Na prošlom okupljanju, razgovarali smo o važnoj temi: kako stremiti ka istini. Kako stremiti ka istini – šta smo na tu temu imali da kažemo? (Bog je besedio o dva aspekta: prvi je bio „otpuštanje”, a drugi „posvećenost”. U pogledu otpuštanja, Bog je govorio o negativnim emocijama kod ljudi. Tačnije, besedio je o specifičnim uticajima i posledicama negativnih emocija inferiornosti, besa i mržnje na obavljanje naših dužnosti. Njegova beseda pružila nam je drugačije razumevanje načina na koji treba da stremimo ka istini. Saznali smo da često previđamo negativne emocije koje svakodnevno pokazujemo, kao i da svoje negativne emocije obično ne raspoznajemo, niti ih razumemo. Umesto toga, jednostrano zaključujemo da smo naprosto takve osobe. Tim negativnim emocijama obuzeti smo i dok obavljamo svoje dužnosti, što neposredno utiče na naš učinak u vršenju tih dužnosti. Ovo, takođe, utiče i na to kako posmatramo ljude i stvari i kako se nosimo sa svojim problemima u životu. Zbog svega toga, užasno nam teško pada da hodamo putem stremljenja ka istini.) Na našem poslednjem okupljanju, besedio sam o tome kako stremiti ka istini. Kad je reč o praksi, postoje dva glavna puta – put otpuštanja i put posvećenosti. Na poslednjem okupljanju, sumirali smo glavne probleme u vezi s prvim aspektom tog prvog puta, puta „otpuštanja” – to jest, da čovek mora da otpusti različite vrste emocija. Ovde se uglavnom radi o negativnim emocijama – nenormalnim, iracionalnim osećanjima, koja nisu u skladu sa savešću i razumom. Pritom smo se fokusirali na negativne emocije inferiornosti, besa i mržnje, kao i na neka ponašanja koja nastupe kad čovek živi u tim negativnim emocijama, zatim na razne negativne emocije nastale kao rezultat nekih konkretnih okolnosti ili razvoja, te na negativne emocije koje se ogledaju u nenormalnom karakteru. Zašto čovek mora da otpusti ove negativne emocije? Zato što one, objektivno govoreći, u ljudima rađaju negativne mentalne sklopove i stanovišta, i zato što utiču na njihove stavove pri suočavanju sa drugim ljudima, događajima ili stvarima. Prema tome, prvi aspekt ove prakse – to jest, otpuštanja – zahteva da ljudi otpuste sve vrste negativnih emocija. Na poslednjem druženju smo, dakle, pričali o ovim negativnim emocijama. Naravno, pored inferiornosti, besa i mržnje, o kojima smo već govorili, postoji još čitav niz drugih emocija koje mogu da utiču na stavove normalnih ljudi. One deluju na savest, razum, način razmišljanja i rasuđivanja normalnog čoveka, i mogu uticati na rezultate njegovog stremljenja ka istini. To znači da te negativne emocije predstavljaju nešto što ljudi moraju najpre da otpuste u svom stremljenju ka istini. Na našem današnjem druženju nastavićemo razgovor na ovu temu – kako otpustiti razne negativne emocije. Najpre ćemo govoriti o raznim manifestacijama negativnih emocija, kako bi čovek, iz Moje besede o tim manifestacijama, mogao da stekne znanje o negativnim emocijama, da ih uporedi sa sobom i da ih zatim, jednu po jednu, ukloni iz svog svakodnevnog života. Kroz traženje istine i njeno razumevanje, kroz spoznaju i raščlanjivanje negativnih mišljenja i stavova, kao i neprirodnih stanovišta i perspektiva koji se u njima rađaju pod dejstvom negativnih emocija, ljudi mogu početi da se oslobađaju svojih negativnih emocija.

Prošli put smo govorili o negativnoj emociji „utučenosti”. Pre svega, da li većina ljudi pati od osećanja utučenosti? Možete li da pojmite koju vrstu osećanja i kakvo raspoloženje predstavlja utučenost, i kako se ona ispoljava? (Možemo.) To osećanje je lako razumeti. Ovde nećemo preširoko raspredati o „utučenosti”, već ćemo samo opisati kako se osećanje utučenosti ispoljava kod ljudi koji u Boga veruju i koji Ga slede. Šta se podrazumeva pod „utučenošću”? To je ono kad se osećate potišteno, kad vam nije dobro, kad ni za šta niste zainteresovani, kad nemate elana ni motivacije ni za šta, kad ste prilično negativni i pasivni prema svemu što radite i kad nemate elana da se pokrenete i da nešto uradite. Koji je osnovni uzrok svih pobrojanih manifestacija? Ovo je glavno pitanje koje se mora temeljno analizirati. Kad budete razumeli razne manifestacije utučenosti, kao i različita stanja uma, različite misli i stavove koje ta negativna emocija unosi u vaše postupke, treba da shvatite i koji su uzroci nastanka tih negativnih emocija, odnosno, koji osnovni uzroci leže u pozadini tih negativnih emocija, zbog čega se one uopšte javljaju u ljudima. Zašto ljudi postaju utučeni? Zašto nemaju motivaciju da išta urade? Zašto su uvek tako negativni, pasivni i neodlučni u obavljanju poslova? Očigledno je da postoji neki razlog za to. Primera radi, vidiš osobu koja je stalno utučena i pasivna u svom radu, koja uopšte ne može da prikupi snagu, čije emocije i stavovi nisu baš pozitivni ni optimistični, koja je sve vreme užasno negativna, očajna i stalno za nešto okrivljuje druge. Savetuješ je, ali ona uopšte ne sluša tvoje savete i, mada priznaje da je put na koji joj ukazuješ ispravan i da sjajno rezonuješ, ona nikako ne uspeva da prikupi snagu ni za kakav posao, već ostaje negativna i pasivna. U ozbiljnijim slučajevima, po pokretima tela, figuri, načinu na koji hoda, boji glasa i rečima koje izgovara, primećuješ da su emocije takve osobe naročito utučene, da joj nedostaje energije u svemu što radi, da liči na zgaženu voćku, te da će negativno uticati na svakoga ko s njom provodi mnogo vremena. O čemu se zapravo radi? Razna ponašanja, izrazi lica, boja glasa, pa čak i misli i stavovi koje izražavaju ljudi koji žive sa utučenošću, u osnovi su negativni. Koji, dakle, razlog stoji u pozadini ovih negativnih pojava? Koji je njihov osnovni uzrok? Naravno, osnovni uzrok nastanka negativnog osećanja utučenosti različit je za svaku osobu. Osećanje utučenosti se kod nekih ljudi može javiti zbog toga što neprestano veruju da im je sudbina grozna. Zar to nije jedan od uzroka? (Jeste.) Svoju mladost proveli su na selu ili u nekom siromašnom kraju, potiču iz ne baš bogatih porodica i, osim nekoliko prostih komada nameštaja, ništa vredno nisu posedovali. Imali su možda jedan ili dva kompleta odeće koju su morali da nose iako je ponegde bila pocepana, a najčešće nisu mogli ni kvalitetno da se hrane, već bi samo za Novu godinu ili u dane praznika pojeli po parče mesa. Ponekad su gladovali ili se smrzavali zbog neodgovarajuće odeće, a o porciji punoj mesa mogli su samo da sanjaju, a jedva da bi i poneku voćku našli. Živeći u takvom okruženju, osećali su se drugačije od ljudi iz velikog grada, čiji su roditelji bili dobro situirani, koji su mogli da jedu šta god požele i da se oblače po svom ukusu, koji su istog časa dobijali sve što bi poželeli i koji su bili upućeni u mnoge stvari. Stoga su ovako razmišljali: „Sudbina im je baš naklonjena. Što li je mene snašla ova zla sudbina?” Takvi ljudi neprestano žele da se izdvoje iz gomile i da promene svoju sudbinu. To, međutim, nije nimalo lako učiniti. Mada čovek koji je na svet došao u takvom okruženju može da pokuša da svoju sudbinu promeni nabolje, u kojoj meri on to zaista može da postigne? Nakon što odraste, kud god da krene nailazi na prepreke u društvu, svuda ga maltretiraju, usled čega se uvek oseća jako nesrećno. Stoga on ovako razmišlja: „Zašto sam tako loše sreće? Zašto uvek nailazim na rđave ljude? Imao sam teško detinjstvo, ali sam morao da se pomirim s tim. Sada, kad sam odrastao, ja i dalje teško živim. Oduvek sam želeo da drugima pokažem za šta sam sve sposoban, ali nikako da dobijem priliku za to. Pa, ako već tako stoje stvari, neka im bude. Ja samo želim da naporno radim i da zaradim dovoljno novca za dobar život. Ali, zašto mi onda čak ni to ne polazi za rukom? Kako je moguće da je toliko teško obezbediti sebi dobar život? Ne tražim da živim bolje od svih. Želim da živim barem kao ljudi iz gradova, da me niko ne gleda s visine i da ne budem građanin drugog ili trećeg reda. Makar mi se ljudi ne bi obraćali sa ’Ej, ti, dođi ovamo!’ Makar bi me oslovljavali po imenu i obraćali bi mi se s poštovanjem. Ali čak ni to sitno zadovoljstvo ne mogu sebi da priuštim. Zašto je moja sudbina tako surova? Kada će svemu ovom doći kraj?” Dok u Boga nisu verovali, takvi ljudi su svoju sudbinu smatrali surovom. A kad poveruju u Boga i shvate da je ovo istiniti put, oni ovako razmišljaju: „Vredela je sva ona patnja koju sam dosad trpeo. Sve je to Bog orkestrirao i uradio, i dobro je uradio. Da nisam onoliko patio, ne bih ni poverovao u Boga. Ako sada, kad u Boga verujem, budem u stanju da prihvatim istinu, sudbina će mi se promeniti nabolje. Sada u crkvi mogu ravnopravno da živim sa svojom braćom i sestrama, koji me oslovljavaju sa ’brate’ ili ’sestro’ i obraćaju mi se s poštovanjem. Ja sada uživam u osećaju da me drugi ljudi poštuju.” Čini se kao da se njihova sudbina promenila, da su prestali da pate i da ih više ne prati zla sudba. Kad su počeli da veruju u Boga, čvrsto su odlučili da svoju dužnost u Božjoj kući dobro obavljaju, u stanju su da trpe nedaće i da naporno rade, sve stvari mogu da podnesu bolje nego iko drugi i trude se da zadobiju pohvale i poštovanje od većine ljudi. Nadaju se da će čak možda biti izabrani za crkvene starešine, da će zauzeti neku od čelnih pozicija ili postati vođe tima, čime bi svakako odali počast vlastitoj porodici i svojim precima, zar ne? A zar time neće ujedno promeniti i vlastitu sudbinu? Stvarnost im, međutim, ne ispunjava želje, te su oni stoga potišteni i ovako razmišljaju: „Kako to da, iako već godinama verujem u Boga i veoma se dobro slažem s braćom i sestrama, kad god se bira starešina, osoba na čelnoj poziciji ili vođa tima, nikako da na mene dođe red? Da li je to zato što izgledam tako obično ili zato što se nisam naročito dobro pokazao, pa me niko nije ni zapazio? Svaki put kad se bira osoba za neku dužnost, ja se ponadam i bio bih presrećan da me izaberu makar i za vođu tima. Toliko izgaram od želje da se odužim Bogu, ali svaki put se razočaram kad me pri izboru potpuno izostave sa spiska kandidata. U čemu je stvar? Da li je zaista moguće da sam osuđen da do kraja života ostanem sasvim običan čovek i mediokritet? Kad se osvrnem na svoje detinjstvo, mladost i srednje godine, shvatam da sam oduvek išao putem osrednjosti i da ništa značajno nisam uradio. A nije da nemam nikakvih ambicija i da sam baš toliko lošeg kova, nije da se ne trudim u dovoljnoj meri i da ne mogu da podnesem nedaće. Imam odluke i ciljeve, a moglo bi se čak reći i da sam ambiciozan. Pa zašto mi onda baš nikad ne uspeva da se istaknem u odnosu na druge? Kad se sve sabere i oduzme, naprosto me prati zla sudbina i suđeno mi je da patim, jer je Bog tako uredio.” Što više o tome razmišljaju, vlastita sudbina im se čini još gorom. Ako ih opovrgnu svaki put kad, pri redovnom obavljanju svojih dužnosti, nešto predlože ili izlože svoje stavove, ako ih nikad niko ne sluša niti ih uzima zaozbiljno, oni postaju još utučeniji i ovako razmišljaju: „Ah, ta moja zla sudbina! Ma u kojoj grupi da se zadesim, uvek se nađe neki pokvarenjak da blokira moje napredovanje i da me ugnjetava. Niko me ne shvata ozbiljno i nikad ne mogu da se istaknem. Na kraju krajeva, sve se uvek svodi na isto: naprosto me prati zla sudbina!” Šta god da im se desi, takvi ljudi uvek sve pripisuju svojoj zloj sudbini; uporno se vraćaju toj ideji zle sudbine, nastojeći da je što dublje razumeju i što bolje shvate i, dok je tako prevrću u svojoj glavi, postaju još utučeniji. Kad god pri obavljanju svoje dužnosti naprave neku omašku, oni pomisle: „Ah, kako da svoju dužnost dobro obavljam, kad me prati tako zla sudbina?” Na skupovima, njihova braća i sestre razgovoraju u zajedništvu, a oni neprestano prevrću stvari po glavi, ali ne razumeju i ovako misle: „Oh, kako da išta shvatim, kad me prati tako zla sudbina?” Još su utučeniji kad vide da je neko veštiji govornik od njih i da o nekim stvarima raspravlja jasnije i prosvetljenije nego što su ih oni razumeli. Kad vide nekoga ko može da trpi nedaće i da plaća cenu, ko u obavljanju svoje dužnosti postiže vidljive rezultate, ko od svoje braće i sestara dobija priznanja i biva unapređen, oni se u srcu osećaju nesrećno. Naročito su utučeni kad neko postane starešina ili delatnik, a čak i kad vide kako neko peva ili igra bolje od njih, pa se zbog toga osete inferiornim u odnosu na tu osobu, oni postaju utučeni. Bez obzira sa kojim se ljudima, događajima ili stvarima susreću, bez obzira na situaciju u kojoj su se našli, oni na to uvek reaguju osećanjem utučenosti. Čak i kad vide da neko nosi odeću koja je iole lepša od njihove ili da ima malo lepšu frizuru, oni se uvek rastuže, u srcu im se razbuktaju zavist i ljubomora, nakon čega ponovo zapadaju u tu svoju utučenu emociju. Kojim sve razlozima to opravdavaju? Oni otprilike ovako rezonuju: „Oh, zar za sve to nije kriva moja zla sudbina? Zar ne bi sve bilo drugačije da sam samo malo lepši, da sam, kao oni, dostojanstven, visok i zgodan, da imam lepu odeću, gomilu para i dobre roditelje? Zar me ljudi tada ne bi više cenili, zavideli mi i bili ljubomorni na mene? Na kraju krajeva, za to ne mogu da krivim nikoga osim svoje zle sudbine. Sa tako zlom sudbinom ništa mi ne ide od ruke i spotičem se na svakom koraku. Za sve je, naprosto, kriva moja zla sudbina i ja tu ne mogu ništa da učinim.” Na sličan način, oni osećanjem utučenosti reaguju na orezivanje ili kad ih braća i sestre zbog nečega prekoravaju, kritikuju ili im nešto predlažu. U svakom slučaju, bilo da se nešto dešava samo njima ili svima koji ih okružuju, oni na to uvek odgovaraju raznim negativnim mislima, gledištima, stavovima i stanovištima koji izviru iz njihovog osećanja utučenosti.

