Šta je život-ulazak? To je kada čovek, pošto shvati istinu, upozna Boga, pokori Mu se, razmisli o svojim iskvarenim naravima, spozna ih i oslobodi ih se, te na taj način uspe da sprovede istinu u delo. Kada je čovek u stanju da primeni istinu i istinski se pokori Bogu, onda je ušao u istina-stvarnost. Oni koji mogu da sprovedu istinu u delo su oni koji imaju život-ulazak. Čim istina postane čovekov život, njega više ga neće sputavati nijedna osoba, događaj ili stvar; on će tada biti u stanju da se istinski pokori Bogu, da Ga stvarno voli i da Ga istinski obožava. Upravo to znači posedovati istina-stvarnost i pravo svedočenje i to je krajnji rezultat život-ulaska. Ako neko dugo godina veruje u Boga, ali još uvek živi po sotonskoj naravi i ponaša se shodno sopstvenim željama, ne moli se niti traga za istinom, godinama veruje, ali se nimalo ne menja i gotovo se uopšte ne razlikuje od nevernika, onda takva osoba nema život-ulazak, nije stekla istinu i nije zadobila život. Ako nisi stekao istinu, onda živiš pod Sotoninom vlašću. Ne bi mogao da se pokoriš Bogu, da Ga voliš, da primenjuješ istinu ili da budeš jak, čak i kada bi to želeo. Ako ne možeš da budeš jak, u kakvom ćeš stanju biti zarobljen? Zar nećeš uvek biti zarobljen u stanju negativnosti? Uvek ćeš biti pod uticajem svoje okoline, u strahu da ćeš biti eliminisan, u strahu od Božjeg nezadovoljstva, u strahu od ovoga ili onoga, pasivno i nevoljno obavljajući mali deo svoje dužnosti i pripremajući po koje dobro delo. U suštini, drugi će te vući, voditi i terati i tek delić tebe biće aktivan i proaktivan, pa će rezultati koje ostvaruješ u obavljanju dužnosti biti nezadovoljavajući. Takvi ljudi nikada ne mogu da svoje srce daju Bogu i stalno ih sputavaju i vezuju mnogi ljudi, događaji i stvari i uvek su zarobljeni u negativnom stanju. Zbog toga im je život veoma zamoran. Mnogo pate i ne mogu da pronađu slobodu i olakšanje. Posle izvesnog vremena, njihova sopstvena snaga volje više ne može da ih održi i svakog dana žive po sotonskoj naravi, baš kao nevernici. Da li s tom vrstom verovanja u Boga čovek može da postigne spasenje? Neki kažu: „Pun sam entuzijazma, spreman sam da delam za Boga. Mlad sam, imam energiju i odlučnost i ne plašim se teškoća.” Ima li od svega toga vajde? Nema. Bez obzira koliko energije imaš, ona je beskorisna. Koliko dugo može da održi čoveka to malo energije? On će i dalje često padati i saplitati se i biće paralisan kada ga obuzme negativnost. Nema svrhe verovati u Boga ako ne razumeš istinu ili ako nemaš pravu veru. To je beskorisno ako imaš samo entuzijazam ili energiju. Te stvari nisu život, već samo trenutni čovekov entuzijazam i interesovanje. Ljudi imaju iskvarenu narav. Bilo da su muškog ili ženskog pola, stari ili mladi, svi imaju kratke nalete energičnosti, prolazni entuzijazam i prolazne porive; svima naiđe trenutak zanosa, trenutak uzbuđenja, ali to je hrabrost koja nastaje u usijanim glavama i kratko traje. Ljudske teorije, ideali i snovi raspadnu se za tili čas, a bez istine čovek ne može da opstane. Da li plahovit čovek može da obavlja svoju dužnost dobro? Može li da udovolji Bogu? (Ne može.) Prema tome, ljudi moraju da imaju život-ulazak, moraju da uđu u istina-stvarnost. Neki kažu: „Zašto je ulazak u istina-stvarnost tako mukotrpan? Zašto sam sputan tolikim sponama? Šta da radim?” Mogu li ljudi u rešavanju tog problema da se oslone sami na sebe? Neki, opet, kažu: „Imam volju i odlučnost. Ne plašim se poteškoća. Odlučio sam. Savladaću svaku prepreku, uhvatiću se u koštac sa tim izazovima. Ničega se ne bojim. Ma koliko teško bilo, istrajaću do kraja!” Da li je to korisno? Čoveka to može da održava neko vreme, ali praktične teškoće ostaju, a iskvarena narav će i dalje biti ukorenjena u njemu i neće se promeniti. Ako uporno i do samog kraja slediš Boga, ali ne promeniš svoju život-narav ili ne uđeš u istina-stvarnost, možeš li da dobiješ Božje odobrenje? I dalje ne možeš. Verovanje u Boga nije pitanje toga da li možeš da istraješ do kraja ili ne. Ključ je u tome da li možeš da stekneš istinu, život i Božje odobrenje. To je najvažnije. Ako čovek ne može da uđe u istina-stvarnost, ako istinu ne može da učini svojim životom, da li će njegov nalet entuzijazma ili polet dugo trajati? Neće. Ljudi moraju da shvate istinu i njome