Verujući u Boga sve ove godine, da li ste osetili neprekidne promene koje nastaju u ljudima i stvarima oko vas, kao i u stanju u spoljnom svetu? Posebno u poslednjih nekoliko godina, jeste li primetili da se događaju neke velike promene? (Da.) Primetili ste to. I jeste li doneli nekakav zaključak o tome? (Božje delo se približava svom kraju.) Tako je, Božje delo se zaista približava svom kraju, pa su svi ljudi, događaji, stvari i okruženja u stanju neprekidne promene. Na primer, ranije je u ovoj grupi bilo desetoro ljudi, a sada ih je osmoro. Šta se dogodilo sa to dvoje? Jedan je otpušten, a drugi smenjen sa svoje dužnosti. U crkvi najrazličitije vrste ljudi stalno prolaze kroz promene i ti ljudi neprekidno bivaju razotkriveni. Isprva neki ljudi deluju kao da su puni elana, da bi posle nekog vremena najednom postali slabi i toliko negativni da ne mogu da nastave dalje. Više nema tog elana, vatrene energije i takozvane odanosti koje su imali u početku, nestala je njihova odlučnost da istrpe patnju, više ih uopšte ne zanima da veruju u Boga i čini se kao da su najednom sasvim drugačiji ljudi, a da niko ne zna zašto. I okruženja se neprekidno menjaju. Kakve to promene nastaju u ljudskim okruženjima? Na nekim mestima, okruženje je neprijateljsko i proganjanje je žestoko, pa ljudi više ne mogu da se okupljaju niti da budu u kontaktu sa svojom braćom i sestrama; na nekim je mestima okruženje donekle bolje i sigurnije; dok su na nekim drugim mestima okruženje za obavljanje dužnosti i životni uslovi nešto povoljniji, mirniji i stabilniji nego što su bili ranije, pa su tamošnji ljudi mnogo bolji od onih koji su tu bili nekada; svi se oni iskreno daju za Boga, više je ljudi koji mogu da podnose patnju i plate cenu, svi radni projekti bolje napreduju, posao se odvija efikasnije, a uočeni rezultati i efekti su optimističniji i znatno više zadovoljavajući. Osim toga, planovi, oblici, kao i načini i metode sprovođenja radnih projekata neprekidno se poboljšavaju. Ukratko, iako ljudi primećuju da se stalno pojavljuju svakakvi pogrešni i negativni ljudi, događaji i stvari, sve vreme se, naravno, pojavljuju i svakakvi dobri, ispravni i pozitivni ljudi, događaji i stvari. Kada ljudi žive u takvom društvenom okruženju, uz različite pozitivne i negativne stvari koje se oko njih neprekidno smenjuju i menjaju, od toga na kraju koristi zapravo imaju oni koji snažno žele Boga, streme ka istini i žude za istinom. To su oni koji žude za svetlošću i pravdom, dok oni koji ne streme ka istini, koji se prepuštaju poroku i koji osećaju odbojnost prema istini bivaju razotkriveni, isključeni i napušteni u odnosu na različite ljude, događaje, stvari i okruženja. Uz sva ova različita okruženja, ljude i događaje koji bivaju razotkriveni, kao i uz nova okruženja, ljude i događaje koji se neprekidno javljaju, koja je Božja namera? Verujući u Boga sve ove godine, da li ste to razumeli? Da li makar osećate da Bog svim ovim orkestrira i da Bog ovim stvarima oduvek rukovodi? (Da.) Božji cilj i smisao u obavljanju svega ovoga jeste u tome da onima koji Ga slede omogući da izvuku pouke, da steknu uvid i iskustvo i time postepeno uđu u istina-stvarnost. Da li ste i sami to postigli? Nezavisno od toga koliko su ljudi zauzeti poslom ili koliko im je okruženje povoljno ili neprijateljsko, njihov je cilj u njihovoj veri u Boga da streme ka istini bez promene. Zbog činjenice da su zauzeti poslom, da su obuzeti raznim stvarima ili žele da izbegnu svoje neprijateljsko okruženje, ljudi ne smeju da zaborave da streme ka istini, ne smeju da zaborave da sve ove situacije uređuje Bog niti smeju da zaborave da je Božja namera da iz tih različitih situacija izvuku pouke, da nauče da razaznaju svakakve ljude, događaje i stvari, da shvate istinu, da steknu uvid i spoznaju Boga. Svi vi bi trebalo da sačinite iskrenu rekapitulaciju o tome da li ste postigli te stvari.

U crkvi je poslednjih godina bilo veoma mnogo posla, pa su premeštanja i preraspoređivanja, kao i razotkrivanje, isključivanje i pročišćavanje članova u svakoj grupi bili relativno česti. Tokom obavljanja ovog posla, premeštanje članova tima bilo je posebno učestalo i opsežno. Međutim, nezavisno od broja obavljenih premeštanja ili stepena promene stvari, kod onih koji istinski veruju u Boga i žele Boga, ne menja se odlučnost da streme ka istini, ne menja se njihova želja da postignu spasenje, ne jenjava njihova vera u Boga, uvek se razvijaju u dobrom pravcu i sve do danas istrajavaju u obavljanju svoje dužnosti. Ima i onih koji su mnogo bolji i od toga i koji, kroz neprekidno preraspoređivanje, pronalaze svoje pravo mesto i nauče kako da traže načela u svojoj dužnosti. Međutim, oni koji ne streme ka istini, koji ne vole pozitivne stvari i koji osećaju odbojnost prema istini, ne rade kako treba. Neki ljudi sebe trenutno prisiljavaju da nastave da obavljaju svoje dužnosti, pri čemu je njihovo unutrašnje stanje zapravo već u potpunom metežu, pa su krajnje utučeni i negativni. Ipak, oni još uvek nisu napustili crkvu i deluju kao da veruju u Boga i da još uvek obavljaju svoje dužnosti, dok im se u stvarnosti srce promenilo, od Boga su se udaljili i napustili su Ga. Neki ljudi stupaju u bračnu zajednicu i vraćaju se domovima da žive svoj život, uz reči: „Ne mogu da dozvolim da protraćim svoju mladost. Samo jednom si mlad i svoju mladost ne smem nipošto da protraćim! U svom srcu verujem da postoji bog, ali ne mogu da budem tako prostodušan kao vi koji žrtvujete svoju mladost da biste stremili ka istini. Trebalo bi da se venčam i živim svoj život. Život je kratak, a mladost traje tek nekoliko godina. Život se okonča u trenu. Svoju mladost naprosto ne mogu da protraćim ovde. Pre nego što mi mladost prođe, mogu da budem bezbrižan i da nekoliko godina živim punim plućima.” Neki ljudi nastavljaju da slede svoj san da postanu bogati; neki nastavljaju da jure svoju zvaničnu karijeru i ostvaruju svoj san da postanu funkcioneri ili činovnici; neki tragaju da se ostvare kao roditelji, pa uzimaju ženu koja će im izroditi sinove; zbog vere u Boga, neke ljude šikaniraju i godinama ih proganjaju sve dok ne zanemoćaju i razbole se, a zatim napuštaju svoje dužnosti i vraćaju se kući da prožive ostatak života. Kod svakoga je situacija drugačija. Neki ljudi svojom voljom odlaze i više ih nema na spisku, neki su bezvernici koji su izbačeni, a neki bivaju proterani nakon što počine svakakva zlodela. Šta se krije u srži svih ovih ljudi? Šta im je suština? Da li ste je jasno uvideli? Dirne li te duboko svaki put kad priče ovih ljudi dopru do tvojih ušiju? Možda pomišljate: „Kako su mogli ovako da završe? Kako je mogao da ih zadesi takav kraj? Ranije su bili divni, nisu bili takvi, pa kako su onda tako brzo mogli da se promene?” I ma koliko da o njima razmišljate, te stvari ne možete da shvatite niti da razumete. Neko vreme o tome razbijate glavu i pomišljate: „Ta osoba ne voli pozitivne stvari; ona je bezvernik.” Posle izvesnog vremena, stvari koje ovi ljudi rade, njihov rad, ponašanje, neke od njihovih reči i opaski, kao i njihove težnje blede u tvom umu ili u ljudskoj svesti, i nakon toga te stvari zaboravljaš, pa malo-pomalo nestaju tvoja osećanja prema njima. Kada se takvi ljudi, događaji ili stvari opet pojave, iznova pomisliš: „O, pa to je nezamislivo! Kako su mogli? Ranije nisu bili takvi. Naprosto ne mogu da shvatim.” Ponovo osećaš te iste stvari i razumeš ih na isti način. Recite Mi, da li je šteta kada se ovi ljudi razotkriju i isključe? (Nije.) Zar vam ti ljudi ne nedostaju? (Ne.) Zar ne stajete u njihovu odbranu? (Ne.) U tom slučaju, biće da ste baš nemilosrdni. Kako to da ste svi tako bezosećajni? Napustili su crkvu; kako ne staješ u njihovu odbranu i za njih nemaš nimalo saosećanja niti sažaljenja? Kako to da ih uopšte ne sažaljevaš? Zar naprosto nisi u stanju da saosećaš? Jesi li nemilosrdan? (Ne.) Recite Mi, da li je prikladno da Božja kuća ovako postupa sa takvim ljudima? (Jeste.) Kako je to prikladno? Recite Mi. (Tolike godine ti ljudi su verovali u Boga i čuli su toliko istine, a to što se sada tako ponašaju, Boga izdaju i od Njega odlaze samo pokazuje da su bezvernici koji nisu dostojni našeg sažaljenja niti toga da nam nedostaju.) Dakle, kada su počeli da veruju u Boga, bili su puni elana, napustili su svoje domove, svoja radna mesta i često su za Božju kuću davali priloge i uzimali na sebe rizične poslove. Kako god da ih posmatraš, svi su se iskreno davali za Boga. Pa, kako to da su se sada promenili? Je li razlog u tome što ih Bog od početka nije voleo i iskorišćavao ih je? (Ne.) Bog se prema svima odnosi pravedno i jednako i svima pruža prilike. Svi oni su živeli crkvenim životom, jeli su i pili Božje reči i živeli životom u kome ih je Bog opskrbljivao, zalivao i kao pastir čuvao, pa kako su se onda toliko promenili? Način njihovog ponašanja kad su prvi put počeli da veruju u Boga i način njihovog ponašanja u trenutku kad su napustili crkvu kao da ne pripadaju istoj osobi. Da li su zbog Boga izgubili nadu? Da li su Božja kuća ili Božji postupci kod njih izazvali gorko razočaranje? Da li su Bog, reči koje Bog izgovara ili delo koje Bog obavlja povredili njihovo dostojanstvo? (Nisu.) Pa, koji je onda razlog? Ko ovo može da objasni? (Mislim da su ovi ljudi počeli da veruju u Boga nagonjeni sopstvenom željom za blagoslovima. U Boga su verovali jedino da bi dobili blagoslove. I čim su uvideli da nema nade da će dobiti blagoslove, otišli su od Boga.) Pa, zar im blagoslov nije tu pred očima? Još nije došlo vreme da prestanu da obavljaju svoje dužnosti, kuda im se tako žuri? Kako ni to ne mogu da razumeju? (Bože, mislim da su se ovi ljudi, kada su prvi put počeli da veruju u Boga, uzdali u svoj elan i dobru nameru i da su mogli da urade neke stvari, ali da se Božja kuća sada sve ozbiljnije odnosi prema svom celokupnom poslu. Ona od ljudi zahteva da stvari obavljaju u skladu sa istina-načelima. Ipak, ovi ljudi ne prihvataju istinu, tokom obavljanja dužnosti se otimaju kontroli radeći ono što im se prohte, te su često izloženi orezivanju. I tako sve više osećaju kako ne mogu da nastave da taljigaju kao do sada, pa na kraju napuštaju Božju kuću. Mislim da je to jedan razlog.) Ne mogu da nastave da taljigaju kao do sada – da li je to istina? (Jeste.) Ne mogu da nastave da taljigaju kao do sada – to se kaže za ljude koji posao otaljavaju. Ima i nekih ljudi koji su počeli da veruju u Boga i koji posao ne otaljavaju, koji su veoma iskreni, koji se prema tome odnose veoma ozbiljno, pa kako to da ni oni nisu nastavili? (Zato što, prema samoj svojoj prirodi, ti ljudi ne vole istinu. Počeli su da veruju u Boga kako bi dobili blagoslove. Primećuju kako Božja kuća uvek govori o istini, osećaju odbojnost i otpor prema istini, pa su sve manje i manje spremni da prisustvuju okupljanjima i da slušaju propovedi, te tako bivaju razotkriveni.) Ovo je jedna od situacija i mnogo je takvih ljudi. Ima i onih koji svoje dužnosti uvek traljavo obavljaju i koji, bez obzira na to šta rade, svoju dužnost nikada ne obavljaju dobro niti za nju preuzimaju odgovornost. Nije reč o tome da za to nisu sposobni niti da svojim kovom tom zadatku nisu dorasli, već se radi o tome da su neposlušni i da stvari ne obavljaju onako kako to nalaže Božja kuća. Stvari uvek obavljaju kako im se prohte, da bi na kraju, pošto se otmu kontroli i rade ono što im se hoće, izazivali prekide i ometanja. Koliko god da su izloženi orezivanju, ti ljudi se ne pokaju, pa na kraju bivaju izbačeni. Ljudi koji su na takav način izbačeni imaju neverovatno odvratnu narav i nadmenu ljudskost. Kud god da odu, želeli bi da njihova reč bude poslednja, svakoga gledaju s visine i ponašaju se kao tirani, sve dok na kraju ne budu izbačeni. Nakon što budu smenjeni i isključeni, kuda god da odu, neki ljudi osećaju da im ništa ne ide glatko, da ih više niko ne ceni i ne obraća pažnju na njih. O njima više niko nema visoko mišljenje, više ne mogu da imaju poslednju reč, ne mogu da dobiju ono što žele i nemaju nade da će steći ikakav status, a kamoli da će dobiti blagoslove. Smatraju da više nema nade da u crkvi taljigaju, to ih više ne zanima, pa zato i odlučuju da odu – mnogo je takvih ljudi.

