O kojoj smo temi razgovarali na našem poslednjem okupljanju? (Zašto čovek mora da stremi ka istini.) Na kraju tog razgovora, zadao sam vam drugu temu kao domaći zadatak – o kojoj se temi radilo? (Kako stremiti ka istini.) Jeste li kontemplirali o toj temi? (Ja sam o njoj malo kontemplirao, Bože. Kad je reč o tome kako stremiti ka istini, stvar se svodi na analizu naših izliva iskvarenosti i iskvarenih sklonosti prema svim ljudima, događajima i stvarima sa kojima se svakodnevno susrećemo, kao i na traženje istine zarad rešavanja tih problema. U isto vreme, obavljanje dužnosti dotiče se određenih načela, te stoga moramo tražiti relevantne istine da bismo razumeli kako da se pridržavamo tih načela kada pristupamo različitim dužnostima – to je još jedan od načina upražnjavanja težnje ka istini.) S jedne strane, dakle, radi se o traženju istine u svakodnevnom životu, a s druge o traženju istina-načela pri obavljanju vlastite dužnosti. Postoje li još neki aspekti te potrage? Ova tema ne bi trebalo da bude naročito teška, zar ne? Jeste li kontemplirali o tome „Kako stremiti ka istini”? Kako ste tačno o tome kontemplirali? O toj temi treba da kontemplirate tako što ćete određeno vreme razmišljati o njoj, a zatim pribeležiti saznanja do kojih ste došli tokom tog razmišljanja. Ako samo nakratko bacite pogled na tu temu i malo razmislite o njoj, ne ulažući pritom nimalo vremena ni energije i ne razmišljajući pažljivo o tome, to onda nije kontemplacija. Kontemplacija podrazumeva da o tome ozbiljno razmislite, da se zaista potrudite oko promišljanja o tome, da iz toga izvučete neka konkretna saznanja, da budete prosvećeni i prosvetljeni i da, na kraju, požanjete nagrade – sve su to rezultati koji se postižu kontemplacijom. Jeste li, dakle, zaista kontemplirali o toj temi? Niko od vas nije uistinu kontemplirao o njoj, zar ne? Na poslednjem sastanku, dao sam vam temu za domaći zadatak, kako biste mogli da se pripremite, ali niko od vas nije o toj temi kontemplirao i niko je nije ozbiljno shvatio. Nadali ste se da ću vam opet sve sažvakati? Ili ste pomislili: „Ovo je krajnje jednostavna tema, nema ničeg dubljeg u njoj. Sve smo već shvatili, pa nema razloga da o tome kontempliramo – sve već razumemo o toj temi”? Ili se, pak, radi o tome da vas pitanja i problemi u vezi sa stremljenjem ka istini uopšte ne zanimaju? U čemu je problem? Nije valjda da ste prezauzeti poslom? Ne, stvarno, koji je razlog? (Nakon što sam saslušao Božja pitanja i preispitao samog sebe, zaključio sam da je glavni razlog to što ja istinu ne volim. Nisam ozbiljno shvatio Božje reči, niti sam zdušno kontemplirao o istini. Takođe sam se nadao da ću dobiti već sažvakan odgovor. Nadao sam se da ću, kad Bog bude zaključio naš razgovor na tu temu, moći da je razumem. Takav je bio moj stav.) Da li je većina vas takva? Izgleda da ste navikli da vam se sve sažvaće. Kada je reč o istini, niste naročito marljivi i ne trudite se preterano. Posebno obožavate da naslepo jurcate i nešto radite. Vi samo uludo traćite vreme; smeteni ste u pogledu istine i ne uzimate je zaozbiljno. To je vaše pravo stanje.

Kako stremiti ka istini jedna je od tema o kojima se najčešće razgovara u Božjoj kući. Većina ljudi razume poneku doktrinu o tome kako stremiti ka istini i poznaje određene pristupe i načine njenog sprovođenja u delo. Ima ljudi koji već dugi niz godina veruju u Boga i manje-više imaju neka stvarna iskustva ali su i oni doživljavali neuspehe i posrnuća, zapadali u slabost i negativnost. U procesu stremljenja ka istini, oni su takođe doživljavali uspone i padove, ali su, u stremljenju ka istini, učili na vlastitim greškama i bivali na određeni način nagrađeni. Naravno, u svom životu i okruženju, susretali su se s mnogim poteškoćama i preprekama, kao i sa najrazličitijim stvarnim problemima. Ukratko, većina ljudi stremljenje ka istini razume do određenog nivoa, bilo samo po formi ili kroz neke praktične probleme, a takođe poseduje i neka doktrinarna znanja o tome. Nakon što su počeli da veruju u Boga ili se otisnuli na put stremljenja ka istini, bez obzira da li su na tom putu zaista platili cenu ili su se u svom pristupu stremljenju ka istini tek neznatno potrudili, svi ljudi, u manjoj ili većoj meri, razumeju to traganje. Za one koji istinu vole, to razumevanje predstavlja realnu i dragocenu nagradu, dok su oni koji ne streme ka istini lišeni bilo kakvog iskustva, ne uče na sopstvenim greškama i ne dobijaju nikakve nagrade. Jednom rečju, većina ljudi napreduje kolebljivo, a pri stremljenju ka istini drži se stava da je bolje „ne istrčavati se”, dok istovremeno doživljava tek delić osećaja koji stremljenje ka njoj nosi. Prema mišljenju, stavovima i svesti većine ljudi, stremljenje ka istini predstavlja nešto pozitivno i nadasve značajno. Oni to stremljenje ne smatraju samo životnim ciljem kojem treba da teže, već i ispravnim putem koji u životu treba da slede. Bilo na teoretskom nivou ili na osnovu realnih iskustava i znanja, svi ljudi smatraju da je stremljenje ka istini dobra i najpozitivnija stvar. Nema tog puta ni stremljenja kojima se ljudi bave, a koji bi se mogli porediti sa stremljenjem ka istini ili sa putem koji vodi do tog stremljenja. Stremljenje ka istini je jedini ispravan put koji ljudska bića treba da slede. Kao pripadniku ljudske rase, svakom čoveku bi stremljenje ka istini trebalo da bude životni cilj i on bi to trebalo da smatra ispravnim putem koji ljudi treba da slede. Kako, dakle, treba stremiti ka istini? Upravo ste maločas izneli neke jednostavne teoretske ideje, s kojima bi se verovatno saglasila većina ljudi. Svi misle da se takve težnje i praktični postupci odnose na stremljenje ka istini. Ljudi misle da se ono što se konkretno tiče stremljenja ka istini naprosto svodi na sticanje znanja o samom sebi, ispovedanje i pokajanje, a zatim i na pronalaženje istina-načela za primenu Božjih reči i, naposletku, na proživljavanje Njegovih reči u svakodnevnom životu i ulazak u istina-stvarnost. To je uobičajeni način na koji većina ljudi shvata i razume kako stremiti ka istini. Osim metoda koje su vam prepoznatljive i shvatljive, sumirao sam neke konkretne puteve i metode upražnjavanja težnje ka istini. Tokom današnjeg druženja, detaljnije ćemo popričati o tome kako stremiti ka istini.

Pored nekoliko metoda koje ste već nabrojali, Ja sam, nakon detaljnijeg razmatranja, stremljenje ka istini sveo na dva metoda. Jedan od tih metoda je „otpuštanje”. Je li to nešto jednostavno? (Jeste.) Ne radi se ni o čemu apstraktnom niti komplikovanom. Uz to, lako se pamti i jednostavno je za razumevanje. Naravno, praktična primena ovog metoda može biti donekle teška. Kao što vidiš, ovaj metod je znatno jednostavniji od onih koje ste vi izneli. To što ste izneli samo je gomila nekakvih teorija. Sve one, naravno, deluju uzvišeno i duboko, i imaju u sebi nešto konkretno, ali su zato mnogo komplikovanije od onoga što sam maločas pomenuo. Prvi metod je „otpuštanje”, a drugi „posvećenost”. Postoje, dakle, samo dva metoda, od kojih oba sadrže jednu jedinu reč u svom nazivu. Čim čuju te reči, ljudi ih razumeju i znaju kako da primene te metode, bez potrebe da o njima razgovaraju u zajedništvu – pored toga, te reči se lako pamte. Koji je prvi metod? (Otpuštanje.) A drugi? (Posvećenost.) Vidiš? Zar nije jednostavno? (Jeste.) Ovi metodi su neuporedivo sažetiji od onih koje ste naveli. Kako se to zove? To je oštroumnost. Da li je uvek, kada se koristi manje priče, u pitanju oštroumnost? (Nije.) U krajnjoj liniji, potpuno je nevažno da li je nešto izraženo na oštrouman ili na neki drugi način. Ono što je važno jeste da li su izražene ključne stvari i da li se radi o nečem funkcionalnom, što ljudi mogu da primene u praksi. Pored toga, važno je pratiti kakvi se rezultati postižu primenom tih metoda, mogu li se pomoću njih rešavati praktične teškoće ljudi, da li ti metodi ljudima pomažu da slede put stremljenja ka istini, da li im omogućavaju da se iz korena reše svojih iskvarenih sklonosti, da li primena tih metoda ljudima pomaže da dođu pred Boga, da prihvate Njegove reči i istinu, te da na taj način ostvare rezultate i ciljeve koje bi stremljenje ka istini trebalo da im omogući. Jesam li u pravu? (Jesi.) Sada ste, dakle, upoznati sa metodima „otpuštanja” i „posvećenosti”. Kakav je odnos između ta dva metoda i stremljenja ka istini? Jesu li oni povezani s metodima koje ste vi pomenuli, ili su u suprotnosti s njima? Još uvek niste načisto u vezi s tim, zar ne? (Još uvek nije najjasnije.) Uopšteno govoreći, dva metoda koje sam maločas pomenuo jedini su konkretni metodi upražnjavanja težnje ka istini. Koji je konkretan sadržaj prvog od ta dva metoda – metoda otpuštanja? Šta je najjednostavnija i najneposrednija stvar na koju pomislite kad čujete reč „otpuštanje”? Kako se taj metod praktično primenjuje? Koji konkretni elementi čine sadržaj tog metoda? (Otpuštanje vlastite iskvarene naravi.) Ima li još šta, osim iskvarene naravi? (Predstave i uobrazilje.) Predstave i uobrazilje, osećanja, čovekova volja i preferencije. Šta još? (Sotonske filozofije za ovozemaljsko ophođenje, pogrešne vrednosti i pogledi na život.) (Čovekove želje i namere.) Jednom rečju, kad ljudi razmišljaju o stvarima koje bi trebalo da napuste, osim raznih ponašanja vezanih za njihove iskvarene sklonosti, oni razmišljaju i o onome od čega se sastoje njihove misli i stavovi. Postoje, dakle, dva glavna dela: jedan se tiče iskvarenih sklonosti, dok se drugi odnosi na misli i stavove ljudi. Osim te dve stvari, šta vam još pada na pamet? Zbunjeni ste, zar ne? Šta je tome razlog? Razlog je taj što stvari koje vam odmah padnu na pamet predstavljaju teme s kojima se, od trenutka kad ste počeli da verujete u Boga, često susrećete u svom svakodnevnom životu i o kojima ljudi često govore. Što se, pak, tiče problema koje niko ne spominje, a koji ipak postoje u ljudima – vi te probleme ne poznajete, niste ih svesni, ne možete da ih smislite, a ujedno ih nikad niste ni smatrali problemima o kojima treba kontemplirati. U tome leži razlog vaše zbunjenosti. Pričam o tome s vama zato što želim da razmislite i da pažljivo razmotrite problem o kojem ćemo razgovarati na sledećem zajedništvu, i zato što želim da taj problem ostavi na vas dubok utisak.

