Kada je reč o vašoj veri u Boga, pored valjanog obavljanja vaše dužnosti, od ključnog je značaja shvatiti istinu, ući u istina-stvarnost i više se potruditi kod život-ulaska. Šta god da se desi, postoje lekcije koje treba naučiti i nemojte dozvoliti da to samo prođe pored vas. Trebalo bi da o tome međusobno razgovarate u zajedništvu i onda će vas prosvetiti i prosvetliti Sveti Duh i uspećete da shvatite istinu. Kroz razgovor, ukazaće ti se put primene i znaćeš kako da doživiš Božje delo; neki od tvojih problema biće rešeni, a da to nećeš ni primetiti, sve manje i manje toga će ti biti nejasno i sve bolje ćeš razumeti istinu. Na taj način ćeš imati sve veći rast, a da toga nećeš biti svestan. Moraš da preuzmeš inicijativu, da težiš ka istini i staviš srce u službu istine. Neki kažu: „Već nekoliko godina verujem u Boga i u velikoj meri razumem doktrinu. Sada imam osnovu. Sada je život u našoj crkvi u inostranstvu dobar, braća i sestre okupljaju se da u zajedništvu razgovaraju o pitanjima vere u Boga po ceo dan i samim tim sam pod uticajem onoga što vidim i čujem i time se hranim – i to je dovoljno. Ne moram da se trudim da rešavam probleme sopstvenog život-ulaska ili sopstvenog buntovništva. Ako svakog dana poštujem svoj raspored i molim se, jedem i pijem Božje reči, pevam himne, ispunjavam svoju dužnost, obavljam svoju dužnost kako treba, prirodno ću napredovati u životu.” To je ono što misle zbunjeni vernici. Ti ljudi uopšte ne prihvataju istinu. Samo učestvuju u verskim ritualima, elokventni su, uzvikuju prazne parole, izgovaraju reči i doktrine i smatraju da rade sve kako treba. Posledično tome, dok drugi ljudi uspevaju da u određenoj meri primenjuju istinu i postignu određene promene, ti zbunjeni vernici nemaju nikakvo iskustveno svedočenje. Ne mogu ni da govore o bilo kakvoj samospoznaji. Na kraju ostaju praznih ruku i ne dobijaju ništa. Zar nisu jadni i bedni? Nemati put ka postizanju spasenja je stvarnije ili praktičnije nego prihvatanje istine i stremljenje ka njoj. Ako ne možeš da stekneš istinu, tvoja vera u Boga je isprazna. Oni koji govore isprazne reči i doktrine, koji stalno ponavljaju slogane kao papagaji, izgovaraju bombastične stvari, slede propise i nikada nisu usredsređeni na primenu istine, ne stiču ništa, ma koliko godina verovali u Boga. Ko su, pak, ljudi koji nešto stiču? Oni koji iskreno obavljaju svoju dužnost i spremni su da primenjuju istinu, oni koji se odnose prema onome što im je Bog poverio kao prema svojoj misiji, koji rado provode čitav svoj život dajući se za Boga i ne spletkare radi sopstvenog interesa, koji se vladaju stojeći čvrsto sa obe noge na zemlji i pokoravaju se Božjim orkestracijama. U stanju su da dokuče istina-načela dok vrše svoju dužnost i pažljivo se staraju da sve stvari obave kako treba; to im omogućava da ostvare efekat svedočenja Bogu i udovolje Božjim namerama. Kada u vršenju svoje dužnosti naiđu na poteškoće, mole se Bogu i nastoje da dokuče Božje namere, u stanju su da se pokore orkestracijama i uređenjima koja su od Boga i traže istinu i primenjuju je dok obavljaju stvari. Ne deklamuju slogane, niti izgovaraju bombastične stvari, već su usredsređeni isključivo na delanje, stojeći čvrsto na zemlji i revnosno poštujući načela. Sve što rade, rade srcem i uče da sve cene celim srcem. U mnogim stvarima, u stanju su da primenjuju istinu, a zatim stiču znanje i razumevanje i uspevaju da izvuku pouke i istinski nešto zadobiju. A kada gaje pogrešne misli ili zapadnu u pogrešno stanje, mole se Bogu i traže istinu kako bi rešili takvu situaciju. Bez obzira koje istine shvataju, kroz svoja iskustva stiču uvid i razumevanje tih istina u svom srcu i u stanju su da govore o svom iskustvenom svedočenju. Takvi ljudi na kraju stiču istinu. Oni koji su nemarni i nepažljivi nikada ne razmišljaju o tome kako da primene istinu. Usredsređeni su isključivo na trud i rad, privlače pažnju i prave se važni, ali nikada ne traže kako da primenjuju istinu, pa im je zato teško da steknu istinu. Razmislite o tome, kakva vrsta ljudi može da uđe u istina-stvarnost? (Oni koji stoje čvrsto na zemlji, koji su pragmatični i čine stvari celim srcem.) Ljudi koji stoje čvrsto na zemlji, koji sve što rade, rade srcem i koji su srčani: takvi ljudi obraćaju više pažnje na stvarnost i na upotrebu istina-načela u svojim postupcima. Uz to, u svemu obraćaju pažnju na praktične stvari, pragmatični su i vole pozitivne stvari, istinu i praktične stvari. Upravo takvi ljudi na kraju shvataju i stiču istinu. Kakav ste vi tip osobe? (Nismo praktične osobe, već one koje uvek sve rade da ostave utisak i služe se lukavstvom.) Da li se na taj način išta može zadobiti? (Ne.) Da li si pronašao način da rešiš svoje probleme? Ako si u stanju to da shvatiš i ako počneš da preokrećeš stvari, da li ćeš znati da li su se tvoje predstave, maštarije i gledišta promenili? (Osećam da su se u izvesnoj meri promenili.) Sve dok postižeš rezultate i napredak, treba o tome da razgovaraš u zajedništvu i dopustiš da drugi nešto nauče iz toga. Iako je tvoje iskustvo ograničeno, ono svejedno predstavlja iskustvo o napretku u životu. Proces napretka u životu je tvoje iskustvo verovanja u Boga, napretka tvog života kroz doživljaj Božje reči. Ta iskustva su najdragocenija.