Postoje i ljudi čiji je razlog odlaska isti kao kod većine onih koji su isključeni. Bez obzira na to koliko dugo ovi ljudi veruju u Boga, njihov lični doživljaj i viđenje okupljanja u Božjoj kući jeste da se ona svode na neprekidno čitanje Božjih reči i razgovor o istini, razgovor o samospoznaji, primeni istine, prihvatanju suda i grdnje, prihvatanju orezivanja, o obavljanju sopstvene dužnosti u skladu sa istina-načelima, na razgovor o promeni naravi i odbacivanju sopstvenih iskvarenih naravi. Sadržaj dela koje Bog obavlja – bilo da se o njemu razgovara u crkvenom životu ili je to tema obuhvaćena propovedima i besedom koje daje Svevišnji – sve je to istina, sve su to Božje reči i sve je pozitivno. Ti ljudi, međutim, uopšte ne prihvataju istinu. U Boga su prvobitno počeli da veruju da bi dobili blagoslove i imali koristi. Posmatrajući njihovu priroda-suštinu, ti ljudi ne samo da ne vole pozitivne stvari ni istinu, već su, što je još ozbiljnije, izrazito zgroženi i neprijateljski nastrojeni prema pozitivnim stvarima i istini. I što se više u Božjoj kući razgovara o istini, što se više govori o primeni istine, što se više govori o stremljenju ka istini i postupanju u skladu sa načelima, ti ljudi u sebi osećaju sve veću nelagodu i odbojnost i sve manje su spremni da slušaju. Recite Mi, šta se tim ljudima dopada da slušaju? Znate li to? (Dopada im se da slušaju teme o odredištima i dobijanju blagoslova, kao i o delu širenja jevanđelja koje dostiže neslućene granice.) To su neke stvari koje žele da čuju. Dopada im se i da uzvikuju parole, da propovedaju doktrinu i da razgovaraju o teologiji, teoriji i tajnama. Povremeno razgovaraju o tome kada će se Božje delo privesti kraju, kada će nastupiti velike nesreće, kakvo će biti buduće odredište ljudskog roda, kako će zle sile postepeno biti uništene kad nastupe nesreće, kako će Bog učiniti neka znamenja i čuda, i kako će se sile i razmere Božje kuće neprekidno širiti i rasti, ali i o tome kako će se oni sami šepuriti i razmetati. Štaviše, njima je najvažnije da će stalno biti unapređivani i korišćeni u Božjoj kući. Na taj način, moći će neko vreme da u Božjoj kući taljigaju, ali dok taljigaju, nijedno delo koje obavljaju Bog ili Božja kuća nije ono što oni žele da bude, i jedino što oni čuju i vide jesu stvari koje se odnose na istinu. Stoga im je, duboko u srcu, crkveni život izuzetno odbojan; za njega su nezainteresovani, osećaju nespokoj, ne drži ih mesto i zbog njega se osećaju izmučeno. Neki ljudi pronalaze izgovor, razlog i opravdanje i iznalaze način da napuste crkvu, govoreći: „Počiniću neko zlodelo, daću oduška nekoj negativnosti i učiniću nešto loše. Crkva će me tada izbaciti i proterati, pa je stoga savršeno opravdano da napustim crkvu.” A ima i onih koji vraćaju nazad svoje knjige Božjih reči, pakuju stvari i odlaze čim srede dozvolu za boravak u inostranstvu, a da se pritom ni ne pozdrave. Ti ljudi su poput siledžija i kurvi, i ne postupaju onako kako to normalni ljudi rade. Ono o čemu čestite žene i normalni ljudi razmišljaju i ono što kažu kada se nađu u blizini drugih ljudi jesu ozbiljne stvari o tome kako se živi život. Kako živeti dobrim životom, kako omogućiti da se čitava porodica dobro hrani, da bude pristojno odevena i da ima odgovarajuće mesto za život; kako od svoje dece napraviti odrasle ljude i kako svoju decu navesti da idu pravim putem – to su stvari o kojima razmišljaju. Međutim, te siledžije i kurve nikada ne razmišljaju o tome. Ako sa njima razgovaraš o tim ozbiljnim stvarima, oni pobesne, mrze te i od tebe se distanciraju. Pa, o čemu oni razmišljaju? Da li uvek razmišljaju o jelu, piću i zabavljanju? (Da.) Uvek razmišljaju o jelu, piću i zabavljanju, kao i o pohotnim stvarima. Kada sa normalnim ljudima o tome razgovaraju, normalni ljudi na to ne odgovaraju; normalni ljudi nisu poput njih, sa njima nemaju zajednički jezik i nisu na istoj talasnoj dužini. Stvari o kojima normalni ljudi razgovaraju nisu u njihovom srcu, ne mogu da ih podnesu i ne žele da ih slušaju. Za takav život smatraju da znači ozbiljno se ogrešiti o sebe i živeti okovan, bez imalo slobode. Smatraju da to što si uvek lepo obučen da bi zaveo pripadnika suprotnog pola predstavlja uzbudljiv i bezbrižan način života – za njih je to savršen život! Ti ljudi koji napuštaju crkvu zavidni su na životima nevernika, zavidni su na zadovoljstvima greha i smatraju da provoditi dane i živeti životom nevernika predstavlja jedini način da vode uzbudljiv i srećan život, i da je to jedini način da žive a da sebe ne iznevere. Ti bezvernici, baš kao i siledžije i kurve, nemaju nikakvu normalnu ljudskost i nisu normalni ljudi. Zatražiš li od njih da urade išta pozitivno, oni to sasvim odbijaju jer, duboko u svojoj srži i svojoj priroda-suštini, oni ne vole pozitivne stvari i osećaju odbojnost prema istini. Šta oni zapravo rade? Šta rade u crkvi, među braćom i sestrama i tokom obavljanja svojih dužnosti? Svoje dužnosti obavljaju traljavo, raspredaju bombastične teorije, uvek uzvikuju parole, a zapravo ništa ne rade – to je njihovo normalno ponašanje. U obavljanju dužnosti sebe nikada sasvim ne daju, uvek su traljavi i posao samo otaljavaju, obavljaju stvari samo da bi ih drugi videli, dok se istovremeno svim silama upinju da među drugima steknu prestiž i dobit. Osim toga, ti zli ljudi drugim ljudima nanose patnju i sputavaju ih, a tamo gde ima zlih ljudi, nema mira ni predaha – postoji jedino haos. Kada su zli ljudi na čelu, posao ne samo da uspešno ne napreduje, već postaje paralisan; kada zli ljudi kontrolišu crkvu, dobri ljudi trpe maltretiranje, crkva dospeva u nepodnošljivo haotično stanje, vera pripadnika Božjeg izabranog naroda postaće mlaka, dok će oni sami postati negativni i slabi. Gde god da se nađu, uloga zlih ljudi jeste da ometaju i uništavaju. Najočitije ispoljavanje zlih ljudi jeste u njihovoj nespremnosti da obavljaju svoje dužnosti. Čak i kad ih obavljaju, čine to traljavo i nikada se prema njima ne odnose ozbiljno, a pritom i druge ometaju u obavljanju njihovih dužnosti. Tu je još jedna stvar koju treba istaći, a sastoji se u tome da zli ljudi nikada ne čitaju Božje reči, nikada se ne mole, nikada sa drugima ne razgovaraju o istini, niti su ikada otvorili svoje knjige Božjih reči. Neki ljudi iznose varljive argumente na račun zlih ljudi, pa kažu: „Iako nisu čitali Božje reči, ipak slušaju propovedi.” No, da li ih razumeju? Oni naprosto ne slušaju ozbiljno, nikada ne gledaju video priloge i filmove koje je izradila Božja kuća, ne slušaju himne, ne slušaju iskustvena svedočenja i ne slušaju snimljene propovedi. Na okupljanjima postaju pospani, a ima i nekih koji se glupiraju na svojim telefonima i gledaju zabavne programe, a ima i onih koji gledaju filmove za odrasle. Šta god da rade po ceo dan to nema baš nikakve veze sa verom u Boga niti sa stremljenjem ka istini. I kako u Božjoj kući sve detaljnije počinje da se govori o istini, odbojnost koju osećaju prema istini i prema pozitivnim stvarima postaje sve očitija. Osećaju se nespokojno i, u vremenskom roku koji mogu da podnesu, nisu u stanju da vide dobro odredište, dobar kraj i velike katastrofe za kojima toliko čeznu i čekaju na te stvari uzalud. Uzalud čekaju na te stvari, pa zar im u srcu nije pravi metež? (Jeste.) Kakav to metež? Zar u svom srcu nisu uvek proračunati? Oni nikada nisu spremni da prihvate Božji sud i grdnju, da prihvate Božju suverenost i uređenja, da se pokore uređenjima Božje kuće i da, u svakom trenutku i na svakom mestu, celo svoje biće predaju obavljanju dužnosti. Kakav je njihov način razmišljanja? Spremni su da, u svakom trenutku i na svakom mestu, spakuju svoje stvari i odu. Već dugo su spremni da u svakom trenutku odu, da se oproste od crkve i braće i sestara, da sa svim raskrste i prekinu sve veze. A trenutak kada odlaze jeste onaj kada istekne za njih podnošljiv vremenski rok. Zar nije tako? (Tako je.)

Nakon što budu smenjeni ili isključeni, nezavisno od razloga za to, neki su ljudi i dalje u stanju da istrajavaju u obavljanju svoje dužnosti onako kako najbolje umeju. Neki uopšte ne traže istinu, pa odlučuju da dužnost više ne obavljaju. Još dok su obavljali svoju dužnost, uveliko su prema njoj ispoljavali odbojnost i nestrpljenje, uvek u želji da pobegnu od crkvenog života i da dužnost više ne obavljaju. Pošto te ljude ne zanima istina, oni ne uživaju u vođenju crkvenog života i nisu spremni da svoju dužnost obavljaju. Raduju se samo dolasku dana Božjeg, kako bi mogli da dobiju blagoslove; nisu u stanju da nastave da taljigaju kao do sada, primećuju da su katastrofe sve veće i veće i smatraju da će, ako sada ne potraže telesna zadovoljstva, izgubiti svaku priliku za to. Zato bez ikakvog osvrtanja, bez i najmanjeg oklevanja, napuštaju crkvu. Od toga trenutka, oni nestaju u ogromnom moru ljudi i u crkvi više niko ništa ne čuje o njima – tako se ti bezvernici razotkrivaju i isključuju. Što se više u Božjoj kući razgovara o istini i od ljudi zahteva da primenjuju istinu i da uđu u stvarnost, oni osećaju veću odbojnost i to uopšte ne žele da čuju. Ne samo da te stvari ne prihvataju, već im se opiru. Vrlo dobro shvataju datu situaciju: znaju da za ljude poput njih nema mesta u Božjoj kući, da se u svojoj veri istinski ne daju za Boga, da u obavljanju svoje dužnosti ne daju sve ono što imaju, da su u svojoj dužnosti uvek traljavi i da osećaju izrazitu odbojnost i odvratnost prema istini; isto tako znaju da će, pre ili kasnije, biti isključeni, da će to zasigurno biti ishod. Još odavno su skovali svoj plan, razmišljajući: „U svakom slučaju, neko poput mene sigurno neće dobiti blagoslove, pa je najbolje da sada odem, da nekoliko godina uživam u životu u svetu, da nekoliko godina živim dobrim životom i sebe ne izneverim.” Zar ne smišljaju takve planove? (Smišljaju ih.) Sa takvim namerama i planovima, mogu li ljudi da dobro obavljaju svoju dužnost? Ne, ne mogu. Prema tome, ma koliko godina da ti ljudi veruju u Boga, oni ne osećaju nikakvu nevoljnost da se rastanu od Boga, Božje kuće, crkve, braće i sestara ili crkvenog života. Jednog dana kažu da odlaze, a već sledećeg su obučeni kao nevernici, nagizdani i napadno našminkani, i istoga časa se oblače, govore i ponašaju baš kao nevernici; odevaju čudnu odeću i ne izgledaju ti kako treba, a ipak su nesvesni toga kako tebi deluju. Kako su se tako brzo promenili? (Zato što su još odavno skovali svoje planove i takva im je priroda.) Tako je. Još odavno su skovali svoje planove; nisu ih smislili samo nekoliko dana pre svog odlaska, već su odavno odlučili da će to i učiniti. Već dugo kuju zavere i planiraju kako će jesti, piti i zabavljati se, kako će se ponašati i kako će živeti. Ne dopada im se da žive crkvenim životom, da obavljaju svoju dužnost, da razgovaraju o istini, a još manje im se sviđa da slušaju propovedi i svakodnevno prisustvuju okupljanjima. Beskrajno im se smučio takav crkveni život i, da nije dobijanja blagoslova i obezbeđivanja dobrog odredišta i izbavljenja iz velikih katastrofa, ne bi mogli da izdrže niti jedan dan – to je njihovo pravo lice. Dakle, kako treba da postupate sa takvim ljudima kada na njih ponovo naiđete? Da li ćete nastojati da ih ubeđujete taktičnim rečima ili ćete im ponuditi više podrške i pomoći? Ili će vam biti žao što odlaze i svojom ljubavlju ćete nastojati da ih promenite? Kako treba da im pristupite? (Treba da ih zamolimo da odmah odu i vrate se u svet nevernika.) Tačno, zamolite ih da se vrate u svet i nemojte se njima više zamarati. Kažeš im: „Dobro razmisli, nemoj da zbog svoje odluke kasnije zažališ.” A oni će: „Već sam dobro razmislio i, bez obzira na teškoće sa kojima se suočim u budućnosti, neću se vratiti i neću žaliti.” Ti ćeš na to: „Pa, onda idi. Niko te ne zadržava. Svi ti želimo sve najbolje i nadamo se da ćeš dostići svoje ideale i ostvariti snove koje tako želiš. Kad dođe dan u kome vidiš da su drugi ljudi spaseni, isto tako se nadamo da nećeš osećati ljubomoru niti kajanje. Zbogom.” Nije li sasvim prikladno da im se kaže nešto takvo? (Jeste.) Dakle, kad je reč o takvim ljudima, s jedne strane, morate jasno sagledati njihovu priroda-suštinu, dok im, s druge strane, morate pristupiti na odgovarajući način. Ako su oni bezvernici, nevernici, a ipak su spremni da službuju, mogu da budu poslušni i da se pokore, pa čak i ako ne streme ka istini, nemojte im smetati i nemojte ih izbacivati. Umesto toga, dozvolite im da nastave da službuju i ako možete da im pomognete, onda im i pomozite. Ako nemaju želju čak ni da službuju i počinju da budu aljkavi i da čine zlodela, u tom slučaju smo učinili sve što je trebalo. Ako žele da odu, neka odu i neka vam ne nedostaju. Došli su do tačke kad treba da odu, i takvi ljudi nisu dostojni vašeg žaljenja, jer su bezvernici. Ono što jeste krajnje žalosno je činjenica da ima ljudi koji su neverovatno glupi, koji uvek gaje lična osećanja prema proteranima, kojima oni uvek nedostaju, koji govore u njihovo ime, koji staju u njihovu odbranu i koji za njima čak i plaču, za njih se mole i preklinju. Šta mislite o onome što ovi ljudi rade? (To je tako glupo.) U kom smislu je glupo? (Ti koji odlaze jesu bezvernici, ne prihvataju istinu i naprosto nisu dostojni da se za njih moli i da ikome nedostaju. Jedino su oni kojima Bog pruža prilike i koji se nadaju da će biti spaseni vredni tuđih suza i molitvi. Ako se neko moli za bezvernika ili đavola, tada je taj veoma glup i neznalica.) S jedne strane, oni iskreno ne veruju da Bog postoji – bezvernici su; s druge strane, priroda-suština tih ljudi jeste ona svojstvena neverniku. Kakvo se značenje ovde nagoveštava? Da oni uopšte nisu ljudi, već da imaju priroda-suštinu đavola, Sotone, i da su ti ljudi suprotstavljeni Bogu. Tako stoje stvari u pogledu njihove priroda-suštine. Međutim, postoji još jedan aspekt, a on je u tome da Bog bira ljude, a ne đavole. Dakle, recite Mi, jesu li ti đavoli pripadnici Božjeg izabranog naroda, i jesu li od Boga izabrani? (Nisu.) Nisu pripadnici Božjeg izabranog naroda, pa ako stalno osećaš emocionalnu povezanost s tim ljudima i žao ti je što odlaze, zar te to ne čini budalom? Nisi li zbog toga suprotstavljen Bogu? Ako prema pravoj braći i sestrama nemaš duboka osećanja, a gajiš ih prema ovim đavolima, šta si onda ti? U najmanju ruku si smeten, ljude ne posmatraš u skladu sa Božjim rečima, još uvek ne postupaš sa ispravne tačke gledišta i stvari ne rešavaš vođen načelima. Smetena si osoba. Ako prema nekom od ovih đavola imaš osećanja, tada ćeš razmišljati ovako: „Ali on je tako dobra osoba i imamo tako dobar odnos! Dobro se slažemo i on mi mnogo pomaže! Kad sam slab, on mi pruža takvu utehu, a kad radim nešto pogrešno, tolerantan je i sa mnom ima strpljenja. Pun je ljubavi!” Takav je bio samo prema tebi, pa šta si onda ti? Nisi li i ti samo još jedno obično iskvareno ljudsko biće? A kako se ta osoba odnosi prema istini, prema Bogu i kako se odnosi prema dužnosti koju mu je Božja kuća poverila? Zašto stvari ne posmatraš iz tog ugla? Da li je ispravno stvari posmatrati iz ugla svojih ličnih interesa, svojim telesnim očima i osećanjima? (Ne.) Jasno da nije! I pošto to nije ispravan način da se stvari posmatraju, treba to da pustiš i promeniš ugao posmatranja i gledište sa koga posmatraš tu osobu. Treba da nastojiš da toj osobi pristupiš i njome se baviš uzimajući Božje reči kao svoje polazište – to je tačka gledišta koju pripadnici Božjeg naroda treba da usvoje i stav koji oni treba da imaju. Ne budi glupan! Misliš li da te to što sažaljevaš druge čini dobrom osobom? Neverovatno si glup i bez ikakvih načela. Prema ljudima se ne ophodiš u skladu sa Božjim rečima; stojiš na strani Sotone i saosećaš sa Sotonom i đavolima. Tvoje saosećanje nije usmereno na Božji izabrani narod ni na one koje Bog želi da spase, niti je usmereno na pravu braću i sestre.

