Postoji zajednički problem u iskvarenoj naravi ljudi, zajednički problem koji postoji u ljudskosti svake osobe, jedan veoma ozbiljan problem. Taj zajednički problem je najslabiji, najfatalniji deo njihove ljudskosti, a u njihovoj priroda-suštini, do njega se najteže dolazi i on se najteže menja. Koji je to problem? Radi se o tome da ljudi uvek žele da budu izuzetni, nadljudi, savršeni ljudi. Ljudi su, sami po sebi, stvorena bića. Mogu li stvorena bića da budu svemoćna? Mogu li da postignu savršenstvo i besprekornost? Mogu li da postignu visok stepen veštine u svemu, da shvate sve, da prozru sve i da budu sposobni za sve? Ne mogu. Međutim, kod ljudi postoje iskvarene naravi i fatalna slabost: čim savladaju neku veštinu ili profesiju, oni se osete sposobnim, osećaju da su ljudi koji imaju status i vrednost i da su stručnjaci. Bez obzira na to koliko neizuzetni bili, svi oni žele da se predstave kao neki poznati ili izuzetni ljudi, da postanu neka pomalo slavna ličnost, i da navedu ljude da pomisle da su oni savršeni i besprekorni, bez ijedne mane; oni žele da u očima drugih ljudi postanu poznati, moćni ili da budu neka značajna ličnost, i žele da postanu uticajni, sposobni za sve, da nema toga što ne mogu da urade. Smatraju da bi, ako bi potražili pomoć drugih, ispali nesposobni, slabi i manje vredni, te da bi ljudi s visine gledali na njih. Zato se uvek pretvaraju da su bolji nego što jesu. Neki ljudi, kada se od njih traži da nešto urade, kažu da umeju to da urade, iako zapravo ne umeju. Posle u tajnosti traže i pokušavaju da nauče kako se to radi, ali nakon nekoliko dana proučavanja i dalje ne umeju da obave zadatak. Na pitanje kako napreduju, odgovaraju: „Samo što nisam, samo što nisam!” A u sebi misle: „Još nisam shvatio, nemam pojma kako se to radi, ne znam šta da radim! Ne smem da dozvolim da me otkriju, moram da nastavim da se pretvaram, ne smem da dozvolim da ljudi vide moje nedostatke i neznanje, ne smem da dozvolim da me gledaju sa visine!” Kakav je to problem? To je pakao od života dok se pokušava da se sačuva obraz po svaku cenu. Kakva je to narav? Nadmenost takvih ljudi ne poznaje granice; potpuno su izgubili osećaj. Ne žele da budu kao svi ostali, ne žele da budu obični ljudi, normalni ljudi, već žele da budu nadljudi, izuzetni pojedinci ili maheri. To je ogroman problem! Što se tiče slabosti, nedostataka, neznanja, bezumnosti i manjka razumevanja u okviru normalne ljudskosti, oni će sve to upakovati, i neće dozvoliti drugima da primete, a zatim će nastaviti da žive pod maskom. Postoje ljudi koji baš ništa ne vide, ali i dalje tvrde da u srcu shvataju. Kada ih pitate da vam nešto objasne, ne umeju. Kada neko drugi objasni, oni odmah ustvrde da su baš to hteli da kažu, ali nisu mogli da dođu do reči. Čine sve što mogu da se preruše i da pokušaju da ostave dobar utisak. Šta kažete, zar tim ljudima glava nije u oblacima? Zar ne sanjare? Ni oni sami ne znaju ko su, niti znaju kako da prožive normalnu ljudskost. Nikada se nisu ponašali kao praktična ljudska bića. Ako dane provodiš sa glavom u oblacima, ako besciljno lutaš, ništa ne radiš sa obe noge na zemlji i uvek živiš u sopstvenoj mašti, onda je to problem. Put koji si izabrao u životu nije ispravan. Ako to činiš, onda, bez obzira na to kako veruješ u Boga, nećeš shvatiti istinu, niti ćeš moći da je zadobiješ. Iskreno govoreći, ne možeš da zadobiješ istinu zato što je tvoja polazna tačka pogrešna. Moraš da naučiš kako da hodaš po zemlji i kako da hodaš postojano, korak po korak. Ako možeš da hodaš, onda hodaj; ne pokušavaj da naučiš da trčiš. Ako možeš da hodaš korak po korak, onda ne pokušavaj da praviš dva koraka odjednom. Moraš da budeš sa obe noge čvrsto na zemlji. Ne pokušavaj da budeš nadčovek, neko veliki ili uzvišen. Ljudska bića u kojima dominira sotonska narav u sebi gaje određenu ambiciju i želju, skrivenu u srcu. Ne žele da žive sa nogama na zemlji, već uvek žele da uzlete, da žive među oblacima i u izmaglici. Da možda ne sanjare? Da li ljudi žive u vazduhu? To je Sotonin teren, a ne mesto gde ljudi mogu da žive. Bog je stvorio čoveka od zemaljskog praha; On čini da ljudi žive na zemlji, da žive normalno i da imaju pravila, da steknu opšte znanje o dobrom vladanju, da nauče kako da postupaju, kako da žive i kako da Njega obožavaju. Bog ljudima nije dao krila, i ne dozvoljava im da žive u vazduhu. Sotona i sve vrste zlih duhova lutaju vazduhom, a ne ljudi. Ako ljudi uvek imaju tu ambiciju, ako uvek žele da postanu nadljudi, da postanu nešto drugo, onda traže nevolju. Veoma je lako postati potpuno opsednut! Kao prvo, ta tvoja misao i ideja je pogrešna. Potiče od Sotone, u potpunosti prevazilazi stvarnost, uopšte nije u skladu sa Božjim zahtevima i u potpunosti prevazilazi Božje reči. Dakle, koja je to misao? To je stalna želja da se oslobodimo prostote, da budemo izvanredni, da budemo bez premca, da nam niko nije ravan u izuzetnosti, da budemo verni sebi, da postanemo slavni i veliki, idoli u srcima ljudi – da li su to ciljevi kojima treba težiti? Ni u kom slučaju. Među svim Božjim rečima, ne postoji nijedna koja govori ljudima da treba da teže da postanu nadčovek, moćnik, slavna ličnost ili značajna osoba. Ništa od toga što ljudi zamišljaju nije stvarno, ništa od toga ne postoji. Težiti tim stvarima znači iskopati sopstveni grob – što im više težiš, brže ćeš umreti. To je put u propast.

Pošto je Bog izgovorio toliko reči, da li znate kakvo ponašanje On zahteva od ljudi? (On želi da se ljudi savesno ponašaju.) (On želi da su u svom ponašanju i delanju s obe noge na zemlji, marljivo i bez privlačenja pažnje.) Iako je tih nekoliko reči jednostavno, većina ljudi ne može da ih postigne; samo pošteni ljudi to mogu. U stvari, ma kako vi to izražavali, ukratko rečeno, Bog zahteva od ljudi da budu pošteni. Samo pošteni mogu da se ponašaju savesno, da su s obe noge na zemlji dok delaju, da ne privlače pažnju i da budu marljivi, tako da je biti poštena osoba ispravno, i Bog voli poštene ljude. Bog mrzi lažljive ljude. Oni koji se ne ponašaju savesno, koji nisu s obe noge na zemlji dok delaju, jesu lažljivi. Da li shvatate ovo kada se ovako kaže? Zato Mi ponovo recite, osim što od ljudi zahteva da budu pošteni, koje im još zahteve Bog postavlja? (Moraju da budu ponizni.) Vi kažete „ponizni”, ali, da li je razumno koristiti tu reč da biste opisali ljude? (Nije razumno.) Zašto nije razumno? Čovečanstvo, koje je Sotona iskvario, prvobitno nije imalo nikakav status; prvobitno su bili manji od crva, pa koliko bi onda ponizniji mogli da budu? Ako bi se još niže spustili, šta bi postali? Zar ne bi postali đavoli ili zveri? Bog je stvorio čoveka, i svi oni koje je Bog stvorio imaju ljudske instinkte. Svi ljudi su u stanju da postignu stvari koje bi trebalo da poseduju, a koje su deo njihovog normalnog ponašanja i otkrivenja. Hajde prvo da govorimo o sreći, besu, tuzi i radosti, o nekim od emocija koje ljudi poseduju. Kada je neko žalostan ili tužan, najčešće se to ispoljava kroz plač. To je prirodno otkrivenje normalne ljudskosti. Kada si tužan ili patiš, možeš da plačeš, da pustiš suzu. Ne pretvaraj se. Neki ljudi kažu: „Ja ne plačem, ja sam jak čovek, a muškarci ne puštaju suzu olako!” Žene kažu: „Iako sam žensko, odlučna sam. Moram biti jaka kao muškarac. Biću junakinja, a ne slaba žena.” Da li je takvo razmišljanje ispravno? Kakva je to ljudskost? To je pretvaranje; to nije istina. To što se predstavlja nije otkrivenje normalne ljudskosti. Naprotiv, to je lažna predstava za druge, koja potpuno izvrće normalnu ljudskost. Dakle, kada ljudi imaju zbog čega da budu ožalošćeni ili uznemireni, kada uzdišu, ili kada im je izraz lica relativno ozbiljan, ili kada ne žele da jedu, sve su to otkrivenja normalne ljudskosti, koja niko ne može da prikrije. Kada neko naiđe na nešto dobro, nasmeje se, što je takođe normalno