Mnogo je ljudi koji, nakon što obave svoju dužnost, osećaju da im mnogo toga nedostaje, kao i da ne poseduju istina-stvarnost, pa uvek traže da slušaju više propovedi, a od vođa i delatnika traže da održavaju više okupljanja, kao da će samo to moći da im omogući život-ulazak i životni rast. Ako prođe neko vreme a da ne prisustvuju okupljanju ili ne slušaju propoved, osećaju se kao da im je srce potpuno prazno, kao da u njima nema baš ničega. U njihovom srcu je osećaj kao da će im samo svakodnevno slušanje propovedi i prisustvovanje okupljanjima omogućiti život-ulazak ili im omogućiti da uzrastu do duhovne zrelosti. Oni misle da, ako ne slušaju propovedi ili ne prisustvuju okupljanjima svakog dana, već se umesto toga samo bave obavljanjem svoje dužnosti, u njihovom životu neće biti rasta. Ovakvo razmišljanje je potpuno pogrešno. U stvarnosti, za onoga ko veruje u Boga, sposobnost da razume istinu i uđe u stvarnost uglavnom zavisi od doživljavanja i primenjivanja Božjih reči. Naročito, ako u svojoj dužnosti u svemu traže istina-načela i u stanju su da postupaju u skladu s načelima, njihov život će najbrže rasti. Ako kažeš da iskreno veruješ u Boga, ali ne želiš da obavljaš svoju dužnost, gde je onda iskrenost u tvojoj veri u Boga? Upravo oni koji imaju veru iskreno obavljaju svoju dužnost. Samo oni koji imaju veru usuđuju se da ceo svoj život posvete Bogu i voljni su da ostave sve da bi se dali Bogu. Takvi ljudi doživljavaju delo Svetog Duha dok obavljaju svoju dužnost; njih Sveti Duh prosvećuje, usmerava i dovodi u red. Sve to stvara životno iskustvo. Dakle, život-ulazak počinje formalnim obavljanjem dužnosti.

Ako su ljudi nemarni dok obavljaju svoje dužnosti, ili su uvek zbunjeni, šta mislite o kakvom stavu je ovde reč? Zar to nije površnost? Da li je to stav koji imate prema svojoj dužnosti? Da li je to problem lošeg kova ili naravi? Trebalo bi da vam sve bude jasno u vezi sa ovim. Zašto su ljudi tako površni kada obavljaju svoju dužnost? Zašto nisu posvećeni kada čine nešto za Boga? Da li uopšte poseduju razum ili savest? Ako zaista poseduješ savest i razum, onda ćeš, pri obavljanju stvari, u njih uložiti malo više srca, kao i malo više dobre volje, odgovornosti i obzira, a moći ćeš i da uložiš više truda. Kada budeš mogao da uložiš više truda, učinak dužnosti koju obavljaš će se poboljšati. Tvoji rezultati će biti bolji i udovoljiće i ljudima i Bogu. Moraš to da radiš od sveg srca! Ne možeš da budeš odsutan, kao da radiš u sekularnom svetu i kao da si plaćen na sat. Ako imaš takav stav, loše ti se piše. Nikako nećeš moći dobro da obavljaš svoju dužnost. Kakva je to ljudskost? Da li ljudi bez savesti imaju ljudskosti? Nemaju. Ako kažeš da imaš ljudskost, želiš da primeniš istinu i da dobro obaviš svoju dužnost, onda treba da uložiš više truda u svoju dužnost i da je obavljaš svim srcem. Kažeš da imaš savest, ali nikada ne obavljaš svoju dužnost svim srcem. Da li ti savest nekad proradi? Moraš da staviš svoje srce na pravo mesto. Trebalo bi često da razmišljate o tome – morate sve da razumete. Površnost u obavljanju dužnosti je veliki tabu. Ako si uvek površan dok obavljaš svoju dužnost, onda nema načina da je obaviš u skladu s merilom. Ako želiš da posvećeno obavljaš svoju dužnost, prvo moraš da rešiš svoj problem sa površnošću. Trebalo bi da preduzmeš određene korake kako bi situaciju ispravio čim primetiš njeno ispoljavanje. Ako si zbunjen i nikada nisi u stanju da uočiš probleme, uvek otaljavaš i radiš stvari na površan način, onda nema načina da dobro obaviš svoju dužnost. Zato u svoju dužnost moraš da uložiš svoje srce. Prilika da čovek obavlja svoju dužnost teško se dobija! Kada im Bog da tu priliku, a oni je ne iskoriste, onda je ta prilika propuštena – pa čak i ako kasnije požele da dođu do takve prilike, ona se možda neće ponovo ukazati. Božje delo nikoga ne čeka, kao što ni prilike ne čekaju da neko izvrši svoju dužnost. Neki ljudi kažu: „Ranije nisam dobro obavljao svoju dužnost, ali sada i dalje želim da je obavljam. Samo ću da se vratim u kolosek.” Divno je imati ovakvu rešenost, ali mora ti biti jasno kako se dužnost obavlja dobro: moraš da težiš ka istini. Samo oni koji razumeju istinu mogu dobro da obavljaju svoju dužnost. Ako čovek ne razume istinu, čak ni njegovo službovanje neće biti u skladu s merilom. Što ti istina bude jasnija, postajaćeš sve efikasniji u svojoj dužnosti. Ako možeš da vidiš ovu stvar onakvom kakva jeste, onda ćeš uložiti napor u istinu i moći ćeš da se nadaš dobrom obavljanju dužnosti. Trenutno nema mnogo prilika za obavljanje dužnosti, tako da ih se moraš držati kad god se ukažu. Upravo kada se suočiš sa dužnošću, moraš uložiti stvarni napor; to je trenutak kada moraš da ponudiš sebe i da se daš Bogu, i trenutak kada treba da platiš cenu. Nemoj ništa da zadržavaš, da skrivaš bilo kakve spletke, da sebi ostavljaš bilo kakav prostor ili izlaz. Ako ostaviš imalo prostora, ako se koristiš lukavstvom ili si ljigav i zabušavaš, onda ćeš neizbežno loše obaviti posao. Pretpostavimo da kažeš: „Niko nije primetio da sam ljigav i da zabušavam. Kako je to dobro!” Kakvo je to razmišljanje? Da li misliš da si navukao povez preko ljudskih očiju, a i preko Božjih? U stvari, da li Bog zna šta si uradio? Zna. U stvari, svako ko je neko vreme u kontaktu s tobom saznaće za tvoju iskvarenost i gnusobu; možda ti to samo neće otvoreno reći: u srcu će imati svoju procenu o tebi. Bilo je mnogo ljudi koji su razotkriveni i eliminisani jer je većina ljudi mogla prozreti njihovu suštinu, pa su razotkrili pravo lice tih ljudi