zamene nalete entuzijazma i energičnosti. Kada neko uspe da razreši svoju iskvarenu narav i poseduje veru i načela da primenjuje istinu, biće u stanju da nepokolebljivo istraje bez obzira na neuspehe. Bez obzira na okruženje, prepreke ili čak iskušenja sa kojima se suočava, uvek će se oslanjati na Boga i ugledati se na Njega da bi porazio Sotonu. Da bi to postigao moraš da često dolaziš pred Boga, poveravaš Mu se, pričaš Mu svoje teškoće u molitvi i iskreno Mu se obraćaš. Takođe, dok obavljaš svoju dužnost u stvarnosti i tokom svog stvarnog života, moraš da tragaš za načinom na koji ćeš postupati da bi mogao da primenjuješ istinu. Moraš da tražiš savet od ljudi koji razumeju istinu, koji imaju sposobnost da shvate istinu i da razgovaraš sa njima u zajedništvu; time ćeš steći nešto prosvećenja i pouke i pronaći put primene. Kada budeš u stanju da primenjuješ istinu, zar to neće rešiti tvoj problem? Ako uvek sve budeš držao u sebi i ne budeš razgovarao u zajedništvu, misleći: „Možda ću jednog dana imati veći rast i jednostavno ću prirodno razumeti istinu, tako da sada ne moram time da se bavim” – taj način razmišljanja je nejasan, nerealističan i verovatno će odgoditi stvari. Taj problem može se rešiti potragom i razgovorom sa ljudima koji razumeju istinu. Ako imaš sposobnost shvatanja, onda problem možeš da rešiš i čitanjem Božjih reči. Zašto ozbiljno ne pristupiš rešavanju tog problema? Ako ne tražiš istinu da bi ga rešio, zar će problem nestati sam od sebe? To je budalasto razmišljanje.

Kada vas sada zadese neke stvari, da li ste u stanju da tražite istinu? Da li ste naučili kako da tražite istinu? Pored toga što ste savladali određena načela u vašoj stručnoj oblasti, da li ste sposobni da tražite istinu kada se radi o vašem život-ulasku – da poboljšate svoja različita stanja i promenite svoju iskvarenu narav? Ako se još uvek žališ kada te orezuju jer si uradio nešto čime si prekršio načela, ako se još uvek osećaš ograničeno jer su te orezivali, i ako razmišljaš čak i o tome da odustaneš od sebe, jer misliš da ćeš biti eliminisan, i ako postaneš negativan i nemaran, zar onda tvoja sotonska narav nije toliko ozbiljna da te guši? Kada je reč o razumevanju istine, ljude muče brojne i velike poteškoće. Kada ih zadese problemi, njihove negativne strane prebrzo izbiju na površinu i predugo traju, pa oni presporo i premalo primenjuju istinu. Kada se ljudi nađu u određenim sredinama ili primete određene poglede drugih, ili čuju neke reči ili otkriju neke vrste informacija, u njima izbijaju negativne stvari, bez obzira na vreme i mesto. To su prirodna otkrivanja iskvarene naravi. Šta to dokazuje? Dokazuje da u ljudskom životu ne postoji nijedan element istine. Neprerađene stvari koje ljudi prirodno otkrivaju, bilo da ih zamišljaš u svojoj glavi ili ih izgovaraš svojim ustima, ili ako predstavljaju nešto što nameravaš ili planiraš da uradiš – namerno ili nenamerno – sve te stvari vezane su za tvoju iskvarenu narav. Odakle se otkriva iskvarena narav ljudi? Može se sa sigurnošću reći da se iskvarena narav ljudi otkriva iz njihove sotonske prirode, to je izvor. Imajući u vidu iskvarene stvari koje ljudi otkrivaju, jasno je da oni nemaju ni trunku istina-stvarnosti, da nemaju normalne ljudskosti, niti normalnog razuma. U ovom trenutku, vi možete da analizirate sebe. Ako obratite pažnju i usredsredite se na preispitivanje sebe, možete da saznate da li su vaše namere, misli i pogledi ispravni ili ne i da li su u skladu sa istinom ili nisu. Generalno posmatrano, uspećete da donekle razlučite te stvari i razumete ih. Dakle, pošto ih shvatite, da li ćete biti u stanju da tražite istinu kako biste pronašli rešenje? Ili ćete dopustiti da se te stvari same razvijaju i misliti: „Želim da razmišljam na ovaj način, jer mi je takvo razmišljanje korisno. Drugi nemaju pravo da se mešaju. Ako ne izgovaram glasno te stvari ili ne postupam po njima, ako samo razmišljam o njima, zar onda nije sve u redu?” Zar ne postoje ljudi koji to rade? Šta se time ispoljava? Takvi ljudi očigledno znaju da je pogrešno razmišljati na taj način, ali oni ne traže istinu, ne ostavljaju po strani svoje misli i ne bune se protiv njih. Uporno razmišljaju i ponašaju se na taj način, i potpuno su ravnodušni. Ti ljudi ne vole istinu i ne mogu da ostanu postojani.

