Dokle smo stigli u razgovoru na našem poslednjem okupljanju? Razgovarali smo u zajedništvu o tome kako stremiti ka istini, a to se odnosi na dve glavne teme koje predstavljaju dva primarna aspekta delovanja u praksi. Koji je prvi? (Prvi se odnosi na otpuštanje.) A drugi? (Drugi je posvećivanje.) Prvi je otpuštanje, a drugi je posvećivanje. Kada je reč o primeni „otpuštanja”, prvo smo u zajedništvu razgovarali o otpuštanju različitih negativnih emocija. Prvi aspekt „otpuštanja” obuhvata otpuštanje različitih negativnih emocija. Dakle, kada smo govorili o otpuštanju različitih negativnih emocija, koje od njih smo pomenuli? (Bog je najpre govorio o osećaju inferiornosti, mržnji i besu, a potom o depresiji.) Pri prvom susretu sam govorio o potrebi da se otpuste mržnja, bes i inferiornost – prvenstveno sam govorio o ove tri negativne emocije, a uzgred sam pomenuo i utučenost. Pri drugom susretu sam govorio o primeni otpuštanja utučenosti, kao jedne od negativnih emocija. Ljudi postaju utučeni iz najrazličitijih razloga, a poslednji put sam uglavnom govorio o nekoliko načina na koje se može javiti negativna emocija utučenosti. Recite Mi, koje uzroke sam naveo kao glavne za javljanje emocije utučenosti? (Bože, postoje ukupno tri uzroka. Prvi je u tome što ljudi stalno osećaju da ih prati loša sudbina; drugi je u tome što ljudi, za ono što im se dešava, okrivljuju lošu sreću; i treći se odnosi na slučaj kada su ljudi u prošlosti počinili ozbiljne prekršaje ili su učinili stvari iz gluposti ili neznanja i zbog toga potonuli u depresiju.) To su tri glavna razloga. Prvi je u tome što ljudi veruju da ih prati loša sudbina, pa su često utučeni; drugi je u tome što ljudi veruju da nemaju sreće, pa su i oni često utučeni; a treći je u tome što su ljudi počinili ozbiljne prestupe, zbog čega se često osećaju utučeno. Ovo su tri glavna uzroka. Emocija utučenosti nije prolazno osećanje negativnosti ili tuge. Naprotiv, to je uobičajena negativna emocija koja se, izazvana određenim uzrocima, povremeno pojavljuje u umu. Ta negativna emocija navodi ljude da imaju brojne negativne misli, gledišta i stavove, pa čak i mnoge ekstremne i izopačene misli, gledišta, načine ponašanja i metode. To nije privremeno raspoloženje niti prolazna ideja, već uobičajena negativna emocija, koja se ponavlja i s ljudima ostaje sve vreme; u životu ih prati u najdubljim odajama srca i duboko u duši, sveprisutna je u njihovim mislima i postupcima. Ta negativna emocija ne samo da utiče na savest i razum čovekove normalne ljudskosti, već može da utiče i na različite stavove, gledišta i perspektive koje ljudi imaju u svom pogledu na ljude i stvari, kao i u svom ponašanju i postupcima u svakodnevnom životu. Stoga je neophodno da analiziramo različite negativne emocije, da ih raščlanimo i prepoznamo, pre nego što ih otpustimo i jedno po jedno promenimo, uz nastojanje da ih postepeno ostavljamo za sobom, kako bi tvoja savest i razum, baš kao i način razmišljanja tvoje ljudskosti, postali normalni i praktični. I kako način na koji gledaš na ljude i stvari i način na koji se ponašaš i obavljaš stvari u svom svakodnevnom životu više ne bi bili pod uticajem, kontrolom niti pod pritiskom ovih negativnih emocija – to je glavni cilj raščlanjivanja i razaznavanja ovih različitih negativnih emocija. Glavni cilj nije da slušaš šta govorim, da to spoznaš, razumeš i zatim to ostaviš tu gde jeste, već da iz Mojih reči spoznaš koliko su negativne emocije zapravo štetne za ljude, da spoznaš koliko su štetne i koliko veliki uticaj imaju na svakodnevne ljudske živote, na način na koji ljudi gledaju na druge ljude i stvari, i na način na koji se vladaju i ponašaju.

Prethodno smo, takođe, u zajedništvu razgovarali o tome kako, u izvesnoj meri, te negativne emocije ne dostižu nivo iskvarenih naravi i iskvarene suštine, već da donekle olakšavaju i pogoršavaju ljudsku iskvarenu narav, služeći kao osnova da ljudi obavljaju stvari prema svojoj iskvarenoj naravi, i pružajući ljudima razlog više da žive prema svojim iskvarenim naravima, potpomognuti tim negativnim emocijama, kao i razlog da svakog drugog ili sve drugo posmatraju na temelju svoje iskvarene naravi. Sve te negativne emocije, dakle, u različitom stepenu utiču na ljudski svakodnevni život i, u određenoj meri, utiču na različite ljudske misli i kontrolišu ih, utiču na stavove, perspektive i gledišta koje oni imaju o istini i o Bogu. Može se reći da te negativne emocije uopšte nemaju dobar uticaj na ljude, niti ikakvo pozitivno ili korisno dejstvo, već da, naprotiv, ljudima mogu samo da naude. Baš zato, kada ljudi žive unutar ovih negativnih emocija, njihovo je srce prirodno pod njihovim uticajem i kontrolom, i ne mogu da prestanu da žive u stanju negativnosti, pa čak sa apsurdnih polazišta usvajaju ekstremna gledišta o ljudima i stvarima. Kada ljudi posmatraju neku osobu ili stvar iz perspektive i sa gledišta negativnih emocija, prirodno je da će ponašanje, pristupi i dejstva vladanja i postupaka koje oni proizvode biti ukaljani ekstremnim, negativnim i deprimirajućim emocijama. Te negativne, deprimirajuće i ekstremne emocije navešće ljude da se oglušuju o Boga, da Bogom budu nezadovoljni, da Ga okrivljuju, da Mu prkose i da se čak suprotstavljaju i, naravno, da Ga mrze. Na primer, ako neka osoba veruje da je prati loša sudbina, koga će za to okriviti? Možda to neće izgovoriti, ali će u svom srcu verovati da je Bog pogrešno postupio i da je On nepravedan, pa će razmišljati: „Zašto ga je Bog učinio tako privlačnim? Zašto mu je Bog dozvolio da se rodi u tako poznatoj porodici? Zašto mu je On dao takve talente? Zašto mu je podario tako dobar kov? Zašto je moj kov toliko loš? Zašto je za njega Bog uredio da bude vođa? Zašto na mene nikada ne dođe red, zašto se meni makar jednom ne ukaže prilika da budem vođa? Zašto se njemu sve odvija kao podmazano, a kada ja bilo šta radim, ništa se ne odvija kako treba ni glatko? Zašto me prati tako jadna sudbina? Zašto se meni dešavaju sasvim drugačije stvari? Zašto mi se događaju samo loše stvari?” Iako ovakve misli koje nastaju iz deprimirajućih emocija ne navode ljude da okrive Boga, niti da se u svojoj subjektivnoj svesti protive Bogu i svojoj sudbini, one ipak ljude navode da često i nevoljno zapadaju u emocije neposlušnosti, nezadovoljstva, ogorčenosti, zavisti i mržnje u najdubljim odajama svog srca. U ozbiljnim slučajevima, kod ljudi mogu čak izazvati i ekstremnije misli i ponašanja. Neki ljudi, na primer, kada vide da su drugi bolji od njih u poslu i da od Boga dobijaju pohvale, osećaju zavist i gnušanje. Rezultat toga je pokretanje niza sitničavih postupaka: govore loše o toj osobi i podrivaju je iza leđa, krišom rade neke mutne i nerazumne stvari i tome slično. Nastanak ovog niza problema neposredno je povezan sa njihovom utučenošću i negativnim emocijama. Taj niz misli, ponašanja i pristupa koji proizlaze iz njihovih deprimirajućih emocija isprva može izgledati samo kao neke vrste emocija, međutim, kako se stvari budu odvijale, te negativne i deprimirajuće emocije sve više mogu podsticati ljude da žive prema svojoj iskvarenoj sotonskoj naravi. Međutim, kada se kod ljudi koji shvataju istinu i žive sa normalnom ljudskošću, jave ove negativne i deprimirajuće emocije, njihova savest i razum mogu trenutno da stupe u akciju. Tada ovi ljudi mogu da opaze da su deprimirajuće emocije prisutne i da ih ometaju, i mogu da ih prozru. Tada svoje deprimirajuće emocije mogu vrlo brzo da ostave za sobom i da, kada se susretnu sa ljudima, događajima i stvarima u svom sadašnjem okruženju, donose racionalne sudove, te da iz ispravne perspektive racionalno posmatraju situacije sa kojima se susreću i stvari koje doživljavaju. Kada sve te stvari rade racionalno, najosnovnije što će ti ljudi moći da postignu jeste da prihvate upravljanje savesti i razuma normalne ljudskosti. A što je još bolje, ako shvataju istinu, moći će na racionalniji način da se ponašaju u skladu sa istina-načelima, na temelju svoje savesti i razuma, a ne da se vladaju ili postupaju pod vlašću svoje iskvarene naravi. Međutim, ako im u srcu preovladaju negativne emocije, koje utiču na njihove misli, gledišta i način na koji se bave stvarima i na koji se ponašaju, tada će ove negativne emocije prirodno uticati na njihov napredak u životu i dovesti do opstrukcije i ometanja njihovih misli, odluka, ponašanja i pristupa, u svakakvim situacijama. Sa jedne strane, te negativne emocije omogućavaju ljudsku iskvarenu narav, navodeći ljude da se osećaju opušteno i da imaju opravdanje da žive u svojoj iskvarenoj naravi; sa druge strane, one takođe mogu navesti ljude da se opiru pozitivnim stvarima i da žive u negativnosti, nespremni da vide svetlost. Na taj način, negativne emocije kod ljudi podivljaju i sve su ozbiljnije, pa ljudima nipošto ne dozvoljavaju da racionalno postupaju u granicama savesti i razuma. Umesto toga, one ljude sprečavaju da traže istinu i da žive pred Bogom, pri čemu ljudi prirodno postaju sve izopačeniji, i ne samo da se osećaju negativno, već se i udaljavaju od Boga. I kakve će biti posledice budu li se stvari i nadalje ovako odvijale? Ne samo da negativne emocije ne mogu da razreše ljudske iskvarene naravi, već će ih olakšavati, što će dovesti do toga da se ljudi bave stvarima i da se ponašaju na osnovu svoje iskvarene naravi i da krenu sopstvenim putem. Šta će ljudi učiniti kada u njima preovladaju pogrešne i ekstremne misli i gledišta? Hoće li ometati rad crkve? Hoće li širiti negativnost i osuđivati Boga i radne rasporede Božje kuće? Hoće li okriviti Boga i prkositi Mu? Sasvim sigurno hoće! To su krajnje posledice. Kod ljudi će se javiti niz pristupa, kao što su neposlušnost, nezadovoljstvo, negativnost i protivljenje – sve su to posledice negativnih emocija koje već dugo preovlađuju u ljudskom srcu. Vidite, i sasvim neznatna negativna emocija – emocija koju ljudi gotovo da ne bi mogli ni da osete, čije postojanje ne bi mogli čak ni da naslute niti da osete bilo kakvo njeno dejstvo na sebi – ta sitna negativna emocija ih i dalje prati kao da je sa njima od samog rođenja. Ona ljudima nanosi štetu svih oblika i veličina, pa te čak sve vreme obavija, zastrašuje, zauzdava i vezuje, do te mere da te neprestano prati, baš kao što to čini i tvoj život. Ipak, nimalo je nisi svestan, već često živiš unutar nje i uzimaš je zdravo za gotovo, misleći: „Ovako bi ljudi trebalo da misle, nema ničeg lošeg u tome, sasvim je normalno. Ko nema neke aktivne misli poput ovih? Ko nema negativne emocije?” Nisi u stanju da osetiš štetu koju ti ova negativna emocija nanosi, a ta šteta je sasvim stvarna i ti ćeš, podstaknut njome, često nevoljno prirodno ispoljiti svoju iskvarenu narav i postupati i vladati se na osnovu svoje iskvarene naravi, sve dok naposletku ne budeš sve činio na osnovu svoje iskvarene naravi. Možete zamisliti kakvi su konačni rezultati ovoga: svi su redom negativni, svi štetni, bez ičega korisnog ili pozitivnog, a kamoli da u sebi imaju ičega što ljudima može pomoći da zadobiju istinu i pohvalu od Boga – to nisu optimistični ishodi. Prema tome, dokle god u čoveku postoje negativne emocije, sve vrste negativnih misli i gledišta ozbiljno će uticati na njegov život i u njemu će preovladavati. Dokle god negativne misli i gledišta utiču na čovekov život i u njemu preovlađuju, postojaće i ogromne prepreke koje će ga sprečavati da stremi ka istini, da istinu sprovodi u delo i da zakorači u istina-stvarnost. I zato je neophodno da nastavimo sa razotkrivanjem i raščlanjivanjem ovih negativnih emocija, kako bi sve one mogle da se razreše.

Negativne emocije o kojima smo upravo razgovarali u zajedništvu ozbiljno utiču na ljude i nanose im veliku štetu, ali postoje i druge negativne emocije koje takođe deluju na ljude i škode im. Pored negativnih emocija mržnje, besa, inferiornosti i utučenosti, o kojima smo već razgovarali, postoje i negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. Ove emocije su, takođe, duboko ukorenjene u najdubljim odajama ljudskog srca, i prate ljude u njihovom svakodnevnom životu, u njihovim rečima i postupcima. Naravno, kada se ljudima nešto dogodi, te emocije, takođe, utiču na misli i gledišta koji nastaju u njima, kao i na stavove i uglove posmatranja koje zauzimaju. Danas ćemo raščlaniti i razotkriti negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, u nastojanju da ljudima pomognemo da ih u sebi otkriju. Nakon što u sebi otkriju ove negativne emocije, ljudima je krajnji cilj da temeljno spoznaju te negativne emocije, da ih otklone, da više ne žive pod njihovim uticajem, i da više ne žive i ne ponašaju se koristeći ove negativne emocije kao svoj osnov i polazište. Pogledajmo, pre svega, reči „uznemirenost, strepnja i zabrinutost”. Nisu li to načini izražavanja emocija? (Jesu.) Pre nego što zajedno porazgovaramo o ovoj temi, hajde da je najpre malo promislimo, kako biste stekli osnovni koncept o „uznemirenosti, strepnji i zabrinutosti”. Bilo da dopirete do doslovnog značenja tih reči ili do njihovog dubljeg značenja mimo onog doslovnog, steći ćete osnovno znanje o tim negativnim emocijama. Prvo Mi recite šta vas je u prošlosti navodilo na zabrinutost, odnosno, zbog kojih stvari oduvek osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost. One mogu biti poput velikog kamena koji te mrvi ili poput senke koja te uvek prati i za koju si vezan. (Bože, reći ću nekoliko reči. Kada u svojoj dužnosti ne postižem rezultate, ova emocija je prilično izražena i zabrinut sam hoću li biti razotkriven i uklonjen, hoću li imati dobru budućnost i dobro odredište. Kada u svojoj dužnosti postižem dobre rezultate, ne osećam se tako, ali kada ih neko vreme ne postižem, ova vrsta negativne emocije postaje krajnje očigledna.) Nije li to ispoljavanje negativnih emocija uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti? (Jeste.) Tako je. Ova vrsta negativnih emocija sve vreme se krije u najdubljim odajama ljudskog srca, i neprekidno utiče na misli ljudi. I premda ljudi, ako im se ništa loše nije dogodilo, ne mogu da osete ovu vrstu negativne emocije, ona je nalik mirisu, ili nekoj vrsti gasa, a možda je još i više nalik električnom talasu. Ne možeš da je vidiš, a kad je nisi svestan, ne možeš čak ni da je osetiš. Međutim, u najdubljim odajama svog srca, njeno prisustvo uvek možeš da naslutiš, putem takozvanog šestog čula, i uvek podsvesno možeš da osetiš postojanje takve misli i emocije. U odgovarajuće vreme, na odgovarajućem mestu i u odgovarajućim okolnostima, ova vrsta negativne emocije će malo-pomalo narasti i malo-pomalo izbijati na površinu. Zar nije tako? (Jeste.) Dakle, zbog kojih drugih stvari osećate uznemirenost, strepnju i zabrinutost? Zar, osim ovoga što je upravo pomenuto, nema više nečega? Ako je tako, onda vi zasigurno živite srećno i bezbrižno, bez ikakve strepnje, i osećaja uznemirenosti zbog bilo čega – u tom slučaju biste zaista bili slobodna osoba. Da li tako stoje stvari? (Ne.) Pa onda, recite Mi, šta vam je u srcu. (Kada svoju dužnost ne obavljam kako treba, uvek sam zabrinut da ću izgubiti ugled i status, brinem šta će moja braća i sestre misliti o meni i kakvo će mišljenje moj vođa imati o meni. Isto tako, kada zajedničkim radom sa svojom braćom i sestrama obavljam svoju dužnost i neprekidno otkrivam svoju iskvarenu narav, uvek sam zabrinut zbog toga što već dugi niz godina verujem u Boga, a ipak se uopšte nisam promenio, te da bih, budu li se stvari i dalje tako odvijale, jednoga dana mogao biti uklonjen. To su bojazni koje imam.) Kada imate ove bojazni, da li u vama nastaju negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti? (Nastaju.) Dakle, većina vas strepi i zabrinuta je jer svoju dužnost ne obavlja kako treba, je li tako? (Uglavnom sam zabrinut za svoju budućnost i za svoju sudbinu.) Preovlađuje zabrinutost za sopstvenu budućnost i sudbinu. Kada ljudi nisu u stanju da proniknu u okruženja koja Bog orkestrira i u Njegovu suverenost, kada ne mogu da ih shvate, da ih prihvate niti da im se pokore, i kada se ljudi u svom svakodnevnom životu suočavaju sa raznim teškoćama ili kada te poteškoće nadilaze ono što normalni ljudi mogu da podnesu, oni podsvesno osećaju razne vrste zabrinutosti i strepnje, pa čak i uznemirenosti. Ne znaju šta im donosi sutrašnji dan, ili dan nakon toga, ne znaju kako će se stvari odvijati za nekoliko godina, niti kakva će im biti budućnost, pa zato, povodom svakakvih stvari, osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. U kojim okolnostima ljudi osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost povodom svakakvih stvari? U onim okolnostima u kojima ne veruju u suverenost Božju – odnosno, kada nisu u stanju da poveruju u Božju suverenost niti da u nju proniknu. Čak i da su je videli rođenim očima, ne bi je shvatili niti bi u nju poverovali. Ne veruju da nad njihovom sudbinom Bog ima suverenost, ne veruju da je njihov život u Božjim rukama, pa se otud u njihovom srcu javlja nepoverenje prema Božjoj suverenosti i uređenjima, te sledi optuživanje i nesposobnost da se pokore. Pored toga što optužuju i nisu u stanju da se pokore, ljudi žele da zagospodare svojom sudbinom i da postupaju pokrenuti vlastitom inicijativom. A kakvo je stvarno stanje stvari kad samoinicijativno počnu da deluju? Tada jedino mogu da žive uzdajući se u sopstveni kov i sposobnosti; međutim, postoje mnoge stvari koje, uz sopstveni kov i sposobnosti, ne mogu da postignu, do kojih ne mogu da dođu niti da ih ostvare. Na primer: šta će im se dogoditi u budućnosti, hoće li moći da se upišu na fakultet, hoće li, kad završe fakultet, moći da pronađu dobar posao i hoće li se, kada dobiju taj posao, za njih sve odvijati kako treba; a ako žele da se uzdignu na društvenoj lestvici i obogate se, da li će za nekoliko godina moći da ostvare svoje ideale i želje; a kada požele da pronađu partnera, da se venčaju i zasnuju porodicu, kakav će im partner odgovarati? Čoveku su takve stvari nepoznate. A kada su im takve stvari nepoznate, ljudi ne znaju kako da postupaju. Kada ne znaju kako da postupe, ljudi postaju uznemireni, strepe i zabrinuti su – osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost u pogledu svega što im budućnost donosi. Zašto je to tako? Zato što, u okvirima normalne ljudskosti, ljudi naprosto ne mogu da podnesu sve te stvari. Niko ne zna šta mu predstoji za nekoliko godina, niko ne zna kakvi će mu u budućnosti biti posao, brak ili deca – ljudi naprosto ne znaju te stvari. U okviru sposobnosti normalne ljudskosti, takve stvari se ne mogu predvideti, pa zato spram njih ljudi uvek osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Ma kako jednostavan bio čovekov um, dokle god je čovek u stanju da razmišlja, ove negativne emocije će se, jedna za drugom, pojavljivati u najdubljim odajama njegovog srca čim on zakorači u odraslo doba. Zašto se kod ljudi javljaju uznemirenost, strepnja i zabrinutost? Zato što se ljudi uvek uzrujavaju i uznemiravaju oko stvari koje prevazilaze njihove mogućnosti; uvek žele da znaju, da shvate i dostignu stvari koje nadilaze njihove mogućnosti, pa čak i da kontrolišu stvari koje su van okvira sposobnosti normalne ljudskosti. Žele da kontrolišu sve to, pa i više od toga – žele da se zakonitosti i rezultati razvoja ovih stvari odvijaju i ispunjavaju u skladu sa njihovom voljom. Stoga, kada u njima preovladaju takve iracionalne misli, ljudi osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost, a posledice tih emocija se razlikuju od osobe do osobe. Bez obzira na to zbog čega osećaju snažnu uznemirenost, strepnju ili zabrinutost, čime i stvaraju ove negativne emocije, ljudi bi trebalo da ih shvate veoma ozbiljno i da traže istinu kako bih ih razrešili.