Pošto svi ljudi veruju u Boga, čitaju Božje reči i izvršavaju svoje dužnosti, zašto onda posle nekoliko godina počnu da se međusobno razlikuju? Zašto dolazi do uspona i padova i ljudi pokazuju svoje pravo lice? Odista, svako biva razvrstan prema sorti ljudi kojoj pripada. Neki su u stanju da govore o svom iskustvenom svedočenju, dok drugi takvo svedočenje ni nemaju. Neki ljudi su u stanju da shvate brojne istine i uđu u stvarnost, dok drugi nisu stekli ništa od istine, niti su imalo promenili svoju narav. Neke osobe ostvaruju rezultate u svojim dužnostima, u stanju su da traže istinu da bi rešavali probleme i postepeno uspevaju da izvršavaju svoje dužnosti na način koji je u skladu s merilom. Neki su, pak, ljigavi i aljkavi dok obavljaju svoje dužnosti i samo otaljavaju; iako razumeju istinu, ne primenjuju je u praksi. Pošto prisustvuju svim okupljanjima, čitaju Božje reči i izvršavaju svoje dužnosti, zašto im se rezultati razlikuju? Zašto su neki ljudi u stanju da se otisnu putem traganja za istinom, dok drugi jednostavno rade šta im je volja? Zbog čega su neke osobe u stanju da prihvate istinu, a druge nisu? Kako je to moguće? Zašto su neki, kada ih orezuju, u stanju da to prihvate i budu poslušni, dok se drugi opiru, svađaju se, bune se i čak prave scene? Svi oni jedu i piju Božje reči na skupovima, slušaju propovedi i u zajedništvu razgovaraju, žive crkvenim životom i obavljaju svoje dužnosti, otkud onda tako velika razlika među njima? Možete li da proniknete u taj problem? To je razlika između dobre i loše ljudskosti i direktno zavisi od toga da li ljudi vole istinu ili ne. Zapravo, ma kakvog da je čovek kova, sve dok prihvata istinu, revnosno izvršava svoju dužnost i razmišlja i poznaje sebe, imaće život-ulazak, doživeće istinsku promenu i moći će da obavlja svoju dužnost na način koji je u skladu s merilom. Ako nisi istrajan u čitanju Božjih reči i ne razumeš istinu, onda nisi u stanju da se zamisliš nad sobom. Zadovoljićeš se time da uložiš simboličan trud, da ne činiš nikakvo zlo niti prestupe i iskoristiš to kao kapital. Provodićeš svaki dan smeteno, živećeš u stanju konfuzije, radićeš stvari tek da ispuniš plan i nikada svim srcem nećeš sebe ispitivati niti se potruditi da samog sebe upoznaš. Uvek ćeš biti površan. Na taj način nikada nećeš obavljati svoju dužnost u skladu s merilom. Da bi uložio sav svoj trud u nešto, prvo moraš da uđeš u to svim srcem. Tek kada svim srcem uđeš u nešto, moći ćeš da uložiš sav svoj trud i daš sve od sebe. Danas, postoje oni koji su počeli da istrajno obavljaju svoju dužnost, počeli su da razmišljaju o tome kako da valjano obavljaju dužnost stvorenog bića da bi udovoljili Božjem srcu. Nisu negativni i nemarni, niti pasivno čekaju da im Višnji izda naređenja, već preuzimaju inicijativu. Sudeći po tome kako obavljate svoju dužnost, nešto ste učinkovitiji nego ranije; iako to i dalje nije u skladu s merilom, ipak ste malo napredovali, što je dobro. Ali ne smete se zadovoljiti postojećom situacijom, već morate da nastavite da tražite i napredujete i tek tada ćete bolje obavljati svoju dužnost i na način koji je u skladu s merilom. Međutim, kada neki ljudi obavljaju svoju dužnost, nikada se ne trude do kraja i ne daju sve od sebe, već ulažu tek 50-60 odsto truda i snalaze se dok ne završe ono što rade. Nikada ne uspevaju da ostanu normalni: kada niko ne motri na njih, niti im daje podršku, postaju aljkavi i gube elan. Kada postoji neko da razgovara o istini u zajedništvu, trgnu se, ali ako im se neko vreme u zajedništvu ne govori o istini, postaju bezvoljni. U čemu je problem kada su stalno čas ovakvi, čas onakvi? Ljudi su takvi onda kada ne stiču istinu i povode se strastima, što je izuzetno teško održati: mora da postoji neko ko će im propovedati i razgovarati sa njima svakog dana. Jednom kada više nema nikog da ih zaliva i opskrbljuje, niti da ih podrži, srce im se opet ohladi i ponovo popuštaju. A kada im srce popusti, obavljaju svoju dužnost s manjom efikasnošću. Ako napornije rade, postaju efikasniji, postižu bolje rezultate u obavljanju svojih dužnosti i više dobijaju. Da li je to vaše iskustvo? Mogli biste da kažete: „Zašto uvek imamo probleme dok obavljamo svoju dužnost? Kada se ti problemi reše, osećamo se okrepljeni; kada ostanu nerešeni, postajemo bezvoljni. Kada u obavljanju dužnosti postignemo nekakav rezultat, kad od Boga dobijamo odobravanje zbog svog napretka, oduševljeni smo i smatramo da smo konačno odrasli. Ubrzo, međutim, kada naiđemo na neku nedaću, ponovo postajemo negativni. Zašto nam je stanje tako promenjivo?” Zapravo, glavni razlozi su to što razumete premalo istina, što nemate dubinu u svojim iskustvima, kao ni u ulasku, još uvek ne shvatate mnoge istine, nemate rešenost i zadovoljavate se samo time što možete da obavljate svoju dužnost. Kako možete da obavljate svoju dužnost na način koji je u skladu s merilom ako ne razumete istinu? U stvari, sve ono što Bog traži od ljudi je potpuno ostvarljivo. Sve dok svesno koristite svoju savest i u stanju ste da je sledite u obavljanju svoje dužnosti, lako ćete prihvatiti istinu – a ako prihvatite istinu, moći ćete da obavljate svoju dužnost na način koji je u skladu s merilom. Morate da razmišljate na sledeći način: „Verujući u Boga sve ove godine, jedući i pijući Božje reči svih ovih godina, puno toga sam stekao i Bog mi je podario velike blagodati i blagoslove. Živim u Božjim rukama, živim pod Njegovom vrhovnom vlašću i suverenošću i On mi je dao ovaj dah, tako da uposlim svoj um i trudim se da ispunjavam svoju dužnost svom svojom snagom – to je najvažnije.” Ljudi moraju da imaju rešenost; samo oni koji imaju rešenost mogu istinski da teže istini i tek kada budu shvatili istinu, biće u stanju da obavljaju svoju dužnost kako treba i udovolje Bogu, kao i da posrame Sotonu. Ako poseduješ tu vrstu iskrenosti i ne praviš planove radi sopstvenog interesa, već isključivo da bi stekao istinu i pravilno obavljao svoju dužnost, onda ćeš moći da je normalno i dosledno izvršavaš. Bez obzira na okolnosti, bićeš u stanju da istraješ u obavljanju svoje dužnosti. Ma ko pokušavao da te ometa ili dovede u zabludu i bilo da si dobro ili loše raspoložen, svejedno ćeš biti u stanju da normalno obavljaš svoju dužnost. Na taj način, Bog neće morati da brine za tebe i Sveti Duh će moći da te prosveti u razumevanju istina-načela i da te vodi prilikom ulaska u istina-stvarnost. Samim tim, sigurno ćeš obavljati svoju dužnost na zadovoljavajući način. Sve dok se iskreno daješ Bogu, izvršavaš svoju dužnost na razuman način, ne postupaš prevrtljivo, niti se služiš smicalicama, proći ćeš Božji ispit. Bog ispituje ljudski um i misli, sve što ljudi pomisle i svaku njihovu zamisao, kao i njihove namere i pobude. Ako ti srce žudi za istinom i u stanju si da tragaš za istinom, Bog će te prosvetiti i prosvetliti. U bilo kojoj stvari, sve dok tragaš za istinom, Bog će te prosvetiti, obasjavajući ti srce i omogućavajući ti da imaš put primene, pa će tvoje obavljanje dužnosti uroditi plodom. Božje prosvećenje je Njegova blagodat i Njegov blagoslov. Čak i po pitanju malih stvari, ako Bog ne prosvećuje ljude, oni nikada neće imati nadahnuće. Bez nadahnuća, ljudi teško rešavaju svoje probleme i u obavljanju svoje dužnosti ne postižu rezultate. Oslanjajući se samo na ljudski intelekt, mudrost i kov, ljudi mnoge stvari ne mogu da savladaju, čak i posle dugogodišnjeg proučavanja. Zašto je tako? Zato što još uvek nije vreme koje je Bog odredio. Ma koliko čovek bio sposoban, ako Bog ne deluje, sve je uzaludno. To moraš jasno da vidiš. Moraš da veruješ da je sve u Božjim rukama i da ljudi samo sarađuju. Ako si iskren, Bog će to videti, On će ti otvoriti put u svakoj situaciji i nijedna teškoća neće biti nesavladiva – moraš da imaš ovu veru. Prema tome, kada obavljate svoje dužnosti, nema potrebe da osećate sumnju. Sve dok daješ sve od sebe i delaš svim srcem, Bog ti neće nametati poteškoće, niti će ti postavljati prepreke koje ne možeš da savladaš. Treba da brineš samo ako govoriš ono što ne misliš, ako pričaš prazne priče i govoriš stvari