Neki ljudi ne obavljaju nikakvu dužnost i niko od njih ne traži istinu – ti ljudi misle da im je, kao vernicima u Boga, dovoljno da samo čitaju Božje reči, da žive crkvenim životom i da ne rade loše stvari i ne ponašaju se razuzdano poput nevernika. Misle da će možda na kraju dobiti neke blagoslove i moći da prežive. Ljudi u svojoj veri u Boga gaje takve puste želje. Na površini deluje da ne čine teške propuste, ali uopšte nemaju život-ulazak, niti su stekli bilo kakvu istina-stvarnost. Onog trenutka kada neko počne od njih da traži istinu, oni shvate da su puni problema i nedostataka i postaju negativni, misleći: „Sve je gotovo, zar ne? Godinama sam verovao u Boga i ništa time nisam stekao. Izgleda da verovati u Boga stvarno nije lako!” Postaju hladni i više ne žele da teže istini. Posle izvesnog vremena osete se prazno i pomisle da treba da tragaju za istinom da bi imali nadu. Kada počnu da vrše svoju dužnost i ljudi krenu ponovo da ih uzimaju za ozbiljno, konačno osećaju da: „Ljudi moraju da poseduju istinu, inače im je previše lako da prave greške. Ako ljudi ne budu tragali za istinom, uvek će činiti prestupe i biće orezani. Ako budu delali koristeći samo svoj entuzijazam, i tada će biti orezani. Moram da u svemu budem oprezan. Nikako ne smem da govorim ili postupam nesmotreno. Ne bi trebalo da guram nos gde mu nije mesto. Bolje je biti kukavica nego isticati se.” Misle da je ovaj način primene sasvim prikladan, da niko u tome ne može da ukaže na greške, ali su prevideli najvažniju stvar, a to je da bi trebalo da tragaju za istinom. Ne tragaju za istinom, niti tragaju za sopstvenim život-ulaskom, i to im je kobna mana. Kada obavljaju svoju dužnost, dovoljno im je to da odrade posao. Da bi završili svoj posao, rade od jutra do mraka i ponekad su toliko zauzeti da ih nije briga i ako propuste dva obroka. Itekako su u stanju da trpe i plate cenu, ali nemaju život-ulazak. U svakom trenutku su na oprezu sa drugima, u strahu da će pogrešiti i da će biti orezani. Da li je takvo stanje dobro? Da li je reč o osobi koja traga za istinom? Ako ljudi na taj način obavljaju dužnost do kraja, da li će biti u stanju da steknu istinu ili uđu u istina-stvarnost? (Neće.) Zar među vama nema mnogo takvih ljudi? Niste li vi često baš u takvom stanju? (Jesmo.) Da li ste na oprezu i mislite da je to rđavo ponašanje, da živite u negativnom stanju? Kada vas zadese nevolje, uvek se ponašate kao kukavice, uvek nastojite da ugađate drugima, uvek pravite kompromise i uvek birate sredinu, nikome se ne zamerate i ne zabadate nos u tuđe poslove, nikada ne prevršite meru – to je kao da stojite na svom mestu, držite se svoje dužnosti, uvek radite šta se od vas traži, ne stojite ni napred ni nazad i idete kuda vas struja nosi. Recite Mi, da li mislite da ćete, ako uporno budete vršili dužnost na taj način do samog kraja, dobiti Božje odobrenje? Da li ste svesni da je takvo stanje prilično opasno i ne samo da nećete moći da postignete da vas Bog usavrši, već ćete verovatno i uvrediti Božju narav? Da li tako mlaka osoba traga za istinom? Da li je to čovek koji se boji Boga i kloni zla? Čovek koji živi u takvom stanju često ispoljava misli onoga koji hoće da ugodi drugima, i nemaju bogobojažljivo srce. Ako neko, bez dobrog razloga, oseća isključivo užas i strah, zar mu je srce bogobojažljivo? (Nije.) Čak i ako takvi ljudi daju celog sebe kada obavljaju dužnost, ako daju otkaz na poslu i odreknu se svoje porodice – ukoliko ne daju srce Bogu i ako se čuvaju od Boga, zar je njihovo stanje dobro? Zar je to normalno stanje ulaska u istina-stvarnost? Zar budući razvoj tog stanja nije zastrašujući? Ako čovek nastavi sa takvim stanjem, može li da stekne istinu? Zar može da zadobije život? Može li da uđe u istina-stvarnost? (Ne.) Da li ste svesni da vi sami imate takvo stanje? Kada postanete toga svesni, da li u sebi pomislite: „Zašto stalno zazirem od Boga? Zašto uvek razmišljam na taj način? Razmišljati na taj način je tako strašno! To je protivljenje Bogu i odbacivanje