i uklonili ih iz crkve. Dakle, bilo da teže za istinom ili ne, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost najbolje što mogu; treba da se vode svojom savešću i rade neke prave stvari. Možda imaš nedostatke, ali ako možeš da budeš efikasan u obavljanju svoje dužnosti, nećeš biti eliminisan. Ako uvek misliš da si dobro, da sigurno nećeš biti eliminisan, ako nikad ne razmišljaš o sebi niti pokušavaš da spoznaš sebe te i dalje zanemaruješ svoje prave zadatke i uvek si površan, onda, kada Božji izabrani narod zaista izgubi strpljenje s tobom, oni će te razotkriti onakvog kakav jesi i bićeš eliminisan. Tada će biti kasno za kajanje, jer će te svi prozreti i ti ćeš izgubiti sve svoje dostojanstvo i integritet. Ako ti niko ne veruje, da li bi ti Bog verovao? Bog ispituje najdublje odaje čovekovog srca: On nikako ne bi verovao takvoj osobi. Ako naiđeš na nepouzdanu osobu, ni pod kojim uslovima joj nemoj poveriti da nešto uradi. Ako nekoga ne poznaješ dobro, a samo si čuo od drugih ljudi da on može dovoljno dobro da obavi stvari, ali u svom srcu nisi sto posto siguran, onda sve što možeš da uradiš jeste da mu prvo daš neki mali ili običan zadatak da obavi. Tek ako je uspešan u malim i običnim zadacima, treba da mu poveriš one važne. Ako zabrlja običan zadatak, onda ta osoba nije pouzdana. Ništa joj se ne može poveriti, bez obzira na to o čemu je reč. Ako primetiš osobu koja je ljubazna i odgovorna, koja nikada nije površna u onome što radi, koja zadatke koje su joj drugi poverili shvata jednako ozbiljno kao da su njeni sopstveni, koja tebe ima na umu dok obavlja svaki aspekt zadatka, misli na tvoje potrebe, temeljno i sveobuhvatno razmatra stvari i rešava ih na pravi način, zbog čega si posebno zadovoljan njenim radom – onda je to vrsta osobe koja je pouzdana. Pouzdani ljudi su oni koji imaju ljudskost, a ljudi koji imaju ljudskost poseduju savest i razum, i trebalo bi da im bude veoma lako da dobro obavljaju svoju dužnost, jer se prema svojoj dužnosti odnose kao prema nečemu što im pripada i u njeno obavljanje ulažu svoje srce. Ljudi bez savesti ili razuma će neizbežno loše obavljati svoju dužnost. Oni ne postupaju odgovorno, bez obzira na to koju dužnost obavljaju. Drugi uvek moraju da brinu o njima, da ih nadziru i da se raspituju o njihovom radu; ako to ne čine, oni bi mogli da izazovu probleme dok obavljaju svoju dužnost i da urade nešto loše dok rade na zadatku, što bi donelo više štete nego koristi. Ukratko, ljudi bi uvek trebalo da preispituju sebe prilikom obavljanja svoje dužnosti: „Da li sam ovu dužnost ispunio u skladu s merilom? Da li sam je obavio svim srcem? Da li sam bio površan?” Ako si sve vreme površan, loše ti se piše. U najmanju ruku, to znači da nemaš kredibilitet i da ljudi ne mogu da ti veruju. Ozbiljnije govoreći, ako si uvek površan u izvršavanju svoje dužnosti i ako uvek obmanjuješ Boga, onda si baš u nevolji! Koje su posledice otvorenog obmanjivanja? Svako može da vidi da svesno radiš pogrešno. U potpunosti živiš po sopstvenim iskvarenim naravima i u svojoj dužnosti si samo površan i uopšte ne primenjuješ istinu – to znači da si lišen ljudskosti! Ako se to uvek ispoljava u tebi – ne praviš velike greške a neprestano činiš manje i nikada se ne pokaješ, onda si ti zla osoba, bezvernik si, i treba da budeš uklonjen – ovo su teške posledice. Potpuno si razotkriven i eliminisan kao bezvernik i zla osoba.

Svaka dužnost koju obaviš uključuje život-ulazak. Bez obzira na to da li je tvoja dužnost donekle redovna ili nepredvidiva, dosadna ili uzbudljiva, ti uvek moraš da dostigneš ulazak u život. Dužnosti koje neki ljudi obavljaju su prilično monotone; oni svakog dana rade istu stvar. Međutim, kada ih sprovode, stanja koja se kod tih ljudi otkrivaju nisu toliko jednorodna. Ponekad, kada su u dobrom raspoloženju, ljudi su malo revnosniji i bolje obavljaju posao. U drugim prilikama, zbog nekog nepoznatog uticaja, njihova sotonska iskvarena narav podstiče ih na bezobrazluk, i dovodi ih do neprimerenih pogleda; padaju u loša stanja i loša raspoloženja te na kraju svoje dužnosti obavljaju na površan način. Unutrašnja stanja ljudi menjaće se u skladu s njihovim okruženjem, ali bez obzira na to kako se menjaju, ako neko razume istinu, on može da postupa u skladu s načelima. Pogrešno je raditi stvari na osnovu svog raspoloženja; to znači raditi stvari na osnovu sopstvenih sklonosti. Kad si dobro raspoložen, možeš da uložiš malo srca u ono što radiš, a kad si loše raspoložen, ne ulažeš srce u to što radiš i postupaš površno – da li je to principijelan način obavljanja stvari? Da li ćeš tako svoju dužnost moći da obavljaš na način koji je u skladu s merilom? Bez obzira na raspoloženje, ljudi moraju da znaju kako da se mole pred Bogom i da traže istinu; samo tako mogu da izbegnu da ih njihova raspoloženja sputaju i zavedu. Prilikom obavljanja dužnosti, uvek treba da preispitaš sebe da bi video da li radiš stvari shodno načelima, da li tvoje obavljanje dužnosti odgovara standardima, da li to radiš površno, da li si bio ljigav i zabušavao i da li postoji neki problem u tvom stavu i načinu razmišljanja. Kada se osvrneš na sebe i te stvari ti postanu jasne, lakše ćeš ispuniti svoju dužnost. Na šta god da naiđeš dok obavljaš svoju dužnost – negativnost i slabost, ili to što si se oneraspoložio nakon orezivanja – treba da se prema njoj odnosiš na odgovarajući način, a takođe moraš da tražiš istinu i da razumeš Božje namere. Radeći te stvari, imaćeš put primene. Ako želiš dobro da obavljaš svoju dužnost, onda tvoje raspoloženje ne