koje lepo zvuče, dok zapravo ne obavljaš svoje dužnosti – tada je svršeno. Ako je to tvoj stav prema tvojim dužnostima i Bogu, da li ćeš dobiti Božje blagoslove? Naravno da ne. Ako se površno odnosiš prema Bogu i obmanjuješ Ga, Bog neće obraćati pažnju na tebe i ukloniće te – to će biti krajnji ishod. Ako obmanjuješ Boga, obmanjuješ sebe. Bog će reći: „Srce ovog čoveka je previše lažljivo i bez trunke čestitosti. Ne može mu se verovati, niti bilo šta poveriti. Neka bude skrajnut.” Šta to znači? To znači da ćeš biti ostavljen po strani i ignorisan. Ako se ne pokaješ, bićeš potpuno napušten. Za kaznu ćeš biti predat Sotoni, zlim duhovima i nečistim duhovima. Kakvo je to stanje kada čovek biva ostavljen po strani i ignorisan? To znači da Sveti Duh više ne deluje u tebi. Ništa nećeš moći jasno da vidiš i, za razliku od tebe, drugi će uvek biti prosvećeni i prosvetljeni. Ti ćeš otupeti. Kada neko bude zborio u zajedništvu o istini i ulazak-životu, bićeš uvek pospan i zadremaćeš. Kakav je to fenomen? Takav u kome Bog ne deluje u tebi. Ako Bog ne deluje u čoveku, zar čovek ne postaje hodajući mrtvac? Zastrašujuće je verovati u Boga, a ne osećati Njegovo prisustvo. Takva osoba gubi svoju životnu snagu, svoju motivaciju. Gubi sav svoj životni kapital. Čemu onda takav život? Zar bolje ne žive svinje i psi? Zbog tvojih postupaka i tvog ponašanja, Bog vidi da si nepouzdan i da ti se ne može verovati. Bog te se gnuša iz dubine Svog srca i samim tim te napušta ili te privremeno ostavlja po strani. Pitam se, zašto takva osoba ne oseća bol i nelagodu u svom srcu? Šta sa njenim srcem nije u redu? Da li ima ikakvu svest o savesti? Ma koliko godina verovao ti u Boga i bila tvoja vera stvarna ili lažna, već si shvatio neke doktrine vladanja i možeš da živiš i preživiš ne oslanjajući se ni na koga. Međutim, ako znaš da si otkriven, da te je Bog već napustio, možeš li da nastaviš da živiš? Ima li tvoj život i dalje smisla? U tom trenutku ćeš jecati i škrgutati zubima u tami. U crkvi često vidimo ljude koji, pošto su otkriveni i uklonjeni i crkva se sprema da ih otera, plaču kao kiša i čak pomišljaju na smrt, bez volje za životom. Kroz suze se kunu da će se pokajati, ali tada je već kasno. To je tipičan slučaj ljudi koji puste suzu tek kada ugledaju vlastiti grob. Dakle, ako želiš da se pokaješ, moraš to odmah da učiniš. Požuri da razmisliš o tome kakvi problemi ostaju u obavljanju tvojih dužnosti, o tome da li si površan, da li si po nekim pitanjima neodgovoran. Razmisli o tome da li si u obavljanju svojih dužnosti postigao rezultate – ako jesi, razmisli o tome zbog čega si ih postigao, a ako nisi, zašto nisi. Razjasni te stvari promišljanjem i ako još ima problema, potraži istinu da bi ih rešio. Ako tako radiš, nećeš imati poteškoća dok obavljaš svoju dužnost. Svi oni koji su u stanju da traže istinu da bi rešili probleme kada ih imaju, ne samo da će u obavljanju dužnosti imati sve manje poteškoća, već će ujedno biti efikasniji i pritom zadobiti život-ulazak. Na primer, neki ljudi počinju da shvataju istinu pošto su prošli nekoliko krugova orezivanja. U stanju su da često razmišljaju o sebi i kada god učine nešto loše, znaju da su prekršili istina-načela, mole se Bogu i duboko žale zbog toga. Desi se i da zamrze same sebe, udare sebi šamar i kažu: „Kako sam mogao ponovo da učinim nešto loše i nanesem bol Bogu? Tako sam bezdušan! Bog je toliko toga kazao – zašto nisam naučio svoju lekciju? Zbog čega nisam u stanju da se pokorim Bogu i Njemu udovoljim? Sotona me je stvarno duboko iskvario. U mom srcu nema mesta za Boga i ne negujem istinu. Uvek živim prema sotonskim filozofijama i nemam obzira prema Božjim namerama. Ja zapravo nemam ni savesti, ni razuma. Tako sam buntovan prema Bogu!” Stoga, rešeni su da se pokaju i odlučni su da primene istinu u praksi, valjano obavljaju dužnost i udovolje Bogu. Srce im se istinski kaje, ali nije lako odbaciti iskvarenu narav – čovek mora da prođe određene kušnje i oplemenjivanje pre nego što uspe da se imalo promeni. Danas su mnogi postali usredsređeni na istinu, spremni su da uđu u istina-stvarnost i postaju ljudi koji se pokoravaju Bogu. Kako onda neko sa istinski pokajničkim srcem treba da primenjuje? Delom tako što mora da se moli Bogu i više traži istinu, rešavajući svoje probleme i pronalazeći put primene u obavljanju svoje dužnosti. I delom tako što mora da pronađe nekog ko razume istinu i sa njim razgovara u zajedništvu, raščlanjujući sopstveno buntovništvo, sopstvenu priroda-suštinu i pitanja u kojima se opire Bogu. Mora da jasno poznaje te probleme, a zatim da temeljno uzme Božje reči u razmatranje i ustanovi kako da ih primeni na sebe. Iznova i iznova mora da razmišlja o onim Božjim rečima koje su odsudne i svoje samopromišljanje usmeri na sopstvene probleme i sopstvenu priroda-suštinu, sve dok ne dostigne istinsko znanje. Na taj način može da postigne istinsku grižu savesti i da zamrzi sebe. Zatim bi trebalo da prepozna svoje teškoće u obavljanju dužnosti i posluži se istinom da bi te teškoće rešio. Stoga će tih teškoća biti sve manje i određeni efekat će biti postignut. Ako čovek želi da se istinski pokaje, upravo ovako mora da primenjuje. To je jedini put ka iskrenom pokajanju.

Kakav će efekat proizvesti stremljenje ka istini? Sa jedne strane, stremljenje ka istini bi trebalo da pomogne čoveku da odbaci svoju iskvarenu narav. Sa druge strane, to bi trebalo da mu omogući da istinu sprovede u delo dok obavlja svoju dužnost, kao i da postane osoba koja se iskreno pokorava Bogu. To je svedočenje o istinskom pokajanju. Da bi se istinski pokajao, čovek mora da shvati istinu i primeni je pre nego što se postigne nekakav efekat. Ako ne tražiš istinu da bi rešio problem i tvoje pokajanje je samo deklarativno, onda ono neće imati efekta. Na taj način nećeš pronaći mir ili stabilnost. Ako samo pričaš dok se moliš da želiš istinski da se pokaješ, a u obavljanju svoje dužnosti ne tragaš za istinom da bi rešio svoje probleme niti postižeš to da svoju dužnost obavljaš u skladu s merilom, ti pokušavaš da prevariš Boga. Istinsko pokajanje se uglavnom ispoljava kao posedovanje posvećenosti, kao postupanje u skladu sa načelima, kao primena istine i kao istinsko svedočenje u obavljanju svoje dužnosti. To su znaci stvarnog pokajanja, koji ujedno predstavljaju svedočenje o stvarnom pokajanju. Ako čovek samo govori o pokajanju dok se moli Bogu, a svoju dužnost ne obavlja kako treba, zar to nije pokušaj da se Bog prevari? Ako nešto ne može da prođe bar mimo čovekove savesti, kako bi onda moglo da prođe mimo Boga? Ma kakva bila tvoja trenutna situacija, dokle god nisi u stanju da iskreno obavljaš svoju dužnost za Boga i sve dok u tvom radu tokom obavljanja dužnosti i dalje postoje mnogi problemi i ne tragaš za istinom da bi ih rešio, onda imaš veliki problem i moraš da se iskreno moliš u vezi s tim i zamisliš se nad sobom. Ako nisi u stanju da se istinski pokaješ i uvek slabo obavljaš svoju dužnost, sigurno ćeš se naći u opasnosti da budeš uklonjen. Nije bitno koliko već godina veruješ u Boga – dokle god si površan u obavljanju svoje dužnosti, dokle god budeš stalno nastojao da se okoristiš, iskorišćavajući Božju kuću, ne prihvatajući i nimalo ne primenjujući istinu, onda nisi pravi vernik u Boga. Ti si neko ko ima odbojnost prema istini, bezvernik koji razmišlja samo o tome kako da pojede svoje sledovanje hleba. Možda još uvek živiš u Božjoj kući i možda još uvek govoriš da veruješ u Boga, ali prava istina je da više nemaš odnos sa Bogom. Bog te je odavno ostavio po strani i postao si bezdušna ljuštura, hodajući mrtvac. Kakva je onda svrha življenja? Svako ko je dostigao tu fazu više nema nikakvo odredište. Jedini izlaz mu je da brzo dođe Bogu i ispovedi se. Ako si stvarno iskren i istinski se kaješ, Bog neće upamtiti tvoje prestupe. Ipak, jedno moraš da zapamtiš: bez obzira na to kada i da li si spoznao Boga ili o Njemu imaš predstave ili zablude, nikada se ne smeš boriti protiv Njega ili prkositi Mu. U suprotnom ćeš sigurno pretrpeti odmazdu. Ako osetiš da ti je srce otvrdnulo i da ti je stanje