeljima bila stvarna ili lažna? (Bila je stvarna.) U to vreme, tvoja želja je bila stvarna, ali je takođe bila naivna, budalasta i glupava; bila je na klimavim nogama. Koje je tvoje pravo „ja”? Stvari koje izviru iz tebe i stvari koje ispoljavašu svom stvarnom životu su tvoja istinska ljudskost i pravi stav sa kojim se ophodiš prema svojim voljenima. Neprekidno odlažeš da pokažeš odanost svojim roditeljima, sve dok nesvesno ne izgubiš pojam o svojoj savesti, dok ne izgubiš samoprekor, osećaj odgovornosti i osećaj za ispunjavanje obaveza. Onda pomisliš: „Svi ljudi su ovakvi. Nisam ja ništa gori od bilo koga drugog, a osim toga, imam i pravih problema!” Svi ti tvoji izgovori, argumenti i opravdanja – šta su oni? Oni su deo tvoje iskvarene naravi. Bez obzira na to koliko je stvarnost teška za tebe, koliko razloga i izgovora ti daje da izbegneš svoje odgovornosti koje treba da preuzmeš na sebe, i bez obzira na to koliko su čvrsti tvoji argumenti i izgovori, na kraju, ono što ispoljavašje tvoje potpuno i pravo sopstvo. Dakle, kako možeš da dosegneš pozitivni ideal? U stvarnom životu, šta je to što ljudi ispoljavaju pre nego što razumeju ili steknu istinu? Da li su pravični i pozitivni? (Nisu.) Ako ne razumeš istinu, ma koliko tvoji postupci bili dobri i ma koliko ispravno delovale tvoje ideje, oni su i dalje iskvarene naravi i nisu u skladu sa istinom. Dakle, ako ti ne težiš istini ili je ne razumeš, biće ti veoma teško da je primeniš, pa će tako ono što proživljavaš biti otkrovenja iskvarenih naravi. Koliko god misliš da si dobar, koliko god smatraš da si veliki, ispravan, stvari koje radiš na ovaj način nikako ne mogu biti u skladu sa istinom. Da li me razumeš? (Donekle razumem.) Šta razumete? (Svi ljudi žele da obavljaju svoje dužnosti kako treba, ali pošto su pod kontrolom svojih iskvarenih naravi, iako žele da obavljaju dužnosti po svojoj savesti, oni to ne mogu da ostvare. Dakle, oni najpre moraju da reše svoje iskvarene naravi da bi dobro obavljali svoje dužnosti.) Neka mi neko drugi kaže šta još razume. (Stvari koje čovek radi kada ne razume istinu, bez obzira kako ih vidi, nisu primena istine. Čak i ako ljudi misle da su ti postupci veoma dobri, oni nikako ne mogu biti u skladu sa Božjim namerama, tako da sam uvideo da je razumevanje istine od velike važnosti.) Odlično rečeno! Izgleda da ste svi napredovali za ovo vreme. Nije lako steći istinu; ljudi moraju da plate veliku cenu zarad toga. Osim što će se pobuniti protiv tela, tragati za istinom i primenjivati je, ljudi takođe moraju pretrpeti mnogo boli i oplemenjivanja, moraju iskusiti progon i brutalno zlostavljanje od strane Sotone – čak i ako ne umru, ipak moraju proći mnoge patnje – samo tada mogu odbaciti svoje iskvarene naravi i steći istinu. Moglo bi se reći da je sticanje istine proces doživljavanja suda i grdnje, a samim tim i pročišćavanja. Ti možeš priznati da imaš iskvarenu narav, i takođe možeš priznati istinu, ali kada primenjuješ istinu, neće li se tvoja iskvarena narav pokazati, ometati te i uznemiravati? (Hoće.) Šta se u tom trenutku javlja u srcima ljudi? (Oni se svađaju i pronalaze izgovore. Pokazuju svoju sebičnost i uzimaju u obzir sopstveni ponos i svoju taštinu.) To je problem s ljudskim naravima. Neki ljudi ne govore i ne otkrivaju ništa, ali kada pogledate njihovu narav, jasno možete da vidite da u njihovim srcima ima buntovništva. Buntovništvo je jedna vrsta iskvarene naravi. Bilo da se svađaju ili traže izgovore, sve to rade da bi zadovoljili svoje interese, ponos, status i taštinu, i ostvarili neke namere ili cilj. Ako osoba poseduje u sebi ovu vrstu buntovne naravi, onda će to podstaći razne vrste iskvarenih stanja koja su neprijateljski naklonjena i protivna Bogu. Šta je buntovništvo? Jednostavno rečeno, to je kada u nečijem srcu postoji otpor, kada ta osoba stane protiv Boga, i kaže: „Zašto su reči koje Ti govoriš drugačije od onoga što ja mislim? Zašto mi se ne sviđaju? Ne sviđaju mi se, pa ih ne mogu prihvatiti i nisam voljan da Te slušam dok besediš.” Oni usmeravaju svoje srce protiv Boga i neposlušni su, do te mere da se suprotstavljaju stvarnosti, protive se svemu što je Bog učinio, kao i zahtevima koje im je On postavio. Ovako ljudi bivaju buntovni i to je najveća poteškoća na koju ljudi nailaze kada prihvataju i primenjuju istinu. Bilo da tražiš izgovore i razne objektivne argumente ili uslove, ovo je, u svakom slučaju, buntovna narav koja postoji u tebi i stvara ti probleme. Pretpostavimo da si sposoban da rešiš svoju buntovnu narav, da preokreneš ovo stanje, i šta god da ti se dogodi, ti kažeš: „Ovo mi se desilo, ali ja ne razumem istinu, niti znam kako da je primenim. Sve što mogu da uradim je da se molim Bogu i da se oslonim na čitanje Božje reči kako bih pronašao put primene ili da to tražim od osobe koja razume istinu. Ako naučim kako da primenjujem na način koji je u skladu s istinom, koji se Bogu sviđa i koji Mu udovoljava, onda ću tako raditi i na dalje.” Imati takav način razmišljanja je ispravno; ovo je neko ko voli istinu. Ako težiš ka istini na ovaj način, pokušavajući da budeš bolji uprkos svim neuspesima, bez da postaneš negativan ili obeshrabren, tada ćeš moći da odbaciš svoju iskvarenu narav i zadobiješ Božje spasenje.

Kada je Bog prvi put testirao Jova, da li je Jov mogao tačno da prepozna Božju nameru, na osnovu svog razumevanja u tom trenutku? (Nije.) Šta je Jov pokazao? Da li se pokorio, ili se pobunio, opirao i žalio? (On se pokorio.) U kakvom je stanju on bio, spolja i iznutra gledano? Da li je ikada pokazao i najmanju količinu nevoljnostiili otpora? Nije. Iako je u biblijskom zapisu jednostavno opisan, ne može se videti da je Jov ikada razotkrio neko svoje buntovno stanje Iz ovih reči, možeš li zaključiti da je Jov razumeo mnogo istine? (Ne možeš.) U stvarnosti, koju je istinu Jov shvatio u to vreme? Da li je Bog govorio o istini pokornosti? Da li je govorio o tome kako ljudi ne treba da se bune protiv Njega? Nije govorio ni o jednoj od ovih stvari. U kom se stanju Jov nalazio? Iako se tada nije mogao osloniti na Božju reč kao što je to moguće danas, njegovo ponašanje i sve što je činio omogućilo je ljudima da vide misli njegovog srca i stanje u kom se ono nalazilo. Nije li to nešto što ljudi mogu da vide i osete? (Jeste.) Neki ljudi kažu: „Mi ne znamo koje su misli bile u njegovom srcu.” Ti to ne moraš da znaš; treba da si u stanju da sagledaš njegove spoljašnje postupke. Kada je nailazio na iskušenja, pokazao je da postupa kao osoba u kojoj nema ni trunke buntovnosti i koja se potpuno pokorila Bogu: pocepao je svoju odeću ipoklonio Mu se. Taj naklon je došao iz njegovog srca, i u potpunosti je odgovarao svim njegovim mislima i svemu što je želeo da izrazi u tom trenutku. U tome su se ogledali njegova težnjai njegov stav prema Bogu. Dakle, kakav je bio njegov stav prema Bogu? Kakva je bila njegova reakcija na stvari koje mu je Bog učinio? Njegova prva reakcija bila je da prihvati sve i da se pokori, bez prigovora i bez protivljenja. Neki ljudi koji nemaju duhovno razumevanje sa sumnjom kažu: „Kako može postojati takva osoba na svetu? Nije li on svetac? Ovo mora da je laž.” Realnost je da zaista postoje ljudi poput Jova, ali postojao je samo jedan Jov i bojim se da nikada neće biti drugog. Jovovo stanje je bilo ono što nevernici nazivaju „nesebičnim i bez želje”. Kada su ga zadesila Božja iskušenja, on nije rekao ništa, već je svojim postupcima pokazao svoj stav prema Bogu. Njegov naklon Bogu, kada su ga iskušenja zadesila, dokazao je da je istinski prihvatao i da je bio zaista pokoran, kao i da se uopšte nije opirao. Niti je pravio predstavu niti je glumio; on to nije radio da bi drugi ljudi videli, on je to učinio da bi Bog video. Kako je onda Jov postigao ovu vrstu pokornosti? On nije mogao da postigne ovu vrstu pokornosti samo tako što je iskusio jedno iskušenje i razumeo šta znači pokornost. Sotona je iskvario svakog iskvarenog pripadnika čovečanstva koji živi na zemlji; svi oni imaju iskvarenu narav. Ljudi su sebični i svi se bune protiv Boga. Ovo je čovekova priroda koju je iskvario Sotona; celokupno iskvareno čovečanstvo je takve prirode. Ali, da li je Jov mogao preko noći da se u ovoj meri pokori Bogu? Sigurno da nije. Morao je tome da stremii, pored toga, morao je da ima jasan cilj kom će stremiti, kao i ispravan put. U isto vreme, on je takođe morao da ima Božje vođstvo, kao i Božju brigu i zaštitu. Samo zahvaljujući tome što je Jov stremio ka tome da ide pravim putem, težioka tome da se boji Boga i da se kloni zla, uspeo je da dobije blagodat, saosećanje i blagoslove od Boga; nakon toga je neprekidno video Božju ruku i Njegovo vođstvo, i neprekidno je primao Božju brigu. Tek tada je mogao da raste. Šta mislite, zašto Bog nije stavio pred Jova takvo iskušenje kada je on imao dvadeset godina? (Tada nije imao dovoljan rast.) Još nije bilo vreme. Zašto pred njega nije stavljeno tako veliko iskušenje kada je imao četrdeset godina? Ni tada još uvek nije bilo vreme. Zašto ga je Bog stavio na proveru tek kada je imao sedamdeset godina? (Došlo je Božje vreme.) Tako je, tada je došlo pravo vreme. Da li svi vi sada treba da čekate dok ne napunite sedamdeset godina? (Ne.) Zašto ne? (Mi smo sada u mogućnosti da slušamo Božje reči svojim ušima. Bog nam vrlo jasno izlaže Svoje namere i Svoje zahteve.) Delo te epohe i delo ove epohe se razlikuju. U to doba Bog nije razgovarao sa čovekom i čovek nije razumeo istinu; Bog je činio samo neka jednostavna, reprezentativna dela. Oni koji su verovali u Boga su se samo držali Božjih reči koje su prenosili proroci, a oni koji su se bojali Boga dobili su Njegove blagoslove. Oni koji nisu zaista verovali u Boga bili su smeteni; u najboljem slučaju su prinosili žrtve i molili se, i to nije bilo tako loše. Nisu li u to vreme Jovovi prijatelji takođe verovali u Boga? Nije li njihovo verovanje bilo mnogo slabije od Jovovog? Oni su, kao i Jov, bili iz iste epohe, ali zar nije Jov bio mnogo bolji od njih? (Bio je.) Zašto je postojala tako velika razlika? (To ima veze sa prirodom ljudi i njihovim težnjama.) Tako je, ima veze sa težnjama ljudi. Žanješ ono što poseješ. Ako ništa ne poseješ, neće biti ni žetve kada za nju dođe vreme. Onih nekoliko smetenjaka nije stremilo; bili su isti kao i bezvernici danas u crkvi. Samo su se držali propisa i voleli su da se pridržavaju propisa u svemu. Nisu razumeli istinu, mislili su da su uvek u pravu i da sve razumeju. Kada su Jova zadesila iskušenja, rekli su mu: „Trebalo bi da se brzo ispovediš. Vidiš, stigle su te Božje kazne.” Na kraju, kakav je bio Božji stav prema njima? Bog je rekao: „Vi ste doživeli svoje stare godine, a ne možete jasno da vidite Moje postupke ili Moj stav prema ljudima, niti obrazac po kojem Japostupam. Vi ste stvarno smetenjaci; Jov je jasno video.” Stoga se Bog javio Jovu, ali ne i njima; oni Ga nisu bili dostojni. Oni nisu težili ka spoznaji Boga, nisu se bojali Boga niti klonili zla, pa im se Bog zato nije javio.