sme da utiče na tebe. Bez obzira na to koliko se osećaš negativno ili slabo, treba da primenjuješ istinu, ispunjavaš svoje obaveze i odgovornosti i da se pridržavaš načela u svemu što radiš. Ako to uradiš, ne samo da ćeš naići na odobravanje kod drugih ljudi, već će te i Bog voleti. Kao takav, bićeš osoba koja je odgovorna, koja može da preuzme odgovornost, koja je istinski dobra, koja zaista obavlja svoje dužnosti u skladu s merilom i u potpunosti ćeš proživljavati obličje prave osobe. Takvi ljudi su pročišćeni i postižu stvarno preobraženje kada obavljaju svoje dužnosti, i može se reći da su pošteni ljudi u Božjim očima. Samo pošteni ljudi mogu da istraju u primeni istine tako da postignu to da postupaju principijelno i da mogu da obavljaju svoje dužnosti u skladu s merilom. Ljudi koji se ponašaju principijelno obavljaju svoje dužnosti pedantno kada su dobro raspoloženi; nisu površni, nisu drski, niti se hvale da bi drugi imali visoko mišljenje o njima. Kada su loše raspoloženi, mogu da obavljaju svoje svakodnevne zadatke jednako ozbiljno i odgovorno, pa čak i ako naiđu na nešto uznemirujuće što ih pritiska ili izaziva ometanje dok obavljaju svoje dužnosti, oni su i dalje u stanju da utišaju svoja srca pred Bogom i da se pomole: „Koliki god da je problem s kojim se suočavam – pa i nebo da se sruši – dok sam živ, moram da ispunjavam svoju dužnost. Svaki dan koji živim jeste dan u kojem moram dobro da obavljam svoju dužnost, tako da sam dostojan ove dužnosti koju mi je dao Bog, kao i ovog daha koji je On stavio u moje telo. Kolike god teškoće da me snađu, sve ću to ostaviti po strani, jer je ispunjavanje moje dužnosti najvažnije od svega!” Oni na koje ne utiče nijedna osoba, događaj, stvar ili okruženje, koji nisu sputani nikakvim raspoloženjem niti spoljašnjom situacijom i koji svoje dužnosti i pozive koje im je Bog poverio stavljaju na prvo mesto – to su ljudi koji su odani Bogu i koji Mu se iskreno pokoravaju. Takvi ljudi su dostigli ulazak u život i ušli u istina-stvarnost. To je jedan od najvernijih i najpraktičnijih izraza proživljavanja istine. Da li bi ovakav način života nekoga opustio? Da li bi trebalo da brineš o tome kako te Bog vidi? Šta biste rekli, kako treba da se ponašate da biste se osećali opušteno? (Ne dozvolite da vas sputava bilo koja osoba, događaj ili stvar i stavite svoju dužnost na prvo mesto. To je jedini način da izbegnete da izneverite Boga.) Tačno, to je tajna opuštenosti. Da li ste svi ovladali ovom tajnom? Ako neko ima loš stav kada razgovara s tobom i namerava da te gurne u stranu ili ti namerno nađe neku manu, osećaćeš se nesrećno, kao da ti je neko zario nož. Izgubićeš apetit, a trpeće i tvoj san. U svakom slučaju, bićeš loše raspoložen i srce će te boleti. Šta ćeš tada da radiš? Možda ćeš da kažeš: „Danas sam loše raspoložen, pa ću odložiti svoju dužnost za koji dan” ili „I dalje ću obavljati svoju dužnost, ali nije problem ako je obavim bezvoljno i otaljam je. Svako prolazi kroz trenutke kada stvari ne idu onako kako želi, pa ako sam loše raspoložen, Bog neće zahtevati previše od mene, zar ne? Danas ću samo malo da odložim svoju dužnost. Sve je u redu, sutra ću već dobro obaviti posao. Bog obavlja svoje delo već šest hiljada godina, da li će mu zaista biti bitno ako ga odložim za jedan dan?” Kakva to osoba dozvoljava da male stvari utiču na njeno raspoloženje, pa samim tim dozvoljava da to utiče i na njenu dužnost? Zar to nije detinjast temperament, koji ne obećava mnogo? Kada ih nešto zadesi, takvi ljudi se naljute, potpuno su nerazumni, ne vrše svoju dužnost, nemaju odlučnosti i zaboravljaju svoje zavete. Kakav je to problem? Zar to nije problem samovolje? Možda postoje ljudi koji se obično ne ponašaju tako, ali kada su loše raspoloženi, odustaju od svog posla. Takve stvari se prečesto dešavaju. Postoje neki ljudi na koje donekle utiče loše raspoloženje, pa shodno tome nemaju energije dok obavljaju svoju dužnost, niti su u stanju da sakupe ikakav entuzijazam. Šta treba da se učini kada se to desi? Da li te probleme ne treba rešavati? Neki ljudi kažu: „To ne može da se reši. Za sada ne želim da ih rešavam i jednostavno ću ići s tokom. U svakom slučaju, loše sam raspoložen i ne želim da mi se iko obraća. Samo me pustite da malo budem nesrećan.” Iako još uvek obavljaju svoju dužnost, prisutni su samo telom, ali ne i umom. Neizvesno je kuda su njihova srca odlutala. Oni nisu odgovorni u obavljanju svoje dužnosti, ne trude se i slabi su. Međutim, kada im se raspoloženje popravi, nanovo budu puni elana; u stanju su da podnesu nevolje, da se ponovo iscrpe i da podnose šta god im se servira. Zar sve to nije pomalo nenormalno? Zašto na ljude utiče toliko različitih osećanja i okolnosti? Da li ste ikada tražili razlog? Zar vas te stvari ne muče često? Zar se ne osećate često bezizlazno u takvim stanjima? Zar to nije problem sa kojim se svi vi suočavate? (Jeste.) Ako se ti problemi ne reše, ljudi nikada neće sazreti; uvek će biti deca. Na primer, ako neko kaže nešto bez razmišljanja o tvojim osećanjima, nešto što je delimično usmereno ka tebi, ili ako izokola govori o tebi, osećaćeš se malo neprijatno. Ako razgovaraš s nekim, a on ne obraća pažnju na tebe ili nema prijatan izraz lica, biće ti neprijatno. Ako naiđe dan kada obavljanje tvoje dužnosti ne ide onako kako želiš, biće ti neprijatno. Ako imaš noćnu moru koja deluje kao loš predznak, biće ti neprijatno. Ako čuješ loše vesti o svojoj porodici, biće ti neprijatno, bićeš loše raspoložen i nećeš moći da podigneš energiju. Ako vidiš da neko drugi dobro obavlja