takvo da kažeš: „Uradiću to na ovaj način, baš me interesuje šta mi Bog može. Ne bojim se nikog. Ranije sam uvek to tako radio”, onda si u nevolji. To izbija sotonska priroda i to je nepopustljivost. Već savršeno dobro znaš da je ono što radiš pogrešno – što je već opasno – ali ti to ne shvataš ozbiljno. Srce ti nije bojažljivo, ne prihvata ni optužbe, ni krivnju i nije zabrinuto, niti tužno. Ti čak ni ne shvataš potrebu za pokajanjem. To je stanje nepokolebljivosti zbog kojeg ćeš imati nevolje. Zbog toga će te Bog lako ostaviti po strani. Ako čovek dođe do te tačke i još uvek je tako otupeo, bez svesti o tome da bi trebalo da se vrati nazad, da li se njegov odnos sa Bogom može ponovo uspostaviti? To neće biti lako. Kako onda da obnoviš normalan odnos sa Bogom – odnos u kom ćeš smatrati da je potpuno prirodno i opravdano da Mu priđeš? Odnos u kojem možeš da se pokoriš, da se pokloniš i daš Mu sve što imaš; odnos u kom Ga se bojiš i prihvataš Njegove reči kao istinu, bez obzira da li ih razumeš ili ne, a zatim da tražiš istinu i da upražnjavaš pokornost? Kada možeš da se vratiš u to stanje? Koliko daleko moraš da odeš da bi obnovio to stanje? Bojim se da će to sigurno biti teško, jer to nije pitanje vremena ili dužine putovanja ili pak razdaljine koju treba da prevališ. Radi se o tome u kakvom je stanju tvoj život i o tome da li si zaista ušao u istina-stvarnost. Ako već godinama veruješ u Boga, a opet nisi u stanju da se poslužiš istinom da bi rešio probleme koji postoje u tebi, ako ne shvataš ozbiljnost tih problema i često radosno živiš u buntovničkom stanju bez ikakve svesti; ako činiš pogrešne stvari, govoriš pogrešne reči, protiviš se i opireš Bogu, buniš se protiv Boga otupelog srca i tvrdoglavo se držiš sopstvenih predstava, maštarija, misli i gledišta, a da toga uopšte nisi svestan, onda nemaš nimalo istina-stvarnosti, nisi osoba koja se pokorava Bogu i još uvek si daleko od ispunjenja Božjih zahteva. Tvom srcu to mora da bude jasno. Ako nisi u stanju jasno da sagledaš sopstveno stanje i uvek pretpostavljaš da je način na koji veruješ ispravan i da si sposoban da se daješ za Boga, da si patio i platio cenu i ako veruješ da ti je ulazak u carstvo nebesko zagarantovano, ti si onda potpuno lišen razuma. Nemaš nimalo istina-stvarnosti, a ti to i ne znaš. To znači da ti je um pomućen, da si zbunjen, da si smetenjak i da nisi dovoljno dobrog kova da shvatiš istinu ili spoznaš sebe, stoga te Bog ne može spasiti.

Znate li od kakve vrste ljudi Bog na kraju odustaje? (Od onih koji su stalno nepopustljivi i ne kaju se pred Bogom.) Kakvo je konkretno stanje te vrste ljudi? (Kada obavljaju svoje dužnosti uvek su površni, a kada ih zadese nedaće, ne tragaju za istinom da bi pronašli rešenje. Nisu iskreni u pogledu toga kako bi trebalo da primenjuju istinu i sve rade aljkavo. Zadovoljavaju se samo time da ne čine rđave ili loše stvari i ne streme ka istini.) Površno ponašanje treba posmatrati zavisno od situacije: Neki ljudi su površni zato što ne razumeju istinu i misle da je normalno biti površan, dok su drugi namerno površni i svesno se odlučuju za takvo ponašanje. Oni postupaju na taj način kada ne razumeju istinu i čak i nakon što je razumeju, ne menjaju svoj kurs. Ne upražnjavaju istinu i stalno se tako ponašaju bez ikakve promene. Ne slušaju kada ih neko kritikuje, niti prihvataju orezivanje. Umesto toga, tvrdoglavo se drže svog mišljenja do samog kraja. Kako se to zove? To se zove nepopustljivost. Svi znaju da je „nepopustljivost” negativan, pogrdan izraz. To nije dobra reč. Šta biste vi rekli – kakva će biti nečija sudbina ako mu prikače izraz „nepopustljiv” i ako ta osoba odgovara opisu? (Bog će je s gnušanjem odbaciti i gurnuti ustranu.) Slušajte Me, ono što Bog najviše mrzi su upravo takvi nepopustljivi ljudi i On želi da od njih odustane. Oni su potpuno svesni da su pogrešili, a ipak ne promišljaju o sebi; ne samo da ne osećaju ni najmanje kajanje, već i tvrdoglavo odbijaju da priznaju grešku. Čak nalaze izgovore i razloge da se opravdaju i služe se mudrovanjem da bi se odbranili, želeći da iskoriste ovaj ljigaviji metod kako bi drugima zamazali oči. Kao rezultat toga, oni nastavljaju da čine zlodela bez i najmanje namere da se pokaju ili da priznaju grešku. Takvi ljudi su u nevolji i neće im biti lako da postignu spasenje. Upravo su to ljudi od kojih Bog želi da odustane. Zašto bi Bog odustao od takvih ljudi? (Zato što uopšte ne prihvataju istinu i savest im je otupela.) To je zbog toga što takvi ljudi ne mogu biti spaseni. Bog ne spasava te ljude; On se ne bavi takvim uzaludnim poslom. Spolja izgleda kao da ih Bog ne spasava i da ih ne želi, a zapravo postoji stvarni razlog: ti ljudi ne prihvataju Božje spasenje, već ga odbacuju i opiru mu se. Oni misle: „Tražiš od mene da se pokorim, da prihvatim istinu i da primenjujem istinu – šta ja imam od toga? Kakva je korist od toga? Učiniću to samo ako je korisno za mene, a ako ne, onda ništa.” Kakvi su to ljudi? To su ljudi vođeni samo ličnim interesom, koji ne vole istinu i gledaju samo sopstveni ćar. Ljudi vođeni samo ličnim interesom nisu u stanju da prihvate istinu. Ako pokušate da sa takvom osobom u zajedništvu razgovarate o istini i zatražite da spozna sebe i prizna svoje prestupe, šta će vam odgovoriti? „Kakva je korist od toga da priznam svoje prestupe? Govoriš mi da priznam da sam učinio nešto loše, da priznam svoje grehe i da se pokajem – kakve bih blagoslove dobio od toga? Ako moj ugled i moji interesi budu narušeni i pretrpim gubitak, ko će mi to nadoknaditi?” To je njihov način razmišljanja. Oni teže isključivo ličnoj dobiti, a kada je reč o tome kako čovek treba da postupa da bi primio blagoslove od Boga, oni smatraju da je to veoma nerealno i naprosto ne veruju da je to moguće; veruju samo u ono što vide sopstvenim očima. Takve ljude pokreće samo lični interes i žive rukovodeći se Sotoninom filozofijom „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”. To je njihova priroda-suština. U njihovom srcu, priznati Boga i priznati istinu znači da veruju u Boga. Ne činiti zlo im je prihvatljivo, pod uslovom da im je od koristi i sigurno nisu na gubitku. Samo kada njihovi interesi nisu pogođeni, oni će uzeti u obzir primenu istine i pokoravanje Bogu. Ako će to naškoditi njihovim interesima, a od njih se traži da primenjuju istinu i pokore se Bogu, oni to neće moći da učine. Još je neizvodljivije tražiti od njih da se daju za Boga, pate ili plate za cenu za Njega. Takvi ljudi nisu istinski vernici. Žive samo zarad sopstvenih interesa i samo tragaju za blagoslovima i koristima. Nisu voljni da istrpe muke ili plate cenu, a opet žele da besramno dangube u Božjoj kući, nadajući se da će izbeći smrtni ishod. Takvi ljudi ne prihvataju ni trunku istine i Bog ih ne može spasiti. Da li Bog, i pored svega toga, može da ih spasi? Bog će ih sigurno s gnušanjem odbaciti i ukloniti. Da li to znači da ih Bog neće spasiti? Oni su sami od sebe odustali. Ne streme ka istini, ne mole se Bogu niti se na Njega oslanjaju – kako onda da ih Bog spasi? Preostaje jedino da se odustane od tih ljudi, da se ostave po strani i da se ostave da razmisle o sebi. Ako ljudi žele da budu spaseni, jedini način je da prihvate istinu, spoznaju sebe, primenjuju istinu i imaju istinsku pokornost. Na taj način mogu da dobiju Božje odobravanje. Primenjivati istinu kako bi se pokorili Bogu i bojati se Boga jeste ono što na kraju moraju da ostvare da bi postigli spasenje, i što moraju da ispolje i prožive. Ako ne hodaš putem stremljenja ka istini, ne postoji drugi put koji možeš da izabereš. Ako čovek ne hoda tim putem, može se samo reći da ne veruje da ga istina može spasiti i da ne veruje da sve reči koje je Bog izgovorio mogu da ga preobraze i pretvore ga u pravo ljudsko biće. Povrh toga, takav čovek suštinski ne veruje da je Bog istina, niti veruje u činjenicu da istina može da promeni i spasi ljude. Prema tome, ma koliko to detaljno analizirali, srce takvog čoveka je nepopustljivo. On odbija da prihvati istinu bez obzira na sve, za njega nema spasenja i nemoguće ga je spasti.

