Oni koji svesrdno veruju u Boga upravo su sada usredsređeni na marljivo obavljanje svojih dužnosti i žele da ih dobro obavljaju. Međutim, pošto svi imaju iskvarenu narav i svako ima svoje poteškoće i nedostatke, teško im je da ispravno obavljaju svoju dužnost – to bi od njih zahtevalo da tragaju za istinom i da joj se marljivo posvete. Kada iskrsnu teškoće, svi treba zajedno da se mole i da traže istinu da bi zajednički rešili svoje probleme. To je odgovornost i dužnost svakog čoveka. Svako ima odgovornost i obavezu da svoju dužnost dobro obavi. To nije odgovornost neke određene osobe, već je to zajednička odgovornost svih. Dakle, svi moraju zajedno da se potrude i da nauče da skladno sarađuju. Osim što će se opremiti istinom, svako mora da se opremi i stručnim znanjem, da se trudi najviše što može, da nauči praktične stvari, da svi uče jedni od drugih i da isprave svoje slabosti kroz uzajamnu pomoć. Zahvaljujući tome, imaće sve bolje rezultate u obavljanju svojih dužnosti.

Zašto mislite da je bezbožnicima tako teško da urade bilo šta, i zašto su prepreke s kojima se susreću tako velike? Zato što ljudi imaju sotonsku prirodu; svi oni žive u skladu sa iskvarenim naravima, žele da se razmeću, žele da imaju poslednju reč i ne umeju složno da sarađuju. Dakle, veoma im je teško da bilo šta uspešno urade. Na pola posla se raspadaju zbog nesloge i svako odlazi na svoju stranu. Oni koji imaju dobru ljudskost mogu da stignu malo dalje. Pre ili kasnije, oni koji ne poseduju istinu će se spotaknuti. Ako to možete jasno da shvatite, onda treba da naučite da prihvatite istinu i da joj se pokorite, i da složno sarađujete sa drugima. Zašto ljudi ne sarađuju složno? (Zato što su ljudi nadmeni i samopravedni. Uvek smatraju da su u pravu i nisu voljni da prihvate tuđe predloge.) Nadmenost i samopravednost su sastavni delovi iskvarene naravi. Da li je lako rešiti taj problem? Može li iko da ga reši? Bezbožnici svakako nisu u stanju da reše probleme te vrste. Zašto? Zato što ne prihvataju istinu. Oni žive u skladu sa sotonskim nazorima, sa sopstvenom voljom, smicalicama, spletkama, prevarama i sopstvenim sotonskim naravima. Oni ne prihvataju istinu, još manje je sprovode u delo i ne traže da spoznaju sebe, da se pobune protiv sebe, niti da se pokore istini. Nijednom rečju ne spominju te pozitivne stvari i ispravne puteve. Oni nikada ne priznaju da je Bog istina i nikada neće verovati u Njega, tako da šta god da su po zanimanju i čime god da se bave, uvek na kraju dožive neuspeh i na sebe navuku propast. U Božjoj kući je drugačije. U Božjoj kući Bog vlada; Njegove reči i istina vladaju. Svakog dana Božji izabranici jedu i piju Njegove reči i u zajedništvu razgovaraju o istini. Njihova srca su sve više ispunjena svetlošću i spremni su da teže ka istini i da je zadobiju. Zašto su braća i sestre delotvorniji od bezbožnika kada rade skupa? U najmanju ruku, oni imaju temelj: svi su oni ljudi koji svesrdno veruju u Boga, i u Božjoj kući oni su jedinstveni u svojim mislima i svom trudu prilikom obavljanja svojih dužnosti. Osim toga, imaju zajedničku veru, zajedničke ciljeve i njihov duh je međusobno povezan. Bilo da su sa severa, juga ili sa Centralne visoravni, iako su im dijalekti različiti, oni se ipak brzo zbliže dok u zajedništvu razgovaraju o veri i razmenjuju svoja iskustva, kao da se dugo poznaju. Imaju osećaj da pripadaju istoj porodici. Štaviše, oni koji stvari ne rešavaju praktično, koji uvek spletkare i obmanjuju, koji koriste trikove, koji su uvek nadmeni i samopravedni, koji slede sopstvenu volju i koji ne prihvataju ni najmanji delić istine, takvi ne mogu da budu postojani u Božjoj kući. Oni su prirodno izgnani i oterani, jer u Božjoj kući vlada istina. To je sve očigledno i već se dokazalo kao istina. Bez obzira na godine, pol, pa čak i na stručnost, ako kažeš: „Razumem se u svoju struku, tako da je tačno ono što ja kažem. Neću da vas slušam!