Takvi ljudi, koji za sebe uvek misle da ih prati zla sudbina, neprestano osećaju kako im srce pritiska nekakva džinovska stena. Zbog toga što stalno misle da je uzrok svemu što im se dešava njihova zla sudbina, čini im se da ništa ne mogu da promene, ma šta se dešavalo. I šta onda rade? Naprosto se osećaju negativno, otaljavaju svoju dužnost i mire se sa svojom nesrećom. Na šta tačno mislim kad kažem da se mire sa svojom nesrećom? Na to da oni ovako razmišljaju: „Prosto naprosto, moram ovako da se potucam kroz život!” Neki drugi ljudi, kad bivaju orezani, u stanju su da se preispitaju i da sebi kažu: „Zbog čega sam orezan? Šta je to što sam uradio protivno istina-načelima? Koje sam to iskvarene sklonosti pokazivao? Da li je moje razumevanje dovoljno duboko i konkretno? Kako bi trebalo da razumem i da rešim ove probleme?” Ovako sebi govore ljudi koji streme ka istini. Nasuprot tome, kad bivaju orezani ljudi koje prati takozvana zla sudbina, oni odmah misle da ih drugi gledaju s visine, da ih niko ne voli zato što im je sudbina zla i da svako kome se prohte može da ih oreže. Osećaj utučenosti im malo popusti kad ih niko ne orezuje, ali, čim neko krene da ih orezuje, oni postaju još utučeniji. Kad su drugi orezani, oni će se možda osećati negativno nekoliko dana. Za to vreme, oni čitaju Božje reči i, uz pomoć i podršku braće i sestara, osposobljavaju se da prihvate istinu i da se polako preokrenu, ostavljajući za sobom to svoje negativno stanje. Oni koji za sebe misle da ih prati zla sudbina, međutim, ne samo da ne napuštaju svoje negativne emocije, već su, naprotiv, sve ubeđeniji da ih zaista prati zla sudbina. Zašto je to tako? Oni u Božju kuću ulaze sa osećanjem da njihove veštine nikada nisu u potpunosti iskorišćene, da ih se stalno orezuje i da ih drugi koriste kao žrtveno jagnje. Pritom oni ovako razmišljaju: „Vidiš li? Kad drugi ljudi to urade, ne budu orezani, pa zašto onda ja budem orezan kad uradim isto? To je siguran dokaz da me prati zla sudbina!” I tako oni postaju utučeni i padaju u očaj. Ma koliko se drugi trudili da sa njima razgovaraju o istini, to do njih uopšte ne dopire, pa oni i dalje ovako govore: „Vas samo nakratko orežu, ali sa mnom je to drugačije. Nisam u stanju da išta uradim kako valja i rođen sam da trpim da me orezuju. Nikoga za to ne krivim, osim svoje zle sudbine.” Pošto za sebe oduvek misle da ih zla sudba prati i da će ih pratiti dok su živi, ma koliko da im Božja kuća govori kako da streme ka istini, kako da obavljaju dužnost stvorenog bića i kako da tu dužnost obavljaju u skladu sa standardima, to njima uopšte ne dopire do mozga. Budući da su oduvek uvereni kako im je sudbina zla, čini im se da to predivno stremljenje ka istini i dostizanje spasenja nemaju nikakve veze s njima, te stoga svoju dužnost ne obavljaju naročito savesno. U svom su srcu potpuno uvereni da „Ljudi koje prati zla sudbina ne mogu dobro da obavljaju svoju dužnost, već to mogu samo ljudi čija je sudbina dobra. Kad nekoga prati dobra sudbina, gde god da krene, ljudi će ga voleti i sve će mu lako polaziti za rukom. Mene prati zla sudbina, pa stalno nabasam na zle ljude i nikada se ne osećam dobro dok obavljam svoju dužnost – nesreće me sustižu jedna za drugom!” Zbog uverenja da ih prati zla sudbina, uvek se osećaju potišteno i utučeno. Žive u uverenju da je stremljenje ka istini nešto o čemu mogu samo da pričaju, te da ljudi koje, poput njih, prati zla sudbina, nikad ništa ne mogu da postignu stremljenjem ka istini. Čini im se da, čak i kad bi mogli da streme ka istini, na kraju ništa ne bi zadobili, te stoga uvek ovako razmišljaju: „Kako ljudi koje prati zla sudbina mogu da uđu u carstvo? Kako ljudi koje prati zla sudbina mogu da dostignu spasenje?” Ne usuđuju se da poveruju u to, pa stoga neprestano ograničavaju sebe, misleći: „Pošto me prati zla sudbina i pošto sam rođen da bih patio, neće biti loše ni ako, na kraju, preživim i postanem službenik. To bi značilo da su me preci blagosiljali srećom i da će njihova dobra dela uroditi plodom u meni. Pošto me prati zla sudbina, dobar sam samo za manje bitne dužnosti, kao što su kuvanje, čišćenje ili čuvanje dece svoje braće i sestara, obavljanje nekih povremenih poslova i tome slično. A što se tiče poslova koji bi mi omogućili da zablistam u Božjoj kući, do kraja svog života verovatno neću imati nikakve veze s njima. Vidiš li na šta sam spao, iako sam bio pun elana kad sam ušao u Božju kuću? Dobar sam samo za kuvanje hrane i fizičke poslove. Niko ni ne primećuje koliko je to teško i koliko iscrpljuje – niko to ne vidi, niti je ikoga briga za to. Ako to nije teško, onda ne znam šta jeste! Drugi ljudi igraju glavne uloge ili su makar statisti, pa snimaju film za filmom, video za videom – kako je to divno! A ja ni jedan jedini put nisam zablistao. Koliko je to teško! Tako je zlehuda moja sudba! Ko je kriv za moju zlu sudbinu? Zar to nije moja vlastita krivica? Nastaviću ovako sve dok mi smrt ne zakuca na vrata.” I tako ovi ljudi tonu sve dublje u tu negativnu emociju. Ne samo što nisu u stanju da preispitaju i spoznaju svoje negativne emocije, da dokuče uzrok njihovog nastanka, da se zapitaju da li sve te emocije imaju bilo kakve veze sa dobrom ili zlom sudbinom, niti da traže istinu kako bi te stvari razumeli, već se još i slepo drže uverenja da je za sve te probleme kriva isključivo njihova zla sudbina. Posledica je to što oni sve dublje tonu u svoje negativne emocije i nesposobni su da se iz njih izvuku. Zbog toga što oduvek veruju da ih prati zla sudbina, oni naposletku padaju u očaj, žive bez ikakvog stvarnog cilja, jedu, spavaju i čekaju da smrt dođe po njih; tako postaju sve manje zainteresovani za stremljenje ka istini, za dobro obavljanje dužnosti, postizanje spasenja i ostale slične Božje zahteve, pa čak sve više odbijaju i odbacuju te stvari. Svoju zlu sudbinu uzimaju kao osnovu i razlog zbog kojeg ne streme ka istini, a svoju nemogućnost da postignu spasenje uzimaju kao nešto što se podrazumeva. Kad se nađu u određenim situacijama, oni ne analiziraju detaljno svoje iskvarene naravi ili negativne emocije, kako bi ih na taj način spoznali i razrešili, već na svaku osobu, stvar ili događaj sa kojima se susretnu i koje iskuse reaguju iz perspektive da ih prati zla sudbina. To čini da sve dublje padaju u osećanje utučenosti. Zar nije tako? (Jeste.) Da li je, dakle, to osećanje utučenosti, po kojem ljudi veruju da ih prati zla sudbina, ispravno? (Nije.) Zbog čega nije ispravno? (Mislim da je to osećanje prilično radikalno. Oni svojom zlom sudbinom objašnjavaju i određuju sve što im se dešava. Kad im se nešto desi, oni ne razmišljaju o tome, ne dolaze ni do kakvog zaključka o razlozima nastanka tih problema, ne traže rešenja, niti o tome kontempliraju. To je krajnje radikalan pristup koji nameće ograničenja.) A zbog čega se javlja taj radikalan i apsurdni pristup? Koji je osnovni uzrok tog osećanja utučenosti? (Mislim da osnovni uzrok tog osećanja leži u tome što ti ljudi slede pogrešan put i što je polazište njihovog stremljenja pogrešno. Gonjeni su nekim divljim željama i uvek bi da se takmiče i upoređuju s drugima, a kad te svoje divlje želje nisu u stanju da zadovolje, u njima se javlja ta negativna emocija.) Niste baš jasno razumeli suštinu ovog problema – stvar se uglavnom sastoji u tome da su njihovi stavovi u pogledu „sudbine” netačni. Ti ljudi stalno streme ka boljoj sudbini, odnosno, ka sudbini koja bi omogućila da im sve ide od ruke, glatko i lako. Stalno motre sudbine drugih ljudi, a šta im se desi kad i sami počnu da streme ka nečem sličnom? Oni posmatraju ljude koji žive u svim mogućim uslovima, kako bi videli šta ti ljudi jedu, kako se oblače i u čemu uživaju, pa zatim sve to porede sa vlastitom situacijom i zaključuju da su oni sami u svakom pogledu gore prošli i da je svima bolje nego njima, te zato veruju da ih prati zla sudbina. U stvari, njihova situacija uopšte ne mora biti najgora, ali je problem u tome što oni sebe stalno odmeravaju i upoređuju sa drugima, što ulažu ogromne napore u razmišljanje, posmatranje i proučavanje fenomena „sudbine”. Oni, bez prestanka, doslovno sve stvari odmeravaju sa stanovišta dobre ili loše sudbine, sve dotle dok sami sebe ne sateraju u ćošak, da bi konačno, našavši se u ćorsokaku, zapali u negativnost. Umesto da posmatraju suštinu stvari, oni spoljašnji izgled svega što se dešava neprekidno odmeravaju sa stanovišta dobre ili loše sudbine. Kakvu grešku oni pritom prave? Njihova su mišljenja i stavovi iskrivljeni, a ideje u vezi sa sudbinom netačne. Čovekova sudbina je najdublje pitanje koje niko ne može jasno da razume. Da li će neku osobu pratiti dobra ili zla sudbina ne zavisi od datuma niti od tačnog vremena njenog rođenja – to je tajna.

Božje uređenje u vezi s tim da li će neku osobu pratiti dobra ili loša sudbina ne treba posmatrati ni odmeravati očima čoveka ili neke gatare, niti ga treba odmeravati sa stanovišta slave i bogatstva u kojima ta osoba tokom svog života uživa ili količine patnje koju podnosi, kao ni sa stanovišta uspešnosti njenog stremljenja ka dobrim izgledima, slavom i bogatstvom. Pa ipak, upravo tu ozbiljnu grešku čine oni koji tvrde da im je sudbina loša, a to je ujedno i način na koji većina ljudi odmerava nečiju sudbinu. Kako većina ljudi odmerava vlastitu sudbinu? Na koji način svetovni ljudi ocenjuju da li je nečija sudbina dobra ili loša? Oni svoju ocenu zasnivaju prvenstveno na tome da li toj osobi život protiče glatko ili ne, da li ona uživa u slavi i bogatstvu, da li je njen stil života superiorniji u odnosu na druge ljude, koliko ta osoba tokom svog života pati a koliko uživa, koliko dugo živi, kakva joj je karijera, da li joj je život težak ili lak i udoban – na osnovu svih ovih i sličnih stvari, ljudi ocenjuju da li je sudbina neke osobe dobra ili loša. Da li i vi sudbinu odmeravate na taj način? (Da.) Kad se, dakle, većina vas suoči s nečim što vam se ne sviđa, kad nastupe teška vremena ili kad ne možete da uživate u životu na visokoj nozi, vi ćete takođe smatrati da vam je sudbina loša i pašćete u utučenost. Ljudi koji tvrde da im je sudbina loša ne moraju obavezno imati lošu sudbinu, kao što ni sudbina onih koji tvrde kako ih sreća prati ne mora obavezno biti dobra. Kako se tačno odmerava da li je nečija sudbina dobra ili loša? Je li ispravno reći da je sudbina neke osobe dobra ako ta osoba veruje u Boga, odnosno, da je loša ako ne veruje? (Ne mora da znači.) Kad kažete „ne mora da znači”, zapravo hoćete da kažete kako među ljudima koji veruju u Boga ima onih čija je sudbina loša, kao i onih čija je sudbina dobra. Da li je, u tom slučaju, ispravno reći da i među onima koji u Boga ne veruju ima ljudi sa dobrom, kao i onih sa lošom sudbinom? (Ne, takav bi zaključak bio pogrešan.) Recite Mi na osnovu čega to tvrdite. Zašto je takav zaključak pogrešan? (Ne verujem da sudbina neke osobe ima ikakve veze s tim da li ona veruje u Boga ili ne.) Tako je; da li će sudbina neke osobe biti dobra ili loša nema nikakve veze s njenom verom u Boga. Od čega, onda, to zavisi? Ima li to ikakve veze s putem kojim ljudi idu ili s njihovim stremljenjem? Da li neko ima dobru sudbinu ako stremi ka istini, dok je onima koji ne streme suđeno da teško žive? Recite Mi, može li se za sudbinu neke udovice reći da je dobra? U očima svetovnih ljudi, udovice imaju lošu sudbinu. Naročito lošu sudbinu i zaista težak život imaju žene koje sa svojih trideset ili četrdeset godina postanu udovice! Ali, ako neka udovica, nakon što je mnogo propatila ostavši bez muža, počne da veruje u Boga, da li će joj život i dalje biti težak? (Neće.) Sa druge strane, udate žene žive srećno, sve im je potaman, imaju ogromnu podršku, obilje hrane i odeće, kuća im je puna dece i unučadi, žive udobnim životom, bez ikakvih poteškoća, i u duhovnom smislu nemaju nikakvih želja, pa stoga one i ne veruju u Boga, niti će u Njega ikada poverovati, ma koliko se ti trudio da sa njima podeliš jevanđelje. Čija je, dakle, sudbina dobra? (Udovica ima dobru sudbinu, jer je poverovala u Boga.) Kao što vidiš, upravo zato što svetovni ljudi smatraju da joj je sudbina loša i zato što je toliko propatila, udovica menja smer svog života i kreće drugačijim putem, pa počinje da veruje u Boga i da Ga sledi – zar to onda ne znači da je sada prati dobra sudbina i da živi srećno? (Znači.) Njena loša sudbina postala je dobra. Ako kažete da joj je sudbina loša, to bi onda značilo da će je celog života pratiti loša sudbina i da ona nikako ne može da utiče na to; pa kako joj se onda sudbina promenila? Da li se to desilo zato što je počela da veruje u Boga? (Ne, već zato što su se promenili njeni stavovi.) Sudbina joj se promenila zbog toga što ona sada drugačije gleda na svet oko sebe. Da li se promenilo objektivno, činjenično stanje njene sudbine? (Ne.) Pre no što je poverovala u Boga, udovica je zavidela udatim ženama i pritom ovako razmišljala: „Pogledaj je samo, koliko sreće ima u životu. Ima muža, ima svoj dom i živi srećno i zadovoljno. Ne može ni da zamisli koliko je bolno biti udovica.” Međutim, kad počne da veruje u Boga, ovako će razmišljati: „Ja sada verujem u Boga i Bog me je izabrao da Ga sledim, te stoga mogu da obavljam svoju dužnost i da zadobijem istinu. Jednoga dana, moći ću da postignem spasenje i da uđem u carstvo. Sudbina mi je tako naklonjena! A kakva je sudbina ove, koja nije ostala udovica? Ona neprestano traga za užitkom, trči za slavom, novcem i statusom, juri karijeru i uživa u bogatstvu i prosperitetu, ali će kasnije, kad umre, ipak završiti u paklu. Ona ima lošu sudbinu. Moja je sudbina bolja od njene!” Iako su, dakle, objektivne činjenice ostale nepromenjene, njeni su se stavovi promenili. Osoba koja ne veruje u Boga, i dalje će razmišljati: „Pih! Moja sudbina je bolja od tvoje! Ti si udovica, a ja nisam. Živim bolje nego ti. Moja je sudbina dobra!” U očima udovice koja veruje u Boga, međutim, tu ženu ne prati dobra sudbina. Kako je došlo to ove promene? Da li se promenilo objektivno okruženje u kojem udovica živi? (Ne.) Kako je onda došlo do promene u njenim stavovima? (Promenili su se kriterijumi na osnovu kojih ona ocenjuje da li je nešto dobro ili loše.) Da, ona sada ima drugačiji stav o tome kako stvari treba posmatrati i odmeravati. Za sudbinu udatih žena ranije je mislila da je dobra, a sad je smatra lošom, dok svoju vlastitu sudbinu, za koju je nekada mislila da je loša, sada smatra dobrom. Ta dva njena stava dijametralno se razlikuju od nekadašnjih, u potpunosti su se preokrenuli. Šta se tu dešava? Budući da su objektivne činjenice i okruženje ostali isti, kako to da su se njeni pogledi na svet toliko promenili? (Nakon što je prihvatila istinu i ostale pozitivne stvari, ona sada, u svojim stavovima i načinu na koji ceni da li je nešto dobro ili loše, primenjuje ispravne kriterijume.) Njeni stavovi su, dakle, promenjeni, a da li su se stvarne činjenice promenile? (Nisu.) Udovica je i dalje bez muža, a srećno udata žena i dalje živi srećno – stvarne činjenice ostale su nepromenjene. Koga, dakle, naposletku prati dobra, a koga loša sudbina? Možete li to da objasnite? Udovica je isprva mislila da je prati loša sudbina, što je jednim delom posledica objektivne situacije u kojoj je živela, dok je drugi razlog ležao u njenim mislima i stavovima koji su bili uzrokovani takvim objektivnim okruženjem. Nakon što je poverovala u Boga, počela da čita Božje reči i razumela neke istine, ona je ujedno menjala i svoja mišljenja, tako da sada drugačije posmatra stvari. Pošto je, dakle, počela da veruje u Boga, ona više ne smatra da je prati loša sudbina. Ona misli da joj je sudbina dobra, jer je dobila priliku da prihvati Božje delo, da razume istinu i da postigne spasenje – to je nešto što je od Boga predodređeno i zbog čega je ona sada najblagoslovenija. Čim je poverovala u Boga, usredsredila se isključivo na stremljenje ka istini, koje se potpuno razlikuje od ciljeva kojima je nekada težila. Iako se uslovi u kojima živi, njeno životno okruženje i kvalitet života nisu ni za dlaku promenili i potpuno su isti kao i pre, njeni pogledi na svet sada su sasvim drugačiji. A u stvari, da li je njena sudbina zaista postala dobra zato što ona sada veruje u Boga? Ne mora da znači. Radi se naprosto o tome da je, zahvaljujući veri u Boga, ona stekla nadu i osetila zadovoljstvo u srcu, promenili su se ciljevi kojima teži, stavovi su joj drugačiji, usled čega se ona sada, u postojećem životnom okruženju, oseća srećno, zadovoljno, radosno i spokojno. Svoju sudbinu ona sada smatra veoma dobrom, mnogo boljom od sudbine srećno udatih žena. Tek sada shvata koliko su joj nekadašnji stavovi, dok je smatrala da je prati loša sudbina, bili pogrešni. Šta iz ovoga možete da zaključite? Da li nešto poput „dobre sudbine” i „loše sudbine” uopšte postoji? (Ne.) Ne, tako nešto ne postoji.