svoju dužnost, da ga hvale i unaprede do vodeće pozicije, to će ti takođe proizvesti neprijatnost i uticaće na tvoje raspoloženje… Sve te stvari koje mogu da utiču na tebe, i velike i male, mogu da te zarobe u negativnosti, da te bace u malodušnost i da umanje tvoju sposobnost za obavljanje dužnosti. Koji problem imaju ljudi koji se tako ponašaju? (Narav im je nestabilna.) Nestabilna narav je jedan od aspekata. Njihova ljudskost je nezrela i detinjasta, a nemaju ni uvid. Što se tiče njihovog život-ulaska, uvek ih sputavaju svakojaki ljudi, događaji i stvari, pa im nije lako da primenjuju istinu. Ako ne mogu da primene istinu u praksi, onda ne mogu da uđu u istina-stvarnost, a ako ne mogu da uđu u istina-stvarnost, onda neće imati život-ulazak. Zar nije tako? Zašto ih ljudi, događaji i stvari sputavaju? Zato što ne razumeju istinu, zato što ne mogu da razlikuju šta je istina, a šta laž, i zato što ne mogu da razlikuju ko je u pravu, a ko nije. To dovodi do toga da ne znaju kako da primenjuju, da nemaju prostora za napredovanje niti povlačenje. To je posledica. Većina novih vernika je u takvom stanju. Kada shvate istinu, kada mogu jasno da vide stvari i da razlikuju ljude, taj problem će se prirodno rešiti. Međutim, oni koji ne vole istinu ne tragaju za njom kada ih nešto zadesi. Takva osoba nikada neće moći da se reši sputanosti izazvane svakakvim ljudima, događajima i stvarima. Kakva se stanja ispoljavaju kod ljudi koji se često osećaju sputano od strane drugih ljudi, događaja i stvari? Oni lako postaju negativni, a kada se suoče s preprekama ili naiđu na poteškoće, oni se spotiču. To utiče na njihovo raspoloženje i na njihovu sposobnost da obavljaju svoju dužnost. One koji ne razumeju istinu, svakakvi ljudi, događaji i stvari lako sputaju. Njihov ulazak u život je veoma spor, i bez obzira na to koliko godina veruju, kod njih nema vidljivog napretka. Uopšte se nisu promenili i manje-više su isti kao i nevernici. Sve je to otuda što ne streme ka istini. To je razlog. Jednom rečju, bez obzira na to koliko godina veruješ u Boga, bez obzira na to kakvog si kova i kojeg uzrasta, sve dok ne zavoliš istinu ili je ne potražiš u svim stvarima, lako će te sputavati svakojaki ljudi, događaja i stvari. Nećeš znati kako da se ponašaš na odgovarajući način, niti ćeš znati kako da primenjuješ istinu i da pratiš načela. Čak i ako deluješ u skladu s ljudskim shvatanjima i ne činiš ništa loše, i dalje nećeš znati da li si usklađen s Božjim namerama. Ma koliko godina takva osoba verovala, ona neće moći da govori o svojim iskustvenim svedočenjima, jer ne shvata kako da doživi delo Božje, niti kako da i najmanje razume istinu. Ljudi koji ne tragaju za istinom su takvi; koliko god da veruju u Boga, oni nemaju šta da kažu. Rast im je isuviše mali i nemaju istina-stvarnost.

Trenutno, ljudi aktivno obavljaju svoje dužnosti. Takođe su odlučni da obave svoju dužnost, da se daju za Boga, da napuste stvari za Njega i da Mu prinesu sebe. Postoje čak i ljudi koji su se mnogo puta zakleli da će ceo svoj život ponuditi Bogu i da će Mu se dati. Oni poseduju sve to, ali nemaju život-ulazak. Ako osoba nema život- ulazak, onda će joj biti prilično teško da održi red u svom životu, sa svim vrstama komplikovanih ljudi, događaja i stvari, ili da se pozabavi tim pitanjem. Ona ne može da nađe pravac, niti može da nađe put, a često oseća da ne može da odbaci svoje negativno stanje. Ona je upletena, sputana, kontrolisana i vezana svakakvim ljudima, događajima i stvarima i ne poznaje najispravniju praksu. Sada ću vam reći načelo primene u praksi: šta god da ti se dogodi, bila to proba ili kušnja, ili orezivanje, i kako god da se ljudi ponašaju prema tebi, prvo treba da ostaviš te stvari po strani i da pred Boga dođeš u iskrenoj molitvi i tražeći istinu, tako da možeš da ispraviš svoje stanje. To najpre treba uraditi. Trebalo bi da kažeš: „Kolika god da je ova stvar, pa i da se samo nebo sruši, moram dobro da izvršim svoju dužnost. Dok je daha u meni, neću odustati od svoje dužnosti.” Kako, dakle, obavljaš dobro svoju dužnost? Ne možeš da otaljavaš ili da budeš fizički prisutan, a da dopustiš da ti um luta – moraš da usredsrediš srce i um na svoju dužnost. Ma kako te velike stvari zadesile, prvo moraš da ih ostaviš po strani i da dođeš pred Boga da pitaš kako da svoju dužnost obavljaš dobro, na bogougodan način. Pokušaj da pomisliš: „Kako da obavim dobro svoju dužnost sa ovim sa čim sam se danas susreo? Ranije sam postupao površno, tako da danas moram da promenim metod i da se potrudim da dobro obavljam svoju dužnost, tako da izvršavam dužnost besprekorno. Ključ je u tome da ne smem da izneverim Boga. Moram da umirim Njegovo srce, kako bi On, kada vidi da vršim svoju dužnost, znao da sam ne samo poslušan i pokoran, već i posvećen.” Ako to primeniš u praksi i potrudiš se u tom pravcu, onda te ništa ne može zadržati u obavljanju svoje dužnosti niti uticati na njen učinak. Dok se neprestano moliš, tražiš istinu i pokušavaš da shvatiš Božje reči, moći ćeš lako da razumeš i razrešiš emocionalna pitanja tela; ali niko to ne može da učini ako ne prihvati istinu. Sve dok razumeš istinu, svaki problem se može rešiti. Tama, malodušnost, brige, nedoumice i negativnost tvog srca mogu potpuno da se reše. Tvoje raspoloženje će se polako popravljati i potpuno ćeš se osloboditi. Ako pak imaš stvarne poteškoće, onda moraš da naučiš da tragaš za istinom i da se pokoriš. Kada se osoba suoči sa takvim stvarima, to je test njenog rasta koji otkriva ko je ona i da li može da primeni istinu u praksi.