Sad, svako želi da postane osoba koja se boji Boga i kloni se zla. Dakle, šta znači bojati se Boga i kloniti se zla? Može se reći da to uključuje traganje da se pokorimo Bogu i to na način koji je potpun i apsolutan. To uključuje istinski strah i bojazan od Boga, bez ikakvih elemenata prevare, otpora ili pobune. To znači imati čisto srce i biti potpuno odan i pokoran Bogu. Ova odanost i pokornost moraju biti apsolutni, a ne relativni; ne zavise od vremena ili mesta, ili toga koliko je neko star. Ovo je način da se bojimo Boga i klonimo zla. Dok težiš tome, ti ćeš postepeno spoznati Boga i iskusiti Njegova dela; osetićeš Njegovu brigu i zaštitu, osetićeš istinu o Njegovom postojanju kao i Njegovu neprikosnovenost. Na kraju, ti ćeš zaista osetiti da je Bog u svim stvarima i da je tačno tu pored tebe. Doći ćeš do ove spoznaje. Ako ne slediš put na kom se bojiš Boga i kloniš zla, onda nikada nećeš steći znanje o ovim stvarima. Ljudi kažu: „Bog je suveren nad svim stvarima; On je sveprisutan i svemoguć.” Ti to u potpunosti priznaješ u svom srcu, ali ne možeš da vidiš i doživiš ove stvari, pa kako onda možeš da upoznaš Boga? Šta si radio sve ove godine dok si verovao u Boga? Često posećuješ skupove, slušaš propovedi i uvek ispunjavaš svoju dužnost; prošao si mnoge puteve i šireći jevađelje, pridobio si neke ljude. Zašto onda ne razumeš da je Bog suveren nad svim? Ti uopšte ne razumeš istinu! Da li si potpuno slep? Ti jasno znaš da je ovo istiniti put, ali ne težiš istini. Iako posećuješ skupove, slušaš propovedi i živiš crkvenim životom, ti ne razumeš istinu i nisi se nimalo promenio. Ti si za žaljenje! Ovo je stanje u kojem se nalaze bezvernici, kao da ne dolaze iz Božje kuće; u Božjim očima, ti si najamnik, službenik. Možda ćeš reći: „Obavljam svoju dužnost. Bože, ti me moraš prihvatiti!” A Bog bi tada rekao: „Ja uopšte nisam u tvom srcu i ti ne prihvataš ništa od istine. Ti si zlikovac. Odlazi od Mene!” Ovo su najdublje Božje misli. Ti ne voliš istinu, ne razumeš da je Bog istina, put i život, i nemaš iskustveno znanje. Ne možeš da se setiš nijednog stvarnog iskustva koje bi posvedočilo o tome da je Bog u koga veruješ istina, put i život. Dakle, možeš li dobiti Božje odobrenje? Ti ne možeš da svedočiš o Bogu. I dalje živiš na osnovu sotonske naravi, radiš šta želiš; nema jasne razlike između tebe i nevernika. Teško da se možeš pobuniti protiv male, sebične i ogavne sitničavosti koju poseduješ i teško ti je da razrešiš svoje predstave i buntovnost. Svaki put kada Bog uredi okolnosti za tebe, ti ne naučiš svoju lekciju i nemaš jasno znanje čak ni nakon više godina iskustva, što znači da je nemoguće da se tvoja iskvarena narav pročisti. Bez obzira da li veruješ u Boga dvadeset, trideset godina ili duže od toga, ako nisi razrešio svoju buntovnost i otpor, ako tvoja iskvarena narav nije razrešena i pročišćena, onda si ti netaknuti stari đavo koji se nimalo nije promenio. Ovo je dovoljno da se dokaže da si ti bezvernik i da ćeš lako biti eliminisan.

Neki ljudi veruju u Boga mnogo godina, slušaju mnoge propovedi i razumeju mnoge doktrine, pa misle da su se dokopali pravog puta, zadobili Boga, i misle da su zadobili život; ali u običnim stvarima i dalje teže slavi i dobitku. Oni čak povređuju i isključuju druge, potpuno razotkrivajući svoju sebičnu i ogavnu ružnoću. Zašto oni uopšte ne mogu da prihvate istinu ili da je primenjuju? Oni samo znaju da izgovore neke reči i doktrine, i pogrešno misle da su zadobili život. Zar ovo nije žalosno stanje čoveka? Oni čak ne mogu da ostave po strani svoje sopstvene interese, niti mogu da podnesu imalo patnje; pa šta mogu da istrpe? Od početka do kraja, oni vide svoje sopstvene interese i sebične želje kao važnije od bilo čega drugog. Ovakvi su kada počnu da veruju u Boga, do ovog trenutka se nisu promenili; i dalje smatraju da su dobri. Zašto je to tako? Oni misle da godinama veruju u Boga, a vršeći svoju dužnost do danas, misle da su donekle propatili i da su njihovi doprinosi značajni, da su u svakom pogledu superiorni u odnosu na druge – naročito ovi ljudi koji su dugo godina slušali propovedi imaju osećaj superiornosti, i pogrešno misle da su zadobili Boga. Zakletve koje daju i odlučnost koju izražavaju potpuno su iste kao kada su prvi put počeli da veruju u Boga. Ni njihova odlučnost, ni zakletve se uopšte nisu promenile, kao ni njihovo ushićenje ili volja. Energija koju troše na Boga je i dalje velika, ali ima i stvari koje se nisu promenile, a to su njihove nadmene, buntovne, lažljive, nepopustljive naravi, koje se nisu nimalo promenile. Pa se Ja pitam, šta su ovi ljudi radili svih ovih godina? Oni veruju u Boga i obavljaju svoje dužnosti svaki dan od zore do sumraka, trošeći veći deo svog života, pa misle da su već zadobili Boga i pravi put. Da li je ovo činjenica? Da li je Bog potvrdio njihova osećanja? Šta Bog želi da vidi? Nije li ovo pitanje vredno promišljanja? Ako postoji jasan sukob između osećaja osobe da je dobra i načina na koji Bog gleda na nju, ko tu ima problem? (Ta osoba.) To je sigurno tačno, jer Bog ne može da pogreši. Standard koji je Bog postavio kao zahtev za čoveka se nikada nije promenio, nego ga čovek stalno pogrešno tumači, stalno ga shvata na način koji njemu odgovara. Neki ljudi misle: „Ovi ljudi veruju u Boga većinu svog života. Ako ih Bog zaista ne odobrava, zar ih ne treba žaliti?” Da li su takvi ljudi vredni sažaljenja, vredni saosećanja? Ako kažete da nisu vredni sažaljenja i nisu vredni saosećanja, zar to nije previše okrutno prema njima? Nije. Zašto ovo kažem? (Zato što je Bog već dao ljudima dovoljno prilika. Oni sami nestreme, a za žuljeve na nogama su sami krivi.) Malo ružnije rečeno, oni to zaslužuju, i nisu vredni sažaljenja. Ako govorim o drugim ljudima, svi vi mislite: „Ti to zaslužuješ! Za žuljeve na nogama si sam kriv. Niko te nije sprečavao da slušaš Božje reči! Bog te ne želi, a ja niti saosećam sa tobom niti te sažaljevam. Ti to zaslužuješ!” Ali kad bi se ovo desilo vama, da li biste ispitali sopstvenu savest i vlastite misli i osećanja? Šta bi trebalo da mislite? Kako bi trebalo da razmišljate racionalno, razumom i savešću, u ulozi u kojoj stvoreno biće treba da bude, i sa mislima i stavom koje treba da ima? Kako bi trebalo da razmišljate i postupate da biste, što razumnije i pravednije, položili račun Bogu i ljudima? (Bože, želim da kažem ponešto o svojim osećanjima. Mislim da godinama verujem u Boga, ali nisam zadobio istinu. To nije zato što je Bog učinio nešto loše, niti zato što Božja dela nisu dala rezultate, već zato što nisam težio ka istini. Mislim o primeru koji je Gospod Isus dao: nadnica za one koji rano ulaze u vinograd i one koji kasnije ulaze u vinograd je ista. Prema onima koji rano prihvate Božije delo i prema onima koji prihvate Njegovo delo