Bog je svim ljudima odavno predodredio sudbine, i one su nepromenljive. Ta „dobra sudbina” i „loša sudbina” razlikuju se od čoveka do čoveka, one zavise od okruženja, od toga kako se ljudi osećaju i ka čemu streme. Zbog toga se ni za čiju sudbinu ne može reći ni da je dobra ni da je loša. Možda ti je život veoma težak, ali ti ovako razmišljaš: „Ne težim životu na visokoj nozi. Za sreću mi je dovoljno da nisam gladan i da imam šta da obučem. Svako mora da pati u životu. Svetovni ljudi kažu: ’Ne možeš da vidiš dugu ako ne pada kiša’, što znači da patnja ima svoju vrednost. Ovo nije tako loše i ne prati me loša sudbina. Nebesa su mi dodelila malo bola, poneku kušnju i malo stradanja. To je zato što Bog ima visoko mišljenje o meni. Što znači da mi je sudbina dobra!” Neki misle da je patnja loša stvar, da to što pate znači da ih prati loša sudbina i da jedino udoban i lak život, bez patnje, predstavlja dobru sudbinu. Nevernici bi rekli da je to „stvar mišljenja”. A kako ljudi koji veruju u Boga gledaju na pitanje „sudbine”? Kažemo li mi za nekoga da ima „dobru” ili „lošu sudbinu”? (Ne.) Mi ne govorimo takve stvari. Recimo da imaš dobru sudbinu zato što veruješ u Boga; ali, ako ti pritom ne slediš pravi put vere, pa zbog toga budeš raskrinkan, kažnjen i eliminisan, da li to onda znači da je tvoja sudbina dobra ili loša? Ako u Boga ne veruješ, ni na koji način nećeš moći da budeš raskrinkan ni eliminisan. Nevernici i religiozni ljudi ne govore o razotkrivanju ili raspoznavanju ljudi, niti govore o ljudima koji su uklonjeni ili eliminisani. To bi trebalo da znači da ljudi imaju dobru sudbinu ako su u stanju da veruju u Boga; ali, ako oni na kraju budu kažnjeni, znači li to da ih prati loša sudbina? Sudbina im je čas dobra, čas loša – a kakva je ona, zapravo? Nije moguće oceniti da li je nečija sudbina dobra ili loša; ljudi ne mogu o tome da sude. Sve to čini Bog, a sve što Bog uređuje je dobro. Radi se naprosto o tome da se putanje sudbine svakog pojedinca, kao i okruženja u kojima žive, ljudi, događaji i stvari s kojima se susreću, te životni putevi koje tokom života iskuse, razlikuju od osobe do osobe. Životna okruženja ljudi, kao i okruženja u kojima oni odrastaju, a koja je svima njima Bog uredio, razlikuju se među sobom. Stvari koje svaki pojedinac iskusi tokom svog života potpuno se razlikuju. Takozvana dobra i loša sudbina uopšte ne postoje – sve to Bog uređuje i sve je to Božjih ruku delo. Ako ovo pitanje posmatramo sa stanovišta da je sve to Božje delo, sve što Bog čini je dobro i ispravno; naprosto se radi o tome da neki ljudi, na osnovu vlastitih sklonosti, osećanja i opredeljenja, biraju udoban život, život u slavi i bogatstvu, uz visok ugled, prosperitet i samoostvarenje u svetu. To, po njihovom mišljenju, znači imati dobru sudbinu, dok se loša sudbina može pripisati osrednjim i neuspešnim ljudima, koji čitav život provode na dnu društvene lestvice. Tako to izgleda sa stanovišta nevernika i svetovnih ljudi, koji teže zemaljskim stvarima i žele da žive svetovnim životom, a upravo je to izvor iz kojeg je nastala ideja o dobroj i lošoj sudbini. Drugim rečima, ideja o dobroj i lošoj sudbini proističe isključivo iz uskog razumevanja i površne percepcije ljudskih bića o sudbini, kao i iz njihovih procena o količini fizičke patnje koju podnose, u kojoj meri uživaju, koliko slave i bogatstva stiču, i tome slično. U stvari, ako ovu ideju posmatramo sa stanovišta Božjeg uređenja i suverenosti nad čovekovom sudbinom, onda takva tumačenja dobre i loše sudbine uopšte ne postoje. Zar nije tako? (Jeste.) Ako čovekovu sudbinu posmatraš sa stanovišta Božje suverenosti, onda je sve što Bog radi dobro i predstavlja upravo ono što je svakoj osobi potrebno. To je zato što uzrok i posledica igraju ulogu u prošlim i sadašnjim životima, Bog ih je predodredio i ima suverenost nad njima, Bog ih planira i uređuje – ljudi nemaju nikakvog izbora. Ako to posmatramo sa ovog stanovišta, ljudi ne bi trebalo da sude o tome da li im je sudbina dobra ili loša, zar ne? Zar ljudi ne prave strašnu grešku kad olako donose sud o tome? Zar ne greše kad sude o Božjim planovima, uređenjima i suverenosti? (Greše.) A nije li to ozbiljna greška? Zar ona neće uticati na put kojim u životu koračaju? (Hoće.) Ta će ih greška naposletku dovesti do uništenja.

Kako ljudi treba da odgovore na Božja uređenja i na Njegovu suverenost nad njihovom sudbinom? (Treba da se potčine Božjim orkestracijama i uređenjima.) Kao prvo, treba da težiš razumevanju razloga zbog kojeg ti je Stvoritelj uredio baš takvu sudbinu i životno okruženje, zašto te primorava da se sa određenim stvarima suočiš i da ih doživiš, i zašto je tvoja sudbina takva kakva jeste. Na osnovu toga bi trebalo da razumeš za čim ti srce žudi i šta je tvom srcu potrebno, kao i da razumeš Božju suverenost i Njegova uređenja. Kad te stvari budeš spoznao i razumeo, ne treba da se opireš vlastitoj sudbini, da donosiš vlastite odluke o njoj, da je odbacuješ, protivrečiš joj, niti da je izbegavaš. Pritom, naravno, ne treba ni da se cenjkaš s Bogom. Umesto toga, treba da se potčiniš. Zašto treba da se potčiniš? Zato što si stvoreno biće i što vlastitu sudbinu ne možeš da orkestriraš, niti imaš suverenost nad njom. Tvoju je sudbinu odredio Bog. Kada je reč o tvojoj sudbini, pasivan si i nemaš nikakvog izbora. Jedino što treba da učiniš jeste da se potčiniš. Ne treba da donosiš odluke o svojoj sudbini, niti da je izbegavaš, ne treba da se cenjkaš s Bogom i ne treba da se suprotstavljaš sudbini ni da se žališ na nju. Naravno, naročito ne treba da govoriš nešto poput: „Sudbina koju mi je Bog uredio je loša. Moja je sudbina bedna i gora od sudbine drugih ljudi”, ili „Sudbina mi je loša i nije mi dato da uživam u sreći i napretku. Stvari koje mi je Bog uredio loše su po mene.” Te reči predstavljaju osudu; izgovarajući ih, ti prekoračuješ svoj položaj. To nisu reči koje bi trebalo da izgovara stvoreno biće i to nisu stanovišta i stavovi koje bi stvoreno biće trebalo da ima. Umesto toga, treba da napustiš sva ta razna lažna shvatanja, definicije, stavove i razumevanja u vezi sa sudbinom. Ujedno bi trebalo da usvojiš ispravan stav i držanje, kako bi mogao da se potčiniš svemu što će ti se dogoditi u okviru sudbine koju ti je Bog uredio. Ne treba da se opireš i nipošto ne smeš da budeš depresivan, niti da se žališ kako je Nebo nepravično, kako ti je Bog loše uredio stvari i kako ti nije obezbedio ono što je najbolje. Stvorena bića nemaju pravo na izbor vlastite sudbine. Bog ti nije dao tu vrstu obaveze i nije ti podario to pravo. Stoga ne treba ni da pokušavaš da biraš, da se raspravljaš s Bogom, niti da Mu postavljaš dodatne zahteve. Treba da se suočiš s Božjim uređenjima i da im se povinuješ, ma kakva ona bila. Šta god da ti je Bog uredio, treba da se suočiš s tim i da pokušaš da Njegova uređenja iskusiš i da ih ceniš. Treba u potpunosti da se potčiniš svemu onom što kroz Božja uređenja treba da iskusiš. Treba da se povinuješ sudbini koju je Bog za tebe uredio. Čak i ako ti se nešto od toga ne dopada, ako zbog toga patiš, pa čak i ako to ugrožava i potiskuje tvoj ponos i tvoje dostojanstvo, dokle god se radi o nečemu što treba da iskusiš, nečemu što je Bog za tebe uredio i orkestrirao, ti treba tome da se potčiniš i nemaš nikakvu mogućnost izbora u vezi s tim. Pošto Bog uređuje ljudske sudbine i ima suverenost nad njima, o tome se ne može pregovarati s Njim. Stoga ljudi, ako su pametni i ako poseduju razum normalne ljudskosti, ne bi trebalo da se žale da im je sudbina loša, niti da govore kako ovo ili ono nije dobro za njih. Ne bi trebalo da, samo zato što misle da im je sudbina loša, utučeno pristupaju svojoj dužnosti, životu, putu koji slede u svojoj veri, situacijama koje je Bog uredio ili Njegovim zahtevima prema njima. Ta vrsta utučenosti nije neko jednostavno ili trenutno buntovništvo, niti predstavlja privremeni izliv iskvarene naravi, a još manje izliv nekog iskvarenog stanja. Radi se, naime, o tihom otporu prema Bogu i o nezadovoljnom tihom otporu prema sudbini koju im je Bog uredio. Iako to može biti neka prosta negativna emocija, njene posledice po ljude mnogo su ozbiljnije od onih koje uzrokuje iskvarena narav. Osim što ti onemogućava da usvojiš pozitivan i ispravan stav prema dužnosti koju treba da obaviš, prema svom svakodnevnom životu i životnom putu, ona te, što je mnogo ozbiljnije, može dovesti do toga da umreš od utučenosti. Prema tome, inteligentni ljudi treba što pre da preokrenu svoje pogrešne stavove, da se preispitaju i da, u svetlu Božjih reči, spoznaju sami sebe i sagledaju razloge zbog kojih misle da im je sudbina loša. Oni treba da ustanove kako im je to dostojanstvo narušeno a srce povređeno, usled čega su se u njima javile negativne misli, poput one da im je sudbina loša, pa su zapali u negativnu emociju utučenosti od koje se nikad, čak ni do dan-danas, nisu oporavili. To je problem o kome bi trebalo da razmisliš i da ga preispitaš. Možda ti se nešto duboko urezalo u srce ili ti je neko rekao nešto ružno što je povredilo tvoje samopoštovanje, pa si pomislio da ti je sudbina loša i pao u utučenost; ili se možda, tokom odrastanja ili nekog drugog perioda tvog života, u tebi javila neka misao ili stav o Sotoni ili o svetu, zbog čega si pogrešno razumeo sudbinu i postao strašno osetljiv u pogledu toga da li ti je sudbina dobra ili loša; ili si možda, nakon što si u nekom trenutku doživeo nešto uznemiravajuće, postao osetljiv i počeo naročito ozbiljno da shvataš vlastitu sudbinu, da bi zatim počeo da se sve strastvenije posvećuješ promeni vlastite sudbine – sve su to stvari koje bi trebalo da ispitaš. Ipak, bez obzira na to kako ćeš te stvari ispitati, ono što bi na kraju trebalo da shvatiš je sledeće: svoju sudbinu ne treba da ocenjuješ na osnovu vlastitih misli i stavova o tome šta je dobra ili loša sudbina. Životna sudbina neke osobe u Božjim je rukama i Bog ju je odavno uredio; to nije nešto što ljudi mogu da promene. Nasuprot tome, svaki čovek može sȃm za sebe da odabere put kojim će se u životu kretati, kao i to da li će njegov život imati neku vrednost. Možeš odabrati da ti život bude vredan, da živiš za vredne stvari, da svoj život posvetiš Stvoriteljevim planovima i Njegovom upravljanju, i da živiš za pravednu stvar čovečanstva. Možeš, naravno, da odlučiš da ne živiš za pozitivne stvari, već da svoj život posvetiš trci za slavom i novcem, za poslovnom karijerom, bogatstvom i belosvetskim trendovima. Možeš da se opredeliš za život bez ikakve vrednosti i da budeš nalik nekom od onih hodajućih mrtvaca. Sve su to opcije koje ti stoje na raspolaganju.