Da bi obavljao svoju dužnost na način koji je u skladu s merilom, najpre moraš da razmišljaš na odgovarajući način. Kada se tvoja iskvarena narav razotkrije, moraš da podesiš i sopstveno stanje. Kada si u stanju da se ispravno odnosiš prema svojoj dužnosti, kada se otreseš sputavanja i uticaja svakakvih ljudi, događaja i stvari, kada možeš potpuno da se pokoriš Bogu, onda ćeš moći dobro da obavljaš svoju dužnost. Tajna je u tome da svoju dužnost i odgovornosti uvek staviš na prvo mesto. U procesu obavljanja dužnosti, uvek moraš da preispitaš sebe: „Da li imam površan stav prema obavljanju svoje dužnosti? Koje stvari me ometaju i navode me da budem površan u obavljanju svoje dužnosti? Da li svoju dužnost obavljam svim svojim srcem i snagom? Da li će mi Bog verovati ako budem ovako postupao? Da li imam bogopokorno srce? Da li je ovakvo obavljanje moje dužnosti u skladu s načelima? Može li ono da postigne najbolje rezultate?” Često bi trebalo da razmišljaš o tim pitanjima. Kada otkriješ probleme, treba aktivno da tražiš istinu i da pronađeš odgovarajuće Božje reči da te probleme rešiš. Tako ćeš moći dobro da obavljaš svoju dužnost i imaćeš mir i radost u srcu. Ako se problemi često javljaju dok obavljaš svoju dužnost, gde leži koren tog problema? To je problem s tvojim srcem; to je pitanje posedovanja iskvarenih naravi. Kada se čovekova iskvarena narav razotkrije, on će imati probleme u svom srcu i njegovo stanje će biti nenormalno, što će direktno uticati na to kako obavlja svoju dužnost. Problemi koji utiču na nečiju dužnost su veliki, ozbiljni problemi; oni mogu direktno da utiču na nečiji odnos sa Bogom. Na primer, neki ljudi razviju predstave i nesporazume o Bogu kada njihovu porodicu zadese nesreće. Neki ljudi postanu negativni kada pretrpe malo teškoća u svojoj dužnosti, a niko to ne vidi niti ih zbog toga pohvali. Neki ljudi ne obavljaju dobro svoju dužnost, uvek su površni i žale se na Boga kada su orezani. Neki ljudi nisu voljni da obavljaju svoju dužnost jer uvek razmišljaju o odstupnici. Svi ovi problemi direktno utiču na normalan odnos sa Bogom. Sve su to problemi iskvarenih naravi. Svi oni potiču od činjenice da ljudi ne poznaju Boga niti Njegovo delo i da uvek spletkare i razmišljaju o sopstvenom statusu i ugledu, svojim izgledima i sudbini, kao i o svojim telesnim interesima, što ih sprečava da vode računa o Božjim namerama i da se pokoravaju Božjim uređenjima, dovodeći do svakakvih negativnih emocija. Upravo su takvi ljudi koji ne streme ka istini. Kada se suoče sa donekle teškim situacijama, oni postaju negativni i slabi; kada naiđu na stvari koje ne idu onako kako oni žele, svoju frustraciju iskaljuju na svojoj dužnosti. Prilikom obavljanja svoje dužnosti, oni neprestano postaju negativni, zabušavaju i postupaju površno; stalno se bune protiv Boga i opiru Mu se, pa čak žele i da odbace svoj rad izdajući Boga. Sve su to razne posledice do kojih dolazi kada je neko sputan svojim iskvarenim naravima. Osoba koja voli istinu u stanju je da ostavi po strani sopstveni život, izglede i sudbinu, i želi samo da stremi ka istini i da je zadobije. Ona misli da nema dovoljno vremena, plaši se da neće uspeti da dobro obavi svoju dužnost i da neće biti usavršena, pa je u stanju da ostavi sve i da se dâ za Boga. Razmišljan samo o tome da se usredsredi na Boga i da se pokori Bogu. Ne postoji teškoća koja može da je zbuni, a ako se oseća negativno ili slabo, ona to prirodno rešava čitajući nekoliko odlomaka iz Božjih reči. Ljudi koji ne streme ka istini su veoma problematični; bez obzira na to kako se o istini besedi, to ne može u potpunosti da reši njihove probleme. Čak i ako se na trenutak prizovu pameti i budu u stanju da prihvate istinu, oni će od toga posle ipak odustati, tako da je veoma teško izaći na kraj s takvom osobom. Nije da oni ne razumeju ni trunku istine; stvar je u tome da oni u svom srcu ne cene niti prihvataju istinu. Kao rezultat toga, oni nikada nisu u stanju da ostave po strani sopstvenu volju, niti da se odreknu svojih ličnih interesa, svojih izgleda i sudbine, kao i svog ishoda i odredišta. Njihovo srce je uvek uznemireno i sputano ovim stvarima, zbog čega su nesposobni da dobro obavljaju svoju dužnost. Ako je osoba u stanju da prihvati istinu, kad jednom bude shvatala istinu, sve one stvari koje pripadaju iskvarenim naravima prirodno će nestajati i ona će imati ulazak u život i rast; više neće biti neuko dete. Kada osoba ima rast, ona postaje sve sposobnija da prozre stvari, sve sposobnija da raspoznaje sve vrste ljudi i neće je sputati niti jedna osoba, događaj, ni stvar. Na nju neće uticati ništa što bilo ko kaže ili uradi. Ona neće biti podložna uplitanju sotonskih zlih sila, niti će je obmanjivati i uznemiravati lažne vođe i antihristi. Ako se to dogodi, zar se rast te osobe neće postepeno povećavati? Što neko više razume istinu, to će više razmišljati o sebi i spoznavati sebe, to će više biti u stanju da otkrije štetu koju izazivaju njegove iskvarene naravi, to će više biti u stanju da pronađe put za primenu istine, a njegov ulazak u istina-stvarnost biće brži; u isto vreme, on će takođe moći da obavlja svoju dužnost na način koji je u skladu s merilom. Kada budeš posedovao ulazak u život i kada tvoj život bude postepeno rastao, tvoje stanje će bivati sve normalnije. Ljudi, događaji i stvari koji su nekada mogli da te uznemire i sputaju više ti neće predstavljati problem. Više nećeš imati poteškoća u obavljanju svoje dužnosti, a tvoj odnos sa Bogom postajaće sve normalniji. Kada saznaš kako da se osloniš na Boga, kada saznaš kako da tražiš Božje namere, kada saznaš gde ti je mesto, kada saznaš šta treba, a šta ne treba da radiš i koje stvari zahtevaju od tebe da preuzmeš odgovornost, zar tvoje stanje neće postajati sve normalnije? Takav život ti neće biti naporan, zar ne? Ne samo da nećeš biti umoran, već ćeš se osećati posebno opušteno i srećno. Zar ti srce zbog toga neće biti ozareno? Tvoj način razmišljanja biće normalan, tvoj duh biće oslobođen, ređe ćeš otkrivati iskvarene naravi i više ćeš se pokoravati Bogu. Na taj način ćeš moći neprestano da živiš u prisustvu Boga i proživljavaćeš normalnu ljudskost. Kada ljudi vide tvoje ponašanje, osetiće da je u tebi