otkrivenje. Postoje neki ljudi koji se ne usuđuju da se glasno smeju kada su zadovoljni. Uvek pokrivaju usta da bi sakrili osmeh, plašeći se tuđih šala. Da li je to normalno? (Nije.) To je takođe pretvaranje. Oni misle da žene ne treba da se smeju u javnosti pred mnoštvom ljudi, a posebno ne mogu da pokazuju zube, inače će ih ljudi gledati sa visine ili prezirati, pa moraju da se suzdrže i ne smeju da budu neozbiljne. To je rezultat tradicionalnog kineskog kulturnog obrazovanja. Kod nekoga kod koga su sreća, bes, tuga i radost nenormalni, drugi ne mogu da vide ispoljenja ili potrebe njihove normalne ljudskosti. Da li je takva osoba normalna? (Nije normalna.) Zar u njihovim mislima ne postoji nešto što je njima ovladalo? Sotona je preduboko iskvario ljude. Naprosto je tako. Oni više liče na demone nego na ljude. Tako izgledaju oni u kojima preovlađuje đavolska priroda. Izuzetno su lažni i previše se pretvaraju. Zašto se ljudi koji su verovali u Boga nekoliko godina uopšte nisu promenili? Kao prvo, ljudi nemaju ispravno znanje niti jasan pogled na put, načela, pravac i ciljeve normalne osobe, niti imaju jasan pogled na put ka stremljenju ka istini. Kao drugo, takva osoba je neznalica. Čak i ako dobaci do četrdesete ili pedesete, ona ne zna ništa o tome kako da bude poštena osoba, niti koje uslove mora da ispuni da bi proživela normalnu ljudskost. To je zato što su koreni tradicionalne kulture prodrli isuviše duboko u srca ljudi, te oni uvek žele da se pretvaraju da su sveti, veliki ljudi kako su sebe zamislili, što ih dovodi do toga da njihovo shvatanje stvari bude puno predrasuda, smešno i čudno. Da li među vama ima takvih ljudi? Neki ljudi nikada nisu otvorili svoja srca drugima, niti znaju kako da govore o svojim najdubljim razmišljanjima. Deluju kao da nemaju poteškoća, kao da nikada nisu bili negativni ili slabi, kao da nikada nisu imali poteškoća sa život-ulaskom. Oni nemaju potrebu da išta traže, niti da u zajedništvu razgovaraju sa drugima; njima takvi razgovori nisu potrebni, kao ni bilo čija opskrba, pomoć ili potpora. Deluju kao da im je sve jasno i da sami mogu sve da reše. Kada ih neko pita da li su ikada ranije bili negativni, oni kažu: „Povremeno sam negativan, ali se samo pomolim Bogu, učvrstim svoju odlučnost i zavetujem se, i onda budem dobro.” Kakva je to osoba? Spolja se možda ne čini da ima mnogo takvih ljudi, ali u stvarnosti ih ima mnogo koji zapadaju u takva stanja. Takva osoba ni do dan-danas ne zna šta znači verovati u Boga. Ona misli da verovati u Boga samo znači priznati Ga i biti dobra osoba, i onda će jednog dana „postati besmrtna i dostići put” i ući u carstvo nebesko, baš kao što budisti govore o tome da su se oslobodili od ljudskih želja i strasti, ili da su čistog srca i da imaju malo želja. Oni marljivo rade i trude se u tom pravcu, no da li je to verovanje u Boga? Čak i sada, oni ne znaju šta znači verovati u Boga, niti znaju šta treba da traže, niti kakva bi osoba trebalo da budu. Bez obzira na to koliko propovedi o istini slušaju, cilj kojem teže se ne menja, niti se menja njihovo gledište o verovanju u Boga. To je poprilično problematično! Ako ne shvataš čak ni šta znači verovati u Boga, da li si onda u stanju da znaš ko je tvoj Bog? Ako ne shvataš čak ni šta znači verovati u Boga, da li si onda u stanju da stremiš ka istini? Može li osoba koja nema apsolutno nikakvo znanje o viziji verovanja u Boga da voli istinu? Oni koji ne shvataju viziju verovanja u Boga upravo su oni koji nisu u stanju da dokuče istinu. Beskorisno je pitati takve ljude da li vole istinu ili ne; oni ne shvataju šta znači verovati u Boga niti šta znači stremiti ka istini. Oni to ne shvataju. Bilo da su verovali u Boga tri ili pet godina, deset ili osam, niko od njih ne shvata istinu. Sve što znaju jeste da verovati u Boga znači biti dobra osoba, činiti dobre stvari, biti ljubazan i milosrdan, i misle da je to častan način življenja. Zar takvo gledište nije previše površno i zastarelo? To je nespojivo i potpuno nepovezano sa istinama verovanja u Boga. Neko ko je verovao u Boga dugi niz godina, ali pitanju vere u Boga još uvek pristupa sa stanovištima, mislima i metodama nevernika, budista i taoista, neko ko se oslanja na tradicionalne predstave i uobrazilju da bi išao putem vere u Boga, neko ko pogrešno veruje da je njegovo shvatanje čisto, ko misli da je takva vera u Boga jedini način da se stremi ka istini – zar ta osoba ne laže sebe?

Kinezi imaju kulturnu tradiciju taoizma i budizma. Zbog uticaja te velike društvene tradicije, Kinezima je veoma teško da svoje misli oslobode tih stvari, tako da, kada Kinezi pominju veru u Boga, prvo što im padne na pamet jesu budistički i taoistički stavovi o vegetarijanstvu i molitve upućene Budi, neubijanje, davanje milostinje i činjenje dobra, pomoć drugima, odsustvo napada i vike na druge, odsustvo ubistva i podmetanja požara, bivanje dobrom osobom itd. Koliko onda vremena treba nekome da se otarasi tih stvari i da shvati pravo značenje verovanja u Boga? Koje istine neko treba da shvati da bi potpuno preokrenuo te netačne misli i predstave, da bi ih potpuno eliminisao? Samo istinskim shvatanjem Božjih zahteva i s verom u Boga u skladu s načelima istine čovek može da zakorači na pravi put verovanja u Boga; tek od tada zvanično počinje njegov život verovanja u Boga. Ako neko u srcu još uvek gaji praznoverice iz feudalnog doba, ili predstave, uobrazilju i propise tradicionalne religije, onda je to što čuva u svom srcu upravo ono što Bog najviše prezire i mrzi. On mora da traži istinu, da pronikne u te stvari, a zatim da ih se potpuno odrekne. Samo takvi ljudi vole istinu, samo oni mogu da prime delo Svetog Duha. To je sigurno. Ako ne zasnivaš svoju veru u Boga na istini Njegovih reči, onda nikada nećeš moći da zadobiješ Njegove blagoslove. Kada neko zakorači na ispravan put verovanja u Boga, kada pređe taj prag, u njegovom unutrašnjem stanju dolazi do promene. Kao prvo, njegove misli i gledišta nisu iluzorni, već su stvarni. Njegovo stanje, misli i ideje nisu prazni, već su u skladu sa istinom, potpuno su u skladu sa Božjim rečima. Cilj i pravac kojim takav čovek ide nije doktrinaran, niti je nedostižan i nevidljiv, već je to nešto pozitivno, u skladu sa Božjim zahtevima i odobreno od Boga. Njegovo celokupno stanje, njegove misli i ideje praktične su i stvarne. Ti sada veruješ u Boga, pa gde su tvoje misli? Ako one još uvek lebde u vazduhu, bez tačnog pravca, ako još uvek ima mnogo misli koje ne odgovaraju stvarnosti, i mnogo praznih, doktrinarnih misli, sa svakojakim ljudskim idejama, predstavama i maštarijama, onda još uvek živiš u izmaštanoj atmosferi, i nisi sišao na zemlju. To je veoma opasno, jer ono što misliš, ono što radiš i ciljevi kojima težiš u srcu nemaju nikakve veze sa istinom verovanja u Boga niti sa Božjim zahtevima – nisu im čak ni blizu. Dakle, na osnovu čega deluješ? Deluješ na osnovu sveukupnih ljudskih iskustava, na osnovu ljudske filozofije za svetovna postupanja, kao i na osnovu stvari koje učiš od društva, porodice i svih vrsta okolnosti, i stvari koje zamišljaš i sažimaš u glavi. Na primer, kada ti se nešto dogodi, ponašaš se onako kako misliš da treba, misliš da je to u skladu sa istinom, a da je istina baš ono što ti smatraš da je ispravno i pozitivno. Jednog dana, kada udariš glavom o zid ili budeš orezan, onda ćeš shvatiti da svi tvoji postupci, misli i ideje spadaju u ljudsku uobrazilju i u predstave koje su u osnovi nespojive sa istina-načelima. To jest, pre nego što neka osoba zvanično stupi na pravi put verovanja u Boga, mnogo toga što ona čini nema nikakve veze sa istina-načelima. Sve to dolazi iz umova i uobrazilje ljudi, ili iz njihovih sklonosti, elana i snage volje, ili iz njihovih dobrih želja i nada, ili čak iz njihovih žudnji. Sve to čini polazište i izvor aktivnosti ljudi.