kasno, Bog je izuzetno pravedan i razuman u onome što im svima daje. Ako čovek ne teži za istinom, i na kraju ne zadobije istine koje Bog daruje ljudima, to nije zato što im On nije dao dovoljno vremena, već zato što oni ne cene ili ne prihvataju istinu; oni gube jednu po jednu priliku koju im je Bog dao. Neki ljudi veruju u Boga samo kratko vreme, ali su ipak u stanju da prihvate istinu i streme ka njoj. Nakon što su doživeli nekoliko godina osude, grdnje i orezivanja od strane Božjih reči, oni doživljavaju izvesnu promenu i mogu da budu spaseni. Sve ovo što je Bog učinio je pravedno. Ovo su neka od mojih osećanja nakon slušanja Božje besede.) Vrlo dobro! Hajde da prvo razmotrimo ovo pitanje iz ljudske perspektive. Da se Bog nije ovaplotio da spase čovečanstvo, u kakvoj bi onda situaciji bili svi oni koji veruju u Boga? Živeli bi pod potpunom vlašću Sotone, u plimama rđavosti i među iskvarenim ljudima. Živeti među pokvarenim ljudima je ravno životu u zatvoru đavola, životu u jazbini demona ili životu u velikoj bačvi za bojenje. Ako neko ne veruje u Boga, sasvim prirodno će činiti šta god želi, loše ili zle stvari. Iskvarenost takvih ljudi postaje sve dublja, oni postaju sve rđaviji, sve nerazumniji, i na kraju postaju živi demoni. Oni po svojim rečima i delima izgledaju poput ljudi, ali ceo njihov mentalitet i narav su već postali isti kao kod živog demona. Kakav je ishod za te ljude? Zar oni ne dožive isti kraj kao Sotona? (Dožive.) Sotona ih je potpuno zarobio. Oni su Sotonini partneri, postali su Sotonini saučesnici i sluge, i protive se Bogu isto kao i Sotona. Na taj način, oni gube prostor za manevrisanje, i na kraju je njihov ishod da budu kažnjeni i uništeni. Ovo se odnosi na ljude. Ako ne veruješ u Boga, onda te Bog neće spasiti. Možda si veoma slobodan u ovom svetu, možda radiš što god želiš i ponašaš se kako želiš; možda ne moraš da budeš sputan savešću i razumom, niti treba da prihvatiš ili primeniš istinu, a još manje da prihvatiš orezivanje i disciplinovanje. Ti živiš samo prema svojim sklonostima, živiš tako što pratiš svetske trendove, sve dok se potpuno ne promeniš i ostaneš bez razuma i percepcije savesti. Ti se u potpunosti i celosti izopačiš u živog demona, živog Sotonu, živog đavola iznutra i spolja; ne moraš da se prerušavaš ili kamufliraš – ti si pravi Sotona, đavo. To je rezultat toga što nevernici žive pod vlašću Sotone i na kraju moraju biti uništeni katastrofama. Pretpostavimo da neko veruje u Boga, ali nikada nije u stanju da prihvati istinu, nikada nije u stanju da upozna sebe i ne kaje se istinski; veruje u Boga mnogo godina, ali se nimalo nije promenio; njegova savest i razum se nisu oporavili, a njegov način života je isti kao kod nevernika. Bez obzira na to kako Bog sudi i grdi ljude i kako Božja kuća u zajedništvu besedi o istini, oni na to uopšte ne obraćaju pažnju. Takvi ljudi su bezvernici, rđavi ljudi koji su se uvukli u Božju kuću. Bog je pružio mnogo prilika da zadobiju istina i spasenje, i ljudi veruju mnogo godina ne obraćajući pažnju na Božje namere; oni i dalje, kao i obično, teže ka telesnim uživanjima, jelu, piću i veselju. Oni nemaju savest, nemaju pozitivne elemente ljudskosti; već su prekoračili tačku spasenja, prekoračili su tačku povratka. Bog od njih diže ruke i ne spasava ih; o njihovom ishodu ne treba trošiti reči. U ovom trenutku se završava njihov život verovanja u Boga; njihov put vere u Boga je završen. Njihov ishod je određen – ovo je njihov ishod. Kakva bi osećanja imao neko u svom srcu kada bi mu usledio ovakav ishod? Srce bi ga malo zabolelo, bio bi istinski izbezumljen i tužan, osećao bi da je napušten od Boga, kao da je u beskrajnom okeanu, nemoćan da se uhvati za svoju poslednju slamku, krajnje jadan i potpuno bespomoćan. Ako nisi pao na taj nivo, ti i ne možeš da osetiš takvu vrstu bola, ali čim dođeš do te tačke, ne možeš se više vratiti. U ovoj situaciji u kojoj ih Bog neće spasiti, ljudi u konačnici idu ka ovakvoj sudbini, ka ovakvom ishodu. Ali, da li je za Boga ikakav gubitak da ljudi dožive ovakvu sudbinu, ovakav ishod? Da li je za Boga ikakav gubitak ako je Sotona iskvario ljude koje je On stvorio, ako oni uopšte ne prihvate Njegovo spasenje i koračaju putem uništenja? Apsolutno nije. Da li bi Bog prestao da bude Bog zato što je uništeno jedno od Njegovih bića koje je stvorio? Da li bi izgubio Svoj identitet i status Boga, Svoju suštinu Boga? Da li bi ovo promenilo činjenicu da je On suveren nad svim stvarima? (Ne bi.) Ne bi. Šta ovo znači? Bez obzira da li ljudi prihvataju Božje delo, da li su u stanju da postignu spasenje, za Boga to nije gubitak. Ovo je jedan aspekt stvari. Čak i ako ljudi ne veruju u Boga i Bog ne radi na tome da spase ljude, Bog ne gubi baš ništa. Sotona je i dalje Sotona; Bog je i dalje Bog. Onaj koji ima vlast nad svim stvarima je i dalje Bog, Bog je i dalje Onaj koji je stvorio sve stvari, i On je još uvek taj koji ima suverenost nad svim stvarima. Sudbina čovečanstva, sudbina Sotone i sudbina svih stvari se nalaze u Božjm rukama. Ne može biti promene u Božjem statusu, Božjoj jedinstvenosti, Božjoj naravi i Božjoj suštini. Božja svetost takođe neće biti ukaljana, a Njegovo delo neće pretrpeti gubitak. Bog je i dalje Bog. Ovo omogućava ljudima da shvate jednu činjenicu: bez obzira koliko je čovečanstvo brojno, u Božjim očima to je samo broj. Taj broj ne predstavlja nikakvu vrstu sile i ne predstavlja pretnju Bogu. Bez obzira koji put čovečanstvo sledi, svi oni se nalaze u Božjim rukama. Bez obzira sa kakvim se ishodom čovečanstvo suoči, da li veruje u Boga ili priznaje Njegovo postojanje ili suverenost, ništa od toga ne može uticati na Božji unutrašnji identitet ili status, niti može uticati na Božju suštinu. To je činjenica koju niko ne može da promeni. Ali postoji nešto što ljudi možda još nisu jasno razumeli ili iskusili. Ako je Bog napustio bilo kog pojedinca među ljudima, i On ga ne spase, onda će njegov konačni ishod biti uništenje, što je nepovratno. U celoj vaseljeni i svemu stvorenom, ma koliko veliki bili, koliko god nebeskih tela da ima, koliko god života da ima, oni ne mogu da promene činjenicu da Bog postoji i da se sudbina vaseljene i svega stvorenog nalazi u rukama Jedinog. Od živog organizma do planete, ništa ne može uticati na Božje postojanje niti na Božju suverenost, a još manje bilo šta može da kontroliše ideje koje Bog ima. To je činjenica. Neki ljudi misle: „Ja ne verujem u Tebe, tako da Ti nisi Bog”, „Malo ljudi veruje u Tebe, tako da Ti nisi Bog”. Da li je opravdano reći ovo? (Ne, nije.) Drugi kažu: „Samo mi verujemo u Tebe, tako da je Tvoja moć da održiš suverenost nad svim stvarima i čovečanstvom samo ovoliko velika, samo toliko se proteže.” Da li je to slučaj? (Nije.) Ljudi koji imaju ovakva gledišta su tako neuki, tako glupavi!