Ti ljudi koji su bezvernici nisu nikada voljni da obavljaju svoju dužnost i uvek je obavljaju kako im se prohte. Koliko god da s njima razgovarate o istini, oni je ne prihvataju, a čak i ako od nje ponešto i shvate, to ne sprovode u delo. A tu je još jedno veliko njihovo ispoljavanje. Svoju dužnost uvek su obavljali traljavo, uvek su aljkavi i tvrdoglavo odbijaju da se pokaju. U svojim poslovima su veoma pažljivi, ozbiljni i rigorozni i nipošto se ne usuđuju da ih zanemare. Pažljivo su razmislili o svojoj hrani i odevanju, o svom statusu, ugledu, samopoštovanju, telesnim užicima, o svojim bolestima, svojoj budućnosti, izgledima, penziji, pa čak i o pitanjima koja se tiču njihove smrti – sve oblasti su obuhvatili. Međutim, kad je reč o obavljanju njihove dužnosti, krajnje su nepažljivi, a još manje streme ka istini. Svaki put kada prisustvuju okupljanju, nekim ljudima se prispava i zadremaju, pa čak osećaju odbojnost kada začuju Moj glas. Osećaju duboku nelagodnost, osećaju se nespokojno, protežu se i zevaju, češu se po ušima i trljaju obraze. Ponašaju se kao životinje. Neki ljudi kažu: „Propovedi na okupljanjima traju dugo, a neki ljudi ne mogu tako dugo da sede nepomično.” U stvarnosti je, ponekad, okupljanje tek počelo, a oni već počinju da se vrpolje i osećaju odbojnost dok slušaju. Zato nikada ne slušaju propovedi niti čitaju Božje reči. Čim čuju da neko besedi o istini, osećaju odbojnost, muka im je i da gledaju ljude kako to slušaju sa takvom pažnjom i zanesenošću. Kakva je priroda-suština takvih ljudi? Oni su samo zaodeveni ljudskom kožom; spolja su ljudi, međutim, ako ogulite tu kožu, oni su đavoli, a ne ljudi. Bog želi da se mnogi spasu, da se spasu oni sa ljudskošću; On ne želi da se đavoli spasu. Bog ne spasava đavole! To morate uvek da imate na umu i da nikad ne zaboravite! Ne smeš da se družiš ni sa kim ko je zaodeven ljudskom kožom, a čija su priroda i suština đavolski. Ako sa takvom osobom nisi prekinuo sve veze, pokušavaš da joj udovoljiš i laskaš joj, postaćeš predmet Sotonine sprdnje, a Bog će te prezreti i reći: „Ti, slepa budalo, ne možeš nikoga da razumeš!” Bog ne spasava đavole, razumeš li? (Da.) Bog ne spasava đavole niti bira đavole. Đavoli nikada ne mogu da vole istinu, niti da streme ka istini, a kamoli da se pokore Bogu – nikada se ne mogu pokoriti Bogu. U Boga veruju ne zato što vole Njegovu pravednost i pravičnost, i ne zato da bi mogli da teže dostizanju spasenja. Oni izražavaju odbojnost i prezir prema tome što se Jov bojao Boga i klonio zla, i u svom srcu osećaju ogromnu odbojnost i otpor prema pitanju stremljenja ka istini. Ako Mi ne verujete, samo pogledajte oko sebe one koji su izbačeni i razotkriveni i vidite šta se nalazi u njihovoj srži, o čemu pričaju kad ih niko ne čuje, do čega im je stalo, kakav im je stav prema sopstvenom životu, opstanku i prema ljudima, događajima i stvarima oko njih, baš kao i ono što kažu i gledišta koja izražavaju. Iz svih tih izražavanja i ispoljavanja, jasno ćeš videti upravo ono što oni jesu, zašto su u stanju da odu i zašto kuća Božja želi da ih izbaci. Nije li vredno izvući tu pouku? (Da, jeste.) I koju ste to pouku izvukli? Šta ste to razumeli? (Naučili smo kako da budemo pronicljivi i shvatili smo da, duboko u svojoj srži, ti ljudi ne vole istinu i odbojna im je. Oni samo taljigaju u Božjoj kući i, pre ili kasnije, biće izbačeni.) Ako stvari tako posmatrate, to pokazuje da ste izvukli pouku.

Da li si u stanju da vidiš koliko đavoli i Sotona u duhovnom carstvu osećaju odbojnost prema istini i koliko mrze istinu? Da li si u stanju da vidiš kako đavoli i Sotona prkose Bogu i bogohule? Da li si u stanju da vidiš koje reči, izreke i metode đavoli i Sotona koriste da napadnu Boga? Da li si u stanju da vidiš šta Bog đavolima i Sotoni dopušta da rade, kako oni to rade i kakav im je stav? (Ne.) Ne možeš da vidiš ove stvari. Prema tome, šta god da Bog kaže puka je uobrazilja ili slika u tvom srcu; nije činjenica. Pošto sȃm nisi video ove stvari, možeš samo da se uzdaš u svoju uobrazilju i da zamišljaš takav prizor ili da zamišljaš nekakvo delo. Međutim, kad se suočiš sa ovim živim đavolima i Sotonama zaodenutim u ljudsku kožu, ti praktično dolaziš u dodir sa govorom i postupcima đavola i Sotona, kao i sa činjenicama i dokazima da osuđuju Boga, napadaju Ga, prkose Mu i bogohule – sa potpunom jasnoćom vidiš njihovu narav koja ima odbojnost prema istini i koja mrzi istinu. Ti đavoli i Sotone zaodenuti ljudskom kožom napadaju Boga na potpuno isti način kao što Boga napadaju đavoli i Sotona u duhovnom carstvu; potpuno su isti, s tim da su đavoli i Sotone zaodenuti ljudskom kožom promenili oblik da bi napadali Boga – ali im je suština i dalje ista. Zaodenuti su ljudskom kožom i pretvaraju se u ljude, ali i dalje dolaze da osuđuju Boga, napadaju Ga, prkose Mu i bogohule. Način na koji ovi đavoli i Sotone u telu i bezvernici osuđuju Boga, napadaju Ga i prkose Mu, i način na koji ruše Njegovo delo i ometaju crkveni posao potpuno je isti načinu na koji đavoli i Sotona u duhovnom carstvu sve to rade. Prema tome, kad vidiš kako đavoli i Sotone u svetu prkose Bogu, zapravo vidiš kako đavoli i Sotona u duhovnom carstvu prkose Bogu – nema nikakve razlike. Oni potiču iz istog izvora i poseduju istu priroda-suštinu, i baš zato rade iste stvari. Bez obzira na to u kom se obliku pojavljuju, svi rade iste stvari. Ti đavoli i Sotone zaodenuti ljudskom kožom, dakle, prkose Bogu i napadaju Ga, i ispoljavaju izrazitu odbojnost i otpor prema istini zbog svoje prirode i zato što tome ne mogu da odole. Zašto kažem da tome ne mogu da odole? Naizgled su ljudi, žive zajedno s drugim ljudima, jedu tri pristojna obroka dnevno, stiču ljudsko obrazovanje i znanje, uz iste životne veštine i životne navike koje imaju i drugi ljudi; međutim, njihov unutrašnji duh nije isti kao kod drugih ljudi, kao ni njihova suština. Prema tome, ove ljude određuje suština, koren i izvor koji se nalaze u osnovi njihovih gledišta i stvari koje su u stanju da učine. Ako napadaju Boga i bogohule, onda su đavoli, a ne ljudi. Ma koliko dobro i ispravno zvučale stvari koje govore u ljudskoj koži, njihova priroda-suština je kao kod đavola. Da bi naveli ljude na pogrešan put, đavoli mogu izreći stvari koje zvuče dobro, ali uopšte ne prihvataju istinu, a još manje je sprovode u delo – upravo je to slučaj. Pogledajte te zle ljude i antihriste i one koji prkose Bogu i izdaju Ga – nisu li oni od te sorte? Svi su u stanju da kažu stvari koje dobro zvuče, ali praktično ne mogu ništa da učine. Mogu da iskažu izvesno poštovanje i upute milozvučne reči ljudima koji imaju status i moć, posebno svojim neposredno nadređenima, ali kad dođu pred Boga, prema ovaploćenom Bogu ne iskazuju ni najosnovniji minimum poštovanja. Ako ih zamolite da se pozabave nekim stvarima za Boga, oni to zapravo ne žele, a i kad to čine, obavljaju to traljavo. Pa, kako mogu da se tako ponašaju prema Bogu? Da li ih je istina izneverila? Da li ih je Bog izneverio? Da li je Bog s njima ranije komunicirao? Odgovor na ova pitanja je negativan, a Bog se čak nikada nije susreo s njima. Pa, otkud to da ovi ljudi usvajaju takav stav prema Bogu i istini? Razlog postoji, a sastoji se u tome da je njihova priroda-suština prirođeno u suprotnosti s Bogom. I zato ne mogu da odole a da Boga ne ismevaju i ne bogohule, da u svom srcu ne preziru, ne osuđuju i ne napadaju Boga, čineći to potpuno beskrupulozno – to je određeno njihovom priroda-suštinom. Sve to čine gotovo bez imalo napora, uz reči koje im naprosto izviru iz usta; bezobzirno, neuviđavno, te stvari naprosto prirodno izbijaju. Mogu da iskažu poštovanje prema drugim ljudima, prema ljudima sa statusom i prema običnim ljudima, ali u potpunosti preziru Boga i istinu. Šta su oni? (Đavoli.) Tako je, oni su đavoli, nisu ljudi, bez obzira na svoje godine. Neki ljudi kažu: „Možda su samo mladi i ništa ne shvataju.” Misliš da su mladi i da ništa ne shvataju, ali kada odu u svet ili u društvo i vide starije ljude, uvek im se pristojno obraćaju. A kad vide Boga, Njemu se tako ne obraćaju, već umesto toga kažu: „Hej” ili „Ti tamo” ili samo „Ti”. Bogu se ne obraćaju. Znaju kako da poštuju stare i neguju mlade u društvu, civilizovani su i učtivi. Međutim, kad dođu pred Boga, nisu u stanju da rade ove stvari i ne shvataju kako da Mu iskažu poštovanje. Dakle, šta su oni? (Đavoli.) Oni su đavoli, tipični đavoli! U stanju su da pokažu poštovanje i da budu pristojni prema istaknutim ljudima u društvu, prema onima sa statusom, prema onima kojima se dive, pa čak i prema onima od kojih mogu da izvuku nekakvu korist; jedino kad dođu pred Boga, ne pokazuju nikakvo poštovanje ni učtivost, već se odmah opiru, otvoreno Ga mrzeći i ophodeći se prema Njemu s prezrivošću. Šta su oni? Oni su đavoli, tipični đavoli! Ti bezvernici, ti ljudi koji se uvuku u Božju kuću, a zatim bivaju izbačeni i odbačeni, svi su redom, stoprocentno, od takve sorte. Na taj način se opiru Bogu i prema Njemu se prezrivo ophode, a kad je reč o dužnosti koju Bog ljudima nalaže da je obavljaju, na nju još i manje obraćaju pažnju. Nezavisno od njihovog statusa u društvu, stepena njihovog obrazovanja, njihove starosti ili pola, priroda-suština im je ista. Kad su u svetu i naiđu na službenika koji od njih zatraži da nešto urade, ne mogu dovoljno da puze po zemlji i da se ulaguju. Voljni su i spremni da budu robovi tog službenika i daće sve od sebe da mu se dodvore. Ako se s njima rukuje ili ih zagrli neka slavna ličnost ili predsednik, osećaju se počašćeno i možda više nikada, dok su živi, neće oprati ruke niti presvući odeću koju su tom prilikom nosili. Smatraju da su te slavne ličnosti i velikani veći i slavniji čak i od Boga, i zato su u svom srcu u stanju da preziru Boga. Šta god da Bog kaže ili koje god delo da On obavi, ti ljudi to ne smatraju vrednim pomena. I ne samo da to ne smatraju vrednim pomena, već stalno žele da prerađuju Božje reči i menjaju ih, da im pridaju sopstveno značenje, potpuno ih usklađuju sa svojim mišljenjem – sve su to ljudi sa problemima u svojoj priroda-suštini. Recite Mi, da li je tim đavolskim ljudima ili tim ljudima sa priroda-suštinom đavola primereno dozvoliti da ostanu u Božjoj kući? (Ne, nije.) Ne, nije. Oni nisu isti kao Božji izabrani narod: Božji izabrani narod pripada Bogu, dok ovi ljudi pripadaju đavolima i Sotoni.