Sada ćemo razgovarati o dve glavne stvari koje se tiču načina na koji čovek treba da stremi ka istini: prva je otpuštanje, a druga posvećenost. Hajde da najpre popričamo o prvoj stvari – otpuštanju. Ovde se ne radi samo o otpuštanju osećanja, filozofija za ovozemaljsko ophođenje, samovolje, žudnje za blagoslovima, niti o drugim sličnim tumačenjima. Primena metoda „otpuštanja”, o kojem ću danas besediti, ima konkretnije značenje i zahteva od ljudi da taj metod proučavaju i primenjuju u svom svakodnevnom životu. Šta je ono što, u vezi s otpuštanjem, treba najpre pomenuti? Prvo što ljudi treba da otpuste u svom stremljenju ka istini jesu razne ljudske emocije. Na šta pomislite kad pomenem te razne emocije? Šta tačno spada u te emocije? (Usijana glava, samovolja i pasivnost.) Da li gorljivost predstavlja emociju? (Po mom shvatanju, emocije su ono kad ljudi, obavljajući svoju dužnost, postupaju u skladu sa svojim osećanjima. Oni prema stvarima zauzimaju različita gledišta zavisno od toga da li se osećaju dobro ili loše.) Jesu li to emocije o kojima sam govorio? Da li se tako objašnjavaju emocije? (Bože, prema mom shvatanju, emocije se uglavnom sastoje od razdražljivosti, uznemirenosti, kao i zadovoljstva, besa, tuge i radosti.) To je prikladno uopštavanje. Da li je, dakle, emocija ono što je maločas pomenuto da ljudi čine stvari u skladu sa svojim osećanjima? (To je samo manifestacija.) To je neka vrsta manifestacije emocija. Kad se neko oseća loše, razdražljivo i potišteno – sve su to manifestacije, ali nikako ne i definicije emocija. Kako bi onda ljudi trebalo da razumeju ono što bi najpre trebalo da otpuste u svom stremljenju ka istini – razne emocije? Šta to oni zapravo otpuštaju kad otpuštaju razne emocije? To znači da otpuštaju raspoloženja, misli i emocije koje se u njima rađaju u raznim situacijama i kontekstima, kao i u kontaktu s raznim ljudima, događajima i stvarima. Neke od tih emocija pritom prerastaju u samovolju date osobe. Iako neke od njih ne prerastaju u samovolju, one ipak često utiču na stav i postupke te osobe. Od čega se, dakle, te emocije sastoje? Primera radi, one obuhvataju malodušnost, mržnju, bes, razdražljivost, nelagodu, kao i potiskivanje, osećaj inferiornosti i suze radosnice – sve se to može smatrati emocijama. Jesu li to konkretne manifestacije emocija? (Jesu.) Imajući sve ovo u vidu, znate li šta su emocije? Imaju li one ikakve veze s pasivnošću i usijanom glavom, koje ste pomenuli? (Ne.) Emocije nemaju s tim nikakve veze. Šta, dakle, predstavljaju stvari koje ste maločas pomenuli? (Iskvarene sklonosti.) Sve su to nekakve manifestacije iskvarenih sklonosti. A emocije koje sam upravo nabrojao, poput potiskivanja, malodušnosti, osećaja inferiornosti i tako dalje – imaju li one bilo kakve veze sa iskvarenim sklonostima? (Emocije o kojima je Bog maločas govorio nemaju veze sa iskvarenim sklonostima, one ne predstavljaju iskvarene sklonosti, ili još uvek nisu dostigle nivo iskvarenih sklonosti.) Šta, dakle, one predstavljaju? One predstavljaju zadovoljstvo, bes, tugu i radost normalne ljudskosti – to su emocije koje se rađaju i manifestacije koje se otkrivaju kad se ljudi nađu u određenim situacijama. Neke od njih možda izaziva iskvarena narav, dok druge još uvek nisu dostigle taj nivo i nemaju veze sa iskvarenim sklonostima, ali u ljudskim mislima te stvari ipak postoje. U takvim okolnostima, bez obzira na kontekst ili na situaciju u kojoj su se ljudi zatekli, sasvim je prirodno da će te emocije, u izvesnoj meri, često uticati na njihov sud i stavove, na poziciju koju bi ljudi trebalo da zauzmu, kao i na put kojim bi trebalo da idu. Razne emocije o kojima smo upravo govorili najčešće su prilično negativne. Ima li među njima nekih neutralnih emocija, koje nisu u tolikoj meri ni negativne ni pozitivne? Ne, među njima nema nijedne relativno pozitivne emocije. Utučenost, malodušnost, mržnja, bes, osećaj inferiornosti, razdražljivost, nelagoda i potiskivanje – sve su to prilično negativne emocije. Može li ijedna od tih emocija da omogući ljudima pozitivno suočavanje sa životom, ljudskom egzistencijom i situacijama na koje u svom životu nailaze? Zar baš nema nijedne koja bi bila pozitivna? (Nema.) Sve su to relativno negativne emocije. Koje su onda emocije barem donekle bolje? Šta je sa čežnjom i nedostajanjem? (Te su emocije prilično neutralne.) Da, one mogu da budu neutralne. Šta još? Nostalgija, žudnja i brižnost. Na šta se odnose sve ove emocije o kojima govorimo? To su stvari koje su često skrivene u dubinama ljudskog srca i duše, i koje isto tako često mogu da ovladaju ljudskim srcima i mislima, kao i da utiču na njihova raspoloženja, na njihove stavove i gledišta prema različitim postupcima. Te će emocije, dakle, bilo da figuriraju u stvarnim životima ljudi ili u njihovoj veri u Boga i stremljenju ka istini, u manjoj ili većoj meri ometati ili uticati na njihov svakodnevni život i delovati na njihove stavove prema vlastitim dužnostima. One će, naravno, uticati na njihovo rasuđivanje, kao i na poziciju koju ljudi zauzimaju dok streme ka istini; štaviše, te prilično pasivne i negativne emocije imaće ogroman uticaj na ljude. Kako se kod ljudi razvija sećanje i kako oni počnu da osećaju raznolike emocije ili da formiraju svest koja prepoznaje stvari i događaje, okruženje i druge ljude, razne emocije postepeno počinju da se rađaju i da se oblikuju u njima. Kada se jednom uobliče, te se emocije postepeno, kako ljudi stare i doživljavaju sve više svetovnih stvari, sve snažnije ukorenjuju u njima, duboko u njihovim srcima, te tako postaju sve dominantnija odlika njihove individualne ljudskosti. One postepeno usmeravaju njihovu individualnost, njihovo zadovoljstvo, bes, tugu i radost, njihove naklonosti, njihovu potragu za ciljevima i pravcem u životu, i tome slično. Upravo zbog toga, te su emocije nužno potrebne svakoj osobi. Zašto to kažem? Zato što, čim ljudi počnu da formiraju subjektivnu svest o stvarima koje ih okružuju, te emocije postepeno počinju da utiču na njihovo zadovoljstvo, bes, tugu i radost, da utiču na njihovo rasuđivanje i spoznavanje ljudi, događaja i stvari, kao i na njihovu ličnost. One će, naravno, uticati i na gledišta i stavove ljudi u pogledu načina na koji se suočavaju i na koji postupaju prema drugim ljudima, događajima i stvarima u svom okruženju. Što je još važnije, te negativne emocije utiču na načine i načela koji upravljaju ponašanjem tih ljudi, kao i na ciljeve kojima oni teže i na ono što smatraju osnovnim merilom ljudskog ponašanja. Možda vam se čini da je ovo što sam rekao prilično apstraktno i da se ne može baš lako razumeti. Stoga ću vam dati jedan primer, na osnovu kojeg ćete sve ovo možda malo bolje razumeti. Postoje, recimo, ljudi koji su kao deca izgledali sasvim obično, neartikulisano i ne baš dovitljivo, usled čega su ih ostali članovi porodice i ljudi iz njihovog okruženja prilično nepovoljno procenili, govoreći: „Ovaj mali je priglup, spor i smotan kad govori. Pogledaj samo kako su tuđa deca rečita i kako svakoga vrte oko malog prsta. Za razliku od njih, ovo se dete po čitav dan samo duri. Ne zna šta da kaže kad se susretne s ljudima, ne ume da objasni niti da se opravda kad napravi neku grešku i ne zna da zabavlja ljude. Pravi je idiot.” To kažu njegovi roditelji, njegovi rođaci i prijatelji, kao i njegovi učitelji. Takvo okruženje ispoljava određen nevidljivi pritisak na ove pojedince. Stičući iskustva u jednom takvom okruženju, takvi ljudi nesvesno grade određenu vrstu mentalnog sklopa. O kakvom se mentalnom sklopu radi? Misle za sebe da ne izgledaju lepo, da nisu naročito dopadljivi i da se drugi nikad ne raduju kad ih vide. Smatraju da im učenje ne ide od ruke, da su spori, i uvek se stide kad treba nešto da kažu ili da se obrate većem broju ljudi. Stide se da kažu hvala kad im neko nešto dȃ, misleći ovako u sebi: „Zašto mi se jezik uvek ovako sveže? Otkud su drugi ljudi tako vešti govornici? Ja sam, prosto, glup!” Iako sebe podsvesno smatraju bezvrednim, ipak ne žele da priznaju da su zaista toliko bezvredni i toliko glupi. U srcu se stalno preispituju: „Jesam li zaista toliko glup? Da li sam zaista toliko nedopadljiv?” Ne vole ih roditelji, ne vole ih rođena braća i sestre, ne vole ih učitelji, kao ni njihovi drugovi iz razreda. Članovi porodice, rođaci i prijatelji za njih ponekad kažu: „Nizak je rastom, ima sitne oči i nos, pa s takvim izgledom neće biti uspešan kad odraste.” Stoga, kad se pogledaju u ogledalo, zaista im se čini kako su im oči i nos nesrazmerno sićušni. U takvoj situaciji, otpor, nezadovoljstvo, nevoljnost i neprihvatanje, koje gaje duboko u srcu, postepeno se pretvaraju u prihvatanje i priznavanje sopstvenih mana, nedostataka i problema. Mada su u stanju da prihvate takvu realnost, duboko u srcu im se rađa jedna uporna i trajna emocija. Kako se zove ta emocija? To je osećaj inferiornosti. Ljudi koji se osećaju inferiorno ne znaju koje su njihove prednosti. Naprosto misle da su nedopadljivi, uvek se osećaju glupo i ne umeju ni sa čim da se nose. Jednom rečju, misle da ništa ne mogu da urade, da su neprivlačni, da nisu pametni i da sporo reaguju. U poređenju s drugima, oni su neupadljivi i ne dobijaju dobre ocene na studijama. Nakon što odrastu u jednom takvom okruženju, ovaj mentalni sklop inferiornosti postepeno preuzima vodeću ulogu kod tih ljudi. Pretvara se u neku vrstu dugotrajne emocije koja ti zaplete srce i potpuno prožme um. Bez obzira na to da li si već odrastao, otisnuo se u beli svet, oženio se i izgradio sebi karijeru, i bez obzira na tvoj trenutni društveni status, ni na koji način ne možeš da se oslobodiš tog osećaja inferiornosti koji ti je usađen u okruženju u kojem si odrastao. Čak i nakon što si počeo da veruješ u Boga i pridružio se crkvi, ti i dalje smatraš da izgledaš sasvim prosečno, da si slabog intelektualnog kova, da si neartikulisan i da ne umeš ništa da radiš. Razmišljaš otprilike ovako: „Naprosto ću raditi ono što mogu. Ne moram da težim ka tome da postanem starešina i ne moram da stremim ka dubljim istinama; biću zadovoljan i ako budem neupadljiviji od svih ostalih i dozvoliću im da se prema meni odnose kako im drago.” Kad se pojave antihristi i lažni starešine, činiće ti se da nisi sposoban da ih raspoznaš i razotkriješ, da naprosto nisi stvoren za tako nešto. Smatraćeš sasvim dovoljnim to što ti sȃm ne spadaš u lažne starešine i antihriste, mislićeš da je sve u redu dokle god ne praviš nikakve prekide ni ometanja, te da je dovoljno što možeš da očuvaš svoj položaj. Duboko u srcu osećaš da nisi dovoljno dobar, ili barem da nisi toliko dobar kao drugi, da će drugi verovatno biti spaseni, dok ćeš ti, u najbolju ruku, biti služitelj, te stoga osećaš kako nisi dorastao zadatku stremljenja ka istini. Bez obzira na to koliko istina možeš da razumeš, tebi se i dalje čini, budući da je Bog predodredio da budeš baš takvog kova kakvog jesi i da izgledaš tako kako izgledaš, da je Bog ujedno predodredio da ti ne budeš ništa više do služitelj, te da stoga nema nikakve šanse da stremiš ka istini, da postaneš starešina, da budeš na nekom odgovornom položaju, kao ni da budeš spasen; umesto toga, spreman si da od svih ljudi budeš beznačajniji. Možda ti taj osećaj inferiornosti nije urođen, ali je, ako se posmatra s druge strane, on možda uzrokovan odnosom porodice prema tebi i odnosom okruženja u kojem si odrastao, odnosno time što si bio izložen odmerenim udarcima i nezasluženim osudama. Ova emocija remeti pravilan smer tvojih stremljenja, utiče na njihove ispravne težnje i ujedno ti onemogućava da pravilno stremiš. A ako su ti onemogućeni pravilno stremljenje i odlučnost koju bi trebalo da poseduješ u svojoj ljudskosti, time se ujedno guši i tvoja motivisanost da stremiš ka pozitivnim stvarima i ka istini. To gušenje motivacije nije posledica ni okruženja ni delovanja bio koje osobe, a sasvim je sigurno da ni Bog nije odlučio da moraš to da istrpiš; umesto toga, razlog za to treba tražiti u snažnoj negativnoj emociji koju nosiš duboko u srcu. Zar nije tako? (Tako je.)

