Trenutno, svi svoju dužnost obavljate prilično poletno i kadri ste da podnesete malo patnje. Stoga, kada je u pitanju život-ulazak, da li imate put kojim ćete ići? Da li zadobijate nova prosvećenja i vidite novo svetlo? Život-ulazak je presudna stvar za one koji veruju u Boga, baš kao što je i obavljanje sopstvene dužnosti. Ali, na koji način se postižu stvari poput sposobnosti valjanog obavljanja dužnosti, dosezanje prihvatljivog standarda u tome, kao i odano obavljanje dužnosti? (Stremljenjem ka istini.) Tako je, morate da stremite ka istini. Na koji način se stremi ka istini? Morate više da čitate Božje reči; samo su Božje reči istina. Morate da primenjujete Božje reči i da ih češće proživljavate ne bi li ste stekli istinu i tek je tada možete razumeti. Stoga, da biste shvatili istinu, zar ne morate svoj trud da usmerite ka Božjim rečima? Neki ljudi kažu: „Tokom ovih godina svoje vere u Boga, pročitao sam poprilično Božjih reči i istinski sam razumeo ponešto od istine, ali kada mi se dese neobične stvari, ne mogu da pronađem put i ne znam kako da primenim istinu; kako to da ne mogu da iskoristim stvari koje razumem i o kojima pričam? Tada shvatim da su reči i doktrine sve što znam i da ne znam da primenim istinu kad mi se nešto desi. Tako sam jadan i bedan.” Neki ljudi obično ispuste neprekidnu bujicu reči dok razgovaraju u zajedništvu i čak naizust znaju nešto od Božjih reči, pa misle da razumeju istinu, da su duhovni i da imaju ponešto od istina-stvarnosti; ali kad im se jednog dana desi nešto što nije u skladu s njihovim željama, počeće da imaju neke predstave o Bogu. S vremena na vreme će se možda i žaliti na Njega. Njihove iskvarene naravi biće razotkrivena i, bez obzira na to kako se mole, neće moći da reše svoje probleme. Kad drugi s njima u zajedništvu razgovaraju o istini, oni kažu: „Razumem ovu doktrinu bolje od tebe. Kad je shvatanje istine u pitanju, shvatam više od tebe; kad je u pitanju propovedanje doktrina, znam bolje od tebe da pričam; kad je u pitanju slušanje propovedi, čuo sam ih više nego ti; kad je u pitanju ulaganje truda, uložio sam ga više nego ti; kad je u pitanju vera u Boga, verujem duže od tebe. Nemoj pokušavati da me podučiš; ja razumem sve.” Misle da razumeju sve, ali kada stupe na scenu njihove ambicije i želje i kad počnu da ih kontrolišu sopstvene iskvarene naravi, onda ne znaju šta da rade. Duhovne doktrine koje obično deklamuju ne mogu da im razreše poteškoće. Da li je njihov rast zapravo veliki ili mali? Misle da razumeju istinu: zašto onda ne mogu da se reše svojih trenutnih nevolja? Šta je tu posredi? Zar se ne suočavate često s takvim problemima? To je najčešći problem s kojim se suočavaju vernici kad je u pitanju život-ulazak i to je čovekova najveća poteškoća. Pre nego što ti se nešto desi, možda misliš da već neko vreme veruješ u Boga, da imaš određeni rast i osnovu, a kad se stvari dese drugim ljudima, možeš donekle da ih prozreš. Možeš čak i poprilično da patiš dok obavljaš svoju dužnost, kadar si da platiš visoku cenu i možeš da prevaziđeš mnoge sopstvene nedaće, kao što je fizička bolest, mane i nedostaci; no, najteža stvar koju treba rešiti jesu razne iskvarene naravi koje ljudi često otkrivaju. „Iskvarena narav” je termin koji ljudi poznaju, ali nije baš svima jasno šta je to tačno iskvarena narav, koja to otkrovenja čine iskvarenu narav i koje su misli i postupci proizvodi iskvarene naravi. Ako ljudi ne shvataju i ne poimaju šta je iskvarena narav i koji je postupci otkrivaju, zar se onda ne bi moglo smatrati da, uprkos tome što ti ljudi žive prema svojoj iskvarenoj naravi, dogod ne čine greh, oni ipak primenjuju istinu? Da li je i kod vas takvo stanje? (Jeste.) Ako ne shvataš ili ne poimaš šta je uopšte iskvarena narav, da li onda možeš da upoznaš sebe? Da li možeš da razumeš sopstvenu iskvarenu prirodu? Naravno da ne možeš. Ako ne znaš šta je iskvarena narav, da li onda možeš da znaš kako treba da se ponašaš ne bi li primenio istinu, da li znaš koji su postupci ispravni a koji su pogrešni? Naravno da ne znaš. Stoga, ljudi koji ne poznaju sebe neće imati život-ulazak.

Put život-ulaska dotiče mnoga stanja. Verovatno svi znate tu reč „stanje”, ali na šta se ona odnosi? Kako je vi razumete? (Stanje čine gledišta i misli, koji pokuljaju iz čoveka kad mu se nešto desi; stanje može da utiče i kontroliše čovekov govor, ponašanje i izbore. Sve te stvari su stanje.) Blizu ste. Ko još želi nešto da kaže? (Stanje znači da osoba živi u negativnom i priličnom abnormalnom položaju jer njome upravlja neka vrsta iskvarene naravi, u određenom periodu ili u određenoj stvari – na primer, kad je žestoko orezivana ili kad je suočena s nekim poteškoćama.) (Nedavno, pošto sam postigao određene rezultate obavljajući svoju dužnost, bio sam u nekakvom samozadovoljnom, pomirljivom stanju. Mislio sam da sam se promenio, da imam istina-stvarnost i da će me Bog svakako odobriti; zapravo, po Božjim zahtevima, bio sam i dalje daleko. Tek sada razumem da je to bilo nekakvo nadmeno, uobraženo stanje.) Sva stanja o kojima ste diskutovali su negativna, pa da li onda postoje ispravna, pozitivna stanja? (Da. Na primer, kad svom silom želim da udovoljim Bogu, kadar sam da se pobunim protiv svog tela i da primenjujem istinu: takva vrsta stanja je pozitivna.) Do sada ste samo opisivali neka stanja, a niste zapravo definisali šta je to stanje. Zato, hajde sad da na osnovu ovoga što ste svi vi rekli, sumiramo šta je, u stvari, stanje. Na šta se „stanje” u stvari odnosi? To je neko gledište koje ljudi imaju ili, pak, položaj u kome se nalaze kad im se dešavaju neke stvari, a uključene su i misli, raspoloženja i stanovišta koja taj položaj prouzrokuje u njima. Na primer, kada te orezuju dok obavljaš svoju dužnost, osećaćeš se nesrećnim i bićeš u negativnom stanju. Gledišta i stavovi koje tad otkrivaš, kao i tvoja stanovišta – to su neki od bitnih detalja tvog stanja. Zar to ne dotiče stvari koje obično doživljavaš? (Dotiče ih.) Ovo je povezano sa životima ljudi; to je nešto sa čime svako može da se poistoveti – nešto što čovek može da oseti, doživi i sa čim može da dođe u dodir – svakog dana svog života. Šta onda mislite: kad je čovek u negativnom stanju, koje to stvari kuljaju iz njega? (Nesporazum, izgovor, izricanje presude samom sebi i odustajanje nakon bilo kakvih neuspeha; kad je situacija ozbiljna, neko može i potpuno da se izvuče iz svoje odgovornosti.) Kad je u pitanju ozbiljan slučaj i kad čovek želi da izbegne svoje odgovornosti, da li je to stav ili stanovište? Ili je nešto drugo? (To je neka vrsta položaja i raspoloženja.) To je više neki položaj i raspoloženje. Kakav je tada stav čoveka dok obavlja svoju dužnost? (Negativan je i trom, nema motivacije i tek reda radi obavlja stvari.) Ovo dotiče istinsko stanje stvari. Reći da čovek „nema motivacije” ne znači ništa; moraš govoriti o istinskom stanju stvari. Kad ljudi svoju dužnost obavljaju bez motivacije, šta tad u srcima misle? Kakvu iskvarenu narav tada otkrivaju? (Nemarni su dok obavljaju svoju dužnost; stvari rade bezvoljno.) To nije narav, već definicija koja se na tebe primenjuje nakon što deluješ; to je način delovanja. Ali, što se tiče onoga što te je nagnalo da budeš nemaran, zar tu ne treba dublje da kopaš? Ako dovoljno duboko kopaš, otkrićeš svoju iskvarenu narav. Kroz nemarnost se otkriva iskvarena narav. Način na koji razmišljaš u svom srcu može dovesti do toga da budeš nemaran u obavljanju svoje dužnosti i do toga da budeš manje energičan nego pre. Takva tvoja misao je iskvarena narav, a ono što je do te misli dovelo jeste tvoja priroda. Neki ljudi se sa orezivanjem suoče kao što bi se suočili sa svojom dužnošću i kažu: „Koliko zaista mogu da uradim s mojim ograničenim mogućnostima? Ne razumem mnogo, pa ako želim ovaj posao dobro da obavljam, zar neću morati usput da učim? Da li će mi to biti lako? Bog prosto ne razume ljude; zar ovo nije kao da nekog prisiljavaš da radi ono što ne ume? Neka to radi neko ko shvata više od mene. Ja to mogu da uradim samo ovako – više od ovoga ne mogu.” Ljudi redovno govore i misle takve stvari, je li tako? (Tako je.) Svi mogu to da priznaju. Niko nije savršen i niko nije anđeo; ljudi ne žive u vakuumu. Svi imaju te misli i otkrivenja iskvarenosti. Svi su kadri da otkriju te stvari i da žive u tim stanjima često i to ne rade svojom voljom; ne mogu da se odupru takvom razmišljanju. Pre nego što im se išta desi, ljudi imaju prilično normalno stanje, ali kad im se nešto desi, stvari drugačije stoje – negativno stanje se po prirodi stvari veoma lako otkriva, bez prepreke ili uzdržavanja, kao i bez nagovaranja i huškanja od strane drugih; dokle god se ljudi suočavaju sa stvarima koje im nisu po volji, ove iskvarene naravi otkrivaju se stalno i svuda. Zašto mogu da se otkriju stalno i svuda? To dokazuje da ljudi imaju u sebi tu vrstu iskvarene naravi i iskvarene prirode. Nisu drugi ljudima nametnuli iskvarene naravi niti su im ih usadili, a još manje su ih njima podučavali, u njima ih podstrekivali ili ih na njih nagovarali; pre će biti da ih sami ljudi poseduju. Ako ljudi ne reše te iskvarene naravi, onda ne mogu da žive pravilnim, pozitivnim stanjima. Zašto se ove iskvarene naravi često otkrivaju? Zapravo, svi ste već postali svesni da su ta stanja pogrešna i abnormalna, da se moraju menjati; do sada još uvek niste odbacili te iskvarene naravi niti odustali od tih netačnih misli i gledišta i vaša se stanja još uvek nisu bitno promenila. Nakon deset ili dvadeset godina, i dalje se nimalo niste promenili. Kad otkrijete iskvarenost, ostajete u istom stanju kao i pre – ono ne biva značajno ublaženo. U čemu je problem? Šta to dokazuje? Nakon svih ovih godina, većina vas nije nimalo porasla; samo razumete neke reči i doktrine, ali ne umete da primenite istinu i ne znate da date iskustveno svedočenje; to je stoga što za sve ove godine niste stremili ka istini i iskvarena narav vam se nije bitnije promenila. To dokazuje da vam je životno iskustvo previše plitko, da nema dubinu; može se sa sigurnošću reći da je vaš trenutni rast premali i da ne posedujete nimalo istina-stvarnosti. Da li ste u stanju da prihvatite to što sam rekao? Oni koji imaju bar malo praktičnog iskustva trebalo bi da mogu da razumeju Moje reči, ali oni koji ne razumeju istinu i još uvek ne znaju šta je život-ulazak, možda neće razumeti značenje ovih reči. Zašto sam vas upravo pitao šta je to stanje? Ako ne razumete šta je stanje, onda