Upravo sam u zajedništvu besedio o tome kako bi čovečanstvo krenulo ka uništenju da Bog ne spasava ljude, ali Božji identitet i status time uopšte ne bi bili pogođeni, a još manje Njegova suština. Jasno vidite ovu činjenicu, zar ne? (Da.) Bez obzira na to da li čovečanstvo prihvata istinu i da li je u stanju da zadobije spasenje, Bog je i dalje Bog – Njegov status, identitet i suština neće se promeniti. Ali, kada je u pitanju sudbina čovečanstva, sve je jako promenjivo. Ko kontroliše tu promenjivost? Da li su to sami ljudi? Da li je to država? Da li je to vladar? Da li je to sila? Nije. Onaj ko je zadužen za tvoju sudbinu i za sudbinu čovečanstva jeste Bog – sve je u Njegovim rukama. Prema tome, moraš jasno da sagledaš ovu činjenicu: time što spasava čovečanstvo i što spasava tebe, Bog ti pokazuje blagodat; to je veliko spasenje i predstavlja najveću od svih blagodati. Zašto kažem da je to najveća blagodat? Kažem to stoga što Božje spasenje čovečanstva nije neumoljiv zakon, nije neizbežan trend, niti je neka neophodnost. Bog slobodno bira da to čini. Da li bi bilo u redu da te Bog nije spasio? Zasigurno, On nije u obavezi da te spasi? Na samom početku, Bog te je možda predodredio, ali, ako sada ne želi da te izabere i ako te ne spasi, onda ti ne možeš da zadobiješ ovu blagodat. Dakle, šta treba da uradiš? Ti moraš dobro da radiš i da na svaki mogući način pokušaš da svoje postupke, svoje srce i svoju istinsku veru uposliš kako bi potaknuo Boga i zadobio Njegovu blagodat. Ovo svakako nije neizvodljivo. Kada je Gospod Isus nekada davno širio jevanđelje, bila je jedna žena Hananka – šta je ona uradila? (Kćerku joj je zaposednuo demon, pa je zamolila Gospoda Isusa da joj pomogne. Gospod reče: „Nije dobro uzeti hleb deci i baciti ga kučićima.” Žena je rekla: „I kučići jedu od mrvica koje padaju sa stola njihovih gospodara.” Gospod Isus je rekao da je vera ove žena velika i ispunio je njene želje.) Šta je Gospod Isus odobrio u vezi sa njom? (Njenu veru.) U čemu se zapravo ogledala njena vera? Kako bi trebalo da razumemo njenu veru? (Priznala je da Gospod Isus jeste Bog.) Gospod Isus je rekao da je ona pas, pa zašto je to nije uznemirilo? Vi niste u stanju da veoma jasno govorite na ovu temu. Ovo su činjenice: zašto je Gospod Isus odobrio veru ove osobe? On nije odobrio činjenicu da je ona bila voljna da bude pas, niti je odobrio njenu spremnost da jede mrvice – sve su to bile sporedne stvari. Dakle, šta je Gospod Isus odobrio? Baš to što nije marila da li se Gospod Isus prema njoj odnosio kao prema psu, ili kao prema osobi, đavolu ili Sotoni – nije joj bilo važno kako se On ponašao prema njoj. Najvažnije je bilo to što se ona odnosila prema Gospodu Isusu kao prema Bogu, čvrsto verujući da On jeste Gospod i da jeste Bog, i da su to istina i činjenica koje se nikada ne mogu promeniti. Gospod Isus je Bog i Gospod, i On je bio Taj koga je ona prepoznala u svom srcu. To je bilo dovoljno. Da li ju je Gospod Isus spasio ili ne, da li se prema njoj poneo kao prema nekom ko obeduje sa Njim, kao prema učeniku, sledbeniku, ili se prema njoj poneo kao prema psu, njoj to nije bilo važno. Ukratko, činjenica da je ona u svom srcu priznala Gospoda Isusa kao Gospoda bila je dovoljna – to je bila njena najveća vera. Da li vi imate ovakvu veru? Kada bih jednog dana rekao da ste svi vi psi čuvari Božje kuće, da li bi ti bio spreman da to prihvatiš? Ako bih rekao da si ti jedan od miljenika Božje kuće, Božjih ljudi i anđela, ti bi bio prilično zadovoljan, ali, ako bih ti rekao da si pas, ti bi bio nesrećan. Zašto bi bio nesrećan? Zato što ti sebe smatraš veoma važnim. Ti misliš: „Priznajem da si Ti Bog, pa kako me Ti možeš nazvati psom? Priznajem da si Ti Bog, tako da bi Ti, šta god da radiš, trebalo da budeš pravedan i razuman. Nas dvojica smo jednaki, mi smo drugari! Verujem u Tebe, što pokazuje vrlo veliku hrabrost, ljubav i veru sa moje strane. Kako Ti možeš da kažeš da sam pas? Ti ne voliš čoveka! Mi smo drugari, treba da budemo ravnopravni. Ja Te poštujem, plašim Te se i divim Ti se – Ti bi trebalo da me poštuješ i da me tretiraš kao osobu. Ja jesam osoba!” Šta ti misliš o ovom stavu? (Nije razuman.) Kada ljudi žele da budu ravnopravni sa Bogom i da se prema Bogu ponašaju kao prema svom drugaru, zar to ne priziva nevolju? Ti kažeš: „Izgledaš obično – ja zapravo izgledam bolje od Tebe i viši sam od Tebe. Ti takođe kašlješ kada se prehladiš i isto se umoriš kada mnogo pričaš – zdraviji sam od Tebe. Ti samo imaš istinu i u tom pogledu si jači od mene. Ako verujem u Boga mnogo godina i razumem više istina, onda neću biti toliko gori od Tebe. Štaviše, ja imam veštinu koju Ti nemaš! Na osnovu ovog poređenja, Ti i nisi toliko veći od mene.” Šta misliš o ovom stanovištu? (Pogrešno je.) Šta misliš o ovom načinu poređenja? Ljudi se nikako ne mogu porediti sa Bogom. Kakva greška se pravi ovim načinom poređenja? (Ta osoba ne stoji na svom mestu i ne tretira Boga kao Boga. Ona se prema Njemu ponaša kao prema običnoj osobi. Ona samo vidi ljudskost ovaploćenog Boga, ali ne vidi Njegovo božanstvo.) Otvoreno govoreći, to znači da ti ljudi nemaju ni savest ni razum – nemaju ljudskosti. Osim toga, ljudi nisu videli Božje duhovno telo, pa se prema Njegovom ovaploćenju odnose kao prema čoveku i misle da ova obična osoba nije ni velika ni impresivna, i da ga je lako maltretirati i prevariti. Baš je tako. Ljudi su prosto jako iskvareni. Ako ne stremiš ka istini, s vremenom će ti se ovo desiti; nećeš imati ni srca koje se boji Boga, ni bogobojažljivog srca. Cilj ljudi koji streme ka istini jeste da budu u stanju da se pokore Bogu. Bez obzira na to kako On postupa, u kom se obliku pojavljuje ili na koji način razgovara sa tobom, Božje mesto u tvom srcu neće se promeniti, niti će se promeniti tvoj strah od Njega, tvoj odnos sa Njim, niti tvoja istinska vera u Njega. Božja suština i status u tvom srcu neće se promeniti. Ti ćeš na vrlo dobar, prikladan i racionalan način, u skladu sa standardima i suzdržano, snalaziti u odnosu između tebe i Boga. Ali, ako ne stremiš ka istini, biće ti veoma teško da to postigneš – neće ti biti lako da to uradiš. Ako ljudi ne streme ka istini, nikada neće moći da vide Božju suštinu, niti Njegovo božanstvo. Oni neće znati iz čega se sastoji Njegova narav i Njegovi istinski izlivi. Ljudi neće moći da vide ove stvari. Čak i ako ti ih saopšte, ti nećeš moći da ih vidiš, niti ćeš moći da ih prepoznaš.

Upravo smo pričali o tome kakav bi bio ishod ljudi da ih Bog ne spasava. Kakav je to ishod? (Uništenje.) Šta je sa Bogom? (To uopšte ne bi imalo uticaja na Boga.) Ako govorimo o opciji u kojoj Bog ne spasava ljude, onda Bog uopšte ne bi bio pogođen, ali bi sudbina i ishod ljudi bili bedni – znatno drugačiji od ishoda ljudi poput Jova i Avrȃma. Ako Bog nekoga ne spasi onda ta osoba pripada Njegovim neprijateljskim snagama i redu Njegovih protivnika. Ovaj ishod je očigledno užasan. Hajde da sada razgovaramo o tome šta će čovek dobiti od Boga koji želi da ga spase i da radi na njemu. Zašto ljudi veruju u Boga? Za čim jure vernici u Boga? Da li jure za Božjim zadovoljstvima? Da li jure za obavljanjem dužnosti stvorenog bića? Da li jure za tim da posrame Sotonu i da svedoče za Boga? Svi ovi razlozi su prilično zvučni i malčice prenategnuti. Ako bih te sada zamolio da govoriš o namerama koje si imao kada si prvobitno počeo da veruješ u Boga, ti bi imao grižu savesti i pocrveneo bi dok izgovaraš ove reči; teško bi govorio, jer to nisu činjenice. Pa, šta su prave činjenice? (Ljudi veruju u Boga jer jure za blagoslovima.) (Oni jure ka dobrom odredištu, ili ka izvoru duhovne hrane.) Ukratko, takve namere su pomalo nepristojne i nisu