Iako je osećaj inferiornosti, spolja gledano, emocija koja se ispoljava u ljudima, njen osnovni uzrok zapravo leži u ovom društvu, u ljudskom rodu i u okruženju u kojem ljudi žive. Takođe je prouzrokovan i objektivnim ljudskim razlozima. Podrazumeva se da ljudsko društvo i čovečanstvo potiču od Sotone, zato što je čitavo čovečanstvo potčinjeno zlikovčevoj vlasti i duboko iskvareno delovanjem Sotone, i što niko nije u stanju da narednu generaciju podučava u skladu sa istinom ili Božjim učenjima, već je podučava shodno onome što potiče od Sotone. Prema tome, podučavanje čovečanstva i narednih generacija stvarima koje potiču od Sotone ima za posledicu da kod ljudi, osim kvarenja njihove naravi i suštine, dovodi i do rađanja negativnih emocija. Ukoliko su te negativne emocije samo privremene, one neće imati ogroman uticaj na čovekov život. Ako se, međutim, neka negativna emocija duboko ukoreni i zanavek zaglavi u najdubljim delovima čovekovog srca i duše, ako čovek nikako ne može da zaboravi na nju i da je se oslobodi, ona će neumitno uticati na svaku odluku tog čoveka, na to kako on pristupa svakojakim ljudima, događajima i stvarima, na njegov izbor prilikom suočavanja s važnim načelnim pitanjima, kao i na njegov životni put – eto kako stvarno ljudsko društvo utiče na svaku osobu. Drugi aspekt odnosi se na objektivne razloge u samim ljudima. Drugim rečima, obrazovanje i učenja koja ljudi primaju tokom svog odrastanja, sve misli, ideje i načini ponašanja koje prihvataju, kao i raznorazne ljudske izreke – sve to potiče od Sotone, i to u tolikoj meri da ljudi više nisu u stanju da se bave problemima na koje nailaze, niti da ih otklanjaju sa ispravnog stanovišta i perspektive. Stoga čoveku, budući da je nesvesno pod uticajem tako surovog okruženja koje ga tlači i upravlja njime, ne preostaje ništa drugo do da razvija svakojake negativne emocije i da ih koristi u pokušaju da se odupre problemima koje nikako ne može da reši, promeni ili otkloni. Uzmimo osećaj inferiornosti kao primer. Tvoji roditelji, učitelji, tvoje starešine i svi drugi ljudi u tvom okruženju nerealno ocenjuju tvoju ljudskost, tvoju ličnost i kvalitet tvog kova, čime te, kako se naposletku ispostavlja, napadaju, progone, guše, vezuju i sputavaju. Kad ti na kraju ponestane snage da se i dalje opireš, ne preostaje ti ništa drugo do da počneš ćutke da prihvataš uvrede i poniženja, da ćutke, nasuprot svojim uverenjima, prihvataš jednu tako nekorektnu i nepravednu stvarnost. Kad prihvatiš takvu stvarnost, emocije koje se u tebi rađaju nisu srećne, zadovoljne, pozitivne ni napredne; ti ne živiš s većom motivacijom, niti jasnije vidiš u kom smeru treba da se krećeš kroz život, a još manje težiš tačnim i ispravnim ciljevima ljudskog života; umesto toga, u tebi se rađa dubok osećaj inferiornosti. Kad se u tebi javi ta emocija, osećaš da više nemaš kud. Kad naiđeš na neki problem koji od tebe zahteva da zauzmeš stav, razmislićeš šta želiš da kažeš i koji je to stav koji si, duboko u svom srcu, ko zna koliko puta hteo da izraziš, ali ipak nećeš moći da nateraš sebe da ga glasno izgovoriš. Kad isti takav stav izrazi bilo ko drugi, dozvoljavaš sebi da u svom srcu to osetiš kao afirmaciju, kao potvrdu da ipak nisi ništa gori od ostalih. Ako se, međutim, ponovo nađeš u sličnoj situaciji, opet ćeš reći samom sebi: „Ne smem da govorim opušteno, ne smem ništa da radim brzopleto, niti da se izložim podsmehu. Ni za šta nisam, glup sam, budala i idiot. Moram da naučim da se krijem, da samo slušam i da ne prigovaram.” Zar se iz svega ovog ne vidi da je, od trenutka kad se osećaj inferiornosti začne u čoveku, pa sve dok se ne ušanči duboko u njegovom srcu, čovek potpuno lišen slobodne volje i legitimnih prava koja mu je Bog podario? (Vidi se.) On je potpuno lišen svega toga. A ko je čoveka zapravo lišio tih stvari? To ne možete sa sigurnošću da kažete, zar ne? Niko od vas nije u stanju da to kaže sa sigurnošću. To je zato što, tokom čitavog ovog procesa, ti nisi samo žrtva, već i počinilac – žrtva si drugih ljudi, ali si ujedno i žrtva samog sebe. Zašto je to tako? Maločas sam rekao da jedan od uzroka nastanka osećaja inferiornosti u tebi jesu tvoji sopstveni objektivni razlozi. Od trenutka kad si postao svestan sebe, ti o stvarima i događajima sudiš na temelju nečega što izvire iz Sotonine iskvarenosti, a takvim te stavovima nije podučio Bog, već ih je u tebe usadilo čovečanstvo i ljudsko društvo. Upravo zbog toga, bez obzira kada se i u kom kontekstu osećaj inferiornosti začeo u tebi i bez obzira u kojoj se meri on u tebi razvio, ti si za taj osećaj bespomoćno vezan i on upravlja tobom, a načine koje je Sotona u tebe usadio koristiš u svom pristupu ljudima, događajima i stvarima koje te okružuju. Pošto su ti osećanja inferiornosti usađena duboko u srce, ona ne samo što temeljno utiču na tebe, već i dominiraju nad tvojim stavovima prema ljudima i stvarima, kao i nad tvojim vladanjem i tvojim postupcima. Kako, dakle, oni kojima dominiraju osećanja inferiornosti gledaju na druge ljude i stvari? Oni druge ljude, a takođe i antihriste, smatraju boljim od sebe. I mada antihristi imaju zlu narav i rđavu ljudskost, oni se prema njima odnose kao prema ljudima koje treba oponašati i uzorima od kojih treba nešto da nauče. Štaviše, oni u sebi kažu: „Znaš šta, antihristi su daroviti i sposobniji od mene u svakom poslu, uprkos tome što su zle naravi i rđave ljudskosti. Nimalo se ne libe da svoje sposobnosti pokažu pred drugima i u stanju su da govore pred mnoštvom ljudi, a da pritom ne pocrvene u licu i da im srce ne zalupa u grudima. Zaista imaju petlju. Ne mogu da se merim s njima. Jednostavno, nisam dovoljno hrabar.” Šta je dovelo do ovoga? Mora se reći da razlog za to jednim delom leži u činjenici da su osećanja inferiornosti uticala na tvoj sud o suštini drugih ljudi, kao i na perspektivu i stanovište sa kojeg posmatraš druge ljude. Zar nije tako? (Tako je.) Kako, dakle, osećanja inferiornosti utiču na tvoje vladanje? Ti samom sebi govoriš: „Od rođenja sam glup, nemam talenta ni naročitih sposobnosti i veoma sporo učim. A pogledaj samo ovu osobu: iako ponekad stvara prekide i ometanja, samovoljna je i nepromišljena, barem je obdarena brojnim talentima i sposobnostima. Kud god da krenem, ljudi će upravo od takve osobe zatražiti pomoć, a ne od mene.” Kad god se nešto desi, ti prvo sebi presudiš, a onda se povlačiš u sebe. O kakvom god problemu da se radi, povlačiš se, izbegavaš da preuzmeš inicijativu i plašiš se da preuzmeš odgovornost. Kažeš sebi: „Glup sam otkad sam se rodio. Kud god da krenem, niko me ne voli. Ne mogu da pomolim glavu, ne smem da se dičim svojim sićušnim sposobnostima. Ako me neko preporuči, to dokazuje da sam dobar. Ali, ako me niko ne preporuči, onda ne bi valjalo da ja preuzmem inicijativu i da kažem da ću prihvatiti taj posao i da mogu dobro da ga obavim. Ne smem to da tvrdim ako ni sȃm nisam potpuno uveren u to – ako nešto zabrljam, šta onda da radim? Šta ako me orežu? Bio bih strašno postiđen! Zar to ne bi bilo ponižavajuće? Ne smem dozvoliti da mi se tako nešto desi.” Pogledaj samo – zar to nije uticalo na tvoje držanje? Osećaj inferiornosti u određenoj meri utiče na tvoj stav o vlastitom držanju i upravlja njime. To se, u izvesnom smislu, može nazvati posledicom tvog osećaja inferiornosti.

Kako taj osećaj inferiornosti utiče na tvoj stav o različitim vrstama ljudi i na tvoju ocenu o tome da li ti ljudi poseduju ljudskost, da li je njihova ljudskost pod znakom pitanja, imaju li zlu ljudskost ili su, pak, potpuno lišeni ljudskosti? Nijedan tvoj stav prema ljudima nije u skladu ni sa istinom ni s Božjim rečima, a još manje je usaglašen s Božjim zahtevima. U isto vreme se, pod uticajem tog osećaja inferiornosti, opredeljuješ za pažljivo, oprezno i stidljivo držanje, uglavnom si pasivan i potišten. Nedostaje ti odlučnost i motivacija da naprosto ustaneš i kreneš, a čak i kad se u tebi javi neka pozitivna i aktivna težnja i želja da se malo prihvatiš nekog posla, ti otprilike ovako razmišljaš: „Možda sam previše nadmen? Možda se samo guram u prvi plan? Da li se ja to razmećem? Pravim li se važan? Zar ovo nije samo moja želja da steknem status?” Nisi u stanju da precizno ustanoviš prirodu vlastitih postupaka. U svom ćeš srcu nebrojeno puta preturati i promišljati o stvarima poput legitimnih ljudskih potreba, aspiracija, želja i odlučnosti, kao i o svemu onome ka čijem bi ostvarenju trebalo da stremiš, onome što je ispravno i što zaista treba da činiš. Dok te tokom noći bude mučila nesanica, stalno ćeš iznova kontemplirati: „Da li da se prihvatim tog posla? Eh, ali nisam dovoljno dobar i ne usuđujem se to da radim. Glup sam i tupav. Nisam nadaren kao ta osoba, niti sam takvog kova!” Dok jedeš, ti ovako razmišljaš: „Ta osoba jede triput dnevno, dobro obavlja svoju dužnost i njen život ima neku vrednost. I ja pojedem po tri obroka dnevno, ali svoju dužnost ne obavljam dobro i život mi je potpuno bezvredan. Dužan sam Bogu i svojoj braći i sestrama! Ne bi trebalo ni da okusim hranu, jer je nisam ni zaslužio.” Preterani kukavičluk čini čoveka bezvrednim i nemoćnim da išta postigne. Ma šta da im se desi, kad god se suoče s nekom poteškoćom, kukavice se povlače. Zašto to čine? Jedan od uzroka leži u njihovom osećaju inferiornosti. Zato što se osećaju inferiorno, ne usuđuju se da izađu pred ljude, nisu u stanju da preuzmu čak ni one obaveze i odgovornosti koje bi trebalo da preuzmu, a ne mogu da se prihvate ni onih poslova koje su zaista sposobni da obavljaju u okviru svojih mogućnosti i svog kova, odnosno u okviru iskustva vlastite ljudskosti. Osećaj inferiornosti utiče na svaki aspekt njihove ljudskosti, na njihovu ličnost i, naravno, na njihov karakter. Kad se nađu u okruženju drugih ljudi, retko izražavaju svoje stavove, a teško da ćete ih ikada čuti kako svoje stavove ili stanovišta nekome obrazlažu. Kad se suoče s nekim problemom, ne usuđuju se da progovore, već stalno uzmiču i povlače se u sebe. Ako u prostoriji ima malo ljudi, smoći će hrabrosti da sednu među njih, ali ako je prisutan veliki broj ljudi, radije će potražiti neki slabo osvetljen kutak, ne usuđujući se da se pridruže ostalima. Kad im se učini da bi hteli nešto aktivno i pozitivno da kažu, da naglas izraze vlastite stavove i mišljenja, te tako pokažu da ispravno razmišljaju, oni čak ni za to nemaju dovoljno hrabrosti. Kad god im se javi takva pomisao, osećaj inferiornosti ih najedanput svom snagom preplavi, upravlja njima, guši ih i govori im: „Ne pričaj ništa, jer ni za šta nisi. Ne izražavaj svoje stavove, i ideje zadrži za sebe. Ako u srcu imaš išta što bi zaista hteo da kažeš, zapiši to na svom računaru, pa kasnije sȃm o tome razmišljaj do mile volje. Ne smeš nikom drugom o tome da pričaš. Šta ako kažeš nešto pogrešno? Strašno bi se postideo zbog toga!” Taj unutrašnji glas ti stalno govori kako ne treba da učiniš ovo ili ono, kako ovo ili ono ne treba da kažeš, pa si stoga prinuđen da progutaš svaku reč koju bi hteo da izgovoriš. Kad poželiš da kažeš nešto oko čega si se u svom srcu dugo premišljao, brzo se povlačiš, ne usuđujući se da to izustiš, zato što bi se u suprotnom osećao postiđeno, jer veruješ da ne treba to da činiš, a ako to ipak učiniš, činiće ti se kao da si prekršio zakon ili postupio protivno pravilima. A kad jednoga dana konačno budeš aktivno izrazio svoj stav, duboko u sebi osetićeš nemir i nelagodnost kakve nikada pre toga nisi iskusio. Mada ta strašna nelagodnost postepeno bledi, osećaj inferiornosti počinje polako da guši sve tvoje ideje, namere i planove u vezi sa glasnim izražavanjem vlastitih stavova, počinje u tebi da guši svaku želju da postaneš normalna osoba, nalik svim ostalim ljudima. Oni koji te ne poznaju misliće za tebe da si tiha, ćutljiva i stidljiva osoba, neko ko baš ne voli mnogo da se izdvaja iz gomile. Kad govoriš pred velikim brojem ljudi, stidiš se i crveniš u licu; donekle si introvertan i, zapravo, jedino ti znaš koliko se inferiorno osećaš. Srce ti je ispunjeno osećanjem inferiornosti, koje te već dugo prati i koje nipošto nije nekakav privremeni osećaj. To osećanje, naime, iz dubine tvoje duše upravlja tvojim mislima i vezuje ti jezik u čvor, tako da se ti, bez obzira koliko ispravno razumeš stvari i kakvo je tvoje mišljenje o stvarima, događajima i drugim ljudima, nikada ne usuđuješ da o tome glasno progovoriš, već o tome smeš samo u svom srcu da razmišljaš i da se oko toga premišljaš. Drugi ljudi bi možda prihvatili ono što bi im rekao, ili bi te možda ispravili ili kritikovali, ali ti se nikad ne bi usudio da dočekaš bilo koji od tih ishoda, niti da se s njim suočiš. Zašto je to tako? Zato što osećaj inferiornosti čuči u tebi i govori ti: „Nemoj to da radiš, ti prosto nisi dorastao tome. Nisi ti tog kova, ne poseduješ tu vrstu stvarnosti i ne treba to da činiš, jer to jednostavno nisi ti. Nemoj sada ništa da radiš, niti išta da misliš. Ostaćeš dosledan samom sebi jedino ako nastaviš da živiš u vlastitoj inferiornosti. Nisi merodavan da stremiš ka istini, da ljudima otvaraš svoje srce i govoriš im ono što ti je na duši, niti da se s drugima povezuješ kao ostali ljudi. A sve je to zbog toga što nisi dovoljno dobar, što nisi dobar kao drugi ljudi.” Osećaj inferiornosti usmerava način razmišljanja u glavama ljudi, onemogućava im da ispunjavaju obaveze koje bi svaka normalna osoba trebalo da ispuni i da žive s normalnom ljudskošću s kakvom bi trebalo da žive, a pritom im takođe diktira smer i ciljeve, i sredstva i načine na koje treba da posmatraju druge ljude i stvari, da se ponašaju i da deluju. Mada iskreno veruju da bi trebalo da budu pošteni i da uživaju u svom poštenju, nikad se nisu usudili da tu svoju žudnju za poštenjem glasno izraze rečima, niti da je pokažu na delu i na taj način zakorače u život kakvim žive pošteni ljudi. Zbog svog osećaja inferiornosti ne usuđuju se čak ni da budu pošteni ljudi – potpuno su lišeni svake hrabrosti. I kad kažu nešto iskreno, žurno pogledaju ljude oko sebe i pomisle: „Da li sad stiču mišljenje o meni? Da li će me pitati ’Pokušavaš li ti to da budeš pošten? Ili bi da postaneš pošten samo zato da bi bio spasen? Nije li to samo tvoja žudnja za blagoslovima?’ O, ne – ne usuđujem se da išta kažem. Svi mogu iskreno da govore, samo ja ne mogu. Nisam merodavan kao oni, na najnižoj sam lestvici.” Iz ovih konkretnih manifestacija i otkrovenja možemo videti da, čim ova negativna emocija – osećaj inferiornosti – počne da deluje i da pušta svoje korenje u najskrivenijim delovima čovekovog srca, čoveku će, ukoliko ne stremi ka istini, biti jako teško da taj osećaj iskoreni i otrgne se njegovim ograničenjima, usled čega će on nastaviti da ograničava sve čovekove postupke. Mada se za taj osećaj ne može reći da predstavlja iskvarenu narav, on je već prouzrokovao ozbiljne negativne efekte, jako je naškodio čovekovoj ljudskosti i ispoljio snažan negativni uticaj na razne druge emocije, kao i na reči i postupke njegove normalne ljudskosti, sa veoma ozbiljnim posledicama. Taj osećaj u manjoj meri utiče na čovekov karakter, njegove predispozicije i aspiracije, dok svoj glavni efekat ispoljava prema pravcima i ciljevima čovekovog života. Zar se iz samih uzroka nastanka tog osećaja inferiornosti, iz procesa njegovog razvoja i iz posledica koje ima na čoveka, kao i iz svih drugih aspekata sa kojih se može posmatrati, zar, dakle, iz svega toga ne možemo zaključiti da je upravo taj osećaj nešto što ljudi treba da napuste? (Možemo.) Neki kažu: „Ne smatram sebe inferiornim i nisam ni pod kakvim ograničenjem. Nikada me niko nije provocirao ni omalovažavao, niti me je iko ikada nečim gušio. Zar to što živim vrlo slobodno ne pokazuje da ne patim od osećaja inferiornosti?” Da li je takvo razmišljanje korektno? (Nije, zato što se ponekad ipak osećamo inferiorno.) Sasvim je moguće da vi i dalje, u manjoj ili većoj meri, imate taj osećaj. Možda on ne preovlađuje u najskrivenijim delovima tvoga srca, ali, pod određenim okolnostima, začas može da se razbukta. Primera radi, natrčao si na osobu koja ti je idol, na nekoga ko je neuporedivo darovitiji od tebe, ko poseduje više nekih posebnih veština i talenata, na nekoga ko jače dominira, ko je nadmeniji i zlobniji od tebe, na nekoga ko je viši rastom i privlačniji, na nekoga ko je, po svom društvenom položaju, bogatstvu, obrazovanju ili statusu, viši od tebe, na nekoga ko je stariji i koji u Boga duže od tebe veruje, na nekoga čija je vera u Boga bogatija iskustvom i stvarnošću u odnosu na tvoju – natrčao si, dakle, na takvu osobu i naprosto ne možeš da sprečiš da se osećaj inferiornosti začne u tebi. Čim se taj osećaj rodi u tebi, ti momentalno zaboravljaš kako „veoma slobodno živiš”, gubiš svu hrabrost i postaješ stidljiv, pažljivo biraš reči, izraz lica ti postaje neprirodan, osećaš da su ti jezik i kretnje sputani i pokušavaš da se drugima predstaviš boljim nego što zaista jesi. Ova i slične manifestacije posledica su tvog narastajućeg osećaja inferiornosti. Taj osećaj inferiornosti je, naravno, privremenog karaktera, te bi stoga, čim se osetiš inferiorno, trebalo da preispitaš samog sebe, da budeš pronicljiv i da ne dopustiš da te taj osećaj sputava.