došlo do velike promene. Biće voljni da s tobom razgovaraju u zajedništvu, osećaće mir i radost u svom srcu kada slušaju tvoju besedu, a takođe će od toga imati i koristi. Kako tvoj rast bude postajao veći, tvoj govor i postupci postajaće odmereniji i principijelniji. Kada vidiš da je neko negativan i slab, moći ćeš da mu pružiš istinsku pomoć. Ne samo da ćeš moći da rešavaš probleme ljudi, već ćeš takođe moći da izbegneš da ih sputavaš ili im držiš predavanje, već ćeš umesto toga koristiti sopstvena praktična iskustva da pomogneš drugima, pružajući im određenu korist. Tako se nećeš samo iscrpljivati u Božjoj kući, već ćeš biti korisna osoba, sposobna da nosi teret i sposobna da čini značajnije stvari u Božjoj kući. Zar to nije osoba kakvu Bog voli? Ako si osoba koju Bog voli, zar te neće onda svi voleti? (Hoće.) Zašto je Bog zadovoljan takvom osobom? Zato što je ona u stanju da radi stvarne stvari pred Njim, ne služi se praznim, kitnjastim rečima i obavlja stvarne stvari. Može da pomogne drugima i da ih vodi govoreći o svojim istinskim iskustvima; ona je u stanju da pomogne drugima da reše bilo koji problem, a kada postoje poteškoće u radu crkve, u stanju je da vodi napred, aktivno rešavajući probleme. To znači posvećeno obavljati svoju dužnost. Takva osoba je u stanju da pomogne svojoj braći i sestrama da reše svoje probleme, što dokazuje da ima život-ulazak. Činjenica da može da uradi toliko praktičnih stvari dokazuje da ona primenjuje istinu i da živi u prisustvu Boga. Zbog toga što ima istina-stvarnost, ona je takođe u stanju da navede druge da uđu u istina-stvarnost. Ako ne poseduješ istina-stvarnost ili nemaš istinska iskustva, možeš li onda voditi druge u Božje prisustvo? Ako ti sam ne živiš u prisustvu Boga, onda ne možeš da vodiš druge u Njegovo prisustvo. Ako se samo trudiš dok obavljaš svoju dužnost, ne tražeći uopšte istina-načelo i nisi voljan da zadovoljiš Boga, onda ne živiš u prisustvu Boga. Da li su oni koji ne žive u prisustvu Boga u stanju da prihvate Njegovo ispitivanje? Da li su u stanju da izdrže Božje probe? Da li su u stanju da budu postojani usred kušnji? (Ne, nisu u stanju.) Može li takva osoba da svedoči o Bogu? Mogu li oni da svedoče o Njemu? (Ne, ne mogu.) Kakva osoba nije u stanju da svedoči o Bogu? Da li je to neko ko zaista veruje u Boga? U najmanju ruku, ta osoba još uvek nije ušla u istina-stvarnost Božjih reči, i još uvek postoji izvan Božjih reči. Neko ko je mnogo godina verovao u Boga bez ikakvog život-ulaska, ko ne može da govori o iskustvenom svedočanstvu, a još manje da svedoči o Bogu, ko ne može da zadobije dobre ljude propovedanjem jevanđelja – nedostojan je da bude nazvan svedokom Božjim. Dakle, neko ko je nezrelog rasta i nema život-ulazak nikada ne svedoči o Bogu. Ono što nije rečeno, a podrazumeva se, jeste da takva osoba ne živi u prisustvu Boga. Ako ne živiš u prisustvu Boga, nemaš život-ulazak i nisi svedok Božji, da li će te onda On priznati kao jednog od Svojih sledbenika? Neće. Bog ti je dao priliku da obavljaš svoju dužnost i ti si voljan da je obavljaš, ali kroz tvoja ispoljavanja On je video da ne možeš da svedočiš o Njemu, čak i nakon što si toliko dugo verovao u Njega. Ne samo da nemaš istinsko iskustveno znanje, već i živiš u skladu sa svojim predstavama i uobraziljama; nemaš nikakvu istina-stvarnost i jednostavno ne živiš u prisustvu Boga. Ako te On stavi na kušnju, ti to ne možeš da podneseš; ako te On orezuje, ti to ne možeš da podneseš; ako ti On sudi i grdi te, ti odustaješ od svog posla i duriš se, a On će pomisliti: „Ova osoba je kao medved kojeg niko ne treba da dira! Gde god idem da obavljam Svoje delo ili da govorim, takva osoba je nedostojna da Me sledi, nedostojna da bude sa Mnom.” Zašto ovo kažem? Zato što takva osoba ne razume istinu, nema čisto razumevanje, nema istinska iskustva i ne razume Božje namere. Ako ne razume Božje namere, može li biti u skladu s Njim? Ako ne razume Njegove namere, može li da ih shvati? Može li da prihvati istinu? Teško je reći, sve su to nepoznati faktori. Dakle, ako bi jedna takva osoba bila sa Bogom, ona bi u svemu sumnjala u Njega, i ne bi Ga razumela, što bi onda dovelo do svakakvih pogrešnih razumevanja i žalbi, kao i do donošenja suda o Bogu na svakom koraku. Na kraju bi to dovelo do izdaje. Da li bi Bog mogao da poželi nekoga ko bi Ga izdao? Da li bi Bog mogao da mu dozvoli da postane Njegov sledbenik? Ne bi. Ako želiš da te Bog prizna kao jednog od Svojih sledbenika, onda, pre svega, moraš da se usredsrediš na život-ulazak – to znači da počneš od spoznaje sebe. Što čovek više poznaje sebe, to će više moći da prozre suštinu i stvarnost sopstvene iskvarenosti, i u sebi će više žudeti da stremi ka istini; u obavljanju svoje dužnosti, on će pridavati poseban značaj traganju za istinom, primenjivanju istine i odbacivanju svojih iskvarenih naravi, postajući tako sposoban da održi svoju dužnost i ispuni svoju dužnost u skladu sa Božjim zahtevima. To bi trebalo da ti bude glavni prioritet. Svrha usredsređivanja na život-ulazak je da dobro obaviš svoju dužnost, u suštini se sve svodi na obavljanje svoje dužnosti. Trebalo bi da počneš da stremiš ka život-ulasku tako što ćeš obavljati svoju dužnost, i kroz život-ulazak treba da razumeš i zadobijaš istinu kap po kap, kako bi dostigao tačku u kojoj imaš rast, kada tvoj život postepeno raste i imaš praktična iskustva istine. Tada treba da savladaš sve vrste načela primene, tako da si u stanju da obavljaš svoju dužnost i da nijedna osoba, događaj i stvar ne mogu da te sputaju niti ometu. Tako ćeš postepeno živeti u Božjem prisustvu. Neće te ometati nijedna osoba, događaj ni stvar, i imaćeš iskustvo istine. Kako tvoje iskustvo bude bivalo bogatije, moći ćeš više da svedočiš o Bogu, a kako budeš mogao više da svedočiš o Bogu, postepeno ćeš postajati korisna osoba. Kada postaneš korisna osoba, moći ćeš da obavljaš svoju dužnost na način koji je u skladu s merilom u Božjoj kući, moći ćeš da pravilno zauzmeš svoj položaj stvorenog bića, da se pokoravaš Božjim zamislima i orkestracijama i moći ćeš da budeš postojan. Samo takva osoba je stvoreno biće u skladu s merilom i neko ko ima Božje odobravanje. Tada ćeš biti dostojan svega što ti je Bog podario.