baš za prikazivanje. Ali, da nisu s početka jurili ka ovom cilju, da li bi ljudi verovali u Boga? Oni sigurno nisu nameravali da veruju u Boga, niti su to hteli; da od toga nisu imali koristi, ko bi verovao u Boga? Kada je u pitanju vera u Boga, ljudi misle da, ako od toga ni malo ne profitiraju, treba barem da dobiju neko obećanje. Kakvo obećanje? Neki ljudi kažu: „Bog je obećao da ćemo dobiti stostruko u ovom životu, kao i večni život u svetu koji će doći – to znači da ćemo živeti zauvek, da nikada nećemo umreti. To je neka vrsta blaženstva i blagoslova koje niko nikada nije uživao niti zadobio tokom vekova. Štaviše, ako ljudi veruju u Boga, On će im dati neku blagodat, blagoslov i zaštitu u ovom životu.” Ukratko, kada je neko tek počeo da veruje u Boga, njegovo srce je uprljano i nečisto. Ti ljudi ne veruju u Boga da bi izvršili dužnost stvorenog bića, da bi živeli kao što živi čovek, da bi u krajnjoj liniji proživeli lik osobe voljene od Boga, da bi živeli na način koji Njega slavi i svedoči za Njega i da Ga čak ni posle smrti ne osramote, da i dalje svedoče za Njega – oni radije, svim svojim srcem i dušom, žele da budu blagosloveni i da više uživaju u Božjoj blagodati i blagoslovima u ovom životu. Smatraju da, ako bi doprli do sveta koji će doći, u njemu žele da dobiju još veće blagoslove. Kada ljudi prvi put poveruju u Boga, to su im želje, namere i ciljevi koje nose sa sobom; oni veruju u Boga da bi dobili blagoslove carstva nebeskog i Božje obećanje. Za iskvareno čovečanstvo, ovo je opravdano, i Bog neće kriviti ljude zbog toga. Kada ljudi prvi put počnu da veruju u Boga, svi su neznalice i ništa ne razumeju. Čitajući reči Božje i doživljavajući Njegovo prosvećenje, oni polako počinju da shvataju istine koje su vezane za veru u Boga, za značaj vere u Boga, kao i za Božje zahteve spram čoveka. Tokom ovog procesa, ljudi uživaju Božju brigu i zaštitu; bolesti nekih ljudi se izleče, njihova tela su prilično zdrava, njihove porodice su u miru, a njihovi brakovi srećni – brojni su načini na koje oni uživaju različite stepene Božje blagodati i blagoslova. Naravno, sve su to sekundarne stvari. Iz Božje perspektive, ovo nisu Njegova najveća nastojanja. U šta On ulaže najveći napor? (U očekivanja koja je postavio ljudima, i u Njegov mukotrpan trud.) „Njegov mukotrpan trud” ima konkretan sadržaj, dok su „očekivanja” pomalo prazna. Koja je najpraktičnija korist, najdragocenija stvar koju ste primili od Boga? (Pružanje istine.) (Razumevanje neke od istina i sposobnost da proniknemo u neke stvari.) To svakako nisu te takozvane blagodati i blagoslovi. Zar ono najdragocenije što ljudi dobijaju od Boga nisu Njegov život, Njegove reči i istine, kao i put kojim ljudi treba da idu kao stvorena bića, a koji im Bog omogućava da razumeju? Ukratko, ljudi su od Boga dobili istinu, put i život – zar to nisu najdragocenije stvari od svih? (Jesu.) Jeste li ih vi dobili? (Još uvek ih nismo zaista dobili.) Možda se one neće činiti tako praktično korisnim ili stvarnim kao da ti neko da sto dolara kada si siromašan ili da ti neko da dve rolnice hleba kada si gladan, ali istina, put i život koji dolaze od Boga zaista su dati svakom čoveku koji iskreno veruje u Njega. Zar to nije činjenica? (Jeste.) To je činjenica. Bez obzira na to koliko si Božjih reči čuo, koliko istine si u stanju da prihvatiš i razumeš, koliko si stvarnosti proživeo ili koliko si rezultata zadobio, postoji činjenica koju moraš da razumeš: istina, put i život Božji besplatno su darovani svakoj osobi, i to je pravedno prema svima. Bog nikada neće biti pristrasan prema jednoj osobi u odnosu na druge na osnovu toga koliko dugo već ta osoba veruje u Boga ili koliko je propatila, i nikada neće biti pristrasan niti blagosloviti neku osobu zato što dugo veruje u Njega ili zato što mnogo pati. Niti će Bog prema bilo kome drugačije postupati zbog njegovih godina, izgleda, pola, porodičnog porekla i tako dalje. Svaka osoba dobija iste stvari od Boga. On ne dopušta da neko dobije manje, a neko više. Bog je pravedan i razuman prema svakoj osobi. On daje ljudima upravo ono što im je potrebno, kada im je potrebno, ne dopuštajući im da budu gladni, promrzli i žedni, i On zadovoljava sve potrebe čovekovog srca. Kada Bog čini te stvari, šta On zahteva od ljudi? Bog daruje te stvari ljudima, pa ima li Bog ikakvih sebičnih motiva? (Nema.) Bog uopšte nema sebične motive. Sve Božje reči i dela su tu za dobrobit čovečanstva i imaju za cilj da reše sve ljudske nevolje i poteškoće, tako da ljudi mogu zadobiti pravi život od Njega. Ovo je činjenica. Ali možete li vi to dokazati činjenicama? Ako to ne možete dokazati činjenicama, onda ovakvim govorom iznosite neistine i ova izjava je samo floskula. Mogu li ovako da se izrazim? Na primer, Bog traži od ljudi da budu pošteni, da govore pošteno i da rade poštene stvari, te da ne budu lažljivi. To što Bog govori značajno je stoga što ljudima omogućava da imaju pravo ljudsko obličje, a ne da nalikuju Sotoni i da govore kao što to čini zmija koja gamiže po zemlji, uvek dvosmisleno i na način koji sprečava druge ljude da shvate istinu o stvarima. Drugim rečima, ovo je rečeno tako da ljudi, i rečima i delima, prožive obličje čoveka, da budu dostojanstveni, pošteni i pristojni, bez skrivanja svoje tamne strane ili bilo kakve sramotne stvari, i da imaju čisto srce. Ovo je rečeno da bi ljudi biti isti spolja kao i iznutra, kako bi govorili ono što misle u svom srcu, ne varajući Boga ili bilo koga drugog, kako ništa ne bi prećutali, sa srcem nalik komadu čiste zemlje. To je ono što Bog traži i Božji cilj jeste da zahteva od ljudi da budu pošteni. Kada od ljudi zahteva da budu pošteni, šta Bog želi da oni zadobiju? Kakvu vrstu obličja On želi da oni prožive? Ko ima najveću korist od ovoga? (Čovek.) Neki ljudi nikada nisu u stanju da razumeju Božje namere i uvek sumnjaju u Boga, govoreći: „Bog želi da budemo iskreni, da s njim razgovaramo jednostavno i otvoreno, tako da on može saznati našu pravu situaciju, pa da nas zatim kontroliše i manipuliše nama, terajući nas da se potpuno pokorimo njegovim orkestracijama i uređenjima.” Da li je ova misao tačna? Ova misao je tako mračna i besramna, i jedino bi đavoli na ovaj način nagađali o Bogu i sumnjali u Njega. Kakav je značaj Božjeg zahteva da ljudi budu pošteni, da postanu ljudi bez ikakvih sebičnih motiva, namera, samovolje ili uprljanosti i bez tamne strane? Treba da omogući ljudima da se očiste od svoje iskvarene naravi, da postepeno dostignu svetost, da žive u svetlosti, slobodnije i nesputano, da budu ispunjeni uživanjem, prepuni radosti i mira – takvi su ljudi najblagosloveniji od svih. Božji cilj je da usavrši ljude, da im omogući da uživaju u najvećem od svih blagoslova. Ako ti postaneš ovakva osoba, kakve koristi Bog može imati od tebe? Da li Bog ima neke skrivene motive? Da li On uopšte ima koristi od svega ovoga? (Nema.) Dakle, ako je neka osoba poštena, ko od toga ima najviše koristi? (Sama ta osoba.) Koje koristi i prednosti može imati čovek od toga? (Čovekovo srce će biti slobodno i nesputano, a život će mu bivati sve lakši; drugi ljudi će mu sve više verovati dok budu komunicirali sa njim i imaće normalne odnose sa drugim ljudima.) Šta još? (Kada se ljudi ponašaju u skladu sa Božjim rečima i zahtevima, više neće biti u bolovima, već će živeti opušteno, mirno i srećno.) Ovaj osećaj je sasvim stvaran. Dakle, šta je cilj Božjeg spasenja čoveka? (Da preobrazi i pročisti ljude, da bi ih na kraju pridobio.) Kakva je posledica toga što nas Bog pridobije? To je dolazak do divnog odredišta koje nam je Bog obećao. Dakle, ko ima najveće koristi od svega ovoga? (Čovek.) Čovek ima najveću korist!