“ kakvo će onda mišljenje svi imati o tebi? Da li će hvaliti takvu osobu? (Ne, neće.) Može li takva osoba dobro da obavlja svoju dužnost i da bude postojana? (Ne, ne može.) Ona lako može da bude izgnana. Neki ljudi su vešti govornici i njihovi govori posebno prijaju uhu, ali oni ne čine ništa praktično. U početku će ljudi gajiti naklonost prema njima, ali šta će biti kasnije? Svi će ugledati istinu o njima i reći će: „Ta osoba naizgled govori prijatno, ali ne čini ništa praktično. Dovoljno je pogledati je i odmah može da se kaže da ne voli istinu. Usredsređuje se na pretvaranje i kako da se lažno predstavi. Nikada nije u zajedništvu govorila o istini, niti je preispitala sebe. Ista je kao bezbožnici, ona je nevernik“. Kada to vide, ljudi će početi da se nerviraju zbog takve osobe, smatrajući da razgovor ili rad sa njom ne bi bio konstruktivan niti koristan. Drugi se zbog takve osobe osećaju žalosno, a njihov duh zatočeno i oni će polako početi da se distanciraju od te osobe. Kada osoba vidi da su je drugi napustili i da je skroz izolovana, onda će početi da se preispituje. Tek tada će shvatiti: „Neprihvatljivo je da neko ne traga za istinom. Oslanjanje na sitne smicalice, kov i talente, ili na sopstvena iskustva, pouke, filozofije za ovozemaljsko ophođenje i taktike naprosto ne mogu da funkcionišu u Božjoj kući. Moram da prihvatim istinu i da tragam za njom kako bih izbegao da budem izgnan!“ Ako se takva osoba zaista pokaje i promeni, onda još uvek postoji tračak nade da može biti spasena.

Koju vrstu ličnosti voli većina ljudi u Božjoj kući? (Vole ljude koji tragaju za istinom, koji mogu da je prihvate i koji poseduju istina-stvarnost.) Kako ljudi koji poseduju istina-stvarnost to pokazuju? (Pošteniji su.) Poseduju poštenu ljudskost. Šta još? (Revnosniji su.) Spolja oni proživljavaju revnosnije i prikladnije živote, a drugi imaju koristi od toga da ih vide. Šta još? (Umeju da primenjuju istinu i da delaju principijelno.) To su neki praktični načini na koje oni to pokazuju. Šta podrazumeva principijelno delanje? Koje pojedinosti postoje? Primera radi, kada je reč o tome kako se odnositi prema ljudima, bez obzira na to da li imaju status, jesu li braća i sestre, starešine ili delatnici, koja načela treba poštovati? Bez sumnje, jedino je pošteno i razumno da se prema njima postupa u skladu sa Božjom rečju i sa istinom. Apsolutno se ne možete osloniti na osećanja, niti na lične sklonosti, približiti se jednom, ali se distancirati od drugog, iskorišćavati bezazlene, ali ugađati onima koji su ubedljivi, ili stvarati klike da biste izazvali sukob između frakcija. Štaviše, ne možete da napadate niti da diskriminišete one koji tragaju za istinom i obavljaju svoje dužnosti. Prema ljudima morate da se odnosite u skladu sa istina-načelima. To je načelo po kojem se treba odnositi prema ljudima, a to je i načelo po kojem treba biti u slozi sa drugima. Oni koji veruju u Boga moraju prema svima da se odnose pravično. Pridobijanje ljudi kada od njih ima koristi i diskriminisanje onih od kojih nema koristi – da li je to načelo po kojem treba da se ophodite prema ljudima? To su bezbožničke filozofije za ovozemaljsko ophođenje, za sotonsku narav i za sotonsku logiku. Koja se načela u Božjoj kući koriste za ophođenje prema ljudima? Prema svima treba da se ophodite u skladu sa istina-načelima i prema svakome od svoje braće i sestara treba da se ophodite pravično. Kako da se prema njima odnosite pravično? To mora da se zasniva na onim Božjim rečima po kojim Bog spasava ljude, po kojima izgoni, po kojima voli, i po kojima mrzi; to su istina-načela. Prema braći i sestrama treba se ophoditi s ljubavlju, s međusobnim prihvatanjem i strpljenjem. Zle ljude i bezbožnike treba identifikovati, izdvojiti i držati se podalje od njih. Samo tako možete principijelno da se ophodite prema ljudima. Svaki brat i sestra imaju svoje prednosti i slabosti, a svi imaju iskvarenu narav, tako da kada su zajedno, treba da s ljubavlju pomažu jedni drugima, treba da budu trpeljivi i strpljivi i ne treba da traže dlaku u jajetu, niti da budu prestrogi. Konkretno, o braći i sestrama koji dugo nisu verovali u Boga, ili koji su mladi, treba brinuti nesebično i strpljivo. Ako se kod njih otkrije neka iskvarenost, onda u zajedništvu razgovarajte s njima o istini i strpljivo ih podstičite. Nikako nemojte brzopleto da ih osuđujete, niti da preuveličavate njihove probleme, jer je to surovo. Ako se plašiš i kriješ kada saznaš za lažnog starešinu ili antihrista koji čini zla dela, i ne usuđuješ se da ga razotkriješ, ali kada shvatiš da tvoja braća i sestre povremeno