Da li je bilo ko od vas u stanju nepopustljivosti? (Da.) Da li ste, onda, svi nepopustljivi ljudi? Kakva je razlika između ljudi koji su u nepopustljivom stanju i nepopustljivih osoba? Trebalo bi razlučiti jedne od drugih, pošto se radi o različitim stvarima. Biti u nepopustljivom stanju znači imati tu vrstu iskvarene naravi. Ako ste u stanju da prihvatite istinu, možete da ostvarite spasenje, ali ako ste nepopustljiva osoba, neće vam biti lako. Nepopustljivi ljudi uopšte ne prihvataju istinu i neće moći da se spasu. To je razlika između te dve vrste ljudi. Oni koji su u nepopustljivom stanju ispoljavaju buntovničko ponašanje i otkrivaju izvesnu iskvarenost u sebi. Međutim, u procesu otkrivanja te iskvarenosti, stalno ispovedaju svoje grehe i kaju se pred Bogom. Ujedno stalno prihvataju Božji sud, grdnju i prekor. Ma koliko puta se spotakli i doživeli neuspeh, u stanju su da se zamisle nad sobom, reše probleme, podignu se i nastave da slede Boga. Za vreme tog putovanja stiču istinsko razumevanje svoje iskvarene naravi i shvataju da je doživljaj Božjeg suda i grdnje uistinu oblik spasenja i da ne mogu bez Božjeg suda i grdnje. Kroz stalno kajanje, neprekidno ispovedanje i neprestano prihvatanje Božjeg suda i grdnje, život im postepeno napreduje i duhovno stanje stalno im se menja. U tom procesu, čovek se može postepeno osloboditi svoje iskvarene naravi, razvijati se i preobraziti se. Sudeći po njihovom buntovničkom ponašanju, može se učiniti da su ti ljudi isto prilično nepopustljivi, i ponekad jesu u nepopustljivom stanju, ali nisu taj tip ljudi. Pošto nisu taj tip ljudi, onda sigurno ispoljavaju pozitivno ponašanje i napredak. Takvi se ljudi mogu spasiti. Kakvi ste vi ljudi? (Priznajemo kada smo pogrešili i spremni smo da se pokajemo pred Bogom i ispravimo svoje greške.) Ako si svestan svojih prestupa, svog buntovništva i iskvarenih naravi koje pokazuješ, i ako u srcu osećaš grižu savesti i kajanje, onda je to dobro i ima nade da se spasiš. Ako, međutim, subjektivno nemaš nikakvu svest o svom buntovništvu ili iskvarenosti i kada ti neko ukaže na to, ostaješ tvrdoglav i odbijaš da prihvataš, pa se čak služiš zamenom teza i pokušavaš da se opravdaš, onda ćeš biti u nevolji i neće ti biti lako da se spasiš. Ako tek kratko veruješ u Boga, na primer unazad tri do pet godina i još uvek ti nisu jasne mnoge stvari u vezi sa verom, to je zato što ti je rast premali. Ako, međutim, u Boga veruješ duže od deset godina i još uvek ne poznaješ sebe, niti prihvataš da te orezuju, onda si u problemu. Slika si i prilika osobe nepopustljive naravi koja odbija da prihvati istinu. Kada je reč o onima koji ne razumeju istinu i nemaju stvarnost, mora se sagledati vremenski trenutak u kome se nalaze. Neki ljudi su dobrog kova i brzo ulaze u istinu. Posle samo godinu ili dve verovanja u Boga, oni već shvataju šta je život-ulazak. Moguće je i da su u kontaktu sa ljudima koji se dobro snalaze sa život-ulaskom, poseduju istina-stvarnost i razumeju mnoge istine. Novi vernici takođe žude za tim stvarima, pa zato puno slušaju i puno dobijaju i samim tim brzo ulaze u život. Neki ljudi su slabog kova čak i ako su u dodiru s ljudima dobrog kova, sporo napreduju. Neki ljudi imaju urođenu odbojnost prema istini i ma koliko godina unazad bili vernici, neće primenjivati istinu, niti će napredovati u životu. Neki, pak, samo vole da rade stvari i puni su entuzijazma, ali ne žele da streme ka istini. Svakog dana su zauzeti, ali ne napreduju u životu. Ljudi koji veruju u Boga mogu da se nađu u raznim situacijama. Međutim, samo oni koji vole istinu mogu da primenjuju istinu, steknu istinu i ostvare spasenje. Najveći problem za vernike je imati nepopustljivu narav i ne prihvatati istinu. Takvi ljudi su najproblematičniji i to je problem sa njihovom naravi. Mogu da prihvate doktrinu, ali odbijaju da prihvate istinu. Oni imaju najmanje izgleda da se spasu. Jedino što vam preostaje sa ljudima koji istinu ne vole i imaju odbojnost prema njoj, jeste da ih napustite.

Dozvolite Mi da vam dam dva primera laganja. Ljudi sposobni za laganje mogu se svrstati u dve grupe. Morate da razlučite koje su osobe nepopustljive i nepopravljive, ali i koje mogu da budu spasene. Iako one koje mogu da budu spasene često otkriju iskvarenost, ukoliko su u stanju da prihvate istinu, promisle o sebi i spoznaju sebe, još uvek ima nade. U prvom primeru imali smo osobu koja je često govorila laži. Međutim, nakon što je shvatila neke istine, kada bi ponovo izgovorila laž, ne samo da je toga bila svesna, već je u srcu osećala duboku bol i patnju, pa bi počela da razmišlja: „Zašto uvek lažem? Zašto ne mogu da se promenim?” Tada je bila u stanju da se pomoli Bogu i čvrsto odluči, govoreći: „Ovog puta, šta god da se desi, moram da se otvorim, da se razotkrijem i detaljno analiziram sebe, i da jasno objasnim činjenicu da sam lagala da bih sačuvala obraz.” Nakon što se otvorila i razgovarala u zajedništvu, toj osobi je laknulo i shvatila je: „Ispostavlja se da je laganje bolno, a da je biti pošten tako opuštajuće – to je divno! Bog od ljudi zahteva da budu pošteni; to je obličje koje bi trebalo da imaju.” Pošto je iskusila taj trenutak blagostanja, od tada pa nadalje, ta osoba je vodila računa da manje laže, da što je više moguće izbegava da govori laži, da otvoreno govori o svemu, da govori iskreno, čini poštene stvari i bude poštena osoba. Kada se, međutim, suočila sa situacijom u kojoj je njen ponos bio u pitanju, potpuno je prirodno slagala i kasnije se pokajala. Zatim, kada bi se suočila sa drugom situacijom, ponovo bi slagala pokušavajući da se prikaže u dobrom svetlu. U sebi je osetila prezir prema sebi i pomislila: „Zašto ne mogu da kontrolišem svoje reči? Da možda zaista problem ne leži u mojoj prirodi? Možda sam previše lažljiv?” Ta osoba je shvatila da problem mora biti rešen, inače će je Bog s gnušanjem odbaciti i ukloniti. Molila se Bogu, tražila da je dovede u red ako ponovo slaže i izrazila spremnost da prihvati kaznu. Skupila je hrabrost da samu sebe detaljno analizira na okupljanjima i rekla: „Kada sam u tim situacijama govorio laži, to je bilo iz sebičnih motiva i zato što sam bio vođen sopstvenim namerama. Pošto sam promislio o sebi, shvatio sam da, svaki put kada lažem, to činim iz taštine i ponosa ili lične koristi. Sada mi je to potpuno jasno: živim zarad svog ponosa i ličnih interesa, što me je i navelo da stalno lažem o svemu.” Dok je detaljno analizirala sopstvene laži, ta osoba je ujedno razotkrila svoje namere i razotkrivajući svoje namere otkrila je problem sopstvene iskvarene naravi. To je korisno u oba slučaja: može da vežba da bude poštena osoba i istovremeno zadobije prosvećenje i prepozna svoju iskvarenu narav. Posle je razmišljala na sledeći način: „Moram da se promenim! Upravo sam otkrio da imam ovaj problem. Ovo je zaista Božje prosvećenje. Ljudi koji primenjuju istinu blagosloveni su od Boga!” Ta osoba je još jednom osetila milinu koju donosi primena istine. Jednog dana je, međutim, nesvesno opet slagala. Ponovo se pomolila Bogu i zamolila Ga da je dovede u red. Povrh toga, razmislila je o tome zašto uvek ima skrivene namere dok govori i zašto se uvek rukovodi sopstvenom taštinom i ponosom, umesto Božjim namerama. Nakon razmišljanja, stekla je izvesno razumevanje svoje iskvarene naravi i počela je da mrzi sebe, a njena rešenost da primenjuje istinu i bude poštena osoba postajala je sve čvršća. Nastavila je na taj način da teži i stremi ka istini. Posle tri do pet godina, njene laži su se zaista proredile, a broj puta kada je govorila ono što misli i postupala kao poštena osoba se povećao. Srce joj je postepeno postalo čistije, uz sve veći spokoj i radost. Provodila je sve više vremena živeći u Božjem prisustvu i stanje joj se postepeno normalizovalo. To