nećete uopšte razumeti šta govorim; prosto ćete slušati reči i smatrati ih ispravnim. Ako imate takvo gledište, to dokazuje da nemate iskustva i da ne razumete Božje reči. Ako ljudi žele da uđu u istina-stvarnost, da imaju istinski život-ulazak, moraju da razumeju popriličan broj stanja; moraju da razumeju i da se pozabave sopstvenim problemima i da znaju u kakvom su stanju u svojim stvarnim životima, da li je to stanje ispravno ili pogrešno, kakvu vrstu iskvarene naravi ljudi otkrivaju kad su u pogrešnom stanju i kakva je suština te iskvarene naravi – moraju da razumeju sve te stvari. Ako ne razumeš i ne možeš da dokučiš te stvari, onda, kao prvo, ne znaš odakle da počneš da saznaješ o svojoj iskvarenoj naravi kako bi dopustio sebi da se promeniš; kao drugo, ne znaš odakle da počneš da jedeš i piješ Božje reči niti odakle da uđeš u istinu. Da li često upadate u sledeću situaciju? Nakon što Me poslušate kako o nečemu pričam, znate samo o toj stvari, ali ne i na koje se stanje to odnosi, pa niste kadri to na sebi da primenite? (Da, upadamo u to.) To pokazuje da vam iskustvo još nije doseglo tu tačku. Ako ono o čemu pričam ima veze s vama i usko je povezano s vašim životom – na primer, ako pričam o stvarima s kojima se ljudi svakodnevno susreću obavljajući svoju dužnost, ili o iskvarenim naravima koje ljudi otkrivaju dok obavljaju svoje dužnosti, ili o stvarima koje se tiču namera ljudi, njihovih nadmenih naravi, njihove nemarnosti ili stavova dok obavljaju dužnosti – kad to poslušate, možda ćete moći i da primenite na sebe. Ako o tome pričam dublje, postoje stvari koje nećete moći na sebe da primenite. Da li se to ponekad dešava? (Dešava se.) Što se tiče stvari koje ne možete da primenite na sebe, da li ih slušate kao što biste sluštali doktrine, prosto dopuštajući da vas zaobiđu? Kako onda treba da razumete te stvari koje možete na sebe da primenite? (Treba da razmišljamo o sebi i da sebe upoznamo, da tragamo za istinom ne bismo li rešili sopstvenu iskvarenost.) To je ispravan način doživljavanja stvari.

Široka je tvrdnja reći da je važno promišljati i upoznati sopstvenu iskvarenu narav. Na koji način zapravo treba da razmišljaš o sebi i da sebe upoznaš? Tu postoji određeni put: kad ti se nešto desi, treba da pogledaš svoje gledište i stav, kao i misli koje imaš, pa da svoj problem s tog stanovišta posmatraš, baviš se njime i rešavaš ga. Kroz te korake, možeš da promisliš o sebi i upoznaš svoju iskvarenu narav. U čemu je svrha ove vrste promišljanja i samospoznaje? Svrha je bolje razumevanje sopstvene iskvarene naravi, pa zatim traganje za istinom da bi se problemi rešili i postigla promena naravi. Pa, u kojoj ste trenutno fazi svi vi? U kojoj meri i koliko duboko poznajete sebe? Koliko razumete u kojem ste stanju u određenim periodima ili kad vam se dešavaju određene stvari? Da li ste po tom pitanju uložili nekakav trud ili uradili domaći zadatak? Da li ste iskusili nekakav ulazak? (Kad mi se dese očiglednije stvari ili važni događaji, uvidim neka sopstvena otkrivenja, a lako mi promaknu neka manja pitanja. Ponekad nisam svestan da živim u pogrešnom stanju.) Kada niste svesni, u kakvom ste onda stanju? U kakvoj biste situaciji bili nesvesni? (Kada svoju dužnost obavljam kao neku uobičajenu stvar i kada trud ne usmeravam ka istini u Božjim rečima, pa i kad bi se otkrila iskvarena narav, ja to ne bih prepoznao.) Odnos prema sopstvenoj dužnosti kao prema svakodnevnim poslovima, kao prema obavezi, zadatku, odgovornosti i njeno bezvoljno obavljanje, ne povezujući je sa život-ulaskom, veoma je često stanje; to je odnos prema sopstvenoj dužnosti kao prema pukoj stvari koju treba obaviti, a ne kao prema putu ili metodu koji vode do život-ulaska. To je baš kao odlazak na posao: neki ljudi svoj posao posmatraju kao karijeru, uključe ga u svoj život i spoje sa svojim hobijima i zanimanjima, kao i sa životnim idealima i ciljevima. S druge strane, neki drugi ljudi odlazak na posao smatraju odgovornošću – ne smeju da ne odu na posao. Svakoga dana se pojavljuju tačno na vreme ne bi li zaradili nešto para i izdržavali porodicu, ali nemaju nikakvih životnih ciljeva ni ideala. Zar većina vas nije trenutno u takvom stanju? Vaša dužnost je razdvojena od Božjih reči i istine. Čak i ako prepoznajete svoje greške, ne postižete pravi preobražaj; vraćate se razmišljanju o život-ulasku samo kad osetite malo krivice u srcu. Ostatak vremena obično radite šta god želite. Osećaš se bolje kad si zadovoljan ili baš dobro raspoložen, ali, ako se jednog dana desi nešto suprotno tvojim željama, ili ako sanjaš košmar zbog kog si neraspoložen, onda to danima može da utiče na stanje tvog uma, baš kao i na rezultate tvoje dužnosti. Međutim, ti u svom srcu nisi toga svestan; smušen si i, tih deset dana ili čak dve nedelje, stagniraš i nemarno obavljaš stvari ne bi li se provukao. Kad neko živi u takvom stanju, zar onda život-ulazak ne zastane? Kad život-ulazak zastane, da li postupci ljudi i dužnost koju obavljaju mogu da udovolje Bogu? (Ne.) Zašto ne? Njihovi postupci i dužnost, u ovom slučaju, nemaju veze sa istinom i ne dosežu svedočenje o Bogu, tako da takvim svojim obavljanjem dužnosti ne mogu udovoljiti Bogu. Može se desiti da duže vreme ne napraviš grešku u obavljanju dužnosti, pa pomisliš da je obavljanje dužnosti na taj način potpuno prikladno; sve dok si neprestano zaokupljen svojom dužnošću, dok ne napuštaš svoj posao i ne pomišljaš na druge stvari, smatraš da je takvo obavljanje dužnosti ispravno. Zar takav stav nije primer nemarnosti? Ako si zadovoljan pukim postupcima i razdvojen si od istina-načela, možeš li onda da postigneš rezultate u obavljanju svoje dužnosti? Kad Božje delo bude završeno, kako ćeš podneti račun Bogu? Ako ne preuzimaš odgovornost prilikom obavljanja svoje dužnosti, ako ne tragaš za istinom i ne baviš se stvarima shodno načelima, da li je to obavljanje dužnosti po prihvatljivom standardu? Da li ćeš zaslužiti Božje odobravanje? Ako se iznenada suočiš sa kušnjom ili budeš orezan, pa onda shvatiš da su sud i grdnja nastupili zbog toga što si uvredio Božju narav to te naglo probudi iz sna i nagna da se sabereš na par dana, da li je to normalno stanje za život-ulazak? (Nije.) Očigledna promena u tebi nakon orezivanja je kao bol nakon udarca bičem. Nešto malo sebe poznaješ. Spolja gledano, može se činiti da ste malo porasli i da su vam orezivanje, sud i grdnja doneli neko razumevanje. Ali, govoreći subjektivno, ako ljudi ne razumeju ili nisu nimalo dokučili svoje iskvarene naravi i ako nisu nikada pažljivo ispitali te stvari i rešili te probleme, da li mogu da postignu normalno stanje za život-ulazak? Da li mogu da uđu u istina-stvarnost? Mislim da im nije lako da to postignu. Neki ljudi kažu: „Mogu da dokučim načela koja se tiču obavljanja moje dužnosti; zar to nije shvatanje istine i ulazak u istina-stvarnost?” Lako je držati se pravila i spoljašnjih postupaka, ali oni nisu ekvivalentni primeni istine niti rešavanju stvari u skladu sa načelima. Na primer, recimo da treba da ustaneš svakog jutra u pet i da svake večeri odeš na spavanje u deset; da li bi mogao to načelo da pratiš u svom svakodnevnom životu? (Ne.) Raspored od pet do deset je prilično dobar; u skladu je s prirodnim ritmom ljudi i dobar je za njihovo zdravlje, ali zašto im je teško da ga prihvate? Tu postoji problem. Ne radi se o tome da ljudi ne razumeju takvo poimanje ili da nisu svesni tog opšteg znanja – znaju oni to dobro – pa zašto onda ne mogu to da prihvate? Zašto ljudi nisu voljni da se pridržavaju tog rasporeda, da žive shodno ovoj metodi i rutini? To uključuje fizička interesovanja ljudi. Zar nespremnost da se ustane ranije nije isto što i želja da se spava više, da se prate sopstvene fizičke želje i fizička osećanja? Rano ustajanje kosi se s fizičkom udobnošću ljudi, pa oni stoga ne žele to da rade i to ih čini nesrećnima. Znači, da li ljudi mogu da prihvate činjenicu da je „rano ustajanje dobro za tvoje telo”? Ne mogu. Ljudi ne mogu da se odreknu čak ni to malo svog interesa, a opet moraju da disciplinuju svoje telo, da se mole i da rade na svojim mislima. Takođe na njih mora uticati i okolina: ustaju samo kada vide da su i drugi ustali i bude ih sramota zbog svoje želje za snom. Osećaju se primoranima da ustaju svakog dana i posebno su nesrećni zbog toga. Šta dovodi do tih misli i stanja? Ljudi žude za fizičkom udobnošću, žele da se ponašaju po svojoj volji i gaje misli o lenjosti i ugađanju samima sebi. Kao prvo, ne uzimaju u obzir redovne obrasce svog tela i, kao drugo, ne uzimaju u obzir dužnost koju obavljaju; zapravo, prvo se fokusiraju na zadovoljavanje sopstvenih fizičkih interesa. U konačnoj analizi, treba reći da je u iskvarenoj naravi čoveka da uvek želi da ugodi telu i da bude nesputan. Ako budu orezani, pokušaju to da opravdaju i uvek brane sebe, što je pomalo nerazumno. Rano ustajanje je nevažna stvar koja ne dotiče na ono što ljudi dobijaju ili gube – sve dok možeš da prevaziđeš svoju želju za više sna, možeš to i da postigneš – ali ljudima je veoma teško da se odreknu male fizičke dobrobiti malo dužeg odmaranja. Kad tvoja želja za dužim spavanjem utiče na tvoj rad, postaneš svestan da to nije u skladu sa istina-načelima; ne samo da ne promišljaš o sebi, već imaš i pritužbe u srcu, nesrećan si i uvek misliš: „Kako to da nikad ne mogu sebi malo da udovoljim, ili da neko vreme radim šta god hoću?” Neki ljudi često tako razmišljaju. Kako bi onda takvo stanje trebalo rešiti? Moraš da se moliš, da budeš kadar da savladaš svoje fizičke poteškoće, da težiš sazrevanju, da prestaneš da žudiš za udobnošću, da budeš u stanju da patiš, da budeš odan svojoj dužnosti, a ne da radiš šta god želiš, i da naučiš da se suzdržavaš. Da li je suzdržavanje lako? (Nije.) Zašto nije? (Zato što ljudi nisu voljni da se suzdržavaju, ne vole da neko njima upravlja, već žele sebi da ugađaju.) Ljudi koji ne razumeju suzdražavanje, koji ne uspevaju sebe da sputaju, koji su loši u tome i koji se uvek ponašaju neobuzdano i prepuštaju se fantazijama, imaju nezrelu ljudskost, bez obzira na godine. Kad ova sitnica dotakne ljudske interese, razotkrije se iskvarena narav tih ljudi. Kad se to desi, moraju da tragaju za istinom ne bi li to rešili; moraju da upoznaju sebe i da razumeju istinu kako bi rešili problem svoje iskvarenosti. Kad se ljud očiste od svoje iskvarene naravi, nesvesno uđu u istina-stvarnost, život im poraste i sazri a život-narav im se promeni.