Što se tiče stanja koje neka osoba mora da poseduje da bi ušla na pravi put verovanja u Boga, postoji jedno merilo, a to je da ona mora da poseduje normalno stanje dok doživljava Božje reči. Neki ljudi već žive u tom stanju, dok drugi još nisu ušli u njega, ili ga povremeno imaju, ali se posle nekog vremena vraćaju u staro stanje. Kakvo je to stanje? To je kada čovek, nakon što se u nekom periodu oslanjao na svoj elan, sklonosti, predstave i maštu, iznenada shvata da mu je takvo verovanje neprihvatljivo, da ne može da zadobije istinu i da je takvo verovanje isprazno i nerealno. Shvata da je oduvek bio stvoreno biće, da treba da bude istinsko stvoreno biće i da svim srcem i snagom iskreno obavlja dužnost stvorenog bića. Tada počinje da radi stvari sa obe noge na zemlji i da svoju dužnost obavlja sa svom svojom odanošću. Dok dela, počinje da razmišlja i da traži kako da postupa u skladu sa istinom, kako da zadovolji Božje namere i kako da bude prihvaćen od Boga. On ne deluje na osnovu svojih predstava, uobrazilje niti sklonosti. Tek u tom trenutku ljudi imaju želju da udovolje Bogu i da uzvrate Njegovu ljubav. U tom trenutku on počinje da traži istinu, da traži Božje namere, i počinje da zadovoljava Njegove zahteve. Kada imaš tu želju, kada imaš normalno stanje u svom srcu, u jednom pogledu, ti stojiš na mestu koje ti pripada i zaista si stvoreno biće. U drugom pogledu, koji je primarni, ti si istinski iz dubine srca prihvatio da je Bog tvoj Gospod i tvoj Bog, prihvatio si sve Božje reči i uvideo si da su one istina. Takođe si u stanju da primenjuješ i da iskusiš Božje reči i da činiš da Božje reči postanu tvoja život-stvarnost, koja ti omogućava da zadobiješ istinu i život. Kad imaš takvu volju i želju, kao i takvu potrebu, kad prihvatiš Božju reč i Njegove zahteve prema tebi i kad imaš volju da se pokoriš Bogu i da Mu udovoljiš, tvoje životno stanje počeće da se menja. Počevši od te tačke, ti ćeš hodati ispravnim putem verovanja u Boga.

Ove reči koje sam upravo podelio s vama, sve u svemu, prilično su jednostavne; to jest, kada neko počne da shvata da je stvoreno biće, u toj osobi će se javiti nada da postane istinsko stvoreno biće kako bi zadovoljila Boga. U isto vreme, takvi ljudi će prihvatiti Boga kao svog Gospoda i Boga i želeće da se pokore svim Božjim zahtevima, kao i Njegovoj suverenosti. Stoga će prestati da se ponašaju bezobzirno i tražiće Božje želje i istina-načela u svemu što rade. Više neće raditi samo ono što žele, niti će postupati prema sopstvenom nahođenju. Umesto da se u svom delanju oslanjaju na sopstvene ideje, oni će od tog trenutka Boga uvek imati na umu, a njihova lična želja će biti da udovolje Bogu u svakom pogledu, da se prilagode istini i da svojim postupcima zadovolje Božje zahteve. Ljudi u takvom stanju nesumnjivo počinju da uče da traže istinu, da primenjuju istinu i da ulaze u istina-stvarnost. Ako si u tom stanju i imaš tu volju, onda ćeš vrlo spontano početi da učiš kako da tražiš Božje namere i počećeš da tražiš kako da ne obeščastiš Božje ime, kako da poštuješ Božju veličinu, kako da se bojiš Boga i kako da udovoljiš Bogu; umesto da udovoljavaš svojim sebičnim željama ili da udovoljavaš nekom drugom, ti ćeš pokušavati da udovoljiš Bogu. Kada neko uđe u takvo stanje, on živi u Božjem prisustvu i njegova iskvarena narav više ne upravlja njime. Kada uđeš u to stanje, stvari koje lično želiš su pozitivne. Čak i ako povremeno pokažeš iskvarenu narav, bićeš svestan toga, moći ćeš da sagledaš sebe i da potražiš istinu da to razrešiš. Dakle, iako još uvek imaš iskvarenu narav, tvoja iskvarena narav više neće moći da upravlja svime u vezi s tobom niti da te kontroliše. Zar u tom trenutku istina Božje reči ne postaje neprikosnovena u tebi? Zar nećeš živeti u Božjim rečima? Da li ste svi u stanju da dozvolite istini da ima autoritet u vašim srcima? To zavisi od toga da li imate volju da stremite ka istini. Ako neko jasno razume veliki deo istine, onda će istina prirodno steći autoritet u njegovom srcu. Ako od istine ne razume mnogo, ili u sebi ima previše Sotoninih otrova, onda istina ne može da stekne autoritet u njegovom srcu. Postoji mnogo ljudi koji su spremni da primenjuju istinu, ali kada ih nešto zadesi, oni se nehotice šepure, teže slavi, bogatstvu i statusu, ne mogu da se suzdrže niti kontrolišu i dopuštaju da se njihova iskvarena narav pokazuje po sopstvenoj volji. Kakvo je to stanje? To se dešava kada osoba nije dovoljno shvatila istinu, kada je njen rast isuviše mali i kada nije u stanju da prevaziđe telo niti Sotonin uticaj. Takvoj osobi je veoma teško da dopusti da istina vlada u njenom srcu. Dakle, traganje za istinom nije jednostavno, a bez nekoliko godina iskustva veoma je teško rešiti problem iskvarene naravi. Na primer, neki ljudi su veoma lažljivi, nikada ne izražavaju svoje najdublje misli naglas, niti su u stanju da izgovore jednu jedinu istinitu reč. Bez obzira o čemu razgovarali ili koliko reči izgovorili, oni ne govore jasno, uvek se vrte u krug i nemaju kontrolu nad sobom. Pred svojim iskvarenim naravima i pred svojom odvratnom, sotonskom priroda-suštinom, ljudi se pokazuju kao veoma beznačajni, slabi, nemoćni i potpuno bespomoćni, te se često odaju grehu, čine greške i negativni su. Šta se to događa? (Nisu išli pravim putem verovanja u Boga.) Nisu išli pravim putem verovanja u Boga, a šta to podrazumeva? (Oni još uvek ne razumeju da su stvorena bića i nisu voljni da se pokore ili da udovolje Bogu.) To je posledica odsustva stremljenja ka istini. Vi se nalazite u takvoj situaciji; možete li da kažete da još niste počeli da ulazite u istina-stvarnost? (Da.) Da li se osoba koja nije ušla u istina-stvarnost računa kao da je zadobila istinu? (Ne računa se.) Da li osoba koja nije zadobila istinu poseduje istinu u svom srcu? (Ne poseduje.) Zar ljudi ne deluju na osnovu svojih iskvarenih naravi kada ne poseduju istinu? Dakle, da bi pri obavljanju dužnosti činio nešto pozitivno, šta čovek mora da poseduje? Zar ne mora da razume istinu? Ako čovek ne može da primenjuje istinu dok obavlja svoju dužnost, već zna samo da se vlada po sopstvenom nahođenju, koji je to kvalitet? Zar to nije službovanje? To je isto kao da Bog angažuje nevernika da Mu službuje. Ako ne tragaš za istinom niti ulaziš u istina-stvarnost, onda službuješ. Da li mislite da je Bog voljan da vidi ljude koje želi da spasi samo kako službuju, a da ne postupaju praktično i u skladu s Njegovim rečima da bi postigli spasenje? (Nije voljan.) Zašto nije voljan? (Bog je stvorio ljude da bi mogao da ih zadobije.) To je tačno, Bog je stvorio ljude da bi Sebe ispoljio, i naročito da bi ih zadobio. Zašto je Bog nezadovoljan kada ljudi samo službuju? (Zato što ljudsko delovanje nije ono što Bog želi.) Šta, dakle, Bog želi? (Bog želi iskrenost ljudi.) Zar službovanje Bogu nije samo po sebi iskrenost? Bez obzira na to da li je služba koju obavljaš prava i iskrena, ako ne stremiš ka istini, čak i da službuješ celog života, nećeš zadobiti istinu. Ako ne zadobiješ istinu, to znači da nećeš zadobiti Boga, niti će Bog zadobiti tebe, tako da tvoje službovanje nema ni vrednost ni značenje. Bez obzira na to koliko godina službuješ, ako ne stremiš ka istini, Bog te neće zadobiti, što znači da se još uvek opireš Bogu. Ko je uzrok tome? Uzrok su ljudi koji se sami ne trude da sarađuju, koji ne streme ka istini; to je samo po sebi osnovni uzrok. Kako se s praktične strane može objasniti to da Bog ne zadobije nekoga? Tako što ta osoba uvek ima lične namere dok obavlja dužnost i ne daje svoje srce Bogu, te njeno srce nije okrenuto Njemu, niti je njeno srce za Njega. Ona nema obzira prema Njegovim namerama, a još manje pokušava da Mu udovolji ispunjavanjem svoje dužnosti. Najjednostavnije objašnjenje jeste da ta osoba nije iskrena prema Bogu, tako da za nju nema baš nikakve nade. Bog nadzire ljude da vidi da li iskreno veruju u Njega; On želi njihovu iskrenost. Šta znači biti iskren? (Imati srce koje se okreće Bogu, srce koje se pokorava Bogu.) Tako je. Ako neko nema srce koje se okreće Bogu, koje Mu se pokorava, da li se ta osoba onda može nazvati dobrom osobom? Može li Bog da voli takvu osobu? Može li osoba koja nije jednodušna sa Bogom da istinu sprovede u delo? Da li imate srce koje se pokorava Bogu? Možete li da stojite uz Boga u svemu? Da li se vaše srce okreće Bogu? Ne bi bilo pravedno prema vama reći da niste nimalo iskreni, ali takođe bi bilo netačno reći da zaista mrzite Sotonu, da ste u stanju da se pobunite protiv Sotone i potpuno se okrenete Bogu. To zahteva da posedujete srce koje je pokorno Bogu, da stremite ka istini i da bolje shvatite istinu. Kakvo srce Bog želi da ljudi imaju? Pre svega, to srce mora da bude iskreno i ljudi moraju da budu u stanju da svoju dužnost obavljaju savesno i s obe noge na zemlji, da budu u stanju da se pridržavaju dela crkve, bez takozvanih „velikih ambicija” ili „uzvišenih ciljeva”. Svaki korak ostavlja trag dokle god ljudi slede i obožavaju Boga, dok se ponašaju kao stvorena bića; oni više ne teže da postanu izuzetne ili velike ličnosti, a još manje osobe sa posebnim moćima, i ne obožavaju kreacije na drugim planetama. Pored toga, to srce mora da voli istinu. Šta se pre svega podrazumeva pod ljubavlju prema istini? To znači voleti pozitivne stvari, imati osećaj za pravdu, biti u stanju da se iskreno daješ Bogu, da Ga istinski voliš, pokoravaš Mu se i svedočiš o Njemu. Naravno, to možeš da postigneš tek kada shvatiš istinu. Neko ko ima takvo srce osoba je koja ima normalnu ljudskost. Neko ko ima normalnu ljudskost mora u najmanju ruku da poseduje savest i razum. Kako može da se zna da li osoba poseduje savest i razum? Ako je ono što govori i radi u osnovi u skladu s merilima savesti i razuma, onda je to, iz ljudske perspektive, dobra osoba i neko je ko se uklapa