Razne emocije o kojima smo danas pričali i koje čovek mora da napusti predstavljaju nešto što je usađeno duboko u ljudske duše. Te emocije ne utiču na tebe samo privremeno, već je njihov uticaj dalekosežan i dubok. Kad usred noći nikako ne možeš da zaspiš i kad si sasvim sȃm, svi oni ljudi, događaji i stvari zbog kojih su se u tebi začele negativne emocije i koji su se ukorenili duboko u tvom sećanju, malo po malo isplivavaju na površinu tvog uma. Neka reč, zvuk ili čak kletva, neki gubitak, nekakav prizor ili stvar, grupa ljudi ili neki događaj koji se odigrava od početka do kraja – svi ti ljudi, događaji i stvari iz dubine tvog sećanja, zbog kojih su se u tebi začele svakojake negativne emocije, odigravaju se pred tvojim očima kao na filmu. Taj se film neprekidno odigrava, sve dok se ti, konačno i krajnje nesvesno, ne povučeš nazad u svoje negativne emocije, skrivene duboko u tvojoj duši, i u onaj trenutak koji je toliko uticao na tvoja osećanja, na tvoju ljudskost, tvoju ličnost i tvoj budući život. Kad si sasvim sȃm i suočen s poteškoćama, kad treba da doneseš neku odluku a ispunjen si očajem, ti prosto ne možeš da se odupreš nagonu da se sklupčaš, da izbegavaš svaki kontakt s ljudima i povučeš se u najskriveniji deo sebe, reagujući na taj način na situaciju, događaj ili grupu ljudi, koji su ti naneli bol. Iako se zbog tih ljudi, događaja i stvari osećaš napadnuto, mada su te povredili i u tebe usadili svakojake negativne emocije, čak i kad se osećaš utučeno i potišteno, kad si suočen sa neuspehom, pa i onda kad te braća i sestre orezuju ili te odbacuju, ti se, jednostavno i protiv svoje volje, povlačiš nazad u tu negativnu emociju malodušnosti, mržnje, besa ili inferiornosti, koja presudno utiče na tvoj život. I, mada su ti ove emocije nanele užasan bol ili si se zbog njih osećao nelagodno, mada si se zbog njih rasplakao ili bio razdražljiv, ti i dalje ne prestaješ da se uvek iznova vraćaš toj negativnoj emociji koju si u tom trenutku osetio. Kad god se u mislima vratiš na taj trenutak, ta negativna emocija ponovo pojačava svoj uticaj na tebe. Time što uvek iznova utiče na tebe, podseća te i upozorava, ta negativna emocija te neprimetno prekida u slušanju Božjih reči i remeti tvoje razumevanje istina-načela. A kad se te negativne emocije budu ponovo probudile u najskrivenijim zapećcima tvog srca i kad budu opet prevladale tvojim mislima, tvoje će zanimanje za istinu bivati sve slabije ili se čak pretvoriti u odbojnost ili osećanje prkosa. Možda ćeš, zbog neke ranije uvrede ili nepravednog odnosa ljudi prema tebi, osećati sve snažnije neprijateljstvo prema čovečanstvu i ljudskom društvu, te mrzeti sve što ti se desilo, kao i, naravno, sve ono što će ti se ubuduće dešavati. Ove se emocije neprekidno ispoljavaju u tvom srcu i uvek iznova utiču na tvoja osećanja, tvoje raspoloženje i tvoje trenutno stanje. Pored toga, one stalno iznova utiču na to kako se osećaš prilikom obavljanja svoje dužnosti, kao i na tvoje poglede i stavove u vezi s tom dužnošću i, naravno, na tvoju motivaciju i rešenost da stremiš ka istini. Ponekad čvrsto odlučiš da stremiš ka istini, da se više nikad ne osetiš utučeno, da više nikad ne poveruješ kako nisi dovoljno dobar i da zauvek prestaneš da se povlačiš u sebe. Ipak, neka negativna emocija ti na trenutak ispuni srce i tvoja motivacija da stremiš ka istini potpuno iščili i za tren oka netragom nestane. Ako, u takvoj situaciji, tvoja motivacija da stremiš ka istini nestane bez traga, učiniće ti se da je stremljenje ka istini krajnje nezanimljivo, te da vera u Boga i spasenje nemaju za tebe nikakav značaj. Usled rađanja takvog osećanja i stanja, nespreman si da ponovo stupiš pred Boga, da molitveno čitaš ili da slušaš Božje reči i, naravno, još si u manjoj meri odlučan i još manje želiš da Božje reči primeniš na delu ili da postaneš neko ko stremi ka istini. To je ogromna prepreka i snažan je uticaj raznoraznih negativnih emocija na ljude koji su se otisnuli na put stremljenja ka istini. Preciznije govoreći, te emocije ometaju ljude i nanose im štetu, a s vremena na vreme će ti čak oduzeti ono malo samopouzdanja koje si nekako uspeo da prikupiš i onih nekoliko načela ponašanja koja tek što si uspeo da shvatiš, i sve će ih pretvoriti u ništavilo. Za tren oka će te onesposobiti da duboko u srcu uvidiš da Bog postoji, da te blagosilja, da je suveren i da te snabdeva – dok dlanom o dlan, tobom će ponovo ovladati neka od onih negativnih emocija. Čim budeš ispunjen tim negativnim emocijama, tvoje iskvarene naravi najednom će preuzeti svu vlast nad tobom. A kad te savladaju iskvarene naravi, ti se istog trenutka pretvaraš u drugačiju osobu, pa ljudima, događajima i stvarima koje te okružuju pokazuješ jedno drugačije lice. Nema više one ljubavi i strpljenja koje si nekad imao, nema one energije sa kojom si patio i plaćao cenu, sa kojom si trpeo nevolje i naporno radio; motivacija sa kojom si preskakao obroke i manje vremena provodio u snu, kako bi što bolje obavljao svoju dužnost, takođe je nestala. Njihovo mesto zauzelo je neprijateljstvo prema doslovno svim ljudima. Koji je glavni izvor tog neprijateljstva koje osećaš prema svima? Ono izvire iz tvoje iskvarene naravi, ali i iz situacija, ljudi, događaja i stvari koje si u prošlosti doživljavao i koje su u tebi izazvale buđenje negativnih emocija. Kažeš: „Tolerantan sam prema drugima, ali ko mene toleriše? Prema drugima pokazujem razumevanje, ali ko za mene ima razumevanja? Čak ni moji roditelji, pa ni moja braća i sestre, nemaju nimalo razumevanja prema meni! Svi drugi ljudi greše, pa mogu valjda i ja! Kako to da svi drugi, dok ih orezuju, mogu da iskale svoju negativnost, samo ja ne mogu? Ako drugi mogu da se bore za svoj uticaj i položaj, zašto ne bih mogao i ja? Ako ti možeš, mogu i ja! I ja ću, kao i drugi, varati i pokušavati da izbegnem svoje obaveze prilikom obavljanja dužnosti. Ni drugi ljudi ne streme ka istini, pa neću ni ja. Drugi se ponašaju neprincipijelno; i ja ću tako. Ni drugi ne štite interese Božje kuće, pa neću ni ja. Naprosto ću raditi ono što i svi ostali rade. Šta je pogrešno u tome?” Šta se ovim ispoljava? Bilo da to posmatramo sa aspekta tvojih misli ili sa aspekta naravi koju razotkrivaš, reč je o zaokretu za čitavih 180 stepeni, kao da si postao sasvim druga osoba. Šta se, zapravo, dešava? Osnovni uzrok je u tome što si pretrpeo promenu iznutra. Spolja gledano, izgledaš isto kao pre i tvoja dnevna rutina ostala je nepromenjena, boja glasa i spoljašnji izgled ostali su isti, i nema nikoga ko bi iza zavese upravljao tvojim postupcima i ko bi te podstrekivao – pa otkud onda tako iznenadni izliv emocija? Jedan od uzroka leži u negativnim emocijama koje su usađene duboko u tvom srcu. Neko ko u sebi oduvek gaji negativna osećanja mržnje i besa često će, dok je u dobrom stanju, dolaziti pred Boga da se moli, čitaće Božje reči i staraće se da, u pogledu stremljenja ka istini i obavljanja dužnosti, sve protiče normalno. Kad se, međutim, susretnu s nečim što im nije po volji, ili se u svom životu i radu suoče s bilo kakvom preprekom, neuspehom ili zabunom, kad izgube obraz ili im neko ugrozi interese, oni će se, usled mržnje i besa prouzrokovanih negativnim emocijama koje nose u sebi, izbezumiti i načisto podivljati. Možda su neki od tih ljudi prethodno doživeli nešto neuobičajeno, neko ih je možda zlostavljao ili su ih neki zli ljudi nasumice pretukli, možda im je oteta imovina ili su ih zlobnici maltretirali ili čak ponižavali; možda su nekima od njih kolege ili nadređeni zagorčavali život na poslu, a neki su možda trpeli diskriminaciju i nepravičan odnos od strane svojih školskih drugova i nastavnika zbog lošeg uspeha u školi, nezavidne situacije kod kuće ili zbog toga što su im roditelji sa sela, što pripadaju nižoj društvenoj klasi, i tome slično. Ako neka osoba trpi svakovrsne nepravične odnose u društvu, ako su joj oduzeta ljudska prava, ako su joj ugroženi interesi ili joj je oteta imovina, onda će joj, sasvim prirodno, duboko u srcu biti posejano seme mržnje i ona će, po logici stvari, tu mržnju uneti u svoj pristup društvu, ljudskom rodu u celini, pa čak i članovima svoje porodice, rođacima i prijateljima. Ta mržnja će neminovno uticati na stavove ljudi čija su srca njome zasejana, a naravno da će i njihove emocije biti obojene njome.