Šta ljudi dobijaju time što slede Boga svih ovih godina? Većina ljudi bi rekla da je ubrala mnoštvo plodova. Za sada nećemo govoriti o tome koliko plodova ubiraju ljudi dobrog kova i oni koji strema ka istini; čak i oni običnog kova ubiraju dosta plodova. Prvo, da li ljudi donekle razaznaju ovaj zli, iskvareni svet? (Da.) Kako si se ti osećao kada si bio u društvu sa nevernicima? Svakog dana si se osećao umorno, nervozno, ljuto, neshvaćeno i sputano; nisi se usuđivao da se opustiš iz straha da ćeš naleteti na zlu osobu koja će te maltretirati, a ti nećeš moći da je pobediš, pa si morao da progutaš svoj ponos. Drugim rečima, živeći u svetu nevernika, u ovom zlom svetu, oni sa kojima si došao u kontakt bili su đavoli; oni su zlostavljali jedni druge, pa je tvoje srce bilo ispunjeno velikim bolom. Ovo je najočigledniji osećaj. Dakle, nakon što si počeo da veruješ u Boga, u šta se ovaj očigledni osećaj pretvorio? U šta se pretvorio ovaj tvoj delić savesti i moralne percepcije? Postao je istinsko rasuđivanje i pravo znanje o ovoj rđavoj epohi. Time što trpiš mnoge progone, ti možeš da vidiš odvratno lice đavolskih kraljeva, kao i tamu i rđavost ove epohe. Zar time nisi na dobitku? Ako ne veruješ u Boga i ne prihvataš istinu, možeš li ubrati takve plodove? Ranije si samo osećao: „Kako to da ljudi bivaju sve gori i gori? To je nezamislivo.” Da li bi to i sada rekao? U ovom trenutku, ti imaš određeno znanje i rasuđivanje o zlim ljudima, o rđavim i ovozemaljskim đavolima. Da li bi bio voljan da stupiš u kontakt i komuniciraš sa njima? (Ne.) Sigurno ne bi bio voljan. Ako bi tražili da se družiš i mešaš sa njima, ti bi umesto toga uzdahnuo i rekao: „Bojim se. Ne mogu da ih pobedim. Svi ti ljudi pripadaju Sotoni, vrlo su zli!” Šta te je nateralo da se toliko promeniš? Nije li to dejstvo Božje reči? Nije li to stoga što ti stalna priča o tome kako prepoznati zle ljude, rđavu epohu i zle trendove omogućava da upoznaš ovu epohu i ljudski rod? Ti poseduješ ovo znanje, tako da nisi voljan da se mešaš sa njima; moralni osećaj i savest u tebi ih se gade, i ti postaješ pronicljiv. Postepeno uspevaš da pronikneš u njihovu priroda-suštinu; iz dubine svog srca vidiš da su oni đavoli. Druženje sa njima nanosi bol tvom srcu i čini te toliko uznemirenim da nemaš načina da nastaviš sa životom; tvoja jedina želja jeste da se odmah odvojiš od njih. Neki ljudi, kada prvi put uđu u crkvu i dođu u kontakt sa braćom i sestrama, osećaju sledeće: „Po čemu su ti ljudi drugačiji? Svi su u stanju da jednostavno i otvoreno govore o svojim najdubljim mislima, kao da su članovi porodice. Kako to da se oni uopšte ne brane od drugih? Jesu li glupi, ili šta? Ja sam pametan. Ja se branim od svih i ne delim svoje najdublje misli ni sa kim.” Kako vreme prolazi, oni razumeju malo istine; misle da bi, ako ne počnu da teže tome da postanu pošteni ljudi, već se umesto toga uvek maskiraju, lažu i obmanjuju druge, mogli postati đavo i Sotona. Oni bi sigurno bili uklonjeni. „Moram da prihvatim istinu i da budem poštena osoba.” Tada pokušavaju da otvore svoja srca braći i sestrama i da iznesu svoje najdublje misli. Kada povremeno slažu, oni se pomole Bogu, ostave svoje laži iza sebe i primenjuju ponašanje poštenog čoveka. Oni praktično uvek postupaju na ovaj način, a onda jednog dana osete da je ovakav život zaista dobar; ne samo da nisu umorni, već nisu ni sputani niti su u bolovima. Njihova srca su slobodna i nesputana, i zaista imaju osećaj mira i radosti. Nakon toga, oni su u stanju da otvoreno razgovaraju u zajedništvu sa braćom i sestrama o svim svojim mislima i idejama. „Jedino Božja kuća ima okruženje istine, jedino tu Božja reč ima autoritet, i jedino tu ima čiste zemlje. Samo u Božjoj kući ljudi, u nastavku svog života, mogu imati izgled ljudskosti!” Ako ti zaista imaš takva osećanja, onda nećeš da napustiš Boga, jer vidiš da je Bog ljubav i uživaš u Njegovoj ljubavi. Nevernici to ne shvataju kada vide da ljudi veruju u Boga i da Ga slede na ovaj način. Oni ne razumeju šta ti ljudi rade, zašto imaju tako veliku veru u Boga, ili zašto bi istrajali u tome da se okupljaju u tako teškim okolnostima – čak i kada su uklonjeni i proterani, oni ne napuštaju Boga, već su i dalje istrajni u svom službovanju da šire jevanđelje kako bi pripremili dobra dela. Među njima ima ljudi koji se možda ne usuđuju da napuste Boga iz straha; plaše se da će im odlazak doneti Božju kaznu. Istinu ti govorim: ti možeš jednostavno da odeš bez straha u svom srcu, Bog te neće kazniti. Bog daje slobodu ljudima, a vrata Božje kuće su večno otvorena; ko god želi da ode može to da učini u bilo koje vreme i na bilo kom mestu, bez ograničenja. Ali, ako neko, nakon odlaska, želi ponovo da uđe, to nije tako jednostavno, jer to predstavlja izdaju Boga. Takav čovek mora proći strogi pregled; mora se ispitati da li se istinski pokajao ili nije, da li je dobar čovek ili nije. Tek tada on može biti primljen nazad u crkvu. A za one koji žele da napuste Boga i da se vrate u svet, Božja kuća nikada nije postavljala ograničenja. Da li crkva ima ikakve upravne odluke u kojima se kaže da određenim ljudima nije dozvoljeno da odu? (Nema.) Nikada ih nije ni bilo. Božja kuća dozvoljava svakome da izađe iz crkve; ako zao čovek izađe iz crkve, Božja kuća će ga čak rado ispratiti. Ali, ima ljudi koji, u želji da pokažu svoje dobre namere onima koji hoće da odu, govore: „Ti ne možeš da odeš, ti još uvek imaš neke darove i neki kov. Ti još uvek imaš budućnost u crkvi i mogao bi da budeš mnogo blagosloven u budućnosti.” Postoje neki dobronamerni ljudi koji na ovaj način pokušavaju da ubede druge, misleći da je to ljubav. Ima li ikakve koristi tražiti od ljudi da ostanu na ovaj način? Ti možeš da nateraš ljude da ostanu, ali ne možeš da nateraš njihova srca da ostanu. Oni koji ne vole istinu ne mogu biti postojani u Božjoj kući; čak i ako ih naterate da ostanu, a oni nisu ljudi koji streme ka istini, kakve onda blagoslove mogu dobiti? Ako su odani službenici, onda nije mali taj blagoslov koji im omogućava da prežive. Međutim, za one koji ne vole istinu, verovanje u Boga je zamorno. Da li su onda oni voljni da službuju? Dakle, ovaj način ubeđivanja iz dobrih namera daje neke rezultate kod dobrih ljudi, ali je malo glupav kada se primeni na zlu osobu. Postoje načela u podsticanju drugih. Ohrabrivanje onih koji su u stanju da se pokaju daje neke rezultate, dok je ohrabrivanje zlih ljudi beskorisno. Što više pokušavaš da ih ubediš, to im se više gadiš, a njihov stid se pretvara u bes. Ovo pokazuje glupost – glupo je ohrabrivati zlu osobu. Postoje neki ljudi koji, iako nije dug period njihovog verovanja u Boga, u dubini srca osećaju da im je čitanje Božjih reči u poslednjih nekoliko godina dalo perceptivno, oskudno znanje o mnogim istinama i da, iako još nisu u potpunosti zadobili istinu, donekle su se promenili i zaista dobili mnogo toga od Boga. Uprkos tome što i dalje ne možeš jasno da govoriš o iskustvenom znanju i svedočanstvu kada se to od tebe traži, ti jednostavno osećaš da ideš napred, u dobrom i pozitivnom smeru, a ne da se vraćaš unazad, u lošem ili negativnom smeru. Pritom stalno govoriš sebi: „Moram da budem dobra osoba, moram da budem poštena osoba. Nikako ne smem da budem lažljiva osoba, a još manje nadmeni sledbenik rđavosti koga Bog prezire. Moram da budem neko ko ugađa Bogu.” Često tako opominješ i sputavaš sebe, a posle nekoliko godina konačno pomisliš da si u stanju da proživiš malo u obličju čoveka. Govoreći iz najiskrenijih ljudskih osećanja, iskustava i razumevanja, čovek ima najviše koristi od Božjeg dela dok On spasava čovečanstvo. Pošto ste do sada verovali u Boga, šta ste propustili? Izložiću ti to. Propustili ste udovoljavanje sebi, propustili ste da radite šta god želite, da živite bezdušno, propustili ste prilike da odete da igrate, pevate i zabavljate se po noćnim klubovima i barovima, i propustili ste priliku da se prejedate i obeznanite u pijanstvu na talasu rđavosti. Niste imali takvih dana. No, šta ste povrh toga dobili? Ljudi često osećaju da ih vera u Boga čini prilično srećnim i bezbrižnim. Živeti ceo život na ovaj način bilo bi prilično dobro. U onome što dobijaš, većinu čine sreća, radost i mir. Zar ovo nisu stvarne koristi? (Jesu.) Neki ljudi bi mogli reći: „Iako sam pomalo umoran od obavljanja svoje dužnosti u poslednje dve godine, ipak se osećam smireno.” Ova bezbrižnost i mir ne mogu se kupiti novcem, niti se mogu zameniti za status, slavu, dobitak ili fakultetsku diplomu.

Za vernika u Boga, dobiti istinu znači dobiti život, a dobiti život znači dobiti stvarne koristi. U vreme kada ljudi stiču stvarne koristi, šta Bog dobija od njih? Koji su Božji zahtevi od čoveka? Šta Bog treba da dobije od čoveka? Da li Bog učestvuje u ovakvoj trgovini? (Ne.) U Božjem govoru i delima, da li je On ikada rekao: „Izgovorio sam ove reči, pa vi treba da Mi date ovoliko novca?” Da li vam je Bog ikada tražio ijedan dinar? (Nije.) Neki sumnjičavi ljudi nikada ne poveruju da bi Bog tako nesebično i slobodno podario toliko istina koje čovečanstvu život znače; oni ne veruju u ovu činjenicu. Oni misle da se svim stvarima na zemlji trguje, da nema besplatnog ručka, pa ne veruju ni da su sve Božje reči i dela darovane čovečanstvu bez ikakve cene i naknade. Oni misle da je to, čak i da je tako, ipak neka zamka. To što bi oni na ovaj način posumnjali u Boga nije iznenađujuće, budući da ne znaju koga Bog spasava i usavršava, a još manje kome je podarena istina. Međutim, ono što Bog čini zaista jeste besplatno. Bez obzira šta je to što On zahteva da ljudi rade, sve dok oni to rade, On je zadovoljan i ljudi mogu da prime Njegovo odobrenje. Sve dok su ljudi u stanju da prihvate istine koje Bog izražava i dok su u stanju da žive po Njegovim rečima, ovo je rezultat koji Bog očekuje, i to je ono što On želi od ljudi dok ih spasava. Bog želi to malo, mogu li Mu ljudi to i dati? Koliko ima ljudi koji se prema ovom Božjem zahtevu mogu odnositi kao prema najdragocenijoj stvari za koju Mu se treba odužiti? Ko može da razume Božje srce? Niko ne može, a ljudi nisu svesni da su dobili ono što je od svega najdragocenije. Zašto kažem da su dobili ono što je najdragocenije? Bog je čoveku darovao Svoj život, što On ima i sve jeste kako bi čovek to mogao da proživi, kako bi mogao da uzme sve ono što On ima i sve jeste, kao i sve istine koje je On darovao čoveku, te da ih potom pretoči u svoj životni pravac i cilj, da živi po Njegovim rečima, i da Njegove reči pretoči u svoj život. Zar se na ovaj način ne bi moglo reći da je Bog ljudima bez naknade darovao Svoj život kako bi On time postao njihov život? (Moglo bi.) Dakle, šta je to što ljudi dobijaju od Boga? Njegova očekivanja? Njegova obećanja? Ili šta? Ono što ljudi dobijaju od Boga nije prazna reč, to je Božji život! U vreme kada Bog ljudima daje život, Njegov jedini zahtev od njih jeste da Njegov život prožive kao svoj. Kada te Bog vidi da proživiš ovaj život, On je zadovoljan; to je Njegov jedini zahtev. Dakle, ono što ljudi dobijaju od Boga je neprocenjivo, a u vreme kada im On tu neprocenjivu stvar daruje, On ne dobija ništa. Najviše koristi od toga ima čovek; čovek ubira najveće plodove, i čovek ima najveće koristi. Upravo u ono vreme kada ljudi prihvataju Božje reči kao svoj život, oni razumeju istinu i dobijaju načela i osnovu za svoje ponašanje, tako da imaju pravac za svoj životni put. Sotona ih više ne obmanjuje i ne sputava, zli ljudi ih više ne obmanjuju i ne koriste; zli trendovi ih više ne zagađuju i ne mame. Oni žive slobodni i nesputani između neba i zemlje, i sposobni su da istinski žive pod Božjom vrhovnom vlašću, da nikada više ne budu zlostavljani od strane bilo kakvog zla ili mračne sile. Drugim rečima, dok čovek živi ovakav život, on više ne trpi bol i nema poteškoća, već živi srećno, slobodno i bezbrižno. On ima normalan odnos sa Bogom; ne buni se protiv Njega, niti Mu se opire. On zaista živi pod Njegovom suverenošću, iznutra i spolja, na način koji je savršeno opravdan. Čovek ima istinu i ljudskost i postaje dostojan imena čovečanstva. Uporedi dobijanje tako velike koristi sa onim što ljudska mašta vidi kao obećanja data čoveku od Boga ili blagoslove koje čovek želi da dobije – šta je bolje? Šta je od toga ljudima najpotrebnije? Šta je od toga u stanju da natera ljude da se pokore Bogu i da Ga obožavaju, da im da večni život, a da ih Bog ne uništi ili kazni? Da li je važna tvoja želja da budeš blagosloven ili je zaista važno živeti život koji ti je Bog dao? Šta je više u stanju da ti pomogne da dođeš pred Boga, a da ne učiniš da te prezire, napusti ili kazni? Šta je u stanju da sačuva tvoj život? Samo prihvatanjem istine koja dolazi od Boga možeš zadobiti ovaj večni život. Jednom kada dobiješ ovaj život, tvoj život je bez vremenskog ograničenja – to je večni život. Podrazumeva se da neko ko ne zadobije život koji dolazi od Boga mora umreti; ljudski život je ograničen vremenom. Da li je život ograničen vremenom i dalje večni život? Nije. Može li tvoja želja da budeš blagosloven da zauzme mesto primanja večnog života od Boga? Može li nečija želja da bude blagosloven da spreči tu osobu da umre? Ne, to zasigurno ne može.

