Mnogo je ljudi koji, nakon što obave svoju dužnost, osećaju da im nešto nedostaje, kao i da ne poseduju istina-stvarnost, pa uvek zahtevaju od sebe da slušaju više propovedi, a od vođa i trudbenika da održavaju više skupova, kao da će samo to moći da im omogući ulazak u život i životni rast. Ako neko vreme ne odu na skup ili na propoved, osećaju se kao da su im srca prazna i pusta, kao da su bez igde ičega. U srcu osećaju kao da će im samo svakodnevni skupovi i svakodnevne propovedi omogućiti ulazak u život, ili ih osposobiti da izrastu do duhovne zrelosti. U stvarnosti, takvo razmišljanje je potpuno pogrešno. Oni koji veruju u Boga i slede ga moraju da vrše svoju dužnost – tek tako mogu da steknu životno iskustvo. Ako kažeš da iskreno veruješ u Boga, ali ne želiš da ispuniš svoju dužnost, gde je onda iskrenost u tvojoj veri u Boga? Upravo oni koji imaju veru iskreno obavljaju svoju dužnost. Samo oni koji imaju veru usuđuju se da svoj život posvete Bogu i spremni su da odbace sve da bi se dali Bogu. Takvi ljudi doživljavaju delo Svetog Duha dok obavljaju svoju dužnost; oni su prosvećeni, vođeni i dovedeni u red Svetim Duhom. Sve to stvara životno iskustvo. Dakle, ulazak u život počinje formalnim obavljanjem dužnosti.

Ako su ljudi nehajni prema obavljanju svoje dužnosti, ili su uvek zbunjeni, kako vidite takav stav? Zar to nije puko otaljavanje? Da li je to stav koji imate prema svojoj dužnosti? Da li je to problem lošeg kova ili naravi? Trebalo bi da vam sve bude jasno u vezi sa ovim. Zašto su ljudi tako nepažljivi kada obavljaju svoju dužnost? Zašto nisu odani kada čine nešto za Boga? Da li uopšte poseduju razum ili savest? Ako zaista poseduješ savest i razum, onda ćeš, kada činiš stvari, u njih uložiti malo više srca, kao i malo više ljubaznosti, odgovornosti i uvažavanja, a moći ćeš i da uložiš više truda. Kada budeš uložio više truda, učinak dužnosti koje obavljaš će se poboljšati. Tvoji rezultati će biti bolji, a to će udovoljiti i Bogu i ljudima. Moraš to da radiš od sveg srca! Ne možeš da budeš odsutan, kao da radiš u sekularnom svetu i kao da si plaćen na sat. Ako imaš takav stav, loše ti se piše. Nikako nećeš moći dobro da obavljaš svoju dužnost. Kakva je to ljudskost? Da li ljudi bez savesti imaju ljudskosti? Nemaju. Ako kažeš da imaš ljudskost, želiš da primeniš istinu i da dobro obaviš svoju dužnost, onda treba da uložiš više truda u svoju dužnost i da je obavljaš svim srcem. Kažeš da imaš savest, ali nikada ne obavljaš svoju dužnost svim srcem. Da li ti savest nekad proradi? Moraš da staviš svoje srce na pravo mesto. Trebalo bi često da razmišljate o tome – morate sve da razumete. Prosto otaljavanje dužnosti je najveća tabu tema. Ako uvek otaljavaš svoju dužnost, onda nema načina da je obaviš prema prihvatljivim aršinima. Ako želiš da odano obavljaš svoju dužnost, prvo moraš da rešiš svoj problem sa otaljavanjem. Trebalo bi da preduzmeš određene korake kako bi situaciju ispravio čim je primetiš. Ako si zbunjen i nikada nisi u stanju da uočiš probleme, uvek otaljavaš i radiš stvari na površan način, onda nema načina da dobro obaviš svoju dužnost. Zato u svoju dužnost uvek moraš da uložiš svoje srce. Takva prilika se ljudima retko javlja! Kada im Bog da priliku, a oni je ne shvate, onda je ta prilika propuštena – pa čak i ako kasnije požele da dođu do takve prilike, ona se možda neće ponovo ukazati. Božje delo nikoga ne čeka, kao što ni prilike ne čekaju da neko izvrši svoju dužnost. Neki ljudi kažu: „Ranije nisam dobro obavljao svoju dužnost, ali sada još uvek želim da je ispunim. Moram da se vratim u kolosek.“ Divno je imati ovakvu rešenost, ali mora ti biti jasno kako se dužnost obavlja dobro i moraš da težiš ka istini. Samo oni koji razumeju istinu mogu dobro da obavljaju svoju dužnost. Oni koji ne razumeju istinu nisu kvalifikovani čak ni za obavljanje službe. Što ti istina bude jasnija, postajaćeš sve bolji u svojoj dužnosti. Ako možeš da vidiš ovu stvar onakvom kakva jeste, onda ćeš težiti ka istini, i moći ćeš da se nadaš dobrom obavljanju dužnosti. Trenutno nema mnogo prilika za obavljanje dužnosti, tako da ih moraš zgrabiti kad god se ukažu. Upravo kada se suočiš sa dužnošću, moraš da se potrudiš; to je trenutak kada moraš da se ponudiš, da se daš Bogu, i trenutak kada se od tebe zahteva da platiš cenu. Nemoj ništa da zadržavaš, da skrivaš bilo kakva zamešateljstva, da sebi ostavljaš bilo kakav prostor ili izlaz. Ako ostaviš imalo prostora, ako kalkulišeš ili si prepreden i prevrtljiv, onda ćeš neizbežno loše obaviti posao. Pretpostavimo da kažeš: „Niko nije primetio moje lukavstvo. Kako je to dobro!