Kad mržnja svoje korenje pusti duboko u nečije srce, ona sasvim prirodno prerasta u emociju, a kad neko živi unutar tog osećanja mržnje, njegovi stavovi prema čovečanstvu i svim ostalim stvarima ne mogu više biti ispravni. Takvi ljudi stiču iskrivljene poglede na ljude i stvari, potpuno suprotne onim uobičajenim. Oni više nisu u stanju da pravilno razumeju bilo koju normalnu i ispravnu osobu, događaj ili stvar, a ujedno će o njima loše suditi i osuđivaće ih. Stalno će tražiti priliku da na nekome istresu sve svoje nezadovoljstvo i mržnju. Nadaju se da će, jednoga dana, kad budu stekli dovoljnu vlast i uticaj, moći da isprave sve nepravde koje su im nanete i da se osvete svima koji su ih u prošlosti vređali i maltretirali. Za sada, međutim, ni na koji način ne mogu to da postignu, pa će stoga neki od njih početi da veruju u Boga. Nakon što poveruju u Boga, ovako će razmišljati: „Ah, pa ja sada verujem u Boga i mogu da hodam uzdignute glave. Pustiću da Bog odlučuje umesto mene, pa će svi ti zlobnici dobiti ono što su zaslužili. Sjajna stvar!” Pošto sada, dakle, veruju u Boga, oni svoju mržnju i bes zakopavaju duboko u sebi, svojski se trude i daju sve od sebe, plaćaju cenu, pate, jurcaju unaokolo i rade u Božjoj kući, nadajući se da će svojim naporima privući sreću i stvari preokrenuti u svoju korist i da će se, kad jednog dana prevaziđu slabost i ojačaju, postarati da svi one koji su ih maltretirali i tako strašno ponižavali budu kažnjeni. Svrha svih njihovih napora jeste da svojim očima vide kako se zaslužena kazna i odmazda izvršava nad svima onima koji su im naneli beskrajno mnogo bola i poniženja. Ovu emociju oni prenose na svoju veru u Boga, na svoje plaćanje cene i davanje sebe. Spolja gledano, čini se da se ti ljudi nikad ni zbog čega ne žale, da nemaju nikakvih želja ni prohteva i da se naprosto svim srcem posvećuju obavljanju svoje dužnosti u Božjoj kući, te da nikakvo stradanje za njih nije preveliko. U stvarnosti, međutim, sva ona osećanja mržnje i besa, koja čuvaju u najskrivenijim delovima svog srca, ostaju i dalje nerazrešena jer ih oni nisu otpustili. Onog trenutka kad im neko saopšti svoje mišljenje ili im ukaže na iskvarenu narav, odmah se podsvesno vrate svojim emocijama mržnje i besa, ne bi li se s tim problemom suočili i rešili ga. Pritom oni ovako razmišljaju: „Da li ti to mene omalovažavaš? Pokušavaš li da mi se rugaš, jer misliš da sam naivan? Ima mnogo takvih koji mi se rugaju, ali pričekaj da vidiš šta im se sprema!” Čim neko nešto o njima kaže, uvrede se, iako je bilo nenamerno. A ako im ta osoba još i dirne u slabu tačku, istog trenutka im se uskomešaju emocije mržnje i besa, usled čega se oni nesvesno vraćaju svom osećanju mržnje prema svima. Očigledno je da su takvo stanovište i ta emocija uticali na njihovu perspektivu i stav prema ljudima i stvarima, kao i prema načinima i sredstvima na osnovu kojih se oni vladaju i na osnovu kojih postupaju. Bez obzira na to koja im konkretno osoba izlaže svoje legitimno mišljenje ili predlog, oni uvek misle: „Gledaju na mene s visine i hteli bi da mi se narugaju. Da li zaista misle da sa mnom mogu da rade šta hoće?” Takvo stanovište i takav način delovanja oni koriste da bi se izborili sa situacijom, dok im se, za sve to vreme, emocije mržnje i besa sve jače utvrđuju u srcima. A kad im se emocije mržnje i besa usade duboko u srce, one tamo neprekidno rastu, i ti ljudi ih stalno koriste pri suočavanju s najrazličitijim ljudima, događajima i stvarima, neprekidno podsećajući same sebe da moraju svakoga da mrze i da niko nije dobar prema njima. Ako na trenutak čak i poveruju da je neko dobar prema njima, oni će ubrzo zatim, nehotice i podsvesno, reći sebi: „Ne smeš tako da razmišljaš. Izuzev Boga, koji je uistinu dobar, nema dobrih ljudi. Svi se raduju tvojoj nesreći i niko ti ne želi ništa dobro. Misle da si naivan, pa ti se zato rugaju, a čim primete da si u nečemu uspešan, smesta ti laskaju, ne bi li ti se nekako dodvorili. Stoga, ne veruj nikome i nemoj ni prema kome biti ljubazan. Moraš se čuvati i biti sumnjičav prema drugima.” Kad god im neko bilo šta kaže, oni analiziraju njegove reči i ovako razmišljaju: „Da li on to meni preti? Zašto je to rekao? Pokušava li da me napadne i da se sa mnom oko nečega razračuna? Pokušava li da mi zapoveda?” Ova osećanja sumnjičavosti, mržnje i besa uvek ih iznova podsećaju i podsvesno postaju deo njihovog pristupa svakovrsnim ljudima, događajima i stvarima i načina na koji će se izboriti s njima, pri čemu oni ostaju potpuno nesvesni da su to sve tipovi negativnih emocija. Te negativne emocije drže pod čvrstom kontrolom njihovu moć rasuđivanja, čvrsto vezuju njihove misli i sprečavaju ih da sve ljude, događaje i stvari posmatraju sa ispravnog stanovišta i perspektive. Kad čovek počne da živi pod uticajem negativnih emocija, postaje mu veoma teško da se otrgne njihovoj kontroli. Pre nego što otpusti negativne emocije, čovek nesvesno živi unutar njih, posmatrajući iz njih ljude, događaje i stvari, i pristupajući ljudima, događajima i stvarima sa pogrešnim stavovima, proizašlim upravo iz tih negativnih emocija. Kao prvo, to neminovno vodi ekstremizmu, podozrenju, sumnji, pa čak i naprasitosti, a takvi ljudi će, ujedno, prema drugima biti neprijateljski nastrojeni i napadati ih. Te negativne emocije usmeravaju misli i stavove u čovekovom srcu, kao i svaku njegovu reč i delo. Upravo zbog toga, kad se čovek koji stremi ka istini uprlja negativnim emocijama, one u njemu stvaraju prepreke i utiču na njegovo srce i um, usled čega čovek znatno manje upražnjava istinu. Zbog onećišćenja, prekida i oštećenja uzrokovanih negativnim emocijama, čovek može sprovoditi u delo samo ograničeni broj istina, a kad se nađe u određenim situacijama, uvek je pod uticajem vlastitih osećanja. Naravno, najvažniji efekat ogleda se u tome da čovek pada pod uticaj raznih negativnih emocija, usled čega upražnjavanje istine postaje iscrpljujuće za njega. Čovek tada nije u stanju da koristi savest i razum normalne ljudskosti, svoju slobodnu volju i bogomdane nagone, kao ni istina-načela kojih bi trebalo da se drži i da ih primenjuje u svom pristupu prema ljudima i stvarima koje ga okružuju, kao i prilikom donošenja suda o njima.

Kako god okrenete, iz svega o čemu sam dosad govorio očigledno je da razne negativne emocije u većoj ili manjoj meri zaokupljaju um svake osobe. Pošto im je um zaokupljen njima, ljudi se, pri sprovođenju istine u delo, susreću s određenim poteškoćama. Upravo zbog toga, tokom procesa stremljenja ka istini, oni moraju neprestano da otpuštaju sve one ljude, događaje i stvari, koji u njima uzrokuju nastanak negativnih emocija. Uzmimo, na primer, negativnu emociju inferiornosti, o kojoj smo ranije razgovarali. Bez obzira na to zbog koje se situacije ili događaja u tebi začeo osećaj inferiornosti, ti treba pravilno da razumeš kakvog si kova, koje su ti jače strane, koje talente poseduješ i kakvog je kvaliteta tvoja vlastita ljudskost. Nije u redu da se osećaš inferiorno, ali ni da imaš osećaj više vrednosti – u oba slučaja se radi o negativnim emocijama. Inferiornost može da sputava tvoje misli i postupke, i da utiče na tvoja stanovišta i stavove. Osećaj superiornosti takođe ima sličan negativni efekat. Prema tome, bilo da se radi o osećaju inferiornosti ili o nekoj drugoj negativnoj emociji, trebalo bi pravilno da razumeš tumačenja koja su dovela do nastanka te emocije u tebi. Kao prvo, treba da shvatiš da su sva ta tumačenja netačna; bilo da se odnose na tvoj kov, talente ili ljudskost, te su ocene i zaključci uvek pogrešni. Kako, dakle, da precizno oceniš i spoznaš samog sebe, i da se otrgneš od tog osećaja inferiornosti? Tako što ćeš, na osnovu Božjih reči, steći znanje o samom sebi i spoznati kakva ti je ljudskost, kakvog si kova, za šta si nadaren i koje su ti jače strane. Primera radi, pretpostavimo da si voleo da pevaš i da ti je to baš išlo od ruke, ali da su te neki ljudi stalno kritikovali i omalovažavali te, govoreći ti da nemaš nimalo sluha i da falširaš, a ti si im poverovao i stoga se više ne usuđuješ da pevaš pred drugim ljudima. Tebi su, znači, uskraćena prava koja svojom ljudskošću zaslužuješ i talenat ti je ugušen, i to samo zbog toga što su tamo neki belosvetski smetenjaci i mediokriteti izneli pogrešnu ocenu i sud o tebi. Usled toga, ti se više ne usuđuješ ni pesmicu da otpevaš i u stanju si da se opustiš i smogneš hrabrosti da glasno zapevaš tek kad ostaneš sasvim sam, bez ikoga u blizini. Pošto obično osećaš da te užasno guše, ne usuđuješ se da pevaš u prisustvu drugih ljudi; u glasnom i jasnom pevanju možeš da uživaš tek kad ostaneš sasvim sam, preplavljen onim divnim osećajem slobode! Zar nije tako? Zbog svih uvreda koje su ti ljudi naneli, ti ne znaš, niti možeš jasno da sagledaš šta zapravo umeš da radiš, u čemu si dobar, a šta ti ne ide baš najbolje od ruke. U takvim situacijama, moraš tačno da oceniš i odmeriš samog sebe, u skladu s Božjim rečima. Treba da ustanoviš šta si sve naučio i koje su ti jače strane, i da onda naprosto počneš da radiš ono što najbolje umeš; a što se tiče poslova koje ne umeš da radiš i tvojih mana i nedostataka, o njima treba dobro da razmisliš i da ih spoznaš, a zatim i da precizno oceniš i spoznaš da li si dobrog ili lošeg kova. Ako nisi u stanju da jasno spoznaš i razumeš vlastite probleme, zamoli pronicljivije ljude oko sebe da te ocene. Bez obzira na tačnost njihove ocene, ona će barem moći da ti posluži kao reper i tema za razmišljanje, i omogućiće ti da o sebi doneseš bazični sud i da samog sebe okarakterišeš. Na osnovu toga ćeš moći da rešiš suštinski problem u vezi s negativnim emocijama, poput inferiornosti, i da postepeno isplivaš iz njih. Osećanja inferiornosti su lako rešiva, pod uslovom da čovek može da ih uoči, da ih postane svestan i da potraži istinu.