Razgovaraćemo o negativnim emocijama uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti prvenstveno iz dva ugla posmatranja: prvi će biti da raščlanimo ljudske poteškoće da bismo ustanovili šta su one zapravo i da bismo, sa tog polazišta, uvideli koji su tačno razlozi za nastanak negativnih emocija uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, i kako one tačno nastaju. Drugi ugao posmatranja biće da analiziramo negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti kroz različite stavove koje ljudi imaju prema Božjem delu. Da li razumete? (Da.) Koliko uglova posmatranja postoji? (Dva.) Razloge za nastanak negativnih emocija uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti treba da raščlanimo prvo na osnovu poteškoća koje ljudi imaju, a zatim na osnovu ljudskih stavova prema Božjem delu. Ponovite Mi to. (Razloge za nastanak negativnih emocija uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti treba da raščlanimo prvo na osnovu poteškoća koje ljudi imaju, a zatim na osnovu ljudskih stavova prema Božjem delu.) Ljudi mogu imati brojne poteškoće, pri čemu se sa svima njima susreću u svom svakodnevnom životu, sa poteškoćama koje se često javljaju u okviru odvijanja života normalne ljudskosti. Kako nastaju ove poteškoće? Nastaju tako što ljudi uvek pokušavaju da nadmaše sebe, uvek nastoje da kontrolišu sopstvenu sudbinu, da unapred saznaju svoju budućnost. Ako im budućnost ne izgleda dobro, istoga časa kreću u potragu sa stručnjakom za feng šui ili za gatarom, koji će to otkloniti i ispraviti. Baš zato se ljudi susreću sa toliko poteškoća u svom svakodnevnom životu, a upravo te poteškoće ljude navode da često skliznu u negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. Koje su to poteškoće? Pogledajmo prvo šta ljudi smatraju svojom najvećom poteškoćom – šta bi to moglo biti? To su njihovi izgledi za budućnost, odnosno, kakva će biti budućnost neke osobe u ovom životu, hoće li ona u budućnosti biti imućna ili obična, hoće li moći da se istakne, da postigne veliki uspeh i da napreduje u svetu i među ljudima. Naročito onima koji veruju u Boga možda nije poznato šta će se drugima dogoditi u budućnosti, ali su često zabrinuti zbog sopstvene budućnosti i stalno se pitaju: „Da li se na ovo svodi verovanje u Boga? Da li ću u budućnosti ikada uspeti da se izdvojim iz gomile? Hoću li u Božjoj kući moći da preuzmem važnu ulogu? Hoću li moći da budem vođa tima ili neko ko je na odgovornoj poziciji? Hoću li moći da budem vođa? Šta će biti sa mnom? Ako svoju dužnost u Božjoj kući stalno obavljam na ovaj način, šta će na kraju biti sa mnom? Hoću li dostići spasenje? Imam li ikakvih izgleda za budućnost? Treba li da i dalje obavljam svoj posao u svetu? Treba li da nastavim da stičem profesionalne veštine koje sam ranije učio ili da se dodatno obrazujem? Ako mogu da nastavim da obavljam svoju dužnost u Božjoj kući sa punim radnim vremenom, ne bi trebalo da imam problema sa osnovnim životnim potrepštinama, ali ako svoju dužnost ne obavljam kako treba i budem premešten ili smenjen, od čega ću onda živeti? Treba li sada da iskoristim priliku, pre nego što budem smenjen ili uklonjen, kako bih se pripremio za takvu mogućnost?” Pitaju se o tim stvarima, nastoje da imaju neku ušteđevinu i razmišljaju: „Koliko godina mogu da izdržim sa ovom ušteđevinom? Sada sam u tridesetim, a za deset godina ću biti u četrdesetim godinama. Ako me uklone iz crkve, kada se vratim u svet, hoću li moći da idem u korak sa postojećim okolnostima? Hoću li biti dovoljno dobrog zdravlja da mogu da nastavim sa radom? Hoću li moći dovoljno da zaradim za život? Hoće li mi biti teško da živim? U Božjoj kući obavljam svoju dužnost, no, da li će me Bog zadržati do kraja?” Iako o ovim stvarima neprekidno razmišljaju, odgovore nikad ne pronalaze. I premda nikada nema nikakvog zaključka, ne mogu a da o ovim stvarima neprestano ne razmišljaju – to je van njihove kontrole. Kada se suoče sa nekim neuspehom ili sa poteškoćom ili ako se nešto ne odvija prema njihovoj želji, u najdubljim odajama svog srca razmatraju ove stvari, a da nikome o tome ne govore. Kada budu podvrgnuti orezivanju, kada budu smenjeni sa svojih dužnosti, kada budu premešteni na neke druge dužnosti ili kada se suoče sa nekom kriznom situacijom, neki ljudi nevoljno traže put za povlačenje i ne mogu da odole da ne kuju i da ne razrađuju planove u pogledu svojih narednih koraka. Šta god da se na kraju dogodi, ljudi, ipak, često kuju i razrađuju planove vezane za stvari zbog kojih osećaju zabrinutost, strepnju i uznemirenost. Nisu li to stvari o kojima ljudi razmišljaju zarad svojih budućih izgleda? Zar te negativne emocije ne nastaju zato što ljudi ne mogu da otpuste svoje buduće izglede? (Da, zato nastaju.) Kada se ljudi osećaju naročito poletno i kada se tokom obavljanja njihove dužnosti stvari odvijaju kao podmazane, i posebno onda kada budu unapređeni, kada budu angažovani za neke važne zadatke, kada uživaju podršku većine svoje braće i sestara, i kada se u tome ogleda njihova sopstvena vrednost, oni ne razmišljaju o ovim negativnim emocijama. Onoga časa kada njihov ugled, status i interesi budu ugroženi, oni ne mogu a da se ne povuku u negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. Nakon što se vrate u te negativne emocije, način na koji pristupaju tim negativnim emocijama ne sastoji se u tome da od njih pobegnu ili da ih odbace, već radije u tome da im udovolje i da uporno pokušavaju da potonu u ova osećanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, da što dublje uđu u njih. Zašto ovo govorim? Kada ljudi potonu u ove negativne emocije, tada imaju razlog više, opravdanje više da prave planove za svoju budućnost i za svoje naredne korake i to mogu da čine slobodnije. I dok prave te planove, smatraju da baš tako i treba da bude, da je to ono što treba raditi, i koriste izreku: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, kao i još jednu izreku: „Ko na budućnost ne misli, na korak je od nevolje”, u značenju da ako unapred ne isplaniraš svoju budućnost i sudbinu i o njima ne razmisliš, niko drugi o njima neće brinuti umesto tebe, niti će za njih mariti. Kada nemaš predstavu kako da preduzmeš svoj sledeći korak, suočićeš se sa nespretnošću, bolom i sramotom, i ti si taj koji će patiti i podnositi nedaće. Dakle, ljudi smatraju da su veoma pametni i svakim korakom koji preduzmu predviđaju deset koraka unapred. Onoga časa kada se suoče sa bilo kakvom poteškoćom ili razočaranjem, odmah se vraćaju u svoje negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti kako bi sebe zaštitili, kako bi osigurali svoju budućnost i svoj naredni korak u životu, kako bi imali nešto da pojedu i nešto da obuku, kako ne bi tumarali ulicama i kako ne bi oskudevali u hrani ili odeći. Stoga, pod uticajem ovih negativnih emocija, sebe često upozoravaju, misleći: „Moram unapred da napravim planove, da zadržim neke stvari za sebe i da sebi napravim odstupnicu. Ne smem da budem glup – moja sudbina je u mojim rukama. Ljudi često govore: ’Naša je sudbina u Božjim rukama i Bog suvereno vlada nad čovekovom sudbinom’, ali je to samo isprazna slatkorečivost. Ko je to uopšte video? Kako to Bog ima suverenost nad našom sudbinom? Ko je zaista video Boga da za nekoga lično organizuje tri obroka dnevno ili da uređuje sve stvari koje su mu potrebne u životu? Niko.” Kada ne vide Božju suverenost i ako zbog svojih budućih izgleda osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost, ljudi smatraju da su im tada te negativne emocije neka vrsta zaštite, poput odbrambenog štita, sigurnog utočišta. Neprestano sebe upozoravaju i podsećaju da naprave planove za budućnost, da moraju da brinu o sutrašnjem danu, da ne smeju da po ceo dan samo pune stomake i besposličare, da nije pogrešno praviti planove za sebe, pronaći izlaz za sebe i raditi danonoćno za sopstvenu budućnost. Sebi govore da je to prirodno i savršeno opravdano i da nema razloga za stid. Prema tome, iako ljudi veruju da su uznemirenost, strepnja i zabrinutost negativne emocije, nikad ne pomišljaju da je loše to što ih osećaju, nikada ne pomišljaju da bi im te negativne emocije na bilo koji način mogle naškoditi, niti da bi mogle biti prepreke u njihovom stremljenju ka istini i za ulazak u istina-stvarnost. Umesto toga, u njima neumorno uživaju, svojevoljno i bez prestanka žive u tim negativnim emocijama. A to je stoga što veruju da mogu biti sigurni jedino ako žive unutar ovih negativnih emocija i ako neprekidno osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost zbog svojih budućih izgleda. U suprotnom, ko bi još osećao uznemirenost, strepnju i zabrinutost zbog svoje budućnosti? Niko. Niko ih ne voli više od njih samih, niko ih ne razume kao što ih oni razumeju, niti ih iko stiče kao što ih oni stiču. Prema tome, čak i ako ljudi, u izvesnoj meri i u smislu reči i doktrina, mogu da prepoznaju da je postojanje takvih negativnih emocija za njih štetno, ipak nisu voljni da odustanu od tih negativnih emocija jer im te negativne emocije omogućavaju da čvrsto preuzmu inicijativu kako bi dograbili i zauzdali sopstvenu budućnost. Da li je ispravno ovo reći? (Da.) Prema tome, za ljude je zabrinutost, osećanje strepnje i osećanje uznemirenosti zbog sopstvene budućnosti stvar ogromne odgovornosti. Nije im sramno, nije im jadno, nije im mrsko, već im je baš potaman. Zato je ljudima veoma teško da otpuste ove negativne emocije, baš kao da ih one prate od samog rođenja. Sve o čemu ljudi razmišljaju od svog rođenja tiče se njih samih i vlastiti budući izgledi su im najvažniji. Ako svoju budućnost čvrsto prigrabe i na nju neprekidno motre, misle da će proživeti život bez ikakvih briga. Misle da će uz dobre buduće izglede imati sve što požele i da će to biti prosto kao pasulj. I tako, ljudima nikada ne dosadi da svaki put iznova osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost zbog svoje budućnosti. Iako je Bog dao Svoje obećanje, iako su ljudi uživali ili dobili toliko blagodati od Boga, iako su videli da Bog ljudskom rodu daruje svakakve blagoslove i svedočili drugim sličnim činjenicama, ljudi i dalje žele da žive u negativnim emocijama uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, kao i da prave planove i projekte za sopstvenu budućnost.

Osim budućih izgleda, postoji još nešto važno, nešto zbog čega ljudi, takođe, često osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost, a to je brak. Neki ljudi se ne opterećuju time i ne brine ih što u svojim tridesetim još uvek nisu u braku, jer danas ima mnogo nevenčanih u tim godinama. To je česta pojava u društvu i niko ti se zbog toga neće podsmevati, niko neće reći da sa tobom nešto nije u redu. Ako se, međutim, ne venčaju ni do četrdesete, duboko u sebi počinju da osećaju blagi napad panike i razmišljaju: „Treba li da potražim partnera ili ne? Treba li da se venčam ili ne? Ako se ne venčam i ne zasnujem porodicu, ako ne budem imao dece, hoću li imati ikoga da brine o meni kada ostarim? Hoće li se iko brinuti o meni kada se razbolim? Hoću li imati ikoga da mi organizuje sahranu kad umrem?” Ljudi brinu o ovim stvarima. Oni koji ne planiraju da se venčaju ne osećaju toliku uznemirenost, strepnju ili zabrinutost. Na primer, neki ljudi kažu: „Sada verujem u Boga i spreman sam da se dam za Boga. Ne nameravam da tražim partnera niti da se venčam. Bez obzira na svoje godine, zbog ovih stvari ne nameravam da se osećam uznemireno.” Neoženjeni, ljudi koji nisu u vezi po 10 ili 20 godina, koji su sami od svoje 20. do 40. godine, ne bi trebalo da imaju većih briga. Iako povremeno mogu osetiti manju zabrinutost i uznemirenost zbog uticaja okruženja ili objektivnih razloga, pošto veruju u Boga i zauzeti su obavljanjem svoje dužnosti, i pošto se dosad nisu predomislili, osećaju samo nejasnu zabrinutost koja se javlja tek povremeno i ne predstavlja neki naročit problem. Ovakva emocija, koja ne utiče na normalno obavljanje dužnosti, nije štetna za ljude, niti se može smatrati negativnom emocijom. Odnosno, za tebe se ova stvar nije pretvorila u negativnu emociju. A kada je reč o onima koji su već u braku, o čemu oni brinu? Ako i muž i žena veruju u Boga i obavljaju svoje dužnosti, hoće li taj brak opstati? Da li porodica postoji? Šta je sa decom? Osim toga, kad jedan od supružnika stremi ka istini a drugi ne, ako onaj koji ne stremi ka istini uvek teži svetovnim stvarima, teži bogatstvu u životu, dok onaj koji stremi ka istini uvek želi da obavlja svoju dužnost, onda bi onaj koji ne stremi ka istini uvek rado svog supružnika sprečio u tome ali mu je neprijatno, te povremeno iznosi pritužbe ili govori negativno kako bi sputao svog supružnika. Tada će se onaj supružnik koji stremi ka istini zapitati: „Moj muž zapravo ne veruje u Boga, pa šta će sa nama biti u budućnosti? Ako se razvedemo, biću sama i neću moći da se izdržavam. Ostanem li sa njim, nećemo ići istim putem, snevaćemo o različitim stvarima, i šta ću onda da učinim?” Zbog tih stvari, ta osoba oseća uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Kad počnu da veruju u Boga, pojedine sestre smatraju da ih muževi, iako sami nisu vernici, zapravo previše ne koče u veri u Boga, da ih ni na koji način ne progone, te da nema razloga da se od njih razvedu. Međutim, ostanu li zajedno, uvek se osećaju sputano i kao da trpe neki uticaj. Šta to na njih utiče? Sputane su sopstvenim osećanjima i pod njihovim su uticajem, a različite poteškoće u porodičnom životu i braku povremeno uskomešaju stvari u dubini njihovog srca, navodeći ih da osete izvesnu uznemirenost, strepnju i zabrinutost, za koje se ne može reći da su ni prevelike ni premale. U takvim okolnostima, brak je formalnost koja održava normalan porodični život i postaje nešto što sputava normalan način razmišljanja žena, njihov normalan život, pa čak i normalno obavljanje njihovih dužnosti – taj brak je teško održati, ali one iz njega ne mogu da se izvuku. Nema naročitog razloga da se takav brak održi, niti naročitog razloga da se one razvedu; nema dovoljnog razloga da se preduzme nijedan od ovih koraka. One ne znaju koju bi odluku bilo pravilno doneti, a ne znaju ni šta je pogrešno. Stoga u njima nastaju uznemirenost, strepnja i zabrinutost. Ova osećanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti im neprestano lebde u mislima, sputavaju ih u svakodnevnom životu, a utiču i na njihov normalan život. Tokom obavljanja dužnosti, ove su im stvari neprestano u mislima i javljaju se u najdubljim odajama njihovog srca, utičući na normalno obavljanje njihovih dužnosti. Iako ove stvari ne daju jasnu poruku o tome šta ove žene treba da učine ili kakvu odluku treba da donesu, one uzrokuju da te žene budu duboko zaglavljene u negativnim emocijama uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, usled čega se osećaju potlačeno i zarobljeno. Zar to nije još jedna od poteškoća? (Jeste.) To je još jedna od poteškoća i to ona izazvana brakom.