u prihvatljiva merila. Ako pored toga može i da shvati istinu i da deluje u skladu s istina-načelima, onda ona ispunjava Božje zahteve, koji su viši od merila savesti i razuma. Neki kažu: „Bog je stvorio čoveka. Bog nam je dao dah života i Bog je taj koji nas opskrbljuje, hrani i vodi da stasamo u odrasle osobe. Ljudi koji imaju savest i razum ne mogu da žive ni za sebe ni za Sotonu; oni treba da žive za Boga i da ispunjavaju svoju dužnost.” To je tačno, ali to je samo širok okvir, gruba skica. Što se tiče pojedinosti o tome kako živeti za Boga u stvarnosti, to podrazumeva savest i razum. Kako onda neko živi za Boga? (Dobro obavlja dužnost koju stvoreno biće treba da obavlja.) Tačno. Sve što u ovom trenutku radite služi ispunjavanju dužnosti čoveka, ali u stvarnosti, za koga to radite? (Za Boga.) Jeste, za Boga, to je saradnja s Njim! Nalog koji ti je Bog izdao tvoja je dužnost. Sudbinski je predodređena i On njome upravlja, ili, drugim rečima, Bog je Onaj ko ti predaje taj zadatak i želi da ga obaviš. Pa, kako onda možeš da se osloniš na svoju savest da ga dovršiš i uradiš dobro? (Moramo da uložimo sav svoj trud.) Morate da uložite sav svoj trud, čime se ispoljava vaše oslanjanje na vlastitu savest. Pored toga, morate da koristite celo srce i da ispunite svoje obaveze – nemojte biti površni u vezi s tim. Bog ima svoja očekivanja i cenu Svog mukotrpnog truda oko nas. Imajući u vidu da je Bog predodredio da treba da ispunimo tu odgovornost i obavimo tu dužnost, ne treba da Ga izneverimo, razočaramo, niti rastužimo. Treba dobro da obavimo svoju dužnost i da damo Bogu savršen, zadovoljavajući odgovor. Oslanjamo se na Boga za ono što ne možemo da uradimo, učimo više o svojim zanimanjima i pomnije tražimo istina-načela. Bog nam daje život, tako da treba dobro da obavljamo svoju dužnost; jer svakog dana u životu treba dobro da obavimo dužnost za taj dan. Treba da učinimo ono što nam je Bog poverio kao našu osnovnu misiju, da postignemo da obavljanje dužnosti bude prva stvar u našim životima kako bismo je dobro obavili. Iako ne težimo savršenstvu, možemo da usmerimo trud u pravcu istine i da delujemo na osnovu Božjih reči i istina-načela, tako da možemo da udovoljimo Bogu, da posramimo Sotonu i da se ne kajemo. To je stav koji vernici treba da imaju prema svojoj dužnosti. Kada stigneš do četrdesete ili pedesete godine – ili čak sedamdesete ili osamdesete – kada se osvrneš na stvari koje si činio kada si bio mlad i neuk, videćeš da si, iako tada još nisi dostigao neku starost, sve činio svim srcem i snagom; uvek si delovao na osnovu svoje savesti, nisi izneverio Boga, nisi Ga razočarao niti rastužio, i u srcu si prihvatio Božji nadzor i proveru. Kada se sve to postigne i kada Bogu predaš svoj obavljeni ispit, Bog će reći: „Iako posao nisi baš najbolje obavio, s prosečnim rezultatima, ipak si iskoristio svu svoju snagu i nisi zanemario svoju dužnost.” Zar to nije postupanje zasnovano na tvojoj savesti? Dakle, kada ljudi često pokazuju svoju iskvarenost, kada imaju sopstvena opredeljenja, želje i sklonosti, čak do te mere da potpuno krše merila svoje savesti i gube svoju normalnu ljudskost, šta treba učiniti? Moraš da se moliš Bogu i da se pobuniš protiv sebe, ne možeš da dozvoliš da te takve stvari ograničavaju niti da kontrolišu tvoju savest i razum. Kada tvoja savest bude u stanju da upravlja tvojim postupcima, tvojim zanimanjem i tvojim životom, onda će ti biti lako da savladaš sebične porive tela i moći ćeš da zadobiješ taj aspekt istine. To je najmanje što treba da poseduješ. Što se tiče toga kakvo ljudsko srce Bog želi, o koliko aspekata sam upravo govorio? (Tri aspekta: pošteno srce, istinoljubivo srce i posedovanje savesti i razuma.) Unutar poštenog i istinoljubivog srca ima još nekih pojedinosti, trebalo bi kasnije da razmislite o tome i da izvučete zaključke. U najmanju ruku, ono što čovek treba da poseduje jesu savest i razum koje treba da ima neko sa normalnom ljudskošću. Ako neko nema savest ili razum, onda gubi svoju normalnu ljudskost, ne može ništa dobro da uradi, ne može ništa da postigne, i na kraju će doživeti potpuni neuspeh. Ali, ako ima samo savest i razum, ako živi na osnovu svoje savesti i ne čini ništa loše, da li to znači da stupa na pravi put verovanja u Boga? Da li može da dostigne Božje odobravanje živeći samo na osnovu svoje savesti i razuma? Nikako ne može.

Ulazak na pravi put vere u Boga takođe zahteva da poseduješ bogobojažljivo srce. Pre svega, kada se radi o statusu, ljudi su stvorena bića i veoma su niskog statusa; Bog je Stvoritelj, Najuzvišeniji. Kada se radi o ljudskoj razboritosti, šta ljudi treba da urade da bi se plašili Boga? Recimo da ti se nešto desi i ti misliš da bi postupanje na neki određeni način bilo u suprotnosti sa istinom, ali ne znaš šta treba da uradiš da bi bio u skladu sa Božjom namerom. Ako imaš bogobojažljivo srce, šta treba da radiš? Moraš da se moliš Bogu, da tražiš istinu, da pronađeš put primene istine, a zatim da deluješ. Ako neko nema bogobojažljivo srce, kako će se ponašati? Radiće šta god mu se prohte, misleći: „Namera mi je u svakom slučaju dobra, tako da je u redu ako to uradim.” On ne radi ono što drugi savetuju, niti sluša druge; on odlučuje da radi ono što je u okviru njegovih planova i nema te sile koja može da ga natera da se predomisli. Da li je to neko ko ima bogobojažljivo srce? (Nije.) Postoje ljudi koji, iako znaju da Bog voli poštene ljude i da ne smeju da lažu, i dalje misle da će zbog nečega, ako kažu istinu, izgubiti obraz, da će izgubiti profit, a možda se ni njihov status neće održati. Oni se dvoume i ipak slažu, misleći: „Nije strašno jednom slagati, pa ne lažem stalno. A i kad lažem, ne vidim da to ima ikakvih posledica, pa neće biti problema ni ako još jednom slažem.” Nakon što sve proračuna, on odlučuje da radi po svome i ne oseća nikakav prekor u srcu, niti želi da se moli i prihvati Božji nadzor. Da li je to neko ko ima bogobojažljivo srce? (Nije.) Dakle, ako postoji neko ko ima bogobojažljivo srce, kako će se ponašati? (Neće postupati nesmotreno niti svojevoljno.) Te dve reči su sasvim prikladne. Kako onda u praksi možete da ne postupate nesmotreno niti svojevoljno? (Treba da imamo srce koje traga.) Kada se suoče s problemom, neki ljudi traže odgovor od drugih, ali kada druga osoba govori u skladu sa istinom, oni to ne prihvataju, nisu u stanju da poslušaju i u svom srcu misle: „Obično sam bolji od njega. Ako ovaj put poslušam njegov predlog, zar neće izgledati kao da je on bolji od mene? Ne, ne mogu da ga poslušam. Postupiću onako kako ja mislim da treba.” Onda nađu razlog i izgovor da obore gledište druge osobe. Kakva je to narav kada neka osoba vidi nekoga ko je bolji od nje i pokušava da sroza tu drugu osobu, širi glasine o njoj ili koristi gnusna sredstva da je ocrni i potkopa njen ugled – čak i da je gazi – kako bi zaštitila svoje mesto u glavama ljudi? To nije samo nadmenost i uobraženost, to je Sotonska narav, to je zlobna narav. To što je ta osoba u stanju da napada i udalji ljude koji su bolji i jači od nje je podmuklo i rđavo. A to što je ništa neće zaustaviti da srozava ljude pokazuje da u njoj ima mnogo toga đavolskog! Živeći u skladu sa Sotonskom naravi, ona je sklona da omalovažava ljude, da pokušava da im smesti, da im otežava život. Zar to nije zlodelo? Živeći tako, ona i dalje misli da joj ništa ne fali, da je dobra osoba – ali kada vidi nekog boljeg od sebe, sklona je da tom nekom zadaje muke, da ga celog izgazi. O čemu se ovde radi? Zar ljudi koji su sposobni da čine takva zlodela nisu beskrupulozni i svojevoljni? Takvi ljudi misle samo na sopstvene interese, misle samo na svoja osećanja i jedino žele da ostvare sopstvene želje, ambicije i ciljeve. Nije ih briga koliko štete nanose radu crkve i radije žrtvuju interese doma Božjeg kako bi zaštitili svoj status u glavama ljudi i sopstveni ugled. Zar takvi ljudi nisu nadmeni i samopravedni, sebični i podli? Ne samo da su nadmeni i samopravedni, već su i izuzetno sebični i podli. Uopšte se ne obaziru na Božje namere. Da li takvi ljudi imaju bogobojažljivo srce? Oni uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Zato se i ponašaju bezobzirno i rade šta god im se prohte, bez ikakvog osećaja krivice, bez ikakve strepnje, bez ikakve bojazni ili brige, i ne razmišljaju o posledicama. To je ono što često rade i kako su se uvek ponašali. Kakva je priroda takvog ponašanja? Blago rečeno, takvi ljudi su isuviše zavidni i imaju isuviše jaku želju za ličnim ugledom i statusom; isuviše su lažljivi i podmukli. Oštrije rečeno, suština problema je u tome što takvi ljudi uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Oni nisu Bogom zastrašeni, veruju da su vrlo bitni i svaki aspekt sebe smatraju višim od Boga i višim od istine. U njihovim srcima, Bog nije dostojan pomena, već je beznačajan i uopšte nema nikakav status u njihovim srcima. Da li oni koji u svojim srcima nemaju mesta za Boga i koji nemaju bogobojažljivo srce, mogu da sprovedu istinu u delo? Ne, nikako. Dakle, kada obično idu okolo, veselo se zanimajući nečim i ulažući dosta energije, šta oni zapravo rade? Takvi ljudi čak tvrde da su sve napustili da bi se dali Bogu i da su mnogo propatili, dok zapravo motiv, načelo i cilj svih njihovih postupaka leže u sticanju ličnog statusa i prestiža, kao i u zaštiti vlastitih interesa. Da li biste rekli da je takva osoba užasna? Kakvi to ljudi veruju u Boga već dugi niz godina, a ipak nemaju bogobojažljivo srce? Zar nisu nadmeni? Zar nisu Sotone? A kome bogobojažljivo srce najviše nedostaje? Osim zveri, tu su i zli i antihristi, đavoli i oni koji pripadaju Sotoninom soju. Oni uopšte ne prihvataju istinu; u potpunosti su lišeni bogobojažljivog srca. Sposobni su za svako zlo; oni su neprijatelji Boga i neprijatelji Njegovog izabranog naroda.