Bog je došao da izrazi toliko istine. Ljudi dobijaju život od Boga, kao i beskonačan život koji dolazi od Njega, život koji je večan. Da li se Bog promenio? (Nije.) Teoretski govoreći, veliki Božji projekat spasavanja čovečanstva konačno je doveo do toga da se ljudi kvalifikuju za večni život, bez umiranja; na ovom nivou, Bog je ispunio Svoje želje, ispunio je Svoj plan upravljanja star šest hiljada godina – delo spasavanja čovečanstva. Veliko Božje delo je izvršeno i čini se da je Bog od toga izvukao neku korist, ali, u stvarnosti, ko je taj koji će živeti zauvek? Ko je onaj koji dobija najveće blagoslove? (Čovek.) To je čovečanstvo. Ako Bog ne zadobije ove ljude, da li će se Njegov status promeniti? (Neće.) Božji status se ne bi promenio, ne bi se promenila njegova suština, niti bilo šta drugo. Nasuprot tome, čovekova sudbina bi se značajno promenila; to nije mala razlika, već razlika između neba i zemlje! Jedno znači umreti zanavek, a drugo živeti zanavek. Šta ljudi treba da izaberu? (Zanavek živeti.) Šta Bog želi da vidi? Šta je Njegovo najveće očekivanje od čovečanstva? Zašto bi On platio tako veliku cenu? Bog je besplatno darovao Svoj život čoveku, bez ikakvih potraživanja ili proračuna i bez ikakvih dodatnih zahteva. Sve što On traži od ljudi jeste da oni prihvate Njegove reči u svoja srca i da prožive ljudski lik prema Njegovim zahtevima, i tada će Njegov rad postići rezultate, a Njegovim će željama biti udovoljeno. Ali, ljudi su uskogrudni; oni misle da izgovarajući sve ove reči i dajući ljudima da ih jedu i piju i da u njih uđu, time što ljudi odbacuju stvari i daju se za Boga, što se bune protiv samih sebe, stavljaju sebe po strani dok Njega neprestano obožavaju, Bog može da ima veliku korist. Da li je to zapravo tako? (Ne, Bog je nesebičan. On slobodno daruje istinu čoveku, bez zahteva i ne tražeći od ljudi da mu se oduže.) Posmatrajući sve to, da li je izraz „Bog je nesebičan” istinit? (Jeste.) Bog je nesebičan. Nema sebičnosti ni u jednoj stvari koju Bog čini. Da li je Bog ikada učinio nešto što je bilo samo za Njega, a ne za čoveka? Nije nikada. Do današnjeg dana, Bog nikada nije učinio tako nešto, i ljudi to mogu saznati kroz svoja iskustva. U isto vreme, dok Bog dopušta ljudima da razumeju istinu i da dobiju život koji dolazi od Njega, On takođe uređuje i mnoge okolnosti, ljude, događaje i stvari, te pruža ljudima odgovarajuće prilike da obave svoje dužnosti. Time se stvaraju odgovarajuće okolnosti i uslovi u kojima će oni u dovoljnoj meri iskusiti i razumeti istinitost Njegovih reči i istine sadržane u njima. On koristi sve načine, kao što su orezivanje, disciplina, iskušenja, oplemenjivanje, podsticaji i opomene, kao i crkveni život i razgovori u zajedništvu, podrška i pomoć braće i sestara, da bi pomogao ljudima da shvate Njegove namere, da ne shvate pogrešno Njegovo srce, kao i da ih izvede na pravi put. U vreme dok Bog čini sve ovo, ima li On neke dodatne zahteve od ljudi, zahteva li od njih da čine posebne stvari za Njega? (Ne.) Ukratko, u vreme kada Bog spasava ljude, On im pruža dovoljno mogućnosti i dovoljno prostora, stvara razne povoljne i pogodne uslove i okolnosti za izgradnju svake osobe. Istovremeno, On takođe pročišćava svakog čoveka i, na kraju, On usavršava one koji se mogu usavršiti; On usavršava one koji vole istinu i streme ka njoj. Ukratko, sve ovo što Bog čini, bilo da su to reči koje govori ljudima, posao koji radi ili cena koju plaća, On to čini besplatno.

U stvari, bez obzira na to koliko godina Bog radi, koliko Božje reči ljudi mogu da shvate, koliko istine mogu da sprovedu u delo ili koliko životnih odredbi dobijaju od Boga, može li bilo ko među ljudima zaista razgovarati sa Bogom? Ostavite po strani razgovor za sada – ovaj zahtev je malo previsok za vas trenutno – da li postoji neko ko zaista može da razume Božje srce? Hajde da ne govorimo o udovoljavanju Bogu – da li ti možeš da razumeš Njegovo srce? Niko ne može. Neki ljudi kažu: „Bog je tako velik, a mi ljudi smo tako mali. Bog je na nebu, a mi na zemlji. Jedna Božja misao je dovoljna da godinama razmišljamo o njoj – kako da Ga razumemo? To nije lako postići, a razgovor s Njim je još teže ostvariti.” Dakle, da li je to teško postići? Postoji li neki nivo težine? Odakle dolazi ta poteškoća? Božje misli su u svim Njegovim rečima, u istini koju je izrazio i u Njegovoj naravi. Ako neko ne stremi ka istini, ne može da razume istinu, niti može da dobije istinu i život koji dolaze od Boga, onda ni Njega nikada ne može shvatiti. Ako neko ne razume Boga, onda nikada ne može doći pred Njega kako bi razgovarao sa Njim, niti će biti u stanju da to učini. Šta podrazumevam pod razgovorom? Mislim na to da osoba razotkrije svoje srce, da govori iz srca. Da li znate kako se ovo radi? Ti znaš kako da razgovaraš iz srca sa svojim roditeljima, sa svojom braćom i sestrama i sa svojim najbližim prijateljima, ali nikada ne znaš kako da iz srca razgovaraš sa Bogom. Odakle potiče taj problem? (Jer ne razumemo Božje srce.) Zašto ne možete da razumete Božje srce? (Čovek nema pravo znanje o Bogu.) Ovo je jedan od glavnih razloga. Ljudi ne razumeju Božje srce; ne poznaju Njegovo srce, niti znaju šta On misli, šta voli, šta mrzi, zašto je setan ili zašto je tužan. Ti ne možeš da ceniš ove stvari, što dokazuje da nisi dobio istinu ili život iz Božjih reči, a tvoje srce je još uvek daleko od Boga. Šta to znači kada je nečije srce daleko od Boga? Prvo, to znači da ljudi nemaju mesta za Boga u svojim srcima; oni i dalje žele da budu sami sebi gospodari. Ako se ovako nastavi, dovešće do toga da se oni svuda i sve vreme bune protiv Boga i opiru mu se; oni čak napuštaju Boga i ostavljaju Ga. Neki ljudi nailaze na nesreće i katastrofe, pogrešno razumeju Boga i žale se na Njega; govore stvari koje osuđuju i poriču Boga. Takvi se već opiru i izdaju Boga. Ovo je istina o toj situaciji. Da li je za Boga dobro ili loše ako ljudi žive u takvom stanju? (Loše je.) Zašto je loše? (To nije ono što Bog želi, niti je ono što se nada da će videti.) Ovo je jedan aspekt, a Bog se ne nada da će videti takve stvari. Pa, kako bi se Bog osećao u Svom srcu? (Žalosno i povređeno.) On bi najpre bio povređen. Da si imao puno očekivanja od nekoga i nadao si se da će ti on razotkiti svoje srce, ali se, umesto toga, on udaljio od tebe i pogrešno te razumeo, stalno se skrivao od tebe i izbegavao te, šta bi ti pomislio? Čak i da ti je otvorio srce i razgovarao sa tobom, a da ono što je rekao nije bilo ono što si želeo da čuješ, šta bi ti pomislio? Zar se ne bi osećao usamljeno? (Da.) Prvo bi se osećao usamljeno i izolovano, kao da nemaš nikoga koga voliš, nikoga kome se možeš poveriti, nikoga s kim razgovaraš iz srca, nikoga u koga veruješ ili na koga se možeš osloniti; tvoje srce bi bilo usamljeno. U to vreme kada bi se osećao usamljenim, šta bi pomislio? Kako bi se osećao? Zar te ne bi bolelo srce? (Da.) Bolelo bi. Da li je ovaj bol lako rešiti? Koje stvari mogu umanjiti ovaj bol? Kako bi mogao da promeniš ovu situaciju? Da li bi pomoglo ako bi odustao od ove želje i pretvarao se da ne vidiš ovu činjenicu? (Ne bi.) Dakle, šta bi morao da uradiš na kraju? Šta bi trebalo da bude konačan izbor? Kako se takva situacija može promeniti? Bog bi mogao da uradi dve stvari. Čovek može imati druge metode, ali izbori iskvarenog čovečanstva se svakako