A ima i onih koji, zato što su počeli da veruju u Boga, da žive crkvenim životom, da čitaju Božje reči i obavljaju svoje dužnosti, neće imati vremena da se normalno druže sa svojom decom, ženama (ili muževima), roditeljima, prijateljima ili srodnicima koji su nevernici. Konkretno, oni neće moći da se pravilno staraju o svojoj deci koja su nevernici, niti da obavljaju išta od onih stvari koje su potrebne njihovoj deci, pa su stoga zabrinuti za budućnost i izglede svoje dece. Naročito kada im deca odrastu, pojedini ljudi će početi da se uzrujavaju: hoće li se moje dete upisati na fakultet ili neće? Ako upiše fakultet, za koji smer će se odlučiti? Moje dete ne veruje u Boga i želi da upiše fakultet. Da li ja, kao neko ko veruje u Boga, treba da mu plaćam studiranje? Treba li da brinem o njegovim svakodnevnim potrebama i da ga izdržavam tokom studija? A kada dođe do toga da se dete venča, zaposli ili čak zasnuje sopstvenu porodicu, kakvu ulogu treba da obavljam? Šta treba i šta ne treba da radim? Oni nemaju pojma o ovim stvarima. Čim se ovakva okolnost pojavi, čim se nađu u takvoj situaciji, potpuno se izgube i nemaju predstavu šta da učine, niti znaju kako da se bave ovim stvarima. I kako vreme prolazi, povodom ovih stvari nastaju uznemirenost, strepnja i zabrinutost: ako za svoje dete nešto učine, plaše se da se time okreću protiv Božjih namera i ne udovoljavaju Mu, a ako ništa ne učine, plaše se da ne ispunjavaju svoje roditeljske dužnosti i da će ih vlastito dete i ostali članovi porodice osuđivati; ako rade ove stvari, plaše se da će izgubiti svedočanstvo, a ako ih ne rade, plaše se da će im se svetovni ljudi rugati, da će im se susedi podsmevati, da će im zamerati i osuđivati ih; plaše se da će osramotiti Boga, ali se, takođe, plaše da će steći lošu reputaciju i da od tolikog srama neće moći da promole glavu. I dok se premišljaju oko ovih stvari, u njihovom srcu nastaju uznemirenost, strepnja i zabrinutost; uznemireni su jer ne znaju šta da urade, osećaju strepnju da će učiniti pogrešnu stvar kakvu god odluku da donesu, a svakako ne znaju da li išta ispravno rade, i zabrinuti su da sa ovim stvarima, budu li se one nastavile, jednoga dana više neće moći da se nose, te da će im, ako dožive nervni slom, te stvari tada pasti još teže. Ljudi u tim situacijama osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost zbog svih tih stvari koje iskrsavaju u životu, bez obzira na njihov stvarni značaj. I, kada se ove negativne emocije u njima pojave, nađu se zaglavljeni u ovoj uznemirenosti, strepnji i zabrinutosti i ne mogu da se oslobode: učine li ovo, pogrešno je, učine li ono, pogrešno je, i ne znaju koja je to ispravna stvar koju treba učiniti; žele da udovolje drugim ljudima, ali se boje da neće udovoljiti Bogu; žele da učine razne stvari za druge kako bi se o njima lepo govorilo, ali ne žele da Boga osramote ili da Ga navedu da ih prezre. Baš zato su stalno zaglavljeni u ovim osećanjima uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. I zbog drugih i zbog sebe osećaju uznemirenost; i zbog drugih i zbog sebe osećaju strepnju; a takođe su i zbog drugih i zbog sebe zabrinuti, pa su tako zaglavljeni u dvostrukoj nevolji iz koje ne mogu da se izbave. Takve negativne emocije ne utiču samo na njihov svakodnevni život, već i na obavljanje dužnosti i u izvesnoj meri, naravno, utiču i na njihovo stremljenje ka istini. To je svojevrsna poteškoća, odnosno, to su teškoće koje se odnose na brak, porodični i lični život, i zbog takvih poteškoća ljudi se često nađu zaglavljeni u uznemirenosti, strepnji i zabrinutosti. Kada se nađu zaglavljeni u takvoj negativnoj emociji, zar ljudi nisu za žaljenje? (Jesu.) Jesu li za žaljenje? I dalje kažete „jesu”, pokazujući time da još uvek izrazito saosećate sa njima. Kada se neko nađe zaglavljen u negativnoj emociji, bez obzira na okolnosti njenog nastanka, koji je razlog za nastanak te negativne emocije? Da li je to zbog okruženja, zbog ljudi, događaja i stvari koje okružuju tu osobu? Ili je to stoga što ih uznemirava istina koju Bog izražava? Utiče li okruženje na tu osobu ili Božje reči ometaju njen život? U čemu je tačno razlog? Znate li? Recite Mi, bilo da je reč o normalnim životima ljudi ili o obavljanju njihovih dužnosti, jesu li ove poteškoće prisutne i onda kada oni streme ka istini i spremni su da istinu sprovode u delo? (Nisu.) Te poteškoće su prisutne u vidu objektivne činjenice. Kažete da one nisu prisutne, da li je, onda, moguće da ste te poteškoće razrešili? Jeste li u stanju da to učinite? Ove poteškoće se ne mogu razrešiti i prisutne su na nivou objektivne činjenice. Kakav će biti ishod ovih poteškoća kod ljudi koji streme ka istini? A kakav će biti njihov ishod kod onih koji ne streme ka istini? Njihovi ishodi će biti potpuno različiti. Ako ljudi streme ka istini, oni se neće uplesti u ove poteškoće i neće potonuti u negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. Međutim, i kod ljudi koji ne streme ka istini ove su poteškoće podjednako prisutne, ali kakav će kod njih biti ishod? Uplešćeš se u njih tako da ne možeš da se izbaviš i, ako nisi u stanju da ih razrešiš, one će na kraju postati negativne emocije koje se u najdubljim odajama tvog srca vezuju u čvorove; one će uticati na tvoj normalan život i na normalno obavljanje dužnosti, zbog njih ćeš se osećati ugnjeteno i nemoćno da se oslobodiš – takav će ishod imati po tebe. Ova dva ishoda se razlikuju, zar ne? (Da.) Dakle, vratimo se na pitanje koje sam upravo postavio. Koje sam to pitanje postavio? (Da li faktori okruženja ili uznemirujuće Božje reči dovode do toga da se u ljudima javljaju negativne emocije?) Koji je, dakle, razlog? Šta je odgovor? (Razlog je u tome što ljudi ne streme ka istini.) Tako je. Nije u pitanju nijedan od navedenih razloga, već činjenica da ljudi ne streme ka istini. Kada ljudi ne streme ka istini, često se nađu zaglavljeni u ekstremnim mislima i negativnim emocijama i nisu u stanju da se oslobode. Ponovite pitanje koje sam upravo postavio. (Da li je razlog nastanka negativnih emocija kod ljudi u njihovom okruženju i ljudima, događajima i stvarima koji ih okružuju ili je razlog u činjenici da istina koju Bog izražava ljude uznemiruje?) Da pojednostavimo, da li je to zbog faktora okruženja ili zbog Božjih reči koje uznemiruju ljude? Koje od ta dva? (Nijedno.) Tačno, nijedno. Okruženje podjednako utiče na svakoga; ako stremiš ka istini, nećeš potonuti u negativnu emociju zbog tamo nekog okruženja. Međutim, ako ne stremiš ka istini, sasvim prirodno će te tvoje okruženje svaki put iznova zatrpavati i naći ćeš se zaglavljen u negativnim emocijama uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. Posmatrano iz ove perspektive, zar stremljenje ka istini nije važno? (Jeste.) Postoje istina-načela koja treba tražiti u svemu što se događa. Međutim, u stvarnosti, ako ljudi ne streme ka istini i ne traže istina-načela ili, obrnuto, ako im je vrlo dobro poznato šta Bog zahteva, koja su istina-načela, koji put treba da primenjuju i koji su kriterijumi za primenu, ali na njih ne obraćaju pažnju niti ih slede, šta će im se na kraju dogoditi budu li stalno donosili svoje odluke i pravili svoje planove? Kada ljudi ne postupaju praktično u skladu sa Božjim rečima, brinući stalno o ovome ili onome, u tom slučaju postoji samo jedan ishod, a on je u tome da će se naći zaglavljeni u uznemirenosti, strepnji i zabrinutosti, odakle više neće moći da izađu. Je li moguće da se ljudi uvek oslanjaju na sopstvenu uobrazilju da će se stvari uvek odvijati kako bi oni to želeli, da će druge ljude usrećiti, kao i da će dobiti Božje odobravanje? To je nemoguće! Oni uvek žele da postupaju na način kojim će sve oko sebe usrećiti, kojim će svima udovoljiti i kod svih izmamiti samo reči hvale. Žele da ih nazivaju dobrom osobom i da Bogu udovolje, a ako ne ispune ovo merilo, osećaju se uznemireno. Pa, zar ne zaslužuju da se osećaju uznemireno? (Da.) To je ono što ljudi biraju za sebe.

Neki ljudi koji su skloni izopačenostima kažu: „Da Bog nije izgovorio tolike reči, stvari bih radio u skladu sa moralnim standardima koji čine dobru osobu. To bi bilo sasvim jednostavno i ne bi bilo dato toliko izjava. Baš kao što je u Doba blagodati, kada su se ljudi držali zapovesti, trpeli i podnosili, nosili krst i patili, sve bilo jednostavno. Nije li time sve završeno? Sada, uz mnoštvo istina koje Bog izgovara i mnoštvo načela primene izrečenih u zajedništvu, zašto ni nakon toliko vremena ljudi ne mogu da ih postignu? Ljudi su odveć manjkavog kova, pa ne mogu sve to da razumeju niti mnoge istine da dostignu. Pošto nailaze na brojne teškoće kada istinu sprovode u delo, čak i kada razumeju istinu, i dalje im je teško da je dostignu. Ako razumeš istinu, ali je ne sprovodiš u delo, osećaš se nelagodno, a i kada je sprovodiš u delo, u praksi postoji mnogo teškoća.” Ljudi smatraju da ih Božje reči uznemiravaju, no da li je tako u stvarnosti? (Nije.) To se zove biti nerazuman i neracionalan. Osećaju odbojnost prema istini i ne streme ka istini, niti istinu sprovode u delo, ali i dalje žele da se pretvaraju da su produhovljeni, da istinu sprovode u delo, te žele da postignu spasenje. Na kraju, kada te stvari ne mogu da postignu, osećaju se utučeno i uznemireno i u sebi razmišljaju: „Ko može da uspostavi ravnotežu između svih ovih stvari? Bilo bi bolje kada bi Bog malo snizio Svoja merila; ljudima bi tada bilo dobro, Bogu bi bilo dobro, svima bi bilo dobro – kakav bi to rajski život bio!” Ovakvi ljudi uvek smatraju da su reči koje Bog izgovara bezobzirne prema čoveku. Zapravo, kada ljudi osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost, brojne su stvari zbog kojih su nezadovoljni Bogom. Konkretno, kada je u pitanju način na koji pristupaju istina-načelima, oni ne mogu da ih ostvare niti dostignu, o njima ne mogu uopšte da razgovaraju, i to ozbiljno utiče na njihov ugled i prestiž u očima drugih, baš kao što utiče i njihova želja da budu blagosloveni. Zbog toga su zaglibili u uznemirenosti, strepnji i zabrinutosti, pa još i smatraju da ima mnogo stvari koje Bog radi, a kojima oni nisu zadovoljni. Ima čak i onih koji kažu: „Bog je pravedan, to ne poričem; Bog je svet, ne poričem ni to. Sve što Bog kaže sasvim sigurno jeste istina, samo je prava šteta što je ono što Bog sada govori previše uzvišeno, Njegovi zahtevi prema ljudima su prestrogi i ljudima nije lako da ih sve ispune!” Oni nemaju ljubav prema istini i svu odgovornost svaljuju na Boga. Kreću od pretpostavke da je Bog pravedan i da je Bog svet, i smatraju da je sve to istina. Bog jeste pravedan, Bog jeste svet – da li je potrebno da ti potvrdiš Božju suštinu? To su činjenice; nisu istina jedino zato što ih ti potvrđuješ. Da ne bi bili osuđeni jer okrivljuju Boga, oni brže-bolje kažu da je Bog pravedan, da je Bog svet. Međutim, šta god da kažu o Božjoj pravednosti i svetosti, njihove negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti i dalje su prisutne. I ne samo da su te emocije prisutne, već ljudi nisu voljni da ih otpuste, nisu voljni da ih ostave za sobom, nisu voljni da promene svoja načela primene, da promene pravac svog stremljenja i promene put koji slede kroz život. Takvi ljudi zaslužuju i žaljenje i mržnju. Naprosto ne zaslužuju ničije saosećanje niti su, koliko god da pate, vredni našeg sažaljenja. Treba samo da im kažemo ovih nekoliko reči: tako ti i treba! I ako umreš od osećanja tolike uznemirenosti, svejedno te niko neće žaliti! Ko te je sprečio da tragaš za istinom i da time rešiš svoje probleme? Ko te je onemogućio da se pokoravaš Bogu i da istinu sprovodiš u delo? Zarad koga osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost? Osećaš li ove stvari da bi došao do istine? Ili da bi zadobio Boga? Ili zarad Božjeg dela? Ili zarad Božje slave? (Ne.) Pa, zbog koga onda imaš ta osećanja? Imaš ih samo zbog sebe, zbog svoje dece, svoje porodice, zbog svog samopoštovanja, zbog svog ugleda, zbog svoje budućnosti i izgleda, zbog svega onoga što ima veze sa tobom. Takva osoba ni od čega ne odustaje niti išta otpušta, ni protiv čega se ne buni niti išta napušta; nema pravu veru u Boga ni iskrenu odanost obavljanju svoje dužnosti. U svojoj veri u Boga, ona se istinski ne daje, već samo veruje da će dobiti blagoslove, a u Boga veruje jedino sa ubeđenjem da će dobiti blagoslove. Ispunjena je „verom” u Boga, u Božje delo i Božja obećanja, ali za takvu veru Bog nema reči hvale, niti je pamti. Naprotiv, On je prezire. Takvi ljudi ne poštuju niti sprovode načela za rešavanje ijedne stvari koju im Bog nalaže, ne otpuštaju stvari koje treba da otpuste, ne odustaju od stvari od kojih treba da odustanu, ne napuštaju stvari koje treba da napuste i ne nude odanost koju treba da ponude, pa stoga i zaslužuju da potonu u negativnim emocijama uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. Koliko god da pate, to čine jedino radi sebe, a ne radi svoje dužnosti niti zarad crkvenog rada. Prema tome, takvi ljudi naprosto ne streme ka istini – samo su gomila koja jedino na rečima veruje u Boga. Znaju tačno da je ovo istiniti put, ali ga ne primenjuju niti ga slede. Njihova je vera žalosna, ne može zadobiti Božje odobravanje i Bog je neće upamtiti. Takvi ljudi su zaglibili u negativnim emocijama uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti zbog mnogobrojnih životnih teškoća u svom domu.

A tu su i oni koji su lošeg zdravlja, koji su krhke građe i nedostaje im energije, koji često obolevaju od težih ili lakših bolesti, koji ne mogu da obave ni najosnovnije stvari neophodne u svakodnevnom životu, koji ne mogu da žive, niti da se sa lakoćom kreću poput normalnih ljudi. Dok obavljaju svoju dužnost, takvi ljudi se često osećaju nelagodno i loše; neki su fizički slabi, neki su ozbiljno bolesni, a naravno ima i onih koji imaju poznate bolesti ove ili one vrste, ili sklonost ka njima. Budući da imaju takve realne fizičke poteškoće, takvi ljudi često tonu u negativne emocije i osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Zbog čega osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost? Da li ih brine da će im takav način obavljanja dužnosti i trčanje okolo za Boga, uz stalni osećaj velikog umora, još više narušiti zdravlje? Kada napune 40 ili 50 godina, hoće li biti prikovani za krevet? Da li su ove brige osnovane? Hoće li neko da navede konkretan način kako se sa time postupa? Ko će za ovo preuzeti odgovornost? Ko će za to biti prozvan? Zbog takvih stvari, ljudi lošeg zdravlja i oni koji su fizički nesposobni osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Bolesni ljudi će često razmišljati ovako: „Oh, odlučan sam da pravilno obavljam svoju dužnost, ali imam ovu bolest. Molim Boga da me sačuva od zla i, uz Božju zaštitu, nema potrebe da se plašim. Ipak, ako se iscrpim dok obavljam svoju dužnost, hoće li se moja bolest pogoršati? Šta da radim ako se moja bolest zaista pogorša? Ako budu morali da me operišu u bolnici, nemam novac za to, i ako onda ne pozajmim novac za lečenje, hoće li se moja bolest još više pogoršati? A kada stvari postanu zaista gadne, hoću li umreti? Može li se takva smrt smatrati normalnom smrću? Budem li zaista umro, hoće li Bog upamtiti dužnosti koje sam obavio? Hoće li se smatrati da sam obavio dobro delo? Hoću li dobiti spasenje?” Ima i onih koji znaju da su bolesni, odnosno, znaju da imaju neku stvarnu bolest ili nešto drugo, na primer, stomačna oboljenja, bol u donjem delu leđa i nogama, artritis, reumatizam, kao i kožna oboljenja, ginekološka oboljenja, oboljenja jetre, hipertenziju, srčana oboljenja i tako dalje. Oni razmišljaju: „Ako nastavim da obavljam svoju dužnost, hoće li Božja kuća platiti za lečenje moje bolesti? Ako se moja bolest pogorša i to se odrazi na obavljanje moje dužnosti, hoće li me Bog izlečiti? Druge ljude je izlečila vera u Boga, pa, hoću li i ja biti izlečen? Hoće li i mene Bog izlečiti, baš kao što prema drugima pokazuje dobrotu? Ako odano obavljam svoju dužnost, Bog treba da me izleči. Međutim, ako je u pitanju samo moja želja da me Bog izleči, a On to ne učini, šta ću onda da radim?” Kad god pomisle na ove stvari, u njihovom srcu narasta duboko osećanje strepnje. Iako nikada ne prestaju sa obavljanjem svoje dužnosti i uvek rade ono što treba, neprestano razmišljaju o svojoj bolesti, o svom zdravlju, o svojoj budućnosti i o svom životu i smrti. Konačno dolaze do formulacije svoje puste želje: „Bog će me izlečiti, Bog će me čuvati. Bog me neće napustiti i Bog neće samo stajati po strani, a da ništa ne preduzme kad vidi da se razbolevam.” Za takva razmišljanja nema nikakvog osnova; čak se može reći da su puka mentalna predstava. Uz ovakve predstave i zamišljanja, ljudi neće nikada moći da razreše svoje stvarne probleme, pa zbog svog zdravlja i bolesti u najdubljem delu srca osećaju nejasnu uznemirenost, strepnju i zabrinutost; nemaju pojma ko će za te stvari preuzeti odgovornost i hoće li je neko uopšte preuzeti.