je pravo stanje osobe koja je često lagala, jednom pošto oseti kako je to biti pošten. Dakle, da li ta osoba danas i dalje laže? Da li je i dalje sposobna za laž? Da li je zaista poštena? Ne može se reći da se radi o poštenoj osobi, već samo da je ta osoba u stanju da primenjuje istinu o sebi kao poštenoj osobi i da je u procesu praktikovanja da to postane, ali se još nije potpuno preobrazila u poštenu osobu. Drugim rečima, to je osoba koja želi da primenjuje istinu. Da li se za osobu koja želi da primenjuje istinu može reći da je osoba koja voli istinu? Primenjivala je istinu i činjenice su otkrivene, zar onda nije prirodno okarakterisati je kao osobu koja voli istinu? Naravno, dok je ta osoba praktikovala kako da postane poštena osoba, nije odmah bila u stanju da čisto i otvoreno razgovara u zajedništvu, niti da bez zadrške razotkrije sve što je u njoj skriveno. I dalje je neke stvari čuvala u tajnosti i oprezno pokušavala da ide napred. Međutim, kroz svoje pokušaje i iskustva, shvatila je da, što više pokušava da bude poštena osoba, to se bolje i stabilnije oseća i to joj je lakše da primenjuje istinu bez većih poteškoća. Tek tada je osetila kako je slatko biti poštena osoba i još snažnije počela da veruje u Boga. Kada je ovako iskusila kako je biti pošten, ne samo da je ta osoba stekla sposobnost da primenjuje istinu, već je u srcu iskusila spokoj i radost. Istovremeno, put primene poštenja postao joj je jasniji. Osetila je da nije previše teško biti pošten. Uviđa da su Božji zahtevi prema ljudima razumni i dostižni i donekle počinje da shvata Božje delo. Sve to nije naklonost iskazana prema njoj, već naprotiv, to je ono što bi čovek trebalo da zadobije na svom putovanju ka život-ulasku i on je sposoban za to.

Drugi primer tiče se čoveka koji voli da laže, za koga je to postala njegova druga priroda. Dok ne progovori, sve je u redu, ali čim otvori usta, njegove reči su pune preuveličavanja. Činio on to namerno ili ne, ukratko, većina stvari koje izgovara nisu verodostojne. Jednog dana, nakon što je izrekao neku laž, pomislio je: „Pogrešno je govoriti laži i to Bogu nije po volji. Kad bi ljudi otkrili da sam lagao, obrukao bih se! Ipak, čini se da je neko primetio da sam slagao, ali sa tim ću se lako izboriti. Promeniću temu i upotrebiti drugačiju formulaciju da bih toj osobi spustio gard i naveo je na stranputicu, tako da ne može da prozre moje laži. Zar to nije još pametnije?” Onda je izgovorio još veću laž da prikrije prethodnu i zakrpi rupe u njoj, što je uspešno navelo ljude na stranputicu. Osetio se samozadovoljno i pomislio: „Vidite kako sam samo pametan! Izgovorio sam laž koja u sebi nema ikakvih rupa, a čak i da ih ima, jednostavno mogu opet slagati da ih prikrijem. Većina ljudi ne može da prozre moje laži. Za laganje je potrebna veština!” Neki ljudi kažu: „Stvarno je naporno lagati. Posle jedne laži, moraš da ispričaš još mnogo laži da zakrpiš rupe u njoj. To iziskuje mnogo napora i promišljanja.” Međutim, majstor laganja nije tako razmišljao. Nakon što bi izgovorio laž, zakrpio bi rupe u njoj drugom laži, uspešno obmanjujući druge; osećao se samozadovoljno i nije krivio sebe niti je u srcu imao ikakvu grižu savesti. Savest ga nimalo nije pekla. O čemu se ovde radi? On nije svestan koliko je laganje štetno za njega. Veruje da mu je posezanje za lažima kako bi zakrpio rupe u svojim prethodnim lažima omogućilo da zadobije taštinu, ponos i koristi. Smatra da vredi lagati uprkos teškoćama i naporima. Veruje da je to vrednije od razumevanja istine i primenjivanja istine. Zašto takav čovek često laže i ne oseća krivicu? Zato što u srcu nema ljubav prema istini. Ceni svoju taštinu, ponos, ugled i status. U razgovoru sa drugima nikada ne otvara svoje srce, već koristi obmanu i privide da bi prikrio svoje laži. Tako izgleda njegova interakcija i odnos sa ljudima. Ma koliko laži izgovorio i prikrio novim lažima, ili koliko sebičnih i niskih namera krio, u srcu ne oseća nikakvu krivicu ili nelagodu. Većina ljudi sa malo savesti i osećajem srama osetiće se nelagodno i kajaće se u sebi nakon što izgovore laž, ali ovaj čovek se ne oseća tako. Nakon što izgovori laž i napravi druge budalama, on se oseća prilično samozadovoljno, misleći da su svi ostali idioti. U stvarnosti, međutim, on može da obmane samo one koji su smeteni i nemaju nikakvu sposobnost raspoznavanja; oni koji istinski razumeju istinu mogu da prozru njegovu suštinu. Po ceo dan laže i krpi rupe u svojim lažima – zar nije naporno živeti ovako? Kakva je to priroda? To je priroda đavola. Đavoli lažu svakog dana, živeći od svojih laži, i ne osećaju nikakvu nelagodu niti bol. Kada bi osećali nelagodu ili bol, prestali bi da govore laži. Nemoguće je da oni osete bol. Laganje je svakodnevica za ovakvog čoveka – to mu je u prirodi. To je nešto što on prirodno otkriva, a kada laže, ne pokazuje nikakvu uzdržanost niti se upušta u bilo kakvo promišljanje o sebi. Ma koliko laži izgovorio i ma koliko se služio obmanama, u srcu ne oseća krivicu, niti grižu savesti. Nije svestan da Bog ispituje samu dubinu ljudskog srca. Nije svestan odgovornosti koju snosi i odmazde koju će pretrpeti pošto bude lagao i lažljivo postupao. Najviše strahuje od toga da će neko raskrinkati njegove lažljive spletke, pa zato još više pribegava laganju da bi prikrio svoje spletke. Istovremeno razbija glavu u potrazi za načinom i sredstvima da prikrije svoje laži i da prikrije činjenice. Da li se takav čovek uopšte pokajao tokom celog tog procesa? Da li je osetio ikakvu krivicu ili tugu? Da li ima bilo kakvu želju da se preokrene? Ne. On misli da nije greh govoriti laži ili krpiti rupe u njima, i da većina ljudi tako živi. Nema nameru da se menja. Kada je reč o tome da se bude poštena osoba, u srcu misli: „Znači, želite da budem poštena osoba, da govorim iz srca i pričam istinu? Ja to nikada ne bih uradio! To je za budale, a ja nisam tolika budala. Ako slažem i uplašim se da ću biti raskrinkan, moraću da pronađem druge razloge i izgovore da to prikrijem. Mislite da bih mogao da budem tip osobe koja govori iskreno? Zar me to ne bi učinilo potpunim idiotom?” On ne prihvata niti priznaje istinu. Ljudi koji ne priznaju istinu nikako ne mogu da vole istinu. Njegovo unutrašnje stanje je nenormalno i nema nameru da se pokaje. Koje onda misli upravljaju njegovim srcem? Moglo bi se reći da on suštinski poriče da je biti poštena osoba pravi put u životu. On takođe poriče postojanje istine, kao i Božji sud čovečanstvu u poslednjim danima; takođe poriče da Bog određuje ishode ljudi i da će On svakome odmeriti odmazdu prema njegovim delima. Takvi ljudi su potpuno neuki; oni su tvrdoglave budale. Takvo razmišljanje dovodi do njihovih nepopustljivih stanja, postupaka i ponašanja. Ove stvari izviru iz njihove priroda-suštine. Upravo su takvi to ljudi – istinski lažljivi; pošto ne prihvataju istinu, oni nikada neće postati pošteni ljudi. Mnogi ne mogu da prozru ovakve ljude i uvek žele da im pomognu iz ljubavi, ali to ne donosi apsolutno nikakve rezultate i veoma je glupo to raditi. U stvarnosti, lažljivi ljudi nemaju normalnu ljudskost; njihova savest naprosto ne funkcioniše, a u njihovom govoru i postupcima nema razuma. Kada ljudi sa razumom normalne ljudskosti čuju Božje reči, oni mogu da razumeju da su te reči istina; naročito kada čuju Božje reči suda, oni su u stanju da promisle o sebi i osete istinsko kajanje. Samo ovakvi ljudi poseduju ljudskost. Ali lažljivi ljudi ostaju ravnodušni nakon što čuju istiniti put. Oni i dalje istrajavaju u tome da žive po Sotoninim filozofijama i po svojim sotonskim iskvarenim naravima, ne menjajući se ni najmanje čak ni nakon nekoliko godina verovanja u Boga. To znači da oni nemaju razum normalne ljudskosti; takvim ljudima neće biti lako da budu spaseni.