Jeste li, zahvaljujući ovakvom razgovoru u zajedništvu, razumeli da li su mišljenja i stavovi ljudi koji stalno govore da im je sudbina loša ispravni ili pogrešni? (Pogrešni su.) Očigledno je da se ti ljudi osećaju utučeno zato što su zaglibili u ekstremizam. Usled toga što ih, zbog tih ekstremnih mišljenja i stavova, obuzima ekstremno osećanje utučenosti, oni nisu u stanju da se pravilno suoče sa onim što im se u životu dešava, ne mogu normalno da koriste funkcije koje bi ljudi trebalo da imaju, niti da ispunjavaju dužnosti, odgovornosti i obaveze stvorenog bića. Zato su istovetni svim onim raznim tipovima ljudi koji potonu u negativne emocije, o kojima smo govorili na našem poslednjem druženju. Mada ljudi koji misle da ih prati loša sudbina veruju u Boga i u stanju su da se odreknu nekih stvari, da daju sebe za Boga i da Ga slede, oni su isto tako nesposobni da svoje dužnosti u Božjoj kući obavljaju nesputano, oslobođeno i opušteno. Zašto su nesposobni za to? Zato što u sebi gaje jedan broj ekstremnih i nenormalnih mišljenja i stavova, zbog kojih se u njima rađaju ekstremna osećanja. Kao posledica tih ekstremnih osećanja, način na koji oni sude o stvarima i na koji razmišljaju, kao i njihovi stavovi o stvarima, izviru iz jednog ekstremnog, netačnog i iskrivljenog stanovišta. Posmatrajući druge ljude i probleme sa tog ekstremnog i pogrešnog stanovišta, oni nastavljaju da žive, da gledaju na ljude i stvari, da se ponašaju i da deluju upravo pod uticajem i dejstvom te negativne emocije. Naposletku, bez obzira na to kako žive, oni su toliko umorni da ne mogu da prikupe nimalo elana za svoju veru u Boga i stremljenje ka istini. Ma kako da odluče da žive svoj život, oni svoju dužnost ne mogu da obavljaju pozitivno ni aktivno, a uprkos tome što već dugi niz godina veruju u Boga, nikada se ne fokusiraju na to da svoju dužnost obavljaju svim srcem i dušom ili makar na zadovoljavajući način, a još manje se, naravno, bave stremljenjem ka istini ili praktičnim delovanjem u skladu sa istina-načelima. Zašto je to tako? Kad se sve sabere i oduzme, razlog za to leži u njihovom uverenju da ih prati loša sudbina, koje ih vodi u osećanje duboke depresije. Sasvim se obeshrabre, nemoćni su poput hodajućih leševa, gube svaku vitalnost i ne pokazuju nikakvo pozitivno niti optimistično ponašanje, a kamoli snagu i rešenost da se s odanošću posvete vlastitoj dužnosti, odgovornostima i obavezama. Umesto toga, oni se iz dana u dan nerado hvataju ukoštac sa vlastitom aljkavošću, probijajući se kroz život besciljno, sa zbrkom u glavi, pa čak i potpuno nesvesno. Pritom čak pojma nemaju koliko dugo će se još tako smucati. Naposletku im ne preostaje ništa drugo, do da sami sebe opominju rečima: „Ah, naprosto ću nastaviti da se smucam okolo dokle god mogu! Ako crkva bude poželela da me izopšti i eliminiše, kad jednog dana budem posustao, neka tako i učini. Za sve je kriva moja loša sudbina!” Kao što vidiš, oni su čak i na rečima krajnje malodušni. To osećanje utučenosti nije tek nekakvo loše raspoloženje; mnogo je važnije to što ono deluje razorno na čovekove misli, na njegovo srce i njegove težnje. Ako nisi u stanju da svoje osećanje utučenosti brzo i pravovremeno preokreneš, ono ne samo da će uticati na čitav tvoj život, već će ti potpuno uništiti život i odvesti te u smrt. Čak i ako zaista veruješ u Boga, nećeš moći da zadobiješ istinu, niti da postigneš spasenje i naposletku ćeš umreti. Upravo zbog toga, svi oni koji misle da ih prati loša sudbina treba sada da se probude; treba da shvate da uopšte nije dobro stalno mozgati o tome da li ti je sudbina dobra ili loša, stalno stremiti ka nekakvoj sudbini i neprestano se brinuti za svoju sudbinu. Ako svoju sudbinu uvek uzimaš zaozbiljno, onda ćeš, pri suočavanju čak i s neznatnim smetnjama i razočaranjem, ili s neuspehom, posrnućima i sramom, veoma brzo poverovati kako je za sve to kriva tvoja loša sudbina i zla sreća. I tako ćeš se, iz dana u dan, podsećati da te prati loša sudbina, da tvoja sudbina nije dobra kao kod drugih ljudi, i stalno ćeš iznova potanjati u utučenost, bićeš okružen, sputan i zahvaćen tom negativnom emocijom utučenosti, od koje nikako ne možeš da pobegneš. Sve je to prilično zastrašujuće i veoma opasno. Uprkos tome što zbog tog osećanja utučenosti nećeš postati nadmeniji ni lažljiviji, niti ćeš razotkriti vlastitu zlobu, nepopustljivost ili neke druge iskvarene naravi, iako te to osećanje neće dovesti do nivoa na kojem ćeš pokazati svoju iskvarenu narav i prkositi Bogu, ili otkriti iskvarenu narav i kršiti istina-načela, ili izazivati prekide i ometanja ili činiti zlodela, to osećanje utučenosti, u suštini govoreći, ipak predstavlja najozbiljniju manifestaciju čovekovog nezadovoljstva stvarnošću. To ispoljavanje nezadovoljstva stvarnošću je, po svojoj suštini, ujedno i nezadovoljstvo prema Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima. A kakve su posledice po čoveka koji je nezadovoljan Božjom suverenošću i uređenjima? Posledice su, bez sumnje, veoma ozbiljne i u najmanju ruku će te dovesti do toga da prkosiš Bogu i buniš se protiv Njega, učiniće te nesposobnim da prihvatiš Božje izjave i ono čime te On snabdeva, pa nećeš moći da razumeš, niti ćeš hteti da slušaš Božja učenja, uveravanja, podsećanja i upozorenja. Pošto si ispunjen osećanjem utučenosti, ne možeš da prihvatiš aktuelne Božje izjave i nikako ne možeš da prihvatiš realistično Božje delo, kao ni prosvećenje, smernice, pomoć, podršku i sve ostalo što ti Sveti Duh pruža. Iako Bog deluje, ti ne možeš to da osetiš; iako Bog i Sveti Duh deluju, ti to ne možeš da prihvatiš. Ne možeš da prihvatiš te pozitivne stvari, te Božje zahteve i sve ono što ti pruža; srce ti je ispunjeno i zaokupljeno isključivo tim osećanjem utučenosti, a ništa od onoga što Bog čini nema nikakvog uticaja na tebe. Na kraju ćeš propustiti svaki korak Božjeg dela, svaku fazu Njegovih izjava, pa čak i svaku etapu dela Božjeg i sve ono čime te On snabdeva. Kad Božje izjave i svi koraci Njegovog dela budu završeni, ti i dalje nećeš biti u stanju da se rešiš svog osećanja utučenosti, nećeš moći da ga ostaviš iza sebe, ostaćeš okružen i ispunjen osećanjem utučenosti, i tako ćeš propustiti celokupno Božje delo. A propustiš li celokupno delo Božje, na kraju ćeš se suočiti s otvorenim Božjim sudom i osudom čovečanstva, a tada će Bog objaviti kraj ljudskoga roda. Tek tada ćeš shvatiti: „Avaj, treba da preispitam sebe i da napustim ovo osećanje utučenosti, treba više da čitam Božje reči, da dođem pred Boga i zatražim od Njega pomoć i podršku, treba da tražim da me snabde, da iznađem način da prihvatim Njegov sud i grdnju i da budem očišćen, kako bih mogao da se potčinim Njegovoj suverenosti i uređenjima.” Prekasno! Propustio si svoju priliku. Prekasno je da se sada budiš, a šta je to što te čeka? Udaraćeš se u grudi, zapomagaćeš i bićeš ispunjen kajanjem. Iako utučenost predstavlja samo vrstu emocije, zbog njene prirode i vrlo ozbiljnih posledica koje donosi trebalo bi da pažljivo ispitaš sebe i da tom osećanju utučenosti nikako ne dozvoliš da ovlada tobom, kao ni da upravlja tvojim mislima i ciljevima kojima težiš. Treba da se rešiš tog osećanja i ne dozvoliš mu da postane kamen spoticanja na tvom putu stremljenja ka istini ili bedem koji te sprečava da stupiš pred Boga. Ako to ne možeš jasno da shvatiš ili ako preispitivanjem otkriješ u sebi to ozbiljno osećanje utučenosti, treba momentalno da promeniš kurs, da napustiš tu emociju i ostaviš iza sebe osećanje utučenosti. Nemoj se uporno držati trenutnog kursa i tvrdoglavo misliti: „Ma šta Bog govorio ili radio, znam da mi je sudbina loša. Sa lošom sudbinom, i treba da se osećam utučeno. Treba naprosto da prihvatim tu lošu sudbinu i napustim svaku nadu.” Suočavati se sa svime što se dešava sa tako negativnim stavom krajnje je svojeglavo i tvrdoglavo. Čim ustanoviš da te muči osećanje utučenosti, trebalo bi da napraviš zaokret i rešiš se toga što brže možeš. Ne čekaj da ono potpuno preuzme kontrolu nad tobom, jer će tada biti kasno da se probudiš i to shvatiš.

Recite Mi, da li verovanje u sudbinu predstavlja izraz stremljenja ka istini? (Ne predstavlja.) Koji je, dakle, ispravan stav koji bi ljudi trebalo da zauzmu kad pristupaju pitanju sudbine? (Treba da veruju u Božje orkestracije i uređenja i da im se potčine.) Tako je. Ako se čovek neprestano fokusira na to da li mu je sudbina dobra ili loša, koji problem može time da reši? A da li je ispravno stanovište ako čovek priznaje da mu je sudbina loša, ali pritom veruje da mu je tu lošu sudbinu Bog uredio i orkestrirao, i spreman je da se potčini Božjoj suverenosti i uređenjima? (Nije ispravno.) Zbog čega je takvo stanovište pogrešno? (Zato što se i ono zasniva na tumačenju da čovekova sudbina može biti dobra ili loša.) Je li to neko pravilo? Koju istinu ljudi ovde treba da razumeju? (Za sudbinu se ne može reći ni da je dobra ni da je loša. Sve što Bog predodredi je dobro i ljudi treba da se povinuju svim Božjim orkestracijama.) Ljudi treba da veruju da sudbinu orkestrira i uređuje Bog, a pošto je ona u celosti orkestrirana i uređena od strane Boga, ljudi je ne mogu ocenjivati kao dobru ili lošu. Ocenu o tome da li je nečija sudbina dobra ili loša ljudi donose na osnovu vlastitih stanovišta, mišljenja, naklonosti i osećanja, njihov se sud bazira na njihovim stavovima i uobraziljama, i nije u skladu sa istinom. Neki kažu: „Sudbina mi je predivna, jer sam rođen u porodici koju čine sve sami vernici. Na mene nikada nije uticalo okruženje sveta nevernika i nikad nisam pao pod uticaj, niti bio zaveden ili naveden na pogrešan put trendovima nevernika. Mada je i moja narav iskvarena, odrastao sam u crkvi i nikada nisam krenuo stranputicom. Imam tako dobru sudbinu!” Da li je ispravno to što govore? (Nije.) A zašto nije? (Bog je predodredio da budu rođeni u porodici sačinjenoj od vernika, to je zasluga Božje suverenosti i uređenja. To nikakve veze nema s njihovom dobrom ili lošom sudbinom.) Tako je, pogodili ste pravo u centar. Za to su zaslužni Božja suverenost i Njegova uređenja. To je jedan način na koji Bog uređuje ljudske sudbine i sprovodi suverenost nad njima, i jedan od oblika koje sudbina može da poprimi – ljudi o tome ne smeju da sude na osnovu svog uverenja o tome da li im je sudbina dobra ili loša. Kako biste, dakle, opovrgli stav onih koji kažu da im je sudbina dobra zato što su rođeni u hrišćanskoj porodici? Mogli biste im reći: „Ako kažeš da ti je sudbina dobra samo zato što potičeš iz hrišćanske porodice, to znači da ko god nije rođen u hrišćanskoj porodici ima lošu sudbinu. Da li tvrdiš da je sudbina, koju je svim tim ljudima Bog uredio, loša?” Da li je ispravno opovrgavati ih na taj način? (Jeste.) To je sasvim ispravan način opovrgavanja. Takvim opovrgavanjem ti zapravo dokazuješ da je njihova tvrdnja da svi ljudi koji potiču iz hrišćanskih porodica imaju dobru sudbinu neodrživa i da nije u skladu sa istinom. Da li je sada vaše mišljenje o dobroj ili lošoj sudbini ispravnije? (Jeste.) Od raznih stavova koje ljudi imaju po pitanju vere u sudbinu, koji je stav najispravniji, najprikladniji i najviše u skladu sa istinom? Kao prvo, sud o tome da li je nečija sudbina dobra ili loša ne sme se donositi sa stanovišta svetovnih ljudi. Nadalje, treba da verujete da sudbinu svakog pripadnika ljudske rase uređuje Božja ruka. Neki se pitaju: „Da li to što ljudske sudbine uređuje Božja ruka znači da ih Sȃm Bog uređuje?” Ne znači. Postoji čitavo mnoštvo načina, sredstava i kanala kroz koje Bog uređuje ljudske sudbine, kao i komplikovane pojedinosti u duhovnom carstvu vezi s tim, o kojima ovde neću govoriti. Stvar je veoma složena, ali, uopšteno govoreći, sve to uređuje Stvoritelj. Neka od tih uređenja lično obavlja Sȃm Bog za različite vrste ljudi, dok neka druga zahtevaju razvrstavanje raznih tipova i grupacija ljudi, u skladu sa propisima, upravnim odlukama, načelima i sistemima koje je uspostavio Bog; nakon toga, u skladu s kategorijom ljudi kojoj pripada i sa putanjom sudbine koju mu je Bog zacrtao, sudbina svakog čoveka se uređuje i formuliše u duhovnom carstvu, i tada se on rađa. Radi se o veoma složenom pitanju, ali je bitno da, generalno govoreći, sve to uređuje Bog i sve to potpada pod Njegovu suverenost. Božja suverenost i uređenja obuhvataju načela, zakone i pravila Njegove suverenosti i Njegovih uređenja. Tu nema ničeg dobrog ni lošeg, za Boga je sve to, naravno, prirodna stvar koja se tiče uzroka i posledica. Kada je reč o osećanjima ljudi u vezi sa sudbinom, ta osećanja mogu biti dobra ili loša, a sudbina im može biti takva da im sve ide glatko od ruke ili da nailaze na puno prepreka, mogu imati teške ili nesrećne sudbine – ali nikako ne može biti dobrih i loših sudbina. Kakav stav ljudi treba da zauzmu prema sudbini? Treba da se povinuješ uređenjima Stvoritelja, da u svim Njegovim uređenjima aktivno i energično tražiš svrhu i smisao Stvoritelja, da postigneš razumevanje istine, da u ovom životu koji ti je Bog uredio počneš da koristiš svoje najbolje funkcije, da obavljaš dužnosti, odgovornosti i obaveze stvorenog bića i da svoj život učiniš smislenijim i vrednijim, sve dok Stvoritelj ne bude konačno bio zadovoljan tobom i dok te ne upamti. Naravno, bilo bi još bolje ako bi, zahvaljujući svom traganju i energičnim naporima, uspeo da postigneš spasenje – to bi za tebe bio najbolji ishod. U svakom slučaju, što se sudbine tiče, najprikladniji stav koji ljudi treba da zauzmu nije stav bezobzirne osude i definisanja, ili korišćenja ekstremnih metoda za obračunavanje sa sudbinom. Još manje bi, naravno, trebalo da se vlastitoj sudbini opiru, da je biraju ili menjaju; umesto toga, treba da je svim srcem cene, da tragaju za njom, istražuju je i usklađuju se s njom, pre no što se s njom na pozitivan način suoče. Konačno, u životnom okruženju i na životnom putovanju koje ti je Bog odredio, treba da tražiš način ponašanja kojem te je Bog podučio, da tražiš put kojim Bog zahteva da ideš, da proživiš sudbinu kakvu ti je Bog ovako uredio, da bi na kraju dobio Njegov blagoslov. Kad budeš doživeo sudbinu kakvu ti je Stvoritelj na ovaj način uredio, ne samo što ćeš početi da ceniš tugu, setu, suze, bol, frustracije i neuspeh, nego ćeš, što je mnogo važnije, iskusiti radost, spokoj i utehu, kao i prosvećenje i prosvetljenje istinom koju ti je Bog podario. Štaviše, kad na svom životnom putu budeš zalutao, kad se budeš suočio sa frustracijama i neuspehom i kad budeš morao da doneseš neku odluku, osetićeš kako te Stvoritelj usmerava, i naposletku ćeš razumeti, doživeti i shvatiti kako da živiš najsmislenijim životom. Otad pa nadalje, nikada više nećeš zalutati u životu, nećeš se nikad više naći u stanju konstantne strepnje i, naravno, nikada se više nećeš požaliti na svoju lošu sudbinu, a kamoli potonuti u osećanje utučenosti zbog toga što misliš da te prati loša sudbina. Ako zauzmeš ovakav stav i upotrebiš ovaj metod pri suočavanju sa sudbinom koju ti je Stvoritelj uredio, ne samo što će tvoja ljudskost postati normalnija, ne samo što ćeš poprimiti normalnu ljudskost i oformiti mišljenja, stavove i načela o tome kako da posmatraš stvari iz domena normalne ljudskosti, nego ćeš, naravno, ujedno steći razumevanje i stavove o smislu života kakve nevernici nikada neće imati. Nevernici se stalno pitaju: „Odakle dolazimo? Kuda idemo? Zašto smo živi?” Uvek se nađe neko ko postavlja ovakva pitanja – i do kakvih odgovora naposletku dolazi? Umesto odgovora, stalno mu se otvaraju nova pitanja. Zašto nevernici ne mogu da pronađu odgovore na ta pitanja? Mada pojedini inteligentni ljudi veruju u sudbinu, oni pojma nemaju kako da pristupe pitanju sudbine, niti kako da se postave prema brojnim teškoćama, frustracijama, neuspesima i nezadovoljstvu, koje im sudbina donosi; takođe ne umeju da objasne stvari zbog kojih, iako im se sudbinski dešavaju, osećaju sreću i radost – oni ne znaju kako da se nose s njima. Čas kažu da im je sudbina dobra, da bi već u sledećem trenutku tvrdili kako je zapravo loša; čas kažu da im je život srećan, a odmah zatim tvrde da nemaju sreće u životu – pritom, obe tvrdnje izgovaraju ista usta. Jedno govore kad su srećni, a nešto sasvim suprotno kad su nesrećni; kad im sve ide od ruke kažu jedno, a čim naiđu na neku poteškoću tvrde nešto sasvim drugo; sami govore kako su nesrećni, da bi, zatim, takođe sami tvrdili kako imaju dobru sudbinu. Očigledno je da im baš ništa u životu nije jasno i da ništa ne razumeju. Neprekidno bauljaju u magli i žive u potpunoj i bezizlaznoj konfuziji. Prema tome, ljudi treba jasno da razumeju i da pred očima imaju jasnu sliku puta kojim treba ići, u smislu pravilnog odnosa prema sudbini, onoga što treba činiti i načina na koji se treba suočiti s ovim važnim životnim pitanjem. Kad to pitanje razreše, njihovi stavovi prema sudbini trebalo bi da budu relativno korektni i usklađeni sa istina-načelima, nakon čega ti njihovi stavovi nikada više neće zalaziti u krajnosti.