U kojim to stvarima iz svakodnevnog života imate bogobojažljivo srce? A u kojima nemate? Da li si u stanju da mrziš nekoga kada vređa tvoje interese ili kada na njih nasrće? A kada nekoga mrziš, jesi li u stanju da ga kazniš i osvetiš mu se? (Da.) Onda se od tebe zaista treba plašiti! Ako nemaš bogobojažljivo srce i u stanju si da činiš zle stvari, u tom je slučaju ta tvoja pakosna narav previše ozbiljna! Normalna ljudskost treba da poseduje ljubav i mržnju, s tim da ono što volite morate jasno da razgraničite od onoga što mrzite. U svom srcu treba da volite Boga, da volite istinu, da volite pozitivne stvari i da volite svoju braću i sestre, a treba da mrzite Sotonu i đavole, da mrzite negativne stvari, da mrzite antihriste i da mrzite zle ljude. Ako biste bili u stanju da iz mržnje tlačite svoju braću i sestre i svetite im se, onda bi to bilo vrlo zastrašujuće i to predstavlja narav zle osobe. Neki ljudi naprosto imaju misli i ideje ispunjene mržnjom – imaju zle zamisli, s tim da nikada ne bi učinili ništa zlo. To ipak nisu zli ljudi, jer kada se nešto dogodi, oni mogu da traže istinu i da vode računa o načelima prema kojima se ponašaju i rešavaju stvari. Kada su u kontaktu sa drugim ljudima, od njih ne traže više nego što bi trebalo; ako se sa nekom osobom dobro slažu, nastaviće da sa njom budu u kontaktu; ako se, pak, ne slažu, neće to učiniti. To jedva da utiče na obavljanje njihove dužnosti ili na njihov život-ulazak. Bog im je u srcu i imaju bogobojažljivo srce. Nisu spremni da Boga uvrede i plaše se da to učine. Iako ti ljudi mogu da gaje određene pogrešne misli i ideje, ipak su u stanju da se protiv njih pobune i napuste ih. U svojim postupcima su suzdržani i neće izgovoriti nijednu nedoličnu reč, niti reč kojom vređaju Boga. Osoba koja govori i postupa na ovaj način jeste neko ko ima načela i ko primenjuje istinu. Tvoja ličnost možda nije u skladu sa ličnošću neke druge osobe, i moguće je da ti se ta osoba ne dopada, ali ćeš, dok zajedno sa njom radiš, ostati nepristrasan i tokom obavljanja svoje dužnosti nećeš davati oduška svojim frustracijama, niti ćeš svoje frustracije iskaljivati na interesima Božje porodice; stvari možeš da rešavaš u skladu sa načelima. Šta se time ispoljava? Time se ispoljava to što u osnovi imaš bogobojažljivo srce. A ako poseduješ i nešto više od toga, kada primetiš da neko drugi ima određene nedostatke ili slabosti, čak i ako te je taj uvredio ili ti nije naklonjen, u tebi će i dalje postojati potreba da se prema njemu ponašaš ispravno i s ljubavlju mu pomogneš. To označava da u tebi ima ljubavi, da si osoba koja poseduje ljudskost, da si neko ko je ljubazan i ko može da primenjuje istinu, da si poštena osoba koja poseduje istina-stvarnosti, i da si neko sa bogobojažljivim srcem. Ako si i dalje sitan rastom, ali imaš volju i spreman si da težiš istini, da težiš da stvari obavljaš u skladu sa načelom, i u stanju si da prema načelu rešavaš stvari i postupaš sa drugima, tada se i to računa kao da imaš donekle bogobojažljivo srce; to je najosnovnije. A ako ne možeš da dostigneš čak ni ovo i ne možeš da se obuzdaš, tada si u velikoj opasnosti i zaista te se treba plašiti. Da dobiješ neki položaj, mogao bi da kažnjavaš ljude i da im zagorčavaš život; tada bi u svakom času mogao da se pretvoriš u antihrista. Bez obzira na to da li je neka osoba dobra ili loša, bez obzira na to kako veruje u Boga ili kojim putem ide, biće otkrivena za koju godinu. Moraš da se ophodiš prema njoj na principijelan način, kakav god njen ishod mogao biti, bez obzira da li treba da bude kažnjena ili nagrađena – to je pitanje koje Bog rešava. Dokle god si u stanju da razlučuješ i da se prema njoj ponašaš u skladu s načelima, to će biti dovoljno. Bez obzira na to s kim imaš posla, sve dok Bog ne odredi kakav će biti ishod takvih ljudi, sve dok ih crkva ne protera i Bog ne kazni, i dok bivaju spasavani, ti treba strpljivo i iz ljubavi da im pomažeš; ne treba da određuješ ishod takvih ljudi, niti treba da koristiš ljudska sredstva da ih kazniš. Ako takvi ljudi imaju otkrivanja iskvarenosti, možeš da ih orezuješ, ili možeš iskreno da otvoriš svoje srce i započneš razgovor u zajedništvu kako bi im pomogao. Međutim, ako razmišljaš o kažnjavanju, izopštavanju i podmetanju tim ljudima, pokušavajući da ispraviš nepravde u ime Neba, onda ćeš biti u nevolji. Da li bi to bilo u skladu sa istinom? Takve misli su posledica vrele krvi; te misli dolaze od Sotone i potiču iz ljudske ogorčenosti, kao i od ljudske zavisti i gnušanja. Takvo ponašanje nije u skladu sa istinom. To je nešto što bi donelo odmazdu nad tobom i to ne smeš da radiš. Da li si u stanju da smisliš različite načine da kazniš ljude zato što ti se ne sviđaju ili zato što se ne slažu sa tobom? Da li ste ikada ranije učinili tako nešto? Koliko ste puta to učinili? Zar niste uvek indirektno omalovažavali ljude, iznosili oštre primedbe i bili sarkastični prema njima? U kakvim ste stanjima bili kada ste radili takve stvari? Tada vam je to bio odušak i osetili ste se srećnim; stekli ste nadmoć. Međutim, kasnije ste pomislili u sebi: „Učinio sam tako odvratnu stvar. Nemam bogobojažljivo srce i prema toj osobi sam se poneo vrlo nepravedno.” Jeste li se, duboko u sebi, osećali krivim? (Da.) Iako nemate bogobojažljivo srce, bar imate neki osećaj griže savesti. Dakle, da li ste i dalje u stanju da ponovo radite takve stvari u budućnosti? Da li i dalje možeš da napadaš i tražiš osvetu protiv ljudi kad god ih prezreš i ne slažeš se s njima, ili kad god ti se ne pokoravaju ili te ne slušaju? Kakvu ljudskost poseduje osoba koja čini tako nešto? Što se tiče njene ljudskosti, ona je zlonamerna. Kada se prema istini samerava, ona nema bogobojažljivo srce. U njenom govoru i postupcima nema načela; ponaša se bezobzirno, govori i radi šta joj je volja. Da li takvi ljudi poseduju istina-stvarnosti? Naravno da ne; odgovor je „ne”, sto posto. Može li Mu se osoba koja nema bogobojažljivo srce istinski pokoriti i obožavati Ga? Nikako.