Kakvi se ljudi moraju okupiti da bi se mogli nazvati crkvom? Kakvi su ljudi poželjni u Božjoj kući i kakvim ljudima pripada Božja kuća? Recite Mi. (Ljudima koji istinski veruju u Boga i streme ka istini.) To je malo prezahtevno. S moje tačke gledišta, najniža granica i najmanje merilo moraju biti ljudi koji su spremni da službuju. Oni možda ne vole istinu, ali to ne znači da osećaju odbojnost prema istini. Bespogovorno rade ono što im Božja kuća traži, poslušni su i u stanju da se pokore. Kad je reč u uslovima za stremljenje ka istini, neki ljudi mogu smatrati da su lošeg kova, u tome ne uživaju i nisu u toj meri zainteresovani. Mogu misliti da je prihvatljivo da s vremena na vreme saslušaju propoved, a ponekad dok je slušaju, uspavaju se i kad se probude, zapitaju se: „Šta sam upravo slušao? Zaboravio sam. Biće bolje da se prihvatim posla. Za mene je dovoljno da samo obavljam svoj posao.” Nisu neposlušni i ne prekidaju i, koji god posao da im se poveri, svojski se trude. Odišu nekom stvarnom iskrenošću i podsećaju na stare tegleće konje – vlasnik im samo kaže šta treba da urade i, bilo da je reč o tome da treba da okreću točak vodenice, da vuku plug, rade u polju ili vuku zapregu, uvek odišu istinskom iskrenošću, u stanju su da obave zadatke i da ne izazivaju nikakve nevolje. O čemu oni razmišljaju? „Rečeno mi je da sam službenik, pa ću obavljati službu. Bezvredan sam i nisam niko i ništa. Dok službujem za Boga, On me time uzdiže, i ne osećam se kao da mi je naneta nepravda.” Vidiš, takav stav imaju. Prema tome, takve ljude treba zadržati u Božjoj kući. Iako mogu imati neke mane, nedostatke ili loše navike, lošeg su kova ili budalasti, sve takve ljude mogu da istrpim i da ih uključim; to nije problem i pružam priliku tim ljudima. Kakvu priliku? Da li im pružam priliku da službuju ili da postignu spasenje? Naravno, i jedno i drugo. Kao stvorena bića, oni su spremni da službuju za Boga, da službuju u Božjoj kući i to je njihovo pravo. Povrh toga, uz tu želju koju imaju, treba im dati priliku da postignu spasenje. Ipak, ima i onih koji kažu: „Ali oni ne traže da postignu spasenje!” Ako ne traže da postignu spasenje, onda je to njihova stvar, ali se tim ljudima makar može ukazati posebna naklonost i pružiti prilika da postignu spasenje, i oni imaju šansu da budu spaseni. Šta mislim pod tim „da oni imaju šansu”? Mislim da su lošeg kova, da su pomalo budalasti, da ne mogu da preuzmu veliki ili važan posao u obavljanju svoje dužnosti, već da obavljaju samo običnu dužnost, da nemaju tako važnu ulogu u Božjoj kući, da ne preuzimaju nikakve važne poslove dok Bog proširuje Svoje delo i da njihov doprinos nije veliki; međutim, pošto imaju tu želju da rado službuju za Boga, ukazuje im se naročita naklonost i pruža im se šansa da budu spaseni – to je posebna usluga koja im se čini. Svakom pojedincu Bog pruža brojne prilike. Da li se Bog pošteno ponaša prema ljudima? (Da.) Jer koliko god da su slabi, koliko god da su lošeg kova, koliko god da su budalasti, oni su pripadnici obične i iskvarene ljudske rase; oni samo lično ne streme ka istini naročito aktivno, ali su i dalje ispravni kao ljudi. Na kraju krajeva, bez obzira na to da li su u stanju da dođu do istine ili postignu spasenje, što se tiče Boga, On im daruje dobrotu i ukazuje im posebnu naklonost, zato što su ti ljudi napravljeni prema sasvim drugačijem kalupu u odnosu na te bezvernike i te đavole koji se protive Bogu, i imaju drugačiju suštinu. Ti ljudi su đavoli i neprijatelji Božji, dok ovi ljudi, iako samo traže da službuju i zadovoljavaju se time što službuju, u svom srcu nemaju nikakav otpor prema Bogu. Nikada neće aktivno napadati Boga, osuđivati Boga niti bogohuliti i usvajaju pozitivan i ispravan stav prema Bogu, odnosno, spremni su da službuju za Boga, nezavisno od činjenice jesu li u stanju da postignu spasenje. A ima i nekih koji su od ovih donekle bolji i koji, tokom svog službovanja, ponešto od istine, shodno svojim mogućnostima, sprovode u delo, koji aktivno i pozitivno traže neka od istina-načela i koji nastoje da ne idu protivno tim načelima. To su želja i stav koje poseduju, pa im Bog daruje dobrotu. Bog se prema njima ne ponaša nepravedno, On naprosto od njih ne odustaje i uvek im pruža prilike. Ako do trenutka kada Božje delo bude završeno oni postignu pokornost Bogu i mogu da se izbave od uticaja Sotone, Bog će ih odvesti u carstvo – to je odredište koje treba da imaju. Bog želi da spase ove ljude i od njih neće odustati; a kako će Bog to učiniti i ispuniti ove reči, jednog dana ćete saznati. Kakav je Božji stav prema đavolima i Sotonama? (Oseća odbojnost prema njima.) Stav Mu je takav da oseća odbojnost prema njima. Nepotrebno je reći da oseća odbojnost prema njima. Bog koristi đavole i Sotone da vrše službu u odgovarajuće vreme i na odgovarajućem mestu, u odgovarajućoj situaciji i sa odgovarajućim stvarima, i nakon što obave službu, oni bez ikakvog obzira bivaju izbačeni. Njihova priroda-suština koja ne stremi ka istini i koja ima odbojnost prema istini neprekidno se razotkriva u svakakvim situacijama. Bog im ne daruje dobrotu, zato što ih Bog u potpunosti prezire i izuzetno ih se gnuša. Međutim, ti glupavi ljudi lošeg kova, od kojih su neki možda čak i zbunjeni, spremni su da službuju za Boga, i usvajaju stav i rešenost „da žele da službuju za Boga i nikad zbog toga ne zažale”. U svakodnevnom životu Bog će stoga uvek opraštati njihovu glupost, podnosiće njihovu slabost, štitiće ih i paziti na njih. Na šta mislim kad kažem da će ih Bog štititi i paziti na njih? Mislim na to da će ih Bog prosvećivati u pogledu bukvalnog značenja nekoliko istina koje oni mogu da razumeju i omogućiće im da razumeju istine koje mogu da shvate; Bog je uz njih, daruje im mir i radost, a kad se suoče sa iskušenjem, Bog će za njih urediti prikladna okruženja da ih od toga zaštiti. Koja su glavna iskušenja? Postoje brojna iskušenja: brak, neprikladni odnosi između muškaraca i žena, novac, status, slava i profit, ugled, kao i dobar posao, dobra plata i tako dalje – sve su to iskušenja. Na koje druge načine Bog štiti ljude? Leči te od bolesti kako bi sprečio da patiš, čuva te od zamki i napada zlih ljudi i tako dalje. Osim toga, kad se suočiš sa nekim teškoćama ili nekim stvarima koje deluju kobno, Bog će urediti da te određeni ljudi, događaji i stvari zaštite od tih nesreća i teškoća, omogućavajući ti da do kraja, onako kako želiš, nesmetano službuješ za Boga u Njegovoj kući – nije li to dobra stvar? (Da, dobra je.) Prema tome, odakle dolazi to što ti se sve odvija glatko i u skladu sa tvojim željama? (Iz Božje zaštite.) Tačno, to dolazi iz Božje zaštite, iz toga što te Bog čuva, kao i od Božje dobrote. Međutim, ti đavolski ljudi ne mogu da odole a da ne rade đavolske stvari. U svemu što rade prave greške i svi gaje zle namere. Njima je normalno da se često ne odupru iskušenju; upravo to im je potrebno, poput velike stene koja iznenada pada sa neba, udara ih u glavu, mrvi i ubija. I ljudi koji su spremni da službuju za Boga suočiće se sa tim stvarima, ali ih, uz čudesnu Božju zaštitu, ta nesreća neće zadesiti, mimoići će ih, i u svom srcu će reći: „Bog me štiti, nije došlo moje vreme da umrem!” Bog te održava u životu jer si Mu još uvek od koristi. Bog ti je podario život, i pošto si spreman da službuješ za Njega i ponudiš Mu se, zašto te Bog ne bi zaštitio? Bog će te zasigurno zaštititi. Da li Bog od ljudi želi mnogo? (Ne.) Ti ljudi koji su spremni da službuju za Boga zapravo nisu previše nadareni i kov im nije baš najbolji; imaju ograničeno shvatanje istine do te mere da mogu razumeju samo poneke reči i doktrine i da nauče da govore poput drugih ljudi. Međutim, naprosto nisu u stanju da dokuče istina-načela, niti mogu da dobace do stremljenja ka istini ili do postizanja spasenja. Njihova pokornost Bogu obuhvata jedino to da rade ono što im Božja kuća kaže i nema načina da se pokore istini, to je sve. I pošto su oni samo obična iskvarena ljudska bića i zato što su spremni da službuju za Boga, Bog ih ne odbacuje. Prema tome, ti ljudi koji su izbačeni sasvim sigurno ne valjaju. Ako ste zaista dobri ljudi, ako ste zaista ljudi koje je izabrao Bog, ako zaista imaš stav pokornosti prema Bogu, želju i stav da budeš spreman da službuješ za Boga i da nikada ne zažališ zbog toga, Bog te zasigurno neće nikada odbaciti, već će ti umesto toga pokazati dobrotu. Biće to blagoslov upućen tebi, a Bog želi takve ljude. Bog želi takve ljude – zbog svog lošeg kova, oni ne streme ka istini i ne mogu da shvate istinu, ali su spremni da službuju za Boga. Druga vrsta ljudi koje Bog želi jesu oni koji žele da streme ka istini, koji vole istinu, koji vole poštenje, pravednost i pozitivne stvari, koji žele da se pokore istini i koji, nakon što shvate i razumeju istinu, nakon što spoznaju istinu i dokuče je, mogu da budu poslušni, da se pokore i da primenjuju u skladu sa istinom. Povrh toga, ti ljudi imaju odlučnost da streme ka istini i postignu spasenje i nikada nisu posumnjali u Boga. Ti ljudi su, naravno, oni koje Bog voli i koje želi da spase. Međutim, jesi li ti u stanju da ispuniš ovo merilo? I šta ćeš učiniti ako nisi u stanju da ga ispuniš? Tvoj stav prema Bogu i istini makar ne sme da bude onaj svojstven đavolima i Sotoni, moraš da se barem približiš Božjem merilu odobravanja i moraš da budeš spreman da službuješ za Boga. Ako se neprestano dovodiš u položaj protivljenja Bogu, postupaš suprotno Bogu i ako uvek u svom srcu napadaš Boga i bogohuliš, naći ćeš se u teškoj i opasnoj situaciji. U svom srcu treba da budeš načisto u pogledu svog stava prema Bogu i trebalo bi da se svrstaš shodno različitim vrstama ljudi o kojima ovde govorim.

Stremljenje ka istini je veoma važno, ali to ne znači da ako ljudi ne streme ka istini, oni ne mogu da stignu do kraja puta; to nije tačno utvrđeno. Svi ljudi su stvorena bića i dokle god nisu đavoli ni Sotone, oni neće aktivno napadati Boga, niti će sa jasnom svešću o tome aktivno napadati Boga i bogohuliti. Prema tome, Bog je pravedan i razuman prema običnom iskvarenom ljudskom rodu i svima im pruža šansu da postignu spasenje. Dok ljudi prolaze putem postizanja spasenja, Bog je prema njima dobar, štiti ih i o njima brine. Dakle, kakav je Božji stav prema onim ljudima koji su đavoli i Sotone? Oni Boga vide kao svog neprijatelja i neprekidno osuđuju Boga, napadaju Ga i bogohule, uništavaju Njegovo delo i nikada ne umeju da se pokaju. Ako stupe u kontakt s drugim ljudima, sa nekima od njih će se dobro slagati, ali samo kad dođu pred Boga, s Njim se nimalo ne slažu, ni na minut ni na sekund; ne mogu da rade s Bogom, da s Njim imaju suživot niti da s Njim oko bilo čega postignu sporazum, a to pokazuje da su obični đavoli i Sotone. Bog nipošto ne podnosi takve ljude i Božja kuća takve ljude nikako ne zadržava. Čim neko takav bude otkriven, on se izbacuje; čim dvoje takvih bude otkriveno, oni se izbacuju; koliko god njih da bude razotkriveno, toliko njih se i uklanja – i tog dana kad su razotkriveni, sa njima je gotovo. Vidiš, kad dobri ljudi budu unapređeni i upotrebljeni za neku važnu svrhu, oni su u tom trenutku usavršeni, blagosloveni i žanju najveće plodove; kad zli ljudi i đavoli budu unapređeni i upotrebljeni, oni se prirodno razotkrivaju i isključuju, a njihov poslednji dan je stigao. Setite se onih oko vas koji su nedavno ili na samom početku razotkriveni, isključeni ili izbačeni i onih čija su imena konačno uklonjena sa spiska. U trenutku kad su u Božjoj kući dostigli vrhunac svoje „karijere” bili su isključeni, stigao im je poslednji dan, i na njihov život vere u Boga stavljena je ogromna tačka. Bezvernici dolaze u crkvu i iz nje odlaze i ne mogu za sebe da pronađu prikladno mesto, niti mogu da obavljaju ikakvu dužnost. Čim počine neko zlodelo, bivaju razotkriveni i stigao im je poslednji dan. Đavolima se dopada da čine velike stvari i da se proslave, a dan u kome najviše uživaju u slavi njihov je poslednji dan. Zašto ovo kažem? Znate li? Tako stvari stoje. Najviše su samozadovoljni u trenutku kad najviše uživaju u slavi, a u času kad su najviše samozadovoljni, zar se tada neće i najviše zaneti? (Da.) Kad nisu uspešni i nemaju slavu, ovi đavoli drže glavu pokunjeno. No, samo zato što kažem da glavu drže pokunjeno, to ne znači da su u stanju da primenjuju istinu, već da stvari obavljaju pažljivo i oprezno, uvek sa srcem na oprezu, a ne sa bogobojažljivim srcem. Onog trenutka kad vide priliku ili steknu određenu moć ili status, kad su u stanju da vetru i kiši narede šta da rade, postaju samozadovoljni i zaneseni, razmišljajući: „Došao je moj čas. Sada je trenutak da pokažem svoje veštine i vrline i da svoje sposobnosti uvedem u igru!” I stupaju u akciju. Šta je motiv za njihove postupke i koji je njihov izvor? Odakle potiču motivacija i izvor njihovih postupaka? Potiču od đavola, od Sotone i od njihovih divljih ambicija i želja. U takvim okolnostima, mogu li stvari koje rade da budu u skladu sa istina-načelima? Mogu li dok rade imati bogobojažljivo srce? Mogu li da obavljaju stvari u skladu sa onim što zahteva Božja kuća? Ne, ne mogu – glasi odgovor na sva ova pitanja. I koje su posledice? (Oni izazivaju prekide i ometanja.) Tako je, posledice su u tome da oni izazivaju ozbiljne prekide i ometanja, pa čak izazivaju ozbiljna ometanja i gubitke Božjoj kući i crkvenom poslu. Dakle, u skladu sa načelima postupanja prema ljudima u Božjoj kući, kako treba postupiti prema ljudima koji radu crkve izazivaju takve posledice? Ako je u pitanju manji problem, treba da budu smenjeni, a ako je reč o ozbiljnoj stvari, tada treba da budu izbačeni. Kad je neko unapređen i upotrebljen za neku važnu svrhu, ili je raspoređen da obavi neki posao, Božja kuća će s njim uvek jasno razgovarati o načelima obavljanja posla. Toj osobi se saopštavaju brojna načela i pojedinosti, i tek nakon što ih ona shvati i razume i sve to zapiše, ta predaja posla se smatra završenom. Međutim, kad treba da uradi neki posao i obavi svoju dužnost, ona mu pristupa sa svojim razotkrivenim đavoljim kandžama i na scenu stupa taj istinski đavo u njoj. Uopšte ne radi stvari u skladu sa načelima Božje kuće, već ih u potpunosti radi kako ona želi, kako se njoj dopada, kako joj se prohte. Niko ne može da je kontroliše, a ona nikoga ne sluša, razmišljajući: „Božja kuća, bog i istina svi redom mogu da stoje po strani! Ovde ja odlučujem!” Tako postupaju đavoli i to je stav koji đavoli imaju prema dužnosti i prema istini. Ako prema istini imaš takav stav, bićeš razotkriven. Ako delo Božje kuće i svoju dužnost smatraš beznačajnim stvarima i stvari ne obavljaš u skladu sa načelima koja ti je Božja kuća naložila da poštuješ, prema tebi se neće postupati ljubazno. Božja kuća ima načela na osnovu kojih postupa prema ljudima; oni koji treba da budu otpušteni bivaju otpušteni, oni koji treba da budu izbačeni bivaju izbačeni, i to je sve što o tome ima da se kaže. Zar nije tako? Nije li to ono što Božja kuća radi? I zar to nije način na koji se otkrivaju ti đavoli? I nisu li to njihova motivacija za rad, izvor njihovih postupaka i način na koji rade? (Jesu.) Postupajući s njima na taj način, da li se Božja kuća prema njima nepravedno ophodi? (Ne.) Da li je to prikladan način da se s njima postupi? (Jeste.) Nego šta nego je prikladan! Normalan čovek prihvata svoju dužnost, dobija unapređenje i upotrebljava se za neku važnu svrhu. Svoj posao obavlja u skladu sa svojim sposobnostima i sa svojim kovom i, u manjoj ili većoj meri, u skladu sa načelima rada koja razume ili koja mu je Božja