ispoljavaju iskvarenost, hvataš se za to i od muve praviš slona, kakvo je to ponašanje? Ljudi koji to čine su odvratni i iskorišćavaju druge. To nije pošten način postupanja prema drugima; umesto toga, ponašaš se u skladu sa ličnim izborom. To je iskvarena, sotonska narav, a to je prestup! Bog vidi sve što ljudi rade. Kako god da postupaš i razmišljaš u svom srcu, Bog to ispituje! Šta god da radiš, moraš da dokučiš načela. Pre svega, moraš da shvatiš istinu. Jednom kada shvatiš istinu, biće ti lako da shvatiš Božju volju i spoznaćeš načela po kojima Bog zahteva od ljudi da se ophode prema drugima. Znaćeš kako da se ophodiš prema ljudima i moći ćeš to da činiš u skladu sa Božjom voljom. Ako ne shvatiš istinu, sigurno nećeš moći da shvatiš Božju volju i nećeš principijelno postupati prema drugima. Način na koji treba da se ophodiš prema drugima jasno je prikazan ili nagovešten u Božjim rečima; stav sa kojim se Bog odnosi prema čovečanstvu je stav koji ljudi treba da usvoje u međusobnom ophođenju. Kako Bog postupa sa svakom osobom? Neki ljudi su nezrelog rasta; ili su mladi, ili tek kratko veruju u Boga, ili nisu loši po priroda-suštini, nisu zlonamerni, već su samo malo neuki ili su nedovoljno kvalitetnog kova. Ili su izloženi prekomernim ograničenjima i tek treba da shvate istinu, tek treba da ostvare život-ulazak, pa im je teško da se suzdrže od činjenja budalaština ili gluposti. Ali Bog se ne zadržava na prolaznim budalaštinama ljudi; On gleda samo njihova srca. Ako su rešeni da tragaju za istinom, onda su u pravu, a kada je to njihov cilj, onda ih Bog promatra, čeka ih i daje im vreme i prilike koje im omogućavaju da uđu. Neće ih Bog otpisati zbog jednog prestupa. To je nešto što ljudi često rade; Bog nikada ne postupa tako s ljudima. Ako Bog ne postupa tako s ljudima, zašto onda ljudi postupaju tako jedni s drugima? Zar to ne pokazuje njihovu iskvarenu narav? Upravo je to njihova iskvarena narav. Moraš da pogledaš kako se Bog odnosi prema neukim i blesavim ljudima, kako se ponaša prema onima sa nezrelim rastom, kako se ophodi prema normalnim otkrićima iskvarene naravi čovečanstva i kako se ophodi prema onima koji su zlobni. Bog se prema različitim ljudima ophodi na različite načine, a takođe ima i razne načine da upravlja bezbrojnim stanjima različitih ljudi. Moraš da shvatiš te istine. Kada ih jednom shvatiš, tada ćeš umeti da doživiš stvari i da se principijelno ophodiš prema ljudima.

Da li Bog određuje hoće li neko biti spasen na osnovu stepena njegove iskvarenosti? Da li On određuje da li će mu suditi i grditi ga na osnovu ozbiljnosti njegovog prestupa ili količine njegove iskvarenosti? Da li On određuje njegovo odredište i ishod na osnovu njegovog izgleda, porodične situacije, stepena njegovog kova, ili količine patnje kroz koju je prošao? Bog ne koristi ništa od toga kao osnovu za Svoje odluke; On te stvari čak i ne gleda. Stoga moraš da shvatiš da pošto Bog ne procenjuje ljude na osnovu svega toga, ni ti ne treba tako da procenjuješ ljude. Recimo da vidiš nekoga ko izgleda privlačno i deluje da je dobra osoba, pa počneš s njom češće da razgovaraš, da se baviš njome, da se zbližiš s njom i da postanete dobri prijatelji. Zatim, recimo da vidiš nekoga ko nije privlačan, nekoga koga nije prijatno slušati, nekoga ko ne zna kako da komunicira sa drugima i ko se ne uklapa, te ga ne prihvatiš, a ponekad čak i želiš da ga maltretiraš, ili da ga sputaš grubim rečima – kakvo je to postupanje s ljudima? Sve to proističe iz iskvarene, sotonske naravi. Da li ste spremni da živite sa takvom iskvarenom, sotonskom naravi? Da li si voljan da budeš ograničen i vezan svojom iskvarenom, sotonskom naravi i da ona upravlja tvojim postupcima? (Nisam.) Prema subjektivnim željama ljudi, niko nije voljan da uradi bilo šta, niti da obavlja svoju dužnost živeći u okviru Sotonine iskvarene naravi. Ljudi u svojoj subjektivnoj volji teže dobru i spremni su da primenjuju istinu, ali ako ne razumeju istinu ili ne tragaju za njom, ako ne shvataju istinu ozbiljno ili joj se ne posvećuju, onda neće moći da uđu u istina-stvarnost. Ako ne možeš da uđeš u nju, onda ono što proživljavaš, načela koja usvajaš u svemu što činiš i reči koje izgovaraš neće biti u skladu sa istinom, i sve će to u