razlikuju od Božjeg pravca delovanja. Čovekov izbor bi bio: „Ako se ti ne ponašaš u skladu sa mojom voljom, ja neću obraćati pažnju na tebe. Ako ova osoba nije dobra za mene, ja ću izabrati onu drugu. Ako je prva osoba loša, ja ću odabrati drugu.” Da li bi Bog postupio na ovaj način? Sigurno da ne bi. Bog ne odustaje od stvari koje želi da uradi. Pa, šta bi Bog uradio? Ovo je stvar u kojoj je ovaploćena Božja nesebična suština. Kao prvo, Bog bi nastavio da slobodno obezbeđuje ono što je čoveku potrebno, uključujući njegove životne i duhovne potrebe, ono što im je potrebno u različitim okolnostima, i razne druge potrebe. Pored toga, Bog bi učinio još jednu stvar, što i čini poslednjih nekoliko hiljada godina. Možete li vi da se setite šta je to? (Čekao bi.) Šta još? (Bog bi nastavio da čeka, i nastavio bi da ih vodi.) Čini se da vi ovo donekle razumete, ovaj način razmišljanja. Tako je, On bi čekao. Bog ne bi izabrao drugi način, recimo da pobegne, odustane, ili da umanji Svoju tugu. U vreme dok On slobodno osigurava život čovečanstvu, On takođe slobodno i čeka. To je ono što On radi. Koliko dobro On to radi? Da upotrebim reči čoveka, nije li Bog dovoljno dobar prema ljudima? (Bog čini sve što može i sve što treba.) Sve ovo Bog čini slobodno, da bi ljudi dobili večni život. On nema drugih zahteva; u najmanju ruku, moglo bi se reći da On nema nerazumnih zahteva prema čoveku. Dok Bog sve ovo daruje čoveku, On istovremeno, slobodno i postepeno, daruje čoveku Svoju najdragoceniju i najvredniju stvar, a to je ono što čovek najviše treba da ceni i neguje. Kako ljudi dobijaju sve ove stvari, tako dobijaju i sreću, mir, osnovu za opstanak i ljudsko ponašanje i najveće moguće koristi. Ali, u isto vreme, da li je neko od ovih ljudi pomislio na Boga? Da li su razmišljali o tome šta On radi i misli? Nisu razmišljali o ovome, zar ne? Dok ljudi dobijaju sve ovo, da li se neko od njih pita: „Čime smo Bogu uzvratili za sve što nam je darovao? Šta Bog dobija od nas? Kada dobijemo radost i sreću, da li je Bog srećan?” Ljudi se možda neće zapitati niti razmišljati o ovome. Kada ljudi u zajedništu razgovaraju međusobno o Božjim rečima, uronjeni u sreći i veselje, da li je neko od njih i pomislio na Boga? Oni ne misle o Bogu; nikada nisu mislili, i ne znaju da misle. Takve stvari nisu u njihovim srcima. U vreme kada ljudi sve ovo dobijaju od Boga, oni misle: „Baš imam sreće! Dobiti sve ovo je tako sjajno, tako sam blagosloven! Niko nije blagosloven kao ja. To je zaista sve zahvaljujući Bogu!” Ljudi samo izgovore jednu reč zahvalnosti; nađu se u nekoj vrsti zahvalnog raspoloženja. Bez obzira koliko su iskreni, koliko su njihova srca vatrena, ili koliko veliki teret misle da mogu da ponesu, i bez obzira koliko istine misle da već razumeju, ili šta mogu da učine za Boga, čak i kada Bog je pored čoveka, On je i dalje usamljen! Zašto kažem da je usamljen? Jer, od početka do kraja, bez obzira šta Bog daruje čoveku, šta mu čini, u kom obliku mu se javlja ili na koji način deluje na njega, Bog je izolovan od strane čoveka. Zar to nije tako? (Jeste.) Dakle, u kom trenutku će se ova situacija promeniti, tako da Bog više ne treba da čeka i da se više ne oseća usamljeno? Koje stvari ljudi treba da urade i na kom nivou treba da bude njihov rast da bi promenili ovu situaciju, da bi promenili ovo stanje? Od čega ovo zavisi? (Zavisi od težnje ljudi.) Ova stvar na kraju ipak zavisi od čoveka, a ne od Boga. Kao što sam rekao, kada čovek može da govori iz srca sa Bogom, licem u lice, i kada njegovo srce nije otuđeno, kada je u stanju da razgovara sa Bogom i da razume Njegovo srce, kada zna šta On misli i šta On hoće da uradi, šta voli i čega se gnuša, zašto je tužan i zašto je zadovoljan, onda Bog neće biti usamljen. Ako su ljudi u stanju da to učine, onda će ih Bog zaista pridobiti. Ovo je pravi odnos koji Bog želi da vidi između Sebe i čoveka. Da li razumete? (Malo.) Da li je Božje srce lako razumeti? Kada ti iskreno čitaš Božju reč i marljivo razmatraš i doživljavaš svaku reč i svaku istinu koju je On izrazio, onda ćeš postepeno ući u Božje srce i razumećeš ga. U vreme kada shvatiš Božje srce, ti ćeš znati kako da udovoljiš Njegovom srcu. Ako neko ne može da razume Božje srce, kako onda može da Mu udovolji? To je nemoguće. Šta je preduslov da bi se udovoljilo Bogu? (Razumevanje.) Razumevanje i shvatanje su na prvom mestu, pa onda možeš da govoriš i o udovoljavanju. Da li je ovo teška tema za vas? (Uz veliki trud i marljivo razmatranje, nije teško.) Ova tema zapravo nije teška. Ljudi mogu da čuju reči koje Bog govori i da vide delo koje On obavlja; oni priznaju ove reči u svojim srcima i niko ih ne poriče. Ovo zavisi od srca ljudi; sve dok imaju srca za to, to je lako postići. Ako si bezdušan, onda je to problematično. Nije važno koliko ti je reči rečeno – sve su uzaludne.

Upravo sam u zajedništvu besedio o tome kako čovek ima najviše koristi od celokupnog Božjeg plana upravljanja. Zar to nije činjenica? Da li ste vi uvideli ovu činjenicu? (Jesmo.) Neki ljudi su to čuli i razumeli, i sada razmišljaju: „Znači, mogao bih da dobijem stvarne koristi. Ovo nije samo priča za decu, ja zaista mogu da zadobijem večni život!” Kako možete dobiti večni život? (Ponašajte se u skladu sa Božjim zahtevima.) Šta mislite, kome su najpotrebnije ove istine koje je Bog izrazio? Da li su potrebne Bogu? (Ne trebaju Bogu, potrebne su čoveku.) Najpotrebnije su baš čoveku; Bogu nisu potrebne. Bog je dao čoveku ono što mu je najpotrebnije. Nije li čovek najblagosloveniji? (Jeste.) Upravo sada, kada bi ti dali da biraš između celog sveta i večnog života, šta bi izabrao? Neki glupavi ljudi bi rekli: „Ne želim večni život, jer ga ne mogu ni videti ni osetiti. Težnja ka njemu deluje veoma zamorno. Želim novac, vilu i moderan auto – to su opipljive koristi!” Da li takvi ljudi postoje? Ne možete reći da ih nema; ima svakakvih glupana. Kako god da govorim, oni ne razumeju, pa neka idu. Oni nemaju ovaj blagoslov. Oni su sami izabrali. Na kraju ćeš dobiti ono što izabereš; moraš da budeš odgovoran za svoje izbore. Ti moraš da platiš za sopstvene izbore; da li je cena život ili smrt zavisi od puta koji si izabrao. Ako želiš da se opireš Bogu do kraja, onda si na putu smrti. Ako kažeš: „Živeću tako što ću pratiti put na koji mi je Bog ukazao”, onda ćeš moći da živiš zauvek – to će se i ostvariti. Svaka Božja reč će se ispuniti i postaće stvarna, to se ne može poreći. Neki ljudi kažu: „Kako to da ja ne znam ovu stvar?” Ako ti nešto ne znaš, a ja ti to kažem, zar si onda i dalje u neznanju? Neki drugi ljudi kažu: „Čak i da sam čuo za to, nisam video svojim očima, pa i dalje mislim da to nije stvarno.” Onda tu nema šta da se uradi. Ako neko nema veru, onda neće verovati čak ni da vidi svojim očima. Oni koji nemaju duhovnog razumevanja ne znaju, čak i ako vide, niti razumeju, čak i ako čuju. Samo oni koji imaju duhovno razumevanje i razumeju istinu mogu da vide kako se Božja reč ostvaruje i ispunjava svakog dana. Ako veruješ da Božje reči sve postižu, da je Bog svemoguć, da će se sve Njegove reči ispuniti, onda treba da težiš ka istini. Ako vidiš da su Božje reči ispunjene i ostvarene u tebi, onda ćeš imati veru u Njega. Budi siguran, Božja obećanja i blagoslovi za tebe sigurno će nadmašiti sve ono što si mogao da zatražiš ili zamisliš!

11. decembar 2016. godine