Upravo sam opisao jednostavan primer toga kako nešto tako sitno poput dnevne rutine može da razotkrije iskvarene naravi ljudi, kao i ono što im zaista prolazi kroz glavu; to je sve sada otkriveno. Otkrivajući te iskvarene naravi, otkrio si da te je Sotona duboko iskvario. Iako godinama veruješ u Boga i razumeš pomalo od doktrina, još uvek nisi odbacio svoju iskvarenu narav. Bez obzira na to koju dužnost obavljaš, ne uspevaš u tome da postigneš prihvatljiv standard; bez obzira na to kojim se stvarima baviš, ne možeš to da radiš shodno načelima; još uvek nisi neko ko se istinski pokorava Bogu. Stoga, imajući u vidu trenutna stanja ljudi, da li ih je Bog zaista spasao? Nije još, jer još uvek nisu potpuno odbacili svoje iskvarene naravi, primenjivanje istine im je i dalje previše ograničeno i daleko su od istinskog pokoravanja Bogu; neki su čak kadri i da prate Sotonu, ili čoveka. Te činjenice dovoljan su dokaz da rast ljudi još nije dosegao do tačke u kojoj su oni spašeni. Svi bi morali da se odrede na osnovu svog istinskog stanja i da utvrde kakve su osobe. Promišljajući o svojim iskvarenim naravima, neki ljudi upoznaju razna svoja unutrašnja stanja, kao i misli, gledišta i stavove koji se jave kada im se dese različite stvari. Neki ljudi uvide da su nadmeni i uobraženi, da vole da se prave važni, kao i da vole da dignu nos i postave se iznad drugih. Neki ljudi uvide da su nepošteni i lažljivi, da koriste svakakva podmukla sredstva, kao i da su pakosni. Drugi, pak, uvide da im je profit na prvom mestu, da vole da iskorištavaju ljude, kao i da su sebični i podli. Neki ljudi promisle neko vreme i uvide da su licemerni. Drugi su, pak, mislili da su talentovani, da imaju kova i da dobro obavljaju svoju profesiju, ali nakon perioda promišljanja, uvide da nemaju nijednu osobinu koja ih može iskupiti; nemaju dara ni za šta i, štaviše, budalasti su i neprincipijelni u svojim postupcima. Neki ljudi promisle neko vreme i uvide da su sitničavi i da cepidlače; neprihvatljivo im je da drugi kažu bilo šta što zadire u njihove interese, a o toleranciji ne znaju ništa. Da li će vam sticanje takvog znanja samopromišljanjem pomoći pri život-ulasku? (Hoće.) Na koji način će pomoći? (Može nam pomoći da imamo srce koje traga za istinom. Ako ne upoznamo te probleme, onda nećemo znati ni da često otkrivamo iskvarene naravi, a kamoli biti u stanju da tragamo za istinom da bismo rešili probleme.) (Ako nismo svesni tih problema, onda nećemo znati ni da smo u žalosnoj situaciji. Nakon što ih prepoznamo, želećemo da tragamo za istinom da bismo rešili probleme. Bićemo voljni da se otresemo stega svoje iskvarene naravi i želećemo da tragamo za istinom i da se ponašamo shodno Božjim rečima.) Zamislite osobu koja misli da je sjajna, da ima snažan osećaj za pravdu, da je veoma velikodušna, talentovana, tolerantna, dobrodušna, iskrena i posebno posvećena drugima i da njena iskvarena narav ima iste sitne mane koje imaju obični ljudi, kao što su nadmenost, samopravednost, mržnja i zavist. Ali, ta osoba takođe misli da je, osim tih malih mana, savršena, da je časnija, plemenitija i milostivija od drugih – ako je neko stalno u takvom stanju, mislite li da može da dođe pred Boga i iskreno se pokaje? (Ne može.) Pod kojim okolnostima osoba stvarno može da dođe pred Boga da bi sebe upoznala, da zaista padne ničice pred Njim i da kaže: „O, Bože, Sotona me je duboko iskvario. Ne želim da se odreknem ičega što se tiče mojih ličnih interesa. Sebična sam i podla osoba i nemam nijednu osobinu koja bi me iskupila. Voljan sam da se iskreno pokajem i da proživim oblik pravog ljudskog bića – želim da me Bog spase”? Kada osoba želi iskreno da se pokaje, to je dobro; onda im je lako da stupe na pravi put vere u Boga i da dostignu spasenje.

Recimo da neko slika sliku – misli da je ona savršena i zadovoljan je njome, sve dok jednog dana neko ne kaže da mu slika ima mnogo mana. Pre nego što ta osoba uđe u pojedinosti, slikar smatra da to predstavlja napad na njega. Uzrujan je i smesta odvraća: „Kažeš da ne slikam dobro? Ti slikaš lošije od mene i tvoji radovi su problematičniji! Niko čak neće ni da ih pogleda!” Zašto može da kaže tako nešto? U kakvom je slikar stanju da može tako nešto da kaže? Zašto tako sitna stvar može toliko da ga naljuti i razbesni i da izazove osvetničko, nasilno razmišljanje? Šta je do toga dovelo? (Misli da je slika savršena i vređa ga to što neko kaže da ona ima mana.) Jednostavno ne smeš da mu narušiš savršenu predstavu. Ako misli da je nešto dobro, bolje da ne ukazuješ ni na kakve mane niti da izražavaš sumnje. Moraš da kažeš: „Slika ti je stvarno dobra. Mogla bi se nazvati remek-delom. Mislim da čak ni veliki majstori nisu bili veštiji od tebe. Ako objaviš ovo delo, sigurno će biti senzacija na tržištu i ceniće ga kroz generacije!” Onda će slikar biti zadovoljan. Zadovoljstvo i bes dolaze od iste osobe, pa kako onda ta osoba ima dva različita otkrivenja? Koje od njih je njena iskvarena narav? (Oba su.) Koja je od ovih iskvarenih naravi ozbiljnija? (Druga.) Druga otkriva čovekovo licemerje, neznanje i nepromišljenost. Kad neko kaže da loše slikaš, zašto si nesrećan do te mere da ti razmišljanje postane puno mržnje, nasilno i osvetničko? Zašto si tako zadovoljan kad ti neko naniže par lepih reči? Zašto si do krajnosti uobražen? Zar takvi ljudi nisu skroz bestidni? Oni stid ne poznaju; i budalasti su i bedni. Iako ove reči ne zvuče baš lepo, ipak je tako. Odakle potiču ljudsko neznanje, nepromišljenost i ružni izrazi lica? Potiču od iskvarenih naravi ljudi. Ako neko ima takav stav kad se nešto takvo desi, stvari koje otkriva nisu razum i savest koje bi čovek s normalnom ljudskošću trebalo da poseduje, niti su ono što bi neko s normalnom ljudskošću trebalo da proživljava. Kako se onda treba pozabaviti ovakvim stvarima? Neki ljudi kažu: „Ja imam svoj način. Kad me neko drugi hvali da sam dobar, ja ćutim; kad neko kaže da sam loš, opet ćutim. Sa svime se nosim na hladan način. To ne uključuje pitanje da li sam dobar ili loš, niti je to otkrivenje iskvarene naravi. Zar nije sjajno?” Kakvo je ovo gledište? Da li ono znači da ti ljudi nemaju iskvarenu narav? Ma koliko da je neko dobar u pretvaranju, čak i ako može to da radi neko vreme, nije lako činiti to doveka. Koliko god da si dobar u pretvaranju, ili koliko god da žustro prikrivaš stvari, ne možeš da zamaskiraš niti da sakriješ svoju iskvarenu narav. Možda možeš ljude da obmaneš po pitanju toga šta ti je u srcu, ali Boga ne možeš da obmaneš, niti možeš sebe. Bez obzira da li u konačnici biva otkriveno ili ne, ono što čovek misli i što mu se javlja u umu, bilo snažno ili ne, bilo očigledno ili ne, predstavlja njegovu iskvarenu narav. Zar se onda ove iskvarene naravi, po prirodi, ne otkrivaju svuda i uvek? Neki ljudi misle da mogu nepažljivo da izreknu neku opasku kojom razotkriju svoje najskrovitije misli, pa onda zažale. Pomisle: „Sledećeg puta, neću ništa reći; onaj ko mnogo priča, mnogo i greši. Ako ništa ne kažem, onda se neće ni otkriti moja iskvarena narav, zar ne?” Na kraju, međutim, kad delaju, njihove iskvarene naravi opet se otkriju i opet razotkriju svoje namere, a to se može desiti svuda i uvek, i ne može se izbeći. Stoga, ako se nisi rešio svoje iskvarene naravi, normalno je da će se ona redovno otkrivati. Postoji samo jedan način na koji je se možeš rešiti, a to je da moraš da tragaš za istinom i da uložiš nešto truda, sve dok konačno zaista ne shvatiš istinu i dok ne budeš mogao da pronikneš u suštinu svoje iskvarene naravi; onda ćeš moći da mrziš Sotonu i svoje telo i tako će ti biti lako da primeniš istinu. Kad budeš mogao da primenjuješ istinu, ono što ćeš otkrivati neće biti iskvarena narav, već će to biti otkrivenja savesti, razuma i normalne ljudskosti. Znači, samo traganjem za istinom možeš da rešiš problem iskvarene naravi; oslanjanje na samokontrolu, obuzdavanje i samodisciplinu nije dobar metod i nikako ne može da reši iskvarenu narav.