istine. Zaziranje od Boga je isto što i opiranje Bogu”? Stanje zaziranja od Boga je isto kao biti lopov – ne usuđuješ se da izađeš na svetlost dana, plašiš se da ćeš da pokažeš svoje demonsko lice i istovremeno strahuješ: „Sa Bogom se ne treba igrati. On može u bilo kojem trenutku i na bilo kojem mestu da osudi i izgrdi čoveka. Ako naljutiš Boga, u najblažem slučaju će te orezati; u težim slučajevima, Bog će te kazniti, učiniće da se razboliš ili da patiš. Ljudi to ne mogu da podnesu!” Zar ljudi ne gaje takva pogrešna shvatanja? Zar je to bogobojažljivo srce? (Nije.) Zar takvo stanje nije zastrašujuće? Kada je neko u takvom stanju, kada zazire od Boga i uvek ima takve misli, kada stalno ima takav stav prema Bogu, da li on tretira Boga kao Boga? Zar je to verovanje u Boga? Kada čovek veruje u Boga na taj način, kada se ne odnosi prema Njemu kao prema Bogu, zar to nije problem? U najmanju ruku, ljudi ne prihvataju pravednu Božju narav, niti prihvataju stvarnost Njegovog dela. Misle: „Tačno je da je Bog milostiv i pun ljubavi, ali je ujedno i gnevan. Kada Božji gnev nekog zadesi, to je katastrofa. On može da u svakom trenutku udari na čoveka i ubije ga, te da uništi koga god poželi. Ne prizivaj Božji gnev. Tačno je da Njegovo veličanstvo i gnev ne dozvoljavaju nikakvu uvredu. Drži se dalje od Njega!” Ako čovek ima takav stav i takve ideje, može li da u potpunosti i iskreno da dođe pred Boga? Ne može. Zar onda ne postoji distanca između njega i Boga? Zar ih onda ne razdvaja mnogo toga? (Razdvaja.) Šta to sprečava ljude da dođu pred Boga? (Njihova budućnost i sudbina.) (Slava, dobitak i status.) Šta još? Zbog kojih stvari ljudi osećaju odbojnost prema istini, zbog čega odbacuju istinu i Božju opskrbu životom i Njegovo spasenje? Razmislite o ovome: šta je to u čoveku prepreka da iskreno dođe pred Boga i da primenjuje istinu? Šta je to zbog čega čovek nije u stanju da preda svoje telo i srce Bogu da ih On preuzme i da nad njima bude suveren? Zbog kojih su stvari ljudi uplašeni od Boga i pogrešno ga shvataju? Ljudi imaju iskvarenu narav, kao i sotonske filozofije i misli. Podli su, zaziru od Boga na svakom koraku, ne veruju Mu i pogrešno Ga shvataju. Kada je čovek zaprljan svim tim stvarima, može li istinski da veruje Bogu? Može li da prihvati Božje reči kao svoj život? Neki kažu: „Jedem i pijem Božje reči svakog dana. Kada čitam Njegove reči, one me dirnu i pomolim se. Smatram Božje reči dragocenim poput istine. Čitam ih svakog dana i često se molim u tišini i pevam himne u slavu Bogu.” Iako je ta vrsta duhovnog života dobra, ako se takvi ljudi i dalje oslanjaju na sopstvene ideje reagujući na stvari koje ih zadese, ako uopšte ne tragaju za istinom i nijedna od teorija koju razumeju ne utiče na njih, šta se zapravo dešava? Ljudi ne vole istinu. Tvrde da čuvaju Božje reči, ali se ne upoređuju s njima i ne sprovode ih u delo. To je veoma problematično i veoma je teško ljudima da onda uđu u istina-stvarnost. Ljudi nikada ne shvataju istinu, niti iole poznaju Boga pa onda sigurno imaju određene predstave i pogrešna shvatanja o Bogu, i tako između Boga i njih postoji zid. Zar svi vi to niste lično doživeli? Kažeš: „Ne želim da zazirem od Boga, želim da Mu stvarno verujem, ali kada mi se nešto desi, ne mogu da od Njega ne zazirem. Želim da se sklupčam i odvojim se od Boga i zaštitim se pomoću sotonskih filozofija. Šta to nije u redu sa mnom?” To pokazuje da ljudi nemaju istinu, da i dalje žive po sotonskim filozofijama i da ih Sotona i dalje kontroliše. To je žalosno obličje koje ljudi imaju zbog svoje sotonske prirode – teško im je da istinu sprovedu u delo. Neprimenjivanje istine je najveća prepreka za život-ulazak. Ako se taj problem ne reši, teško je čoveku da svoje srce preda Bogu, da stekne Njegovo delo ili da uđe u istina-stvarnost. Da li ste svi ovo iskusili? Kako se to pitanje može rešiti? Moraš da razmisliš i pokušaš da upoznaš sebe i vidiš koje te stvari sprečavaju da primenjuješ istinu. Rešavanje tog problema je od presudne važnosti.