Mogu li ljudi koji su trpeli nejednaki tretman i koji su u društvu bili maltretirani i diskriminisani u različitim profesijama i raznim okruženjima lako da se reše osećaja mržnje i besa koji se rađaju u njima? (Mogu.) Kako se oni rešavaju tih osećaja? (Sve ljude, događaje i stvari moraju da posmatraju u skladu s Božjim rečima i moraju da otpuste negativne emocije mržnje i besa, kao i da otpuste ljude, događaje i stvari koji su ih u prošlosti povredili.) „Otpuštanje” je samo reč – ali, kako da to otpuštanje sprovedeš u delo? Primera radi, žena se sastaje s nekim muškarcem koji je, naposletku, odvlači u krevet i na prevaru joj izmamljuje sav novac; kad god pomisli na taj događaj, nju obuzme iznenadna navala besa. Kad je taj bes obuzme, šake joj se stiskaju u pesnice, a duboko u srcu preplavi je mržnja. Seća se njegovog lica, seća se svega što joj je rekao i svih postupaka kojima ju je povredio; što duže razmišlja o tome, sve je ljuća i razjarenija, sve joj se jače razbuktava bes i sve više narasta mržnja u njoj. Neprestano misli o tome i ne želi više da obavlja svoju dužnost, sve se gore oseća i govori sebi kako ne sme da se odmara, nego mora neprekidno da radi i da razgovara s drugim ljudima, a kad noću ne može da zaspi, prinuđena je da uzme pilule za spavanje. Ne usuđuje se da ostane sama, niti da svom srcu pruži malo odmora. Čim se osami ili otpočine, istog trenutka je ponovo obuzima mržnja, te želi da se osveti, da čoveka koji ju je povredio usmrti što bolnijom smrću. I tek ako jednog dana do nje zaista dopre vest o tragičnoj smrti tog čoveka, ona će konačno moći da otpusti svoja osećanja mržnje i besa. Razmisli o tome: kad bi takav čovek zaista umro, kad bi ga stigla zaslužena kazna, da li bi i ti mogao da iz svog sećanja izbrišeš jedan takav događaj, zakopan u najskrivenijim dubinama tvog srca, koji je u tebi izrodio osećanja mržnje i besa? Bi li zaista mogao da otpustiš mržnju koju osećaš prema takvom događaju? Da li bi ta mržnja uistinu mogla da nestane? (Ne bi mogla.) Možeš li se, dakle, svoje mržnje i besa rešiti time što ćeš učiniti da osoba koja ti je nanela bol nestane, da je stigne zaslužena kazna, da umre u najstrašnijim mukama, da je stigne pravedna odmazda ili da doživi užasan kraj? Je li to način da se otpuste mržnja i bes? (Nije.) Stoga će neki ljudi reći: „Čim otkriješ da u sebi gajiš osećanja mržnje i besa, treba da ih otpustiš.” Da li je to pravi put praktičnog delovanja? (Nije.) Šta je onda u pitanju kad ljudi kažu: „Treba da ih otpustiš”? (To je doktrina.) Tačno – to je doktrina, a ne put praktičnog delovanja. Maločas sam vam govorio kako da se rešite osećaja inferiornosti, a ovo je jedan od načina da otpustite inferiornost. Imate li sada put praktičnog delovanja? (Imamo.) Kako, dakle, otpuštate mržnju i bes? Da li tako što ne razmišljate o njima? (Ne.) Neki kažu kako bi trebalo da ih izbrišete iz svog sećanja – može li se na taj načini rešiti ovaj problem? Da li biste time otpustili ta osećanja? (Ne bismo.) Taj problem ne možete rešiti tako što ćete odmahivati glavom, zatvarati oči pred njim i truditi se da o njemu ne razmišljate, a ni tako što ćete stalno biti nečim zauzeti; to nije ispravan put praktičnog otpuštanja ovih negativnih emocija. U čemu se, dakle, sastoji pravi put praktičnog delovanja? Kako da otpustite te emocije? Kako da rešite ovaj problem? Imate li neki dobar metod za to? Da biste te stvari otpustili, morate se s njima suočiti, umesto da se od njih skrivate ili bežite. Zar se ne plašiš da ostaneš sȃm? Zar se ne bojiš sećanja na taj događaj? Zar se ne plašiš da će ti neko ponovo otvoriti tu ranu? Pa, onda se suoči s tim – zapiši imena svih ljudi, događaja i stvari koji su te u prošlosti ranili i probudili u tebi osećaj mržnje i besa, kao i svih ljudi koji su na tebe ostavili dubok utisak i čija si imena upamtio, pa zatim, za svakog od njih pojedinačno, u skladu s Božjim rečima oceni kakva im je ljudskost, spoznaj njihove naravi, seciraj, otkrij i spoznaj njihovu suštinu, pa vidi o kakvim se zapravo ljudima radi. Tvoj konačni zaključak – ujedno i jedini zaključak do kojeg možeš doći – biće da su svi ti ljudi zli, da su zapravo demoni, a ne ljudi! Bez obzira na to kojim se metodima služe da bi te povredili, uhvatili u zamku ili oštetili, njihova suština nije ljudska, već demonska, i zasigurno ne spadaju među one koje je Bog izabrao. Među njima nema nikoga ko bi mogao da uđe u kuću Božju, a tebe je Bog izabrao. Ti sada možeš da slušaš propovedi u Božjoj kući, možeš u njoj da obavljaš svoju dužnost i možeš stupati pred Boga – to te, zapravo, Bog uzdiže i pokazuje ti Svoju dobrotu. S druge strane, sve te zlikovce Bog nikada nije ni smatrao ljudima. To je razlog zbog kojeg bi, čim počneš da veruješ u Boga, trebalo da se distanciraš od njih. Ako i dalje budeš hteo da se družiš s njima, sigurno nećeš moći da ih nadvladaš, a oni će te i dalje tlačiti i kažnjavati, diskriminisaće te i vređati, nanosiće ti štetu, pa te čak i zlostavljati. Svakim svojim postupkom pokazivaće šta čine demoni i kako se ponaša Sotona. Ako uživaš da se povezuješ i tučeš sa njima, onda ni ti nisi čovek. Isti si kao oni i u stanju si da činiš isto što i oni. To je zato što demoni ne hvataju samo ljude u zamku, već nanose štetu i jedni drugima – takva je priroda demona. Videvši da te je Bog izabrao i da pripadaš ljudskom rodu koji je stvorio Bog, kako bi demoni mogli da ne izaberu baš tebe? Kako bi mogli da te ne povrede i uhvate u zamku? Demoni svima nanose štetu. Oni štetu nanose čak i jedni drugima, što je samo još jedan od razloga zbog kojih ni ljude ne ostavljaju na miru! To pokazuje da ovaj svet i svi ljudi na njemu imaju demonsku prirodu i da su potpuno preplavljeni Sotoninim zlodelima. Strašno je teško biti dobar čovek, a isto toliko je teško biti običan čovek koji naprosto ne želi da mu iko zapoveda. Ti pokušavaš da to izbegneš, ali ti ne polazi za rukom. Svet je, naprosto, takav. Ima li ijednog čoveka koga, od kad je stasao za školu, pa ušao u društvo, zaposlio se i radio do smrti, u životnom veku nisu maltretirali, prevarili i progonili? Takvog ama baš nigde nema. Ma koliko da si vešt ili sposoban, uvek će se naći neko strašniji od tebe da te maltretira. Razlika je, međutim, u tome što svako ima drugačiju životnu filozofiju. Neki ljudi su u stanju da trpe nedaće i da se prepuste sudbini, a neki ne. Nakon što su nebrojeno puta bili prevareni, nakon što su ih drugi do te mere maltretirali da više ne mogu to da podnesu i nakon što su strašno propatili, u ljudima se rađaju emocije poput mržnje i besa, usled čega oni mrze ljudsko društvo i čitav ljudski rod. Zar tvoja mržnja, međutim, neće biti umanjena nakon što jasno sagledaš suštinu i prirodu onih koji ti nanose štetu, nakon što uvidiš da je njihova suština demonska, te da sva ta mržnja i bes koje osećaš nisu usmerene prema ljudima, već prema demonima? (Biće umanjena.) Tvoja će se mržnja donekle umanjiti. A koja je prednost tog njenog delimičnog umanjenja? Prednost se ogleda u tome da ti, kad se budeš ponovo našao u sličnoj situaciji, nećeš više biti toliko emotivan i nećeš na nju burno reagovati. Umesto toga, pravilno ćeš je shvatiti, razmotriti je i pristupiti joj koristeći Božje reči i istinu, a one koji su ti ponovo naneli štetu posmatraćeš sa stanovišta ljudske savesti i razuma, na način kojem te je Bog naučio, i pristupaćeš im koristeći put i načela o kojima ti je Bog govorio. Ako im budeš pristupao na način koji ti je Bog saopštio, u tebi se neće ponovo javiti mržnja i bes, već ćeš spoznati ljudsku iskvarenost, upoznaćeš pravo lice demona, te na znatno dublji i napredniji način potvrditi i uveriti se da su Božje reči istina. Ako na takve stvari budeš gledao koristeći Božje reči, na način koji ti je Bog saopštio i kojem te je Bog naučio, onda te stvari ne samo što neće više moći da ti naškode i ne samo što u tebi neće produbiti osećanja mržnje i besa, nego će, naprotiv, učiniti da mržnja i bes duboko u tvom srcu počnu postepeno da gasnu, a dok takve stvari budeš kasnije iznova doživljavao, tvoj će se rast postepeno uvećavati i tvoja će se narav promeniti.