“ Kakvo je to razmišljanje? Da li misliš da si navukao povez preko ljudskih očiju, a i preko Božjih? U stvari, da li Bog zna šta si uradio? Zna. U stvari, svako ko je neko vreme u kontaktu s tobom saznaće za tvoju iskvarenost i podlost, i mada to možda neće otvoreno reći, u srcu će imati svoje mišljenje o tebi. Bilo je mnogo ljudi koji su razotkriveni i izgnani jer su ih mnogi drugi prozreli. Kada su svi uvideli njihovu suštinu, otkrili su ko su ti ljudi i izbacili ih. Dakle, bez obzira da li tragaju za istinom ili ne, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost najbolje što mogu; treba da koriste svoju savest u praktičnim stvarima. Možda imaš nedostatke, ali ako možeš da budeš efikasan u obavljanju svoje dužnosti, to te neće dovesti do izgnanstva. Ako uvek misliš da si dobro, da si siguran da nećeš biti izgnan, ako i dalje ne razmišljaš ili ne pokušavaš da spoznaš sebe i pritom zanemaruješ svoje prave zadatke, ako si uvek nemaran i površan, onda, kada Božji izabrani narod zaista izgubi strpljenje s tobom, oni će te razotkriti onakvog kakav jesi i po svoj prilici ćeš biti izgnan. To je zato što su te svi prozreli, a ti si izgubio svoje dostojanstvo i integritet. Ako ti niko ne veruje, da li bi Bog mogao da ti veruje? Bog gleda u dubinu čovekovog srca: On nikako ne može da veruje takvoj osobi. Ako je neko nepouzdana osoba, ni u kom slučaju mu ne poveravaj neki zadatak. Ako ne znaš kakav je neko, ili si samo čuo druge ljude da kažu da je ta osoba dobra u onome što radi, ali u svom srcu nisi u potpunosti siguran, onda sve što možeš da uradiš jeste da joj prvo daš mali, nebitan zadatak. Ako dobro obavi nekoliko malih zadataka, onda mu možeš dati jedan normalan. I tek ako uspešno obavi taj zadatak, treba da mu poveriš važan zadatak. Ako zabrlja u izvođenju normalnog zadatka, onda ta osoba nije pouzdana. Bez obzira da li je zadatak veliki ili mali, ne može joj se poveriti. Ako primetiš osobu koja je ljubazna i odgovorna, koja nikada ne otaljava posao, koja se prema zadacima koje su joj drugi poverili odnosi kao prema svojim, razmatra svaki aspekt zadatka, razmišlja o tvojim potrebama, razmatra svaki ugao gledanja, veoma je temeljna i sve obavlja na pravi način, čime tebe čini posebno zadovoljnim njenim radom – onda je to osoba kojoj se može verovati. Pouzdani ljudi su oni koji imaju ljudskost, a ljudi koji imaju ljudskost poseduju savest i razum i trebalo bi da im bude veoma lako da dobro obavljaju svoju dužnost, jer se prema njoj ophode kao prema svojoj obavezi. Ljudi bez savesti ili razuma neizbežno loše obavljaju svoju dužnost, i nemaju osećaj odgovornosti prema njoj bez obzira o čemu se radi. Drugi uvek moraju da brinu o njima, nadgledaju ih i pitaju kako napreduju; u suprotnom, stvari bi mogle da krenu po zlu dok obavljaju svoju dužnost i stvari bi mogle da krenu naopako dok obavljaju zadatak, tako da bi na kraju bila skuplja dara nego mera. Ukratko, ljudi uvek moraju da se preispituju prilikom obavljanja svojih dužnosti: „Da li sam na odgovarajući način ispunio ovu dužnost? Da li sam je obavio svim srcem? Ili sam je samo aljkavo obavio?“ Ako si stalno nepažljiv i površan, loše ti se piše. U najmanju ruku, to znači da nemaš kredibilitet i da ljudi ne mogu da ti veruju. Ozbiljnije govoreći, ako uvek samo otaljavaš svoje dužnosti i ako uvek obmanjuješ Boga, onda ti se baš loše piše! Koje su posledice svesnog obmanjivanja? Svako može da vidi da svesno praviš prekršaje, da živiš samo po sopstvenoj iskvarenoj naravi, da si stalno nemaran i površan, da uopšte ne primenjuješ istinu – što znači da si lišen ljudskosti! Ako se to uvek ispoljava u tebi, ako izbegavaš velike greške a neprestano činiš manje i nikada se ne pokaješ, onda si ti jedan od zlih, onda si nevernik, i treba da budeš uklonjen. Takve posledice su gnusne – potpuno si razotkriven i izgnan kao nevernik i zla osoba.

Svaka dužnost koju obaviš uključuje ulazak u život. Bez obzira na to da li je tvoja dužnost donekle redovna ili nepredvidiva, dosadna ili uzbudljiva, ti uvek moraš da dostigneš ulazak u život. Dužnosti koje neki ljudi obavljaju su prilično monotone; oni svakog dana rade istu stvar. Međutim, kada ih sprovode, stanja koja se kod tih ljudi otkrivaju nisu toliko jednorodna. Ponekad, kada su u dobrom raspoloženju, ljudi su malo revnosniji i bolje obavljaju posao. U drugim prilikama, zbog nekog nepoznatog uticaja, njihova iskvarena sotonska narav podstiče ih na bezobrazluk, i dovodi ih do neprimerenih pogleda, lošeg stanja i lošeg raspoloženja; to dovodi do toga da svoje dužnosti obavljaju na površan način. Unutrašnja stanja ljudi se stalno menjaju; mogu se promeniti bilo gde i bilo kada. Bez obzira na to kako se tvoje stanje menja, uvek je pogrešno delovati na osnovu svog raspoloženja. Recimo da ti ide malo bolje kada si dobro raspoložen, a malo lošije kada si loše raspoložen – da li je to principijelan način obavljanja dužnosti? Da li ćeš tako svoju dužnost moći da obavljaš prema prihvatljivim standardima? Bez obzira na raspoloženje, ljudi moraju da znaju kako da se mole pred Bogom i da traže istinu; samo tako mogu da izbegnu da ih njihova raspoloženja kontrolišu i zavedu. Prilikom izvršavanja dužnosti, uvek treba da preispitaš sebe da bi video da li radiš stvari shodno načelima, da li tvoje obavljanje dužnosti odgovara standardima, da li to naprosto radiš površno, da li si pokušao da izbegneš odgovornosti i da li postoji neki problem u tvom stavu i načinu razmišljanja. Kada se osvrneš na sebe i te stvari ti postanu jasne, lakše ćeš ispuniti svoju dužnost. Na šta god da naiđeš dok obavljaš svoju dužnost – negativnost i slabost, ili to što si se oneraspoložio kad si se suočio s njom – treba da se prema njoj odnosiš na odgovarajući način, a takođe moraš da tražiš istinu i da razumeš Božju volju. Radeći te stvari, naći ćeš put do primene. Ako želiš dobro da ispuniš svoju dužnost, onda tvoje raspoloženje ne sme da utiče na tebe. Bez obzira na to koliko se osećaš negativno ili slabo, treba da primenjuješ istinu u svemu što radiš, sa apsolutnom strogošću i pridržavajući se načela. Ako to uradiš, ne samo da ćeš naići na odobravanje kod drugih ljudi, već će te i Bog voleti. Kao takav, bićeš osoba koja je odgovorna i koja nosi