Ima i onih koji, iako se zapravo ne osećaju bolesnim i nije im ustanovljena nikakva bolest, znaju da imaju neko latentno oboljenje. Kakvo latentno oboljenje? To recimo može biti neka nasledna bolest poput srčanog oboljenja, dijabetesa ili hipertenzije, ili, pak, Alchajmerova bolest, Parkinsonova bolest ili neka vrsta raka – sve su to latentna oboljenja. Budući da potiču iz takve porodice, nekim ljudima je poznato da će ih to genetsko oboljenje, pre ili kasnije, pogoditi. S obzirom na to da veruju u Boga i streme ka istini, da pravilno obavljaju svoju dužnost, čine dovoljan broj dobrih dela i Bogu mogu da ugode, pitaju se hoće li ih takvo latentno oboljenje zaobići, da ih nikad ne zadesi? Bog im, međutim, ništa slično nikada nije obećao, a oni nikada nisu imali takvu veru u Boga, nikada se nisu usudili da traže garancije, niti da imaju ikakve nerealne zamisli. Pošto ne mogu da imaju nikakvu garanciju niti obećanje, oni troše mnogo energije i ulažu ogromne napore u obavljanje svoje dužnosti. Usredsređuju se na to da pate i da plate cenu, uvek će učiniti više i više se isticati od drugih, s mišlju: „Biću prvi koji će patiti i poslednji koji će uživati.” Ovom krilaticom sebe uvek motivišu, ali se unutrašnji strah i zabrinutost zbog latentne bolesti ne mogu oterati, a ova zabrinutost, ova uznemirenost, njihov su stalni pratilac. Iako u obavljanju svojih dužnosti mogu da podnesu patnju i naporan rad i spremni su da plate cenu, ipak osećaju kako na ovu temu ne mogu da dobiju Božje obećanje niti preciznu reč od Boga, pa su povodom ove stvari i dalje ispunjeni uznemirenošću, strepnjom i zabrinutošću. Iako se trude da ništa ne rade povodom te svoje latentne bolesti, povremeno i nesvesno ipak traže svakakve narodne lekove ne bi li sprečili da ih ova latentna bolest jednog dana i sata iznenada zadesi ili da ih zatekne nespremne. Neki ljudi povremeno mogu spravljati neke kineske lekovite travke koje će uzimati, drugi se povremeno raspituju o narodnim lekovitim preparatima koje, po potrebi, mogu uzeti, dok treći na internetu povremeno pretražuju savete za vežbanje kako bi mogli da rade fizičke vežbe i tako eksperimentišu. Iako je to možda samo latentna bolest, ona im, ipak, ne izlazi iz glave; iako se ovi ljudi ne osećaju loše niti imaju ikakve simptome, zbog nje su svejedno ispunjeni zabrinutošću i strepnjom. Duboko u sebi osećaju uznemirenost i utučenost i uvek se nadaju da će kroz molitvu ili obavljanje svojih dužnosti ublažiti ili raspršiti te negativne emocije koje nose u sebi. Ljudi koji su zaista bolesni ili koji imaju latentno oboljenje, zajedno sa onima koji su zabrinuti da će se u budućnosti razboleti, onima koji su rođeni sa narušenim zdravljem, i onima koji nemaju nikakvu ozbiljnu bolest ali vazda pate od manjih tegoba – svi oni stalno osećaju uznemirenost i zabrinutost zbog bolesti i različitih telesnih poteškoća. Žele da se od njih izbave, da im pobegnu, ali nemaju načina da to i učine; žele da ih napuste, ali ne mogu; žele da zamole Boga da ih oslobodi ovih bolesti i poteškoća, ali ne mogu to da izuste i osećaju se neprijatno jer smatraju da za takav zahtev nema opravdanja. Znaju dobro da Boga u vezi sa ovim ne treba moliti, ali se u srcu osećaju bespomoćno; pitaju se, ako sve svoje nade polože u Boga, hoće li se osećati lagodnije i da li će im to umiriti savest? Stoga se, u najdubljim odajama svog srca, povremeno tiho mole za tu stvar. Ako dobiju neku dodatnu ili neočekivanu milost ili blagodat od Boga, osete izvesnu radost ili utehu; ako od Božje kuće ne dobiju nikakvu posebnu brigu i ne osete nikakvu dobrotu od Boga, onda nesvesno ponovo klize u negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. Iako su, u ljudskom rodu, rođenje, starost, bolest i smrt nepromenljive stvari i ne mogu se izbeći u životu, ima ljudi sa određenom telesnom konstitucijom ili sa posebnom bolešću koji, bez obzira na to da li obavljaju svoje dužnosti, zbog poteškoća i bolesti tela dospevaju u stanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. Ti ljudi brinu o svojoj bolesti, brinu o brojnim mukama koje im bolest može izazvati, o tome da li će njihova bolest postati ozbiljna, kakve će biti posledice ako se to dogodi, te hoće li zbog toga umreti. U posebnim situacijama i u određenim kontekstima, ovaj niz pitanja ih navodi da zaglibe u uznemirenosti, strepnji i zabrinutosti i da ne mogu da se izvuku; neki ljudi čak žive u stanju uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti zbog ozbiljne bolesti za koju već znaju da je imaju ili zbog latentne bolesti koju naprosto ne mogu izbeći, pa dospevaju pod uticaj, dejstvo i kontrolu tih negativnih emocija. Kada jednom dospeju pod kontrolu tih negativnih emocija, neki ljudi sasvim odustaju od svih prilika i od nade da će dostići spasenje; odlučuju da odustanu od obavljanja svoje dužnosti, pa čak i od svake prilike da dobiju Božju dobrotu. Umesto toga, odlučuju da se suoče i da se nose sa svojom bolešću, ne tražeći ničiju pomoć i ne čekajući nikakvu priliku. Posvećuju se lečenju svoje bolesti i više ne obavljaju svoju dužnost. Čak i kada su za tu dužnost fizički sposobni, ipak je ne izvršavaju. Zbog čega je tako? Zato što brinu: „Ako se moja bolest nastavi i Bog me ne izleči, mogao bih kao i do sada da obavljam svoju dužnost i da svejedno na kraju umrem. Budem li prestao da obavljam svoju dužnost i budem li potražio lek, mogao bih da poživim još nekoliko godina, i možda se ta bolest na kraju izleči. Nastavim li da obavljam svoju dužnost, a Bog nije rekao da će me izlečiti, moje zdravstveno stanje se možda još i pogorša. Ne želim da narednih 10 ili 20 godina obavljam svoju dužnost i onda da umrem. Želim da proživim još nekoliko godina, ne želim da umrem tako brzo, tako prerano!” Onda oni u Božjoj kući jedno vreme obavljaju svoju dužnost, neko vreme samo osmatraju i, mogli bismo reći, neko vreme posmatraju šta će se dogoditi, a zatim počinju da se pitaju: „Svoju dužnost obavljam, ali mi se zdravlje nije poboljšalo, bolest mi se nije ublažila. Čini se da nema nade da će se stanje popraviti. Ranije sam imao plan – mislio sam da bi me Bog možda rešio ove bolesti ako sve napustim i ako verno obavljam svoju dužnost. Ipak, ništa se nije odvijalo onako kako sam planirao, zamišljao i želeo. Stanje moje bolesti je nepromenjeno. Prošle su tolike godine, a ova bolest ni najmanje ne popušta. Izgleda da ću morati sȃm da je izlečim. Ni na koga ne mogu da se oslonim, ni u koga ne mogu da se pouzdam. Moram da uzmem sudbinu u svoje ruke. Nauka i tehnologija su danas uznapredovale, baš kao i lekovi. Na raspolaganju su delotvorni lekovi za lečenje svakakvih bolesti i za sve postoje napredne metode lečenja. Siguran sam da se ova bolest može izlečiti.” Kad naprave takve planove, počnu da pretražuju po internetu i da se raspituju unaokolo, sve dok na kraju ne pronađu neko rešenje. Na kraju odluče koji lek da uzmu, kako da leče svoju bolest, kako da vežbaju i kako da se brinu o svom zdravlju. U sebi razmišljaju: „Ako ne obavljam svoju dužnost, već se usredsredim na lečenje ove bolesti, ima nade da ću se izlečiti. Brojni su slučajevi izlečenja ove bolesti.” I pošto neko vreme ovako kuju i razrađuju planove, napokon odluče da više ne obavljaju svoju dužnost, pa lečenje bolesti postaje njihov najvažniji zadatak – ništa im nije važnije od života. Njihova uznemirenost, strepnja i zabrinutost se pretvaraju u svojevrsno praktično delovanje; iz običnih misli, njihova strepnja i zabrinutost se pretoče u neku vrstu akcije. Nevernici imaju poslovicu koja glasi: „Manje misli, više radi i to radi odmah.” Takvi ljudi čim nešto pomisle, to i urade, i to brzo. Jednog dana pomisle na lečenje svoje bolesti, a već sledećeg jutra su spakovali stvari i spremni su da odu. Nekoliko meseci kasnije stiže loša vest da su umrli, a da bolest nisu izlečili. Jesu li se oporavili od svoje bolesti? (Nisu.) Nije uvek moguće da sȃm izlečiš svoju bolest, no, da li je sigurno da se nećeš razboleti dok u Božjoj kući obavljaš svoju dužnost? Tako nešto ti niko ne može obećati. Prema tome, kakvu odluku treba da doneseš i kako da pristupiš pitanju razbolevanja? Vrlo je jednostavno i samo je jedan put koji treba slediti: stremi ka istini. Stremi ka istini i posmatraj tu stvar u skladu sa Božjim rečima i u skladu sa istina-načelima – ljudi bi to tako trebalo da shvate. A kako to treba da primenjuješ? Preuzmi sva ta iskustva, primeni u praksu razumevanje koje si stekao i istina-načela koja si razumeo u skladu sa istinom i Božjim rečima, i njih pretvori u svoju stvarnost i u svoj život – ovo je jedan aspekt. Drugi aspekt je da ne smeš da napustiš svoju dužnost. Bilo da si bolestan ili osećaš bol, makar ti preostao jedan jedini dah, dokle god si još uvek živ, sve dok i dalje možeš da govoriš i hodaš, ti još uvek imaš energiju da obavljaš svoju dužnost i, sa nogama čvrsto na zemlji, treba dobro da se vladaš u obavljanju svoje dužnosti. Ne smeš da napuštaš dužnost stvorenog bića niti odgovornost koju ti je Stvoritelj poverio. Sve dok ne ispustiš poslednji dah, treba svoju dužnost da izvršavaš i da je dobro ispunjavaš. Neki ljudi kažu: „Ovo što govoriš nije baš uviđavno. Bolestan sam i teško mi je da to podnesem!” Kada ti je teško, možeš da se odmoriš, možeš da se pobrineš za sebe i da se podvrgneš lečenju. Ako i dalje želiš da obavljaš svoju dužnost, možeš da smanjiš količinu posla i da obavljaš neku prikladnu dužnost, neku koja neće uticati na tvoj oporavak. To će dokazati da u svom srcu nisi napustio svoju dužnost, da se tvoje srce nije udaljilo od Boga, da u svom srcu nisi porekao Božje ime i da u svom srcu nisi odustao od želje da budeš pravo stvoreno biće. Neki ljudi kažu: „Sve to sam učinio, pa hoće li me Bog osloboditi ove bolesti?” Hoće li? (Ne mora da znači.) Bez obzira na to hoće li te Bog osloboditi te bolesti, bez obzira na to hoće li te Bog izlečiti, ti radiš ono što stvoreno biće treba da radi. Bez obzira na to jesi li fizički sposoban da obavljaš svoju dužnost, bez obzira na to možeš li da preuzmeš bilo kakav posao, bez obzira na to da li ti zdravlje dozvoljava da obavljaš svoju dužnost, tvoje se srce ne sme udaljiti od Boga i u svom srcu ne smeš napustiti svoju dužnost. Time ćeš ispuniti ono za šta si odgovoran, kao i svoje obaveze i svoju dužnost – to je vernost koje treba da se pridržavaš. Samo zato što stvari ne možeš da obavljaš rukama ili zato što više ne možeš da govoriš, zato što si izgubio vid ili više ne možeš da se krećeš, ne smeš da pomisliš da Bog treba da te izleči i da, ukoliko te On ne izleči, poželiš da Ga se u najdubljem delu svog srca odrekneš, da napustiš svoju dužnost i da Boga ostaviš za sobom. Koja je priroda takvog čina? (To je izdaja Boga.) To je izdaja! Kad nisu bolesni, neki ljudi će često dolaziti pred Boga da se mole, a kada su bolesni i nadaju se da će ih Bog izlečiti, položiće sve svoje nade u Boga, i dalje dolaziti pred Njega i neće Ga napustiti. Međutim, kad prođe izvesno vreme i Bog ih ne izleči, oni se razočaraju u Boga, duboko u svom srcu napuštaju Boga i napuštaju svoje dužnosti. Kada nisu ozbiljno bolesni i Bog ih ne izleči, neki ljudi ne napuštaju Boga; međutim, kada im se bolest pogorša i kad se suoče sa smrću, tad zasigurno znaju da ih Bog zapravo nije izlečio, da su sve to vreme u stvari iščekivali smrt, pa onda u svom srcu napuštaju Boga i poriču Ga. Pošto ih nije izlečio, smatraju da Bog ne sme ni da postoji; pošto ih nije izlečio, Bog ne sme uopšte ni da bude Bog i u Njega nije vredno verovati. Pošto ih Bog nije izlečio, žale što su u Njega ikada i verovali i prestaju da veruju. Nije li ovo izdaja Boga? Ovo je ozbiljna izdaja Boga. Prema tome, ne smete nipošto krenuti tim putem – jer istinsku veru imaju samo oni koji su do smrti pokorni Bogu.