Da li je stremljenje ka istini podjednako komplikovano ili teško kao bavljenje nekom granom nauke? To zapravo nije toliko teško, samo zavisi od toga da li čovek voli istinu ili ne. Stremljenje ka istini samo po sebi nije teško; zahteva manje napora od proučavanja neke specijalizovane oblasti nauke – lakše je čak i od zarađivanja za život. Zašto je to tako? Stvarnost istine je ono što bi ljudi sa normalnom ljudskošću trebalo da proživljavaju i poseduju. To je povezano sa čovekovom normalnom ljudskošću, pa nije odvojeno od njihovih misli i ideja, od svega onoga o čemu razmišljaju, od svih njihovih postupaka i ponašanja u svakodnevnom životu, ili od njihovih umova. Istina nije teorija, niti je naučna oblast, niti je profesija. Istina nije prazna. Istina je blisko povezana sa normalnom ljudskošću – istina je život koji bi osoba sa normalnom ljudskošću trebalo da poseduje. Ona može da ispravi sve tvoje mane, tvoje loše navike i tvoje negativne i pogrešne misli. Može da preobrazi tvoju sotonsku narav, može da postane tvoj život, može da ti omogući da poseduješ ljudskost i razumnost, može da normalizuje tvoje misli i način razmišljanja – svaki deo tebe može da učini normalnim. Ako istina postane tvoj život, onda će ono što proživljavaš i svi tvoji izrazi ljudskosti biti normalni. Dakle, stremljenje ka istini i njena primena nisu nejasne i nedokučive stvari, niti su nešto posebno teško. U ovom trenutku, iako vi pomalo volite istinu i voljni ste da postanete bolji, niste uopšte ni zakoračili na put. Prvi korak je uvek najteži. Čim istinu sprovedete u delo i okusite njenu slast, mislićete da je stremljenje ka istini lako.

Ako čovek nema istinu kao svoj život i uvek živi u iskvarenoj naravi, kako se to ispoljava? Kada neko nije zadobio istinu, sasvim prirodno ne može da odbaci ograničenja i okove svoje sotonske prirode. Iskvarene naravi koje takav čovek otkriva su naravno nadmenost i umišljenost, stav da je sâm za sebe zakon, zatim samovolja i bezobzirnost, laganje i varanje, podmuklost i obmana, grabljenje za prestižom i interesom, traženje samo dobitka, te sebičnost i podlost. Pored toga, u ophođenju sa ljudima, sklon je nepoverenju, osuđivanju i napadanju drugih. Uvek govori i postupa prema sopstvenim sklonostima. Stalno ima sopstvene namere i ciljeve i uvek ima predrasude o drugima. Svaki put kada se suoči sa neuspehom i porazom, postaje negativan. Ponekad je nadmen preko svake mere; ponekad je toliko negativan da bi mogao da se zakopa u rupu. Uvek ide u krajnosti – ako ne kezi zube i ne pokazuje kandže, onda je negativan i izigrava žrtvu. Nikada se ne ponaša normalno. To je stanje u kome se vi nalazite sada. Spremni ste da patite i platite cenu, veoma ste rešeni i odlučni, ali nemate istina-stvarnost. Ako neko uzme istina-stvarnost kao svoj život, kako će se to ispoljiti? Pre svega, moći će da se pokori Bogu i da živi u ljudskom obličju. Biće poštena osoba, neko čija se život-narav promenila. Promena život-naravi ima nekoliko karakteristika. Prva je da je u stanju da se pokori stvarima koje su ispravne i da se povinuje istini. Bez obzira na to ko iznosi mišljenje, bio mlad ili star, da li se slažeš s tom osobom ili ne, da li je poznaješ ili ne, da li ste bliski ili ne, da li je vaš odnos dobar ili loš, sve dok je ono što kaže ispravno, u skladu sa istinom i korisno za delo Božje kuće, moći ćeš da slušaš, usvojiš i prihvatiš, bez uticaja bilo kakvih drugih faktora. Sposobnost prihvatanja i povinovanja stvarima koje su ispravne i u skladu sa istinom je prva karakteristika. Druga karakteristika je sposobnost traženja istine kada se nešto desi. Ne radi se samo o sposobnosti prihvatanja istine, već i o primeni istine i rešavanju situacija bez