Kako se onda rešavaju iskvarene naravi? Najpre, morate da prepoznate i da detaljno analizirate uzrok ovih iskvarenih naravi, pa onda da pronađete odgovarajući metod praktičnog postupanja. Setite se primera koji sam upravo dao. Čovek smatra da mu je slika savršena, ali na kraju, neko ko se razume u slikanje kaže da je ona puna mana, pa slikar nije srećan i oseća da mu je povređeno samopoštovanje. Kad vam je povređeno samopoštovanje i kad otkrijete svoju iskvarenu narav, šta tu može da se učini? Drugi ljudi izlažu razne ideje i poglede, ali šta se može učiniti kada ne možete da ih prihvatite? Neki ljudi nisu sposobni da u ovakvoj situaciji pravilno postupe. Kad im se nešto desi, oni to prvo analiziraju: „Šta su time mislili? Da li je to upućeno meni? Da li danas žele da mi uzvrate zbog toga što sam ih juče mrko pogledao? Ako je to upućeno meni, neću dozvoliti da prođe tek tako: oko za oko, zub za zub. Ako ne žele da budu dobri prema meni, onda ni ja neću biti pravedan prema njima. Moram da uzvratim istom merom!” Kakvo je ovo otkrivenje? To je i dalje otkrivenje iskvarene naravi. U praksi, ovakva vrsta otkrivenja iskvarene naravi pokazuje težnju i nameru da se uzvrati istom merom. U suštini, kakvog je karaktera ovakav pravac delovanja? Zar nije zlonameran? U sebi sadrži zlonamernu prirodu. Da li bi ljudi uzvraćali istom merom da nemaju zlonamernu prirodu? Ne bi na to ni pomišljali. Samo kad misli na odmazdu, iz čoveka izbiju ovakve reči: „Kažeš da ne slikam dobro? Ti slikaš lošije od mene i tvoji su radovi problematičniji! Niko neće ni da ih pogleda!” Kakvog je karaktera takav govor? To je neka vrsta napada. Šta mislite o takvom postupku? Da li su napad i odmazda pozitivne ili negativne stvari? Donose li pohvalu ili pogrdu? Jasno je da su negativne i pogrdne. Napad i odmazda su jedna vrsta postupanja i otkrivenja koja proističe iz zlonamerne sotonske prirode. To je, takođe, i jedna vrsta iskvarene naravi. Ljudi misle na sledeći način: „Budeš li neljubazan prema meni, vratiću ti istom merom! Ako ti prema meni nemaš poštovanja, zašto bih ga ja imao prema tebi?” Kakvo je ovo razmišljanje? Zar to nije osvetnički način razmišljanja? Prema pogledima obične osobe, zar to nije opravdana perspektiva? Zar ne drži vodu? „Neću napasti sve dok me ne napadnu; ako me napadnu, sigurno ću uzvratiti”, kao i „Sam kusaj šta si zakuvao” – nevernici često govore takve stvari; njima su to sve opravdanja koja drže vodu i potpuno su u skladu sa ljudskim predstavama. Međutim, kako bi oni koji veruju u Boga i streme ka istini trebalo da posmatraju ove reči? Da li su te ideje tačne? (Nisu.) Zašto nisu tačne? Kako bi ih trebalo razabrati? Odakle potiču te stvari? (Od Sotone.) Potiču od Sotone, u to nema sumnje. Iz koje Sotonine naravi proizlaze? Proizlaze iz zlonamerne prirode Sotonine; u sebi sadrže otrov i sadrže Sotonino pravo lice u svoj njegovoj zlonamernosti i ružnoći. Sadrže takvu vrstu priroda-suštine. Koji je karakter perspektiva, misli, otkrivenja, govora, pa čak i postupaka koji sadrže takvu vrstu priroda-suštine? Bez ikakve sumnje, to je čovekova iskvarena narav – narav Sotone. Da li su te sotonske stvari u skladu s Božjim rečima? Da li su u skladu s istinom? Da li imaju osnove u Božjim rečima? (Ne.) Da li takvi treba da budu postupci Božjih sledbenika? Da li takve misli i gledišta oni treba da poseduju? Da li su te misli i pravci delovanja u skladu s istinom? (Nisu.) Pošto te stvari nisu u skladu s istinom, da li su u skladu sa savešću i razumom normalne ljudskosti? (Nisu.) Sad jasno možete da vidite da te stvari nisu u skladu s istinom niti sa normalnom ljudskošću. Da li ste prethodno mislili da su ti pravci delovanja i te misli prikladni, da ostavljaju dobar utisak i da se mogu opravdati? (Da.) Te sotonske misli i teorije zauzimaju dominantnu poziciju u ljudskim srcima, usmeravaju njihove misli, gledišta, njihovo ponašanje i pravac delovanja, kao i razna njihova stanja; da li stoga ljudi mogu da razumeju istinu? Ne mogu nikako. Naprotiv – zar ljudi ne praktikuju i zar se ne drže stvari za koje misle da su ispravne baš kao da su istina? Ako su te stvari istina, zašto onda to što se njih držiš ne rešava tvoje praktične probleme? Zašto to što se njih držiš ne stvara u tebi istinsku promenu, iako veruješ u Boga već godinama? Zašto nisi u stanju da koristiš Božje reči da razabereš te filozofije koje potiču od Sotone? Da li se i dalje držiš tih sotonskih filozofija kao da su istina? Ako istinski umeš da razabereš, zar nisi onda našao uzrok problema? Jer to čega si se držao nikada nije bila istina – zapravo, bile su to sotonske laži i filozofije – i u tome leži problem. Svi bi trebalo da sledite taj put da biste ispitali i proučili sebe; da vidite za koje to stvari u sebi mislite da se mogu opravdati, da su u skladu sa zdravim razumom i ovozemaljskom mudrošću i da ih možete izneti na sto – netačne misli, gledišta, pravci delovanja i osnove koje u svom srcu već smatrate istinom i za koje mislite da nisu iskvarene naravi. Nastavite da tražite takve stvari; ima ih još mnogo. Ako nađete sve te iskvarene i negativne stvari, detaljno ih analizirate sve dok ih ne razlučite i budete u stanju da ih se odreknete, onda ćete se svoje iskvarene naravi lako rešiti i moći ćete da budete pročišćeni.

Vratimo se na pređašnji primer. Kada slikar čuje procene drugih o svom radu, kako negativne tako i prijatne, koja je u tom slučaju pravilna reakcija, uz ponašanje i izlive emocija koji poseduju i ljudskost i razumnost? Upravo sam rekao da te misli u ljudima, bilo da smatraju da su u pravu ili ne, sve potiču od Sotone, od njihovih iskvarenih naravi; netačne su i nisu istina. Koliko god ispravno da razmišljaš, ili koliko god da misliš da drugi odobravaju tvoje misli, one ne potiču iz istine; tvoje misli nisu otkrivenja proživljavanja istina-stvarnosti i nisu u skladu s Božjim namerama. Kako bi onda zapravo trebalo da tretiraš to pitanje razumnosti i ljudskosti? Najpre, nemoj da se uobraziš zbog hvala koje ti drugi upućuju; to je jedna vrsta stanja. Pored toga, nemoj da ti loše stvari koje drugi o tebi kažu budu odbojne i mrske i nikako nemoj da imaš zlonameran ili osvetnički mentalitet. Bilo da te hvale ili ne, ili da govore loše stvari o tebi, moraš u srcu da imaš ispravan stav. Kakav je to stav? Najpre, moraš ostati miran i potom im reći: „Slikanje je za mene samo amaterski hobi. Svestan sam nivoa svoje veštine. Bez obzira na to što govoriš, mogu prema tebi ispravnom da se ponašam. Hajde da ne pričamo o slikanju; ne zanima me to. Mene zanima da li možeš da mi kažeš gde imam otkrivenja iskvarene naravi koja još nisam uvideo, kojih sam nesvestan. Hajde da razgovaramo u zajedništvu i ispitamo te stvari. Hajde da oboje iskusimo rast u našem život-ulasku i da steknemo dublji ulazak – to bi bilo sjajno! Od kakve je koristi priča o spoljašnjim pitanjima? To ne može da pomogne osobi da dužnost obavlja valjano. Smatraš li moju sliku dobrom ili lošom, to me stvarno ne zanima. Ako mi hvališ sliku, možda imaš neki skriveni motiv? Možda želiš da me iskoristiš da nešto učinim za tebe? Ako želiš da ti u nečemu pomognem, pomoći ću ti koliko mogu, besplatno; ako ne mogu da ti pomognem, mogu ti dati par saveta. Nema potrebe da sa mnom komuniciraš na ovaj način. Licemeran je, gadi mi se i od njega mi je muka! Ako kažeš da mi je slika loša, da li možda pokušavaš da me iskušaš i nateraš me da padnem u iskušenje? Želiš li da pokažeš koliko sam naprasit, te da ću ti uzvratiti istom merom i napasti te? To neću uraditi; nisam toliko glup. Neće me prevariti Sotona.” Šta mislite o takvom stavu? (Dobar je.) Kako se zove takvo postupanje? Zove se uzvraćanje udarca Sotoni. Neki ljudi koji ne streme ka istini nemaju šta drugo da rade pa svašta beskorisno pričaju: „O, tvoja prethodna karijera bila je tako uspešna, svako bi ti pozavideo!” „O! Vidi kako si samo lep! Lice ti je pravi primer nekog ko ima sreće.” Gledaju ko je moćan, ko dobro izgleda ili ko im može biti od koristi i onda su stalno uz njih, laskaju im, hvale ih i ulaguju im se. Koriste svakojake gnusne, besramne metode ne bi li zadovoljili svoje užasne namere i želje. Zar to nije odvratno? (Jeste.) Kako bi onda trebalo da se ponašaš prema takvoj osobi kad na nju naletiš? Da li je ispravno posegnuti za onim „oko za oko, zub za zub”? (Nije.) Ako nemaš vremena, samo reci par oštrih reči da uzvratiš udarac i posramiš je. Možeš reći: „Zašto si tako dosadan? Zar nemaš neke poslove da obaviš? Od kakve je koristi takvo tračarenje?” Ako ti se čini da su im laskanja previše površna i mučna, ako ne voliš da ih slušaš i nemaš vremena dugo da pričaš, onda iskoristi tih nekoliko rečenica da im uzvratiš i završi razgovor. Ako imaš vremena, onda razgovaraj s tom osobom u zajedništvu. Što se tiče razgovora