Kada bolest zakuca na vrata, kojim putem bi ljudi trebalo da idu? Kako treba da načine izbor? Ljudi ne treba da potonu u stanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, niti da razmišljaju o svojim budućim izgledima i putevima. Naprotiv, što češće ljudi sebe zateknu u takvim trenucima i u takvim posebnim situacijama i kontekstima, i što se više suočavaju sa takvim neposrednim poteškoćama, tim pre treba da traže istinu i da ka njoj streme. Jedino tako propovedi koje si u prošlosti čuo i istine koje si shvatio neće biti uzaludne i moći će da postignu dejstvo. Što se više suočavaš sa takvim poteškoćama, tim pre treba da se odrekneš sopstvenih želja i da se pokoriš Božjim orkestracijama. Kada te dovede u takvu situaciju i za tebe uredi takve uslove, Božji naum nije da te navede da potoneš u emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, kao ni da Boga preispituješ hoće li te izlečiti nakon što te bolest zadesi, i da time otkriješ istinu o toj stvari. Bog ti namešta ove naročite situacije i uslove kako bi iz njih mogao da izvučeš pouke, da postigneš dublji ulazak u istinu i u pokornost Bogu, i kako bi jasnije i tačnije saznao na koji način Bog orkestrira svim ljudima, događajima i stvarima. Čovekova sudbina je u Božjim rukama, pa tako, bez obzira na to mogu li to da osete i osveste, ljudi treba da se pokore, da se Bogu ne opiru, da Ga ne odbijaju i da Ga nikako ne preispituju. Mogao bi da umreš u svakom slučaju, a ako se Bogu opireš, odbijaš Ga i preispituješ, suvišno je reći kakav će ti biti kraj. Nasuprot tome, ako si u tim istim situacijama i uslovima u stanju da tražiš način na koji stvoreno biće treba da se pokorava orkestracijama Stvoritelja, da tražiš pouke koje treba da izvučeš i iskvarene naravi koje treba da saznaš u situacijama koje ti Bog donosi, ako u takvim situacijama možeš da shvatiš Božje namere i da dobro svedočiš kako bi ispunio Božje zahteve, to je upravo ono što treba da činiš. Kada Bog za nekog uredi da se razboli, tako što će dobiti neku ozbiljnu ili manje ozbiljnu bolest, Njegov cilj nije u tome da te navede da shvatiš sve pojedinosti o toj bolesti, štetu koju ti ona nanosi, muke i poteškoće koje ta bolest izaziva i sve to mnoštvo osećanja koje ona u tebi stvara. Njegov cilj nije da bolest uvažiš time što ćeš se razboleti. Naprotiv, Njegov cilj je da iz te bolesti izvučeš pouke, da naučiš kako da osećaš Božje namere, da upoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš i pogrešne stavove koje prema Bogu usvajaš dok si bolestan, kao i da naučiš kako da se pokoravaš Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima, kako bi mogao da postigneš istinsku pokornost prema Bogu i kako bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju – to je ključ svega. Bog želi da te kroz bolest spasi i pročisti. Šta kod tebe On želi da pročisti? Želi da očisti sve tvoje neumerene želje i zahteve prema Bogu, pa čak i da očisti sve te različite planove, osude i smicalice za kojima po svaku cenu posežeš ne bi li opstao i živeo. Bog od tebe ne traži da praviš planove, ne traži da osuđuješ i ne dozvoljava ti da prema Njemu imaš ikakve neumerene želje; traži samo da Mu se pokoriš i da, u svojoj primeni i doživljavanju pokornosti, upoznaš sopstveni stav prema bolesti i upoznaš svoj stav prema telesnim stanjima koje ti On daje, baš kao i svoje sopstvene želje. Nakon što spoznaš ove stvari, moći ćeš da ceniš koliko je za tebe korisno to što ti je Bog uredio te okolnosti bolesti, odnosno što ti je pružio ta telesna stanja; i moći ćeš da ceniš koliko je to korisno u promeni tvoje naravi, u dostizanju spasenja i postizanju tvog život-ulaska. Baš zato, kada bolest zakuca na vrata, ne smeš stalno da se pitaš kako da se od nje izbaviš, kako da od nje pobegneš ili kako da je odbaciš. Neki ljudi kažu: „Kažeš da od nje ne smem da pobegnem niti da je odbacim, kao i da ne smem da pokušam da se od nje izbavim. Pod tim, dakle, misliš da ne smem ni da se lečim!” Nikada to nisam rekao; to je tvoje pogrešno shvatanje. Podržavam te u aktivnom lečenju bolesti, ali ne želim da živiš u svojoj bolesti niti da zbog uticaja koji ta bolest ima na tebe zapadneš u uznemirenost, strepnju i zabrinutost, da bi na kraju od Boga odlutao i napustio Ga zbog sveg bola koji ti je ta bolest izazvala. Ako ti bolest nanosi veliku patnju i želiš da se lečiš i da je odagnaš, onda je to naravno u redu. To je tvoje pravo; imaš pravo da odlučiš da se lečiš i niko nema pravo da te sprečava u tome. Međutim, time što se lečiš, ne smeš da živiš u svojoj bolesti i da odbijaš da obavljaš svoju dužnost ili da je napustiš, kao ni da odbacuješ Božje orkestracije i uređenja. Ako tvoja bolest ne može da se izleči, zapašćeš u stanje uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti i zato ćeš biti pun žalbi i sumnji u pogledu Boga, izgubićeš čak i veru u Boga, izgubićeš nadu, a neki će odlučiti i da napuste svoje dužnosti – to je nešto što nipošto ne treba da učinite. Kada se suočavate sa bolešću, možete aktivno da tražite lek, ali i tome treba pristupiti uz pozitivan stav. A kad je reč o tome u kojoj meri se tvoja bolest može lečiti, da li se uopšte može izlečiti i šta bi na kraju moglo da se dogodi, treba uvek da se pokoravaš, bez prigovora. To je stav koji treba da usvojiš, jer si stvoreno biće i nemaš drugog izbora. Ne možeš reći: „Ako se izlečim od ove bolesti, poverovaću da je to Božja viša sila, a ako se ne izlečim, onda neću biti zadovoljan Bogom. Zašto mi je Bog dao ovu bolest? Zašto ne izleči ovu bolest? Zašto sam se od nje baš ja razboleo, a ne neko drugi? Ne želim je! Zašto moram da umrem prerano, ovako mlad? Zašto drugi ljudi i dalje mogu da žive? Zašto?” Ne pitaj zašto jer je to Božja orkestracija. Ne postoji razlog i ne treba da postavljaš to pitanje. Buntovnički govoriš kad pitaš zašto i to nije pitanje koje stvoreno biće treba da postavlja. Ne pitaj zašto, jer ne postoji zašto. Bog je tako uredio i isplanirao stvari. Pitaš li zašto, može se jedino reći da si previše buntovan, previše nepopustljiv. Kada nečim nisi zadovoljan ili kada Bog ne učini onako kako bi ti želeo ili ne dozvoli da bude po tvom, postaješ nesrećan, nezadovoljan i uvek se pitaš zašto. Dakle, Bog te pita: „Zašto kao stvoreno biće nisi dobro obavio svoju dužnost? Zašto nisi verno obavio svoju dužnost?” I šta ćeš Mu odgovoriti? Reći ćeš: „Ne postoji zašto, takav sam kakav sam.” Je li to prihvatljivo? (Nije.) Prihvatljivo je da ti se Bog tako obraća, ali ne i da se ti tako obraćaš Bogu. Stav ti je pogrešan i previše si nerazuman. Kakve god da su poteškoće sa kojima se suočava stvoreno biće, sasvim je prirodno i opravdano da treba da se pokoriš uređenjima i orkestracijama Stvoritelja. Na primer, roditeljima si se rodio, oni su te odgajili i zoveš ih majkom i ocem – to je savršeno prirodno i opravdano i tako i treba da bude; ne postoji zašto. Prema tome, Bog za tebe orkestrira sve ove stvari i, bilo da uživaš u blagoslovima ili podnosiš patnje, to je takođe savršeno prirodno i opravdano, i po tom pitanju nemaš nikakav izbor. Ako možeš da se pokoravaš do samoga kraja, onda ćeš dobiti spasenje kao što ga je dobio Petar. Međutim, ako Boga okrivljuješ, ako Boga napuštaš i Boga izdaješ zbog neke privremene bolesti, u tom slučaju, sva odricanja, svako tvoje davanje, obavljanje dužnosti i cena koju si ranije platio bili su uzaludni. Zato što sav tvoj pređašnji naporan rad neće postaviti nikakav temelj da svoju dužnost stvorenog bića dobro obavljaš niti da kao stvoreno biće zauzmeš svoje pravo mesto, i to kod tebe neće ništa promeniti. To će te potom navesti da zbog svoje bolesti izdaš Boga i završićeš kao Pavle, bivajući kažnjen na kraju. Razlog za takvu odluku je u tome što si sve prethodno činio ne bi li stekao krunu i dobio blagoslove. Kada se konačno suočiš sa bolešću i smrću, ako, bez prigovora, možeš i dalje da se pokoravaš, to dokazuje da si za Boga prethodno sve činio iskreno i dragovoljno. Bogu si pokoran i konačno će tvoja pokornost označiti savršen kraj tvoga života verovanja u Boga, i Bog za to ima reči hvale. Prema tome, bolest može dovesti do toga da imaš dobar kraj ili može prouzrokovati onaj loš; kakav će biti tvoj kraj zavisi od puta kojim ideš i od tvog stava prema Bogu.

Da li je sada rešen problem zbog koga ljudi dospevaju u negativne emocije izazvane bolešću? (Jeste.) Imate li sada ispravne ideje i gledišta o načinu na koji treba da se suočavate s bolešću? (Da.) Znate li kako da to primenjujete? Ako ne znaš, otkriću ti keca koji držim u rukavu, ono najbolje što možeš da učiniš. Znate li šta je to? Ako te bolest zadesi i, koliko god da razumeš doktrinu, još uvek ne možeš da je prevaziđeš, tvoje će srce ipak dospeti u stanje uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, i ne samo da ovoj stvari nećeš moći da pristupiš smireno, već će ti srce takođe biti ispunjeno pritužbama. Sve vreme ćeš se pitati: „Zašto neko drugi nije oboleo od ove bolesti? Zašto baš ja da je dobijem? Kako mi se to dogodilo? Zato što nemam sreće i prati me loša sudbina. Nikada nikoga nisam uvredio, niti sam učinio ikakav greh, pa zašto mi se onda ovo događa? Bog je prema meni tako nepravičan!” Dakle, vidiš, osim uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, dospevaš i u stanje utučenosti, pri čemu jedna negativna emocija sustiže drugu i, koliko god da se upinješ, nema načina da ih izbegneš. I pošto je to prava bolest i ne možeš je se tako lako rešiti niti je izlečiti, šta, dakle, treba da uradiš? Želiš da se pokoriš, ali ne možeš, a ako se jednog dana i pokoriš, već sledećeg ti se stanje pogorša i osećaš ogroman bol, pa više ni ne želiš da se pokoravaš i iznova počinješ da prigovaraš. Sve vreme se vrtiš u ovom začaranom krugu, pa šta bi onda trebalo da učiniš? Dozvoli da ti otkrijem tajnu uspeha. Bilo da se suočavaš sa vrlo ozbiljnom ili manje ozbiljnom bolešću, onoga časa kada se tvoja bolest pogorša ili kada se suočiš sa smrću, upamti samo jedno: ne boj se smrti. Čak i ako si dospeo u terminalno stanje raka, čak i ako je stopa smrtnosti za tvoju konkretnu bolest izrazito visoka, nemoj se bojati smrti. Koliko god da je velika tvoja patnja, ako se bojiš smrti, nećeš moći da je podneseš. Neki ljudi kažu: „Kad čujem da to kažeš, osećam se nadahnuto i imam čak i bolju ideju. Ne samo da se neću bojati smrti, već ću je preklinjati da dođe. Zar to neće olakšati prolazak kroz nju?” Zašto preklinjati da smrt dođe? Preklinjati smrt da dođe predstavlja ekstremnu zamisao, dok je odsustvo straha od smrti razuman stav koji treba usvojiti. Zar nije tako? (Tako je.) Koji ispravan stav treba da usvojite da se ne biste plašili smrti? Ako se vaša bolest u toj meri pogorša da od nje možete umreti, ako je stopa smrtnosti visoka bez obzira na starosnu dob obolelog i ako je kratko vreme od nastupanja bolesti do tragičnog ishoda, o čemu u svom srcu treba da razmišljaš? „Ne smem se bojati smrti jer na kraju svi umiru. Sa druge strane, većina ljudi ne može da se pokori Bogu, pa ovu bolest mogu da iskoristim da primenjujem pokoravanje Bogu. U razmišljanju i stavu, treba da se pokoravam Božjim orkestracijama i uređenjima i ne smem se bojati smrti.” Lako je umreti, znatno lakše nego živeti. Može se desiti da trpiš ogroman bol i da ne budeš svestan smrti, jer čim ti se oči zaklope i prestaneš da dišeš, tvoja duša napušta telo i tvoj život se gasi. Tako nastupa smrt; toliko je prosto. Ne plašiti se smrti samo je jedan od stavova koje treba usvojiti. Osim toga, ne smeš da brineš da li će se tvoja bolest pogoršati, da li ćeš umreti ako ne možeš da se izlečiš, koliko ti je preostalo do smrti, niti kakvi će te bolovi zadesiti kada dođe vreme da umreš. Ne smeš da brineš o ovim stvarima; to nisu stvari zbog kojih treba brinuti. Zato što taj dan jednom mora doći, mora doći jedne godine, jednog meseca i jednog određenog dana. Od toga se ne možeš sakriti i tome ne možeš uteći – takva je tvoja sudbina. Tvoja takozvana sudbina je predodređena od Boga i On ju je već uredio. Broj godina koje imaš na raspolaganju, životnu dob i trenutak tvoje smrti Bog je već odredio, pa zašto si onda zabrinut? O tome možeš da brineš, ali time nećeš ništa promeniti; o tome možeš da brineš, ali to ne možeš sprečiti; o tome možeš da brineš, ali dolazak tog dana nećeš zaustaviti. Prema tome, tvoja je briga izlišna i tvojoj bolesti donosi samo još veće breme. Jedan aspekt je da ne brineš, a drugi da se smrti ne bojiš. Još jedan aspekt je da ne osećaš strepnju i da ne govoriš: „Nakon što umrem, hoće li se moj muž (ili žena) ponovo venčati? Ko će brinuti o mom detetu? Ko će preuzeti moju dužnost? Ko će me se sećati? Nakon što umrem, kakav će mi kraj Bog odrediti?” O takvim pitanjima ne treba da brineš. Svi koji umru imaju svoje sopstveno mesto na koje odlaze i Bog se za to pobrinuo. Oni koji žive nastaviće da žive; postojanje nijedne pojedinačne osobe neće uticati na uobičajenu aktivnost i opstanak ljudskog roda, kao što ni bilo čiji nestanak neće ništa promeniti, pa stoga o tim stvarima ne treba da brineš. Nema potrebe da brineš o raznim svojim rođacima, a još i manje da brineš hoće li te se nakon smrti iko sećati. U čemu je svrha i ako te se neko bude sećao? Da si poput Petra, bilo bi vredno da te neko pamti; da si poput Pavla, ljudima bi jedino doneo nesreću, pa zašto bi iko želeo da te pamti? A tu je još jedan razlog za brigu koji za ljude predstavlja krajnje realističnu misao. Oni kažu: „Nakon što umrem, nikada više neću baciti pogled na ovaj svet i više nikada neću moći da uživam u materijalnom životu svih ovih stvari. Nakon što umrem, ništa na ovom svetu me više neće doticati, a osećaj življenja će nestati. Nakon što umrem, kuda ću otići?” Mesto tvog odlaska nije nešto o čemu ti treba da brineš, niti da se oko toga uznemiravaš. Više nećeš biti osoba koja živi, a brineš o tome da u materijalnom svetu nećeš moći da osetiš sve ljude, događaje, stvari, okruženja i slično. Tek o tome ne treba da brineš, a čak i da ne možeš da napustiš te stvari, od toga neće biti nikakve koristi. Međutim, ono što ti može doneti malu utehu jeste činjenica da bi tvoja smrt ili tvoj odlazak mogli označiti novi početak za tvoje sledeće ovaploćenje, bolji početak, zdrav početak, sasvim dobar početak, početak novog povratka tvoje duše. To neće nužno biti loša stvar, jer bi mogao da se vratiš u drugačiji način postojanja i u drugačijem obliku. A kakav će to tačno biti oblik zavisiće od uređenja Božjeg i Stvoriteljevog. A kada je o tome reč, može se reći da svako samo treba da sačeka i da vidi. Ako biraš da živiš na bolji način i u boljem obliku nakon što u ovom životu umreš, tada su, bez obzira na ozbiljnost tvoje bolesti, najvažniji način na koji se sa njom nosiš i dobra dela koja treba da pripremiš, a ne tvoja besmislena uznemirenost, strepnja i zabrinutost. Kada razmišljaš na ovaj način, zar se time ne smanjuje stepen tvog straha, užasa i odbacivanja smrti? (Jeste.) O koliko aspekata smo upravo razgovarali? Jedan je bio da se smrti ne treba plašiti. Koji su bili ostali? (Ne treba da brinemo hoće li se naša bolest pogoršati i ne treba da osećamo zabrinutost zbog svojih supružnika ili dece, niti zbog svog sopstvenog kraja i odredišta i tome slično.) Prepustite sve to u Božje ruke. I šta još? (Ne treba da brinemo kuda nakon smrti odlazimo.) Briga o tim stvarima je besmislena. Živi u sadašnjosti i dobro obavljaj stvari koje treba da obavljaš ovde i sada. Ne znaš kako će se stvari odvijati u budućnosti, pa sve to treba da prepustiš u Božje ruke. I šta još? (Treba da požurimo da pripremimo dobra dela za svoje buduće odredište.) Tako je, ljudi treba da pripreme još dobrih dela za budućnost, treba da streme ka istini i da budu ljudi koji razumeju istinu i poseduju istina-stvarnost. Neki ljudi kažu: „Sada kada govoriš o smrti, znači li to da će svako u budućnosti morati da se suoči sa smrću? Je li to neko loše predskazanje?” Nije loše predskazanje niti se time preventivno vakcinišete, a još manje to predstavlja kletvu da iko umre – ove reči nisu kletve. Pa, šta su onda? (Za ljude su one put primene.) Tačno, one su ono što ljudi treba da primenjuju, ispravna gledišta i stavovi kojih ljudi treba da se drže, kao i istine koje ljudi treba da razumeju. Čak i oni koji nemaju baš nikakvu bolest treba da usvoje ovakav stav pri sopstvenom suočavanju sa smrću. Tako, neki ljudi kažu: „Ako se smrti ne plašimo, znači li to da smrt po nas neće doći?” Je li to istina? (Nije.) Pa šta je onda? (To je predstava i njihova uobrazilja.) To je izopačeno, logičko razmišljanje i sotonska filozofija – to nije istina. Ne radi se o tome da smrt po tebe neće doći i da nećeš umreti ako se smrti ne plašiš i ako zbog nje nisi zabrinut – to nije istina. Govorim o stavu kakav bi ljudi trebalo da imaju prema smrti i bolesti. Kada usvojiš takav stav, za sobom možeš da ostaviš negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. Tada nećeš biti zarobljen svojom bolešću i tvoje razmišljanje i svet tvoga duha neće biti narušeni niti ometeni činjenicom da si bolestan. Jedna od ličnih poteškoća sa kojima se ljudi suočavaju jesu njihovi budući izgledi, a drugu čine bolest i smrt. Budući izgledi i smrtnost mogu da zagospodare ljudskim srcem. Ipak, ako sa ova dva problema možeš pravilno da se suočiš i da prevaziđeš svoje negativne emocije, tada te uobičajene poteškoće neće savladati.