Što se tiče konkretnog načina na koji treba da otpustiš svoja ranija osećanja mržnje i besa o kojima smo govorili, taj se način jednim delom sastoji u jasnom sagledavanju tih takozvanih neljudi. Treba, naime, da shvatiš da njihova priroda-suština potiče od đavola i Sotone, da njihova suština škodi ljudima, da dolazi iz istog izvora i da je identična suštini đavola, Sotone i velike crvene aždaje, da shvatiš kako te oni hvataju u klopku i nanose ti štetu, isto onako kao što Sotona kvari ljudski rod. Kad to budeš razumeo, zar nećeš otpustiti barem jedan deo svojih osećanja mržnje i besa? (Hoću.) Neki kažu: „Te stvari nije dovoljno samo razumeti. Ponekad se rastužim i od same pomisli na njih!” Šta treba da učiniš kad se osetiš tužnim? Možeš li da budeš potpuno oslobođen tuge? Ožiljci uvek ostavljaju tragove, ali ne mora da znači da je loše imati te tragove. A upravo ove pojave nepravde u društvu, kao i svi ti ljudi, događaji i stvari zbog kojih se u tebi javljaju mržnja i bes, omogućavaju ti da osetiš tu nepravdu, da osetiš svu pakost, zlonamernost i zlobu čovečanstva, omogućavaju ti da pojmiš svu nepravdu i pustoš ovoga sveta, koji podstiču čežnju za svetlošću, žudnju da te Spasitelj spase sve te patnje koja narasta u tebi. Ima li, dakle, ta tvoja želja nekakav kontekst? (Ima.) Da li se ta želja lako rađa u tebi? (Ne.) Da ti niko iz društva, ili niko od ljudi uopšte, nikada nije učinio ništa nažao, mislio bi da oko tebe ima mnogo dobrih ljudi. Ako se u hodu slučajno spotakneš, pa ti neko pritekne u pomoć, ako na kasi u prodavnici shvatiš kako nemaš dovoljno novca za kupovinu, pa ti osoba do tebe priskoči u pomoć, ako ti neki neznanac vrati novčanik koji si prethodno izgubio, pomislićeš kako ima mnogo dobrih ljudi oko tebe. S takvim načinom razmišljanja i takvim razumevanjem ljudskog društva, koliko ćeš razumevanja imati prema smislu Božjeg spasavanja ljudskog roda ili prema neophodnosti izvršenja Božjeg dela spasenja? Koliko ćeš snažno žudeti da Spasitelj dođe i izbavi te iz ovog mora patnje? Nećeš baš mnogo za tim žudeti, zar ne? Bila bi to samo obična želja, neka vrsta fantazije. Što je čovek više izložen patnji i nedaćama u svetu, što više trpi svakovrsne nepravde ili, drugim rečima, što je duže u ovom društvu i među ovim ljudima živeo neko u kome se začela duboka mržnja i bes prema čovečanstvu i ljudskom društvu, to će on snažnije želeti da Bog što pre privede kraju ovo zlo doba, da što pre uništi ovo zlo čovečanstvo, da njega što pre izbavi iz ovog mora patnje, da nad zlom izvrši odmazdu, a sve što je dobro da zaštiti – zar nije tako? (Tako je.) Ti, dakle, u ovom trenutku ovako razmišljaš: „Oh, zaista bih morao da zahvalim onim demonima. Moram da im zahvalim što su prema meni bili nepravedni, što su me diskriminisali, vređali i tlačili. Upravo su me njihova zlodela, kao i šteta koju su mi naneli, primorali da dođem pred Boga; zbog njih sam prestao da čeznem za ovim svetom i za životom među ovim ljudima, zbog njih sam poželeo da dođem Božjoj kući i da stupim pred Boga, da se svojevoljno predam Bogu i posvetim Mu sav svoj život, da živim smislenim životom i da se više ne družim s rđavim ljudima. Da nije bilo njih, još uvek bih, kao i oni, pratio svetske trendove, težio bih slavi i bogatstvu, udobnom životu, telesnim zadovoljstvima i predivnoj budućnosti. Pošto sada verujem u Boga, nema potrebe da i dalje idem tim krivudavim putem. Ja u njima više ne vidim svoje neprijatelje. Sada ih jasno vidim onakvima kakvi su oduvek bili. Njihova je uloga da pružaju usluge i da služe kao kontrast Božjem delu. Bez njih, ja ne bih mogao jasno da vidim kakva je suština ovog sveta i ovog ljudskog roda, i još uvek bih smatrao kako taj svet i ti ljudi svakim danom bivaju sve krasniji. Nakon što sam pretrpeo svu ovu patnju, svoje želje i nadanja neću više polagati u ovaj svet, niti u ruke ma koje bitne ličnosti. Umesto toga, uzdaću se u dolazak carstva Božjeg i uspon pravične i pravedne vladavine Božje.” Zar se, posle jedne ovakve kontemplacije, osećanja mržnje i besa postepeno ne smiruju u tebi? (Da.) Smiruju se. A zar promenu neće pretrpeti i sva ona stanovišta i stavovi koje u svom srcu gajiš prema ljudima, događajima i stvarima? Ne znači li to onda da će se postepeno menjati i put kojim ćeš se ubuduće kretati, kao i tvoji izbori i ciljevi, te da ćeš se polako okretati težnji ka ispravnim ciljevima i pravcima? (Znači.) Prizivaš u svoj um sve one stvari koje su ti u prošlosti slamale srce i zbog kojih si počeo da mrziš čitav svet, a čim si jasno sagledao smisao i suštinu tih stvari, srce ti je namah preplavila zahvalnost prema Bogu. A kad te preplavi zahvalnost, nećeš li se odmah prepustiti uživanju u njoj? Nećeš li tada pomisliti: „Sve one nevernike, koji u Boga ne veruju, i dalje navodi na pogrešan put, čini im nažao i proždire ih niko drugi do kralj đavola, Sotona, glavom i bradom. To je tako žalosno! Da nisam poverovao u Boga i stupio pred Njega, bio bih isti kao oni, tragao bih za svetom, jurcao unaokolo pokušavajući da steknem slavu, bogatstvo i status, i kroz tolike bih patnje prolazio, a nikad mi na pamet ne bi palo da promenim kurs. Bio bih uronjen u greh iz kojeg se ne može pobeći – kako bi to bilo tužno! Sada, međutim, pošto verujem u Boga, ja razumem istinu i u stanju sam da sve to prozrem. Put koji ljudi treba da slede jeste put stremljenja ka istini – to je nešto najvrednije i najsmislenije. Budući da, zbog tolike Božje dobrote prema meni, ne moram više da trpim tu patnju, odlučno ću slediti Boga do samog kraja, slušaću Njegove reči i živeti u skladu s njima, i neću više živeti kao ranije, dok uopšte nisam ni živeo kao ljudsko biće.” Vidiš, javila se ova dobra težnja, zar ne? Nisu li se, u mislima i svesti ljudi, postepeno uobličili ispravni ciljevi i pravac života? Nisu li ljudi sada sposobni da krenu pravim životnim putem? (Jesu.) Kada se, dakle, jave sve ove pozitivne emocije i težnje, da li je još uvek neophodno razmišljati o negativnim emocijama? Nakon što o njima budeš neko vreme razmišljao ili ih budeš nekoliko puta temeljno razmotrio i konačno razumeo, kad one budu prestale da te uznemiravaju i da kontrolišu put kojim ideš, ti ćeš tada, sasvim nesvesno, otpustiti te emocije mržnje i besa, one ti više neće zaokupljati srce, a s vremenom ćeš rešiti i problem svoje iskvarene naravi. Da li je rešavanje problema iskvarene naravi povezano sa stremljenjem ka istini? (Jeste.) A zar to onda nije stupanje na pravi životni put? Nije teško krenuti pravim putem; čovek najpre mora da otpusti sve one poglede na svet, vlastitu ljudskost i čovečanstvo, koji nisu u skladu s činjenicama. Ali, kako da jasno raspoznaš one svoje stavove koji su u neskladu s činjenicama? Kako da te stavove razrešiš? Stavovi koji nisu u skladu s činjenicama leže skriveni u emocijama tvoga srca, a te emocije usmeravaju misli i način rasuđivanja tvoje ljudskosti, usmeravaju tvoj karakter, tvoje izjave i dela, kao i, naravno, tvoju savest i razum. Što je još važnije, one usmeravaju tvoje životne ciljeve i put kojim se krećeš, i utiču na njih. Ti, stoga, treba da otpustiš sve svoje negativne emocije i da otpustiš sve ostale emocije koje upravljaju tobom – to je prvi korak koji treba da primeniš u svom stremljenju ka istini. Najpre reši problem raznih negativnih emocija, rešavaj ih čim ih budeš otkrio, i ne ostavljaj za sobom nevolje. Kad ove probleme budeš rešio, nećeš više biti okovan lancima i te negativne emocije nećeš vući za sobom dok stremiš ka istini, i moći ćeš da tražiš istinu, kako bi se rešio svoje iskvarene naravi, kad je budeš otkrio u sebi. Da li je lako postići sve to? To, zapravo, i nije tako lako.

Dok sam vam u zboru govorio o svim tim negativnim emocijama i detaljno ih analizirao, da li ste Moje reči primenjivali sami na sebe? Neki ljudi kažu: „Mlad sam i nemam puno životnog iskustva. Nikada nisam pretrpeo nikakve neuspehe ni padove, niti sam doživeo ikakve traume. Znači li to da nemam nikakvih negativnih emocija?” Svi ljudi ih imaju i svako će se susretati s brojnim poteškoćama, usled kojih će biti podložan da se u njemu rode negativne emocije. Primera radi, zbog rđavih društvenih trendova na kojima se ovo naše doba zasniva, mnoga deca odrastaju u porodicama sa samo jednim roditeljem – neka od njih odrastaju bez majčinske, dok su druga lišena očinske ljubavi. Svako ko je lišen ljubavi majke ili oca može se smatrati osobom kojoj nešto u životu fali. Bez obzira na to u kojem si uzrastu ostao bez majčine ili očeve ljubavi, taj će nedostatak, sa stanovišta normalne ljudskosti, u manjoj ili većoj meri uticati na tebe. Neki će se ljudi zatvoriti u sebe, neki će se osećati inferiorno, jedni će postati razdražljivi, drugi će osećati nemir i nesigurnost, dok će treći diskriminisati i izbegavati osobe suprotnog pola. Bilo kako bilo, unutar normalne ljudskosti osoba koje odrastaju u jednom takvom okruženju doći će, u manjoj ili većoj meri, do razvoja izvesnih abnormalnosti. Kako se danas kaže, postaju malo uvrnute. Na primer, devojčice koje odrastaju bez očinske ljubavi biće relativno neiskusne kada je reč o muškarcima. Od malih nogu moraju da nauče kako da se brinu o svojim osnovnim potrebama, pa čak i da nose teško breme porodičnih finansija i raznih poslova koje moraju da obavljaju, i nesvesno će, baš kao i njihove majke, veoma rano naučiti da brinu o mnogim stvarima i da štite sebe, majku i ostale članove porodice. Imaju snažno izgrađenu svest o samozaštiti, kao i veoma jak osećaj inferiornosti. Nakon što stasaju u jednom takvom okruženju, one će, na nesvesnom nivou, duboko u svom srcu osećati da im nešto nedostaje, i to će osećanje uporno nastaviti da ih prati u životu, bez obzira na to da li je ono u prošlosti snažno uticalo na njihovo rasuđivanje i na odluke koje su donosile. Jednom rečju, kad neka osoba potpuno stasa, ona će i dalje imati određene negativne emocije koje je dugo gajila u sebi, koje upravljaju njenim mislima i za čije će se postojanje u njoj uvek naći neki razlog. Primera radi, dečaci koji odrastaju bez oca, od malih nogu znaju kako da, zajedno sa svojom samohranom majkom, obavljaju većinu kućnih poslova, usled čega poprimaju donekle majčinski karakter. Sa uživanjem se staraju o devojčicama, saosećaju s njima i rado ih uključuju u svoje društvo, prema ženama se ophode zaštitnički, dok prema muškarcima gaje određene predrasude. Među njima ima i onih koji duboko u sebi gaje čak i blagu nenaklonost i odbojnost prema muškarcima i diskriminišu ih, jer misle da su nemarni i neodgovorni, da ne znaju šta je dobro i ispravno. Naravno, među njima ima i prilično normalnih ljudi. Neizbežno će, međutim, biti i onih koji gaje neke naročite, nerealne i neprikladne misli o muškarcima i ženama, a svi takvi ljudi imaju izvesne mane i nedostatke u svojoj ljudskosti. Ako neko u tebi otkrije i ukaže ti na neki sličan problem, ili ako ti sȃm, uz pomoć samoanalize, u sebi otkriješ i spoznaš neku tako ozbiljnu negativnu emociju, koja je već počela da utiče na tvoje odluke i na način tvog gledanja na druge ljude i stvari, na tvoje ponašanje i tvoje postupke, trebalo bi da se preispitaš i da spoznaš samog sebe. Tu negativnu emociju treba da sagledaš i razrešiš u svetlu Božjih reči, treba da stremiš ka oslobađanju od okova, kontrole i uticaja te negativne emocije i treba da se boriš kako bi sprečio da zadovoljstvo, bes, tuga, radost, razmišljanje, rasuđivanje, savest i razum tvoje ljudskosti postanu iskrivljeni, zađu u krajnost ili prekorače granice. Ima li još šta? Ako budeš nastojao da sprečiš da se sve to dogodi, moći ćeš da živiš normalnim životom, sa svešću i razumom, nagonima i slobodnom voljom normalne ljudskosti, koju je ljudima Bog podario. Drugim rečima, treba da stremiš ka tome da svoje misli, nagone, slobodnu volju, moć rasuđivanja, svoju savest i razum, zadržiš u okvirima normalne ljudskosti koju je propisao Bog. Prema tome, ako tobom upravlja bilo koja od negativnih emocija, to je znak da imaš problem upravo sa tim aspektom svoje normalne ljudskosti. Ti to razumeš, zar ne? (Razumem.)

Ljudska težnja ka istini ostvaruje se na osnovu normalne savesti, razuma, nagona i slobodne volje normalne ljudskosti, kao i na čitavom opsegu normalnih ljudskih emocija. Kao što znaš, unutar opsega normalne ljudskosti koju je Bog podario čoveku nema ničeg ekstremnog, ničeg neumerenog i ničeg iskrivljenog, a nema ni izopačenosti ni cepanja ličnosti. Kako se ispoljava nečija neumerenost? Zar nisi neumeren ako stalno misliš kako nisi dobar i kako ničemu ne vrediš? Zar to nije nerealno? (Jeste.) Zar nije neumereno ako bez ikakvog razloga visoko ceniš muškarce, ako slepo veruješ da su svi muškarci dobri i da su sposobniji od žena, ako misliš da žene nisu dobre, da nisu sposobne kao muškarci i da, u celini uzev, nisu tako dobre kao muškarci? (Jeste.) A kako se ispoljava zalaženje u krajnosti? Ispoljava se kroz stalnu želju da postigneš više no što instinktivno možeš i kroz stalnu želju da pomeraš granice. Kad vide druge kako tokom noći spavaju pet sati, a zatim čitav dan mogu normalno da rade, neki ljudi naprosto moraju da testiraju sebe i da vide koliko će dana zaredom moći da izdrže ako budu spavali samo po četiri sata. Ako drugi obeduju samo dvaput dnevno, a ipak imaju toliko energije da ceo dan provedu u poslu, onda ovi moraju da probaju sa jednim obrokom dnevno – zar to nije štetno po zdravlje? Koji je uopšte smisao tih neprekidnih pokušaja da se prikažeš sposobnijim nego što jesi? Oko čega se zapravo nadmećeš koristeći vlastito telo? Nekima svi zubi poispadaju već u pedesetoj, pa više ne mogu da glođu kosti, niti da grickaju semenke. Oni onda kažu: „Ma, nema problema, ne brini, par zuba gore ili dole – samo ću morati malo duže da žvaćem! Moram da savladam i tu poteškoću. Ako ne pokušam, znači da sam slab i beskoristan!” Zar ovo nije zalaženje u krajnost? (Jeste.) Osećaš kako moraš da postigneš nešto što ne možeš da postigneš i što tvoja ljudskost ne može nagonski da ostvari. Uprkos tome što nešto ne možeš da ostvariš svojim talentom, mudrošću, rastom ili onim što si naučio, kao ni na osnovu svog uzrasta i pola, tebi se i dalje čini kako to moraš da učiniš. Pojedine žene preuveličavaju vlastitu snagu, pa kažu: „Mi žene možemo sve što mogu i muškarci. Ako muškarci mogu da zidaju zgrade, možemo i mi; ako oni znaju da upravljaju avionom, znamo i mi; ako oni mogu da se boksuju, možemo i mi; ako muškarac može da nosi džak od sto kila, onda i žena to može.” Naposletku su, međutim, toliko slomljene da počinju da pljuju krv. Da li, ipak, pokušavaju da se prikažu sposobnijima nego što zaista jesu? Zar to nije ekstremno? Zar nije neumereno? Sve su te manifestacije ekstremne i neumerene. Apsurdni ljudi često na ovaj način razmatraju probleme i upravo tako posmatraju druge ljude, događaje i stvari, a to je ujedno i način na koji oni pristupaju problemima i rešavaju ih. Prema tome, ako neko želi da se reši ovih manifestacija neumerenosti, najpre mora da prekine s tim ekstremnim stvarima i da ih otpusti. Od svih tih stvari, najozbiljnije su razne ekstremne emocije koje ljudi skrivaju duboko u srcu. Pod određenim okolnostima, te emocije u njima često izazivaju rađanje ekstremnih misli i korišćenje ekstremnih metoda, usled čega ti ljudi zastranjuju. Osim što zbog tih ekstremnih emocija izgledaju budalasto, neuko i glupo, ljudi zbog njih zastranjuju i trpe gubitke. Bog želi da ka istini streme normalne osobe, a ne neki apsurdni, neumereni i ekstremni ljudi. Zašto je to tako? Apsurdni i ekstremni ljudi nisu u stanju da pravilno razumeju stvari, a kamoli da jasno razumeju istinu. Osim toga, ljudi koji su ekstremni i skloni izobličavanju koriste ekstremne načine da istinu razumeju, da joj pristupe i primene je u praksi, što je za njih same veoma opasno i problematično. Pritom oni mnogo toga gube i nanose veliku sramotu Bogu. Bog od tebe ne traži da pomeraš granice, niti da koristiš ekstremne i radikalne metode za sprovođenje istine u delo. Umesto toga, On želi da ti, pod uslovom da ti je ljudskost u svakom smislu normalna, u okviru ljudskosti koju možeš da razumeš i da je postigneš, praktično primeniš Njegove reči, da sprovedeš istinu u delo i da ispuniš Njegove zahteve. Konačni cilj sastoji se u promeni tvoje iskvarene naravi, u postupnom ispravljanju i promeni svih tvojih misli i stavova, u sve većem produbljivanju tvog razumevanja iskvarenih ljudskih naravi i tvoje spoznaje Boga, čime će, ujedno, tvoja pokornost prema Bogu bivati sve stvarnija i praktičnija – eto, tako se postiže spasenje.