Jesu li sve ove izjave o sudbini, o kojima sam vam upravo besedio, u skladu sa istinom? (Jesu.) Znate li po čemu su karakteristične izjave koje su u skladu sa istinom? (Po tome što, kad ih čuju, ljudima sve postaje jasnije i mnogo su opušteniji.) (Te izjave su veoma praktične, jer govore o načinima praktičnog delovanja.) Upravo tako, one su veoma praktične; preciznije je tako reći. Ima čak i još preciznijih načina da se takve izjave opišu. Ko se sledeći javlja za reč? (Te izjave mogu da reše aktuelne probleme ljudi.) To je efekat njihove praktičnosti. One mogu da rešavaju probleme upravo zato što su praktične. Budući da ljudi veruju u sudbinu, dok im se u mislima stalno prepliće ideja o dobroj i lošoj sudbini, recite Mi – da li su oni, duboko u svom srcu, slobodni ili sputani? (Oni su sputani.) Ako ne razumeš istinu, stalno ćeš biti sputan tom idejom. Kad istinu budeš razumeo, osim shvatanja da je to praktično i da vidiš put kojim treba da napreduješ, šta ćeš još osećati? (Slobodu.) Tako je, bićeš nesputan i osećaćeš se slobodno. Kad budeš uvideo put praktičnog delovanja i kad više ne budeš zarobljen, zar tvoj duh tada neće biti slobodan? Svi ti iskrivljeni i apsurdni stavovi neće ti više sputavati misli, niti vezivati ruke i noge; imaćeš pred sobom put koji treba da slediš, a ti stavovi neće više upravljati tobom. Kad budeš odslušao Božju propoved o ljudskoj sudbini, osetićeš slobodu i kazaćeš: „Ah, tako znači stoje stvari! Avaj, koliko je moje dosadašnje shvatanje sudbine bilo iskrivljeno i ekstremno! Sada, međutim, ja sve to razumem i više me ne muči pogrešna zamisao da sudbine mogu biti dobre ili loše. To me uopšte više ne dotiče. Da ovo nisam shvatio, zauvek bih svoju sudbinu smatrao čas dobrom a čas lošom i stalno bih oko toga razbijao glavu! Neprestano bih se brinuo zbog toga.” Kad tu istinu budeš razumeo, imaćeš put koji treba da slediš, doći ćeš do pravilnog mišljenja po tom pitanju i imaćeš pred sobom ispravan put praktičnog delovanja – što, drugim rečima, znači da ćeš biti nesputan i slobodan. Prema tome, da bi razlučio da li su nečije reči istinite i u skladu sa istina-načelima, moraš da saslušaš te reči i da razaznaš da li su one praktične ili nisu; ujedno treba da posmatraš da li si, saslušavši te reči, uspeo da razrešiš svoje probleme i poteškoće – ako jesi, osetićeš se nesputano i slobodno, kao da su ti sa nogu upravo skinuli teške okove. Prema tome, svaki put kad budeš razumeo neko istina-načelo, moći ćeš da rešiš odgovarajuće probleme i da deo istine sprovedeš u delo, usled čega ćeš se osećati nesputano i slobodno. Zar ishod neće biti upravo takav? (Hoće.) Da li sada razumete kakav je tačno efekat istine? (Da.) Koje efekte istina može da ostvari? (Može učiniti da se ljudski duh oseća nesputano i slobodno.) Da li je to jedini efekat istine? Samo to jedno osećanje? (Ona prvenstveno otklanja pogrešne i radikalne stavove koje ljudi gaje prema nekim stvarima. Kad na neke stvari počnu da gledaju na način koji je čist i u skladu sa istinom, ljudi će osetiti da im je duh oslobođen i neće ih više sputavati ni ometati sve one negativne stvari koje potiču od Sotone.) Pored osećanja nesputanosti i slobode, od ključne je važnosti to što će ti istina omogućiti da zakoračiš u određenu istina-stvarnost, nakon čega više nećeš biti sputan ni pokoleban pogrešnim i iskrivljenim mišljenjima i stavovima. Njihovo mesto zauzeće načela za sprovođenje istine u delo, a ti ćeš tada moći da uđeš u tu istina-stvarnost. Ovim ujedno završavam besedu o načinima ispoljavanja ljudi koji se osećaju utučeno zbog toga što misle da ih prati loša sudbina.

Još jedan od razloga zbog kojih neki ljudi postaju utučeni, pritom čak ne misleći da im je sudbina toliko loša, jeste taj što im se čini da baš nikad nemaju sreće i da im se u životu nikad ništa ne dešava, pa se osećaju kao u onoj izreci nevernika: „Bog sreće me uvek zaobiđe”. Mada okolnosti u kojima žive ne smatraju preterano lošim i uprkos tome što su visoki rastom i zgodni, što su obrazovani, nadareni i sposobni kao delatnici, oni se ipak pitaju zbog čega im bog sreće nikad nije bio naklonjen. Oni su, usled toga, stalno nezadovoljni i stalno misle kako nemaju sreće. To počinje one godine kada treba da izađu na prijemni ispit za upis na fakultet, kada im je srce ispunjeno nadom da će biti primljeni, a na sam dan ispita dobiju grip i padnu u groznicu. Naravno, zbog bolesti ostvaruju lošiji učinak na ispitu, pa ostaju za svega dva ili tri poena ispod crte. Tada oni ovako razmišljaju: „Kako je moguće da sam baš toliki baksuz? Dobar sam student i uglavnom veoma marljivo učim. Zašto sam, od svih mogućih dana, baš na dan ispita morao da dobijem groznicu? To je, prosto, loša sreća. Pobogu! Zar da pokleknem na prvom važnom događaju u svom životu. I šta sad da radim? Nadam se da ću ubuduće biti bolje sreće.” Kasnije u životu, međutim, oni se susreću s mnoštvom različitih problema i poteškoća. Primera radi, neka firma zapošljava novo osoblje, ali, taman kad su se spremali da podnesu prijavu, saznaju da su sva mesta već popunjena i da ta firma više nema potrebe za novim radnicima. Opet se pitaju: „Kako je moguće da sam toliko loše sreće? Zašto me svaka dobra prilika, kad god se pojavi, naprosto zaobiđe? Neviđen sam baksuz!” A kad se negde zaposle, već prvog dana na novom radnom mestu saznaju da su, koliko juče, neki drugi ljudi unapređeni na položaj menadžera, zamenika menadžera i načelnika odeljenja. Ma koliko naporno radili, nikakve vajde od toga; moraće da sačekaju sledeći krug unapređenja. Pošto im je učinak na radu dobar i nadređeni imaju prilično lepo mišljenje o njima, nadaju se da ih u narednom izvlačenju unapređenje neće mimoići, ali njihovi nadređeni naposletku dovedu menadžera odnekud, a oni opet ostaju kratkih rukava. Tada oni opet kažu sebi: „Pobogu! Izgleda da sam stvarno baksuz. Sreća baš nikako da zakuca na moja vrata – kao da mi bog sreće nikada nije bio naklonjen.” Kasnije, kad počnu da veruju u Boga, i budući da uživaju u pisanju, nadaju se da će im biti poverena neka dužnost u vezi s pisanjem tekstova, ali se na kraju ni u toj oblasti ne pokažu dobro i padnu na proveri. Tada ovako razmišljaju: „Kako sam mogao da padnem na ispitu kad mi pisanje obično ide veoma dobro? Bog me nije vodio i nije me prosvetio! Mislio sam da ću, zahvaljujući pisanju tekstova, moći više da pijem i jedem Božje reči i da ću moći bolje da razumem istinu. Prava je šteta što sam toliki baksuz. Imao sam dobar plan, ali se naprosto nije ostvario.” Na kraju, od velikog broja ponuđenih dužnosti biraju jednu, misleći: „Pridružiću se timu koji radi na širenju jevanđelja.” Rad u timu za širenje jevanđelja je odličan za početak, pa im se čini kako su konačno otkrili pravu dužnost, na kojoj će svoje veštine napokon moći dobro da upotrebe. Za sebe misle da su pametni i sposobni za taj posao, i spremni su da se bave praktičnim radom. Zahvaljujući svom trudu, uspevaju da postignu određene rezultate, pa tako postaju nadzornici. Naprave, međutim, nekakvu grešku, što dođe do ušiju njihovog sterešine. Kažu im da je to što su učinili suprotno načelima i da je negativno uticalo na rad crkve. Kada njihov tim bude orezan, saopšte im sledeće: „Odlično nam je išlo dok se ti nisi pojavio. Čim si došao, po prvi put smo bili orezani.” A ovi se iznova pitaju: „Je li to opet moj baksuzluk za sve kriv?” Posle nekog vremena i određenih premeštaja usled izmena u načinu obavljanja dela jevanđelja, oni sa mesta nadzornika bivaju vraćeni na položaj običnih članova tima i poslati u neka nova područja da šire jevanđelje. Tada ovako razmišljaju: „Oh, ne! Umesto da se uspinjem, ja padam sve niže. Pre no što sam došao, niko nikad nije bio preraspoređen, pa kako to da se tako velika preraspodela dešava baš nakon mog ulaska u tim? Sada, kad su me ovde poslali, moje su nade u pogledu unapređenja zakopane.” U tom području, naime, ima malo crkava, sa tek po nekoliko članova. Nailaze na brojne poteškoće u pokušaju započinjanja crkvenog dela, a uz to nemaju nikakvog iskustva. Treba im neko vreme da se snađu, a tu je još i jezička barijera – pa šta onda da rade? Pada im čak na pamet da od svega dignu ruke i da naprosto odu odatle, ali se ipak ne usuđuju da to učine; hteli bi da svoju dužnost dobro obave, ali to je toliko teško i iscrpljujuće, pa stoga misle: „Ah, mora da je opet u pitanju moja zla sreća! Kako da je preokrenem?” Kud god da se okrenu, udaraju glavom o zid, stalno im se čini kako nemaju sreće, uvek ih nešto sapliće i na svakom koraku nailaze na ogromne poteškoće. Mnogo su napora uložili da bi postigli nekakve rezultate i ugledali bar tračak nade za sebe, da bi se odmah zatim okolnosti promenile, a njihove nade raspršile, tako da nemaju drugog izbora osim da opet krenu ispočetka. Sve više padaju u depresiju, misleći: „Zašto mi je toliko teško da postignem barem neke rezultate i da zaslužim priznanje od drugih ljudi? Zašto je toliko teško steći čvrsto uporište u nekoj grupi ljudi? Zašto je toliko teško postati neko koga ljudi priznaju i vole? Zašto je toliko teško da sve ide kako treba i glatko? Zašto mi toliko toga u životu ide naopako? Zašto ima toliko prepreka? Zašto u svemu što radim nailazim na zid?” Konkretno govoreći, neki ljudi svoju dužnost nikad ne obavljaju dobro, ma gde da se nađu, te stoga uvek bivaju smenjeni i uklonjeni. Zbog toga postaju strašno utučeni i stalno misle da ih prati zla sreća, pa govore sebi: „Ja sam poput brzog konja kojeg niko ne primećuje. Ili, kao što stara izreka kaže, ’mnogo je brzih konja, ali malo onih koji mogu da ih prepoznaju.’ Ja sam, dakle, kao brzi konj koji još nije otkriven. Na kraju krajeva, kud god da krenem, ja naprosto nemam sreće i ništa ne mogu da postignem, niti mogu da se iskažem u bilo kojoj oblasti. Svoje prednosti nikako ne uspevam korisno da upotrebim, ne mogu da se pohvalim njima, niti da pomoću njih dobijem ono što želim. Ah, koliko sam zlosrećan! U čemu je stvar?” Stalno osećaju da ih prati zla sreća i svaki bogovetni dan provode u oblaku strepnje, misleći: „Oh, ne! Molim te, ne daj da me premeste na drugu dužnost”, ili: „Oh, ne! Molim te, ne dozvoli da se išta ružno desi”, ili: „Oh, ne! Molim te, ne dozvoli da se išta promeni”, ili: „Oh, ne! Molim te, ne dozvoli da dođe do nekih većih problema.” Ne samo što postaju utučeni, već se takođe osećaju užasno nelagodno, nemirno, razdražljivo i anksiozno. Stalno misle kako su loše sreće, pa su zbog toga strašno utučeni, a ta depresija izvire iz njihovog subjektivnog osećaja da ih prati loša sreća. Stalno im se čini da nemaju sreće, da nikada ne dobijaju unapređenje, da nikada neće biti vođe tima ili nadzornici i da nikada neće dobiti priliku da se izdvoje iz gomile. Te dobre stvari im se nikad ne dešavaju, a oni nikako ne uspevaju da shvate zašto je, pobogu, to tako. Razmišljaju otprilike ovako: „Ništa mi, ni u kom pogledu, ne nedostaje, pa zašto me onda ne vole ma gde da odem? Nikoga nisam uvredio, niti sam ikome hteo da učinim išta nažao, pa zašto sam onda tako loše sreće?” Pošto se stalno tako osećaju, njihovo osećanje depresije ih stalno podseća na to i govori im: „Ti si jedan baksuz, pa stoga nemoj biti zadovoljan samim sobom, nemoj da se šepuriš unaokolo i nemoj stalno da žudiš za isticanjem. Naprosto nemaš sreće, pa zato i ne pomišljaj na to da možeš postati starešina. Kad si već loše sreće, moraš pažljivije da obavljaš svoju dužnost i da se malo suzdržiš, čisto za slučaj da te jednog dana razotkriju i smene, ili za slučaj da te neko iza leđa prijavi i uhvati se za neku tvoju grešku ne bi li ti naškodio, ili za slučaj da uvek prednjačiš, pa napraviš neku grešku i budeš orezan. Čak i ako budeš postao starešina, i dalje ćeš neprestano morati da budeš pažljiv i oprezan, kao da hodaš po ivici sečiva. Nemoj biti nadmen, moraš da budeš ponizan.” Ta negativna emocija ih sve vreme podseća da treba da budu ponizni, da se šunjaju unaokolo podvijenog repa i da se više nikad ne ponašaju dostojanstveno. Ta ideja, misao, stanovište, odnosno svest o vlastitoj zloj sreći stalno ih podseća da ne smeju da budu pozitivni ni aktivni, da ne smeju da se ističu, niti da hodaju uzdignute glave. Umesto toga, moraju sve vreme da budu utučeni, ne usuđujući se da žive pred drugima. Čak i ako sa ostalima borave u istoj kući, moraju pronaći neko neupadljivo mesto na kojem će sedeti i biti neprimetni. Ne smeju odavati utisak preterane nadmenosti, jer čim počnu da se ponašaju iole nadmeno, zla sreća će ih odmah pronaći. Pošto ih osećanje depresije neprestano okružuje i stalno ih u dubini srca upozorava na sve te stvari, oni su plašljivi i oprezni u svemu što rade. U srcu uvek osećaju nelagodu, nikako ne uspevaju da pronađu svoje mesto i nikada nisu u stanju da se svim srcem, umom i snagom posvete ispunjavanju svojih odgovornosti i obaveza. Kao da se stalno od nečega brane i čekaju da se nešto dogodi. Brane se od nailaska loše sreće, odnosno od loših stvari i srama koje će im loša sreća doneti. Zbog svega toga, pored bitaka koje se vode u dubini njihovog srca, osećanje utučenosti je ono što ponajviše dominira nad načinima i metodama po kojima oni gledaju na druge ljude i stvari, po kojima se ponašaju i deluju. Uvek koriste dobru i lošu sreću kako bi odmerili vlastito ponašanje i ocenili da li na ispravan način gledaju na ljude i stvari, da li se ispravno ponašaju i deluju, pa ih upravo zbog toga stalno iznova obuzima osećanje utučenosti iz kojeg ne mogu da se izvuku, i upravo zbog toga ne mogu da se s pravilnim mišljenjem i stavom suoče s takozvanim „zlosrećnim” stvarima, niti da se pozabave i oslobode onoga što sami nazivaju svojim užasnim baksuzlukom. Upavši u takav začarani krug, oni su pod neprekidnom kontrolom i uticajem tog osećanja utučenosti. Uz veliki trud, oni nekako uspevaju da pred drugima otvore srce i da s njima porazgovaraju o svom stanju i idejama, da bi onda nešto, što bi neko od braće i sestara na nekom skupu slučajno ili namerno izgovorio, dirnulo u njihovo trenutno stanje i u srž njihovog problema, usled čega osećaju da im je povređen ponos i dostojanstvo. Pritom i dalje veruju da je sve to manifestacija njihove vlastite zle sreće, pa ovako razmišljaju: „Vidiš li? Toliko mi je bilo teško da drugima ispričam ono što mi leži na srcu, a čim sam to uradio, neko se za to uhvatio i sad bi da mi naškodi. Stvarno sam loše sreće!” Ti ljudi veruju da je za sve kriva njihova loša sreća i da se, kad je neko nesrećan, doslovno sve okreće protiv njega.