Osim u slučaju bolesti, ljudi i zbog drugih stvarnih problema u svom životu često osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. U životu postoje mnogi stvarni problemi. Na primer, u vašem domu može biti starijih ljudi ili dece o kojima treba brinuti ili ih odgajati. Novac je vašoj deci potreban za školovanje i za životne troškove, starijim ljudima je potreban novac za lečenje, a veliki novčani iznosi neophodni su za svakodnevne životne troškove. Želite da obavljate svoju dužnost, međutim, ako napustite posao, od čega ćete živeti? Kućna ušteđevina će se vrlo brzo potrošiti, pa kako ćete onda živeti bez novca? Budete li odlazili da zaradite novac, to će dovesti do odlaganja u obavljanju vaše dužnosti, a ako napustite posao da biste obavljali svoju dužnost, tada nećete moći da rešavate kućne poteškoće. Šta, dakle, treba da učinite? Mnogi ljudi muku muče i zbunjeni su pred ovakvim stvarima, pa svi redom čeznu da dođe dan Božji i pitaju se kada će ih zadesiti velike katastrofe i treba li da naprave zalihe hrane. Ako se za to pripreme, kod kuće neće imati dodatnog novca i život postaje vrlo težak. Primećuju da drugi ljudi nose bolju odeću i da se bolje hrane, pa se osećaju nesrećno i život im je pretežak. Dugo već nisu jeli meso, a ako imaju nekoliko jaja, nisu voljni da ih pojedu, već žurno odlaze na pijacu da ih prodaju i zarade koji dinar. I dok razmišljaju o svim ovim mukama, počinju da brinu: „Kada će doći kraj ovim teškim danima? Sve vreme mi govore: ’Dan božji stiže, dan božji stiže’ i ’Delo božje uskoro će se privesti kraju’, ali hoće li mi neko reći kada će se to zaista i dogoditi? Ko to zasigurno može da kaže?” Neki ljudi provode godine obavljajući svoju dužnost daleko od kuće i povremeno razmišljaju: „Nemam predstavu kolika su mi sada deca, a ne znam ni da li su mi roditelji dobrog zdravlja. Sve ove godine sam daleko od kuće i nisam se brinuo o njima. Da li su ih zadesile kakve nedaće? Šta će biti ako se razbole? Hoće li se iko brinuti o njima? Do sada su moji roditelji sigurno ušli u devetu ili desetu deceniju života, a ja nemam predstavu ni da li su živi.” Kada razmišljaju o ovim stvarima, u njihovom srcu nastaje neka bezimena strepnja. Osim što strepe, oni će i brinuti, međutim, zabrinutost nikada ništa ne rešava, pa zato počinju da osećaju uznemirenost. A kada su veoma uznemireni, svoju pažnju usmeravaju na Božje delo i na dan Božji i pitaju se: „Zašto dan božji još uvek nije stigao? Hoćemo li zauvek živeti ovakvim životom lutanja i izopštenosti? Kada će doći dan božji? Kada će se božje delo privesti kraju? Kada će bog uništiti ovaj svet? Kada će se carstvo božje pokazati na zemlji? Kada ćemo videti pojavljivanje božje ličnosti?” Svaki put iznova razmišljaju o ovim stvarima i negativne emocije zabrinutosti, strepnje i uznemirenosti naviru u njihovom srcu, istog trenutka im se na licu pojavljuje izraz zabrinutosti, ne osećaju više radost, hodaju tromo, jedu bez ikakvog apetita i svaki dan provode sa uskovitlanim mislima u svom umu. Da li je dobro živeti u takvim negativnim emocijama? (Nije.) Čak i najmanja životna teškoća ljude može navesti da povremeno zapadnu u ove negativne emocije pasivnosti. Ponekad, bez ikakvog razloga ili bez nekog naročitog konteksta, čak ni kad nijedna konkretna osoba nije izgovorila ništa posebno, ove negativne emocije će nesvesno navirati u njihovom srcu. Kada ove negativne emocije nahrupe u ljudsko srce, želje koje ljudi imaju dok žude za dolaskom dana Božjeg, dok žude da se Njegovo delo privede kraju i da Njegovo carstvo stigne, bivaju još upornije. Neki ljudi čak usrdno kleče i mole se Bogu u bujicama suza, govoreći: „O, bože, mrzim ovaj svet i mrzim ovaj ljudski rod. Molim te da sve ovo što pre okončaš, okončaj ljudske telesne živote i privedi kraju svu ovu muku.” Mnogo puta se bez ikakvih rezultata ovako mole, a negativne emocije zabrinutosti, strepnje i uznemirenosti i dalje im obavijaju srce, ostaju u njihovim mislima i duboko su prisutne u njihovom duhu, dok ih obavijaju i vrše dubok uticaj na njih. U stvari, to se ne događa ni zbog čega drugog već zato što oni žude da što pre dođe dan Božji, da se Božje delo što pre privede kraju, da što je pre moguće dobiju blagoslove, da dobiju dobro odredište, da uđu u nebo ili u carstvo koje zamišljaju i za kojim žude u svojim sopstvenim predstavama; zato su u najdubljim odajama svoga srca uvek toliko uzbuđeni zbog ovih stvari. Na površini pokazuju uzbuđenost, dok zapravo osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Kada takva osećanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti neprestano okružuju ljude, u njima se budi aktivna misao i počinju da razmišljaju: „Ako dan Božji neće doći uskoro i ako se Božje delo neće privesti kraju u najkraćem roku, trebalo bi da iskoristim svoju mladost i svoju sposobnost da naporno radim. Želim da radim i zaradim novac, da neko vreme u svetu vredno radim i da uživam u životu. Ako dan Božji ne dolazi uskoro, želim da se vratim kući i da ponovo budem sa svojom porodicom, da pronađem partnera, da neko vreme dobro živim, da pomognem roditeljima i odgajam decu. Kada ostarim, imaću mnogo dece i oni će živeti zajedno sa mnom, uživaćemo u porodičnom životu – kako je to samo divan prizor! Kakva draga slika!” Razmišljajući na ovaj način, oni se raduju uživanju u takvom životu. Kad god pomisle da će dan Božji doći uskoro i da će se Božje delo uskoro privesti kraju, ljudske želje se još žešće rasplamsaju, a njihova žudnja da se Božje delo što pre privede kraju dodatno se pojača. U takvoj situaciji, kada činjenice nisu u saglasju sa onim što ljudi žele, kada ljudi ne mogu da vide nikakvu naznaku završetka Božjeg dela niti da će dan Božji stići, pogoršaju im se osećanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. Brinu o tome šta će biti za nekoliko godina, kada ostare a ne nađu partnera, ko će u starosti brinuti o njima. Ako sve vreme u Božjoj kući obavljaju svoju dužnost i već su sa društvom prekinuli sve veze, brinu hoće li, nakon što se vrate kući da tamo žive, moći da se ponovo uključe u društvo. Ako se za nekoliko godina vrate svom poslovanju ili se vrate na svoj posao, brinu hoće li moći da uhvate korak sa vremenom, hoće li moći da se izdvoje iz gomile i hoće li moći da prežive. Što se više brinu o takvim stvarima i zbog njih osećaju veću strepnju i uznemirenost, sve manje su u stanju da smireno obavljaju svoju dužnost i da slede Boga u Božjoj kući. Prema tome, oni sve više brinu o svojoj budućnosti, o svojim izgledima i svom porodičnom životu, baš kao što brinu o svim poteškoćama koje mogu nastati u životu u budućnosti. Razmišljaju o svemu što mogu i brinu o svemu o čemu mogu; brinu se čak i za život svojih unuka i potomaka svojih unuka. Njihove misli dosežu daleko, misli su im veoma temeljne i o svemu detaljno promišljaju. Kada ljudi imaju ova osećanja zabrinutosti, strepnje i uznemirenosti, postaju nesposobni da svoje dužnosti obavljaju smireno i ne mogu jednostavno da slede Boga, već umesto toga često imaju aktivne misli i svaki čas menjaju raspoloženje. Kada uvide da se delo jevanđelja vrlo dobro odvija, razmišljaju: „Dan božji uskoro će doći. Pa, svoju dužnost moram da obavljam kako treba! Samo napred! Moram da nastavim još nekoliko godina, nije ostalo još tako mnogo. Sva ova patnja biće vredna truda i urodiće plodom, pa više neću imati briga!” Međutim, posle nekoliko godina, velike katastrofe se i dalje nisu dogodile i niko ne pominje dan Božji, pa se njihovo srce ohladi. Ova uznemirenost, strepnja i zabrinutost, baš kao i aktivne misli, opet im dolaze, odlaze i ponavljaju se na ovaj način svaki put iznova, vrteći se u beskrajnim krugovima kao reakcija na međunarodnu situaciju i na stanje u Božjoj kući, i nema načina da ih oni kontrolišu – šta god drugi govorili, oni ne mogu da promene stanje u kom se nalaze. Postoje li takvi ljudi? (Da.) Da li je ovakvim ljudima lako da budu postojani? (Nije.) Njihov stav i raspoloženje u obavljanju dužnosti i količina energije koju ulažu u svoje dužnosti, svi se redom temelje na „najnovijim vestima”. Neki ljudi kažu: „Sudeći prema pouzdanim vestima, Božje jevanđelje se divno širi!” A neki drugi vele: „Najnovije vesti poručuju da su širom sveta vrlo učestale katastrofe i, sudeći prema stanju u svetu i prema tim katastrofama, očito je da se već sada ispunila ta i ta katastrofa iz Knjige otkrivenja. Božje delo će uskoro biti završeno, dan Božji će uskoro stići, a ceo verski svet je pod uzbunom!” Kad god čuju „najnovije vesti” ili „pouzdane vesti”, njihova uznemirenost, strepnja i zabrinutost privremeno popuste i više ih ne remete, pa na neko vreme napuštaju svoje aktivne misli. Ipak, kada u dogledno vreme ne čuju nikakve „pouzdane vesti” niti ikakve „tačne vesti”, njihova uznemirenost, strepnja i zabrinutost, baš kao i njihove aktivne misli, počinju da nadolaze. Neki ljudi čak počinju da se pripremaju razmišljajući o tome gde da se prijave za posao, gde da potraže zaposlenje, koliko dece će imati, gde će im za nekoliko godina deca ići u školu, kako da se pripreme za njihovu školarinu na studijama, pa čak planiraju da kupe kuću, zemljište ili automobil. Međutim, nakon što čuju „pouzdane vesti”, ove stvari na neko vreme ostavljaju po strani. Zar ovo ne podseća na neki vic? (Podseća.) Posle višegodišnje vere u Boga i spoznaje Božjeg dela, neki ljudi su u stanju da svedoče za Boga, uz reči: „Vera u Boga je pravi put u životu. To je najsmisleniji život. Živeti ovako ima najveću vrednost. Bez obzira na to kako me Bog vodi ili šta Bog radi, siguran sam da Bog sve čini sa ciljem da spase ljude, pa ću Boga slediti do samoga kraja. Pa makar to bilo tek kada nebo i zemlja sasvim ostare, tek kada zvezde promene svoj položaj, kada se mora osuše, a planine pretvore u prah, odnosno kada se mora pretvore u kopno, a kopno postane more, moje srce ostaće nepromenjeno i sasvim u tome. Predaću srce Bogu do kraja svog života, a ako nakon ovog ima još neki život, ja ću i dalje slediti Boga.” Međutim, ti ljudi sa toliko nedaća u svom životu ne razmišljaju na ovaj način. Njihova vera u Boga počiva jedino na pogledu na sadašnje stanje stvari i oni svoj život žive onako kako misle da treba da ga žive. Svoj stil života ili polazne težnje neće promeniti samo zato što veruju u Boga. Već nekoliko godina veruju u Boga i ne menjaju baš ništa, već poput nevernika nastavljaju da žive kao što su pre toga oduvek živeli. Ipak, vera u Boga obuhvata i jednu posebnu stvar, a ona je u tome da će uskoro doći dan Božji, da će uskoro doći Božje carstvo, da će uslediti velike katastrofe i da će oni koji veruju u Boga tada izbeći ove katastrofe, one ih neće zadesiti i moći će da budu spaseni. I samo su zbog te posebne stvari oni u toj meri zainteresovani da veruju u Boga. Njihov cilj i ono na šta se usredsređuju u svojoj veri u Boga stoga uvek čini samo ta jedna stvar. Koliko god propovedi da su slušali i koliko god istina o kojima ljudi govore da su čuli, odnosno koliko god dugo da veruju u Boga, način njihove vere u Boga nikada se ne menja i od njega nikada ne odustaju. Ni zbog propovedi koje slušaju, ni zbog istina koje razumeju, oni ne menjaju niti napuštaju svoja pogrešna gledišta o veri u Boga. Prema tome, bilo da se nešto promenilo ili da se nešto govori o situaciji u spoljnom svetu ili u Božjoj kući, to se uvek odražava na ovu stvar koja ih najviše zabrinjava u najdubljim odajama njihovog srca. Ako čuju da će Božje delo uskoro biti privedeno kraju, presrećni su; međutim, čuju li da je još uvek prerano da Božje delo bude privedeno kraju i to više ne mogu da izdrže, njihova uznemirenost, strepnja i zabrinutost će rasti iz dana u dan i krenuće da se pripremaju da u svakom trenutku napuste Božju kuću i svoju braću i sestre, da se jasno izdvoje od Božje kuće. Naravno, ima i onih koji, u svakom trenutku, počinju da se pripremaju da potpuno obrišu sve kontakt podatke svoje braće i sestara i sve njihove poruke, te da knjige Božjih reči koje im je Božja kuća poslala vrate crkvi. Razmišljaju: „Zaista ne mogu dalje da sledim ovaj put vere u boga i da stremim ka istini. Smatrao sam da vera u boga znači da ću živeti srećnim životom, da ću imati decu, dobiti blagoslove i ući u carstvo nebesko. Sada je taj divan san raspršen, ali ću ipak izabrati da živim srećnim životom, da imam decu i uživam u životu. A opet, još uvek ne mogu da odustanem od svoje vere u boga. Postoji li i dalje šansa da dobijem stostruko u ovom životu, kao i večni život u svetu koji će doći, zar to ne bi bilo još i bolje?” Ovakvo je njihovo gledište na veru u Boga, to je njihov plan i, naravno, to predstavlja ono što oni rade. To je način razmišljanja i planiranja u najdubljim odajama srca onih koji se u svojoj veri u Boga oslanjaju na sopstvenu uobrazilju, koji zbog svog telesnog života uvek osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost, i to predstavlja ono za čim streme i put koji slede u svojoj veri u Boga. Za šta su se najviše zakačili? Najviše su se zakačili za pitanja kada će stići dan Božji, kada će Božje delo biti privedeno kraju, kada će uslediti velike katastrofe i hoće li iz tih velikih katastrofa moći da se izbave – za to su najviše zainteresovani.

Kad je reč o onima koji uvek osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost zbog svog telesnog života, njihovo stremljenje u njihovoj veri u Boga sastoji se u tome „da dobiju stostruko u ovom životu, kao i večni život u svetu koji će doći”. Međutim, njima se ne dopada da čuju u kojoj meri je napredovalo Božje delo, da li su oni koji veruju u Boga postigli rezultat dobijanja spasenja, koliko ljudi je zadobilo istinu, spoznalo Boga i dalo dobro svedočanstvo, baš kao da te stvari nemaju nikakve veze sa njima. Pa, šta oni onda žele da čuju? (Kada će Božje delo biti privedeno kraju.) Oni imaju znatno veće nade, zar ne? Većina ljudi je previše uskogruda. Pogledajte samo na šta su se namerili i nadaju se samo velikim stvarima – u kakvom su samo uzvišenom stanju! Većina ljudi je toliko prosta, uvek govore o promenama naravi, o pokoravanju Bogu, vernom obavljanju svoje dužnosti, obavljanju stvari u skladu sa istina-načelima – kakvi su ovi ljudi? Previše su uskogrudi! Kako to Kinezi kažu? Previše su niski. Šta znači to da su niski? Da su isuviše prosti. I na šta su se namerili ovi ljudi? Nadaju se velikim stvarima, uzvišenim stvarima, vrhunskim stvarima. Oni koji se nadaju vrhunskim stvarima uporno žele da se sve više uspinju, i dalje se uzaludno nadajući da će ih Bog jednoga dana podići u vazduh da se sa Njim susretnu. Želiš da se susretneš sa Bogom, ali se ne pitaš želi li Bog da se susretne sa tobom – samo nastavljaš da želiš ove neverovatne stvari! Jesi li se barem nekoliko puta susreo sa Bogom? Ljudi Boga ne poznaju, pa ćeš Mu, kad se susretneš s Njim, i dalje prkositi. Prema tome, koji je razlog u osnovi uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti ovih ljudi? Da li su zaista njihove životne teškoće uzrok svemu tome? Ne, nije reč o tome da oni zaista imaju poteškoće u svom životu, već o tome da su težište svoje vere u Boga usmerili na svoj telesni život. Težište njihovog stremljenja nije istina, već to da žive srećnim životom, da uživaju u dobrom životu i da uživaju u dobroj budućnosti. Mogu li se problemi ovih ljudi lako rešiti? Ima li ovakvih ljudi u crkvi? Kod drugih se uvek raspituju: „O, kada će doći dan božji? Zar pre nekoliko godina nije rečeno da božje delo samo što nije privedeno kraju? Pa, zašto onda još uvek nije završeno?” Ima li načina da se izađe na kraj sa ovakvim ljudima? Samo im recite jednu jedinu reč: „Uskoro!” Kada je reč o ovakvim ljudima, prvo ih upitajte: „Uvek se o tome raspituješ. Jesi li napravio nekakve planove? Ako jesi, ne trudi se da ovde ostaneš kad to ne želiš. Samo idi za onim što želiš. Nemoj ići protiv sopstvenih želja i nemoj sebi da otežavaš život. Božja kuća te ovde ne zadržava, nisi zarobljen na ovom mestu. Možeš otići kad god to poželiš. Ne raspituj se sve vreme o najnovijim glasinama. U svim najnovijim glasinama biće ti jedino rečeno: ’Uskoro!’ Ako nisi zadovoljan takvim odgovorom, ako si u svom srcu već napravio planove i ako ćeš ih, pre ili kasnije, svejedno sprovesti, poslušaj moj savet: svoje knjige Božjih reči što pre vrati u crkvu, spakuj se i idi. Jednostavno ćemo se pozdraviti i zbog ovih stvari ti se više nikada neće ponoviti osećanja uznemirenosti, strepnje ili zabrinutosti. Vrati se kući i živi svoj život. Želim ti sve najbolje! Želim ti život ispunjen srećom i zadovoljstvom i nadam se da ćeš u svemu uspeti u budućnosti!” Šta mislite o tome? (Dobro je.) Posavetujte ih da napuste crkvu; ne pokušavajte da ih zadržite. Zašto da ne pokušavate da ih zadržite? (Oni istinski ne veruju u Boga, pa ih nema svrhe ni zadržavati.) Tako je; oni su bezvernici! U čemu bi bila svrha zadržati bezvernike, a ne izbaciti ih? Neki ljudi kažu: „Ali oni nisu učinili nikakvo zlo i nisu ništa prekinuli.” Treba li išta da prekinu? Recite Mi, zar ostanak nekog ovakvog u grupi ljudi sam po sebi ne predstavlja prekid? Kud god da ode, njegovo ponašanje i postupci već predstavljaju prekid. Nikada ne sprovodi duhovnu posvećenost, nikada ne čita Božje reči, na skupovima se nikada ne moli niti sa drugima komunicira, samo mehanički obavlja dužnost, uvek se raspitujući koje su najnovije glasine. Izuzetno je emotivan i hirovit. Takođe je izuzetno usredsređen na jelo, piće i lično uživanje, a ima i onih koji su lenji, koji se prepuštaju jelu, koji se prepuštaju spavanju, koji se glupiraju, koji su tu samo da popune broj u Božjoj kući. Oni ne brinu o obavljanju svoje dužnosti, već samo dokoličare. Kada dođu u Božju kuću, u njoj samo traže pogodnosti i stvari koje će im lično koristiti. Ako nešto ne mogu da iskoriste, otići će za tili čas. Budući da će otići za tili čas, zar nije bolje da odu odmah, a ne kasnije? Ovakvi ljudi ne mogu čak ni da službuju do kraja, a njihovo službovanje ne daje dobre rezultate. Pa i kad službuju, ne rade prave stvari – naprosto su bezvernici. U svojoj veri u Boga, stvari posmatraju iz trećeg lica. Srećni su kada Božja kuća napreduje, razmišljajući da ima nade da budu blagosloveni, da su u prednosti, da njihova vera u Boga nije bila uzaludna, da nisu na gubitku i da su se kladili na pobedničku stranu. Međutim, ako je Božja kuća ugnjetena od sotonskih sila, napuštena od društva, izložena klevetama i progonima i u nezavidnoj situaciji, ne samo da ih to ne uznemirava, već se tome i smeju. Možemo li u crkvi zadržati takve ljude? (Ne.) Oni su bezvernici i neprijatelji! Ako je neprijatelj u tvojim redovima, a ti se prema njemu odnosiš kao da ti je brat ili sestra, zar te to ne čini glupim? Ako ovakvi ljudi nisu u stanju da dragovoljno službuju, u tom slučaju ih treba izbaciti, zar ne? (Tako je.) Naravno da je tako. Učinite to brzo i temeljno. Nema potrebe da ih savetujete, samo ih opušteno zamolite da odu. Nema potrebe da na njih trošite reči, treba samo da ih pošaljete kući. U suštini, to nisu ljudi kojima je mesto u Božjoj kući, već su samo bezvernici koji su se uvukli u crkvu. Naprosto treba da se vrate tamo odakle su došli i samo treba da ih zamolite da odu. Nakon što dospeju u crkvu, neki ljudi zaista naprave jasnu razliku između sebe i braće i sestara i Božje kuće. A to je stoga što tačno znaju šta su došli da urade, znaju da li zaista veruju ili ne i, osim njihovih nada o tome kada će se Božje delo privesti kraju i da li će moći da dobiju blagoslove, nikakvo delo Božje kuće niti ikakva istina za koju Bog od ljudi zahteva da u nju uđu nema baš nikakve veze sa njima; ne obraćaju pažnju na ove stvari, ne čitaju knjige Božjih reči koje im crkva šalje da pročitaju, već ih ostavljaju da tako leže sasvim neraspakovane. Takvi ljudi samo na rečima veruju u Boga; samo naizgled deluju kao da veruju onako kako to drugi čine i mehanički obavljaju svoje dužnosti, ali nikada ne čitaju Božje reči. Nijednom nisu otvorili knjigu Božjih reči, nisu okrenuli nijednu stranicu – nikada nisu pročitali nijedan njen deo. Nikada ne gledaju video priloge o iskustvenim svedočenjima, filmove o jevanđelju, kao ni himne i slične stvari koje Božja kuća postavlja na internetu. Šta obično gledaju? Gledaju vesti, popularne emisije, video priloge i komedije, gledajući jedino ono što je besmisleno. Ko su ovi ljudi? Oni povremeno posećuju crkvu da bi se raspitali: „U koliko zemalja se do sada proširilo delo jevanđelja? Koliko ljudi se okrenulo bogu? U koliko zemalja su do sada osnovane crkve? Koliko ima crkava? U kojoj fazi je božje delo?” U svoje slobodno vreme, uvek se raspituju o ovim stvarima. Zar ne postoji sumnja da je ova osoba špijun? Recite Mi, da li je u redu da se neko takav zadrži? (Nije.) Ako već svojom voljom ne napuste crkvu, čim ih otkrijete, morate ih ukloniti i osloboditi crkvu takve pošasti. Njihovo zadržavanje je besmisleno i samo će prouzrokovati nevolje. Dakle, stvari zbog kojih ovih ljudi osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost nemaju sa nama baš nikakve veze. Nemojte se ni truditi da im dajete savete, a sa njima je beskorisno razgovarati o istini. Naprosto ih se rešite i stavite tačku na tu stvar – ovo je najbolji način da izađete na kraj sa takvim ljudima.