Neki ljudi kažu: „Kada vidim da nailaze katastrofe, često se molim Bogu, ni za tren se ne usuđujem da Ga napustim, i molim Ga za smernice i zaštitu. Kada noću sȃm idem putem, kada zapadnem u opasnost, uvek se oslanjam na Boga, ne usuđujem se da Ga napustim i molim Ga da mi pomogne. Kada obavljam svoju dužnost, srce mi se stalno moli Bogu i traži nešto od Njega: da mi ne dozvoli da budem površan, i da On preuzme komandu. Pokušavao sam to i ranije, i ako Bog ne dela, onda ne mogu ništa da učinim, jer ja sȃm nemam ništa.” Da li je to neko ko ima bogobojažljivo srce? (Nije.) Da li je pogrešno oslanjati se na Boga? Da li je pogrešno tražiti zaštitu od Boga? Reči koje su ovde izgovorene nisu pogrešne, ali takvo stanje nije normalno. To znači da se obraćaš Bogu samo zato što nemaš na šta da se osloniš i nemaš gde, sateran si u ćošak, nemaš izbora po tom pitanju, pa Njega želiš da upotrebiš u svoju korist ne bi li ostvario svoje ciljeve. Da li je to bogobojažljivost? Čim problemi nestanu, skroz ćeš zaboraviti na Boga. Kako to da se na Boga ne oslanjaš kada si najsrećniji, kada si preplavljen uspehom, kada je tvoj status uzdignut iznad svih drugih tako da ti laskaju i klanjaju ti se? Kako to da tada ne prihvataš Božje ispitivanje niti tražiš Njegovo vođstvo? Kako to da ne pitaš Boga da li je sve što činiš u skladu s Njegovom namerom? Kada činiš zlo, kada uzdižeš smog sebe i svedočiš o sebi, kako to da ne pitaš Boga je li to u skladu s Njegovom namerom? Kako to da sebe ne preispituješ, niti se oslanjaš na Boga da te obuzda? Koja je to vrsta problema? Kako se zovu sva takva stanja? Odsustvo bogobojažljivog srca. Može li osoba koja nema bogobojažljivo srce dobro da obavlja svoju dužnost? Može li da postane uistinu dobra osoba? Da li može da uđe u istina-stvarnost? (Ne, ne može.) Zaista ne može. Bez bogobojažljivog srca, ona nikako ne može dobro da obavlja svoju dužnost, niti može da sprovede istinu u delo ili da se potčini Bogu, čak i da to želi. Bez bogobojažljivog srca, nije lako primenjivati istinu. Ako ta osoba želi dobro da obavlja svoju dužnost, sigurno će biti previše poteškoća i smetnji, i neće moći uspešno da sprovede istinu u delo. U tom trenutku, morate da smirite svoje srce i da na trenutak razmislite. Na osnovu vašeg trenutnog rasta, i dalje vam je veoma teško da svoju dužnost obavite prema prihvatljivom merilu, jer većina vas samo razume reči, doktrine i propise, a poseduje i neke lične želje, ideale i elan. Ali, vaše polazište i vaša merila primene nisu uspostavljena na temeljima reči Božje. Vi još uvek niste zaista ušli u istina-stvarnost; vi se samo pridržavate propisa. Ako ne stremite ka istini, to će biti veoma opasno za vas u budućnosti. Ako verujete u Boga, ali ne primenjujete istinu ili se ne pokoravate Bogu, onda ćete pre ili kasnije biti isključeni. Čovekova istinita ili lažna vera meri se godinama; samo zato što ste u Boga verovali dugi niz godina, mnogo vremena, ne znači da uistinu verujete, niti da će vas Bog odobriti. Na kraju Bog neće priznati ljude koji ne primenjuju istinu. On će ih otkriti i isključiti. To treba da shvatite.

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o četiri uslova koji se moraju ispuniti da bismo krenuli pravim putem verovanja u Boga. Ali, postoji još jedan, konačni uslov, koji je najvažniji od svih, a takođe je i nešto što često govorite. Razmislite na trenutak šta bi to moglo da bude. (Da volimo Boga.) Za sada se nećemo dotaći ljubavi prema Bogu, u kojoj većina ljudi daleko zaostaje. Hajde da se dotaknemo nečeg praktičnijeg i stvarnijeg, nečega što uključuje istinu koju ljudi zapravo mogu da dostignu. (Da se pokore Bogu.) Tako je. To znači imati srce koje je pokorno Bogu. Ljudi uglavnom, kada ih nešto zadesi, zapravo ni ne poznaju ispravna načela primene, niti znaju u kojem pravcu da se okrenu, niti ka kojem cilju da krenu. A tu se postavlja pitanje njihovog stava i stanja: moraju da imaju srce koje je pokorno Bogu. To je ono što ljudima najviše treba. Na primer: recimo da ti se nešto desi i ti ne znaš šta da radiš, niti si od nekog drugog čuo šta treba da radiš. To možda nije u skladu sa tvojim predstavama i uobraziljom, i možda nije baš po tvom ukusu; tako da u srcu osećaš određeni otpor i pomalo si uznemiren. Dakle, šta bi trebalo da činiš? Postoji jedan najjednostavniji način primene, a to je da se pre svega bude pokoran. Pokornost nije spoljašnja radnja ili izreka, niti je to neka usmena tvrdnja – postoji stanje koje leži unutar nje. To ne bi trebalo da vam je nepoznato. Na osnovu sopstvenog stvarnog iskustva, kako mislite da ljudi govore, deluju i razmišljaju, i kakvo stanje i stav imaju kada se zaista pokore? (Što se tiče stvari koje još uvek ne shvataju, oni prvo ostave po strani svoje predstave i uobrazilju. Traže istinu i Božje namere. Ako posle traženja i dalje ne shvataju, onda uče da sačekaju Božje vreme.) To je jedan aspekt toga. Šta još? (Dok bivaju orezivani, ne raspravljaju se i ne pokušavaju da se odbrane.) To je još jedan aspekt tog stanja. Neki ljudi, iako se ne raspravljaju niti se pred tobom otvoreno brane, ipak jesu puni pritužbi i nezadovoljstva. Ne govore ti to u lice, već nesmotreno pričaju iza tvojih leđa, šireći to svuda. Da li je to pokoran stav? (Nije.) Šta je onda, zapravo, pokoran stav? Pre svega, moraš da imaš pozitivan stav: dok prolaziš kroz orezivanje, u početku ne preispituješ šta je ispravno i pogrešno – naprosto to prihvataš, pokornog srca. Na primer, neko bi mogao da kaže da si uradio nešto pogrešno. Iako u srcu ne razumeš i ne znaš šta si zgrešio, ipak to prihvataš. Prihvatanje je pre svega pozitivan stav. Pored toga, postoji stav koji je nešto negativniji, a to je da se ćuti i da se ne pruža nikakav otpor. Kakvo ponašanje to podrazumeva? Ne raspravljaš se, ne braniš se i ne izmišljaš objektivne izgovore za sebe. Ako uvek izmišljaš izgovore, pravdaš se i prebacuješ odgovornost na druge, da li je to otpor? To je buntovnička narav. Ne treba da odbijaš, da se opireš, niti da se raspravljaš. Čak i ako ispravno rasuđuješ, da li je to istina? To je objektivni ljudski izgovor, a ne istina. Niko od tebe ne traži objektivne izgovore – zašto se to dogodilo ili kako je do toga došlo – već se kaže da priroda tog postupka nije u skladu sa istinom. Ako je tvoje znanje na tom nivou, zaista ćeš biti u stanju da prihvatiš i da se ne opireš. Ključno je prvo imati pokoran stav kada te nešto zadesi. Postoje ljudi koji se uvek raspravljaju i brane kada se suoče sa orezivanjem: „Nisam ja jedini krivac za to, zašto je onda odgovornost pala na mene? Zašto me niko ne brani? Zašto sam samo ja odgovoran za to? Našli smo se u situaciji u kojoj ’svako ima neke koristi od toga, a samo jedna osoba snosi krivicu’. Kakav sam ja maler!” Kakva je to emocija? To je otpor. Iako naizgled klimaju glavom i priznaju svoju grešku, i prihvataju je na rečima, u srcu se ipak žale: „Ako ćeš da me orežeš, onda to uradi, ali zašto moraš da koristiš tako grube reči? Kritikuješ me pred toliko ljudi, a gde ja da se denem? Ne obračunavaš se sa mnom s ljubavlju! Napravio sam jednu sitnu grešku, a ti pričaš bez prestanka, zašto?” Dakle, oni se opiru i odbacuju takvo ophođenje u svom srcu, tvrdoglavo mu se suprotstavljaju, nerazumni su i skloni svađi. Neko ko tako razmišlja i tako se oseća očigledno je buntovan i protivan, pa kako onda može da ima iskreno pokoran stav? Kada se suočiš sa orezivanjem, koje radnje predstavljaju stav prihvatanja, pokoran stav? U najmanju ruku, moraš trezveno da razmišljaš i da budeš razuman. Kao prvo, moraš da se pokoriš i ne smeš da se opireš, niti da odbijaš, i moraš da imaš razuman pristup. Tako ćeš imati barem malo razuma. Ako želiš da dosegneš prihvatanje i pokornost, moraš