breme; bićeš istinski dobra osoba koja zaista ispunjava svoje dužnosti prema standardu i koja u potpunosti proživljava lik prave osobe. Takvi ljudi su pročišćeni i postižu stvarno preobraženje kada ispunjavaju svoje dužnosti, i može se reći da su pošteni u Božjim očima. Samo pošteni ljudi mogu da istraju u primeni istine i da uspeju da deluju principijelno, te mogu da ispune svoje dužnosti poštujući standarde. Ljudi koji se ponašaju principijelno izvršavaju svoje dužnosti pedantno kada su dobro raspoloženi; nisu površni, nisu nadmeni, niti se hvale da bi drugi imali visoko mišljenje o njima. Kada su loše raspoloženi, mogu da obavljaju svoje svakodnevne zadatke jednako ozbiljno i odgovorno, pa čak i ako naiđu na nešto što je štetno za ispunjavanje njihovih dužnosti, ili što ih malo pritiska ili izaziva uznemirenost dok te dužnosti obavljaju, oni su i dalje u stanju da utišaju svoja srca pred Bogom i da se pomole: „Koliki god da je problem s kojim se suočavam – pa i nebo da se sruši – dok sam živ, odlučan sam da dam sve od sebe da ispunim svoju dužnost. Svaki dan koji živim jeste dan u kojem moram dobro da obavljam svoju dužnost, tako da sam dostojan ove dužnosti koju mi je podario Bog, kao i ovog daha koji je On stavio u moje telo. Kolike god teškoće da me snađu, sve ću to ostaviti po strani, jer je ispunjavanje moje dužnosti najvažnije od svega!“ Oni na koje ne utiče nijedna osoba, događaj, stvar ili okruženje, koji nisu sputani nikakvim raspoloženjem niti spoljašnjom situacijom i koji svoje dužnosti i pozive koje im je Bog poverio stavljaju na prvo mesto – to su ljudi koji su odani Bogu i koji Mu se iskreno pokoravaju. Takvi ljudi su dostigli ulazak u život i ušli u istina-stvarnost. To je jedan od najvernijih i najpraktičnijih izraza proživljavanja istine. Da li bi ovakav način života nekoga opustio? Da li bi trebalo da brineš o tome kako te Bog vidi? Šta biste rekli, kako treba da se ponašate da biste se osećali opušteno? (Ne dozvolite da vas sputava bilo koja osoba, događaj ili stvar i stavite svoju dužnost na prvo mesto. To je jedini način da izbegnete da izneverite Boga.) Tačno, to je tajna opuštenosti. Da li ste svi ovladali ovom tajnom? Ako neko ima loš stav kada razgovara s tobom i namerava da te gurne u stranu ili ti namerno nađe neku manu, osećaćeš se nesrećno, kao da ti je neko zario nož. Izgubićeš apetit, a trpeće i tvoj san. U svakom slučaju, bićeš loše raspoložen i srce će te boleti. Šta ćeš tada da radiš? Možda ćeš da kažeš: „Danas sam loše raspoložen, pa ću odložiti svoju dužnost za koji dan“ ili „I dalje ću obavljati svoju dužnost, ali nije problem ako je obavim bezvoljno i otaljam je. Svako prolazi kroz trenutke kada stvari ne idu onako kako želi, pa ako sam loše raspoložen, Bog neće zahtevati previše od mene, zar ne? Danas ću samo malo da odložim svoju dužnost. Sve je u redu, sutra ću već dobro obaviti posao. Bog obavlja svoje delo već šest hiljada godina, da li će mu zaista biti bitno ako ga odložim za jedan dan?“ Kakva to osoba dozvoljava da male stvari utiču na njeno raspoloženje, pa samim tim dozvoljava da to utiče i na njenu dužnost? Zar to nije detinjast temperament, koji ne obećava mnogo? Kada ih nešto zadesi, takvi ljudi se naljute, potpuno su nerazumni, ne vrše svoju dužnost, nemaju odlučnosti i zaboravljaju svoje zavete. Kakav je to problem? Zar to nije problem samovolje? Možda postoje ljudi koji se obično ne ponašaju tako, ali kada su loše raspoloženi, odustaju od svojih odgovornosti. Takve stvari se prečesto dešavaju. Postoje ljudi koji, kada su loše raspoloženi, prime malo spoljašnjeg uticaja i onda nemaju energije pri obavljanju svoje dužnosti i ne mogu da povežu konce u glavi. Šta treba da se učini kada se to desi? Da li te probleme uopšte treba rešavati? Neki ljudi kažu: „To ne može da se reši. Ni u bliskoj budućnosti neću želeti to da radim i samo ću se prepustiti matici. U svakom slučaju, loše sam raspoložen i ne želim da mi se iko obraća. Samo me pustite da malo budem nesrećan.“ Iako još uvek obavljaju svoju dužnost, prisutni su samo telom, ali ne i umom. Neizvesno je kuda su njihova srca odlutala. Oni nisu odgovorni u obavljanju svoje dužnosti, ne trude se i slabi su. Međutim, kada im se raspoloženje popravi, nanovo budu puni elana; u stanju su da podnesu nevolje, da se ponovo iscrpe i da podnose šta god im se servira. Zar sve to nije pomalo nenormalno? Zašto na ljude utiče toliko različitih osećanja i okolnosti? Da li ste ikada tražili razlog? Zar vas te stvari ne muče često? Zar se ne osećate često bezizlazno u takvim stanjima? Zar to nije problem sa kojim se svi vi suočavate? (Jeste.) Ako se ti problemi ne reše, ljudi nikada neće sazreti; uvek će biti deca. Na primer, ako neko kaže nešto bez razmišljanja o tvojim osećanjima, nešto što je delimično usmereno ka tebi, ili ako izokola govori o tebi, osećaćeš se malo neprijatno. Ako razgovaraš s nekim, a on ne obraća pažnju na tebe ili nema prijatan izraz lica, biće ti neprijatno. Ako naiđe dan kada obavljanje tvoje dužnosti ne ide onako kako želiš, biće ti neprijatno. Ako imaš noćnu moru koja deluje kao loš predznak, biće ti neprijatno. Ako čuješ loše vesti o svojoj porodici, biće ti neprijatno, bićeš loše raspoložen i nećeš moći da podigneš energiju. Ako vidiš da neko drugi dobro obavlja svoju dužnost, da ga hvale i unaprede do vodeće pozicije, to će ti takođe proizvesti neprijatnost i uticaće na tvoje raspoloženje… Sve