Šta mislite, koju od ove dve vrste ljudi Bog spasava? (Prvu vrstu, jer iako lažu, u stanju su da prihvate istinu i postanu pošteni.) Ljudi to mogu da uvide i pitaju: „Kako to da ljudi koje Bog spasava i dalje lažu i čine loše stvari? Zar i dalje nisu iskvareni? To nisu savršeni ljudi!” Oni su ovde upotrebili reč „savršeni”. Šta mislite o tome? To su reči osobe koja ne shvata na koji način se život normalno razvija. Bog spasava ljude koje je Sotona iskvario i koji imaju iskvarenu narav, a ne savršene ljudi bez ikakvih mana, ili one koji žive u vakuumu. Pošto pokažu malo iskvarenosti, neki ljudi pomisle: „Ponovo sam se opirao Bogu. Toliko godina verujem u Boga i još uvek se nisam promenio. Bog me sigurno više ne želi!” Zatim se odaju beznađu i nemaju volje da streme ka istini. Šta mislite o takvom stavu? Sami su odustali od istine, čak i ne potraživši Božje namere, a ipak veruju da ih Bog više ne želi. Zar to nije pogrešno razumevanje Boga? Takva negativnost je najlakši put do toga da vas iskoristi Sotona. Sotona im se ruga i kaže: „E, budalo! Bog te spasava, a ti još uvek ovako patiš! Odustani već jednom! Ako odustaneš, Bog će te ukloniti, što mu dođe kao da te predaje meni. Ja ću te mučiti do smrti!” Ako Sotona uspe, posledice će biti nezamislive. Samim tim, bez obzira sa kakvim teškoćama i negativnošću se čovek suočava, ne sme da odustane. Mora da traga za istinom radi rešenja i ne sme pasivno da čeka. U periodu kada čovek biva spasen – to jest, u periodu u kom njegov život raste – on će pokazivati stanja i ispoljavanja životne nezrelosti. Ponekad može postati slab ili negativan, reći nešto pogrešno, spotaći se, naići na neuspehe i prepreke, ili čak ponekad skrenuti s puta i krenuti pogrešnim putem. Sve je to u Božjim očima normalno. On im to ne uzima za zlo. Neki ljudi misle da njihova iskvarenost seže previše duboko i da nikada ne mogu da udovolje Bogu, pa se osećaju uznemireno i mrze sami sebe. Oni koji imaju takvo pokajničko srce su upravo oni koje Bog spasava. Sa druge strane, oni koji smatraju da im Božje spasenje nije potrebno, koji misle da su dobri ljudi i da im ništa ne fali, obično nisu ti koje Bog spasava. Šta time pokušavam da vam kažem? Ako neko razume, neka se oglasi. (Moramo da se pravilno pozabavimo sopstvenim otkrivanjima iskvarenosti i da se usredsredimo na primenu istine, pa ćemo postići Božje spasenje. Ako stalno pogrešno razumemo Boga i imamo predstave, lako ćemo postati negativni i predati se beznađu.) Moraš da imaš vere i kažeš: „Iako sam danas slab i sapleo sam se i pao, uzrašću i jednog dana ću shvatiti istinu, udovoljiti Bogu i postići spasenje.” Moraš da imaš tu rešenost. Ma kakvi te neuspesi, poteškoće, porazi i padovi zadesili, ne smeš da budeš negativan. Moraš da znaš kakvu vrstu ljudi Bog spasava. Štaviše, ako osećaš da još nisi ispunio uslove da te Bog spasi, ili ako postoje situacije u kojima Bog nije zadovoljan tvojim stanjem ili ga se gnuša, ili ako je postojao izvestan period kada si se loše ponašao i Bog te je s gnušanjem odbacio, nema veze. Sada znaš, i nije prekasno. Dokle god se pokaješ, Bog će ti pružiti šansu.