Šta je ključno za ulazak u istina-stvarnost? Moraš da naučiš kako da primenjuješ istinu, tako da možeš da se baviš stvarima na principijelan način. Ima li ikakve koristi od toga da se uvek zaklinješ i izražavaš svoju rešenost? Ako se uvek zaklinješ i izražavaš svoju rešenost, ali još uvek nisi u stanju da primeniš istinu, onda to uopšte nije od koristi. Najvažnija, najrealnija stvar jeste da postigneš ulazak u život u procesu obavljanja svoje dužnosti, kroz traženje istine za rešavanje različitih problema iskrslih tokom obavljanja dužnosti i da potpuno promeniš svoje razne pogrešne stavove prema svojoj dužnosti. Šta znači imati život-ulazak? Imati život-ulazak znači da imaš iskustvo i znanje o istini i da si u stanju da je pravilno primenjuješ. Da li svi vi trenutno imate život-ulazak? Da li si u stanju da svedočiš o Bogu? Zar nije slučaj da si većinu vremena u stanju da izgovoriš samo neke reči i doktrine, pri čemu se tvoje znanje o istini zaustavlja na nivou doktrine, a nedostaje ti bilo kakvo istinsko znanje ili iskustvo o istini? Ako ne možeš da stekneš istinsko iskustvo i znanje o istini, onda ne uspevaš da svedočiš o Bogu. Većinu vremena imaš samo neko znanje zasnovano na osećanjima, osećajući da kada Bog to kaže na jedan način, to je istina, a kada On to kaže na drugi način, i to je istina – osećaš da su sve Božje reči istina, i na njih kažeš amin i odobravaš ih. Ali ne možeš da ih povežeš sa sobom. Kada radiš stvari, i dalje si zbunjen i ne znaš koje istine bi trebalo da iskoristiš da rešiš svoje probleme, niti znaš koji način postupanja bi predstavljao primenjivanje istine. Zar većina vas nije u ovakvom stanju? Iako možete da izgovorite mnoštvo reči i doktrina, ne možete da ih primenite u svom stvarnom životu. Još uvek ne znate kako da primenjujete istinu, niti znate kako da primenite Božje reči u svom stvarnom životu i, šta god da vas zadesi, ne znate kako da tragate za istinom da biste rešili svoje probleme. To je zato što je život-ulazak ljudi plitak, a njihov rast isuviše mali. Kada znate kako da doživite, primenite i sprovedete Božje reči u svojim stvarnim životima, i kada znate kako da tražite istinu da biste rešili probleme nakon što vam se nešto dogodi, onda će vaši životi rasti. Znanje o primeni istine je znak da vaš život raste. Jednog dana, kada budeš u stanju da rešiš probleme istinom, kada budeš imao neko znanje o Bogu, kada budeš mogao da kroz deljenje svog istinskog znanja o Bogu svedočiš o Njegovom delu, o Njegovoj svetoj i pravednoj naravi i o Njegovoj svemoći i mudrosti, onda ćeš moći da zaista svedočiš o Bogu i bićeš osposobljen da te Bog koristi. Ako misliš da prilično dobro razumeš, i možeš beskrajno da govoriš o doktrini, ali ne možeš da rešiš ništa što uključuje tvoje sopstvene probleme, a ne znaš ni kako da tragaš za istinom da bi ih rešio, to dokazuje da ono što razumeš nije istina, već su to reči i doktrine. Čak i ako su drugima bliske neke doktrine koje čuju da izgovaraš, mogu u njima da pronađu određenu pouku, a doktrine koje izgovaraš postižu određene rezultate, ti naprosto nisi u stanju da temeljno objasniš stvari, niti možeš u potpunosti da rešiš probleme. To dokazuje da se doktrine koje izgovaraš prenose samo u doslovnom smislu; one su u najboljem slučaju delići znanja zasnovanog na osećanjima, koji se još uvek ne uzdižu do nivoa racionalnog znanja; ne može se reći da su one istina-stvarnost, a još manje da si ti ušao u istina-stvarnost. E sad, kako da rešiš taj problem izgovaranja reči i doktrina? To zahteva ulaganje truda u razumevanje istine. Tek kada razumeš istinu, razmišljaćeš o sebi, bićeš u stanju da prepoznaš iskvarene naravi koje si razotkrio i moći ćeš da otkriješ koren svojih problema. Zatim bi trebalo da tragaš za istinom i da iskoristiš Božje reči da temeljno rešiš iskvarene naravi koje si otkrio. Da li je ono što se kod tebe otkriva nadmenost i samopravednost ili nepoštenje i prevrtljivost, da li su to sebičnost i ogavnost ili površnost i obmanjivanje Boga, moraš da razmišljaš o tim iskvarenim naravima dok ih jasno ne sagledaš. Na taj način ćeš znati koji problemi postoje dok obavljaš svoju dužnost i koliko si daleko od postizanja spasenja. Tek kada jasno vidiš svoje iskvarene naravi, moći ćeš da znaš gde leže poteškoće i prepreke u obavljanju tvoje dužnosti. Tek tada ćeš moći da rešiš probleme na samom izvoru. Recimo da ne preuzimaš odgovornost za obavljanje svoje dužnosti, već se uvek ponašaš površno, stvarajući gubitke u radu, ali ti je stalo do ponosa, tako da nisi voljan da otvoreno u zajedništvu izneseš svoje stanje i teškoće, i da primenjuješ njihovo analiziranje spoznavanje. Umesto toga, uvek tražiš izgovore da se površno baviš stvarima. Kako da rešiš taj problem? Moraš da se moliš Bogu i da razmišljaš o sebi, govoreći: „Bože, želim da govorim takve stvari samo da bih zaštitio svoj ponos. To moja iskvarena narav govori. Ne bi trebalo tako da govorim. Moram da se otvorim, da se ogolim i da naglas izgovorim prave misli svog srca. Radije bih trpeo stid i gubitak obraza, nego da zadovoljim sopstvenu sujetu. Ja samo želim da udovoljim Bogu.” Na taj način, ustajući protiv sebe i izgovarajući istinske misli svog srca naglas, ti primenjuješ bivstvovanje poštene osobe i, štaviše, ne ponašaš se po svojoj volji niti pokušavaš da odbraniš sopstveni ponos. U stanju si da primeniš Božje reči u praksi, da primenjuješ istinu u skladu sa Božjim željama, da revnosno obavljaš svoju dužnost i da u potpunosti ispuniš svoje odgovornosti. Na taj način, ne samo da sprovodiš istinu u delo i ispunjavaš svoju dužnost, već takođe štitiš interese Božje kuće, što udovoljava Božjem srcu. Ovakav način života je otvoren i čestit, a tvoje misli i ideje, kao i tvoji postupci i dela, mogu se izneti pred ljude i pred Boga. Kako je to divno! Praktično postupanje na ovaj način je pomalo teško i možda ćeš se više puta suočiti s neuspehom, ali ako budeš praktično postupao i trudio se u tom pravcu, sigurno ćeš uspeti. A šta uspeh znači za tebe? To znači da si, kada primenjuješ istinu, u stanju da preduzmeš taj korak koji te oslobađa