te stvari koje mogu da utiču na tebe, i velike i male, mogu da te zarobe u negativnosti, da te bace u depresiju i da umanje tvoju sposobnost za obavljanje dužnosti. Koji problem imaju ljudi koji se tako ponašaju? (Narav im je nestabilna.) Nestabilna narav je jedan od aspekata. Njihova ljudskost je nezrela i detinjasta, a nemaju ni uvid. Što se tiče njihovog ulaska u život, uvek ih sputavaju svakojaki ljudi, događaji i stvari, pa im nije lako da primenjuju istinu. Ako ne mogu da primene istinu u praksi, onda ne mogu da uđu u istina-stvarnost, a ako ne mogu da uđu u istina-stvarnost, onda neće imati ulazak u život. Zar nije tako? Zašto ih ljudi, događaji i stvari sputavaju? Zato što ne razumeju istinu, zato što ne mogu da razlikuju šta je istina, a šta laž, i zato što ne mogu da razlikuju ko je u pravu, a ko nije. To dovodi do toga da ne znaju kako da primene u praksi, da nemaju prostora za napredovanje niti povlačenje. To je posledica. Većina novih vernika je u takvom stanju. Kada shvate istinu, kada mogu jasno da vide stvari i da razlikuju ljude, taj problem će se prirodno rešiti. Međutim, oni koji ne vole istinu ne tragaju za njom kada ih nešto zadesi. Takva osoba nikada neće moći da se reši sputanosti izazvane svakakvim ljudima, događajima i stvarima. Kakva se stanja ispoljavaju kod ljudi koji se često osećaju sputano od strane drugih ljudi, događaja i stvari? Oni lako postaju negativni, a kada se suoče s preprekama ili naiđu na poteškoće, oni se spotiču. To utiče na njihovo raspoloženje i na njihovu sposobnost da obavljaju svoju dužnost. One koji ne razumeju istinu, svakakvi ljudi, događaji i stvari lako sputaju. Njihov ulazak u život je veoma spor, i bez obzira na to koliko godina veruju, kod njih nema vidljivog napretka. Uopšte se nisu promenili i manje-više su isti kao i nevernici. Sve je to otuda što ne tragaju za istinom. To je razlog. Jednom rečju, bez obzira na to koliko godina veruješ u Boga, bez obzira na to kakvog si kova i kojeg uzrasta, sve dok ne zavoliš istinu ili je ne potražiš u svim stvarima, lako će te sputavati svakojaki ljudi, događaja i stvari. Nećeš znati kako da se ponašaš na odgovarajući način, niti ćeš znati kako da primenjuješ istinu i da pratiš načela. Čak i ako deluješ u skladu s ljudskim shvatanjima i ne činiš ništa loše, i dalje nećeš znati da li si usklađen s Božjom voljom. Ma koliko godina takva osoba verovala, ona neće moći da govori o svojim iskustvenim svedočenjima, jer ne shvata kako da doživi delo Božje, niti kako da i najmanje razume istinu. Ljudi koji ne tragaju za istinom su takvi; koliko god da veruju u Boga, oni nemaju šta da kažu. Rast im je isuviše mali i nemaju istina-stvarnost.

Trenutno ljudi aktivno obavljaju svoje dužnosti. Takođe su odlučni da obave svoju dužnost, da se daju za Boga, da prinesu žrtve za Njega i da Mu prinesu sebe. Postoje čak i ljudi koji su se mnogo puta zakleli da će ceo svoj život ponuditi Bogu i da će Mu se dati. Oni poseduju sve to, ali nemaju ulazak u život. Ako osoba nema ulazak u život, onda će joj biti prilično teško da održi red u svom životu, sa svim vrstama komplikovanih ljudi, događaja i stvari, ili da se pozabavi tim pitanjem. Ona ne može da nađe pravac, niti može da nađe put, a često oseća da ne može da odbaci svoje negativno stanje. Ona je upletena, sputana, kontrolisana i vezana svakakvim ljudima, događajima i stvarima i ne poznaje najispravniju praksu. Sada ću vam reći princip primene u praksi: šta god da te zadesi, bila to proba ili kušnja, ili prolazak kroz obračun, i kako god da se ljudi ponašaju prema tebi, prvo treba da ostaviš te stvari po strani i da pred Boga dođeš u usrdnoj molitvi, da tražiš istinu i da podesiš svoje stanje. To najpre treba rešiti. Trebalo bi da kažeš: „Kolika god da je ova stvar, pa i da se samo nebo sruši, moram dobro da izvršim svoju dužnost. Dok je daha u meni, neću odustati od svoje dužnosti.“ Kako, dakle, obavljaš svoju dužnost? Ne možeš samo da otaljavaš ili da budeš fizički prisutan, a da dopustiš da ti um luta – moraš da usredsrediš srce i um na svoju dužnost. Ma kako te velike stvari zadesile, prvo moraš da ih ostaviš po strani i da dođeš pred Boga da pitaš kako da svoju dužnost obavljaš dobro, na bogougodan način. Pokušaj da pomisliš: „Kako da obavim svoju dužnost sa ovim sa čim sam se danas susreo? Ranije sam postupao površno, tako da danas moram da promenim metod i da se potrudim da dobro obavljam svoju dužnost, da ni oni koji traže dlaku u jajetu ne mogu da prigovore. Ključ je u tome da ne smem da izneverim Boga. Moram da umirim Njegovo srce, kako bi On, kada vidi da vršim svoju dužnost, znao da sam ne samo poslušan i pokoran, već i odan.“ Ako to primeniš u praksi i potrudiš se u tom pravcu, onda te ništa ne može zadržati u obavljanju svoje dužnosti niti uticati na njen učinak. Dok se neprestano moliš, tražiš istinu i pokušavaš da shvatiš Božje reči, moći ćeš lako da razumeš i razrešiš emocionalna pitanja tela; ali niko to ne može da učini ako ne prihvati istinu. Sve dok razumeš istinu, svaki problem se može rešiti. Tama, malodušnost, brige, nedoumice i negativnost tvog srca mogu potpuno da se reše. Tvoje raspoloženje će se polako popravljati i potpuno ćeš se osloboditi. Ako pak imaš stvarne poteškoće, onda moraš da naučiš da tražiš istinu i da se pokoriš. Kada se osoba suoči sa takvim stvarima, to je test njenog rasta koji otkriva ko je ona i da li može da primeni istinu u praksi.