kuća naložila da poštuje. Uprkos činjenici da često otkriva iskvarene naravi, to ne utiče na normalno obavljanje njegove dužnosti. Sa kakvim god poteškoćama da se suoči, u kakvom god pogrešnom stanju da se nađe ili kakav god prekid da trpi, na kraju će u obavljanju svoje dužnosti postići određene pozitivne rezultate i ti rezultati su svima prihvatljivi. Međutim, ti bezvernici, koliko god da obavljaju svoju dužnost, nikada ne postižu nikakve pozitivne rezultate. Uvek rade loše stvari i nastoje da stvari upropaste, a to ne samo da utiče na crkveni posao, već šteti i interesima crkve, stvarajući u njihovom radu užasnu atmosferu i praveći od njega haos. Ako jedan đavo prekida i uništava neki posao, u pozadini mora postojati mnogo ljudi koji će taj posao raditi ispočetka, trošeći ljudske i finansijske resurse Božje kuće i srdeći mnoge pripadnike Božjeg naroda. Nakon što taj đavo bude uklonjen, rad crkve istoga časa poprima blistavi novi izgled i rezultati rada su drugačiji. Đavolu koji je izazivao prekide i ometanja se zabranjuje pristup, ljudi stiču slobodan i oslobođen mentalitet, radni učinak se povećava i svi svoje dužnosti normalno obavljaju. Prema tome, ispostavlja se da ti đavolski i Sotonini ljudi dolaze spolja i, bez obzira na to koliko imaju godina ili koliko su obrazovani, dokle god su zli ljudi, mogu da čine zlodela i da obavljaju ulogu đavola i Sotone koji kvari i ometa ljude. Na primer, kuvaš lonac pileće supe kojoj se svi raduju, kad najednom muva uleti u supu. Reci Mi, može li se ta pileća supa i dalje pojesti? Nema ništa od nje, možeš lepo da je prospeš, a dva ili tri sata rada uludo su potrošena. Zatim nekoliko puta treba da ispereš lonac, pa čak i nakon tolikog pranja, i dalje ti neće izgledati čisto, gadiće ti se. Šta te je omelo? (Muva.) Iako je muva sasvim mala, njena prljava suština je tako odvratna. Ti đavolski ljudi su poput muva. Nekako dospeju u crkvu i izazivaju ozbiljan prekid u normalnom odvijanju crkvenog života, ometaju normalan napredak crkvenog posla. Dakle, da li sada jasno razumete ove đavolske ljude? Njih naterati da obave neku službu i da obavljaju svoju dužnost kako treba teže je nego li kravu naterati da se popne na drvo; kao da patku pokušavaš da nateraš da stane na granu. Najteže je đavole i Sotone naterati da primenjuju istinu, baš kao i bezvernike da odano obavljaju svoju dužnost. Tako stoje stvari. Ako naiđete na ljude koji su od Sotone i bezvernici, u redu je ako morate da ih zamolite da vam pomognu da nešto privremeno uradite. Ali ako za njih organizuješ da obavljaju neku dužnost ili da obave neki posao, u tom slučaju si slepac i ispadaš budala. A još si veća budala ako od njih tražiš da obave neki važan posao. Ako zaista ne možeš da pronađeš nikog prikladnog da ti pomogne, pa zato od njih tražiš pomoć, u redu je da ih zamoliš da nešto urade, ali na njih moraš da motriš i nikako tu stvar nemoj da gubiš iz vida. Takvi ljudi su krajnje nepouzdani; pošto nisu ljudi, već đavoli, krajnje su nepouzdani. Dakle, osmotrite ljude oko sebe koji su zaduženi za timove ili su vođe timova, i one koji obavljaju ključne dužnosti i važan posao, i proverite da li su poput ovih đavola. Ako možete da ih smenite, smenite ih što pre; ako ne možete da ih smenite jer ne postoji niko prikladan ko bi preuzeo njihovo mesto, onda pažljivo motrite na njih, nadgledajte ih i pomno ih pratite. Đavolima i Sotonama ne smete pružiti priliku da izazovu ometanja. Đavo uvek ostaje đavo, nema ljudskosti i nema savesti ni razuma – to nikada nemoj smetnuti sa uma! Svi bezvernici su od đavola i Sotone i ne smete im verovati! Hajde da na ovom mestu prekinemo razgovor o ovoj temi.

Kad smo ranije razgovarali o načinu stremljenja ka istini, pričali smo o dve stvari. Koja je bila prva od njih? (Otpuštanje.) Jedna od njih bila je otpuštanje. A koja je bila druga? (Posvećenost.) Posvećenost. Tri puta smo govorili o prvoj stvari, o „otpuštanju”. O čemu smo razgovarali prošli put? (Bog je prošli put analizirao razloge nastanka negativnih emocija uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti kod ljudi iz perspektive poteškoća sa kojima se suočavaju i njihovog stava prema Božjem delu i istini.) Brojni su razlozi mogućeg nastanka negativnih emocija uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, ali ih načelno izaziva objektivni razlog da ljudi ne shvataju istinu. To je jedan razlog. Postoji još jedan razlog i to je primarni razlog da ljudi ne streme ka istini. Kad ljudi ne shvataju istinu niti ka njoj streme, i kad nemaju istinsku veru u Boga, oni se istinski ne pokoravaju i zbog toga u njima prirodno nastaju svakakve negativne emocije. U svakodnevnom životu, zbog praktičnih teškoća koje ljudi doživljavaju u životu i svih različitih problema sa kojima se suočavaju u svom razmišljanju, oni u svojim objektivnim okruženjima na kraju osećaju svakakve negativne emocije. Konkretno, negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti o kojima smo prošli put razgovarali, sve nastaju zato što se ljudi suočavaju sa svakakvim teškoćama i problemima povezanim sa njihovim telesnim životom. Pošto ljudi, kad se suoče sa ovim problemima, ne traže istinu niti veruju u ono što Bog kaže, a još manje u Božjim rečima traže istinu koju treba da shvate i primenjuju, što bi im omogućilo da otpuste svoja pogrešna gledišta, svoje pogrešne misli i stavove o tim stvarima, kao i da otpuste svoje pogrešne načine postupanja sa ovim stvarima i pristupanja tim stvarima, dani prolaze, vreme protiče i razne poteškoće sa kojima se ljudi suočavaju u svakodnevnom životu stvaraju raznorazne misli koje ih ometaju i sputavaju duboko u srcu. Bez njihovog znanja, te misli izazivaju nastanak osećanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti u vezi sa njihovim telesnim životom i svim različitim problemima sa kojima se suočavaju. U stvari, kad ljudi još uvek nisu došli pred Boga niti imalo shvataju istinu, ti problemi će kod svake osobe izazvati nastanak osećanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti u različitom stepenu – to je neizbežno. Za one koji žive u telu, sve što im se dogodi izazvaće određeno ometanje i uticaj u njihovom životu i njihovim mislima. Kad to ometanje i uticaj postanu veći nego što oni mogu da izdrže i podnesu ili kad njihovi instinkti, sposobnosti i društveni status nisu dovoljni da ih održe uspravno ili da reše ili odagnaju te poteškoće, uznemirenost, strepnja i zabrinutost će prirodno nastati duboko u njihovom srcu i u njemu se nakupljati, pa će ta osećanja postati njihovo normalno stanje. Stalna zabrinutost o različitim stvarima kao što su nečiji izgledi u budućnosti, hrana, piće i brak, nečiji opstanak ili zdravlje u budućnosti, nečija starost, nečiji status i ugled u društvu predstavlja zajedničko stanje celog ljudskog roda na temelju činjenice da čovek ne shvata istinu i ne veruje u Boga. Međutim, čim ljudi počnu da veruju u Boga, čim shvate ponešto od istine, njihova će rešenost da streme ka istini postajati sve snažnija. Na taj način, praktične teškoće i problemi sa kojima se suočavaju postepeno će se smanjivati, a negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti postepeno će slabiti i jenjavati – to je sasvim prirodno. A razlog je u tome što će ljudi, nakon što pročitaju brojne Božje reči i nakon što shvate ponešto od istine u svojoj veri u Boga, uvek u skladu sa Božjim rečima odmeravati suštinu, poreklo i izvor problema sa kojima se suočavaju tokom života i na taj način pristupati tim stvarima. U završnoj analizi, oni će konačno shvatiti da su u Božjim rukama njihova sudbina i sve te stvari koje u životu doživljavaju, pa će iz šire perspektive shvatiti da je sve ovo pod suverenošću Božjom i da od njih ništa ne zavisi. Prema tome, najjednostavnija stvar koju ljudi mogu da učine jeste da se pokore – da se pokore uređenjima i suverenosti Nebesa. Oni ne bi trebalo da se bore protiv svoje sudbine, već da, kad se s bilo čim suoče, uvek pozitivno i aktivno traže Božje namere i da sa tog polazišta pronađu najprikladniji način za rešavanje tog problema – to je najosnovnija stvar koju ljudi treba da shvate. Drugim rečima, nakon što ljudi počnu da veruju u Boga, zbog istina koje shvataju i zbog toga što su u osnovi pokorni Bogu, njihova uznemirenost, strepnja i zabrinutost postepeno jenjavaju. To znači da ih te emocije više neće tako ozbiljno uznemiravati, neće ih ometati ni zbunjivati, niti će njihovu budućnost učiniti sumornom i neizvesnom, dovodeći do toga da zbog tih stvari često osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Naprotiv, zbog toga što su počeli da veruju u Boga i što shvataju ponešto od istine, i zato što su počeli da donekle razaznaju i razumeju svakakve stvari u životu ili da imaju prikladniji način da te stvari rešavaju, njihove negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti postepeno će jenjavati. Međutim, iako mnogo godina veruješ u Boga i čuo si mnoge propovedi, tvoje negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti i dalje nisu otklonjene niti su oslabile – drugim rečima, tvoj stav u vezi sa načinom na koji si posmatrao ljude i stvari, ponašao se i postupao, tvoje misli i stavovi, i način na koji si rešavao stvari pre nego što si počeo da veruješ u Boga nisu se promenili – a to znači da nakon što si počeo da veruješ u Boga nisi prihvatio istinu, nisi zadobio istinu niti si, nakon čitanja Božjih reči i slušanja propovedi, koristio istinu za rešavanje tih problema i time razrešio te negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. Ako nikad ne tražiš istinu da bi razrešio te negativne emocije, zar to ne pokazuje da imaš problem? (Pokazuje.) Na koji problem to ukazuje? U Boga veruješ već mnogo godina, a i dalje osećaš da ti je sudbina potpuno sumorna i turobna. I dalje se u srcu često osećaš prazno i bespomoćno, često osećaš da si izgubljen i da nema puta napred. Ne znaš kuda si se zaputio u životu, i još uvek osećaš kao da samo napipavaš u magli, bez puta, bez pravca kojim bi išao napred. Šta to znači? To u najmanju ruku znači da nisi zadobio istinu, zar ne? A ako nisi zadobio istinu, šta si radio sve ove godine? Jesi li stremio ka istini? (Ne.) Ako, dok si odustajao od stvari, dok si sebe davao i obavljao svoje dužnosti, nisi stremio ka istini i nisi koristio istinu da rešiš praktične probleme, šta si radio sve ovo vreme? (Lenčario i taljigao.) Ima mnogo ljudi koji traljavo obavljaju svoju dužnost i ti ljudi zapravo službuju. Službenici se zadovoljavaju time da mogu da obavljaju svoje dužnosti, da plate izvesnu cenu i malo pate, ali oni ne streme ka istini. I baš zato se, posle toliko godina vere u Boga, nisu nimalo promenili. Ti ljudi su zapravo službenici i, ako kažemo onako kako se nekada govorilo, možemo reći da se bave verskim aktivnostima. Pogledajte te verske aktivnosti u religioznom svetu – ljudi nedeljom odlaze na bogosluženja i okupljaju se, i obično se ujutru mole, izgovaraju kratke molitve, zahvaljuju se na svemu, blagosiljaju ljude svojim molitvama, i kad vide druge ljude kažu: „Neka te Bog blagoslovi, neka te Bog štiti”. Kad vide potencijalnog kandidata, propovedaju mu jevanđelje i čitaju odlomak iz Biblije. Oni bolji odlaze da čiste crkvu, a kad propovednik dođe, oni ga puni elana primaju u svoj dom; kad naiđu na starije koji imaju probleme u životu, ispomažu ih i u tome pronalaze zadovoljstvo. Zar sve to nisu verske aktivnosti? Da se jedu uskršnja jaja za Uskrs, da se slavi Božić i pevaju božićne pesme – to su aktivnosti kojima se bave. Vaše se aktivnosti sada obavljaju nešto češće nego one kod religioznih ljudi. Mnogi od vas napuštaju domove kako bi u punom radnom vremenu obavljali dužnosti. Svoju duhovnu posvećenost izvršavate ujutru, tokom dana neki crkveni posao, odlazite na redovna okupljanja i čitate Božje reči, a uveče, pre nego što odete na spavanje, molite se Bogu i tražite od Njega da vas zaštiti, da vam podari lep noćni san i poštedi vas noćnih mora, i onda sve to ponavljate narednog dana. Vaš svakodnevni život je izrazito ispravan, a ipak izuzetno bljutav i dosadan. Već dugo ne dobijate ništa i ništa ne razumete, nikada ne razmišljate o ovim najosnovnijim negativnim emocijama i ne prepoznajete ih, niti ste ih ikada iskopali ili razrešili. U svoje slobodno vreme, ili kad se u svojoj dužnosti suočite s nečim što vam se ne dopada, ili kad dobijete poruku od kuće da vam roditelji nisu dobro, ili da se kod kuće nešto loše događa, više vam nije do obavljanja dužnosti i na nekoliko dana postajete slabi. Dok se osećate slabo, te negativne emocije koje se u vama dugo nakupljaju ponovo izbijaju na površinu. O njima danonoćno razmišljaš i prate te poput sene. A ima i onih kod kojih misli i stavovi koje su gajili pre nego što su počeli da veruju u Boga najednom ponovno izbijaju na površinu u trenutku kad se osećaju slabo i negativno, pa razmišljaju: „Možda bi bilo bolje da sam otišao na fakultet, da sam stekao neko zvanje i pronašao dobar posao – do sada bih čak već bio u braku. Onaj moj drugar nije bio ništa posebno dok smo zajedno išli u školu, ali je nakon škole upisao fakultet. Nakon što je našao posao unapređen je i sada ima savršeno srećan porodični život. Ima automobil i kuću i živi divnim životom.” Kada razmišljaju o tim stvarima i skliznu u ta negativna stanja, odjednom na površinu izbijaju svakakve negativne emocije. Razmišljaju o kući, o svojoj majci, žude za onim što je nekada bilo, i sve dobre stvari, loše stvari, bolne stvari, srećne stvari i nezaboravne stvari preplavljuju njihov um i, dok razmišljaju o svim tim stvarima, postaju tužni i suze im se slivaju niz lice. Šta sve ovo pokazuje? Pokazuje da način na koji si nekad živeo i način na koji si vodio svoj život mogu da uskrsnu s vremena na vreme i da ometaju tvoj trenutni život i tvoje trenutno stanje života. Te stvari mogu čak da preuzmu kontrolu nad načinom na koji sada živiš život i nad tvojim životnim stavom, kao i nad tvojim pogledima na stvari. One neprestano ometaju tvoj život i zaposedaju ga. To sa tvoje strane ne dolazi svesno, već je reč o tome da si prirodno zaglibio u tim negativnim emocijama. U ovom trenutku možda misliš da nemaš te emocije, ali je to samo zato što nije nastupilo pravo vreme i okruženje. Čim pravo vreme i okruženje nastupe, u svakom trenutku i na svakom mestu možeš skliznuti u te iste emocije. I čim sklizneš u te emocije, dospevaš u opasnost, u opasnost da se u svakom trenutku i na svakom mestu vratiš svom izvornom načinu života i potpadneš pod prevlast svojih izvornih misli i stavova – to je veoma opasno. Ta te opasnost u svakom trenutku i na svakom mestu može lišiti prilike i nade da postigneš spasenje i u svakom trenutku i na svakom mestu te može skrenuti sa puta vere u Boga. Prema tome, ma koliko da su sada snažni tvoja rešenost i želja da obavljaš svoju dužnost, odnosno ma koliko da misliš da su duboke i uzvišene istine koje razumeš, odnosno ma koliko da si veliki rastom, sve dok se tvoje misli ne promene, sve dok se tvoj pogled na život ne promeni, sve dok se način na koji živiš ne promeni i sve dok se ne promeni tvoja želja za onim što želiš u životu – a sve to je pod uticajem tih emocija – u svakom trenutku i na svakom mestu bićeš u opasnosti; a ako te misli i stavovi u svakom trenutku i na svakom mestu mogu da te prožderu, preplave i odnesu, onda si u opasnosti. Prema tome, nemoj da umanjuješ značaj tih negativnih emocija. U svakom trenutku i na svakom mestu, one te mogu lišiti prilike da postigneš spasenje i uništiti tvoju priliku da budeš spasen, a to nije mala stvar.