Šta je zapravo problem sa ljudima koji stalno misle da nemaju sreće? Koristeći isključivo sreću kao merilo, oni ocenjuju da li su im postupci ispravni ili pogrešni i biraju put kojim treba da idu, stvari koje treba da iskuse i probleme s kojima treba da se suoče. Da li je to ispravno ili pogrešno? (Pogrešno je.) Loše stvari oni opisuju kao nesrećne, a dobre kao srećne ili povoljne. Da li je takvo stanovište ispravno ili pogrešno? (Pogrešno je.) Pogrešno je procenjivati stvari iz takve perspektive. To su ekstremni i netačni metodi i merila za ocenjivanje. Zbog takvih metoda ljudi često padaju u utučenost, često se osećaju nelagodno, i čini im se kao da im baš ništa ne polazi za rukom i da nikad ne dobiju ono što žele, što ih naposletku dovodi u stanje konstantne anksioznosti, razdražljivosti i nelagode. Ako te negativne emocije ostanu nerazrešene, ti ljudi stalno padaju u utučenost i osećaju da im Bog nije naklonjen. Misle da Bog svima osim njima daruje blagodat i da Bog brine o svim ostalim ljudima, ali ne i o njima. „Zašto se uvek osećam nelagodno i anksiozno? Zašto se loše stvari uvek dešavaju baš meni? Zašto se samo meni nikad ništa dobro ne dešava? Sve što tražim jeste da mi se bar jedom nešto lepo desi!” Ako stvari posmatraš na ovako pogrešan način i sa ovako pogrešnog stanovišta, neminovno ćeš upasti u zamku dobre i loše sreće. A ako stalno iznova upadaš u tu zamku, neprestano ćeš biti utučen. Usred tog osećanja depresije, naročito ćeš biti osetljiv na to da li su stvari koje ti se dešavaju srećne ili nesrećne. To kad se dogodi, dokaz je da su stanovište i ideja dobre i loše sreće preuzeli kontrolu nad tobom. Kad jedno takvo stanovište upravlja tobom, tvoji pogledi i stavovi prema ljudima, događajima i stvarima izlaze izvan opsega savesti i razuma normalne ljudskosti, već zalaze u neku od krajnosti. A kad zapadneš u neku krajnost, nećeš više izaći iz utučenosti. Stalno ćeš iznova padati u depresiju, a čak i ako obično nisi depresivan, momentalno ćeš pasti u utučenost čim nešto pođe naopako ili ti se učini da te je zadesila loša sreća. Osećanje utučenosti uticaće na tvoje normalno rasuđivanje i odlučivanje, pa čak i na tvoja osećanja sreće, besa, tuge i radosti. Delovanjem na tvoju sreću, bes, tugu i radost, ta emocija će poremetiti i uništiti tvoj učinak u pogledu obavljanja dužnosti, kao i tvoju spremnost i želju da slediš Boga. Kad sve te pozitivne stvari budu uništene, onih nekoliko istina koje si uspeo da razumeš odneće vetar i neće ti više biti ni od kakve koristi. Upravo zbog toga, kad upadneš u taj začarani krug, biće ti jako teško da primeniš ono malo istina-načela koja si razumeo. Jedino u trenucima kad ti se čini da te sreća prati i kad nisi opterećen utučenošću, ti nevoljno plaćaš izvesnu cenu, trpiš malo nedaća i pokazuješ zrno iskrenosti, dok radiš ono što si voljan da uradiš. Ali zato, čim osetiš da te je sreća napustila i da ti se ponovo dešava nešto malerozno, veoma brzo utučenost ponovo preuzima kontrolu nad tobom, a iskrenost, odanost i spremnost da podnosiš nedaće momentalno te napuštaju. Prema tome, ljudi koji misle da ih prati loša sreća i koji sreću shvataju veoma ozbiljno isti su kao i oni koji misle da imaju lošu sudbinu. Njihova su osećanja često veoma ekstremna – tačnije, oni često skliznu u negativne emocije, poput utučenosti. Izrazito su negativni i slabi, a skloni su čak i naglim promenama raspoloženja. Kad im se učini da ih sreća prati, ispunjeni su radošću, kipe od snage, pa mogu da trpe nedaće i da plaćaju cenu; u stanju su da noću spavaju kraće i da tokom dana manje jedu, spremni su da podnesu svaku teškoću, a ako se na trenutak zbog nečega uzbude, rado će i život za to dati. Međutim, onog trenutka kad pomisle da im je sreća u poslednje vreme okrenula leđa i da im ništa ne polazi za rukom, srce im odmah obuzima osećanje utučenosti. Odriču se svih ranije datih zakletvi i odluka i najednom su, kao izduvani balon, nesposobni da prikupe iole snage, ili su kao pihtije, bezvoljni da išta kažu ili urade. Oni tada otprilike ovako razmišljaju: „Istina-načela, stremljenje ka istini, postizanje spasenja, pokornost prema Bogu – ništa od toga nema nikakve veze sa mnom. Sve je uzaludno – ja, naprosto, nemam sreće i nikada neću postići spasenje, ma koliko istina sproveo u delo i ma koliku cenu platio. Svršeno je sa mnom. Nalik sam amajliji koja donosi nesreću, ja sam jedan nesrećnik. Uostalom, neka bude kako mora biti, ionako sam nesrećan!” Takvi ljudi su, dakle, u jednom trenutku, kao naduvani balon koji samo što se nije rasprsnuo, da bi se već u sledećem potpuno izduvali. Zar to nije problematično? Kako je taj problem nastao? Koji je njegov osnovni uzrok? Oni neprekidno motre na vlastitu sreću, baš kao da prate berzanske tokove, ne bi li ustanovili da li joj vrednost raste ili opada, da li treba da kupuju ili da prodaju. Stalno su nervozni, užasno osetljivi u pogledu vlastite sreće i neverovatno tvrdoglavi. Ovako ekstremne osobe često padaju u utučenost zato što su previše zabrinute za vlastitu sreću i žive shodno svojim raspoloženjima. Ukoliko su loše volje, čim ujutru ustanu iz kreveta, oni ovako razmišljaju: „Oh, ne! Kladim se da mi današnji dan neće biti srećan. Već nekoliko dana mi igra kapak na levom oku, jezik mi je utrnuo, a i mozak mi radi usporeno. Ugrizao sam se za jezik dok sam ručao, a i noćas nisam ništa dobro sanjao.” Ili pak kažu u sebi: „Prve reči koje sam danas čuo zvučale su kao loše predskazanje.” Neprekidno su u stanju paranoje, po čitav dan razglabaju o tim besmislicama i prave nauku od njih. Svakoga dana i u svako doba užasno su zabrinuti za vlastitu sreću, za svoje usmerenje i raspoloženje. Pored toga, pažljivo motre na svaki pogled, stav, pa čak i boju glasa kojom im se crkvena braća i sestre obraćaju. Srce im je potpuno zaokupljeno tim stvarima, usled čega su konstantno utučeni. Mada su svesni da im stanje nije baš najbolje, oni se ne mole Bogu, niti traže istinu kojom bi svoje stanje razrešili i, bez obzira koje iskvarene naravi da pokazuju, uopšte ne obraćaju pažnju na njih, niti ih uzimaju zaozbiljno. Zar to nije ozbiljan problem? (Jeste.)

Da li ljudi koji stalno brinu o tome da li ih prati dobra ili loša sreća ispravno posmatraju stvari? Da li dobra i loša sreća uopšte postoje? (Ne.) Na osnovu čega tvrdite da ne postoje? (Ljudi s kojima se srećemo i stvari koje nam se događaju određeni su Božjom suverenošću i uređenjima. Nema dobre ni loše sreće; sve se dešava s razlogom i iza svega stoji neki smisao.) Je li ovo tačno? (Jeste.) To gledište je ispravno i predstavlja teorijsku osnovu za tvrdnju da sreća ne postoji. Sve što vam se događa, bilo dobro ili loše, sasvim je normalno, baš kao što se vreme menja s novim godišnjim dobom – ne može svaki dan da bude sunčan. Ne možeš da kažeš kako Bog uređuje vedre, ali ne i oblačne, kišovite, vetrovite i olujne dane. Sve je određeno Božjom suverenošću i uređenjima, i stvoreno prirodnim okruženjem. To prirodno okruženje nastaje u skladu sa zakonima i pravilima koje Bog uređuje i uspostavlja. Sve je to neophodno i nužno, što znači da su i vremenske prilike, ma kakve one bile, stvorene i generisane prirodnim zakonima. U tome nema ničeg dobrog ni lošeg – to samo ljudi osećaju kao dobro ili loše. Ljudi se ne osećaju dobro kad pada kiša, kad je oblačno ili vetrovito, ili kad se sruči grȁd. Naročito ne vole kišovito i vlažno vreme, jer ih tada obično bole zglobovi i osećaju slabost. Možda si i ti loše raspoložen tokom kišnih dana, ali možeš li reći da te ne služi sreća kad pada kiša? To je naprosto osećaj koji vremenske prilike bude u ljudima – sreća nema nikakve veze sa činjenicom da je vreme kišovito. Takođe možeš da kažeš da su sunčani dani dobri. Kad sunčano vreme, bez ijedne kapi kiše, potraje tri meseca, ljudi se osećaju dobro. Svakoga dana sija sunce, suvo je i toplo, uz tek po koji dašak blagog povetarca, pa mogu da izađu napolje kad god požele. Biljke, međutim, to ne mogu da izdrže, pa usevi stradaju zbog suše i te godine nema žetve. Da li je, dakle, zaista dobro sve ono što se tebi čini dobrim? Kad dođe jesen i kad ne budeš imao šta da jedeš, reći ćeš: „Avaj, nije dobro ni kad ima previše sunčanih dana u toku godine. Ako nema kiše, usevi stradaju, nema se šta obrati i ljudi gladuju.” U tom trenutku shvataš da ni beskrajni sunčani dani nisu dobri. Činjenica je da se ljudska osećanja u vezi s tim da li je neka stvar dobra ili loša zasnivaju isključivo na njihovim sebičnim motivima, željama i vlastitom interesu, a ne na suštini te konkretne stvari. Drugim rečima, pogrešna je osnova po kojoj ljudi ocenjuju da li je nešto dobro ili loše. Pošto im je osnova pogrešna, netačni su i zaključci do kojih na taj način dolaze. Ako se vratimo na temu dobre i loše sreće, sada svi znate da nijedna od tvrdnji vezanih za sreću ne pije vodu i da sreća ne može biti ni dobra ni loša. Ljudi, događaji i stvari sa kojima se susrećeš, bilo da su dobri ili loši, određeni su Božjom suverenošću i Njegovim uređenjima, te stoga treba da se suočiš s njima na pravilan način. Od Boga treba da prihvatiš sve što je dobro, ali i sve ono što je loše. Nemoj govoriti da te prati sreća kad ti se nešto dobro desi, ali ni da si loše sreće ako te zadesi nešto loše. Jedino što se može reći jeste da iz svih tih stvari ljudi mogu da izvuku određene pouke, pa zato ništa od toga ne bi trebalo da odbacuju, niti da izbegavaju. Zahvali Bogu na dobrim stvarima, ali Mu zahvali i na lošim, jer i dobre i loše stvari On uređuje. Dobri ljudi, događaji, stvari i okruženja pružaju pouke koje valja naučiti, ali se još više može naučiti od loših ljudi, događaja, stvari i okruženja. Sve su to iskustva i epizode koje bi trebalo da budu sastavni deo čovekovog života. Ne bi trebalo da ih ljudi ocenjuju na osnovu ideje o sreći. Kakva su, dakle, mišljenja i stanovišta onih ljudi koji na osnovu sreće ocenjuju da li je nešto dobro ili loše? Kakva je suština tih ljudi? Zbog čega oni toliku pažnju posvećuju dobroj i lošoj sreći? Da li se ti ljudi, koji se u velikoj meri fokusiraju na sreću, nadaju da ih prati dobra ili loša sreća? (Nadaju se da im je sreća dobra.) Tačno. Oni, u stvari, teže dobroj sreći i dobrim stvarima samo zato da bi mogli da ih iskoriste i da na njima profitiraju. Uopšte ne mare za to koliko drugi ljudi pate, niti koliko nedaća i poteškoća moraju da podnesu. Ne žele da im se dogodi ništa od onoga što oni smatraju nesrećom. Drugim rečima, ne žele da im se dogodi nijedna loša stvar: nikakva smetnja, nijedan neuspeh ni neprijatnost, nikakvo orezivanje, nijedna izgubljena stvar, nijedan gubitak i nijedna obmana. Ako im se bilo šta od toga dogodi, oni to smatraju lošom srećom. Ako im se išta loše desi, ma ko da je to uredio, znači da nemaju sreće. Hteli bi da im se dešavaju samo dobre stvari – od toga da budu unapređeni, da se istaknu u odnosu na druge ljude i da se okoriste na račun drugih, pa do toga da na nečemu profitiraju, da zarade puno para ili da budu postavljeni na visok položaj – to je ono što oni smatraju dobrom srećom. Ljude, događaje i stvari sa kojima se susreću oni uvek odmeravaju na osnovu sreće. Pritom oni teže dobroj, ali ne i lošoj sreći. Čim neka sitnica krene naopako, oni odmah pobesne, nerviraju se i postaju nezadovoljni. Otvoreno govoreći, takvi ljudi su naprosto sebični. Hteli bi da se okoriste na račun drugih ljudi, da za sebe izvuku neki profit, probiju se do vrha i izdvoje se iz gomile. Bili bi prezadovoljni kad bi se sve dobre stvari dešavale samo njima. To je njihova priroda-suština i njihovo pravo lice.