u zajedništvu, u ovom slučaju ne sme biti iskvarene naravi, naprasitosti ili prirodnosti, kao ni napadanja, odmazde, mržnje niti ijedne stvari koje se ljudi gnušaju – stvari koje otkrivaš moraju biti u skladu s normalnom ljudskošću, sa savešću i razumom, moraju imati istina-stvarnost, biti u stanju da drugima pomognu i biti konstruktivne i korisne drugima. Sve te stvari su pozitivna otkrivenja. Koja su onda neka negativna otkrivenja? Pokušajte da ih sumirate. (Odmazda, napadanje, traženje oka za oko i zuba za zub.) Odmazda, napadanje, traženje oka za oko i zuba za zub, kao i ideje koje ljudi tradicionalno smatraju ispravnim: „Sam kusaj šta si zakuvao” i „Hoću da budem čestiti džentlmen; neću da budem odvratna osoba ili licemer”. Da li su ove stvari, koje ljudi smatraju ispravnim, u skladu s istinom? (Nisu.) Te stvari vredi ispitati. One stvari koje su jednostavne, jasne i lako uočljive malo je lakše razaznati. Što se tiče onih stvari koje većina ljudi ne može da vidi, koje mnogi ljudi smatraju ispravnim i dobrim – ljudi ih ne razaznaju, pa im je lako da se prema njima postavljaju kao da su istina i da ih se zato drže. Držeći se njih, ljudi misle da je ono što proživljavaju istina-stvarnost i normalna ljudskost; misle koliko su savršeni i dobri, pravični i časni, otvoreni i iskreni. Proživljavanje i zamenjivanje istine stvarima koje su naprasite, prirodne, telesne, etičke i moralne, kao da su one stvarnost istine, greška je kojoj je sklon veći deo ljudi, takva da je čak ni oni koji mnogo godina veruju u Boga ne mogu razaznati; skoro svako ko veruje u Boga mora da prođe kroz tu fazu i samo oni koji streme ka istini kadri su da uteknu toj pogrešnoj ideji. Stoga, ljudi moraju da prepoznaju i duboko ispitaju te stvari koje proističu iz naprasitosti i prirodnosti. Ako možeš da prozreš i rešiš ta pitanja, neke stvari koje obično otkrivaš biće u skladu s istina-stvarnošću. Primenjivanje istine može se postići normalnom ljudskošću; primenjivanje istine je jedini standard koji dokazuje da neko poseduje savest i razum. Bez obzira na to koliko istine ljudi primenjuju, sve je to pozitivno; to nikako nije iskvarena narav, a kamoli impulsivno postupanje. Ako te je neko ranije povredio i ti prema njemu isto tako postupiš, da li je to u skladu s istina-načelima? Ako, zbog toga što te je neko povredio – užasno povredio – pokušaš na pravičan ili nepošten način da mu uzvratiš i kazniš ga, po mišljenju nevernika, to je fer i razumno i tu nema šta da se zameri; ali kakav je to pravac delovanja? To je naprasitost. Kad te neko povredi, taj pravac delovanja je otkrivenje iskvarene sotonske naravi. Ali, ako im uzvratiš istom merom, zar tvoj pravac delovanja nije isti kao njegov? Mentalitet, početna tačka, uzrok tvoje odmazde isti su kao njegovi; tu nema razlike. Znači, tvoj postupak je svakako naprasitog, prirodnog i sotonskog karaktera. Pošto je sotonski i naprasit, zar ne bi trebalo da promeniš svoj pravac delovanja? Da li uzrok, namere i motivacija tvojih postupaka treba da se promene? (Da.) Kako ih promeniti? Ako je ono što ti se desi nešto sitno, iako ti je zbog toga neprijatno, kad se ne tiče tvojih interesa, ne povređuje te jako, ne budi u tebi mržnju i ne želiš da rizikuješ život da bi uzvratio istom merom, onda možeš da primiriš svoju mržnju bez oslanjanja na naprasitost; umesto toga, možeš da se osloniš na svoju razumnost i ljudskost da bi valjano i mirno rešio tu stvar. Možeš iskreno i otvoreno da objasniš tu stvar drugoj strani i da se rešiš svoje mržnje. Ali, ako je ta mržnja preduboka, u toj meri da poželiš odmazdu i osetiš silnu mržnju, možeš li onda i dalje da primeniš strpljenje? Kad budeš u stanju da se ne oslanjaš na naprasitost, već da mirno kažeš: „Moram da budem razuman. Moram da živim po svojoj savesti i razumu i po istina-načelima. Ne smem na zlo odgovarati zlom, moram biti postojan u svom svedočenju i posramiti Sotonu”, zar to onda nije drugačije stanje? (Jeste.) Kakva ste stanja imali u prošlosti? Ako neko ukrade nešto tvoje, ili pojede nešto tvoje, to nije razlog za neku veliku, duboku mržnju i nećeš smatrati da je neophodno da se s njim žestoko svađaš zbog toga – ti si iznad toga i to nije vredno takvog ponašanja. U takvoj situaciji, možeš problem da rešiš razumno. Da li je mogućnost da se problem reši razumno ravna primenjivanju istine? Da li je ravna posedovanju istina-stvarnosti po ovom pitanju? Nikako nije. Razumnost i primenjivanje istine su dve odvojene stvari. Ako se suočiš s nečim što te posebno razbesni, ali uspeš razumno i mirno s tim da izađeš na kraj, bez otkrivanja naprasitosti i iskvarenosti – to zahteva od tebe razumevanje istina-načela i oslanjanje na mudrost da bi to rešio. U takvoj situaciji, ako se ne moliš Bogu i ako ne tragaš za istinom, naprasitost će lako buknuti u tebi – čak i nasilnost. Ako ne tragaš za istinom, već samo usvajaš ljudske metode i rešavaš stvar po svom nahođenju, onda je ne možeš rešiti propovedajući pokoju doktrinu niti time što ćeš sesti i ogoliti svoje srce. Nije to tako jednostavno.

Trenutno, sve ovo o čemu pričamo u zajedništvu tiče se problema iskvarenih naravi ljudi i iskvarenih priroda. Neki ljudi rođeni su s jednostavnim, iskrenim temperamentom; kad drugi nanose štetu njihovim interesima ili im govore nešto neprijatno, oni se samo nasmeju i pređu preko toga. Neki ljudi su sitničavi i ne mogu da pređu preko toga, već budu kivni čitavog života. Koji od ova dva tipa ljudi ima iskvarenu narav? Zapravo, oba tipa je imaju, samo im je prirodni temperament drugačiji. Temperament ne može da utiče na iskvarenu narav neke osobe, niti određuje dubinu njene iskvarene naravi. Način na koji su ljudi odgajani, njihovo obrazovanje i porodične okolnosti ne određuju dubinu njihove iskvarene naravi. Da li je ona onda povezana sa stvarima koje ljudi proučavaju? Neki ljudi kažu: „Studirao sam književnost i pročitao sam mnogo knjiga; imam dobar ukus i prefinjen sam, stoga mogu bolje da se suzdržim nego drugi, razumem ljude bolje nego drugi, a i otvorenijeg sam uma od njih. Kad se suočim sa stvarima, nađem način da ih rešim, pa stoga moja iskvarena narav možda nije toliko duboka.” Neki ljudi kažu: „Studirao sam muziku i imam poseban dar. Muzika uzdiže ljudima duše i pročišćava ih. Kako koji ton dodirne nečiju dušu, tako je pročišćava i preobražava. Slušajući razne vrste muzike, ljudi ulaze u razna stanja uma i u razna raspoloženja. Kad sam u negativnom raspoloženju, slušam muziku ne bih li ga se rešio, pa moja iskvarena narav postepeno slabi dok slušam muziku. Kako se moja muzička sposobnost razvija, tako postepeno rešavam i svoju iskvarenu narav.” Neki ljudi koji se bave pevanjem kažu: „Prijatne pesme mogu ljudima pružiti radost. Što više pevam, glas mi je sve divniji, uvećavaju se moje pevačke sposobnosti i postajem profesionalniji, i to mi onda poboljšava ukupno stanje. Kako moje stanje postaje sve bolje i bolje, zar mi iskvarena narav neće bivati sve manja i manja?” Da li mislite da to tako ide? (Ne.) Znači, mnogi ljudi imaju pogrešne ideje po pitanju razumevanja iskvarenih naravi i svog znanja o njima; čim se malo obrazuju, misle da im se iskvarena narav smanjila. Neki stariji ljudi čak misle sledeće: „U mladosti sam mnogo patio i život je bio veoma jednostavan; gledao sam da štedim i da se ne rasipam. U svakom poslu koji sam obavljao, bio sam sasvim čist i govorio sam uglađeno. Pričao sam otvoreno i bio bezazlena osoba. Znači, nemam mnogo iskvarenih naravi. Na neke mlade ljude utiče društvena sredina: drogiraju se i prate zle trendove. Žestoko su zaraženi društvenom atmosferom i duboko su iskvareni!” Zbog ovih varljivih shvatanja i znanja o iskvarenim naravima, ljudi imaju različita osećanja i predubeđenja što se tiče njihove iskvarene suštine i sotonske prirode. Zbog tih osećanja i predubeđenja, većina ljudi smatra da je, iako imaju iskvarenu narav, iako su nadmeni, samopravedni i buntovni, njihovo ponašanje uglavnom ipak dobro. Ovo se naročito vidi kad su ljudi kadri da se pridržavaju pravila, da imaju normalne, sređene duhovne živote i da znaju da kažu neke duhovne doktrine, pa su onda još jače ubeđeni da su nešto postigli na putu vere u Boga i da su svoju iskvarenu narav u velikoj meri rešili. Ima čak i nekih ljudi koji, kad im stanje nije tako loše, kad ostvare neka postignuća pri obavljanju svoje dužnosti, ili kad nešto dostignu, misle da su već produhovljeni, da su sveti ljudi, već usavršeni i pročišćeni, te da više nemaju iskvarenu narav. Zar takve misli ne odaju razne zablude koje proističu iz toga što ljudi ne poznaju istinski svoju iskvarenu, sotonsku narav? (Jesu.) Zar te zablude nisu najveća prepreka ljudima da reše svoje poteškoće i iskvarene naravi? To je najveća prepreka, stvar zbog koje je najteže izaći na kraj s ljudima.