Ima li za Mene smisla da u zajedništvu razgovaram o tome kako se otpuštaju razne negativne emocije? (Ima.) S kojom svrhom to radim? Svrha je u tome da vi, bez obzira da li su se te negativne emocije u vama rodile odavno ili se upravo sada rađaju, budete u stanju da im pravilno pristupite, da ih na pravi način otklonite i razrešite, da sve te pogrešne, negativne emocije ostavite iza sebe i da postepeno dođete do stanja u kojem, ma šta da vam se desi, nećete više biti zaglavljeni u svojim negativnim emocijama. A kada se u tebi iznova budu javile razne negativne emocije, ti ćeš biti svestan i razborit, znaćeš koliko one mogu da ti naškode i, naravno, moraćeš postepeno da ih otpustiš. Kad se te emocije budu začele u tebi, moći ćeš da se obuzdaš i da primeniš vlastitu mudrost, bićeš u stanju da ih napustiš ili da potražiš istinu kako bi se njima pozabavio i kako bi ih se rešio. U svakom slučaju, one ne bi trebalo da utiču na tebe dok usvajaš ispravan put, ispravan stav i ispravno stanovište sa kojeg ćeš posmatrati ljude i stvari, i na osnovu kojeg ćeš se ponašati i delovati. Na ovaj način, prepreke i blokade na tvom putu stremljenja ka istini postajaće sve ređe, a ti ćeš, u okviru normalne ljudskosti koju Bog zahteva, za istinom moći da stremiš bez ikakvih ometanja, ili barem uz sve ređa ometanja, a uz to ćeš se rešiti svih onih iskvarenih naravi koje pokazuješ u svakovrsnim situacijama. Da li sada uviđate kojim putem treba da se krećete u smislu rešavanja raznih negativnih emocija? Kao prvo, preispitajte sami sebe u pogledu iskvarenosti koju pokazujete, kako biste saznali da li ove negativne emocije iznutra utiču na vas i da li ih ugrađujete u način na koji posmatrate druge ljude i stvari, na koji se ponašate i delujete. Pored toga, analizirajte stvari koje su vam se urezale u pamćenje i koje skrivate duboko u srcu, kako biste saznali da li je sve to što vam se događalo ostavilo ikakve tragove ili ožiljke na vama, da li vas te stvari neprekidno kontrolišu i da li vas ometaju u korišćenju pravilnih načina i metoda gledanja na ljude i stvari, u ponašanju i delovanju. Na taj način, nakon što iz sebe iskopate razne negativne emocije koje su se u vama rađale kad god biste se u prošlosti osetili povređeno, sledeće što treba da uradite jeste da ih, u skladu sa istinom, jednu po jednu raščlanite, analizirate i razrešite. Primera radi, neki ljudi su više puta bili unapređeni u starešine, ali su isto toliko puta bivali zamenjeni i raspoređeni na druge dužnosti, usled čega su se u njima začele veoma negativne emocije. Tokom čitavog tog procesa neprestanih unapređenja i smenjivanja s dužnosti, oni nijednom nisu shvatili zbog čega im se sve to uopšte dešava, te stoga nisu nikad ni spoznali vlastite mane i nedostatke, vlastitu iskvarenost, kao ni osnovne uzroke prestupa koje su počinili. Oni te probleme nikada nisu rešili, što je na njih ostavilo dubok utisak, pa stoga ovako razmišljaju: „Evo kako Božja kuća iskorišćava ljude. Dokle god od tebe imaju neke koristi, oni te uzdižu, a čim im više nisi koristan, izbacuju te.” Možda takvi ljudi mogu imati svoje mesto u društvu koje im pruža ventil za ispuštanje ovakvih osećanja, ali im se zato u Božjoj kući čini kako nemaju gde, niti znaju kako da se tog osećanja oslobode, a nema ni okruženja u koje bi mogli da ga ispuste, pa im stoga jedino preostaje da ga progutaju. Ovo gutanje vlastitih osećanja ne predstavlja njihovo pravo otpuštanje, već njihovo zakopavanje duboko u sebe. Ima ljudi koji misle da će jednoga dana moći dobro da obavljaju svoju dužnost i da će ih njihova braća i sestre, kad to vide, ponovo izabrati za starešine; ima takođe i onih koji bi radije nastavili da ćutke obavljaju svoju trenutnu dužnost i koji ne žele da ponovo postanu starešine, pa kažu: „Neću da budem starešina, bez obzira ko me na tu dužnost bude unapredio. Ne mogu sebi da priuštim da izgubim obraz, niti mogu da podnesem taj bol. Uopšte me ne zanima ko će biti novi starešina, niti umesto koga će biti postavljen na tu dužnost. Neću ponovo biti starešina, te stoga neću morati da trpim bol, a ni onaj osećaj da sam napadnut sa svih strana, koji sa sobom nosi smenjivanje s dužnosti. Naprosto ću svoju sadašnju dužnost obavljati dobro i odgovorno, a što se tiče toga kakvo me odredište i svršetak očekuju, to prepuštam Božjoj ruci – na Njemu je da o tome odlučuje.” O kakvoj se emociji ovde radi? Ne bi bilo sasvim ispravno reći da se radi o osećaju inferiornosti; mislim da bi bilo prikladnije nazvati ovo utučenošću – reč je, dakle, o utučenosti, malodušnosti, zatvaranju u sebe i represiji. Takvi ljudi ovako razmišljaju: „Iako je Božja kuća mesto na kojem se poštuje pravda, mene stalno iznova unapređuju i smenjuju. Osećam da mi je naneta velika nepravda, ali, pošto nemam načina da se tome usprotivim, naprosto ću se pokoriti! Ovo je Božja kuća – gde bih drugo mogao da podnesem svoju žalbu? Navikao sam na ovakav život. Niko na kugli zemaljskoj nema neko naročito mišljenje o meni, a isti je slučaj i u kući Božjoj. Naprosto neću da mislim o tome kako će stvari stajati u budućnosti.” Takvi ljudi su po čitav dan neraspoloženi, ništa ne može da ih zainteresuje, otaljavaju svaki posao kojeg se prihvate, raduckaju ono što znaju, ali ništa više od toga; niti šta uče, niti se oko čega trude, ni o čemu ne razmišljaju duboko i nisu spremni da plate cenu. Naposletku, oni vrlo brzo gube energiju, početni elan im splašnjava, misle kako baš ništa nema veze s njima i kako je ono što su nekada bili odavno umrlo. Zar to nije malodušnost? (Jeste.) Kad ih neko pita: „Šta misliš o svojoj smeni?” Oni odgovaraju: „Šta ću kad sam lošeg kova. Kako bi trebalo da se osećam? Ne razumem pitanje.” A kad ih neko drugi upita: „Kad bi te ponovo izabrali za starešinu, da li bi to rado prihvatio?” Odgovaraju: „Pobogu, zašto bih to učinio? Nisam nimalo praktičan! Lošeg sam kova i ne mogu da ispunim Božju nameru.” Ne bi bilo sasvim realno reći da su se ti ljudi, iz očaja, potpuno predali. Naprosto su uvek neraspoloženi, utučeni, zatvoreni u sebe i malodušni. Ne žele nikome da kažu ono što im leži na srcu, ne žele da se otvore pred drugima, niti da rešavaju vlastite probleme i poteškoće, svoja iskvarena stanja i iskvarene naravi – naprosto se prave da su hrabri i guraju dalje. O kojoj je emociji ovde reč? (Reč je o utučenosti.) Takođe se čvrsto drže sledeće ideje: „Radiću ono što Bog od mene zahteva i marljivo ću obavljati sve poslove koje mi crkva dodeli. Ako neki posao ne budem mogao do kraja da obavim, nemojte zbog toga mene da krivite, jer nisam sam sebe napravio od tako lošeg kova!” U stvari, jedna ovakva osoba istinski veruje u Boga i poseduje određenu rešenost. Ona nikada neće napustiti Boga, niti će se odreći vlastite dužnosti, i uvek će slediti Boga. Radi se naprosto o tome da ona ne vodi računa o život-ulasku, o vlastitom preispitivanju, niti o rešavanju svoje iskvarene naravi. O kakvom se problemu radi? Može li takva osoba da zadobije istinu ako na ovaj način veruje? Zar to za nju nije problematično? (Jeste.) Ona za sebe ni po koju cenu, makar je nasmrt pretukli, ne bi rekla da ne veruje u Boga. Pa ipak, zbog nekih naročitih okolnosti, zbog toga što je doživela određene situacije i scenarije i što su joj neki ljudi nešto rekli, ona je načisto smrvljena i uvenula, pa nikako ne uspeva da se ponovo uspravi, niti da prikupi makar malo energije. Zar to ne pokazuje da takva osoba ima negativne emocije? (Pokazuje.) Postojanje negativnih emocija ukazuje na neki problem, a kad postoji problem treba i da se rešava. Uvek ima puteva i načina za rešavanje onih problema koje treba rešiti – ti problemi nisu nerešivi. Njihovo rešavanje, međutim, zavisi od toga da li možeš da se suočiš s njima i da li uopšte želiš da ih rešiš. Ukoliko to zaista želiš, ne postoji problem koji je toliko težak da ga je nemoguće rešiti. Treba da stupiš pred Boga i da u Njegovim rečima potražiš istinu, pa ćeš svaku poteškoću moći da rešiš. Tvoja utučenost, međutim, kao i tvoja utučenost, malodušnost i osećaj potlačenosti, ne samo što ti neće pomoći u rešavanju problema, nego će, naprotiv, po svoj prilici učiniti da oni postanu još gori i ozbiljniji. Verujete li u to? (Verujemo.) Stoga se nadam da ćeš, bez obzira na to kojih se emocija trenutno držiš ili u kakve si emocije upravo sada zapao, smoći snage da sva ta pogrešna osećanja ostaviš iza sebe. Ma kakve razloge ili opravdanja da imaš, onog trenutka kad upadneš u neko nenormalno osećanje, znaj da si momentalno upao i u ekstremno osećanje. A kad upadneš u ekstremno osećanje, ono će sasvim sigurno upravljati tvojim težnjama, tvojom rešenošću i tvojim željama, kao i, naravno, ciljevima tvoje životne potrage, a sve to može imati veoma ozbiljne posledice.

Želim, na kraju, još nešto da vam kažem: nemoj dozvoliti da te neko nebitno osećanje ili neka prosta, beznačajna emocija zapliće do kraja života, tako da utiče na tvoje spasenje i da ti sruši svaku nadu da ćeš biti spasen, razumeš li? (Razumem.) Da budem precizniji, ta tvoja emocija ne samo što je negativna, već je zapravo suprotstavljena Bogu i istini. Ti možda misliš da se radi o emociji koja spada u okvir normalne ljudskosti, ali Bog na to ne gleda kao na pitanje osećanja, već kao na metod za suprotstavljanje Bogu. Taj je metod obeležen negativnim emocijama koje ljudi koriste da bi se opirali Bogu, Božjim rečima i istini. Stoga se nadam da ćeš, pod pretpostavkom da zaista želiš da stremiš ka istini, temeljno analizirati samog sebe, kako bi saznao da li se i ti čvrsto držiš svojih negativnih emocija i da li se, bezumno i tvrdoglavo, opireš Bogu i nadmećeš s Njim. Ako uspeš da, kroz jednu takvu samoanalizu, dođeš do odgovora na ova pitanja, ako dođeš do takve spoznaje i postaneš svestan toga, tražim od tebe da najpre napustiš sve takve emocije. Nemoj ih gajiti niti ih se čvrsto držati, jer će te one uništiti, uništiće tvoje odredište i uništiće ti svaku priliku i nadu u pogledu stremljenja ka istini i postizanja spasenja. Ovim ujedno i završavam naš današnji razgovor u zajedništvu.

24. septembar 2022. godine