oslanjanja isključivo na sopstvenu volju. Šta god da ti se desi, moći ćeš da tražiš kada ti stvari nisu jasne; bićeš u stanju da sagledaš moguće rešenje i to kako da postupaš na način koji je u skladu sa istina-načelima i koji udovoljava Božjim zahtevima. Treća karakteristika je da uzimaš u obzir Božje namere ma sa kakvim pitanjem se suočavaš, i da se pobuniš protiv tela kako bi postigao pokornost Bogu. Uzećeš u obzir Božje namere bez obzira na to kakvu dužnost obavljaš i vršićeš svoju dužnost prema Božjim zahtevima. Kakve god zahteve da Bog ima za tu dužnost, postupaćeš u skladu sa njima dok je obavljaš i delovati s ciljem da udovoljiš Bogu. Moraš da shvatiš to načelo i da dužnost izvršavaš odgovorno i odano. Uzeti u obzir Božje namere znači upravo to. Ako ne znaš kako da uzmeš u obzir Božje namere ili da udovoljiš Bogu po određenom pitanju, onda moraš da tražiš. Trebalo bi da se uporedite sa te tri karakteristike promene naravi i utvrdite da li ih posedujete ili ne. Ako imate praktično iskustvo i puteve primene u te tri oblasti, onda ćete postupati po načelima. Bez obzira na to šta te zadesi ili sa kakvim se problemom suočavaš, uvek moraš da tražiš koja su načela primene, koji su detalji sadržani u svakom istina-načelu, i kako da postupaš, a da ne prekršiš ta načela. Jednom kada ti ta pitanja postanu jasna, prirodno ćeš znati kako da primenjuješ istinu.

Kada je sve kako treba, čini se da neki ljudi ne otkrivaju nikakve vidno iskvarene naravi, pa zbog toga misle da su dobri, da su se promenili i da imaju istina-stvarnost. Ali kada ih zadese iskušenja ili važne stvari koje uključuju istina-načela, njihova iskvarena narav se otkriva. Padaju u negativnost i konfuziju, ne znajući kako da primenjuju na odgovarajući način, obuzeti teškoćama. Na primer, biti poštena osoba i govoriti istinito znači primenjivati istinu. Sa kakvim poteškoćama se suočavaš kada pokušavaš da govoriš istinito? Koje ti se prepreke isprečuju? Šta te sve ograničava i vezuje, i sprečava te da istinito govoriš? Ponos, status, taština, kao i tvoja osećanja i lične sklonosti – sve te stvari mogu da se pojave u svakom trenutku i ometaju i spreče ljude da primenjuju istinu. Te stvari predstavljaju iskvarene naravi. Ma u kakvoj situaciji se nađeš, zbog iskvarene naravi tvoje stanje može da bude nenormalno i proizvede razne negativnosti, i da te ograničava i kontroliše na svaki način, ometa te i otežava ti primenu istine i služenje Bogu. Od svega toga ćeš biti izuzetno umoran. Na površini ljudi deluju slobodno, ali su u stvarnosti čvrsto vezani svojom iskvarenom, sotonskom naravi. Nemaju nikakvu slobodu izbora, izuzetno im je teško da naprave i jedan jedini korak i žive iscrpljujućim životima. Često im je potreban veliki napor da istinito govore ili da urade bilo šta praktično. Iako možda žele, ne mogu valjano da obavljaju svoje dužnosti ili da budu odani Bogu, a ako žele da primenjuju istinu ili svedoče za Boga, biće im još teže. Kako im to teško pada! Zar oni ne žive u kavezu sopstvene iskvarene, sotonske naravi? Zar ne žive pod mračnim uticajem Sotone? (Žive.) Kako onda ljudi mogu da se tog uticaja oslobode? Postoji li neki drugi put osim primene istine i zadobijanja život-ulaska? Definitivno ne postoji. Može li poznavanje tradicionalne kulture da spasi ljude i oslobodi ih Sotoninog uticaja? A poznavanje Biblije? Šta je sa sposobnošću da se govori o duhovnim doktrinama? Ne, ništa od toga ne može da spasi ljude i oslobodi ih Sotoninog uticaja. Jedino se prihvatanjem Božjeg dela i svih istina koje je Bog iskazao može rešiti problem iskvarene naravi; jedino tada ljudi mogu da shvate istinu, da dobiju istinu i oslobode se Sotoninog uticaja. Ako neko teži tome da bude dobra osoba