Sve čovekove negativne emocije izazvane su raznim njegovim pogrešnim mislima, pogrešnim gledištima, pogrešnim načinima života i pogrešnim sotonskim životnim filozofijama. Postoje i neke stvari koje se dešavaju u vašem stvarnom životu i, posebno u trenucima kad nisi u stanju da jasno shvatiš suštinu tih stvari, možeš vrlo lako da se uplašiš i parališeš zbog načina na koji se te stvari pojavljuju i vrlo lako možeš da sklizneš u stanje zbunjenosti, pa se tako vratiš svojim starim načinima života; nesvesno ćeš se zaštititi, napustiti Boga, napustiti istinu i koristiti vlastite metode i načine koje smatraš najtradicionalnijim i najpouzdanijim da tražiš izlaz, da tražiš način na koji treba da živiš i da potražiš nadu da nastaviš sa životom. Iako se na površini te negativne emocije ispoljavaju kao obične emocije i ako ih opišemo rečima, kad se shvate doslovno, tada izgledaju nevažno i ne tako ozbiljno, neki ljudi se čvrsto drže tih negativnih emocija i ne otpuštaju ih, kao da se drže za slamku spasa, i čvrsto su njima vezani i okovani. U stvari, to što su vezani tim negativnim emocijama zapravo je izazvano različitim načinima na koje se čovek uzda u svoj opstanak, njegovim različitim mislima i gledištima koja u njemu preovlađuju, kao i njegovim različitim stavovima u odnosu na život i opstanak. Stoga, iako su osećanja depresije, uznemirenosti, strepnje, zabrinutosti, inferiornosti, mržnje, besa i tako dalje sva redom negativna, ljudi i dalje misle da se na njih mogu osloniti i tek nakon što skliznu u te emocije osećaju sigurnost, osećaju da su pronašli sebe i da postoje. U stvarnosti, to što su zaglibili u tim emocijama ljude pomera u suprotnom smeru i udaljava ih od istine, kao i od ispravnih načina razmišljanja, ispravnih misli i gledišta, i ispravnog stava i gledišta prema stvarima za koje im Bog kaže da treba da ih poseduju. Kakvu god negativnu emociju da doživljavaš, što dublje u nju toneš, više ćeš njome biti vezan; i što si njome više vezan, više ćeš osećati potrebu da se zaštitiš; što više osećaš potrebu da se zaštitiš, više ćeš se nadati da si jači, sposobniji i kompetentniji da dobiješ prilike da živiš i pronađeš različite načine života da savladaš svet, da odneseš pobedu nad svim poteškoćama sa kojima se suočavaš u svetu i da savladaš sve životne poteškoće i nedaće. Što više kliziš u te emocije, to više zapravo želiš da kontrolišeš ili rešiš sve teškoće na koje nailaziš u životu. Zar nije tako? (Da, tako je.) Kako, dakle, nastaju ove čovekove misli? Uzmimo za primer brak. Zbog braka osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost, ali koji je tačno problem u pozadini svega ovoga? Zbog čega si zabrinut? Odakle potiče ta zabrinutost? Potiče odatle što ne znaš da taj brak uređuje i njime upravlja sudbina, da ga uređuju i njime upravljaju Nebesa. Ne znajući to, ti uvek želiš da sȃm donosiš odluke, da planiraš, predlažeš i šuruješ, stalno razmišljajući o stvarima poput ovih: „Kakvog partnera treba da potražim? Koliko visok treba da bude? Kako treba da izgleda? Kakvu ličnost treba da ima? Kakvo treba da mu bude obrazovanje? Iz kakve porodice treba da potiče?” I što su detaljniji tvoji planovi, sve više si zabrinut, zar ne? Što su ti zahtevi veći i brojniji, sve si zabrinutiji, zar ne? I sve je teže pronaći partnera, zar ne? (Da.) Kad ne znaš da li je neko prikladan za tebe ili pak nije, tvoje teškoće postaju još veće, i što su tvoje poteškoće veće, sve su izraženija tvoja osećanja uznemirenosti i strepnje, zar ne? I što su izraženija tvoja osećanja uznemirenosti i strepnje, tim više se zapetljavaš u ove emocije. Pa, kako da rešiš taj problem? Recimo da razumeš suštinu braka i da shvataš ispravan put napred i pravac kojim treba da ideš – kakav onda ispravan stav treba da zauzmeš o braku? Kažeš: „Brak je veliki događaj u životu i ma šta da ljudi odaberu, sve to je još odavno predodređeno. Bog je odavno predodredio i uredio ko će ti biti supružnik i kakav će biti. Ljudi ne smeju da postupaju ishitreno niti da se oslanjaju na svoje uobrazilje, a još manje na sopstvene želje. Oslanjanje na sopstvene uobrazilje i sklonosti i preterana ishitrenost sve su to ispoljavanja neznanja i nisu u skladu sa stvarnošću. Ljudi ne smeju da dozvole da imaju bujnu maštu, a svako maštanje je u suprotnosti sa stvarnošću. Najpraktičnije je prepustiti da stvari idu svojim prirodnim tokom i sačekati osobu koju je Bog uredio za tebe.” Dakle, kako to treba da sprovodiš u delo uzimajući za osnovu ovu teoriju i praktično razumevanje? Treba da imaš veru, da sačekaš Božje vreme i sačekaš Božje uređenje. Ako Bog za tebe u ovom životu uredi prikladnog partnera, on će se pojaviti u pravom trenutku, na pravom mestu i u pravom okruženju. Kad se steknu uslovi to će se dogoditi, a ti samo moraš da budeš onaj koji u tom trenutku, na tom mestu i u tom okruženju u ovoj stvari sarađuje. Možeš jedino da čekaš – da sačekaš to vreme, sačekaš to mesto, sačekaš to okruženje, sačekaš da se ta osoba pojavi, sačekaš da se sve to dogodi, da ne budeš ni aktivan ni pasivan, već samo da čekaš da se sve te stvari dogode i nastupe. Šta mislim pod tim da „sačekaš”? Mislim na to da imaš pokoran stav, da nisi ni aktivan ni pasivan; to je stav traženja i pokornosti, bez navaljivanja. Kad usvojiš takav stav, hoćeš li zbog braka i dalje osećati uznemirenost, strepnju i zabrinutost? (Ne.) Nestaju tvoji individualni planovi, uobrazilje, želje, sklonosti i sve tvoje neuko razmišljanje koje je u suprotnosti sa činjenicama. Tvoje srce je tada smireno i po pitanju braka više ne osećaš negativne emocije. Po ovom pitanju se osećaš opušteno, oslobođeno i slobodno i stvarima prepuštaš da idu svojim prirodnim tokom. Jednom kada zauzmeš ispravan stav, sve što činiš i sve što izražavaš postaje racionalno i prikladno. Prirodno je da emocije koje se ispoljavaju iz tvoje normalne ljudskosti ne mogu da budu uznemirenost, strepnja i zabrinutost, već su one spokojne i stabilne. Te emocije nisu deprimirajuće niti radikalne – ti samo čekaš. Jedini način primene i stav po ovom pitanju u tvom srcu sastoje se u tome da čekaš i da se pokoriš: „Želim da se pokorim svemu što Bog za mene uređuje. Nemam nikakve lične zahteve ni planove.” Nisi li tada otpustio te negativne emocije? I zar neće, na ovaj način, te emocije prestati da se pojavljuju? Čak i da ih osetiš, zar ih tada ne bi postepeno otpuštao? Prema tome, kakav je proces otpuštanja tih negativnih emocija? Je li to ispoljavanje stremljenja ka istini? On pokazuje da ujedno stremiš ka istini i primenjuješ je. Krajni rezultat koji se postiže stremljenjem ka istini sastoji se u primeni istine – sprovodi se kroz primenu istine. Kad dostigneš nivo primene istine, tvoja uznemirenost, strepnja i zabrinutost više te neće pratiti poput sene; biće temeljno uklonjeni iz najdubljih odaja tvog srca. Da li je proces uklanjanja tih emocija proces otpuštanja? (Jeste.) Primena istine je toliko jednostavna. Da li je laka? Primena istine je preobražaj misli i gledišta i, još i više, preobražaj nečijeg stava prema stvarima. Da bi otpustio jednostavnu negativnu emociju, čovek mora da vežba i dostigne ove procese. Prvo se podvrgava preobražaju sopstvenih misli i gledišta, zatim preobražaju sopstvenog stava prema primeni, da bi se zatim podvrgnuo preobražaju načina svoje primene, svojih načela primene i svog puta primene. Zar tada nećeš otpustiti tu negativnu emociju? Toliko je prosto. Konačan rezultat koji postižeš kroz „otpuštanje” sastoji se u tome da te ova negativna emocija više ne ometa, ne zbunjuje i ne kontroliše, i ujedno te više ne proganjaju svakakve negativne misli i gledišta izazvani tom negativnom emocijom. Na taj način ćeš živeti opušteno, slobodno i oslobođeno. Naravno, osećanja opuštenosti, slobode i oslobođenosti samo su ljudska osećanja – prava korist koju ljudi zaista dobijaju jeste u tome da oni počinju da shvataju istinu. Osnovu ljudskog postojanja čine istina i reči Božje. Ako se ljudi oslanjaju na sopstvenu uobrazilju da u cilju samozaštite žive unutar raznih negativnih emocija, ako se, kako bi se zaštitili, uzdaju u sebe, sopstvene sposobnosti, sredstva i metode i ako idu sopstvenim putem, onda će zalutati od istine i od Boga i prirodno će početi da žive pod vlašću Sotone. Stoga, kad se suočiš sa tim istim poteškoćama i situacijama, u srcu treba da imaš razumevanje i prirodno ćeš pomisliti: „Ne treba da brinem o tim stvarima. Nema svrhe brinuti. Ljudi koji su inteligentni i mudri će se uzdati u Boga i sve te stvari poveriće Bogu, pokoriće se Njegovoj suverenosti, čekaće sve stvari koje Bog uređuje, i čekaće vreme, mesto, osobu ili stvar koju Bog uređuje. Jedino što čovek treba i može jeste da sarađuje i da bude pokoran – to je najrazumniji izbor.” Naravno, ako to ne radiš i ne primenjuješ na ovaj način, sve što Bog uređuje svejedno će se na kraju dogoditi – nijedna osoba, nijedan događaj i nijedna situacija ne mogu se izmeniti čovekovom voljom. Čovekova uznemirenost, strepnja i zabrinutost samo su besmislene žrtve, to su samo budalaste misli i neuka čovekova ispoljavanja. Ma koliko duboko ili ozbiljno da osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost, odnosno ma koliko temeljno da razmišljaš o nekoj stvari, sve to je na kraju beskorisno i mora se odbaciti. Konačne činjenice i rezultati ne mogu se izmeniti čovekovom voljom. Čovek naposletku mora da živi pod Božjom suverenošću i uređenjima; niko ne može da promeni sve ove stvari i niko ih se ne može osloboditi. Zar nije tako? (Da.)