Da li razumete o čemu smo danas razgovarali u zajedništvu? Da li ste dokučili ključne elemente? Ako ljudi ne reše svoje iskvarene naravi, oni ne mogu da uđu u istina-stvarnost. Ako ne znaju koje iskvarene naravi imaju, ili koja im je sotonska priroda-suština, da li su onda kadri da istinski priznaju da su i sami iskvarena ljudska bića? (Nisu.) Ako ljudi nisu u stanju da istinski priznaju da su sotonski, da su pripadnici iskvarene ljudske rase, mogu li onda istinski da se pokaju? (Ne mogu.) Ako ne mogu istinski da se pokaju, zar onda ne bi mogli često pomisliti da i nisu tako loši, da su dostojanstveni, na visokom položaju, da imaju status i da su časni? Zar ne bi mogli često imati takve misli i stanja? (Mogli bi.) Zašto se onda ta stanja javljaju? Sve se svodi na jednu rečenicu: ako ljudi ne reše svoje iskvarene naravi, onda su im srca uvek ometena i teško im je da imaju normalno stanje. Drugim rečima, ako tvoja iskvarena narav nije u nekom pogledu rešena, veoma ti je teško da se oslobodiš uticaja negativnog stanja i veoma ti je teško da izađeš iz tog negativnog stanja, toliko teško da bi čak mogao pomisliti da je to tvoje stanje ispravno, tačno i u skladu s istinom. Držaćeš se njega, istrajavati u njemu, pa se prirodno u njemu i zarobiti, tako da će ti biti veoma teško da iz njega izađeš. Potom, jednog dana, kad budeš razumeo istinu, shvatićeš da te takvo stanje nagoni da pogrešno razumeš Boga i da mu se opireš, i da te nagoni da se s Njim sukobljavaš i da Ga osuđuješ, do te mere da počneš da sumnjaš da su Božje reči istina, da sumnjaš u Njegova dela, da sumnjaš da je On suveren nad svim i da je On stvarnost i izvor svih pozitivnih stvari. Uvidećeš da je tvoje stanje veoma opasno. Ta ozbiljna posledica nastala je otuda što nisi zaista posedovao znanje o tim sotonskim filozofijama, idejama i teorijama. Samo ćeš tada moći da vidiš koliko je opak i zloban Sotona; Sotona je svakako u stanju da navede ljude na stranputicu i da ih iskvari, vodeći ih putem na kom se opiru Bogu i izdaju Ga. Ako se iskvarene naravi ne reše, posledice su ozbiljne. Ako si u stanju da poseduješ to znanje, to shvatanje, to je u potpunosti rezultat tvog razumevanja istine, kao i rezultat prosvećenja i prosvetljenja koje daju Božje reči. Ljudi koji ne razumeju istinu, ne mogu da prozru kako Sotona kvari ljude, kako ih navodi na stranputicu i nagoni da se opiru Bogu; ta posledica je posebno opasna. Ako ljudi, u svom doživljavanju Božjih dela, ne znaju kako da promišljaju o sebi, kako da raspoznaju negativne stvari ili negativne filozofije, onda nemaju načina da se oslobode Sotoninog pogrešnog puta i iskvarenosti. Zašto Bog od ljudi traži da čitaju više Njegovih reči? Zato da bi razumeli istinu, upoznali sebe, jasno videli šta pobuđuje njihova iskvarena stanja, kao i da bi videli odakle izviru njihove ideje, gledišta, načini govora, ponašanja i rešavanja problema. Kad postaneš svestan da ta gledišta kojih se držiš nisu u skladu s istinom, da su u sukobu sa svim što je Bog rekao i da nisu ono što On želi; kad Bog od tebe nešto traži, kad Njegove reči nasrću na tebe i kad ti stanje i duhovno ustrojstvo ne dozvoljavaju da se pokoriš Bogu i okolnostima koje je On uredio, i kad te sprečavaju da živiš slobodno i nesputano u prisustvu Boga i da Mu udovoljavaš – to sve dokazuje da je stanje kog se držiš pogrešno. Da li ste nekada naišli na ovakvu situaciju: živiš u skladu sa stvarima koje smatraš pozitivnim i koje su ti od najveće koristi; ali, neočekivano, kad ti se nešto desi, ono što misliš da je najispravnije često nema nikakvog pozitivnog efekta – naprotiv, zbog toga posumnjaš u Boga, izgubiš svoj put, počneš pogrešno da shvataš Boga i ulaziš u sukob s njim – da li ste imali takve periode? (Da.) Naravno, svakako se ne bi držao onih stvari koje smatraš pogrešnim; držiš se i istrajavaš u onome što misliš da je ispravno i uvek živiš u takvom stanju. Kad jednog dana shvatiš istinu, tek onda uvidiš da stvari kojih se držiš nisu pozitivne, već da su potpuno pogrešne. To su stvari koje ljudi smatraju dobrim, ali nisu istina. Koliko često se dešava da uvidite i da postanete svesni da su stvari kojih se držite pogrešne? Ako se to dešava veoma često, ali ne promišljate o tome, već osećate otpor u srcu, niste kadri da prihvatite istinu, da se ispravno suočite s tim stvarima i da o svemu tome prosuđujete u vlastito ime – ako se takvo pogrešno stanje ne preokrene, onda je to veoma opasno. Zbog neprestanog držanja za takve stvari, vrlo lako se unesrećite, lako posrnete i pogrešite. Pored toga, nećete ući ni u istina-stvarnost. Kad ljudi uvek sebe opravdavaju, to je pobuna; to znači da nemaju razboritosti. Čak i ako ne kažu ništa naglas, ako sve drže u svom srcu, osnovni problem i dalje nije rešen. Kada si onda kadar da se ne protiviš Bogu? Moraš da preokreneš svoje stanje i da rešiš uzroke svojih problema po tom pitanju; mora da ti bude jasno šta je tačno greška u gledištu kog se držiš; moraš to da ispitaš i da tragaš za istinom da bi to rešio. Samo tada možeš da živiš u pravom stanju. Kad živiš u pravom stanju, nećeš pogrešno razumeti Boga, nećeš Mu se protiviti i svakako se u tebi neće buditi predstave. Tada će se rešiti tvoje buntovništvo po ovom pitanju. Kad bude rešeno i kad budeš znao kako da se ponašaš u skladu s Božjim namerama, zar tvoji postupci tad neće biti usaglašeni s Bogom? Ako si usaglašen s Bogom po tom pitanju, zar neće onda sve što radiš biti u skladu s Njegovim namerama? Zar sled postupaka i primene koji je u skladu s Božjim namerama nije u skladu i s istinom? Dokle god si postojan po ovom pitanju, ti živiš u pravom stanju. Kad živiš u pravom stanju, to što otkrivaš i proživljavaš više nije iskvarena narav; u stanju si da proživljavaš normalnu ljudskost, lako ti je da primenjuješ istinu i zaista si pokoran. Trenutno, iskustvo većine vas nije još dostiglo tu tačku, pa možda ne razumete najbolje Božje reči i njihovo značenje vam je nejasno. Možete da ih prihvatite u teoriji i čini se kao da razumete, ali i kao da ne razumete. Taj deo koji razumete je doktrina, a deo koji ne razumete je deo o stanjima i stvarnosti. Kako vam se iskustvo bude produbljivalo, počećete da razumete ove reči i znaćete kako da ih primenite. Trenutno, bez obzira na dubinu tvog iskustva, poteškoće koje imaš u raznim stvarima koje ti se dešavaju svakako nisu malobrojne. Kako onda možeš da ih rešiš? Najpre, moraš da promišljaš o iskvarenim stanjima koje treba da ispitaš: koji različiti aspekti tu postoje? Ko bi hteo da pokuša da ih opiše? (Tu postoji pet aspekata: ideje, gledišta, uslovi, raspoloženja i stanovišta.) Kad napokon shvatiš doktrinu, kako onda treba da primenjuješ i doživljavaš kad ti se dese neke stvari? (Kad se nešto desi, treba da ispitamo na koju se narav i prirodu odnose stavovi i ideje koje kuljaju iz nas, da ispitamo ta duhovna ustrojstva, ideje i gledišta, pa da onda odatle počnemo da ih rešavamo.) To je tačno. Ako detaljno upoznaš svoja istinska stanja, stavove, ideje i gledišta, onda je taj problem već upola rešen, pa će onda i teškoće nestati uz traganje za istinom i uz njenu primenu.