i ne uradi ništa loše, ali ipak ne promeni svoju narav, može li se osloboditi Sotoninog uticaja? Da li čovek može da dobije istinu proučavanjem Tao Te Činga (Knjige puta i vrline), budistističkih spisa ili tradicionalne kulture? Može li tako da spozna Boga? Može li njegova iskvarena narav da se pročisti ako se bude držao tradicionalne kulture i ako ne bude stremio ka istini? Može li da postigne Božje spasenje? Ljudi koji idu tim putem se zavaravaju i ne mogu da reše nijedan svoj problem. Brojni su oni koji godinama veruju u Boga, ali im je verovanje i dalje zbrkano. Nisu zainteresovani za traganje za istinom – dovoljno im je samo to da obavljaju svoju dužnost. Misle da će, dokle god ne čine zlo, ili čine manje zla i sve dok rade više dobrih i dobrotvornih stvari, dokle god se trude da više s ljubavlju pomažu drugima, pod uslovom da nikada ne napuste crkvu ili izdaju Boga, udovoljiti drugim ljudima i udovoljiti Bogu i da će tako zaslužiti udeo u Božjem carstvu. Da li ta ideja drži vodu? Ako je neko dobra osoba, da li joj to omogućava da odbaci svoju iskvarenu narav? Može li da na taj način ostvari spasenje? Da li će imati udeo u carstvu? Svi vi možete to da vidite, mnogo je takozvanih dobrih ljudi na svetu koji govore visokoumne stvari – iako na površini ne deluje da su počinili nekakvo veliko zlo, oni su zapravo izuzetno lažljivi i prepredeni. Veoma su dobri u povijanju kako vetar duva, govoreći tečno i pritvorno. To su lažni dobri ljudi i licemeri – samo se pretvaraju da su dobri. Oni koji idu srednjim putem su najpodmukliji ljudi od svih. Nikoga ne vređaju, uglađeni su i prevejani, vešto se snalaze u svim situacijama i niko ne primećuje njihove mane. Oni su žive Sotone! Ima li takvih ljudi među vama? (Da.) Zar ne mislite da je takav život zamoran? (Jeste, zamoran je.) Da li ste, onda, smislili način da se promenite? Kako se čovek menja? Gde bi trebalo napraviti proboj? (Primenom istine.) Nemojte da kažete „primenom istine”, ili „shvatanjem istine” ili „ulaskom u istina-stvarnost.” To su velike reči, van čovekovog domašaja, pa se zato čine praznim. Moramo umesto toga da krenemo od pojedinosti. (Od toga da sam poštena osoba.) To je konkretna primena. Budi poštena osoba, ili još detaljnije: budi jednostavan i otvoren čovek, koji ne prikriva ništa, koji ne laže, koji nema dlake na jeziku; budi direktan, sa osećajem za pravdu i sposobnošću da istinito govoriš. Ljudi prvo moraju to da postignu. Recimo da postoji neka zla osoba koja čini nešto što remeti rad crkve i da starešina dođe kod tebe da bi bolje razumeo situaciju. Znaš ko je počinilac, ali zbog toga što imaš dobar odnos sa tim čovekom, ne želiš da ga uvrediš, slažeš i kažeš da ne znaš. Starešina te pita za više pojedinosti, ti okolišaš i nalaziš izgovor da prikriješ pomenutu zlu osobu. Zar to nije lažljivo? Nisi rekao starešini istinu o situaciji, već si je prikrio. Zašto bi to uradio? Zato što nisi nikoga želeo da uvrediš. Daješ prednost zaštiti ličnih odnosa i tome da nikog ne povrediš, a kazivanje istine i primena istine su ti na poslednjem mestu. Šta je to ovladalo tobom? Tobom vlada tvoja sotonska narav, zapušila ti je usta i sprečila te da govoriš istinu – u stanju si jedino da živiš po svojoj sotonskoj naravi. Šta je iskvarena narav? Iskvarena narav je sotonska narav i osoba koja živi po svojoj iskvarenoj naravi je živi Sotona. U govoru joj je uvek neko iskušenje, stalno okoliša i nikada nije direktna; i da je tuku do smrti, ne bi govorila istinu. To se dešava kada nečija iskvarena narav postane previše ozbiljna. Takva osoba potpuno gubi svoju ljudskost i postaje đavo. Mnogi od vas bi pre da uvrede i varaju Boga da bi zaštitili svoje odnose sa drugima, kao i status i ugled