potpunosti biti lišeno istine. Ako postoji bilo koji aspekt istine koji ne razumeš, onda ćeš biti potpuno nesposoban da uđeš u istina-stvarnost, a ako ne možeš da uđeš u nju, onda nećeš posedovati istinu. Ima li ljudskosti u onima koji ne poseduju istinu? (Nema.) Sve što takvi ljudi proživljavaju jeste Sotonina iskvarena narav. Ljudi ne počinju da poseduju istina-stvarnost čim počnu da obavljaju svoju dužnost. Obavljanje dužnosti nije ništa više do jedan metod i jedan kanal. U obavljanju svojih dužnosti, ljudi koriste traganje za istinom da bi doživeli Božje delo, postepeno shvatali i prihvatili istinu, a zatim primenjivali istinu. Tada oni dostižu stanje u kojem odbacuju svoju iskvarenu narav, oslobađaju se okova i kontrolišu Sotoninu iskvarenu narav, i tako postaju neko ko poseduje istina-stvarnost i neko ko ima normalnu ljudskost. Tek kada budeš imao normalnu ljudskost, tvoje obavljanje dužnosti i tvoji postupci će ljudima biti poučni i Bogu ugodni. A tek kada Bog odobri ljudima da obavljaju svoje dužnosti, oni mogu da budu prihvatljiva stvorena bića. Dakle, što se tiče obavljanja vaše dužnosti, iako ono što sada iz posvećenosti dajete i iznosite jesu različite veštine, učenja i znanje koje ste stekli, baš to pruža kanal kroz koji možete da shvatite istinu dok obavljate svoju dužnost i da saznate šta znači obavljati dužnost, šta znači stati pred Boga, šta znači svesrdno se dati Bogu. Kroz taj kanal saznaćete kako da odbacite svoju iskvarenu narav i kako da se pobunite protiv sebe, da ne budete nadmeni i samopravedni i da se pokorite istini i Bogu. Samo tako možete postići spasenje.

Najkritičniji deo obavljanja vaše dužnosti u ovom trenutku jeste da naučite da se pokoravate – da naučite da se pokoravate istini i stvarima koje dolaze od Boga. Tako ćete, dok budete sledili Boga, moći da izvučete svoje pouke i postepeno ćete moći da uđete u istina-stvarnost. Recite Mi, da li osoba može dobro da obavlja svoju dužnost ako ne razume šta znači primenjivati istinu, pokoravati se istini, ili ako ne razume kojih načela mora da se pridržava da bi obavljala svoju dužnost? To bi svakako bilo teško. Svi vi takođe možete da shvatite da kada obavljate svoju dužnost u Božjoj kući, ako ne posedujete ili ne ulazite ni u delić istina-stvarnosti, onda vam je veoma teško da dobro obavljate svoju dužnost. Veoma je teško obavljati svoju dužnost prema prihvatljivim merilima ili biti postojan. Da li ste svi iskusili kako je teško napraviti čak i jedan korak napred bez istine? (Jesmo.) Šta vas je navelo da to doživite duboko u sebi? (Često orezivanje, neuspesi i posrtanje jer nismo shvatali istinu i oslanjali smo se na iskvarenu narav da bismo obavljali svoje dužnosti.) Kroz koliko ste neuspeha svi vi prošli? (Kroz nekoliko.) Ma koliko puta da si tokom doživljavanja Božjeg dela podbacio, posrnuo, bio orezan ili razotkriven, u tome nema ničeg lošeg. Kako god da su te orezivali i bilo da su to učinile vođe, radnici ili tvoja braća ili sestre, sve je to dobro. Moraš da zapamtiš sledeće: ma koliko da patiš, ti zapravo dobijaš. To može da potvrdi svako ko ima iskustva. Bez obzira na sve, uvek je dobro biti orezan ili razotkriven. To nije osuda. To je Božje spasenje i najbolja prilika da upoznaš sebe. Zahvaljujući tome, tvoje životno iskustvo može da dobije nov zamajac. Bez toga nećeš imati ni priliku, ni uslove, a ni kontekst da shvatiš istinu o svojoj iskvarenosti. Ako zaista shvatiš istinu i možeš da iskopaš iskvarene stvari sakrivene u dubini svog srca, ako možeš jasno da ih razlučiš, onda je to dobro, time se rešava veliki problem život-ulaska i to je od velike koristi za promene u naravi. Razvijanje sposobnosti da zaista spoznaš sebe ti je najbolja prilika da se popraviš i postaneš nova osoba; to ti je najbolja prilika da zadobiješ novi život. Kada zaista spoznaš sebe, uvidećeš da je veoma dragoceno kada istina postane nečiji život, bićeš žedan istine, primenjivaćeš istinu i ući ćeš u stvarnost. To je baš velika stvar! Ako možeš da zgrabiš tu priliku, revnosno razmisliš o sebi i stekneš istinsko znanje o sebi kad god podbaciš ili posrneš, onda ćeš usred negativnosti i slabosti biti u stanju da iznova ustaneš. Kada pređeš taj prag, moći ćeš da napraviš veliki iskorak i uđeš u istina-stvarnost.