Među vama ima mnogo mladih ljudi, kao i onih koji još nisu stvorili porodice. Svi ste otišli od kuće na nekoliko godina da biste obavljali svoju dužnost. Da li vam nedostaje kuća? Da li vam nedostaju roditelji? Da li često živite u tom stanju u kom vam nedostaju roditelji? Hajde da čujemo nešto o tom stanju – to je stvarno iskustvo. (Kad sam tek doputovao iz druge zemlje, naročito su mi nedostajale majka i sestra; ranije sam se uvek na njih oslanjao i, kad sam otišao, stalno su mi nedostajale. Ali, sad kad imam toliko iskustva u stranoj zemlji, osećam da je Bog Onaj koga ne mogu da napustim; kad se bilo šta desi, molim se Njemu i majka i sestra mi više ne nedostaju.) Ovo su dva različita stanja. Koje je prvo stanje? Kad ti stalno nedostaju kuća, majka i sestra. Koje su odlike ovakvog stanja? Kad se nešto desi, ne znaš kako da postupaš i osećaš se bespomoćno; ne možeš bez svojih voljenih pored sebe i nemaš nikog na kog bi se oslonio. Čim ujutru otvoriš oči, počnu da ti nedostaju, a pre nego što uveče zaspiš, misliš na njih; zaglavio si se u tom stanju u kom ti nedostaju bližnji. Zašto ti toliko nedostaju? Zato što su se za tebe okolnosti promenile, a njih si ostavio. Brineš za njih, a povrh toga, navikao si da se na njih oslanjaš, da živiš tako što od njih zavisi tvoj opstanak. Bili ste u mnogim stvarima u životu nerazdvojni, pa ti nedostaju jako; to je stanje u kakvom se nalaziš. U kakvom si onda stanju sad kad ti ne nedostaju? (Imam osećaj da je to što sam napustio dom i što obavljam svoju dužnost Božja ljubav, Njegovo spasenje, koje mi je omogućilo da naučim kako da se na Njega oslanjam. Iskvarena narav mi se donekle promenila, a duša mi je utešena; pored toga, time što prepoznajem Božju suverenost, znam da su sudbine svih ljudi u Njegovim rukama. Oni imaju svoju misiju, ja svoju, i zato mi više ne nedostaju.) Da li je taj problem rešen? (Imam osećaj da jeste.) Šta ostali misle, da li je rešen? (Privremeno je rešen.) Privremeno je rešen. Ako jednog dana naiđeš na sestru koja izgleda, ima boju glasa, ili se ponaša prema tebi kao tvoja majka, ili kao tvoja sestra, kako bi se osećao? (Počele bi opet da mi nedostaju.) Opet bi upao u stanje u kom razmišljaš o njima, tako da problem ne bi bio rešen. Kako se onda ovaj problem rešava u korenu? Kad vam nedostaju bližnji, šta vam tačno nedostaje? Obično, kad ti neko nedostaje, neko tebi blizak, ili ti nedostaje dom, svakako ti ne nedostaju stvari zbog kojih si bio tužan; nedostaju ti stvari koje su ti prijale, zbog kojih si se dobro osećao i bio radostan i u kojima si uživao. Na primer, majčina briga o tebi, to što je bila nežna i obasipala te ljubavlju, ili lepe stvari koje ti je otac kupovao. Nedostaju ti sve te dobre stvari i ne mogu da prestanu da ti nedostaju bližnji. Što više o njima razmišljaš, sve ti je teže da ih pustiš i ne možeš da se suzdržiš. Neki ljudi kažu: „Prošlo je mnogo godina pre nego što sam se prvi put odvojio od majke. Svuda sam je pratio, bio sam zenica oka njenog. Kako da mi ne nedostaje nakon tako dugog odsustva?” Prirodno je da nekom nedostaje majka; takvo je ljudsko telo. Iskvarena ljudska bića žive u svojim osećanjima. Misle: „Samo ovakav način života nalikuje ljudskom biću. Ako mi čak ni bližnji ne nedostaju, ili ako ne mislim na njih i ne nalazim u njima potporu, da li sam tad uopšte ljudsko biće? Zar ne bih bio isti kao životinja?” Zar ljudi ne razmišljaju tako? Ako nemaju naklonosti ili prijateljstva i ako ne misle o drugima, onda drugi misle da oni nemaju ljudskosti i da ne mogu tako da žive. Da li je takvo gledište tačno? (Nije.) Zapravo, to da li vam nedostaju roditelji ili ne i nije tako bitna stvar. Nije pogrešno da vam nedostaju, a nije pogrešno ni da vam ne nedostaju. Neki ljudi su veoma nezavisni, dok se neki opet ne odvajaju od svojih roditelja, ali vi ste svi bili u stanju da napustite dom i roditelje da biste obavljali svoju dužnost. Najpre, posedujete spremnost da obavljate svoju dužnost, kao i volju da je obavljate. Posedujete volju da se date za Boga i da za Njega odbacite neke stvari. Ali, vaše nevolje ne mogu se rešiti jednim naletom truda, niti svoju iskvarenu narav možete rešiti dobrim delima i dobrim ponašanjem proisteklim iz tog naleta truda. Razumete tu doktrinu, zar ne? Kako se onda u korenu rešava ovaj osećaj nedostajanja roditelja? Neki ljudi su otišli od kuće i žive nezavisno već dve ili tri godine; već su odrasli i roditelji im ne nedostaju previše. Da li je problem tako rešen? Nije. Ako ih pitaš s kim su najbliskiji, odgovaraju kao da čitaju iz udžbenika: „Najbliskiji sam s Bogom, Bog mi je najdraži!” A u srcima misle: „Bog nije pored mene, niti može o meni da se brine. I dalje sam najbliskiji s majkom. Iz samog njenog tela potičem, ona me obasipa ljubavlju, razume me i poznaje najbolje. Kad su stvari najteže i najbolnije, majka je uvek tu da me uteši, da mi pomogne i da se o meni brine. Sad, kad više nisam kod kuće, nema nikoga poput moje majke da me neguje kad sam bolestan. Kažete da je Bog dobar, ali ne vidim Mu lice. Gde je onda On? To nije praktično.” Misle da nije praktično oslanjati se na Boga i, kad kažu da im je Bog najbliskiji, to zvuči pomalo izveštačeno, pomalo licemerno. Zapravo, u dubini duše, misle da im je majka najbliskija. Ali zašto? „Verujem u Boga zahvaljujući jevanđelju koje mi je majka prenela; da nije nje, ne bih ni bio ovde.” Zar ne misle tako? (Misle.) Smatrate li da takvi ljudi razumeju istinu? (Ne razumeju.) Majka te je samo rodila i vodila brigu o tebi dvadesetak godina. Može li ti ona podariti istinu? Može li ti podariti život? Može li te spasiti od uticaja Sotone? Može li pročistiti tvoju iskvarenu narav? Majka ne može da učini ništa od toga. Roditeljska blagodat i roditeljska ljubav stoga su ozbiljno ograničene. Šta Bog može da učini za tebe? Bog može ljudima da podari istinu, može da ih spase od Sotoninog uticaja i od smrti, i može da im podari večni život – zar to nije velika ljubav? Ta je ljubav visoka do neba i duboka kao zemlja. Neverovatno je velika: stotinu, ne, hiljadu puta veća od roditeljske ljubavi. Kad bi ljudi uvideli koliko je velika Božja ljubav, da li bi i dalje gajili tako snažna osećanja prema roditeljima? Da li bi i dalje za Novu godinu ili za neki drugi praznik celog dana mislili na njih? Kad bi razumeli istinu, više bi razmišljali o Božjoj ljubavi. Ako neko godinama veruje u Boga i još uvek misli da je ljubav njegovih roditelja veća od Božje ljubavi, onda je ta osoba slepa i nema nimalo vere u Boga. Ako neko veruje u Boga, ali ne stremi ka istini, može li rešiti svoju iskvarenu narav? Može li postići spasenje? Ne može. Ako nisi rešio svoju iskvarenu narav i duhovni život ti nije dostigao određeni rast, možeš da uzvikuješ određene parole, ali nećeš moći da ih izvršiš jer nemaš potreban rast. Možeš da činiš samo stvari onoliko velike kolika ti je i moć. Možeš da izdržiš samo one kušnje za koje imaš odgovarajući rast. Možeš da uđeš samo u onoliko istina-stvarnosti koliko možeš da razumeš; toliko istina-stvarnosti možeš da proživiš. Shodno tome, toliko i otkrivenja svoje iskvarene naravi i sopstvenih nedaća možeš da rešiš; to se podudara.

Jednog dana, kad budeš razumeo ponešto od istine, nećeš više misliti da ti je majka najbolja osoba niti da su tvoji roditelji najbolji ljudi na svetu. Shvatićeš da su i oni deo iskvarenog ljudskog roda i da su im iskvarene naravi sve iste. Jedino što ih izdvaja od ostalih je fizička, krvna veza koju imaju s tobom. Ako ne veruju u Boga, onda su isti kao nevernici. Više ih nećeš posmatrati iz perspektive člana porodice, ili iz perspektive vaše telesne veze, već iz ugla istine. Koji su glavni aspekti koje treba da posmatraš? Treba da posmatraš njihove poglede u vezi s verom u Boga, njihove poglede na svet, na rešavanje problema, i kao najvažnije, njihove stavove prema Bogu. Ako ispravno proceniš te aspekte, moći ćeš jasno da vidiš da li su oni dobri ili loši ljudi. Jednog dana ćeš možda jasno uvideti da su i oni ljudi s iskvarenim naravima baš kao i ti. Možda će ti biti još jasnije da to nisu dobrodušni ljudi koji te zaista vole, kako si ih zamišljao, niti su kadri da te vode do istine ili uopšte do pravog puta u životu. Možda ćeš jasno videti da to što su za tebe učinili i nije tako dobro za tebe i da ti nije od koristi pri nalaženju pravog puta u životu. Takođe ćeš možda uvideti da su mnogi njihovi praktični postupci i mišljenja u suprotnosti s istinom, da su telesni i da ih zbog toga prezireš, da su ti odvratni i odbojni. Ako sve to budeš uvideo, onda ćeš u svom srcu moći ispravno da se odnosiš prema svojim roditeljima i više ti neće nedostajati, nećeš se brinuti za njih niti osećati da ne možeš da živiš daleko od njih. Oni su svoju misiju kao roditelji završili, pa se više nećeš prema njima odnositi kao prema najbliskijim osobama niti kao prema svojim idolima. Umesto toga, odnosićeš se prema njima kao prema običnim ljudima i tada ćeš se u potpunosti osloboditi stega osećanja i istinski se izdići iznad svojih osećanja i porodične ljubavi. Kad to budeš uspeo, shvatićeš da te stvari nisu vredne čuvanja. Tada ćeš na rođake, porodicu i telesne veze početi da gledaš kao na prepreke ka razumevanju istine i ka oslobađanju od osećanja. Baš zato što imaš tu porodičnu vezu s njima – tu telesnu vezu koja te parališe, koja te vodi na stranputicu i zbog koje veruješ da se oni prema tebi najbolje ponašaju, da su ti najbliskiji, da bolje od bilo koga brinu o tebi i da te vole najviše – zbog svega toga ne možeš jasno da razlučiš da li su oni dobri ili loši ljudi. Kad zaista napustiš takva osećanja, mada i dalje povremeno misliš na svoju porodicu, da li će ti ona i dalje nedostajati najviše na svetu, da li ćeš neprestano o njima razmišljati i žudeti za njima svim srcem, kao što je sada slučaj? Nećeš. Nećeš govoriti: „Osoba bez koje nikako ne mogu je moja majka; ona je ta koja me voli, koja se stara o meni i kojoj je najviše stalo do mene.” Kad budeš posedovao takav nivo percepcije, da li ćeš i dalje plakati dok misliš na njih? Nećeš. Taj problem biće rešen. Znači, što se tiče stvari koje ti predstavljaju poteškoće, ako nisi zadobio taj aspekt istine i ako nisi ušao u taj aspekt istina-stvarnosti, zaglavićeš se u tim poteškoćama ili stanjima i nikad nećeš moći iz njih da izađeš. Ako se prema takvim poteškoćama i problemima postaviš kao prema ključnim problemima život-ulaska i onda potražiš istinu da bi ih rešio, moći ćeš da uđeš u taj aspekt istina-stvarnosti; ni ne znajući, naučićeš lekciju iz tih poteškoća i problema. Kad se problemi reše, osetićeš da nisi više tako blizak sa svojim roditeljima i članovima porodice, jasnije ćeš sagledati njihovu priroda-suštinu i uvidećeš kakvi su oni zaista ljudi. Kad budeš jasno video svoje bližnje, reći ćeš: „Moja majka uopšte ne prihvata istinu; istina joj je zapravo odbojna i ona je mrzi. Po svojoj suštini, ona je zla osoba, đavo. Moj otac samo udovoljava ljudima i uvek je na majčinoj strani. On niti prihvata istinu niti je iole primenjuje; nije neko ko stremi ka istini. Sudeći po ponašanju mog oca i majke, oni su bezvernici; oboje su đavoli. Moram u potpunosti da se pobunim protiv njih i da povučem jasne granice prema njima.” Na taj način ćeš stajati na strani istine i moći ćeš da ih se odrekneš. Kad budeš mogao da razlučiš ko su oni, kakvi su ljudi, da li ćeš i dalje nešto prema njima osećati? Da li ćeš i dalje osećati naklonost prema njima? Da li ćeš i dalje imati telesnu vezu s njima? Nećeš. Da li ćeš i dalje morati da sputavaš osećanja? (Nećeš.) Na šta se zapravo oslanjaš u rešavanju ovih poteškoća? Oslanjaš se na razumevanje istine, na pouzdanje u Boga i na ugledanje na Boga. Ako su ti te stvari u srcu jasne, da li onda i dalje moraš da se sputavaš? Da li se osećaš oštećenim? Da li i dalje moraš da trpiš toliki bol? Da li ti je i dalje potrebno da drugi pričaju s tobom u zajednici i da rade ideološki posao? Nije ti to potrebno, jer si već sam sredio stvari – prosto je kao pasulj. Ako se vratimo na početak, na koji način treba rešiti ovaj problem tako da ne mislite ne njih i da vam oni ne nedostaju? (Tragamo za istinom da bismo to rešili.) To su velike reči koje zvuče veoma zvanično – recite to na malo praktičniji način. (Primenjujemo Božje reči da bismo im prozreli suštinu; razlučujemo ih na osnovu njihove suštine. Tada ćemo moći da se oslobodimo svoje naklonosti i svoje telesne veze.) Tako je. Raspoznavanje priroda-suštine ljudi morate zasnovati na Božjim rečima. Bez otkrivanja Božje reči, niko ne može da prozre priroda-suštinu drugih. Samo na osnovu Božjih reči i istine, čovek može da prozre priroda-suštinu drugih ljudi; tek tada on može da reši problem ljudskih osećanja u samom korenu. Počni time što ćeš napustiti svoje naklonosti i telesne veze; onaj prema kome su ti osećanja najsnažnija, tog prvo treba detaljno da analiziraš i raspoznaš. Šta mislite o ovom rešenju? (Dobro je.) Neki ljudi kažu: „Da raspoznajem i detaljno analiziram ljude prema kojima gajim najsnažnija osećanja – to je tako bezosećajno!” Svrha takvog raspoznavanja nije da prekineš sve veze s njima – nećeš prekinuti vezu sa svojim roditeljima, niti ćeš ih potpuno napustiti da nikada više s njima ne stupiš u kontakt. Treba da ispuniš obaveze prema svojim bližnjima, ali oni te ne smeju sputavati niti vezivati za sebe, jer ti si Božji sledbenik; moraš da poseduješ to načelo. Ako te ipak sputaju i vežu za sebe, tad ne možeš valjano da obavljaš svoju dužnost niti da garantuješ da ćeš Boga slediti do kraja puta. Da nisi Božji sledbenik i da ne voliš istinu, onda ovo niko od tebe ne bi tražio. Neki ljudi kažu: „Trenutno ne razumem istinu; ne znam kako da raspoznam druge.” Ako ne poseduješ taj rast, onda za sad ostavi raspoznavanje po strani. Kad ti rast bude dovoljan, kad budeš mogao da prođeš takve kušnje i da na sopstvenu inicijativu počneš to da upražnjavaš, ni tad neće biti kasno da kreneš da primenjuješ taj aspekt istine.