Hajde da sada porazgovaramo o bolesti. Kad je reč o ovom starom ljudskom telu, nije važno od koje bolesti ljudi obolevaju, da li mogu da ozdrave ili u kojoj meri pate, ništa od toga od njih ne zavisi – sve to je u Božjim rukama. Ako se, kad se razboliš, pokoriš Božjim orkestracijama i spreman si da izdržiš i prihvatiš tu činjenicu, svejedno ćeš imati tu bolest; ako ne prihvatiš tu činjenicu, svejedno nećeš moći da se rešiš te bolesti – to je činjenica. Sa svojom bolešću se u jednom danu možeš pozitivno suočiti ili se sa njom u danu možeš negativno suočiti. Drugim rečima, nezavisno od toga kakav ti je stav, ne možeš izmeniti činjenicu da si bolestan. Kakvu odluku donose inteligentni ljudi? A kakvu odluku donose glupavi ljudi? Glupavi ljudi odlučuju da žive u osećanjima uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. Oni će čak zaglibiti u tim osećanjima i iz njih neće želeti da izađu. Ne slušaju nijedan savet koji im se daje i pitaju se: „O, kako sam se ovako razboleo? Da li je to izazvano umorom? Da li je uzrokovano brigom? Ili je izazvano depresijom?” Svakodnevno se pitaju kako su se razboleli i kad je to otpočelo, razmišljajući: „Zašto to nisam primetio? Kako sam mogao da budem toliko glup i tako pošteno obavljam svoju dužnost? Ostali ljudi svake godine odlaze na sistematske preglede, makar kontrolišu krvni pritisak i urade rendgenske snimke. Kako nisam shvatio da treba da odem na sistematski pregled? Ostali ljudi žive tako oprezno. Kako sam tako tupav u životu? Razboleo sam se, a da to nisam ni znao. Moram da se izlečim od ove bolesti! Kakvo lečenje mogu dobiti?” Odlaze na internet i pretražuju kako su se razboleli, šta je izazvalo tu bolest i kako mogu da je izleče pomoću kineske medicine, kako da je izleče pomoću zapadnjačke medicine i kakvi narodni lekovi postoje – sve to pretražuju. Nakon toga se odlučuju da kod kuće uzmu kineske lekove, a zatim zapadnjačke lekove, uvek su ozbiljni, osećaju strepnju i nestrpljivost što su se razboleli i s vremenom prestaju da obavljaju svoju dužnost, odbacuju svoju veru u Boga, prestaju da veruju i razmišljaju jedino o tome kako da se izleče; njihova je dužnost sada da se izleče. Obuzeti su svojom bolešću, svakodnevno su uznemireni što su bolesni i kad nekog ugledaju, kažu: „E, pa ja sam se tako razboleo. Neka vam ovo što mi se događa bude za nauk, a kad se razbolite morate otići na pregled i lečenje. Najvažnije je da brinete o svom zdravlju. Morate da budete pametni, a ne da vodite život glupaka.” To govore svakome na koga naiđu. Time što su se razboleli, stekli su ovo iskustvo i izvukli su pouku. I pošto su bolesni, pažljivi su u pogledu jela i kretanja, i uče kako da se brinu o svom zdravlju. Na kraju dolaze do zaključka: „Ljudi moraju da se oslone na sebe i da se pobrinu o svom zdravlju. Poslednjih nekoliko godina nisam pridavao veliki značaj svom zdravlju i, čim sam to ispustio iz vida, dobio sam ovu bolest. Srećom na vreme sam je otkrio. Da sam je otkrio malo kasnije, više me ne bi bilo. Bila bi prava šteta da se razboliš i umreš u mladosti. Još uvek nisam imao priliku da uživam u životu, toliko je dobre hrane koju još nisam probao i toliko zabavnih mesta na kojima još uvek nisam bio!” Oni se razbole i donesu takav zaključak. Razbole se, ali prežive i veruju da su pametni i da su na vreme otkrili tu bolest. Nikada ne kažu da je sve to pod Božjom suverenošću i od Njega predodređeno, i da ako nekome nije suđeno da umre, koliko god da je ozbiljno bolestan, on ne može umreti, kao i da ako je nekome suđeno da umre, taj će umreti čak i bez bolesti – to ne razumeju. Veruju da su se zbog svoje bolesti opametili, dok zapravo sa tom svojom „pameću” odlaze predaleko i previše su glupi. Kad se ljudi koji streme ka istini suoče sa bolešću, hoće li oni zaglibiti u osećanjima uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti? (Neće.) Kakav će pristup oni zauzeti prema bolesti? (Pre svega, oni su u stanju da se pokore, a zatim, dok su bolesni, oni traže da shvate Božje namere i razmišljaju o iskvarenim naravima koje imaju.) Može li tih nekoliko reči da reši problem? Ako samo razmišljaju, zar neće ipak morati da se leče? (Potražiće i lečenje.) Da, ako je to bolest koju treba lečiti, neka ozbiljna bolest ili bolest koja bi bez lečenja mogla da se pogorša, tada se ona mora lečiti – to je ono što rade inteligentni ljudi. Kada glupi ljudi nisu bolesni, uvek brinu: „Da li bih mogao da se razbolim? I ako se razbolim, hoće li se to pogoršati? Hoću li dobiti tu bolest? I ako dobijem tu bolest, hoću li prerano umreti? Kad umrem, hoće li to biti veoma bolno? Da li ću imati srećan život? Ako se razbolim od te bolesti, zar ne bi trebalo da napravim planove za slučaj smrti i da što pre uživam u životu?” Zbog ovakvih stvari glupavi ljudi će često osećati uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Oni nikada ne traže istinu niti traže istine koje po ovom pitanju treba da shvate. Međutim, inteligentni ljudi ovu stvar donekle razumeju i u nju imaju uvid bilo da je reč o tome da se neko drugi razboleo ili kada se oni sami još uvek nisu razboleli. Dakle, kakvo razumevanje i uvid treba da imaju? Pre svega, hoće li bolest zaobići nekoga zbog toga što oseća uznemirenost, strepnju i zabrinutost? (Neće.) Recite Mi, zar nije već suđeno kada će se neko razboleti od neke bolesti, kakvo će mu biti zdravlje u određenoj životnoj dobi i da li će oboleti od neke teške ili ozbiljne bolesti? Jeste, i to sigurno, mogu toliko da ti kažem. Nećemo sada raspravljati o tome kako za tebe Bog predodređuje stvari; ljudski izgled, crte lica, oblik tela i datum njihovog rođenja svima su jasno poznati. One gatare i astrolozi nevernici i oni koji mogu da tumače zvezde i ljudske dlanove na osnovu dlana, lica i datuma rođenja ljudima, mogu da kažu kada će ih zadesiti nesreća i kada će se suočiti sa nekom nevoljom – te stvari su već predodređene. Prema tome, kad se neko razboli, može izgledati da je to uzrokovano iscrpljenošću, osećanjima besa ili zato što živi u oskudici i nedovoljno se hrani – spolja posmatrano to može delovati kao razlog. Ova situacija važi za sve, pa zašto se neki ljudi istih godina razbole, a drugi ne? Da li je suđeno da bude tako? (Jeste.) Laički rečeno, to je suđeno. Kako da to izrazimo rečima koje su u skladu sa istinom? Sve to je pod Božjom suverenošću i uređenjima. Prema tome, nezavisno od toga kakvi su ti hrana, piće, smeštaj i životno okruženje, oni nemaju nikakve veze s tim kada ćeš se razboleti niti koja će te bolest zadesiti. Ljudi koji ne veruju u Boga uvek traže razloge sa objektivne tačke gledišta i uvek ukazuju na razloge za bolest, uz reči: „Moraš više da vežbaš, da jedeš više povrća, a manje mesa.” Je li to zaista tačno? Ljudi koji uopšte ne jedu meso i dalje mogu da dobiju visok krvni pritisak i dijabetes, a vegetarijanci i dalje mogu imati povišen holesterol. Za ove stvari medicinska nauka nije pružila tačno ili razumno objašnjenje. Da ti nešto kažem, sve različite namirnice koje je Bog stvorio za čoveka upravo su namirnice koje čovek treba da jede; samo nemoj da preteruješ, već ih jedi umereno. Neophodno je da naučiš kako da brineš o zdravlju, ali je pogrešna večita želja da se proučava prevencija bolesti. Kao što smo upravo rekli, kakvo će biti nečije zdravlje u određenoj životnoj dobi i da li će se ozbiljno razboleti, sve to je uredio Bog. Nevernici ne veruju u Boga, pa pronalaze druge da im takve stvari proriču iz dlanova, datuma rođenja i sa lica, i veruju u te stvari. Ti veruješ u Boga i često slušaš propovedi i razgovore o istini, pa ako ne veruješ u ovo, onda nisi ništa drugo nego bezvernik. Ako zaista veruješ da je sve u Božjim rukama, onda bi trebalo da veruješ da sve ove stvari – ozbiljne bolesti, teške bolesti, bezazlene bolesti i zdravlje – potpadaju pod Božju suverenost i uređenja. Nastanak ozbiljne bolesti i stanje nečijeg zdravlja u određenoj životnoj dobi nisu stvari koje se događaju slučajno, a onaj kome je to jasno ima pozitivno i tačno razumevanje. Da li je to u skladu sa istinom? (Jeste.) U skladu je sa istinom, to jeste istina, to treba da prihvatiš, i tvoji stav i gledišta po ovom pitanju treba da se preobrate. I šta se rešava kad se te stvari preobrate? Zar nisu razrešena tvoja osećanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti? Tvoje negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti zbog bolesti makar su razrešene u teoriji. Pošto je tvoje shvatanje preobratilo tvoje misli i gledišta, ono dakle razrešava tvoje negativne emocije. Ovo je jedan aspekt: da li će se neko razboleti, od koje ozbiljne bolesti će se razboleti i kakvo će mu biti zdravlje u svakoj životnoj fazi ne može se izmeniti čovekovom voljom, već je sve to predodređeno od Boga. Neki ljudi kažu: „Pa, da li je u redu ako ne želim da se razbolim? Da li je u redu ako želim da zamolim Boga da me oslobodi bolesti? Da li je u redu ako želim da zamolim Boga da me poštedi ove katastrofe i nesreće?” Šta mislite? Da li su te stvari u redu? (Nisu.) Kažete to sa takvom sigurnošću, ali niko nije u stanju da te stvari jasno razume. Možda neko odano obavlja svoju dužnost, ima rešenost da stremi ka istini i veoma je važan za neki posao u Božjoj kući, pa ga Bog možda oslobodi ove teške bolesti koja utiče na njegovu dužnost, njegov posao i njegovu fizičku energiju i snagu, jer će Bog preuzeti odgovornost za Svoje delo. Međutim, postoji li takva osoba? Ko je takav? Ne znate, zar ne? Možda i postoje takvi ljudi. Da zaista postoje takvi ljudi, zar onda Bog ne bi mogao jednom rečju da ih oslobodi njihove bolesti ili nesreće? Zar Bog to ne bi mogao da učini jednom mišlju? Ta Božja misao bi bila: „Ovaj čovek će se razboleti određenog meseca u ovoj životnoj dobi. Sada je toliko zauzet svojim poslom, pa se od te bolesti neće razboleti. Ne mora da iskusi ovu bolest. Neka ga ona zaobiđe.” Nema razloga da se to ne dogodi i bila bi potrebna samo jedna reč od Boga, zar ne? Ali ko bi mogao da dobije takav blagoslov? Ko god zaista poseduje takvu rešenost i odanost i može istinski da obavlja ovu funkciju u Božjem delu – on može da dobije takav blagoslov. To nije tema o kojoj treba da razgovaramo, pa o njoj sada nećemo razgovarati. Razgovaramo o bolesti; to je nešto što će većina ljudi iskusiti u svom životu. Prema tome, koja vrsta bolesti će pogoditi ljudsko telo, u koje vreme ili u kojoj životnoj dobi i kakvo će biti ljudsko zdravlje, sve su to stvari koje je uredio Bog i ljudi ne mogu samostalno da o njima odlučuju; baš kao što ne mogu za sebe da odlučuju ni kada će se roditi. Prema tome, zar nije glupo osećati uznemirenost, strepnju i zabrinutost zbog stvari o kojima za sebe ne možeš da odlučuješ? (Da, glupo je.) Ljudi treba da se usmere na rešavanje stvari koje samostalno mogu da reše, a za ono što ne mogu, treba da sačekaju Boga; ljudi treba ćutke da se pokore i zamole Boga da ih zaštiti – ovo je način razmišljanja koji ljudi treba da imaju. Kad ih zaista zadesi bolest i približi im se smrtni čas, ljudi tada treba da se pokore, da Bogu ne prigovaraju i protiv Njega se ne bune, niti da izgovaraju stvari kojima hule na Boga ili Ga napadaju. Umesto toga, ljudi treba da stoje kao stvorena bića i doživljavaju i uvažavaju sve što dolazi od Boga – ne treba da pokušavaju da za sebe odlučuju. To treba da bude posebno iskustvo koje ti obogaćuje život i ne mora nužno biti loša stvar, zar ne? Prema tome, kad je reč o bolesti, ljudi pre svega treba da razreše svoje pogrešne misli i gledišta u vezi sa poreklom bolesti, pa više o tome neće brinuti; osim toga, ljudi nemaju pravo da kontrolišu poznate ili nepoznate stvari, niti su u stanju da ih kontrolišu, jer su sve te stvari pod Božjom suverenošću. Čekanje i pokornost jesu stav i načelo primene koje ljudi treba da imaju. Od razumevanja do primene, sve treba činiti u skladu sa istina-načelima – to je stremljenje ka istini.