Ako veruješ u Božju neprikosnovenost, onda moraš da veruješ da se svakodnevne pojave, bile one dobre ili loše, ne dešavaju nasumično. Ne radi se o tome da je neko namerno strog prema tebi ili da te je uzeo na zub; sve je to Bog uredio i orkestrirao. Zašto Bog orkestrira sve to? Ne da bi te razotkrio onakvog kakav jesi ili da bi te otkrio i prognao; otkrivanje tebe nije krajnji cilj. Cilj je da budeš usavršen i spasen. Kako te Bog usavršava? I kako te On spasava? On počinje tako što te čini svesnim sopstvene iskvarene naravi i navodi te da spoznaš svoju priroda-suštinu, svoje nedostatke i ono što ti nedostaje. Samo spoznajom tih stvari i jasnim razumevanjem istih možeš da tragaš za istinom i da postepeno odbacuješ svoju iskvarenu narav. Tako ti Bog pruža priliku. To je Božja milost. Moraš da znaš kako da iskoristiš tu priliku. Ne treba da se suprotstavljaš Bogu, da se sukobljavaš sa Bogom, niti da Ga pogrešno shvataš. Konkretno, kada se suočavaš sa ljudima, događajima i stvarima koje Bog uređuje oko tebe, nemoj stalno da budeš pod utiskom da stvari nisu onakve kakve želiš da budu; nemoj stalno da želiš da ih izbegneš ili da se uvek žališ i da pogrešno shvataš Boga. Ako stalno to radiš, onda ne doživljavaš Božje delo, i to će ti veoma otežati da uđeš u istina-stvarnost. Kad god naiđeš na nešto što ne možeš u potpunosti da shvatiš, kada naiđeš na poteškoću, moraš da naučiš da se pokoriš. Treba da počneš tako što ćeš da staneš pred Boga i da se više moliš. Tako će, pre nego što toga budeš i svestan, doći do promena u tvom unutrašnjem stanju i moći ćeš da tražiš istinu da bi rešio svoj problem. Tako ćeš biti u stanju da iskusiš Božje delo. Dok se to bude dešavalo, istina-stvarnost će se utkati u tebe i tako ćeš napredovati i proći kroz preobraženje stanja tvog života. Kada prođeš kroz tu promenu i poseduješ istina-stvarnost, posedovaćeš i rast, a sa rastom dolazi život. Ako neko uvek živi na osnovu iskvarene sotonske naravi, onda bez obzira na to koliko elana ili energije ima, još uvek ne može da se smatra da poseduje rast ili život. Bog deluje u svakoj osobi i bez obzira na to koji je Njegov metod, kakve ljude, događaje i stvari On koristi u Svojoj službi, ili kako su intonirane Njegove reči, On ima samo jedan krajnji cilj: da te spase. I kako te On spasava? On te menja. Kako onda da ne patiš nimalo? Moraćeš da patiš. Ta patnja može da podrazumeva mnogo toga. Prvo, ljudi moraju da pate kada prihvataju sud i grdnju Božjih reči. Kada su Božje reči prestroge i eksplicitne i ljudi pogrešno tumače Boga – pa čak imaju i predstave – to takođe može da bude bolno. Ponekad Bog stvori okruženje oko ljudi da bi otkrio njihovu iskvarenost, da bi ih naveo da preispitaju i spoznaju sebe, i tada će oni takođe malo patiti. Ponekad, kada su direktno orezani i razotkriveni, ljudi moraju da pate. To je slično hirurškom zahvatu – ako nema bola, nema ni dejstva. Ako svaki put kada si orezan i svaki put kada si otkriven zahvaljujući okruženju, ono budi tvoja osećanja i daje ti podsticaj, onda ćeš kroz taj proces ući u istina-stvarnost i imaćeš rast. Ako, svaki put kada si podvrgnut orezivanju i otkrivanju pomoću okruženja ne osećaš nikakav bol niti