Da bi ispunio svoju dužnost po prihvatljivim aršinima, najpre moraš da razmišljaš na odgovarajući način. Kada se tvoja iskvarena narav ispolji, moraš da podesiš i sopstveno stanje. Kada si u stanju da se ispravno odnosiš prema svojoj dužnosti, kada se otreseš sputavanja i uticaja svakakvih ljudi, događaja ili stvari, kada možeš potpuno da se pokoriš Bogu, onda ćeš moći dobro da obavljaš svoju dužnost. Tajna je u tome da svoju dužnost i odgovornosti uvek staviš na prvo mesto. U procesu obavljanja dužnosti, uvek moraš da preispitaš sebe: „Da li imam površan stav prema obavljanju svoje dužnosti? Šta me uznemirava i dovodi do toga da budem površan u obavljanju svoje dužnosti? Da li svoju dužnost obavljam svim srcem i iz sve snage? Da li će ovakvo ponašanje dovesti do toga da mi Bog veruje? Da li sam potpuno potčinio svoje srce Bogu? Da li je ovakvo obavljanje dužnosti u skladu s načelima? Da li će ovakvo obavljanje dužnosti postići najbolje rezultate?“ Često bi trebalo da razmišljaš o tim pitanjima. Kada otkriješ probleme, treba aktivno da tražiš istinu i da pronađeš odgovarajuće Božje reči da te probleme rešiš. Tako ćeš moći dobro da obavljaš svoju dužnost i imaćeš mir i radost u srcu. Ako se pri obavljanju dužnosti često javljaju problemi, većina potiče iz tvojih problematičnih namera – to su problemi iskvarene naravi. Kada se nečija iskvarena narav ispolji, ta osoba će imati probleme u svom srcu i njeno stanje će biti nenormalno, što će direktno uticati na njenu sposobnost da obavlja dužnost. Problemi koji utiču na nečiju sposobnost da obavlja dužnost su veliki i ozbiljni problemi; oni mogu direktno da utiču na odnos te osobe sa Bogom. Na primer, neki ljudi razvijaju predstave i pogrešno razumevanje Boga kada im nesreće zadese porodicu. Neki ljudi postaju negativni kada se na dužnosti suoče s teškoćama, niko ih ne vidi niti ih hvali. Neki ljudi ne obavljaju dobro svoju dužnost, uvek su površni i žale se na Boga kada prolaze kroz orezivanje i obračunavanje. Neki ljudi nisu voljni da obavljaju svoju dužnost jer stalno smišljaju način da se izvuku iz nje. Svi ovi problemi neposredno utiču na normalan odnos sa Bogom. Sve su to problemi iskvarene naravi. Svi oni proističu iz činjenice da ljudi ne poznaju Boga, da uvek spletkare i misle na sebe, što ih sprečava da razmišljaju o Božjoj volji i da se pokore Božjim planovima. To izaziva svakojaka negativna osećanja. Takvi su upravo ljudi koji ne tragaju za istinom. Kada naiđu na sitne probleme, oni postaju negativni i slabi, ispoljavaju frustraciju zbog obavljanja svoje dužnosti, neposlušni su i opiru se Bogu, žele da odustanu od svojih odgovornosti i da izdaju Boga. Sve to su različite posledice izazvane ograničenjima iskvarene naravi. Osoba koja voli istinu u stanju je da ostavi po strani svoj život, budućnost i sudbinu i da samo želi da traži i stekne istinu. Misli da nema dovoljno vremena, strepi da neće moći da izvrši svoju dužnost, i da neće moći da bude usavršena, pa je u stanju da sve odbaci. Samo razmišlja da se okrene ka Bogu i da Mu se pokori. Ne plaši se nikakvih poteškoća, a ako se oseća negativno ili slabo, ona to prirodno rešava čitajući nekoliko odlomaka iz Božjih reči. Ljudi koji ne tragaju za istinom uznemireni su i, bez obzira na to koliko delite istinu drugujući s njima, oni nisu u stanju da u potpunosti reše svoje probleme. Čak i ako se na trenutak prizovu svesti i budu u stanju da prihvate istinu, ipak će kasnije odustati od nje, tako da je veoma teško izaći na kraj s takvim osobama. Ne radi se o tome da takva osoba ne razume ništa od istine, već o tome da ona ne ceni i ne prihvata istinu u svom srcu. Na kraju, to dovodi do toga da nisu u stanju da ostave po strani svoju volju, sebičnost, budućnost, sudbinu i odredište, koji im se onda uvek pojave da ih uznemire. Ako je osoba u stanju da prihvati istinu, onda će, kako bude shvatala istinu, sve one stvari koje pripadaju iskvarenoj naravi prirodno nestajati i ona će imati ulazak u život i rast; više neće biti neuko dete. Kada osoba ima rast, ona postaje sve sposobnija da razume stvari, sve sposobnija da razlikuje sve vrste ljudi i neće je sputati niti jedna osoba, događaj, ni stvar. Na nju neće uticati ništa što bilo ko kaže ili uradi. Ona neće biti podložna uplitanju sotonskih zlih sila, niti obmani i uznemiravanju lažnih vođa i antihrista. Ako se to dogodi, zar se rast te osobe neće postepeno povećavati? Što više bude razumela istinu, njen život će brže napredovati, biće joj lako da uspešno obavi svoju dužnost i da uđe u istina-stvarnost. Kada budeš posedovao ulazak u život i kada tvoj život bude postepeno rastao, tvoje stanje će bivati sve normalnije. Ljudi, događaji i stvari koji su nekada mogli da te uznemire i sputaju više ti neće predstavljati problem. Više nećeš imati poteškoća u obavljanju svoje dužnosti, a tvoj odnos sa Bogom postajaće sve normalniji. Kada saznaš kako da se osloniš na Boga, kada saznaš kako da tražiš Božju volju, kada saznaš gde ti je mesto, kada saznaš šta treba, a šta ne treba da radiš i koje stvari zahtevaju od tebe da preuzmeš odgovornost, zar tvoje stanje neće postajati sve normalnije? Takav život ti neće biti naporan, zar ne? Ne samo da nećeš biti umoran, već ćeš se osećati posebno opušteno i srećno. Zar to neće biti razlog da se tvoje srce ispuni svetlošću? Tvoj način razmišljanje će biti normalan, izlivi tvoje iskvarene naravi će se prorediti i moći ćeš da živiš u prisustvu Boga, da proživiš normalnu ljudskost. Kada ljudi vide tvoj mentalni stav, pomisliće da je došlo do velike promene u tebi. Oni će poželeti da se druže s tobom, osetiće mir i radost u svojim srcima, a i oni sami će