da shvatiš istinu. Nije jednostavno shvatiti istinu. Kao prvo, moraš da prihvatiš stvari od Boga: u najmanju ruku, moraš da znaš da je orezivanje nešto što Bog dozvoljava da ti se dogodi, ili da dolazi od Boga. Bez obzira na to da li je orezivanje potpuno razumno ili nije, treba da imaš prihvatljiv, pokoran stav. Time se ispoljava pokornost Bogu, a istovremeno se i prihvata Božje ispitivanje. Ako se samo raspravljaš i braniš, misleći da orezivanje dolazi od čoveka, a ne od Boga, onda je tvoje shvatanje pogrešno. Kao prvo, nisi prihvatio Božje ispitivanje, a kao drugo, nemaš ni pokoran stav ni pokorno ponašanje u okruženju koje je Bog postavio za tebe. To je neko ko se ne pokorava Bogu. Ima ljudi koji ne prihvataju istinu niti preispituju sebe kada se suoče sa orezivanjem; samo slepo slede propise. Njihovo postupanje očigledno krši načela i svu krivicu svaljuju na Sotonu. Oni kažu: „Tako mu i treba! Ko je dozvolio tom starom Sotoni da se nepažljivo prikazuje, da nepažljivo postupa, da nepažljivo prekida stvari i nepažljvo pravi smetnje? Sotonu treba orezati, osramotiti ga do krajnjih granica da bi pokazao svoje lice i poniziti ga! Sotona treba da preuzme odgovornost za to; to nema nikakve veze sa mnom! Sva krivica treba da bude pripisana Sotoni!” Tada će njihovo srce biti zadovoljno i misliće da su pobedili Sotonu. Zar takav način razmišljanja nije besmislen? Očigledno je da su oni sami učinili nešto pogrešno, a tvrde da je Sotona to uradio. Dakle, da li su to na kraju bili oni ili Sotona? (Oni su ti koji su to uradili.) Da li oni istinski shvataju da su Sotona oni sami? (Ne.) Da li oni zapravo mrze Sotonu ili mrze sami sebe? To ne kažu jasno. Ukratko, neko ko ne prihvata da bude orezan neko je ko uopšte nije pokoran Bogu. Pokoravanje je najteža lekcija. Za većinu ljudi, kada im se desi nešto što je u skladu sa njihovim sopstvenim predstavama i uobraziljom, i u skladu sa njihovim sopstvenim ukusom, osećaju se prilično dobro, pa im je zadovoljstvo da se pokore i sve ide glatko. Njihova srca su opuštena i spokojna, i oni su srećni i zadovoljni. Ali, kada naiđu na nešto što nije u skladu sa njihovim predstavama, ili na nešto što je nepovoljno za njih, ne mogu da se pokore iako znaju da bi trebalo. Osećaju bol, nemaju drugog izbora nego da tiho pate i teško im je da govore o svojim teškoćama. Deprimirani su i puni pritužbi koje nemaju gde da odu, pa im srce kipti: „Drugi su u pravu. Oni imaju viši status od mene; kako mogu da ih ne slušam? Mogao bih isto tako da prihvatim svoju sudbinu. Moraću da budem oprezniji sledeći put, da ne isturam vrat – oni koji isture svoj vrat budu orezani. Nije lako biti pokoran. Veoma je teško! Moja ushićenost ugašena je kofom hladne vode. Želeo sam da budem neposredan i otvoren, ali na kraju bih uvek rekao nešto pogrešno, tako da sam stalno bio orezivan. Ubuduće ću ćutati i udovoljavati drugima.” Kakav je to stav? To je odlazak iz jedne krajnosti u drugu. Šta je krajnji cilj Božjeg dupuštanja ljudima da dobiju nauk pokornosti? Ma koliko nepravdi i bola u tom trenutku pretrpiš, ma koliko si osramoćen ili ma koliko povreda časti, sujete ili ugleda trpiš, sve to je sporedno. Najvažnije je da preokreneš svoje stanje. Koje stanje? U normalnim okolnostima, u dubinama ljudskog srca postoji neka vrsta nepopustljivog i buntovnog stanja – čiji je uzrok uglavnom to što ljudi u srcima imaju određenu vrstu ljudske logike i skup sledećih ljudskih predstava: „Sve dok su moje namere ispravne, nije važno kakav je ishod; ne treba da me orezuješ, a ako to radiš, ne moram da poslušam.” Ne razmišljaju da li su njihovi postupci u skladu sa istina-načelima niti kakve će biti posledice. Ono čega se uvek drže je sledeće: „Dokle god su moje namere dobre i ispravne, Bog treba da me prihvati. Čak i ako ishod nije dobar, ne smeš da me orežeš, a još manje smeš da me osudiš.” Tako ljudi rasuđuju, zar ne? To su ljudske predstave, zar ne? Čovek je neprestano opsednut sopstvenim rasuđivanjem – ima li u tome ikakve pokornosti? Svoje rasuđivanje si proglasio za istinu, a istinu si ostavio po strani. Veruješ da je ono što se slaže sa tvojim rasuđivanjem istina, a da ono što se ne slaže nije. Ima li smešnije osobe od tebe? Ima li nekog nadmenijeg i samopravednijeg? Koja iskvarena narav mora da bude razrešena da bi se naučila lekcija pokornosti? To je zapravo nadmena i samopravedna narav, koja je najveća prepreka ljudima da primenjuju istinu i da se pokoravaju Bogu. Osobe nadmene i samopravedne naravi najviše su sklone raspravi i neposlušnosti, uvek smatraju da su u pravu, pa ništa nije hitnije od rešavanja i orezivanja nečije nadmene i samopravedne naravi. Jednom kada ljudi postanu učtivi i prestanu da se raspravljaju da bi se opravdali, problem buntovništva će se rešiti i oni će biti u stanju da se pokore. Da bi ljudi bili sposobni da se pokore, zar ne moraju da poseduju određeni stepen razumnosti? Moraju da poseduju razum normalne osobe. U nekim stvarima, na primer, bez obzira na to da li smo postupili ispravno ili nismo, ako Bog nije zadovoljan, treba da radimo kako On kaže i da Njegove reči prihvatamo kao merilo za sve. Da li je to razumno? Takvo rasuđivanje treba naći u ljudima pre bilo čega drugog. Ma koliko patili, i bez obzira na naše namere, ciljeve i razloge, ako Bog nije zadovoljan – ako Njegovi zahtevi nisu ispunjeni – onda naši postupci nesumnjivo nisu u skladu sa istinom, tako da moramo da slušamo i pokoravamo se Bogu, i ne treba da pokušavamo da se raspravljamo s Njim, niti da Mu se pravdamo. Kada poseduješ takvu razumnost, kada poseduješ razum normalne osobe, lako je rešiti tvoje probleme i bićeš istinski pokoran. U kojoj god situaciji da se nađeš, nećeš biti buntovan i nećeš prkositi Božjim zahtevima; nećeš analizirati da li je ono što Bog traži ispravno ili pogrešno, dobro ili loše, već ćeš moći da budeš poslušan – i tako ćeš rešiti svoje stanje raspravljanja, nepopustljivosti i buntovništva. Da li svi u sebi imaju ta buntovna stanja? Ta stanja se često javljaju u ljudima i oni misle u sebi: „Dokle god su moj pristup, predlozi i sugestije razumni, čak i da prekršim istina-načela, ne treba da budem orezan, jer nisam počinio zlo.” To stanje je ljudima zajedničko. Njihov stav je da ne treba da budu orezani ako nisu počinili zlo; treba orezati samo ljude koji su počinili zlo. Da li je to ispravno gledište? Svakako da nije. Orezivanje je uglavnom usmereno na iskvarene naravi ljudi. Ako neko ima iskvarenu narav, treba ga orezati. Kada bi bio orezan tek kada počini zlo, to bi već bilo prekasno, jer bi nevolja već bila izazvana. Ako je uvreda naneta Božjoj naravi, onda si u nevolji i Bog može da prestane da dela u tebi – da li u tom slučaju ima uopšte svrhe da budeš orezan? Nema drugog izbora nego da budeš otkriven i isključen. Glavna poteškoća koja sprečava ljude da se pokore Bogu jeste njihova nadmena narav. Ako su ljudi zaista u stanju da prihvate sud i grdnju, uspešno će moći da reše svoju nadmenu narav. Bez obzira na stepen do kojeg su u stanju da je reše, to je korisno za primenu istine i za pokoravanje Bogu. Prihvatanje suda i grdnje pre svega služi tome da bi se rešila nečija iskvarena narav, da bi došlo do Božjeg spasenja. A ako su ljudi zaista u stanju da dostignu apsolutnu pokornost Bogu, da li i dalje treba da iskuse sud i grdnju? Da li i dalje treba da budu orezivani? Ne treba, jer su njihove iskvarene naravi već rešene. Kada se suoče sa Božjim sudom, grdnjom i orezivanjem, ljudi uvek vole da iznose svoje razloge. Ma koliko se ti raspravljao, ništa od toga nije istina; to ne znači da se tvoja iskvarena narav popravila, a još manje da si zaista pokoran Bogu. Dakle, nema smisla raspravljati se; rešavanje problema je najvažnije.