nelagodnost, i ne osećaš baš ništa, i ako ne staneš pred Boga da tražiš Njegovu volju, niti se moliš niti tražiš istinu, onda si zaista otupeo! Bog ne deluje u tebi kada tvoj duh ne oseća ništa, kada ne reaguje. Reći će: „Ta osoba je previše otupela i iskvarena je do srži. Kako god da je dovodim u red, orezujem ili pokušavam da je držim pod kontrolom, još uvek ne mogu da dirnem njeno srce niti da probudim njen duh. Ta osoba će biti u nevolji; nije je lako spasiti“. Ako ti Bog uredi određena okruženja, ljude, događaje i stvari, ako te oreže i ako iz toga izvučeš pouku, ako si naučio da staneš pred Boga, da tražiš istinu, i ako se, nesvesno, prosvetiš i prosvetliš i dostigneš istinu, ako si u tim okruženjima doživeo promenu, požnjeo nagrade i napredovao, ako počneš malo da shvataš Božju volju i prestaneš da se žališ, onda će sve to značiti da si bio postojan usred kušnji tih okruženja i da si izdržao probu. To će značiti da si prošao kroz to teško iskustvo. Kako će Bog gledati na one koji izdrže probu? Bog će reći da imaju iskreno srce i da mogu da podnesu tu vrstu patnje, i da, duboko u sebi, vole istinu i žele da zadobiju istinu. Ako Bog ima takvu procenu o tebi, zar nisi onda neko ko ima rast? Zar onda nemaš život? I kako se postiže taj život? Da li je to dar od Boga? Bog te opskrbljuje na razne načine i koristi razne ljude, događaje i stvari da te obuči. To je kao da te Bog lično hrani i poji, lično ti dostavlja različite namirnice i stavlja ih pred tebe da bi se sit najeo i nauživao; samo tada možeš da rasteš i da budeš postojan. Tako moraš da doživiš i shvatiš te stvari; tako se pokoravaš svemu što dolazi od Boga. To je način razmišljanja i stav koje moraš da poseduješ i moraš da naučiš da tražiš istinu. Ne treba stalno da tražiš spoljne uzroke ili da kriviš druge za svoje nevolje, niti da ljudima pronalaziš mane; moraš jasno da shvatiš Božju volju. Spolja se može činiti da neki ljudi imaju mišljenje o tebi ili predrasude prema tebi, ali ne treba tako da gledaš na stvari. Ako stvarima pristupaš s tog stanovišta, jedino što ćeš moći da uradiš jeste da izmišljaš izgovore i nećeš ništa postići. Trebalo bi da vidiš stvari objektivno i da prihvatiš sve što dolazi od Boga. Kada tako budeš gledao na stvari, biće ti lako da se pokoriš delu Božjem i moći ćeš da tražiš istinu i da dokučiš volju Božju. Kada se tvoje gledište i stanje uma isprave, moći ćeš da dostigneš istinu. Dakle, zašto to naprosto ne učiniš? Zašto se opireš? Kada bi prestao da se opireš, zadobio bi istinu. Ako se opireš, nećeš ništa zadobiti, a takođe ćeš povrediti Božja osećanja i razočarati Ga. Zašto će se Bog razočarati? Zato što ne prihvataš istinu, nemaš nadu u spasenje, a Bog ne može da te zadobije, pa kako onda da ne bude razočaran? Kada ne prihvatiš istinu, to je jednako odbacivanju hrane koju ti je Bog lično ponudio. Kažeš da nisi gladan i da ti to ne treba; Bog više puta pokušava da te podstakne da jedeš, ali ti i dalje ne želiš. Radije bi gladovao. Ti misliš da si sit, a zapravo nemaš baš ništa. Takvim ljudima mnogo nedostaje razum i mnogo su samopravedni; oni zaista ne prepoznaju dobru stvar kada je vide, oni su najjadniji i najžalosniji ljudi.