imati koristi. Kako se tvoj rast bude povećavao, tvoj govor i dela postajaće sve primereniji i principijelniji. Kada vidiš ljude koji su slabi i negativni, moći ćeš da im pružiš značajnu pomoć – ali ne sputavajući ih, niti im držeći predavanja, već koristeći sopstvena stvarna iskustva kako bi im pomogao i bio od koristi. Tako se nećeš samo iscrpljivati u domu Božjem, već ćeš biti korisna osoba, sposobna da preuzme odgovornost na sebe i sposobna da čini značajnije stvari u domu Božjem. Zar to nije osoba kakvu Bog voli? Ako si osoba koju Bog voli, zar te neće onda svi voleti? (Hoće.) Zašto je Bog zadovoljan takvom osobom? Zato što je ona u stanju da radi praktične stvari pred Njim, nije sklona laskanju, bavi se praktičnim stvarima i može da pomogne i da vodi druge govoreći o svojim istinskim iskustvima. Ona je u stanju da pomogne drugima da reše bilo koji problem, a kada postoje poteškoće u radu crkve, u stanju je da vodi napred, aktivno rešavajući probleme. To znači verno obavljati svoju dužnost. Takva osoba je u stanju da pomogne svojoj braći i sestrama da reše svoje probleme, što dokazuje da ima ulazak u život. Činjenica da može da uradi toliko praktičnih stvari dokazuje da ona primenjuje istinu i da živi u prisustvu Boga. Zbog toga što ima istina-stvarnost, ona je takođe u stanju da navede druge da uđu u istina-stvarnost. Ako ne poseduješ istina-stvarnost ili nemaš istinska iskustva, možeš li onda voditi druge u Božje prisustvo? Ako ti sam ne živiš u prisustvu Boga, onda ne možeš da vodiš druge u Njegovo prisustvo. Ako se samo trudiš dok obavljaš svoju dužnost, ne tražeći uopšte istina-načelo i nisi voljan da zadovoljiš Boga, onda ne živiš u prisustvu Boga. Da li su oni koji ne žive u prisustvu Boga u stanju da prihvate Njegov nadzor? Da li su u stanju da izdrže Božje probe? Da li su u stanju da budu postojani usred kušnji? (Ne, nisu u stanju.) Može li takva osoba da svedoči o Bogu? Mogu li oni da svedoče o Njemu? (Ne, ne mogu.) Kakva osoba nije u stanju da svedoči o Bogu? Da li je to neko ko zaista veruje u Boga? U najmanju ruku, ta osoba još uvek nije ušla u istina-stvarnost Božjih reči, i još uvek postoji izvan Božjih reči. Neko ko je mnogo godina verovao u Boga bez ikakvog ulaska u život, ko ne može da govori o svom iskustvenom svedočenju, a još manje da svedoči o Bogu, ko ne može uspešno da širi jevanđelje nikome – nedostojan je da bude nazvan svedokom Božjim. Dakle, neko ko je nezrelog rasta i nema ulazak u život nikada ne može da svedoči o Bogu. Ono što nije rečeno a podrazumeva se, jeste da takva osoba ne živi u prisustvu Boga. Ako ne živiš u prisustvu Boga, nemaš ulazak u život i nisi svedok Božji, da li će te onda On priznati kao jednog od Svojih sledbenika? Neće. Bog ti je dao priliku da izvršiš svoju dužnost i ti si voljan da je izvršiš, ali kroz tvoje ponašanje On je video da ne možeš da svedočiš o Njemu, čak i nakon što si toliko dugo verovao u Njega. Ne samo da nemaš istinsko iskustveno znanje, već i živiš u skladu sa svojim pojmovima i maštom, nemaš istina-stvarnost i ne živiš u prisustvu Boga. Ako te On stavi na kušnju, ti to ne možeš da podneseš; ako te On orezuje i obračunava se s tobom, ti to ne možeš da podneseš; ako ti On sudi i grdi te, ti odustaješ od svojih odgovornosti i kvari ti se raspoloženje, a On će pomisliti: „Ova osoba je kao tigar koga niko ne sme da dira! Gde god idem da obavljam Svoje delo ili da govorim, takva osoba je nedostojna da sledi, nedostojna da bude sa Mnom.“ Zašto bi On to rekao? Zato što takva osoba ne razume istinu, nema čisto razumevanje, nema istinska iskustva, i ne razume Božju volju. Ako ne razume Božju volju, može li biti u skladu s Njim? Ako ne razume Njegovu volju, može li da pronikne u nju? Može li da prihvati istinu? Teško je reći, sve su to nepoznati faktori. Dakle, ako bi jedna takva osoba bila sa Bogom, ona bi u svemu sumnjala u Njega, i ne bi Ga shvatila, što bi onda dovelo do svakakvih nesporazuma, žalbi i sudova o Bogu na svakom koraku. Na kraju bi to dovelo do pobune. Da li bi Bog mogao da poželi nekoga ko bi se pobunio protiv Njega? Da li bi Bog mogao da mu dozvoli da postane Njegov sledbenik? Ne bi. Ako želiš da te Bog odobri kao jednog od Svojih sledbenika, onda prvo moraš da se usredsrediš na ulazak u život. Moraš da počneš tako što ćeš razumeti sebe, što ćeš biti u stanju da odbaciš svoju iskvarenu narav, da se osposobiš da istraješ u svojoj dužnosti i da obavljaš svoju dužnost u skladu sa Božjim zahtevima – to je prvo. Usredsređivanje na ulazak u život služi dobrom obavljanju tvoje dužnosti, o čemu se ovde u osnovi i radi. Trebalo bi da počneš da se baviš ulaskom u život, počev od obavljanja svoje dužnosti, a od ulaska u život treba da razumeš i dobijaš istinu kap po kap, sve dok ne dostigneš tačku u kojoj imaš rast, u kojoj tvoj život postepeno raste i imaš stvarna iskustva sa istinom. Tada treba da savladaš sve vrste načela primene, tako da si u stanju da obavljaš svoju dužnost i da nijedna osoba, događaj i stvar ne mogu da te sputaju niti ometu. Tako ćeš postepeno živeti u Božjem prisustvu. Neće te ometati nijedna osoba, događaj ni stvar, i iskusićeš istinu. Kako tvoje iskustvo bude bivalo bogatije, moći ćeš više da svedočiš o Bogu, a kako budeš mogao više da svedočiš o Bogu, postepeno ćeš postajati korisna osoba. Kada postaneš korisna osoba, moći ćeš da obavljaš svoju dužnost prema prihvatljivim aršinima u domu Božjem, moći ćeš da stojiš na mestu stvorenog bića, da se pokoravaš Božjim zamislima i orkestracijama i moći ćeš da budeš postojan. Samo takva osoba je prihvatljivo stvoreno biće koje ima hvalu od Boga. Tada ćeš biti dostojan svega što ti je Bog dao.