Svako u životu mora da savlada mnoge prepreke i neuspehe. Ima li čoveka čiji je čitav život ispunjen isključivo zadovoljstvom? Ima li ikoga ko nije doživeo nijedan neuspeh ni posrnuće? Ako ti ponekad ne ide baš sve naruku ili naiđeš na prepreke i doživiš neuspeh, nemoj za to da kriviš svoju lošu sreću, jer je to nešto što je trebalo da iskusiš. To je nešto nalik uravnoteženoj ishrani – moraš podjednako da jedeš kiselo, slatko, gorko i ljuto. Ljudi ne mogu da žive bez soli i moraju da jedu posoljenu hranu, ali ako uzimaju previše soli, stradaju im bubrezi. Tokom određenih godišnjih doba, morate da konzumirate malo zakiseljene hrane, ali ni u tome ne treba preterivati, jer kisela hrana loše deluje na zube i na želudac. Sve treba jesti umereno. Treba jesti kiselo, slano i slatko, ali takođe treba jesti i malo gorke hrane. Gorke namirnice povoljno deluju na neke unutrašnje organe, pa stoga ponekad treba pojesti i nešto gorko. Isto važi i za ljudski život. Većina ljudi, događaja i stvari, sa kojima ćete se susretati u svakoj etapi svog života, neće vam biti po ukusu. Zašto je to tako? Zato što različiti ljudi teže različitim stvarima. Ako trčiš za slavom, novcem, statusom i bogatstvom kako bi se izdigao iznad ostalih i ostvario ogroman uspeh, ili nešto tome slično, onda 99 odsto stvari neće biti po tvom ukusu. Baš kao kad ljudi kažu: sve je to loša sreća i baksuzluk. Ukoliko, međutim, prestaneš da razmišljaš o tome koliko si dobre ili loše sreće i ako na to počneš da gledaš smireno i pravilno, shvatićeš da većina tih stvari uopšte nije toliko nepovoljna ni teška za rešavanje. Kad otpustiš vlastite želje i ambicije, kad prestaneš da odbacuješ ili izbegavaš sve nevolje koje te zadese i kad te stvari prestaneš da odmeravaš po tome koliko si dobre ili loše sreće, tada ćeš na mnoge stvari koje si nekada smatrao lošim i zlosrećnim početi da gledaš kao na nešto dobro – loše stvari postaće dobre. Drugim rečima, promeniće se tvoj mentalitet i način gledanja na stvari, što će ti omogućiti da svoje životno iskustvo sagledaš iz drugačijeg ugla i da, ujedno, pobereš drugačije nagrade. To je zaista izvanredno iskustvo, koje će ti doneti nagrade o kojima ni slutio nisi. To je dobra, a ne loša stvar. Neki ljudi, recimo, uvek dobijaju priznanja, uvek bivaju unapređeni, stalno ih hvale i hrabre, braća i sestre često na njih gledaju sa odobravanjem i svi im zavide. Da li je to dobro? Većina ljudi misli da se te stvari ovim ljudima dešavaju zbog toga što je sreća na njihovoj strani. Kažu: „Vidi, taj momak je dobroga kova, rođen je pod srećnom zvezdom i uspeo je u životu – dobija dobre prilike i osvaja unapređenja. Zaista ga prati sreća!” Užasno mu zavide. Ispostaviće se, međutim, da je taj čovek posle nekoliko godina smenjen i ražalovan u običnog vernika. On zbog toga plače na sav glas i pokušava da se obesi, da bi posle nekoliko dana bio izbačen iz crkve. Je li to dobra sreća? Ako tako posmatramo, on je neizlečivi baksuz. Da li se, međutim, zaista radi o lošoj sreći? (Ne.) Ovde zapravo nije reč o njegovoj lošoj sreći, već o tome da nije sledio pravi put. A pošto nije sledio pravi put, dok su mu se događale stvari koje ljudi smatraju „srećnim”, one su za njega postale iskušenje, zamka i katalizator koji je pospešio njegovo uništenje. Da li je to dobro? Oduvek je želeo da bude unapređen, da bude za koplje ispred svih, da bude u centru pažnje i da mu sve ide kao po loju i u skladu s njegovim željama, ali šta se naposletku desilo? Zar nije uklonjen? To je rezultat kojem se mogu nadati svi oni koji ne slede pravi put. A traganje za dobrom srećom, samo po sebi, nije pravi put. Ljudi koji streme ka sreći postaraće se da odbace i izbegnu sve loše stvari, sve ono što ljudi obično smatraju nepoželjnim, sve ono što nije u skladu s njihovom ćudi i njihovim telesnim potrebama. Oni se tih stvari plaše, izbegavaju ih i odbacuju. Kad im se takvo nešto dogodi, oni to opisuju kao „lošu sreću”. Mogu li onda da streme ka istini ako misle da su loše sreće? (Ne mogu.) A misliš li da ljudi koji ne mogu da streme ka istini i koji uvek misle da su loše sreće mogu da idu pravim putem? (Ne.) Naravno da ne mogu. Prema tome, ljudi koji stalno jure za srećom, koji se uvek fokusiraju samo na sreću i kontempliraju isključivo o sreći, jesu ljudi koji ne slede pravi put. Takvi se ljudi ne posvećuju vlastitim dužnostima i ne slede pravi put, pa stoga neprestano padaju u utučenost. Oni to i zaslužuju, jer su sami za to krivi! Krivi su, jer idu pogrešnim putem! Zato i zaslužuju da potonu u utučenost. Da li je lako izaći iz te utučenosti? U stvari, to zaista jeste lako. Treba samo da napustiš pogrešna stanovišta i da ne očekuješ da sve ide kako treba, kao po loju, odnosno baš onako kako bi ti to hteo. Nemoj se plašiti stvari koje pođu naopako, nemoj im se opirati i nemoj ih odbacivati. Umesto toga, otpusti svoj otpor, smiri se, izađi pred Boga sa pokornim stavom i prihvati sve ono što Bog uređuje. Nemoj težiti takozvanoj „dobroj sreći” i nemoj odbacivati takozvanu „lošu sreću”. Svoje srce i celo svoje biće podaj Bogu, neka On sve obavi i orkestrira, a zatim se potčini Njegovim orkestracijama i uređenjima. Bog će ti dati sve što ti je potrebno, onda kada ti zatreba i taman onoliko koliko treba. Sva neophodna okruženja, ljude, događaje i stvari On će orkestrirati u skladu s tvojim potrebama i nedostacima, kako bi ti mogao da naučiš sve one lekcije koje treba da naučiš od ljudi, događaja i stvari na koje budeš nailazio. Ti, naravno, kao preduslov za sve to, moraš da poseduješ mentalitet pokornosti prema Božjim orkestracijama i uređenjima. Stoga, nemoj da težiš savršenstvu, nemoj da odbacuješ ni da se plašiš nepoželjnih, neprijatnih i nepovoljnih stvari i nemoj svoju utučenost da koristiš kako bi se iznutra opirao pojavi loših stvari. Ako, na primer, nekog pevača zaboli grlo, pa neku pesmu ne otpeva kako treba, on će pomisliti: „Baš nemam sreće! Zašto se Bog ne stara o mom glasu? Obično lepo pevam kad sam sȃm, a danas sam se pred svima obrukao lošim pevanjem. Nisam mogao da pogodim intonaciju i tempo mi je izmicao. Napravio sam budalu od sebe!” Dobro je kad napraviš budalu od sebe. To ti pomaže da uočiš vlastite nedostatke i da shvatiš koliko si sklon sujeti. To ti ukazuje na probleme i pomaže ti da jasno shvatiš kako nisi savršen. Nema savršenih ljudi i sasvim je normalno napraviti budalu od sebe. Svi ljudi ponekad naprave budalu od sebe i obrukaju se. Svi ljudi greše, doživljavaju neuspehe i svako ima svoje slabe strane. Uopšte nije loše napraviti budalu od sebe. Ako se duboko u sebi ne osećaš osramoćeno i ne padaš u depresiju kad napraviš budalu od sebe, to ne znači da si debelokožac; naprotiv, to znači da ne mariš da li će to što si od sebe napravio budalu narušiti tvoj ugled i znači da ti taština više ne zaokuplja misli. To znači da si sazreo u svojoj ljudskosti. To je divno! Zar to nije dobra stvar? Dobra je to stvar. Nemoj misliti da se nisi dobro pokazao ili da si loše sreće i nemoj tražiti objektivne uzroke svega toga. To je sasvim normalna stvar. Možeš da napraviš budalu od sebe, drugi ljudi mogu da naprave budalu od sebe, svako može od sebe da napravi budalu – na kraju ćeš shvatiti da su svi isti, da su sve to obični ljudi i smrtnici, da niko nije veći od drugih i da niko nije bolji od ostalih ljudi. Svako ponekad ispadne glup, pa niko zbog toga ne bi trebalo nikog drugog da ismeva. Kako budeš doživljavao brojne neuspehe, postepeno ćeš sazrevati u svojoj ljudskosti; a kad god se budeš ponovo susreo s takvim stvarima, one te više neće sputavati, niti će uticati na tvoje normalno obavljanje dužnosti. Ljudskost će ti biti normalna, a kad ti je ljudskost normalna, onda će i tvoj razum biti normalan.

Ljudi koji uživaju u stremljenju ka sreći jesu ljudi koji u svom životu teže bogatstvu i koji zalaze u krajnosti. Ono za čime ti ljudi teže pogrešno je i trebalo bi da to otpuste. Baš smo maločas razgovarali o tome kako se tim nepoželjnim stvarima treba baviti i kako im treba pristupati – da li vam je sada to jasno? Šta smo na tu temu rekli? (Ljudi treba da se potčine svemu što Bog orkestrira. Ne smeju težiti da postanu savršeni ljudi, ne smeju da se plaše stvari zbog kojih se osećaju neprijatno, kao ni nepovoljnih stvari koje bi se mogle desiti, a kad se one zaista i dese, ne smeju im se opirati koristeći svoje osećanje utučenosti.) Umiri svoj um i suoči se sa svim tim razmišljajući na pravi način. Kad ti se dese loše stvari, moraš poznavati pravi put da im pristupiš i rešiš ih, a čak i ako ne uspeš da se s njima izboriš na pravi način, ne smeš padati u utučenost. Ako doživiš neuspeh, pokušaj ponovo; u najgorem slučaju, iz neuspeha možeš izvući pouku, što je ipak bolje od protivljenja, opiranja, odbacivanja i bežanja. Šta god da ti se desi i sa čime god budeš morao da se suočiš u budućnosti, nikada ne smeš to da odbacuješ, niti da pokušavaš da pobegneš od toga, a kamoli da o tome ceniš na osnovu svog stava da te prati dobra ili loša sreća. Kad već priznaješ da je sve orkestrirano Božjom rukom, onda ne bi trebalo da sve te stvari odmeravaš sa stavom i mišljenjem da ti je sreća dobra ili loša, a još manje bi trebalo da odbacuješ loše stvari koje ti se događaju. Naravno, tim stvarima takođe ne bi trebalo da pristupaš sa osećanjem utučenosti. Umesto toga, treba da usvojiš proaktivan stav i pozitivno raspoloženje pri suočavanju i pristupu tim stvarima, kao i da vidiš koje lekcije možeš da naučiš i koje razumevanje možeš iz njih da izvučeš – to je ono što treba da uradiš. Zar onda tvoje misli i stavovi neće biti ispravni? (Biće ispravni.) Na taj način, kad ti se ponovo budu desile neke loše i nesrećne stvari, moći ćeš da im pristupiš u skladu s Božjim rečima, imaćeš ispravne misli i stavove, a tvoja ljudskost i razum postaće normalni. Ako to posmatraš iz ovog ugla, zar nije veoma važno imati ispravan stav? Zar nije od ključne važnosti jasno razumeti pitanje sudbine u skladu s Božjim rečima? (Jeste.) Pošto se već bližimo kraju našeg razgovora o takozvanoj dobroj i lošoj sreći, da li vam je sada sve to jasno? (Jeste.) Ako možete jasno da razumete suštinu problema te vrste, imaćete ispravan stav po pitanju sudbine.

Postoji, takođe, još jedan razlog zbog kojeg ljudi padaju u utučenost, a to je da se ljudima, pre no što dostignu punoletstvo ili nakon što stasaju, dešavaju neke naročite stvari; tada oni, naime, prave određene prestupe ili čine neke idiotske, glupe i neuke stvari. Štaviše, zbog tih prestupa i zbog svojih gluposti i idiotarija, oni padaju u utučenost. Tom vrstom utučenosti oni zapravo osuđuju sami sebe i na neki način ujedno određuju kojoj vrsti ljudi pripadaju. U prestupe ove vrste nipošto ne spadaju slučajevi kad oni naprosto nekoga opsuju ili ga iza leđa ocrne, i slične gluposti, već su to pre stvari koje se tiču sramoćenja, povreda nečije ličnosti i dostojanstva, pa čak i kršenja zakona. Pošto se stalno iznova prisećaju tog događaja, u srcu im se, do današnjeg dana, polako taloži sve snažnije osećanje utučenosti. O kakvim se prestupima radi? Kao što rekoh, reč je o glupostima, budalaštinama i idiotarijama koje su ti ljudi počinili, bilo u detinjstvu ili nakon što su stasali. Znate li šta sve spada u to? Gluposti, budalaštine i idiotarije – time je obuhvaćeno sve ono što je vama od koristi a drugima može da naškodi, sve ono o čemu je teško i govoriti i zbog čega se stidite. To može da bude nešto prljavo, odvratno, sramotno i nepristojno, zbog čega tonete u osećanje utučenosti. Pritom, to osećanje utučenosti nije neka vrsta blagog samoprekora, već je to oštra osuda samoga sebe. Možete li da se prisetite ičega što bi spadalo u opseg koji sam upravo naveo? Dajte neki primer. (Promiskuitet.) Da, promiskuitet svakako spada u to. Neki su, na primer, prevarili svog muža ili svoju ženu, bilo samo u mislima ili i na delu; drugi su bili promiskuitetni i počinili preljubu, ali i dalje ne odustaju, već stalno smišljaju ko će im biti sledeći ljubavnik, odnosno ljubavnica; treći su nekome na prevaru uzeli sav novac, možda čak i ogromnu sumu novca; četvrti su ukrali nešto tuđe; dok su tamo neki peti napravili nekome nameštaljku ili nad nekim izvršili osvetu. Neke od pomenutih stvari graniče se s kršenjem zakona, dok druge nesumnjivo predstavljaju krivično delo; neke su na samom rubu morala, dok druge sasvim očigledno krše etičke norme normalne ljudskosti. Te su stvari zakopane duboko u sećanju najskrivenijih delova čovekovog srca, odakle mu povremeno dolaze u svest. Kad ostaneš sasvim sȃm, kad u gluvo doba noći nikako ne uspevaš da zaspiš, ti prosto ne možeš da ne razmišljaš o tim stvarima. One ti se, poput filma, odigravaju pred očima, kadar po kadar, a ti nikako ne možeš da ih se otreseš, niti da ih izbrišeš. Svaki put kad na njih pomisliš, osećaš se utučeno, lice ti gori, srce treperi, osećaš se postiđeno, a duh ti je ispunjen nemirom. Mada veruješ u Boga, i dalje ti se čini kao da su se sve te stvari koliko juče dogodile. Ne možeš da pobegneš od njih, ne možeš da se sakriješ i nemaš ideju kako da ih ostaviš iza sebe. Čak i ako svega nekoliko ljudi zna šta si učinio, ili možda niko osim tebe ne zna za to, u srcu ipak osećaš blagu nelagodnost. Iz te nelagodnosti rađa se utučenost, a zbog te utučenosti osećaš se okrivljenim dok slediš Boga i obavljaš svoju dužnost. Pritom ti ne možeš sa sigurnošću da kažeš da li taj osećaj okrivljenosti potiče iz tvoje vlastite savesti, da li je zasnovan na zakonu ili na tvom osećaju moralnosti i etičnosti. Bilo kako bilo, ljudi koji su počinili takve stvari često se i nehotice osećaju nelagodno kad se nešto naročito dogodi ili u određenim okruženjima i kontekstima. Zbog tog osećanja nelagodnosti, oni nesvesno padaju u duboku utučenost i postaju sputani i ograničeni vlastitom utučenošću. Kad god prisustvuju nekoj propovedi ili razgovoru o istini, ta utučenost se lagano uvlači u njihov um i u najskrivenije delove srca, pa počinju sebi da postavljaju gomilu nezgodnih pitanja, poput: „Jesam li u stanju da to učinim? Mogu li da stremim ka istini? Mogu li da postignem spasenje? Kakav sam ja to čovek? Činio sam to i ranije i bio sam takav. Zar mi nema spasenja? Hoće li me Bog spasti?” Neki ljudi ponekad uspevaju da svoje osećanje utučenosti otpuste i ostave ga iza sebe. Koriste svoju iskrenost i svu prikupljenu snagu kako bi ispunili svoju dužnost, svoje obaveze i odgovornosti, a mogu se čak i svim srcem i umom posvetiti stremljenju ka istini i kontemplaciji o Božjim rečima, usmeravajući u njih sav svoj trud. Onog časa, međutim, kad dođe do neke posebne situacije ili okolnosti, ponovo ih hvata osećanje utučenosti i oni duboko u srcu osećaju da su okrivljeni. Tada ovako razmišljaju: „I ranije si to radio i bio si takva osoba. Možeš li da postigneš spasenje? Ima li uopšte svrhe upražnjavati istinu? Šta Bog misli o onome što si uradio? Da li će ti Bog to oprostiti? Može li ovakvo plaćanje cene nadoknaditi tvoj prestup?” Često se ovako prekorevaju i duboko u sebi osećaju krivicu, neprestano sumnjaju i postavljaju sebi nezgodna pitanja. Nikako ne mogu da to osećanje utučenosti ostave iza sebe i odbace ga, pa stoga neprestano osećaju nelagodu zbog sramne stvari koju su počinili. Uprkos tome što tolike godine veruju u Boga, oni kao da nikada nisu saslušali ni razumeli ništa od onoga što je Bog rekao. Kao da ne znaju ima li postizanje spasenja ikakve veze s njima, mogu li da budu oslobođeni i iskupljeni, te da li su sposobni da prime Božji sud i grdnju i Njegovo spasenje. Oni o svim tim stvarima pojma nemaju. Pošto ne dobijaju nikakve odgovore, niti bilo kakvu preciznu presudu, oni se, duboko u sebi, sve vreme osećaju utučeno. U najskrivenijim dubinama srca, stalno se iznova prisećaju onoga što su počinili, kako je sve započelo i kako se svršilo, jer su svaku pojedinost upamtili od početka do kraja. Ma kako da su to upamtili, stalno se osećaju grešno, pa ih zbog toga već dugi niz godina muči osećaj depresije. Čak i dok obavljaju svoju dužnost, čak i kad su odgovorni za izvršenje nekog zadatka, i dalje im se čini de nema nikakve nade da budu spaseni. Stoga se oni nikada direktno ne suočavaju s pitanjem stremljenja ka istini, niti na nju gledaju kao na nešto najispravnije i najvažnije. Oni veruju da većina ljudi s podozrenjem gleda na greške koje su napravili i na sve ono što su u prošlosti počinili, ili pak smatraju da će ih drugi ljudi, pa čak i Bog, osuditi i prezreti zbog toga. Bez obzira na trenutnu etapu Božjeg dela ili na broj reči koje je On dosad izjavio, oni se sa pitanjem stremljenja ka istini nikada ne suočavaju na pravilan način. Zašto je to tako? Zato što nemaju hrabrosti da napuste svoje osećanje utučenosti. To je, ujedno, krajnji zaključak koji takav soj ljudi izvlači nakon što su takve stvari doživeli; a pošto je taj njihov zaključak pogrešan, oni nisu u stanju da svoje osećanje utučenosti ostave iza sebe.