Osim bezvernika, među braćom i sestrama ima i starijih ljudi, starosti od 60 pa sve do 80 ili 90 godina, koji se, zbog svoje pozne dobi, takođe suočavaju sa određenim teškoćama. Uprkos godinama, način njihovog razmišljanja nije nužno tako ispravan niti racionalan, a njihove zamisli i gledišta nisu nužno u skladu sa istinom. I ovi stariji ljudi podjednako imaju probleme i uvek brinu: „Zdravlje mi više nije tako dobro kao ranije i ne mogu baš svaku dužnost da obavljam. Budem li obavio ovu sitnu dužnost, hoće li me Bog upamtiti? Ponekad se razbolim, pa neko treba da brine o meni. Kada nema nikog da brine o meni, ne mogu da obavljam svoju dužnost i šta onda mogu da učinim? Star sam, ne pamtim Božje reči kad ih čitam i teško mi je da shvatim istinu. Kada u zajedništvu razgovaram o istini, govorim zbrkano i nelogično, i nemam iskustva koja vredi podeliti sa drugima. Star sam i nemam dovoljno energije, vid mi nije baš najbolji i više nisam toliko jak. Sve mi pada teško. Ne samo da ne mogu da obavljam svoju dužnost, već stvari lako zaboravljam i radim ih pogrešno. Ponekad se zbunim, pa crkvi i svojoj braći i sestrama stvaram probleme. Želim da dobijem spasenje i da stremim ka istini, ali mi je to vrlo teško. Šta mogu da uradim?” Kada razmišljaju o ovim stvarima, uzrujavaju se pri pomisli: „Kako to da sam tek u ovim godinama počeo da verujem u Boga? Zašto nisam poput onih koji su u svojim dvadesetim ili tridesetim, ili makar poput onih koji su u petoj ili šestoj deceniji života? Kako to da sam na Božje delo naišao tek sada kada sam toliko star? Ne može se reći da imam lošu sudbinu; makar sam se sada susreo sa Božjim delom. Moja sudbina je dobra i Bog je ljubazan prema meni! Samo zbog jedne stvari nisam srećan, a to je moja duboka starost. Pamćenje mi nije najbolje, baš kao ni zdravlje, ali imam nepokolebljivu unutrašnju rešenost. Stvar je u tome da me telo izdaje, pa postajem pospan dok slušam druge tokom okupljanja. Ponekad zatvorim oči da se pomolim i onda zaspim, a misli mi odlutaju dok čitam Božje reči. Nakon kraćeg čitanja postanem pospan i zadremam, a te reči mi ne dopiru do mozga. Šta mogu da učinim? Uz ove stvarne poteškoće, jesam li i dalje u stanju da stremim ka istini i da je shvatim? Ako nisam u stanju i ako ne mogu praktično da postupam u skladu sa istina-načelima, neće li sva moja vera biti uzaludna? Zar neću propustiti da postignem spasenje? Šta mogu da učinim? Toliko sam zabrinut! U ovim godinama, više ništa nije važno. Sada kada verujem u Boga, više nemam nikakvih briga, niti više i zbog čega strepim. Deca su mi odrasla i o njima više ne moram da brinem niti da ih odgajam. Najveća želja u životu mi je da stremim ka istini, da obavljam dužnost stvorenog bića i da konačno dostignem spasenje u godinama koje su mi preostale. Ipak, imajući u vidu u kakvom sam trenutno stanju – obnevideo od starosti, zbunjenog uma i lošeg zdravlja, nesposoban da dobro obavljam svoju dužnost, te ponekad stvaram probleme u pokušaju da učinim najbolje što mogu – čini mi se da dostizanje spasenja za mene neće biti lak zadatak.” O ovim stvarima iznova razmišljaju, u njima narasta strepnja i zatim misle: „Čini se da se dobre stvari događaju samo mladim ljudima, a ne i starima. Ma kako stvari bile dobre, čini mi se da ja u njima više neću moći da uživam.” Što više razmišljaju o ovim stvarima, sve se više uzrujavaju i osećaju sve veću strepnju. I ne samo da su zabrinuti za sebe, već osećaju i povređenost. Ako plaču, osećaju da to zapravo nije vredno plakanja, a ako ne plaču, ta bol, ta povređenost, njihov je stalni pratilac. Šta bi, dakle, trebalo da učine? Konkretno, postoje neki stariji ljudi koji žele da sve svoje vreme provode dajući se za Boga i u obavljanju svoje dužnosti, ali im fizičko stanje nije dobro. Neki imaju visok krvni pritisak, neki povišen šećer u krvi, neki imaju probleme sa organima za varenje i njihova fizička snaga ne može da ide u korak sa zahtevima njihove dužnosti, pa su stoga uzrujani. Posmatraju mlade ljude koji mogu da jedu i piju, da trče i skaču, i prema njima osećaju zavist. I što više viđaju mlade ljude kako rade sve te stvari, osećaju se sve uznemirenije, razmišljajući: „Želim da dobro obavljam svoju dužnost, da stremim ka istini i da je shvatim. Želim i da primenjujem istinu, pa zašto je to tako teško? Previše sam star i beskoristan! Zar Bog ne želi ljude koji su stari? Jesu li stari ljudi zaista beskorisni? Zar mi ne možemo da dostignemo spasenje?” Ma koliko da razmišljaju o tome, tužni su i ne mogu da se osećaju srećno. Ne žele da propuste tako divno vreme i tako odličnu priliku, a ipak ne mogu da se, poput mladih ljudi, svim srcem i dušom daju i da obavljaju svoju dužnost. Zbog svoje starosti, ovi stariji ljudi zapadaju u duboku uznemirenost, strepnju i zabrinutost. I svaki put kada naiđu na neku poteškoću, smetnju, nedaću ili prepreku, svaljuju krivicu na svoju starost, čak preziru sebe i prema sebi nemaju nimalo simpatija. Svejedno, stvari ostaju bezuspešne, nema rešenja i za njih nema puta napred. Da li je moguće da za njih zaista nema puta napred? Postoji li ikakvo rešenje? (I stariji ljudi treba da obavljaju svoje dužnosti u skladu sa svojim mogućnostima.) Prihvatljivo je da stariji ljudi obavljaju svoje dužnosti u skladu sa svojim mogućnostima, zar ne? Je li moguće da, zbog svojih godina, stariji ljudi više ne mogu da streme ka istini? Zar nisu u stanju da shvate istinu? (Jesu, u stanju su.) Mogu li stariji ljudi da shvate istinu? Shvataju je donekle, a čak ni mladi ne mogu da je shvate u potpunosti. Stariji ljudi su uvek u zabludi kada smatraju da su smeteni, da im je pamćenje loše i da zbog toga ne mogu da shvate istinu. Jesu li u pravu? (Nisu.) Iako, u odnosu na starije, mladi ljudi imaju znatno više energije i fizički su snažniji, zapravo je njihova sposobnost da shvate, razumeju i saznaju potpuno ista kao i kod starijih ljudi. Zar nisu i stariji ljudi nekada bili mladi? Nisu rođeni stari, a i svi mladi ljudi će jednoga dana ostariti. Stariji ljudi ne smeju stalno da misle da se po nečemu razlikuju od mladih ljudi zato što su stari i fizički slabi, zato što se osećaju loše i pamćenje ih izdaje. U stvari, među njima nema nikakve razlike. Na šta mislim kada kažem da među njima nema nikakve razlike? Nezavisno od toga da li je neko star ili mlad, njegova iskvarena narav je ista, njegovi stavovi i gledišta o najrazličitijim stvarima su isti, baš kao što su isti i njegovi uglovi posmatranja i stanovišta o najrazličitijim stvarima. Prema tome, samo zato što su stari, zato što u odnosu na mlade imaju manje prekomernih želja i zato što mogu da budu postojani, stariji ljudi ne bi smeli da smatraju da nemaju nikakvih divljih ambicija ili želja, te da im je narav manje iskvarena – to je pogrešno shvatanje. Mladi ljudi mogu svim silama da se bore za neku poziciju, pa zar to isto ne mogu i oni stariji? Mladi ljudi stvari mogu da obavljaju protivno načelima i da postupaju proizvoljno, pa zar to isto ne mogu i oni stariji? (Da, mogu.) Mladi ljudi mogu da budu nadmeni, pa zar i oni stariji ne mogu to isto? Međutim, kada su stariji ljudi nadmeni, imajući u vidu njihove poodmakle godine, oni u tome nisu toliko agresivni, pa to nije tako izražena nadmenost. Zbog svojih pokretljivih udova i uma, mladi ljudi znatno očitije ispoljavaju nadmenost, dok su oni stariji, zbog krutih udova i nefleksibilnog uma, manje očigledni u ispoljavanju nadmenosti. Ipak, suština njihove nadmenosti i njihova iskvarena narav ostaju isti. Ma koliko da neka starija osoba veruje u Boga, ili ma koliko godina da obavlja svoju dužnost, ako ne stremi ka istini, njena iskvarena narav će ostati. Na primer, neki stariji ljudi koji žive sami navikli su da se oslanjaju na sebe i imaju svoje uspostavljene navike: imaju utvrđene periode i sopstveni raspored za jelo, spavanje i odmor, pa nisu voljni da remete redosled odvijanja tih stvari u životu. Spolja posmatrano, stariji ljudi izgledaju kao divne osobe, ali ipak imaju iskvarene naravi, što ćete i spoznati nakon dužeg druženja sa njima. Neki stariji ljudi su neverovatno hiroviti i nadmeni; moraju da jedu baš ono što su naumili i ne daju se zaustaviti kada se negde zapute radi razonode. Kada nešto naume da učine, nema sile koja bi ih sprečila u tome. Niko ne može da ih promeni i hiroviti su celoga svog života. Takvi tvrdoglavi stariji ljudi problematičniji su čak i od svojeglave mladeži! Prema tome, kada neki ljudi kažu: „Stariji ljudi nisu tako duboko iskvareni kao mladi. Stariji ljudi su živeli u vremenu koje je bilo znatno konzervativnije i puno ograničenja, pa zato ova generacija starih ljudi nije toliko duboko iskvarena”, da li u tim kazivanjima ima istine? (Nema.) Ona predstavlja njihovo vlastito gunđanje u sopstvenu korist. Mladim ljudima se ne dopada da rade sa drugima, pa zar i oni stariji ne mogu biti isti takvi? (Mogu.) Neki stariji ljudi imaju iskvarene naravi koje su teže nego kod mladih, uvek se razmeću svojim poodmaklim godinama i ponosni su na svoje veteransko iskustvo, uz reči: „Ja sam u poznim godinama. Koliko godina ti imaš? Ko je od nas dvojice stariji? Neće ti se dopasti da ovo čuješ, ali sam u ovom kraju bio češće nego što ti možeš i da zamisliš, pa zato moraš da me slušaš. Iskusan sam i obrazovan. Šta ti, žutokljunac, razumeš? U Boga sam verovao i pre nego što si se ti rodio!” Nije li ovo još problematičnije? (Jeste.) Jednom kada steknu titulu „starijih”, stariji ljudi mogu biti znatno problematičniji. Dakle, nije reč o tome da stariji ljudi nemaju šta da rade, niti da nisu u stanju da obavljaju svoje dužnosti, a još je manje slučaj da nisu u stanju da streme ka istini – postoje mnoge stvari koje oni mogu da rade. Različite jeresi i zablude koje su se nakupile tokom tvog života, kao i različite tradicionalne ideje i predstave, neukost i tvrdoglavost, konzervativne stvari, nerazumne i izobličene stvari koje si skupljao, sve su se nagomilale u tvom srcu i trebalo bi, u odnosu na mlade ljude, još i više vremena da provodiš u njihovom kopanju, raščlanjivanju i prepoznavanju. Nije reč o tome da ti nemaš šta da radiš niti o tome da treba da osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost kada ne znaš šta ćeš sa sobom – to nije tvoj zadatak, a ni tvoja odgovornost. Stariji ljudi, pre svega, treba da imaju ispravan način razmišljanja. Iako ste možda već u godinama i fizički ste relativno stari, i dalje bi trebalo da imate mladalački način razmišljanja. Iako stariš, razmišljanje ti se usporava, a pamćenje biva loše, ako i dalje možeš da spoznaš sebe, ako još uvek možeš da shvatiš reči koje govorim i još uvek možeš da shvatiš istinu, to dokazuje da nisi star i da ti kov nije manjkav. Ako je neko u osmoj deceniji života, a ne može da shvati istinu, onda to pokazuje da je premali rastom i da nije dorastao zadatku. Prema tome, godine života su nebitne kada je reč o istini i, povrh toga, životna dob je nebitna kada je reč o iskvarenoj naravi. Sotona postoji već desetinama hiljada godina, stotinama miliona godina, pa je i dalje Sotona, a ipak pre reči „Sotona” moramo, svejedno, dodati pridev tako da dobijemo „starog Sotonu”, u značenju da je on zlo n-tog stepena, zar ne? (Da.) Dakle, kako bi stariji ljudi trebalo praktično da postupaju? Jedan aspekt je u tome da treba da imaš isti način razmišljanja kao i mladi ljudi, da stremiš ka istini i spoznaš sebe, a kad spoznaš sebe, trebalo bi da se pokaješ. Drugi aspekt je u tome da treba da tražiš načela u obavljanju svoje dužnosti i da praktično postupaš u skladu sa istina-načelima. Kad je reč o stremljenju ka istini, sebe ne treba da otpisuješ tvrdeći da si star, da si u poodmaklim godinama, da nemaš aktivne misli kakve imaju mladi ljudi, da nemaš iskvarenu narav kakvu imaju mladi ljudi, da si iskusio sve u ovom životu, da si stekao uvid u sve, te da stoga nemaš divlje ambicije ni želje. Ono što zapravo misliš kada to kažeš glasi: „Moja narav nije u toj meri iskvarena, pa je stoga stremljenje ka istini predviđeno za vas mlade ljude. Ono nema nikakve veze sa nama starima. U Božjoj kući, mi stari radimo samo ono što možemo i ulažemo onaj napor koji možemo, pa ćemo svoju dužnost time obaviti kako treba i bićemo spaseni. A kada je reč o tome da Bog otkriva ljudske iskvarene naravi, naravi antihrista i suštinu antihrista, to je ono što vi mladi treba da razumete. Vi to možete pažljivo da slušate, a biće dovoljno da vas mi lepo ugostimo i da motrimo na okolinu kako biste bili bezbedni. Mi stariji nemamo divlje ambicije. Starimo, mozak nam sporo reaguje i zato su sve naše reakcije pozitivne. Pre nego što umremo, postajemo dobrodušni. Kad ostare, ljudi nauče da se lepo ponašaju, tako da smo mi lepo vaspitani ljudi.” Ovim zapravo hoće da kažu kako nemaju iskvarenu narav. Jesmo li ikada rekli da stariji ljudi ne moraju da streme ka istini ili da se stremljenje ka istini razlikuje u zavisnosti od vaše životne dobi? Jesmo li to ikada pomenuli? Ne, nismo. U Božjoj kući i kada je u pitanju istina, da li stariji ljudi čine neku posebnu grupu? Ne, ne čine je. Kada je u pitanju stremljenje ka istini, godine starosti su nebitne, baš kao i u slučaju vaše iskvarene naravi, dubine vaše iskvarenosti, činjenice da li ste podobni da stremite ka istini, da li možete postići spasenje, kao i verovatnoće da ćete biti spaseni. Zar nije tako? (Tako je.) Tolike godine u zajedništvu razgovaramo o istini, ali nikada nismo razgovarali o različitim vrstama istine shodno različitoj životnoj dobi ljudi. O istini nikada nismo razgovarali niti smo iskvarenu narav otkrivali isključivo iz ugla mladih ili starijih ljudi, niti je ikada bilo reči o tome da se, zbog njihove starosti, krutog razmišljanja i nesposobnosti da prihvataju nove stvari, iskvarena narav starijih ljudi prirodno smanjuje i menja – takve stvari nikada nisu bile rečene. U zajedništvu nismo razgovarali ni o jednoj istini specifičnoj za određenu životnu dob niti smo izostavljali starije ljude. Stariji ljudi ne predstavljaju posebnu grupu u crkvi, u Božjoj kući, kao ni pred Bogom, već su isti kao i svaka druga starosna grupa. U vezi sa njima nema ničeg posebnog, već je reč samo o tome da su proživeli nešto duže od ostalih, da su u ovaj svet stigli koju godinu ranije nego drugi, da u kosi imaju nešto više sedih nego drugi i da im je telo ostarilo nešto ranije nego drugima; osim toga, nema nikakve druge razlike. Pa tako, ako stariji ljudi uvek razmišljaju: „Star sam, a to, dakle, znači da sam lepo vaspitana osoba, da nemam iskvarenu narav i da sam tek pomalo iskvaren”, zar to onda nije pogrešno shvatanje? (Jeste.) Nije li to malo besramno? Neki stariji ljudi su prevejani lisci, podmukli do n-tog stepena. Kažu da nemaju iskvarenu narav, kažu čak i da je njihova iskvarena narav sasvim iščezla, dok u stvari izlivi njihove iskvarene naravi nisu ništa manji nego kod drugih ljudi. U stvarnosti, postoje brojni načini na koje možemo da opišemo iskvarenu narav i kvalitet ljudskosti ove vrste starijih ljudi. Na primer, u oba izraza „prevejani lisci” i „staro je vino najukusnije – mladost gubi bitku pred iskustvom” – koristi se reč „star”, zar ne? (Tako je.) U kojim se još opisima koristi reč „star”? (Stare varalice.) Da, taj opis je dobar, „stare varalice”. Vidiš, u svima njima se koristi reč „star”. A tu su i „stari Sotona” i „stari đavoli” – oličenja vremešnog starešine! U šta veruju oni ljudi koji se ubrajaju u starije? Oni ovako veruju: „Sva naša iskvarena narav je iščezla. Pitanje iskvarene naravi se odnosi na vas mlade ljude. Mnogo ste iskvareniji od nas.” Nije li ovo namerno iskrivljivanje stvari? Želeli bi da sebe predstave u najboljem svetlu i da sebi odaju priznanje, dok to zapravo nije slučaj i stvari uopšte ne stoje tako. „Stari đavoli”, „stari Sotona”, „stare varalice”, „prevejani lisci” i „razmetanje svojim poznim godinama” – svi ovi opisi u kojima se koristi reč „star” ne predstavljaju dobre i pozitivne stvari.