koji imate među ljudima. Da li neko ko se tako ponaša voli istinu? Da li je to osoba koja stremi ka istini? To je neko ko vara Boga otvorenih očiju i neko ko nema ni trunku bogobojažljivog srca. Usuđuje se da obmanjuje Boga – ta osoba mora da je stvarno ambiciozna i buntovna! Takvi ljudi obično i dalje misle da vole Boga i da Ga se boje, i često kažu: „Svaki put kada pomislim na Boga, pomislim na to koliko je veliki, koliko je uzvišen i nedokučiv! Bog voli čovečanstvo, Njegova ljubav je tako stvarna!” To što govoriš možda lepo zvuči, ali da vidiš zlog čoveka koji ometa rad crkve, ne bi ga razotkrio. Ti si onaj koji hoće da ugodi drugima, štitiš isključivo sopstveni slavu, dobit i status, umesto da braniš interese Božje kuće. Kada znaš kakvo je stvarno stanje stvari, ne govoriš istinu, okolišaš i štitiš zle ljude. Da od tebe zatraže da govoriš istinu, bilo bi ti izuzetno teško. Toliko praznih reči izgovaraš samo da bi izbegao da kažeš istinu! Kada govoriš, samo okolišaš, trošiš toliko misli i živiš na tako zamoran način, sve kako bi zaštitio sopstveni ugled i ponos! Da li je Bog zadovoljan ljudima koji se tako vladaju? Bog iznad svih prezire lažljive ljude. Ako želiš da se oslobodiš Sotoninog uticaja i ostvariš spasenje, onda moraš da prihvatiš istinu. Moraš da počneš tako što ćeš postati čestita osoba. Budi iskren, govori istinu, nemoj da te ograničavaju tvoja osećanja, odbaci svoje pretvaranje i lukavstvo, govori i postupaj po načelima – tako se živi lako i srećno, i moći ćeš da živiš pred Bogom. Ako stalno živiš po sotonskim filozofijama, uvek se uzdaš u laži i varanje i tako provodiš dane, onda ćeš živeti pod Sotoninom vlašću i živećeš u tami. Ako živiš u Sotoninom svetu, postaćeš sve lažljiviji i lažljiviji. Toliko godina veruješ u Boga, slušao si tolike propovedi, ali ti se iskvarena narav još nije očistila i sada i dalje živiš po svojoj sotonskoj naravi. Zar ti se nije zgadilo? Zar te nije sramota? Ma koliko dugo veruješ u Boga, ako si i dalje poput nevernika, kakva je onda svrha da veruješ u Boga? Da li zaista možeš da postigneš spasenje verujući u Boga na taj način? Tvoji životni ciljevi se nisu promenili, baš kao ni tvoja načela i metode. Jedina stvar koju imaš a koju nevernik nema je zvanje „vernika”. Iako spolja slediš Boga, tvoja život-narav se uopšte nije promenila i na kraju nećeš postići spasenje. Da se ne nadaš uzalud? Da li ti taj način verovanja u Boga pomaže da stekneš istinu i život? Definitivno ne.

Danas smo u zajedništvu razgovarali o tri karakteristike promene naravi. Rezimirajte te tri karakteristike. (Prva karakteristika je sposobnost prihvatanja i pokoravanja onome što je ispravno i u skladu sa istinom. Druga karakteristika je sposobnost traženja istine i njenog sprovođenja u delo kada se nešto dogodi, a ne rešavanje stvari po sopstvenoj volji. Treća karakteristika je sposobnost pokazivanja obzira prema Božjim namerama, bunjenja protiv tela i postizanja pokornosti Bogu, bez obzira na to šta se dogodi.) Svi treba da razmislite i razgovarate o tim trima karakteristikama. Trebalo bi da se uporedite sa njima u stvarnom životu i vežbate da ih primenjujete i ulazite u njih – na taj način uspećete da dobijete istinu i ostvarite promenu naravi. Ma o kom aspektu istine se razgovaralo, onima koji vole istinu bilo bi lako da je prihvate. Oni koji su spremni da sprovedu istinu u delo moći će da dobiju istinu i oni koji dobiju istinu moći će da postignu promenu naravi. Oni koji nemaju savesti ili razuma, koji ne vole istinu, ne mogu da je prihvate ili primenjuju, pa stoga neće moći ni da je dobiju. Da li će neko moći da dobije istinu ili postigne promenu naravi zavisi od njegovog ličnog stremljenja.

16. avgust 2015. godine