Mora da ima mnogo ljudi koji su napravili neki veći ili manji prestup, ali je zato najverovatnije veoma malo onih koji su počinili ozbiljne prestupe, prestupe koji izlaze van okvira moralnog. Ovde nećemo govoriti o ljudima koji su učinili razne druge prestupe; govorićemo samo o tome šta bi trebalo da rade ljudi koji su počinili ozbiljne prestupe i prestupe koji prevazilaze etičke i moralne okvire. Što se tiče počinilaca ozbiljnih prestupa – a ovde govorim o prestupima koji izlaze iz okvira morala – napominjem da u te prestupe ne spadaju uvrede Božje naravi niti kršenja Njegovih upravnih odluka. Razumete li to? Ne govorim o prestupima kojima se vređa Božja narav, Njegova suština, identitet i status, kao ni o prestupima koji predstavljaju svetogrđe prema Bogu. Ono o čemu govorim jesu prestupi koji prekoračuju moralne granice. Takođe, treba nešto reći i o tome kako ljudi koji su počinili takve prestupe mogu da se reše osećanja utučenosti. Takvi ljudi, prosto i jednostavno, imaju pred sobom dva puta. Prvo, ako u svom srcu osećaš da nikako ne možeš da otpustiš to što si učinio, ili ako imaš priliku da se izviniš osobi kojoj si učinio nažao i da se pred njom iskupiš, slobodno se iskupi i izvini joj se, nakon čega će tvoj duh povratiti osećanja lakoće i spokoja; ako, pak, nisi u prilici da to učiniš i ako to nije izvodljivo, ako si istinski spoznao problem koji nosiš duboko u srcu, ako si shvatio svu ozbiljnost onoga što si počinio i ako se iskreno kaješ, onda treba da se ispovediš i pokaješ pred Bogom. Kad god pomisliš na ono što si učinio i kad se osećaš okrivljeno, a to je upravo trenutak kad pred Bogom treba da se ispovediš i pokaješ, u taj čin moraš uneti svu svoju iskrenost i svoja istinska osećanja da bi od Boga dobio oprost i razrešenje. A kako da od Boga dobiješ oprost i razrešenje? To zavisi od tvog srca. Ako se uistinu ispovediš i iskreno priznaš svoju grešku i svoj problem, bilo da se radi o prestupu ili sagrešenju, ako zauzmeš pravi ispovednički stav i osetiš iskrenu mržnju prema onome što si počinio, ako se zaista iz korena promeniš i takvu grešku više nikad ne ponoviš, onda ćeš, jednog dana, primiti Božji oprost i razrešenje; drugim rečima, Bog tvoj ishod više neće određivati na osnovu gluposti, budalaština i prljavština koje si u prošlosti činio. Kad budeš dostigao taj nivo, Bog će na čitavu tu stvar potpuno zaboraviti; bićeš isti kao i drugi normalni ljudi i ni po čemu se nećeš razlikovati od njih. Sve se to, međutim, zasniva na premisi da moraš da budeš iskren i da je tvoj stav, poput Davidovog, uistinu pokajnički. Koliko je suza David prolio zbog prestupa koji je počinio? Bezbroj suza. Koliko je puta plakao? Nebrojeno puta. Suze koje je prolio mogu se opisati sledećim rečima: „Svake noći nameštam krevet da bih u njemu plivao.” Ja ne znam koliko je tvoj prestup ozbiljan. Ako je zaista ozbiljan, možda ćeš morati da plačeš sve dok ti krevet ne zapluta na suzama – možda ćeš do tog nivoa morati da se ispovedaš i kaješ, pre no što od Boga dobiješ oprost. Ako to ne učiniš, bojim se da će u Božjim očima tvoj prestup prerasti u greh od kojeg nećeš biti razrešen. Time bi zapao u veliku nevolju, pa ne bi ni imalo smisla išta više govoriti o ovome. Prema tome, prvi korak u cilju primanja Božjeg oprosta i razrešenja jeste da moraš biti iskren i da moraš da preduzmeš praktične radnje u cilju iskrene ispovesti i pokajanja. Neki se pitaju: „Moram li svima da ispričam o tome?” To nije neophodno; dovoljno je da staneš pred Boga i pomoliš Mu se. Kad god ti je u srcu nelagodno i osećaš se okrivljenim, treba odmah da dođeš pred Boga da Mu se pomoliš i da primiš oprost od Njega. Neki ljudi pitaju: „Koliko dugo moram da se molim dok ne uvidim da mi je Bog oprostio?” Kad se po ovom pitanju više ne budeš osećao okrivljenim i kad zbog toga više ne budeš upadao u utučenost, to će značiti da si postigao željene rezultate i to će pokazati da te je Bog razrešio. Kad te više niko, nikakva snaga i nijedna spoljašnja sila ne budu ometali i kad te više nijedna osoba, događaj ili stvar ne budu ograničavali, znaćeš da si postigao rezultate. To je prvi korak koji treba da preduzmeš. U drugom koraku, dok neprestano preklinješ Boga da te razreši, treba aktivno da tragaš za načelima koje valja slediti pri obavljanju svoje dužnosti – jedino tako ćeš svoju dužnost moći dobro da obavljaš. Naravno, to takođe predstavlja praktičnu radnju, praktični izraz i stav, kojima se iskupljuješ za učinjeni prestup i koji dokazuju da se kaješ i da si se iz korena promenio; to je nešto što treba da uradiš. Koliko dobro izvršavaš svoju dužnost, odnosno nalog koji ti je Bog dao? Da li toj dužnosti pristupaš s utučenim stavom, ili na osnovu načela koje Bog od tebe zahteva da slediš? Nudiš li svoju odanost? Na osnovu čega bi Bog trebalo da te razreši? Jesi li izrazio ikakvo kajanje? Šta pokazuješ Bogu? Ako želiš da te Bog razreši, najpre moraš da budeš iskren: s jedne strane, moraš imati stav iskrenog ispovedanja, ali takođe moraš da pokažeš iskrenost i moraš svoju dužnost dobro da obavljaš, jer, u suprotnom, nema o čemu da se priča. Ako si sposoban za ove dve stvari, ako Boga uspeš da dirneš svojom iskrenošću i dobronamernošću i privoliš Ga da te razreši grehova, bićeš isti kao i ostali ljudi. On će na tebe gledati isto kao što gleda na druge ljude, ponašaće se prema tebi onako kako se ponaša prema drugima, sudiće ti i grdiće te, kušati i oplemenjivati baš kao i sve ostale ljude – tvoj se tretman ni po čemu neće razlikovati od njihovog. Na taj način, ne samo što ćeš steći želju i odlučnost da stremiš ka istini, već će te, pri tom stremljenju ka istini, Bog isto tako prosvećivati, usmeravati i snabdevati. Naravno, pošto je sada tvoja želja prava i iskrena, a tvoj stav ozbiljan, Bog će se prema tebi ponašati isto kao prema svima ostalima i ti ćeš, kao i svi drugi ljudi, imati podjednaku šansu da dostigneš spasenje. Tebi je sve ovo jasno, zar ne? (Jeste.) Počiniti neki ozbiljan prestup bilo bi poseban slučaj. Ne možemo reći da to nije strašno; radi se o vrlo ozbiljnom problemu. To nije isto što i obična iskvarena narav, ili kad neko ima pogrešne misli i stavove. To je nešto što se zaista dogodilo, što je postalo činjenica i što sa sobom nosi ozbiljne posledice. Zato se time treba pozabaviti na poseban način. Bez obzira na to da li ćeš se time baviti na poseban ili na uobičajen način, uvek postoji put i način da se to razreši, a oni će zavisiti od toga da li ti možeš da postupaš u skladu s načinima i metodima o kojima ti govorim i ka kojima te usmeravam. Ako zaista budeš postupao na taj način, tvoje će nade u dostizanje spasenja naposletku biti iste kao i nade ostalih ljudi. Naravno, cilj razrešenja svih ovih stvari nije samo u tome da ljudi svoje osećanje utučenosti ostave iza sebe. Krajnji cilj je da oni, rešivši se svog osećanja utučenosti, pri susretu sa ljudima, događajima i stvarima, svemu tome mogu ispravno da pristupaju u okvirima savesti i razuma normalne ljudskosti. Ne smeju zalaziti u krajnosti i ne smeju biti tvrdoglavi; treba da odu korak dalje u traženju Božjih namera i istine, da ispune dužnosti i obaveze koje jedno stvoreno biće treba da ispuni, sve dok konačno ne budu u stanju da druge ljude i stvari posmatraju, da se ponašaju i da deluju isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum. Kad zakorače u tu stvarnost, ljudi će se postepeno približavati putu spasenja i na taj način moći će da se nadaju dostizanju spasenja. Da li vam je sada jasan put za rešavanje osećanja utučenosti, koje se rađa kao posledica ozbiljnih prestupa? (Jeste.)

Da li rešavanje osećanja utučenosti predstavlja težak problem? Mislim da je veoma težak, zato što se tiče važnih životnih pitanja i puta kojim ljudi idu verujući u Boga, i zato što od toga zavisi da li će ljudi moći da dostignu spasenje ili će im sva vera biti uzaludna – što je itekako veliki problem. Na prvi pogled, ono što se razotkriva predstavlja samo osećanje, a ispostavlja se da postoje jaki razlozi za rađanje tog osećanja. Danas sam o tim razlozima detaljno i jasno besedio, a sada sam vam predočio i put za otklanjanje tih uzroka – pa zar to onda ne znači da se osećanje utučenosti sada može brzo i lako rešiti? (Znači.) Ono je, u teoretskom smislu, već rešeno. Kad budete razumeli doktrinu, i ako zatim tu doktrinu budete uporedili sa onim što ste u prošlosti činili, koristeći pritom tu doktrinu kao osnovu za postepeno rešavanje svojih životnih poteškoća i poteškoća u razmišljanju, te ako se budete dosledno držali tog puta, vi ćete se postepeno otisnuti na put stremljenja ka istini. Šta mislite o ovom načinu rešavanja tog problema? (To je dobar način.) Ljudi na taj način moraju da reše pomenuti problem. Ako to ne učine, biće čvrsto uvezani složenim problemima koje nose u sebi – problemima u načinu razmišljanja i problemima u svom srcu, mentalnim problemima, kao i vlastitim iskvarenim sklonostima. I tako će oni, svezanih ruku, upasti u zamku, sve vreme će patiti i biće iscrpljeni, neće znati da li da plaču ili da se smeju i nikada neće pronaći izlaz iz svega toga. Kad budeš odslušao današnju propoved, pažljivo razmisli o svemu ovome i pokušaj da sve to razumeš sa aspekta doktrine. Nakon toga, kroz praktična i lična iskustva iz svakodnevnog života, polako ćeš početi da izranjaš iz tih negativnih emocija i različitih stanja svojih iskvarenih sklonosti. A kad ih konačno budeš ostavio iza sebe, ne samo da ćeš biti istinski slobodan i ne samo da ćeš zakoračiti u istina-stvarnost, nego ćeš, što je najvažnije, razumeti i zadobiti istinu, i moći ćeš da proživiš istina-stvarnost. Ti ćeš tada biti od velike koristi i živećeš život ispunjen vrednošću. Želite li tako da živite? (Da.) Većina ljudi želi da razume istinu i da zakorači u istina-stvarnost, umesto da život provede u negativnim telesnim emocijama, u pohotnim telesnim željama, u ovozemaljskim trendovima i iskvarenim naravima – takav je život pretežak i iscrpljujuć. Da li će vaš život imati dobar ishod ako ga budete trošili na sve te iskvarene naravi i negativne emocije? Živeti u negativnim emocijama isto je što i živeti pod vlašću Sotone. To je kao da živite u mašini za mlevenje mesa – pre ili kasnije, bićete sažvakani, a izlaz je teško pronaći. Ako si, međutim, u stanju da prihvatiš istinu, možeš se nadati da ćeš svu tu zbrku i bol ostaviti iza sebe, i da ćeš moći da pobegneš od bola koji nastaje onda kad si upleten i zbunjen negativnim emocijama.

Prvobitno sam imao nameru da danas porazgovaramo o većem broju tema, ali se ispostavilo da je Moja beseda o utučenosti dugo potrajala. O svakom se problemu može puno toga reći; ništa se ne može detaljnije objasniti sa svega nekoliko reči. O čemu god da govorim, Ja naprosto ne mogu da vam objasnim samo doktrinu nekog problema i da se na tome sve završi. Svaki problem dotiče se mnogih aspekata istine i stvarnosti; njime su obuhvaćene misli i stavovi ljudi, načini i sredstva po kojima se ponašaju i put kojim idu, a sve to zajedno ima veze s vašim dostizanjem spasenja. Dok vam besedim o istini ili o nekoj drugoj temi, ne smem da budem nemaran, te stoga pokušavam da vam, kao neka džangrizava baba, ove stvari na sve moguće načine i po sto puta ponovim. Nemojte se žaliti zbog toga i nemojte Moje besede smatrati dosadnim i predugačkim. Možda sam o nekoj temi već govorio, pa zašto bih govorio ponovo? Ako se ponekad i ponavljam, neka vam ne bude teško da to ponovo odslušate i smatrajte to obnavljanjem gradiva. Je li to u redu? (Jeste.) Jednom rečju, stvarima koje se odnose na istinu i na put kojim ljudi koračaju morate pristupati savesno i ne smete se prema njima nemarno odnositi. Što su Moje besede konkretnije i što više zalaze u pojedinosti, to ćete vi, pored svega ostalog, jasnije i podrobnije razumeti odnose između raznih istina, kao i njihove međusobne razlike i veze koje među njima postoje. Ako bih vam samo uopšteno i sveukupno govorio o nekim stvarima, bilo bi vam veoma teško da te stvari razumete i da uđete u njih, a ako biste pokušali da o njima samostalno kontemplirate i da ih shvatite, to bi za vas bilo iscrpljujuće, zar ne? (Tako je.) Kada je, na primer, reč o našoj današnjoj temi – o negativnim emocijama koje su plod sudbine, sreće i nekih naročitih prestupa koje su ljudi u prošlosti počinili – vi o tim stvarima ne biste mogli sami da razmišljate, a čak i kad biste mogli, nikako ne biste pronašli izlaz iz svega toga. Pošto ne razumete istinu u tim stvarima, vi nikada nećete moći da dođete do ispravnog odgovora na problem nekog posebnog prestupa počinjenog u prošlosti; za vas će taj problem zauvek ostati tajna i doveka će vas mučiti i saplitati, otimajući vam iz dubine srca spokoj, radost, nesputanost i slobodu. Ili je, možda, zato što se njime niste pravilno pozabavili i što niste sledili ispravan put, taj problem uticao na vaše spasenje. Na kraju su neki ljudi bili napušteni i uklonjeni. Šta li bi mogao da bude razlog za to? Razlog je taj što su u prošlosti počinili neke neopisive stvari, a zatim se nisu time pozabavili kako je trebalo, pa stoga nisu ni dobili oprost. Srce im je neprestano bilo zapetljano tim stvarima, nije im se dalo da streme ka istini, traljavo su obavljali svoju dužnost, nisu ušli u istina-stvarnost i činilo im se da je krajnje beznadežno da streme ka istini. Uporno su se držali tog negativnog stava do samog kraja, nikada nisu govorili o iskustvenom svedočenju i nisu zadobili istinu. Tek tada su počeli da osećaju kajanje, ali bilo je prekasno. Imaju li, dakle, sve te stvari veze sa istinom i sa postizanjem spasenja? (Imaju.) Nemoj misliti da te stvari ne postoje samo zato što se nisu dogodile tebi ili nekome koga poznaješ, ili zato što se nisu dogodile nikome od ljudi iz tvog okruženja. Da ti nešto kažem: možda si ti u prošlosti počinio neke skandalozne stvari, koje još uvek nisu dovele ni do kakvih zastrašujućih posledica, možda si i ranije zapadao u takve negativne emocije ili si trenutno zaglibljen u njima, samo što to ne primećuješ i nisi svestan toga, a onda se, jednoga dana, desi nešto stvarno, pa to osećanje ostvari snažan uticaj na tebe i dovede do ozbiljnih posledica. Tek kad dublje analiziraš sebe, shvataš da si u toj negativnoj emociji bio zaglibljen mnogo godina, ili još duže, a da toga nisi bio svestan. Upravo zbog toga, ljudi o tim stvarima moraju neprestano da kontempliraju, da ih preispituju, shvate, razumeju i da ih doživljavaju, kako bi postepeno mogli da ih otkriju. Za tebe bi, naravno, konačno otkriće tih stvari bila neverovatno dobra vest i pružilo bi ti sjajnu priliku da postigneš spasenje. A kad ih zaista budeš otkrio, ujedno ćeš dobiti priliku ili nadu da ih možeš ostaviti iza sebe, a to će takođe značiti da sve ono o čemu sam vam danas govorio nije uzalud rečeno. Nijedna istina, nijedna tema i nikakve reči ne mogu se u potpunosti razumeti ni doživeti za dan ili dva. Budući da se ova tema dotiče istine, ona se time ujedno dotiče i ljudskosti, iskvarenih sklonosti ljudi, puta kojim ljudi idu i njihovog spasenja. Stoga ti ne smeš da previdiš nijednu istinu, već svemu tome moraš da pristupaš savesno. Čak i ako ove istine još uvek ne razumeš sasvim dobro i ne znaš kako da, u skladu s njima, analiziraš sebe da bi saznao koji te problemi muče, te istine će te možda, nakon što ih nekoliko godina budeš doživljavao, izbaviti iz ograničenja tvojih iskvarenih naravi, te tako postati dragocene istine koje su te spasle. A kad se to bude desilo, ove istine će te usmeravati ka ispravnom putu kroz život, da bi ti potom, za nekih desetak ili više godina, ove reči i ove istine u potpunosti promenile misli i stavove, i u celosti preobratile ciljeve i smer tvog života.

Ovim završavam naše današnje druženje. Zbogom!

1. oktobar 2022. godine