Mnogi ljudi bespotrebno emocionalno pate; zapravo, sve je ovo nepotrebna, beskorisna patnja. Zašto to kažem? Ljudi su uvek sputani svojim osećanjima, pa nisu u stanju da primenjuju istinu ni da se pokore Bogu; pored toga, biti sputan osećanjima nimalo ne koristi obavljanju dužnosti niti Božjem sledbeništvu, a pri tom je i ogromna prepreka ka život-ulasku. Znači, patnja usled sputanosti osećanjima besmislena je i Bog je ne pamti. Kako se onda osloboditi te besmislene patnje? Moraš da razumeš istinu, da prozreš i shvatiš suštinu tih telesnih veza; onda će ti biti lako da se oslobodiš sputanosti telesnim osećanjima. Neke ljude koji veruju u Boga njihovi roditelji nevernici žestoko kinje; ako ih ne prisiljavaju da nađu partnera, onda ih prisiljavaju da nađu posao. Mogu da rade šta god žele, ali im nije dozvoljeno da veruju u Boga. Neki roditelji čak i hule na Boga, pa ih njihova deca vide u njihovom pravom, đavolskom svetlu. Tek tada deci srce zajeca: „Zaista su đavoli i zato ne mogu da ih smatram svojim bližnjima!” Nakon toga, oslobode se sputanosti i okova svojih osećanja. Sotona hoće da iskoristi naklonost da veže i sputa ljude. Ako ljudi ne razumeju istinu, onda ih je lako prevariti. Veoma često, zarad svojih roditelja i svojih bližnjih, ljudi budu nesrećni, plaču, trpe nedaće i žrtvuju se. To je njihovo neprosvećeno neznanje; hrabro to podnose i žanju to što su posejali. Trpeti takve stvari nema nikakvu vrednost – to je uzaludan trud koji Bog neće zapamtiti – i moglo bi se reći da ti ljudi prolaze kroz pakao. Kad zaista budeš razumeo istinu i kada im budeš prozreo suštinu, oslobodićeš se; uvidećeš da ti je prethodna patnja proizlazila iz neznanja i neprosvećenosti. Nećeš kriviti nikog drugog; krivićeš svoju zaslepljenost, nerazumnost i činjenicu da nisi razumeo istinu niti jasno video stvari. Da li je problem osećanja nešto što je lako rešiti? Da li ste ga vi rešili? (Ne još. Nismo još praktično primenili niti stupili na put praktične primene koji nam je Bog pokazao; imamo samo osnovu koja će nas uputiti kad se tako nešto desi.) Kad o svemu ovome govorim, bilo da govorim o praktičnim stvarima ili o stvarima koje ste shvatili kao puteve, zapravo želim da vam kažem: kad se suočite sa ovakvim problemom, najbolji metod da počnete da ga rešavate jeste da se molite Bogu i da tragate za istinom. Tad ćete naći način kako da ga rešite. Kad prozrete suštinu telesnih osećanja, biće vam lako da probleme rešavate shodno istina-načelima. Ako ste stalno sputani telesnim vezama s bližnjima, onda nemate načina da primenjujete istinu; čak i ako razumete doktrinu i uzvikujete slogane, i dalje nećete moći da rešite svoje stvarne probleme. Neki ljudi prosto ne znaju kako da tragaju za istinom. Drugi su u stanju da za njom tragaju, ali kada im ljudi jasno predstave istinu tokom razgovora, ne veruju potpuno i ne mogu u potpunosti da je prihvate; samo je slušaju kao da je doktrina. Znači, tvoj problem sputanosti osećanjima ne može se nikada rešiti; ako ne može da se reši, nikada iz njega nećeš izaći i nastavićeš da budeš sputan i vezan. Ako veruješ u Boga, ali ne možeš da Ga pratiš ili da obavljaš svoju dužnost, onda na kraju nećeš zaslužiti da primiš Božje obećanje, sve dok jednog dana ne propadneš i ne budeš kažnjen – tvoje jadikovanje i škrgutanje zubima neće pomoći i niko neće moći da te spasi. Da li su vam sada jasne posledice nerešavanja iskvarenih naravi?

O čemu smo danas razgovarali u zajedništvu? Razgovarali smo o stanjima ljudi, o njihovim iskvarenim naravima, kao i o tome kako ući u istina-stvarnost, kako ispravno postupiti kad se suočite s problemima, kakva gledišta morate da imate i kako da prepoznate, detaljno analizirate i rešite svoju iskvarenu narav. Lekcija o život-ulasku mora uvek da se nauči; nikada nije prekasno za učenje niti je pekasno da se s njim počne. Kada je, ipak, prekasno? Kad umrete, tad je prekasno; ako ste još uvek živi, onda nije. Trenutno ste svi vi živi, niste mrtvi, no da li vam je zaista jasno ko su živi, a ko mrtvi? Na engleskom, ljudi uvek kažu: „I’m still alive.” Šta to znači? To je kada ste zbunjeni nečim što vam se desilo, ili kad vas povuče društvena plima, ili se osećate izopačeno, pa se onda uštinete i možete to da osetite – tad ćete osetiti da ste još uvek živi, da vam srce još nije umrlo. Ako ste još uvek živi, onda bi trebalo nečemu da stremite i da proživljavate oblik ljudskog bića. Ranije ste bili izopačeni, pratili ste ovozemaljske stvari i živeli na plimi zla; zar nije vreme da se saberete i da izbegnete dalje izopačenje? Vidiš, zapadnjaci nisu pronašli pravi put i osećaju beznađe po pitanju ljudskog života i po pitanju svog načina življenja, pa su im reči ispunjene dubokom emocijom i poseduju u sebi nekakvu malodušnost i beznadežnost – to jest, raspoloženje bespomoćnosti. Dok nastavljaju sa životom, često imaju osećaj da nisu ljudska bića, ali da moraju tako da žive; čak i ako se osećaju kao duhovi, životinje ili zveri, oni moraju da nastave tako da žive. Šta tu može da se učini? Oni ništa ne mogu da učine. Ako ne umru, onda moraju da nastave tako da žive; za njih ne postoji drugi put i žive bedno. Da li ste svi vi takvi? Ako vas jednog dana ispuni snažna emocija i pomislite: „O, još sam živ, srce mi još nije umrlo” – ako osoba dosegne do tog doživljaja, šta će od nje postati? Ona je već u ogromnoj opasnosti! Za jednog vernika, to je već veoma opasno. Nikako ne smete da kažete nešto poput ovoga: „I dalje sam živ, ali telo mi je ljuštura, ja sam leš koji hoda. Srce mi je živo i samo nekoliko želja i ideala koje imam u srcu održava moje telo.” Nemojte da stignete do te tačke! Ako stignete do nje, biće jako teško spasti vas. Gledajući vas trenutno, situacije vam nisu loše. Ako čitaš Božje reči neverniku, on neće steći nikakvu svesnost; stoga, ako sad iskoristim oštre reči da vas orežem, da li ćete ih uopšte biti svesni? (Da.) Neki od vas sebe upoznaju tek nakon orezivanja; tek tada osetite kajanje. To znači da ste i dalje svesni i da vam srca još nisu u potpunosti umrla, što dokazuje da ste i dalje budni, i dalje živi! Ako možete da prihvatite istinu i da je primenite, onda postoji nada da budete spašeni. Ako neko dođe do te tačke da prosto neće da prihvati istinu, onda je on u potpunosti umro i ništa ga ne može spasiti. Ima podosta ljudi u crkvi koji prosto neće da prihvate istinu. Iako ti ljudi dišu, oni zapravo ne poseduju duh. Oni su mrtvaci bez duha, leševi koji hodaju. Takvi ljudi su u potpunosti razotkriveni i uklonjeni.

5. oktobar 2016. godine