Sada o ovome razgovaramo kako bismo starije ljude upozorili, posavetovali ih i usmerili, i kako bismo mlade ljude preventivno vakcinisali. Pominjanje ovih stvari prevashodno je usmereno na rešavanje kog tačno problema? Da bi se rešili uznemirenost, strepnja i zabrinutost ovih starijih ljudi, te da bismo se pobrinuli da oni shvate da su ova uznemirenost, strepnja i zabrinutost izlišni i nepotrebni. Ako želiš da obavljaš dužnost i podoban si za obavljanje dužnosti, hoće li te Božja kuća odbiti? (Neće.) Božja kuća će ti, svakako, pružiti priliku da obavljaš dužnost. Sasvim sigurno neće reći: „Zbog svoje starosti ne možeš da obavljaš dužnost. Odlazi. Nećemo ti pružiti priliku.” Ne, Božja kuća se prema svim ljudima pravično odnosi. Pod uslovom da si podoban za obavljanje dužnosti i da nema nikakve skrivene opasnosti, Božja kuća će ti pružiti priliku i omogućiće ti da obavljaš dužnost u meri u kojoj to možeš. Štaviše, ako želiš da spoznaš sebe i da stremiš ka istini, hoće li ti se iko rugati i reći: „Da li je tako stara osoba poput tebe podobna da stremi ka istini?” Hoće li ti se iko rugati? (Neće.) Hoće li iko reći: „Star si i zbunjen. U čemu je svrha da ti stremiš ka istini? Bog neće spasti nekoga tako starog kao što si ti”? (Neće.) Ne, neće to reći. Pred istinom su svi jednaki i prema svima se postupa pravično. Radi se samo o tome da možda nećeš stremiti ka istini, već da ćeš uvek nastupati kao član stare garde i uvek razmišljati: „Star sam i ne mogu da obavljam nikakvu dužnost.” Zapravo, postoje mnoge dužnosti koje možeš da obavljaš u skladu sa svojim sposobnostima. Ako ne obavljaš nikakvu dužnost, već se umesto toga razmećeš svojim poznim godinama, u želji da drugima držiš pridike, ko bi onda želeo da te sluša? Niko. Stalno govoriš: „Pa, vi mladi ništa ne shvatate!”, „Vi mladi ste tako sebični!”, „Vi mladi ste tako nadmeni!” i „Vi mladi ste prave lenštine. Mi stariji smo radni i vredni i, u moje vreme, bili smo takvi i takvi.” Koja je korist od pričanja takvih stvari? Ne raspredaj o svojoj „veličanstvenoj” prošlosti; niko to ne želi da sluša. Besmisleno je govoriti o tim zastarelim stvarima; one ne predstavljaju istinu. Ako već želiš da pričaš o nečemu, malo se više potrudi oko o istine, u malo većoj meri shvati istinu, spoznaj sebe, posmatraj sebe kao još jednu običnu osobu, a ne kao pripadnika neke posebne grupe koju drugi treba da poštuju, da je veličaju, da je uzdižu u nebesa i da se oko nje sjate. To je prekomerna želja i pogrešan način razmišljanja. Godine starosti nisu simbol tvog identiteta, godine starosti ne znače podobnost, godine života ne predstavljaju starešinstvo, a još manje znače da poseduješ istinu ili ljudskost i, na kraju, godine starosti ne mogu da ublaže tvoju iskvarenu narav. Dakle, isti si kao i svi drugi ljudi. Ne označavaj sebe stalno kao „starijeg” kako bi se izdvojio od ostalih ili se čak ustoličio kao svetac. Time pokazuješ da sebe uopšte ne poznaješ! Tokom svog života, stariji ljudi bi trebalo još i više da teže tome da streme ka istini, da teže život-ulasku i da sa braćom i sestrama složno sarađuju u obavljanju svoje dužnosti; jedino tako mogu povećati svoj rast. Stariji ljudi nipošto ne smeju da polaze od pretpostavke da su nadređeni u odnosu na druge ni da se razmeću svojim poznim godinama. Kod mladih ljudi se mogu otkriti sve vrste iskvarene naravi, a isto važi i za tebe; mladi ljudi mogu da učine razne gluposti, a isto važi i za tebe; mladi ljudi gaje predstave, a isto to rade i stariji ljudi; mladi ljudi mogu da budu buntovni, a isti takvi mogu da budu i stariji; kod mladih ljudi se može otkriti narav antihrista, a isti je slučaj i kod starijih; mladi ljudi imaju divlje ambicije i želje i isto to, bez i najmanje razlike, važi i za one starije; mladi ljudi mogu da izazovu prekide i ometanja i da budu izbačeni iz crkve, a isto će biti i sa starijima. Prema tome, osim svoje sposobnosti da dobro obavljaju svoju dužnost shodno svojim mogućnostima, ima mnogo stvari koje mogu da rade. Ako nisi glup, ako nisi dementan i ako ne možeš da shvatiš istinu, i ukoliko nisi nesposoban da brineš o sebi, ima mnogo stvari koje treba da radiš. Baš kao i mladi ljudi, možeš da stremiš ka istini, možeš da tražiš istinu i treba često da dolaziš pred Boga da se moliš, da tražiš istina-načela, da se trudiš da na ljude i stvari gledaš i da se ponašaš i postupaš u potpunosti prema Božjim rečima, uzimajući istinu kao svoj kriterijum. Ovo je put koji treba da slediš i ne treba da osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost zato što si star, zato što imaš brojne boljke ili zato što ti telo stari. Nije ispravno osećati uznemirenost, strepnju i zabrinutost – to su nerazumna ispoljavanja. Stariji ljudi treba da otpuste svoju „staračku” titulu, da se uklope sa mladim ljudima i da sa njima sede kao sa sebi ravnima. Ne smete da se razmećete svojim poznim godinama, uvek smatrajući da ste uzvišene veličine dostojne poštovanja, da ste vrhunski kvalifikovani, da možete da upravljate mladim ljudima, da ste starešine i nadređeni mladima, uvek sa ambicijom da kontrolišete mlade ljude i uvek sa željom da njima upravljate – to je okorela iskvarena narav. Budući da stariji ljudi, baš kao i mladi, imaju iskvarenu narav i budući da često u svom životu i pri obavljanju svoje dužnosti, baš poput mladih, otkrivaju svoju iskvarenu narav, zašto onda stariji ljudi ne rade ono što je ispravno, već umesto toga uvek osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost zbog svojih poznih godina i zbog onoga što će im se dogoditi nakon smrti? Zašto poput mladih ljudi ne obavljaju svoje dužnosti? Zašto poput mladih ljudi ne streme ka istini? Ova ti je mogućnost pružena, pa ako je ne ugrabiš, već u toj meri ostariš da izgubiš sluh, vid ili sposobnost da brineš o sebi, u tom ćeš slučaju zažaliti, i život će ti na taj način proći. Da li razumeš? (Da.)

Da li je problem negativnih emocija starijih ljudi sada rešen? Kada ostarite, hoćete li se razmetati svojim poznim godinama? Hoćete li postati prevejani lisci i stare varalice? Kada ugledate stariju osobu, hoćete li je osloviti sa „stari brate” ili „stara sestro”? Oni imaju imena, ali ih vi ne oslovljavate njihovim imenima, već umesto toga dodajete reč „stari”. Ako pri obraćanju starijim ljudima uvek dodaješ reč „stari”, zar im time nećeš naškoditi? Oni o sebi već razmišljaju kao o starima i imaju neke negativne emocije, pa ako ih i ti zoveš „starima”, isto je kao da im kažeš: „Star si, stariji si od mene i od tebe više nema nikakve koristi.” Hoće li im biti prijatno da čuju kako to govoriš? Svakako će se osećati nesrećno. Zar ih neće povrediti ako im se obratiš na ovaj način? Kada čuju da im se ovako obraćaš, neki stariji ljudi će biti oduševljeni i pomisliće: „Vidiš, posedujem uzvišenu vrlinu koja je dostojna poštovanja i ugleda. Kada me braća i sestre ugledaju, ne oslovljavaju me po imenu. U Božjoj kući, ljudi ne oslovljavaju starije sa striče, deda ili bako. Umesto toga, kada mi se braća i sestre obraćaju, dodaju reč ’stari’ i obraćaju mi se sa ’stari brate’ (ili ’stara sestro’). Pogledaj kako sam dostojanstven i vidi koliko sam ugledan među drugima. Božja kuća je dobro mesto – ljudi poštuju stare i brinu o mladima!” Da li si dostojan poštovanja? Kakvo si podučavanje doneo svojoj braći i sestrama? Kakvu su korist imali od tebe? U čemu je tvoj doprinos Božjoj kući? Koliko istine si shvatio? Koliko istine sprovodiš u delo? Smatraš da poseduješ uzvišenu vrlinu dostojnu poštovanja, a nisi pružio nikakav doprinos, pa da li onda zaslužuješ da ti se braća i sestre obraćaju sa „stari brate” ili „stara sestro”? Nipošto ne zaslužuješ! Razmećeš se svojim poznim godinama i od drugih ljudi uvek tražiš da te poštuju! Je li dobro da se neko oslovljava sa „stari brate” ili „stara sestro”? (Nije.) Ne, nije, ali to često čujem. Toliko je loše, a opet ljudi se starijima i dalje često obraćaju na ovaj način. Kakva se atmosfera time gradi? Odvratna, zar ne? I što se starijoj osobi češće obraćaš sa „stari brate” ili „stara sestro”, to više oni smatraju da su kvalifikovani i da poseduju uzvišenu vrlinu dostojnu poštovanja; što više ih oslovljavaš sa „stari taj i taj”, oni sve više smatraju da su posebni, da su važniji i bolji od drugih, u svom srcu imaju tendenciju da druge ljude predvode i sve više se udaljavaju od stremljenja ka istini. Uvek žele da predvode i da upravljaju drugim ljudima, sebe uvek smatraju boljima, dok druge ljude uvek smatraju neprijatnim, u drugima uvek vide probleme dok kod sebe samih ne vide nijedan. Recite Mi, može li takva osoba i dalje da stremi ka istini? Ne, ne može. Prema tome, oslovljavanje ljudi sa „stari brate” ili „stara sestro” nimalo im ne koristi, već samo može da ih povredi i da im naškodi. Ako ih prosto nazoveš po imenu i izostaviš tu titulu „stari”, ako ih posmatraš na ispravan način, kao sebi ravne, njihovo će stanje i mentalitet postati normalni i više se neće dičiti svojim poodmaklim godinama i na druge popreko gledati. Time im se olakšava da sebe posmatraju kao ljude koji su jednaki drugima; sebe i druge će moći pravilno da posmatraju, moći će da uvide da su isti kao drugi, baš isti kao i obični ljudi, i ni po čemu bolji od ostalih. Ovim će se njihove poteškoće ublažiti i neće doživljavati negativne emocije koje mogu nastati zbog njihovih poodmaklih godina i zato što nisu zadobili istinu, pa će u tom slučaju biti nade da će stremiti ka istini. Ako se ove negativne emocije ne pojavljuju, oni će svoje sopstvene probleme, a posebno svoju iskvarenu narav, posmatrati uz ispravan način razmišljanja. To ima pozitivno i korisno dejstvo na njihovo stremljenje ka istini, na njihovu samospoznaju i na njihovu sposobnost da slede put stremljenja ka istini. Neće li se time rešiti problemi negativnih emocija kod starijih ljudi? (Hoće.) Rešiće se i više neće biti teškoća. Prema tome, kakav način razmišljanja stariji ljudi treba, pre svega, da usvoje? Moraju da usvoje pozitivan način razmišljanja; ne samo da moraju da budu razboriti, već moraju da budu i velikodušni. Ne smeju da dižu larmu zbog stvari koje čine mladi ljudi, već treba da im daju primer i pokažu pravi put, a ne da prema njima budu previše strogi. Mladi ljudi su žustri i hitri na jeziku, stoga nemojte da dižete larmu zbog stvari koje oni čine. Mladi su, nezreli i neiskusni i treba im nekoliko godina da se prekale. Ovo je način na koji stvari treba da se odvijaju i stariji ljudi to treba da razumeju. Dakle, kakav način razmišljanja treba da usvoje stariji ljudi da bi bili u skladu sa istinom? Prema mladima treba ispravno da se ophode, a pritom ne smeju da budu nadmeni i uobraženi, smatrajući sebe veoma iskusnim i pronicljivim. Sebe treba da posmatraju kao obične ljude, koji su isti kao i svi ostali – to je ispravan način postupanja. Stariji ljudi ne bi smeli da budu sputani sopstvenim godinama niti moraju da se menjaju da bi imali mentalitet mlade osobe. Nije normalno ni da promenite svoj mentalitet u mentalitet mlade osobe, kako ne biste bili sputani svojim godinama. Nemojte uvek razmišljati: „Pa, ja sam toliko star, ne mogu da uradim ovo, ne mogu da kažem ovo, ne mogu da uradim ono. Budući da sam tako star, moram da uradim ovo, moram da uradim ono, moram da sedim na određeni način i da na određeni način stojim, a moram i da se hranim na neki dobar način, sve to sa ciljem kako bi mladi ljudi to uvideli i kako starije ljude ne bi gledali popreko.” Ovakav pogled na stvari je pogrešan i, kada tako razmišljate, kontroliše vas i sputava pogrešan način razmišljanja, pomalo ste izveštačeni, lažni i varljivi. Neka vas ne sputavaju vaše godine, budite isti kao i svi drugi, uradite sve što možete i što treba da uradite – tako ćete imati normalan način razmišljanja. Da li razumete? (Da.) Prema tome, kada starija osoba ima normalan način razmišljanja, različite negativne emocije koje se kod nje javljaju usled njenih poodmaklih godina, i bez njenog znanja nestaju; te negativne emocije više ne mogu da je zapetljavaju, pa nestaje i šteta koju joj te emocije nanose, te tada njena humanost, njen razum i njena savest svi redom postaju relativno normalni. Pod pretpostavkom da imaju normalnu savest i razum, ljudi stiču relativno ispravnu polaznu tačku za stremljenje ka istini, za obavljanje svoje dužnosti, za upuštanje u bilo kakvu aktivnost i posao, pa su postignuti rezultati relativno ispravni. Pre svega, stariji ljudi neće biti sputani svojim poznim godinama, već će moći da objektivno i praktično sebi uzmu pravu meru, da rade ono što treba da rade, da budu isti kao i drugi ljudi i da, najbolje što mogu, obavljaju dužnost koju treba da obavljaju. Mladi ljudi ne bi trebalo da razmišljaju: „Imaš toliko godina, a nikada mi ne napraviš mesta niti o meni brineš. Imaš toliko godina, trebalo bi da si iskusan, ali me ne savetuješ kako da postupam i za mene nema nikakve koristi da budem s tobom. Imaš toliko godina, pa kako onda ne znaš kako da pokažeš razumevanje prema mladim ljudima?” Da li je u redu tako reći? (Nije.) Takve zahteve nije primereno upućivati starijim ljudima. Prema tome, pred istinom su svi ljudi jednaki. Ako je celokupno tvoje razmišljanje praktično, objektivno, tačno i racionalno, tada će ono sigurno biti u skladu sa istina-načelima. Ako na tebe nimalo ne utiču nikakvo objektivno stanje, uzrok, okruženje niti bilo koji faktor, ako samo radiš ono što ljudi treba da čine i samo ono čemu Bog ljude podučava, tada će ono što činiš zasigurno biti prikladno i ispravno, i u svojoj osnovi u skladu sa istinom. A nećeš se, zbog svojih poodmaklih godina, zaglaviti u negativnim emocijama uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, i taj će problem biti rešen.

Odlično. Ovim završavam današnji razgovor. Doviđenja!

22. oktobar 2022. godine