Ako neko nema srce koje je pokorno Bogu, u nevolji je. Ponekad ti Bog uredi okolnosti koje nisu onakve kakve si zamišljao da će biti, pa se opireš. Na primer, recimo da voliš čistoću i da ne voliš aljkave, neuredne ljude; odvratni su ti čim ih vidiš. Da li si u stanju da kontrolišeš sebe? Šta treba da uradiš? Prvo, moraš da imaš ispravan stav. Koji? (Pokoran stav.) Kako se pokoravaš? Koje misli čine pokoran stav? Šta sačinjava stvarnost pokornosti? Kada se susretneš sa takvim stvarima, mora da postoji uzajamno prilagođavanje. Ništa od toga nije problem. U čovekovom životu devet od deset stvari nije u skladu s njegovim željama. Možda ti se ne sviđa ovo ili ono, pa se ti, šta god da ti se dogodi, uvek zalažeš za sebe i žališ da je Bog nepravedan prema tebi. To je, u stvari, tvoj problem, zato nemoj da praviš buku ni oko čega. Kada dugo veruješ u Boga i mnogo si puta doživeo neuspeh, onda ćeš znati da nisi baš ugledan, da nisi bolji od bilo koga drugog. Kada se budeš setio kako si nekada verovao da si bolji, uzvišeniji i časniji od drugih, osećaćeš se skroz blesavo! Kada neko shvati malo istine, on je razumniji nego ranije, tako da mu je lako da prihvati istinu, i lako mu je da traži istinu i da se pokori Bogu kada mu se nešto dogodi. Moraš da naučiš kako da se prilagodiš svom okruženju. Vernici u Boga prvo moraju da imaju sledeće znanje: u crkvi postoje ljudi iz svih zemalja, a svaka zemlja ima različite običaje i navike. Te stvari ne predstavljaju kvalitet nečije ljudskosti; čak i ako su nečije životne navike dobre, normalne i uredne, i ako je taj čovek plemenitog karaktera, to ne znači da on shvata istinu. To moraš da razumeš i da pozitivno shvatiš. Pored toga, tvoje mane su brojne i previše si izbirljiv. Bog ti daje okruženje koje je dobro za tebe, tako da moraš da naučiš da mu se prilagodiš, da ne cepidlačiš o tuđim manama i, štaviše, da budeš u ljubavi i slozi sa drugima, da se zbližiš s njima, da uvidiš i saznaš njihove prednosti, a zatim da se moliš Bogu da ti pomogne da prevaziđeš sopstvene mane. To su pokoran stav i primena. Ako ti drugi ljudi baš i nisu po volji i to utiče na obavljanje tvoje dužnosti, onda treba da se distanciraš od njih, a ne da se mešaš s njima. Šta je mešanje? To je kada kažeš: „Moram da promenim ovu njihovu manu – neću odustati dok se ne promeni!” Kakvo je to ponašanje? Drsko, nadmeno i neuko. Nemoj da budeš takav. Svi smo mi obični ljudi; ne izgledamo ništa posebno. Svako od nas ima glavu, dva oka, nos i usta. Bilo da jedemo, hodamo ili radimo, svi smo isti, bez razlike; takođe, nismo bolji od drugih, tako da ne treba da vidimo sebe kao ugledne ili značajne. Čak i ako imaš neke veštine ili talente, nemaš čime da se pohvališ. Kao prvo, moraš da znaš gde ti je mesto, a kada se suočiš sa nekim pitanjima, moraš da ih sagledaš na osnovu Božjih reči, jer onda nećeš praviti buku ni oko ničega. Ako ti se desi nešto posebno, a ti zaista ne možeš da se pokoriš, i to utiče na obavljanje tvoje dužnosti, onda treba da se moliš Bogu i da tražiš istinu da to razrešiš. Ne petljamo se tamo gde nam nije mesto. Sve stvari sadrže Božju dobru volju. On uvežbava ljude kroz sve vrste okolnosti, dovodi do njihovog kaljenja i do toga da nauče da se pokoravaju, i na kraju, to kaljenje donosi plodove: oni su u stanju da se plaše Boga, da se klone zla i da udovolje Bogu, i onda dolazi do prave promene. Da bi stremio ka istini, prvo moraš da budeš voljan da patiš i moraš da naučiš da se pokoriš svojim okolnostima. Tvoje okolnosti često nisu baš jednostavne; možeš da dođeš u kontakt sa svakovrsnim ljudima i da se susretneš sa svakovrsnim čudnim stvarima. Ma šta da ti se desi, nemoj da se oslanjaš na svoju volju ili naglost, već stani pred Boga i moli se. Da bi to uradio, prvo moraš da imaš pokoran stav, što je unutrašnji kvalitet koji svi normalni ljudi treba da poseduju. Pored toga, ako se moliš i tražiš od Boga da deluje, a On ne deluje niti ti otvara izlaz, onda takođe moraš da se pokoriš. Trebalo bi da nastaviš da živiš u takvim okolnostima, dopuštajući Bogu da te orkestrira, a ne da na silu radiš stvari svojim rukama i da hodaš ispred Boga. To je jedini način da se živi vredan život. U stvarnost pokoravanja Bogu nije tako lako ući, jer niko ne živi u vakuumu. Gledajući svoj život, svaka osoba ima svoje navike i svoje subjektivne misli, porive i želje. Gledajući objektivno stanje, niko ne može u potpunosti da se prilagodi tvojoj volji u svojim rečima i postupcima. Dakle, najvažnija lekcija jeste da se svima omogući da nauče kako da se pokore svojim okolnostima i da traže Božju nameru u životnim okolnostima koje ih zadese. Bez obzira na to da li su ti životne okolnosti dobre ili loše, udobne ili bedne, postoje lekcije koje treba da savladaš. Oni koji žude za udobnošću i lagodnošću moraju da savladaju lekcije o pokornosti i patnji; moraju da postanu sposobni da prežive u svim okolnostima, da dobro obavljaju svoju dužnost i da budu postojani u svom svedočenju. Tek tada mogu da zadovolje Božje namere. Zar takva životna okolnost nije orkestrirana i uređena od strane Boga? Svi žude za dobrim životom, ali, ako žive u okolnostima koje su previše udobne i idealne, bez ikakvih patnji, da li će onda biti u stanju da se pokoravaju Bogu i da svedoče o Njemu? Kada ti Bog uredi neku poteškoću i loše okolnosti, ključno je pitanje da li si u stanju da budeš pokoran. Ako je svako u stanju da uvaži Božje namere pod takvim okolnostima i da praktično postupa u skladu s Njegovim zahtevima, onda moraš da istrpiš sve ono što nisi voljan da vidiš, ono što ti se ne sviđa; štaviše, ne smeš da budeš ograničen tim stvarima, već treba da budeš u stanju da normalno obavljaš svoju dužnost. Takvo iskustvo će doprineti razvoju tvog života. Neki kažu: „Ako drugi ne primenjuju istinu, onda ni ja neću da je primenjujem. Ako se oni ne pokoravaju, zašto bih se ja pokoravao? Ako oni nisu trpeljivi, zašto bih ja bio? Zašto uvek moram da radim stvari koje oni ne rade? Zašto uvek ja moram da se trudim? Ni ja neću to da radim.” Šta je s takvim stavom? Tvoja primena istine je tvoja stvar; to je stvar koja je između tebe i Boga i nema nikakve veze ni sa kim drugim. Niko drugi nema nikakvu obavezu da sarađuje s tobom. Ti si ti, oni su oni. Ako ne primenjuju istinu i ne uđu u istina-stvarnost, onda će na kraju oni biti ti koji će biti napušteni, a ne ti, i ti nećeš biti na gubitku. Da li ljudi koji se pokore Bogu mogu da budu na gubitku? Ne mogu. Ako to ne možeš da shvatiš, onda si naprosto mnogo glup!

Što se tiče život-ulaska, iako se radi o samo nekoliko reči razmenjenih u zajedništvu, ako ih iskreno prihvatite, ako ste u stanju da ih primenite u stvarnom životu i učinite ih svojom stvarnošću, onda moje reči nisu bile uzalud. Dakle, bez obzira na to o kojem se aspektu stvarnosti radi, pa čak i kada je to samo nekoliko reči, ako istina nađe put do tvog srca, i ako je primenjuješ kao istinu, onda će se ona ukoreniti, cvetati i doneti plod u tebi. Istina će postati tvoj život, i moći ćeš da je proživiš i ostvariš. To je dobar rezultat. Ako bih svakog dana sa vama razgovarao u zajedništvu, a da vi, ma koliko Ja pričao, ništa od toga ne napravite – ako niko to ne bi primio u svoje srce, već bi i dalje radio šta god mu je volja, ponašao se svojevoljno i bezobzirno, ne bi slušao ono što govorim, i još uvek bi živeo po svojoj volji, mašti i predstavama – zar onda ne bih govorio uzalud? Nije važno koliko vam reči o tome saopštim – važno je da li ih pažljivo saslušate, prihvatite i primenite. Istina je zaista i uistinu čovekov život. Ona nije grana nauke, nije znanje, nije narodno predanje, i nije argument – ona je čovekov život. Može da ti omogući da pobegneš od Sotoninih okova, da se oslobodiš svoje iskvarene naravi, da živiš osećajući se snažno i silno, da živiš udobnije i da u životu imaš pravac i cilj. Istina zaista može da postane čovekov život. Ako Mi ne veruješ, onda idi, iskusi to i primenjuj ga neko vreme, vidi da li ima rezultata ili ne, i onda ćeš znati. Ako se često osećaš slabim i negativnim, onda mogu samo da kažem da još nisi zadobio istinu. Da si je zadobio, ne bi sada bio u tom stanju, tako bespomoćan, slab i krhak; ne bi tako često bio negativan, niti bi tako često stajao kao ukopan na raskršću, ne znajući gde da kreneš. To je sto posto sigurno! Da li shvataš? (Da.)

Sada smo završili razgovor u zajedništvu o pet uslova koji moraju da budu ispunjeni da bismo krenuli pravim putem verovanja u Boga. Kojih su to pet uslova? (Prvi: čovek mora da poseduje pošteno srce; drugi: čovek mora da ima istinoljubivo srce; treći: čovek mora da ima savest i razum; četvrti čovek mora da poseduje bogobojažljivo srce; peti: čovek mora da ima srce koje je pokorno Bogu.) Zapamtite tih pet uslova, razgovarajte u zajedništvu o njima i čitajte ih u molitvi kada se ništa drugo oko vas ne dešava. Pogledajte koja načela istine ste sproveli u delo u ovom periodu, pogledajte da li su vaše reči i dela iskreni, da li imate bogobojažljivo srce, da li imate pošteno srce dok obavljate svoju dužnost, da li jeste ili niste površni, da li biste rado da zabušavate, izbegavate odgovornost ili da varate, da li tražite i da li ste pokorni svim Božjim zahtevima. To morate da preispitujete s vremena na vreme. Samo postizanjem rezultata vaš život će napredovati.

15. septembar 2015. godine