Da bi ušao u istina-stvarnost, prvo moraš da razmisliš o svakoj pojedinosti svog života i da počneš da izvlačiš pouke od ljudi, događaja i stvari u svojoj okolini. Ako možeš da izvučeš pouku iz načina na koji se ljudi u tvom okruženju ophode prema tebi ili iz stvari i okolnosti koje ti se svakodnevno dešavaju, to jest, da možeš da tražiš istinu i da naučiš da se ponašaš u skladu sa načelima, onda ćeš moći da shvatiš istinu, tvoj život će napredovati i moći ćeš normalno da obavljaš svoju dužnost. Neki ljudi se često svađaju i pokušavaju da se brane kada prolaze kroz orezivanje. Uvek naglašavaju uzrok problema i traže izgovore za svoje neuspehe, što je veoma nezgodno. Nemaju pokoran stav, niti stav traženja istine. Takvi ljudi su lošeg kova, a takođe su i veoma tvrdoglavi. Oni ne shvataju tuđe reči, istina je van njihovog domašaja i napredak im je veoma spor. Zašto je njihov napredak spor? Zato što ne traže istinu, a kakve god greške da iskrsnu, uvek nalaze razlog u drugima, prebacuju svu odgovornost na druge. Oni žive po filozofijama za ovozemaljsko ophođenje i sve dok žive bezbedno i zdravo, oni su posebno zadovoljni sobom. Oni uopšte ne tragaju za istinom i misle da je to prilično dobar način verovanja u Boga. Postoje čak i onih koji misle: „Uvek se toliko govori o traganju za istinom i izvlačenju pouka, ali da li zaista ima toliko pouka koje treba izvući? Takva vera u Boga je velika gnjavaža!“ Kada vide druge ljude koji traže istinu i izvlače pouke kada se susretnu sa pitanjima, kažu: „Kako vi svi izvlačite pouke iz svega? Zašto ja ne mogu da izvučem toliko pouka? Da li ste svi baš toliko glupi? Zar se ne pridržavate samo slepo propisa?“ Šta mislite o tom stanovištu? To je neverničko stanovište. Može li nevernik da zadobije istinu? Takvoj osobi je veoma teško da zadobije istinu. Ima ljudi koji kažu: „Molim se Bogu za velike stvari, ali Ga ne gnjavim sa sitnicama. Bog je veoma zauzet svakodnevnim upravljanjem vaseljenom i svim stvorenjima, upravljanjem svake osobe. To je vrlo naporno! Neću da smetam Bogu, to ću sam da rešim. Dokle god je Bog zadovoljan, to je dovoljno. Neću da Mu stvaram brigu“. Kako vam se čini to mišljenje? To je takođe stanovište nevernika, ljudska mašta. Ljudi su stvorena bića, nebitnija čak i od mrava. Kako onda mogu jasno da vide Stvoritelja? Bog je upravljao vaseljenom i svim stvorenjima ko zna koliko miliona ili milijardi godina. Da li se nekad požalio da je umoran? Da li je rekao da je previše zauzet? Ne, nije. Ljudi nikada neće moći jasno da sagledaju Božju svemoć i mudrost, i veoma je neuko da govore na osnovu sopstvenih predstava i mašte. Prema Stvoritelju, svaki Božji izabranik i sve što se dešava oko njega uređeno je Božjom suverenošću. Kao vernik, treba da se pokoriš Božjoj suverenosti i uređenjima, da tražiš istinu i da iz svega izvučeš pouku. Zadobijanje istine je od najpresudnijeg značaja. Ako možeš da razmišljaš o Božjoj volji, onda treba da se osloniš na Njega i da težiš ka istini, jer je to ugodno Bogu. Kada budeš zadobio istinu i kada budeš mogao da delaš shodno načelima, Bog će biti zadovoljniji, ali što se više udaljavaš od Njega, biće tužniji. Šta Boga čini tužnim? (Bog je uredio okolnosti kako bi omogućio ljudima da iskuse Njegove reči i zadobiju istinu, ali ljudi ne razumeju Božji um; oni Ga pogrešno shvataju, i to Boga čini tužnim.) Tačno. Bog je platio visoku cenu za svaku osobu i ima naum za svaku osobu. On ima očekivanja od njih i u njih polaže Svoje nade. Njegov mukotrpni trud se slobodno i dragovoljno deli svim ljudima. Njegovo obezbeđivanje života i istine takođe se dragovoljno daje svakoj osobi. Ako su ljudi u stanju da shvate razlog zbog kojeg Bog to čini, On će biti zadovoljan. Kakve god da ti okolnosti Bog uređuje, ako si u stanju da ih prihvatiš od Boga, da Mu se pokoriš i potražiš istinu i izvučeš pouke iz svega toga, Bog neće misliti da je visoka cena plaćena uzalud. Bićeš na visini svih misli i truda koje je Bog uložio, ili Njegovih očekivanja od tebe. U svakom spletu okolnosti koje te zadese, bićeš u stanju da izvučeš pouke i da ubireš nagrade. Tako će delo koje je Bog izvršio u tebi postići očekivano dejstvo i Božje srce će biti zadovoljno. Ako nisi u stanju da se pokoriš Božjim orkestracijama i uređenju, ako se uvek opireš, joguniš i boriš protiv Boga, zar ne misliš da će se Bog zabrinuti? Božje srce će biti brižno i zabrinuto: „Pripremio sam ti mnogo okolnosti da bi mogao da izvučeš pouke. Kako to da ništa nije uticalo na tebe?