Šta je najvažnije kod verovanja u Boga? (Shvatiti istinu i imati život-ulazak.) Tako je, život-ulazak je najvažniji i na prvom je mestu. Bez obzira na to koje dužnosti obavljaš, koliko godina imaš, koliko dugo veruješ u Boga i koliko istine razumeš, život-ulazak je na prvom mestu. Nemoj da misliš: „Neki dvadeset godina veruju u Boga, a ja verujem tek pet godina. Dobrano zaostajem za njima. Ima li još nade za mene da budem spasen? Da previše ne zaostajem?” Nije veliki problem da se počne verovati sa nekoliko godina zakašnjenja. Ako si neko ko stremi ka istini, još uvek možeš da sustigneš one koji su ranije počeli da veruju u Boga. Zar Biblija ne kaže: „Ali će mnogi prvi biti poslednji, i poslednji – prvi” (Matej 19:30)? Ako čovek uvek pronalazi razloge i izgovore da ne stremi ka istini, onda je uzaludno sve i da veruje čitavog života – neće dobiti ništa. U Božjoj kući, ima mnogo ljudi koji su verovali u Boga dvadeset ili trideset godina, ali nisu obavljali svoje dužnosti na zadovoljavajući način i bili su uklonjeni. Mnogi ljudi stalno tragaju za slavom, dobiti i statusom i postaju lažne vođe i antihristi i bivaju uklonjeni. Mnogo je bezvernika koji tvrdoglavo odbijaju da prihvate istinu i svi su oni uklonjeni. Da li je to činjenica? (Jeste.) Štaviše, ima onih koji mogu da govore o svojim iskustvenim svedočenjima posle samo tri do pet godina verovanja u Boga. Po svom svedočenju i veri daleko prevazilaze one koji dugo godina veruju u Boga. Ti ljudi su dobili Božje blagoslove. Brojni su oni koji dugo veruju u Boga i koji nisu uopšte stremili ka istini i svi su uklonjeni. Iz toga je ljudima jedna činjenica jasna: Bog je pravedan i pravičan prema svima. Bog ne gleda na to kakav si bio ranije ili kakav ti je trenutni rast; On gleda da li stremiš ka istini i da li hodaš putem stremljenja ka istini. Ne smeš nikada da pogrešno razumeš Boga i kažeš: „Zašto oni koje Bog može da spasi i dalje lažu i pokazuju iskvarenost? Bog bi trebalo da spasi one koji ne lažu.” Zar to nije zabluda? Ima li onih u iskvarenom ljudskom rodu koji ne lažu? Da li je ljudima koji ne lažu svejedno potrebno Božje spasenje? Ljudski rod, kog je Sotona iskvario, jeste taj koga Bog spasava. Ako čak ni ovu činjenicu ne možeš jasno da sagledaš, onda si previše neuk i glup. Baš kao što je Bog rekao: „Nema pravednih na ovoj zemlji, pravedni nisu u ovom svetu”. Upravo se zbog činjenice da je Sotona iskvario čovečanstvo Bog ovaplotio na zemlji da bi spasao te iskvarene ljude. Zašto Bog ništa ne govori o spasavanju anđela? Zato što su anđeli na nebesima i Sotona ih nije iskvario. Bog je uvek od početka govorio: „Ljudski rod koji spasavam je ljudski rod koji je iskvario Sotona, ljudski rod koji je preotet iz ruku Sotone, ljudski rod koji ima Sotoninu iskvarenu narav, ljudski rod koji je neprijateljski nastrojen prema Meni, koji Mi se opire i buni se protiv Mene.” Zašto se, onda, ljudi ne suoče s tom činjenicom? Zar ne razumeju Boga pogrešno? Pogrešno razumevanje Boga najlakše dovodi do toga da Mu se čovek opire, jer pogrešno razumevanje Boga znači prebacivanje korenskog uzroka problema na Boga i upiranje prstom u Njega na osnovu sopstvenih pogrešnih načina razmišljanja; ovo je izuzetno ozbiljan problem. Ljudi koji pogrešno razumeju Boga ne samo da ne mogu da Ga razumeju, već mogu i da sude Bogu i da Ga osuđuju, i u svom srcu dolaze u sukob s Bogom; zbog toga im je i previše lako da čine stvari koje se opiru Bogu. Dakle, pogrešno razumevanje Boga je previše opasno i to je nešto radi čega ljudi moraju odmah da tragaju za istinom kako bi to rešili. Ako to ne reše, biće u stanju da čine stvari koje se opiru Bogu, i verovatno će ih Bog s gnušanjem odbaciti, pa čak i osuditi. Ako ne mogu da se pokaju, Bog će ih ukloniti i izgubiće šansu da postignu spasenje. Sva pogrešna razumevanja ljudi razvijaju se kao rezultat njihovih predstava i uobrazilja. Ako se uvek pridržavaju svojih predstava i uobrazilja, tada je verovatnoća da će odbiti da prihvate istinu najveća. Kada pogrešno razumeš Boga, ako ne tražiš istinu da bi rešio probleme, onda su vam posledice poznate. Bog ti dozvoljava da se spotakneš, da podbaciš i da pogrešiš. Bog će ti pružiti prilike i daće ti vremena da shvatiš istinu, primeniš istinu, postepeno razumeš Njegove namere, sve radiš u skladu sa Njegovim namerama i time postigneš istinsku pokornost Bogu, i da postigneš istina-stvarnost koju Bog zahteva od ljudi. Koga se, međutim, Bog najviše gnuša? Onog koji, i pored toga što poznaje istinu u svom srcu, odbija da je prihvati, a kamoli da je primeni. Umesto toga, i dalje živi po Sotoninim filozofijama, pa čak sebe smatra prilično dobrim i pokornim Bogu, dok istovremeno nastoji da zaludi druge i zadobije status u Božjoj kući. Bog se najviše gnuša takvih ljudi, to su antihristi. Iako svi imaju iskvarene naravi, ovi postupci su drugačije prirode – to nisu normalna otkrivanja iskvarenih naravi. Ti se potpuno svesno i tvrdoglavo opireš Bogu do samog kraja. Znaš da Bog postoji, veruješ u Boga i znaš kakvi su Božji zahtevi prema čoveku, a ipak ih ne prihvataš; ti Mu se čak i namerno opireš. Ovo nije problem toga što imaš predstave o Bogu i što Ga pogrešno razumeš; umesto toga, ti se namerno opireš Bogu do samog kraja. Da li Bog može da spase takvu osobu? Bog te ne spasava. Ti si u neprijateljstvu s Bogom, a samim tim si i đavo i Sotona. Da li Bog ipak može da spasi đavole i Sotone?

Šta mislite o Mojoj današnjoj besedi? Da li ste je razumeli? (Da, razumemo.) Ako nešto razumete, nešto ćete i dobiti i steći ćete nekakav ulazak u istinu. Ako uđeš u istinu, tvoj život će se razvijati, ali ako ne uđeš, život ti se neće razvijati. Život je kao seme koje klija i koje se mora zalivati, đubriti i izlagati sunčevoj svetlosti. Ako ga ne budeš pažljivo gajio, neće rasti i na kraju će usahnuti i uvenuti. Šta znači ovo što govorim? Znači da nije dovoljno da se samo rečima ispovediš i u srcu veruješ u Božje ovaploćenje da bi spoznao Boga i bio kvalifikovan da uđeš u Njegovo carstvo. To nije zagarantovano, to je tek osnovni korak. Još uvek nisi postigao spasenje, još uvek nisi doživeo preobražaj i pred tobom je još uvek dug put. Poslednjih dana, Bog izražava istinu da bi potpuno spasao ljudski rod. Kada zakoračiš na put vere u Boga, već tada imaš priliku da te Bog spasi od samog početka. To je ogroman blagoslov! Ne sme se odustati od toga. Božje spasenje i usavršavanje ljudi u poslednjim danima je izuzetno retka prilika. Ljudski rod je živeo hiljadama generacija, ali niko do sada nije imao tu priliku. Biti spasen je ogromna stvar, tu priliku ne smete da propustite. Vaša generacija se susrela sa Božjim ovaploćenjem, to je blagoslov! Taj blagoslov je nevidljiv ljudima u sekularnom svetu, međutim, vi ste ga videli i uživali u njemu i to je Božji blagoslov. Možda nekima vizije još uvek nisu jasne, oni razumeju samo neke doktrine, ali nemaju pravu veru. Samo misle da je verovati u Boga zaista dobro; čitanje Božjih reči im zaista razgaljuje srce i zato veruju da je to pravi put u životu i imaju snage u srcu. Odlučni su u tome da ne slede nevernike na njihovom putu uništenja i da ne hodaju putem religioznih ljudi koji se opiru Bogu. Odlučni su samo u tome da slede Boga, streme ka istini, dostignu pročišćenje, postignu spasenje i samo hodaju putem kojim će slediti Boga. Dobro je da ljudi imaju takvu rešenost i to znači da ima nade. Oni koji slede Boga, uživaće Njegovu zaštitu i barem će sada, u ovom životu, biti srećni. Sotona više neće moći da im naškodi, niti će to moći društvo ili ljudski rod. Živeće potpuno i istinski pod Božjom vrhovnom vlašću. To je čast; to je sreća koja se može osetiti u ovom životu. Šta je, pak, sa svetom koji će tek doći? Bog je dao obećanje. Pored toga što ti daruje spasenje i pruža ti istinu i život, On ti je dao obećanje da ćeš dobiti stostruko u ovom životu, kao i večni život u svetu koji će doći. Prema tome, nemoj to da potcenjuješ. Cena koju plaćaš i patnja koju trpiš da bi stekao istinu i dobio spasenje su privremene. U budućnosti, kada ljudi budu shvatili istinu i kada je budu dobili, sreća, radost i blagoslovi u kojima će uživati biće neopisivi. Drugim rečima, tek kada budeš razumeo i dobio istinu, ispunićeš uslove da primiš Božje obećanje. Bog ti besplatno daruje sve istine i opskrbe života i Bog može da te spase ‒ to je sve tačno, ali da li ćeš u konačnici dobiti istinu i život zavisi od toga da li ćeš odabrati put stremljenja ka istini. Nije li odluka da napraviš takav izbor u tvojim vlastitim rukama? (Jeste.) Drugim rečima, da li si u stanju da ostvariš istinu i život, da li ispunjavaš uslove da dobiješ Božje obećanje i da li možeš da primiš blagoslov, taj dar kojim ćeš „dobiti stostruko u ovom životu, kao i večni život u svetu koji će doći” je prilika koja od tebe zavisi. Niko drugi ne može da utiče na tebe, da ti pomogne ili da te sputa. Imaš to pravo, Bog ti ga je već dao i ono zavisi od toga da li ćeš u konačnici odlučiti da hodaš putem stremljenja ka istini. To je presudno pitanje.

9. novembar 2016. godine