Šta je ključno za ulazak u istina-stvarnost? Moraš da naučiš kako da primenjuješ istinu i kako da se odnosiš prema stvarima na principijelan način. Kakva je korist od toga da se uvek zaklinješ i izražavaš svoju volju? Ako se uvek zaklinješ i izražavaš svoju volju, ali još uvek nisi u stanju da primeniš istinu, onda to uopšte nije od koristi. Najvažnija, najrealnija stvar jeste da postigneš ulazak u život u procesu obavljanja svoje dužnosti, kroz traženje istine za rešavanje različitih problema iskrslih tokom obavljanja dužnosti i da potpuno promeniš svoje pogrešne stavove prema svojoj dužnosti. Šta znači ulazak u život? Ulazak u život znači da imaš iskustvo i znanje o istini i da si u stanju da je pravilno primenjuješ. Da li svi vi trenutno imate ulazak u život? Da li ste u stanju da svedočite o Bogu? Zar niste uglavnom zaglavljeni u doktrini? Zar se ne zaustavljate na doktrini, bez stvarnog znanja i iskustva sa istinom? Ako ne možeš da dostigneš istinska iskustva i znanje o istini, onda ne možeš da svedočiš o Bogu. Veći deo vremena, tvoje znanje je perceptivno. Ti si ambivalentan, osećaš kao da su i jedna i druga stvar ispravne; kada Bog kaže jednu stvar, to tebi zvuči kao istina, a kada kaže nešto drugo, to ti je takođe istina. Osećaš se kao da su sve reči Božje istina, na njih kažeš amin i hvališ ih, ali ne možeš da im budeš ravan kada se porediš s njima. Kada radiš nešto, i dalje si zbunjen i ne znaš koje istine da koristiš za rešavanje svojih problema. Zar većina vas nije u takvom stanju? Iako mnogo razumete i možete mnogo da govorite o doktrini, ne možete da je koristite u svom stvarnom životu. Još uvek ne znate kako da primenjujete istinu, niti znate kako da primenite Božje reči u svom stvarnom životu i, šta god da vas zadesi, ne znate kako da tražite istinu da biste rešili svoje probleme. To je zato što je vaš rast isuviše mali. Kada znate kako da doživite, primenite i sprovedete Božje reči u svojim stvarnim životima, i kada znate kako da tražite istinu da biste rešili probleme nakon što vas nešto zadesi, onda će vaši životi rasti. Znanje o primeni istine je znak da vaš život raste. Jednog dana, kada budeš u stanju da rešiš probleme istinom, kada budeš imao neko znanje o Bogu, kada budeš mogao da kroz deljenje svog istinskog znanja o Bogu svedočiš o Njegovom delu, o Njegovoj svetoj i pravednoj naravi i o Njegovoj svemoći i mudrosti, onda ćeš moći da zaista svedočiš o Bogu i bićeš osposobljen da te Bog koristi. Ako mnogo toga razumeš i u stanju si da po ceo dan govoriš o doktrini, ali ne možeš da rešiš ništa u vezi sa sopstvenim problemima ili ne znaš kako da ih rešiš, onda to dokazuje da ono što razumeš nije istina, već samo reči doktrine. Čak i ako izlažeš neku doktrinu vrlo realno, to je u stvari samo perceptivno znanje koje još nije doprlo do razuma. Iako su ljudi obogaćeni znanjem nakon što te saslušaju, iako imaju ista osećanja kao ti, a tvoje znanje je čak u stanju da postigne neke rezultate kod njih, nisi u stanju da o tome govoriš baš jasno, niti si u stanju da u potpunosti rešiš probleme. To dokazuje da su doktrine o kojima si govorio samo perceptivno znanje. Ne možeš reći da su one istina-stvarnost, a još manje da si ti ušao u istina-stvarnost. A kako se rešava problem izlaganja reči doktrine? To iziskuje od tebe da razmisliš o različitim vrstama iskvarenosti koje se otkrivaju u tebi dok obavljaš svoju dužnost, da razmisliš o poreklu svakog problema sa kojim se susrećeš, a zatim da potražiš istinu i da koristiš Božje reči da temeljno rešiš iskvarenu narav koju si otkrio. Da li je ono što se izliva iz tebe nadmenost i samopravednost ili izopačenost i obmana, da li su to sebičnost i zloba ili površnost i laganje Boga, moraš da razmišljaš o tim iskvarenim naravima dok ih jasno ne sagledaš. Na taj način ćeš znati koji problemi postoje dok obavljaš svoju dužnost i koliko si daleko od postizanja spasenja. Tek kada jasno vidiš svoju iskvarenu narav, moći ćeš da znaš gde leže poteškoće i prepreke u obavljanju tvoje dužnosti. Tek tada ćeš moći da rešiš probleme na samom izvoru. Recimo da ne preuzimaš odgovornost za obavljanje svoje dužnosti, već se uvek ponašaš površno, stvarajući gubitke u radu, ali ti je stalo do ugleda, tako da nisi voljan da otvoreno u zajedništvu izneseš svoje stanje i teškoće, niti da primenjuješ preispitivanje sebe i samospoznaju. Umesto toga, uvek tražiš izgovore da se površno baviš stvarima. Kako da rešiš taj problem? Moraš da se moliš Bogu i da razmišljaš o sebi, govoreći: „O, Bože, govorim tako samo da zaštitim svoj ugled. To moja iskvarena narav govori. Ne bi trebalo tako da govorim. Moram da se otvorim, da se ogolim i da naglas izgovorim prave misli svog srca. Radije bih trpeo stid i gubitak obraza, nego da zadovoljim sopstvenu sujetu. Ja samo želim da udovoljim Bogu.“ Na taj način, odričući se sebe i izgovarajući istinske misli svog srca naglas, ti primenjuješ bivstvovanje poštene osobe i, štaviše, ne ponašaš se po svojoj volji niti štitiš sopstveni obraz. U stanju si da primeniš Božje reči u praksi, da primenjuješ istinu u skladu sa Božjom voljom, da revnosno izvršavaš svoju dužnost i da u potpunosti ispuniš svoje odgovornosti. Dakle, ne samo da primenjuješ istinu i da dobro obavljaš svoju dužnost, već i podržavaš interese Božjeg doma i Božje srce je zadovoljno. Ovo je pravedan i častan način življenja, dostojan da bude izveden i pred Boga i pred ljude. To je tako divno! Takva primena je pomalo teška, ali ako su tvoj trud i primena usmereni u tom pravcu, čak i ako ne uspeš jednom ili dvaput, na kraju ćeš sigurno uspeti. A šta za tebe znači uspeh? To znači da si, kada primenjuješ istinu, u stanju da preduzmeš taj korak koji te oslobađa od okova Sotone, korak koji ti omogućava da se odrekneš sebe. To znači da si u stanju da ostaviš po strani