“ Bog će biti opterećen tugom. Bog je tužan zato što si otupeo, što si neznalica, spor i tvrdoglav, zato što ne razumeš Njegovu volju, ne prihvataš istinu, ne možeš da vidiš sve stvari koje On čini da bi bio odgovoran za tvoj život, ne shvataš da je On brižan i zabrinut za tvoj život, i zato što se buniš i žališ na Njega. Recite Mi, od koga potiče sve što ima veze s ljudima? Ko nosi najveće breme za ljudski život? (Bog.) Samo Bog najviše voli ljude. Da li ih roditelji i rođaci zaista vole? Da li je ljubav koju pružaju istinska ljubav? Može li ona da spase ljude od uticaja Sotone? Ne može. Ljudi su tupi i sporoumni, ne mogu da prozru te stvari i uvek kažu: „Kako me Bog voli? Ne osećam to. U svakom slučaju, majka i otac me najviše vole. Plaćaju mi školovanje i teraju me da učim tehničke veštine, kako bih mogao da budem neko i nešto kada odrastem, da budem uspešan, da postanem zvezda, poznata ličnost. Moji roditelji troše mnogo novca na moje kulturno uzdizanje i obrazovanje tako što štede gde god mogu, pa i na hrani. To je baš velika ljubav! Nikada neću moći da im se odužim!“ Da li mislite da je to ljubav? Koje su posledice toga što su te roditelji naterali da uspeš, da postaneš poznata svetska ličnost, da imaš dobar posao i da se uklopiš u svet? Oni te neprekidno teraju da tragaš za uspehom, da osvetlaš porodični obraz i da se uklopiš u zle trendove sveta, tako da na kraju upadneš u vrtlog greha, doživiš propast i stradaš, dok te Sotona proždire. Da li je to ljubav? To ne znači voleti te, to znači raditi na tvoju štetu, uništiti te. Jednog dana ćeš pasti tako nisko da nećeš moći da se pokaješ, tako nisko da nećeš moći da se izbaviš i završićeš u paklu. Tek tada ćeš shvatiti: „Eh, roditeljska ljubav je zasnovana na fizičkoj vezi, ne donosi nikakvu korist u verovanju u Boga ili u zadobijanju istine – to nije prava ljubav!“ Možda to još uvek niste shvatili. Neki ljudi kažu: „Koliko god da me Bog voli, ja to i dalje ne mogu da osetim. I dalje osećam da me majka najviše voli. Ona mi je najbliža osoba na svetu. Postoji pesma koja se zove ’Moja mama je najbolja na svetu’. Taj naziv odgovara stvarnosti; potpuno je tačan!“ Jednog dana, kada zaista budeš imao život-ulazak i kada zadobiješ istinu, reći ćeš: „Moja majka nije ona koja me najviše voli, niti je to moj otac. Bog me najviše voli. On je moja najdraža voljena osoba, jer mi je dao život, i uvek me vodi, opskrbljuje me i spasava od uticaja Sotone. Bog je jedini koji može da opskrbi ljude životom, koji može da vodi ljude i koji ima suverenost nad svim stvarima.“ Tek kada shvatiš istinu i u potpunosti je zadobiješ, moći ćeš duboko u sebi da shvatiš te reči.

Ako želiš da zadobiješ istinu, odakle ćeš da počneš? Počni od ljudi, događaja i stvari u svom okruženju i nauči kako da izvlačiš pouke i da tražiš istinu. Samo traženjem istine i Božje volje u ljudima, događajima i stvarima u svom okruženju moći ćeš da zadobiješ istinu. Neki ljudi ne obraćaju pažnju ili ne priznaju male stvari. Uvek misle: „Zašto se nikada ne suočavam sa nečim velikim? Zašto mi se nikad ne dogodi nešto sudbonosno? Ako bi se dogodila neka velika, sudbonosna stvar, onda bih mogao da izvučem neku bitnu pouku i da zadobijem neku veliku istinu. Kako bi to bilo divno!“ Da li je takvo razmišljanje realno? Te reči su isuviše pompezne. Da li se pokoravaš Bogu kada ti se dese male stvari? Da li si izvukao svoje pouke? Da te je snašla velika kušnja, da li bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju? Da te je velika crvena aždaja dohvatila, da li bi mogao odlučno da posvedočiš? Zar ljudi koji izgovaraju te reči nisu donekle nadmeni? Da li ćeš moći da zadobiješ istinu koristeći taj metod potrage? (Ne.) Ako nisi pažljiv dok hodaš, mogao bi da se spotakneš – iako misliš da si spreman da letiš! Moraš da naučiš da tražiš istinu i da izvlačiš pouke iz malih stvari sa kojima se susrećeš. Ako ne možeš da izvučeš pouku iz malih stvari, nećeš moći ni iz velikih. Ako ne možeš da izvučeš pouke, nećeš napredovati u životu. Napredak u životu postiže se samo izvlačenjem pouka iz svega.

5. avgust 2015. godine