od okova Sotone, korak koji ti omogućava da se pobuniš protiv sebe. To znači da si u stanju da ostaviš po strani sujetu i ponos, da prestaneš da tražiš svoju dobit i da prestaneš da činiš sebične i ogavne stvari. Kada to primeniš u praksi, ti pokazuješ ljudima da si neko ko voli istinu, ko ima istina-stvarnost, neko ko žudi za pravdom i svetlošću. To je rezultat koji postižeš primenom istine. Istovremeno sramotiš i Sotonu. Sotona te je iskvario, učinio te je sebičnim i naterao te je da štitiš vlastite interese i da misliš na sopstveni ponos. Ali sada te ove stvari od Sotone više ne mogu vezati, ti si ih se oslobodio, više te ne kontrolišu sujeta, ponos i lični interesi, već primenjuješ istinu, a Sotona je potpuno ponižen i nema ničega što bi mogao da učini. Kad Sotona ne može da te kontroliše, nisi li onda pobedio? Kada pobeđuješ, zar nisi postojan u svom svedočenju za Boga? Zar ne biješ dobru bitku? Kada biješ dobru bitku, imaš mir i radost i osećaj lakoće u svom srcu. Ako često živiš sa osećajem optužbe u svom srcu, ako tvoje srce ne može da pronađe spokoj, ako nemaš mira ni radosti i često si opterećen brigom i strepnjom zbog svega i svačega, šta to pokazuje? Pokazuje da naprosto ne primenjuješ istinu, da nisi postojan u svom svedočenju za Boga. Kad živiš usred sotonskih naravi, ti postupaš shodno svojoj volji, ne voliš da primenjuješ istinu, pa je čak izdaješ, posežući za bilo kojim sredstvima da bi postigao svoje ciljeve. Ti samo štitiš sopstvenu sujetu, svoj ponos, ugled, status i svoje interese. Zar to nisu sebičnost i ogavnost? Kad uvek živiš jedino za sebe i svoje interese, život postaje izuzetno bolan. Imaš toliko mnogo sebičnih želja, sputanosti, stega, bojazni i briga da u tebi nema nimalo spokoja ni radosti. Živeti radi iskvarenog tela znači preterano patiti. Oni koji streme istini su drugačiji. Što više razumeju istinu, to su više oslobođeni i slobodni; što više primenjuju istinu, to više imaju mira i radosti. Kada steknu istinu, živeće potpuno u svetlosti, uživaće u Božjim blagoslovima i neće patiti.

U kakvom stanju svi vi sada uglavnom živite? Da li većinu vremena živite u pozitivnom ili u negativnom stanju? (Većinu vremena živimo u negativnom stanju.) Nije jednostavno nekome ko uvek živi u negativnom stanju da istraje u obavljanju svoje dužnosti bez odustajanja od nje! Svi vi ste često negativni, ali ne znate kako to da rešite. Ponekad je potrebno mnogo truda da biste rešili svoja negativna stanja, a kada vam stvari ne idu na ruku, ponovo postajete negativni. Uvek se vrtite u svojoj negativnosti, a ne biste mogli da stanete uspravno ni da hoćete; ne možete nijednu dužnost da obavite dobro, a toliko ste nekompetentni da vam niko ne može pomoći. Zar takav život nije zamoran? (Jeste.) Kako se onda u potpunosti nosite s problemom negativnosti? Svakako morate da razumete nešto od istine. Obim doktrine o kojoj možete da govorite neće rešiti vaše probleme. Jednom kada osoba zaista shvati istinu, i kada bude u stanju da reši bilo kakvu negativnost ili poteškoće na koje naiđe, onda je obavljanje dužnosti neće toliko opterećivati. Isključivo sticanjem istine neko može da bude slobodan i neobuzdan. Trenutno, ono što vam najviše nedostaje jeste istina, a do istine se ne može doći preko noći. Morate imati istinsko znanje o Božjem delu i biti u stanju da jasno vidite iskvarene naravi ljudi. Za to je potrebno vreme i morate tražiti istinu da biste je razumeli. Svi vi možete da osetite bol koju život u iskvarenoj naravi donosi, iskusili ste to duboko iz prve ruke. Da li ste iskusili mir i sreću koji nastaju u vašem srcu kada shvatite istinu, kada ste u stanju da primenjujete istinu i poštujete istina-načelo? Da li imate mnogo takvih iskustava? Ako su ta iskustva zaista bogata, to znači da u potpunosti posedujete istina-stvarnost. Imaćete osećaj da živite u svetlosti i u Božijem prisustvu. Ako povremeno uživate u malo Božjeg prosvećenja, bićete veoma zadovoljni. Ako se povremeno oslonite na Boga umesto na ljude, a Bog vam da malo svetlosti, i da vam put napred na koji niste ni pomislili, i stvar se reši, bićete veoma zadovoljni. Nije dovoljno često imati ova sitna iskustva; i dalje morate da nastavite da se trudite oko istine. S jedne strane, morate da razumete istinu o vizijama, da imate savršeno jasno razumevanje Božjeg dela i zaista da imate znanje o Božjoj naravi. Na taj način, kada ponovo naiđete na poteškoće dok obavljate svoju dužnost, to barem neće dovesti do predstava, niti će dovesti do buntovništva. To je jedan aspekat stvari. Pored toga, morate da uložite trud u ulazak u život. Moraju se sažeti istine koje se moraju primenjivati i u koje se mora ući, kao što je spoznaja sebe, biti poštena osoba, naučiti da se potčiniš Bogu, kako da se osloniš na Boga, kako da posvećeno izvršavaš svoju dužnost, kako da razlikuješ sve vrste ljudi, kako treba da se ponašaš prema Sotoni, koju mudrost treba da poseduješ, itd. Samo doživljavanjem i ulaskom u ove različite aspekte istine možete se plašiti Boga, izbeći zlo, i postati savršena osoba. Dakle, u koliko ste aspekata istina-stvarnosti do sada ušli? U koje aspekte istina-stvarnosti još niste ušli? Morate da pratite taj ishod u svom srcu. Kada uđete u mnoge istine vezane za primenu u praksi, onda će vaš život već porasti i zaista ćete imati rast. Kada vaš rast dostigne određeni nivo, moći ćete da stupite na put Božjeg usavršavanja i imaćete istinski rast. Ovo nije stvar koja se može požurivati – ne možete pojesti slona u jednom zalogaju. Šta je trenutno ključno i najvažnije što treba da rešite? Radi se o tome da morate dobro da obavljate svoju dužnost i da imate život-ulazak dok obavljate svoju dužnost. To je ključno. Ne možete se samo truditi – morate uložiti svoje srce u to. Bog ne želi da prodaješ svoju službu dok obavljaš dužnost stvorenog bića, već želi da Mu ponudiš svoju iskrenost. Dok obavljaš svoju dužnost, moraš da imaš život-ulazak. Tek kada budeš imao život-ulazak, imaćeš život, a tek kada budeš imao život, moći ćeš da rasteš, i samo oni koji imaju život imaju istinu.

10. avgust 2015. godine