sujetu i prestiž, da prestaneš da tražiš svoju dobit i da prestaneš da činiš sebične i zle stvari. Kada to primeniš u praksi, ti pokazuješ ljudima da si neko ko voli istinu, ko žudi za istinom, neko ko žudi za pravednošću i svetlošću. To je rezultat koji postižeš primenom istine. Istovremeno sramotiš i Sotonu. Sotona te je iskvario, naterao te je da misliš na sebe, učinio te je sebičnim, naterao te je da misliš na sopstveni prestiž. Ali sada te ove sotonske stvari više ne mogu vezati, ti si ih se oslobodio, više te ne kontrolišu sujeta, prestiž i lični interesi, već primenjuješ istinu, a Sotona je potpuno ponižen i nema ničega što bi mogao da učini. Zar onda nisi pobedio? Kada pobeđuješ, zar nisi postojan u svom svedočenju o Bogu? Zar ne biješ dobru bitku? Kada biješ dobru bitku, imaš mir i radost i osećaj lakoće u svom srcu. Ako često imaš osećaj krivice u svom životu, ako tvoje srce ne može da pronađe spokoj, ako nemaš mira ni radosti i često si opterećen brigom i strepnjom zbog svega i svačega, šta to pokazuje? Pokazuje da naprosto ne primenjuješ istinu, da nisi postojan u svom svedočenju o Bogu. Kada živiš usred Sotonine naravi, podložan si tome da često ne primenjuješ istinu, da okrećeš leđa istini, da budeš sebičan i podao; ti samo podržavaš svoj lik, svoje ime i status i svoje interese. To što uvek živiš samo za sebe donosi ti veliku bol. Imaš toliko sebičnih želja, zavrzlama, okova, slutnji i nedoumica da nemaš ni najmanje mira ni radosti. Živeti radi iskvarenog tela znači preterano patiti. Oni koji tragaju za istinom su drugačiji. Što više razumeju istinu, to su više slobodni i neobuzdani; što više primenjuju istinu, to više imaju mira i radosti. Kada steknu istinu, živeće potpuno u svetlosti, uživaće u Božjim blagoslovima i ništa ih neće boleti.

U kakvom stanju svi vi sada uglavnom živite? Da li većinu vremena živite u pozitivnom ili u negativnom stanju? (Većinu vremena živimo u negativnom stanju.) Nije jednostavno nekome ko uvek živi u negativnom stanju da istraje u obavljanju svoje dužnosti bez odustajanja od svojih odgovornosti! Često ste pasivni, ali ne znate kako to da rešite. Ponekad je potrebno mnogo truda da biste rešili svoja pasivna stanja, a kada vam stvari ne idu na ruku, ponovo postajete pasivni. Uvek se vrtite u svojoj pasivnosti, a ne biste mogli da stanete uspravno ni da hoćete; ne možete nijednu dužnost da obavite dobro, a toliko ste nekompetentni da vam niko ne može pomoći. Zar takav život nije zamoran? (Jeste.) Kako se onda u potpunosti obračunavate s problemom pasivnosti? Svakako morate da razumete nešto od istine. Obim doktrine o kojoj možete da govorite neće rešiti vaše probleme. Jednom kada osoba zaista shvati istinu, i kada bude u stanju da reši bilo kakvu pasivnost ili poteškoće na koje naiđe, onda je obavljanje dužnosti neće toliko opterećivati. Isključivo sticanjem istine neko može da bude slobodan i neobuzdan. Trenutno, ono što vam najviše nedostaje jeste istina, a do istine se ne može doći preko noći. Morate imati istinsko znanje o Božjem delu i biti u stanju da jasno vidite iskvarene naravi ljudi. Za to je potrebno vreme i morate tražiti istinu da biste je razumeli. Svi vi možete da osetite bol života u iskvarenoj naravi, u to se odlično razumete. Da li ste iskusili mir i sreću koji nastaju u vašem srcu kada shvatite istinu, kada ste u stanju da primenjujete istinu i poštujete istina-načelo? Da li imate mnogo takvih iskustava? Ako su ta iskustva zaista bogata, to znači da u potpunosti posedujete istina-stvarnost. Imaćete osećaj da živite u svetlosti i u Božijem prisustvu. Ako povremeno uživate u malo Božjeg prosvećenja, bićete veoma zadovoljni. Ako se povremeno oslonite na Boga umesto na ljude, a Bog vam da malo svetlosti, i da vam put napred na koji niste ni pomislili, i stvar se reši, bićete veoma zadovoljni. Nije dovoljno često imati ova sitna iskustva; i dalje morate da nastavite da se trudite oko istine. S jedne strane, morate da razumete istinu o vizijama, da imate savršeno jasno razumevanje Božjeg dela i zaista da imate znanje o Božjoj naravi. Na taj način, kada ponovo naiđete na poteškoće dok obavljate svoju dužnost, to barem neće dovesti do predstava, niti će dovesti do neposlušnosti. To je jedan aspekat stvari. Pored toga, morate da uložite trud u ulazak u život. Moraju se sažeti istine koje se moraju primenjivati i u koje se mora ući, kao što je spoznaja sebe, biti poštena osoba, naučiti da se potčiniš Bogu, kako da se osloniš na Boga, kako da odano izvršavaš svoju dužnost, kako da razlikuješ sve vrste ljudi, kako treba da se ponašaš prema Sotoni, koju mudrost treba da poseduješ, itd. Samo doživljavanjem i ulaskom u ove različite aspekte istine možete se plašiti Boga, izbeći zlo, i postati savršena osoba. Dakle, u koliko ste aspekata istina-stvarnosti do sada ušli? U koje aspekte istina-stvarnosti još niste ušli? Morate da pratite taj ishod u svom srcu. Kada uđete u mnoge istine vezane za primenu u praksi, onda će vaš život već porasti i zaista ćete imati rast. Kada vaš rast dostigne određeni nivo, moći ćete da stupite na put Božjeg usavršavanja i imaćete istinski rast. Ovo nije stvar koja se može požurivati – ne možete pojesti slona u jednom zalogaju. Šta je trenutno ključno i najvažnije što treba da rešite? Radi se o tome da morate dobro da obavljate svoju dužnost i da imate ulazak u život dok obavljate svoju dužnost. To je ključno. Ne možete se samo truditi – morate uložiti svoje srce u to. Bog ne želi da kompromituješ svoj rad dok obavljaš dužnost stvorenog bića, već želi da mu ponudiš svoju iskrenost. Dok obavljaš svoju dužnost, moraš da imaš ulazak u život. Tek kada budeš imao ulazak u život, imaćeš život, a tek kada budeš imao život, moći ćeš da rasteš, i samo oni koji imaju život imaju istinu.

10. avgust 2015. godine