Neki se ljudi uvek brinu zbog svoje bolesti, pa kažu: „Da li ću moći da izdržim ako se moja bolest pogorša? Ako mi se stanje pogorša, da li ću umreti? Hoću li morati na operaciju? A ako budem operisan, da li ću umreti na operacionom stolu? Pokorio sam se. Hoće li mi Bog zbog ove bolesti oduzeti život?” U čemu je svrha razmišljati o ovim stvarima? Ako ne možete da odolite a da ne razmišljate o tim stvarima, onda bi trebalo da se molite Bogu. Besmisleno je oslanjati se na sebe, ti to sigurno nećeš moći da izdržiš. Niko ne želi da trpi bolest, i niko nije sav ozaren osmehom, nije presrećan i ne slavi kad se razboli. Takav ne postoji, jer to nije normalna ljudskost. Kad se normalni ljudi razbole, uvek će patiti i osećati se utučeno, i postoji granica koju mogu da izdrže. Međutim, treba napomenuti jednu stvar: ako bi tokom bolesti ljudi stalno razmišljali o tome da se uzdaju u sopstvenu snagu ne bi li se tako rešili bolesti i od nje izbavili, kakav bi u tom slučaju bio ishod? Osim što su bolesni, zar ne bi još više patili i osećali se utučeno? I baš zato, što bolest više uzima maha, ljudi tim pre treba da traže istinu i treba više da traže put primene kako bi bili u skladu sa Božjim namerama. Što više bolest kod ljudi uzima maha, tim pre oni treba da dođu pred Boga i spoznaju sopstvenu iskvarenost i nerazumne zahteve koje postavljaju pred Boga. Što više bolest u tebi uzima maha, tim više se testira tvoja istinska pokornost. Prema tome, kad si bolestan, tvoja sposobnost da nastaviš da se pokoravaš Božjim orkestracijama i da se pobuniš protiv sopstvenih pritužbi i nerazumnih zahteva pokazuje da si neko ko istinski stremi ka istini i istinski se pokorava Bogu, da daješ svedočanstvo, da su tvoja odanost i pokornost Bogu stvarni i da mogu da prođu test, te da tvoja odanost i pokornost Bogu nisu puke parole i doktrine. Upravo to ljudi treba da primenjuju kad se razbole. Bolest, kada te zadesi, razotkriva tvoje nerazumne zahteve i tvoje nerealne uobrazilje i predstave o Bogu, i ona testira tvoju veru u Boga i pokornost Njemu. Ako prođeš test u pogledu ovih stvari, tada imaš istinsko svedočanstvo i stvarni dokaz o svojoj veri u Boga, o svojoj odanosti Bogu i svojoj pokornosti Njemu. To je ono što Bog želi i ono što stvorena bića treba da poseduju i proživljavaju. Zar sve ove stvari nisu pozitivne? (Jesu.) Sve ovo su stvari ka kojima ljudi treba da streme. Povrh toga, ako ti Bog dozvoli da se razboliš, zar On u svakom trenutku i na svakom mestu ne može i da ti oduzme tu bolest? (Može.) Bog u svakom trenutku i na svakom mestu može da ti oduzme bolest, pa zar On ne može i da izazove da tvoja bolest opstane u tebi i da te nikada ne napusti? (Može.) A ako te Božjom voljom ta ista bolest nikad ne napusti, možeš li i dalje da obavljaš svoju dužnost? Možeš li da zadržiš svoju veru u Boga? Nije li to test? (Jeste.) Ako se razboliš, a zatim se posle nekoliko meseci oporaviš, u tom slučaju se tvoja vera u Boga i tvoja odanost i poslušnost Njemu ne testiraju, i nemaš svedočanstvo. Lako je izdržati bolest nekoliko meseci, ali ako tvoja bolest potraje dve ili tri godine, a tvoja se vera i tvoja želja da budeš pokoran i odan Bogu ne izmene, već postanu još stvarnije, zar to ne pokazuje da si porastao u životu? Zar ne uživaš u plodovima ove žetve? (Da.) Prema tome, dok je neko ko istinski stremi ka istini bolestan, on prolazi i lično doživljava mnoštvo koristi koju mu bolest donosi. On u strepnji ne pokušava da pobegne od svoje bolesti niti brine kakav će biti ishod ako se ta bolest oduži, kakve će probleme ona izazvati, da li će se pogoršati, odnosno, da li će umreti – on o takvim stvarima ne brine. Osim što ne brine o takvim stvarima, u stanju je da uđe pozitivno i da ima istinsku veru u Boga, da Mu bude istinski pokoran i odan. Ovakvom primenom on stiče svedočanstvo, što u velikoj meri takođe doprinosi njegovom život-ulasku i promeni naravi, i postavlja čvrst temelj za njegovo postizanje spasenja. Kako je to divno! Nadalje, bolest može biti ozbiljna ili bezazlena, ali bilo da je ozbiljna ili bezazlena, ona uvek oplemenjuje ljude. Pošto obole od neke bolesti, ljudi ne gube svoju veru u Boga, pokorni su i ne prigovaraju, ponašanje im je u osnovi prihvatljivo, a zatim, nakon što bolest prođe, ubiru određene plodove te žetve i osećaju se veoma zadovoljno – to se događa kad se ljudi suoče sa običnom bolešću. Nisu dugo bolesni i to mogu da izdrže, a ta bolest je u suštini u okvirima onoga što mogu da izdrže. Postoje, međutim, neke bolesti koje se, uprkos boljitku nakon izvesnog perioda lečenja, ponovno vraćaju i pogoršavaju. To se uvek iznova dešava, sve dok bolest konačno ne dostigne stadijum da se više ne može lečiti, i više ne pomaže nijedno sredstvo dostupno u savremenoj medicini. Koji stadijum dostiže ta bolest? Dostiže stadijum u kome obolela osoba može preminuti bilo gde i bilo kada. Šta to znači? Znači da je život te osobe ograničen. To nije trenutak kad je ona zdrava i smrt je daleko i nema joj ni traga, već ta osoba oseća da se dan njene smrti približio i da se suočava sa smrću. Suočavanje sa smrću najavljuje dolazak najtežeg, najvažnijeg trenutka u čovekovom životu. I šta onda radiš? Oni koji osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost osećaće stalnu strepnju, uznemirenost i zabrinutost zbog svoje smrti, sve dok konačno ne dođe najteži trenutak u njihovom životu, te ono zbog čega osećaju strepnju, uznemirenost i zabrinutost napokon ne postane činjenica. I što se više plaše smrti, smrt im je sve bliža i oni bi sve manje želeli da se tako brzo suoče s njom, a smrt ih, na njihovo iznenađenje, ipak neočekivano napada. I šta rade? Da li pokušavaju da pobegnu od smrti, odbacuju smrt, protive se smrti, žale se na nju ili pokušavaju da se nagode s Bogom? Koji od ovih metoda će dati rezultate? Nijedan neće dati rezultate, a njihova uznemirenost i strepnja su beskorisne. I šta je najtužnije kad se približe trenutku svoje smrti? Nekada su voleli da jedu dinstanu crvenu svinjetinu, ali je tokom poslednjih nekoliko godina nisu mnogo jeli, užasno su patili i na kraju su svog života. Pomišljaju na dinstanu crvenu svinjetinu i hteli bi da je ponovo jedu, ali im zdravlje to ne dozvoljava i ne mogu da je jedu, previše je masna. Nekada su voleli da se doteruju i da se lepo oblače. Sada samo što nisu umrli i mogu jedino da gledaju u svoj ormar pun lepe odeće, a ništa od toga ne mogu da obuku. Kako je tužna smrt! Od svih stvari smrt je najbolnija i kad na nju pomisle, imaju osećaj kao da im se nož zabija u srce i sve im se kosti u celom telu pretvaraju u želatinastu masu. Kad pomisle na smrt, osećaju tugu i žele da plaču, žele da jecaju, i zaista plaču, zaista jecaju, i osećaju se povređeno što će se suočiti sa smrću. Razmišljaju: „Zašto ne želim da umrem? Zašto se toliko plašim smrti? Ranije, dok nisam bio ozbiljno bolestan, mislio sam da smrt nije strašna. Ko se neće suočiti sa smrću? Ko ne umire? Pustite me onda da umrem! Dok sada razmišljam o tome, to nije tako lako reći, a kad smrt zaista pokuca na vrata, tu stvar nije lako rešiti. Zašto se osećam tako tužno?” Osećate li se tužno kad pomislite na smrt? Kad god pomislite na smrt osećate se tužno i bolno dok ta stvar koja u vama izaziva najveću strepnju i zabrinutost konačno stiže. Prema tome, što više ovako razmišljate, tim više se osećate uplašeno, sve više se osećate bespomoćno i patite sve više. Vaše je srce neutešno i ne želite da umrete. Ko može da reši ovo pitanje smrti? Ne može niko, a vi sami to sigurno ne možete. Ne želite da umrete, pa šta možete da učinite? I dalje ćete morati da umrete i niko ne može izbeći smrt. Smrt steže svoj obruč oko ljudi; oni u svom srcu ne žele da umru, ali smrt je jedino o čemu razmišljaju – nije li posredi slučaj umiranja i pre nego što smrt zaista nastupi? Mogu li zaista umreti? Ko se usuđuje da sa sigurnošću kaže kada će ili u kojoj godini umreti? Ko to može da zna? Neki ljudi kažu: „Išao sam kod gatare i znam godinu, mesec i dan svoje smrti i kakva će mi biti smrt.” Da li se usuđuješ da ovo kažeš sa sigurnošću? (Ne.) Ne možeš to znati sa sigurnošću. Ne znaš kada ćeš umreti – to je sporedno. Ključno je kakav ćeš stav usvojiti kad se zbog bolesti zaista približiš smrti. To je pitanje na koje treba da misliš i o kome treba da razmišljaš. Hoće li tvoj stav kada se budeš suočavao sa smrću biti pokoran ili će biti pun otpora, odbacivanja ili nevoljnosti? Kakav stav treba da imaš? (Stav pokornosti.) Ova pokornost ne može se postići i sprovesti u delo pukim izgovaranjem te reči. Kako možeš da postigneš ovu pokornost? Kakvo shvatanje treba da imaš da bi mogao da dostigneš voljnu pokornost? Nije jednostavno, zar ne? (Ne, nije.) Pa, recite šta vam je u srcu. (Da se ozbiljno razbolim, razmišljao bih da bi, čak i da zaista umrem, sve to bilo pod suverenošću Božjom i Njegovim uređenjem. Čovek je tako duboko iskvaren da ako bi trebalo da umrem, bilo bi to Božjom pravednošću. Ne radi se o tome da moram po svaku cenu da živim; čovek nije podoban da takav zahtev postavlja Bogu. Osim toga, šta god da se desi, mislim da sam sad kad verujem u Boga video pravi put u životu i shvatio mnoge istine, pa bi, čak i da uskoro umrem, sve to bilo vredno truda.) Da li je ovo ispravan način razmišljanja? Da li ovo predstavlja određenu potkrepljujuću teoriju? (Predstavlja.) Ko još hoće da govori? (Bože, ako se jednog dana zaista suočim sa bolešću i možda umrem, onda svejedno nema načina da izbegnem smrt. To su Božje predodređenje i suverenost i ma koliko da se oko toga uzrujavam ili brinem, nema svrhe. Ono malo vremena koje mi je preostalo treba da provedem tako što ću se usredsrediti na to kako mogu dobro da obavljam dužnost. Čak i ako zaista umrem, neću se ni zbog čega kajati. Biti u stanju da se na samom kraju pokoriš Bogu i Božjim uređenjima mnogo je bolje nego živeti u stanju straha i preplašenosti.) Šta mislite o ovom shvatanju? Zar nije nešto bolje? (Jeste.) Tako je, na ovaj način treba da se odnosiš prema pitanju smrti. U ovom životu svako mora da se suoči sa smrću, odnosno, smrt predstavlja ono sa čim se svako mora suočiti na kraju svog putovanja. Međutim, postoje mnoga različita svojstva smrti. Jedno od njih je i to da si u vreme koje je Bog predodredio ti završio svoju misiju i Bog podvlači crtu ispod tvog telesnog života, i tvoj telesni život se završava, iako to ne znači da je tvoj život završen. Kad je čovek bez tela, njegov život je završen – je li to tačno? (Nije.) Oblik u kojem tvoj život postoji nakon smrti zavisiće od načina na koji si se, dok si bio živ, odnosio prema Božjem delu i rečima – to je veoma važno. Oblik u kojem postojiš nakon smrti, odnosno, hoćeš li postojati ili ne, zavisiće od tvog stava prema Bogu i prema istini dok si živ. Ako je, kada si živ, i kad se suočavaš sa smrću i svakakvim bolestima, tvoj stav prema istini buntovnički, protivnički i pokazuje odbojnost prema istini, na koji ćeš način, kad dođe vreme da se tvoj telesni život završi, postojati nakon smrti? Sigurno ćeš postojati na neki drugi način i tvoj život se sigurno neće nastaviti. Nasuprot tome, ako je, dok si živ, dok imaš svest u telu, tvoj stav prema istini i prema Bogu stav pokornosti i odanosti i imaš iskrenu veru, tada će, čak i kad se tvoj telesni život završi, tvoj život u drugom svetu nastaviti da postoji u drugačijem obliku. To je jedno od objašnjenja smrti. Treba napomenuti još nešto, a to je da pitanje smrti ima istu prirodu kao i druge stvari. Nije na ljudima da sami za sebe odlučuju, a još manje se to može promeniti čovekovom voljom. Smrt je ista kao i svaki drugi važan događaj u životu: u potpunosti je predodređena od Stvoritelja i pod Njegovom suverenošću. Ako bi neko preklinjao da umre, možda ne bi nužno umro; ako bi preklinjao da živi – možda ne bi nužno živeo. Sve to je pod Božjom suverenošću i predodređeno od Njega, i menja se i odlučuje autoritetom Božjim, Božjom pravednom naravi i Božjom suverenošću i uređenjima. Prema tome, recimo da oboliš od neke ozbiljne bolesti, ozbiljne bolesti sa potencijalno fatalnim ishodom, ti nećeš nužno umreti – ko odlučuje da li ćeš umreti ili ne? (Bog.) Bog odlučuje. I pošto Bog odlučuje i ljudi o takvoj stvari ne mogu da odlučuju, zbog čega ljudi osećaju strepnju i uznemirenost? Kao i to ko su ti roditelji i kada i gde si rođen – ni o ovim stvarima ne možeš ti da odlučuješ. U ovim stvarima najmudriji izbor jeste da stvarima prepustiš da idu svojim prirodnim tokom, da se pokoriš i ne odlučuješ, da na ovu stvar ne trošiš misli ni energiju i da zbog toga ne osećaš uznemirenost, strepnju ili zabrinutost. Pošto ljudi ne mogu sami za sebe da biraju, glupo je i nerazumno na ovu temu trošiti toliko energije i razmišljanja. Kad se suoče sa izuzetno važnim pitanjem smrti, ljudi ne treba da se uznemire, da se oko toga uzrujavaju niti da se toga plaše, već šta? Ljudi treba da čekaju, zar ne? (Da.) Je li tako? Da li čekanje znači iščekivanje smrti? Čekanje da umreš kad se suočiš sa smrću? Je li to tačno? (Ne, ljudi sa tim treba da se suoče pozitivno i da se pokore.) Tako je, to ne znači iščekivanje smrti. Ne budi paralisan od straha pred smrću i nemoj svu svoju energiju da trošiš na razmišljanje o njoj. Ne razmišljaj po ceo dan: „Hoću li umreti? Kada ću umreti? Šta ću da radim nakon što umrem?” Jednostavno ne razmišljaj o tome. Neki ljudi kažu: „Zašto da ne razmišljam o tome? Zašto da o tome ne razmišljam, kad samo što nisam umro?” Zato što se ne zna hoćeš li umreti ili ne, i ne zna se hoće li ti Bog dozvoliti da umreš – te stvari nisu poznate. Konkretno, ne zna se kada ćeš umreti, gde ćeš umreti, u koje vreme ćeš umreti niti šta će tvoje telo osetiti kad umreš. Zar te to što razbijaš mozak misleći o stvarima koje ne znaš i to što zbog njih osećaš strepnju i zabrinutost, ne čini budalom? I pošto te to čini budalom, ne treba da razbijaš mozak razmišljajući o tim stvarima.

Kojim god pitanjem da se bave, ljudi treba uvek da mu pristupaju uz aktivan, pozitivan stav, a to još i više važi kad je reč o pitanju smrti. Imati aktivan, pozitivan stav ne znači pomiriti se sa smrću, iščekivati smrt niti pozitivno i aktivno težiti smrti. Ako to ne znači težiti smrti, miriti se sa smrću niti iščekivati smrt, šta onda znači? (Pokoriti se.) Pokoravanje je vrsta stava prema pitanju smrti, a otpuštanje smrti i nerazmišljanje o njoj najbolji je način da se to reši. Neki ljudi kažu: „Zašto da o njoj ne razmišljam? Ako o njoj ne promislim, hoću li moći da je prevaziđem? Ako o njoj ne promislim, da li ću moći da je otpustim?” Da, moći ćeš. A zašto je tako? Reci Mi, kad su te roditelji dobili, je li tvoja zamisao bila da se rodiš? Svoj izgled, svoju starosnu dob, delatnost u kojoj radiš, činjenicu da sad sediš ovde i način na koji se upravo osećaš – da li si ti sve to smislio? Ti nisi sve to smislio, to je nastajalo danima i mesecima i time što si, iz dana u dan, svakodnevno živeo svojim normalnim životom, sve dok nisi stigao tu gde si sada, i to je sasvim prirodno. Isto je i sa smrću. Iako toga nisi svestan, odrastaš, postaješ sredovečan, postaješ star, ulaziš u svoje poslednje godine života, a zatim dolazi smrt – ne razmišljaj o njoj. Ne možeš izbeći stvari o kojima ne razmišljaš time što o njima nećeš razmišljati, niti će one doći ranije zato što o njima razmišljaš; one se ne mogu izmeniti čovekovom voljom, zar ne? Ne razmišljaj o njima. Šta mislim pod tim kad kažem „Ne razmišljaj o njima”? Jer ako će se to zaista dogoditi u bliskoj budućnosti, neprestano razmišljanje o tome delovaće poput nekog nevidljivog pritiska na tebe. Zbog tog pritiska ćeš se plašiti života i toga da živiš i nećeš imati aktivan i pozitivan stav, već ćeš postati još više utučen. Budući da čoveka suočenog sa smrću ništa ne zanima i pošto ni prema čemu nema pozitivan stav, on oseća samo utučenost. On će umreti, sve je gotovo, više nema nikakvog smisla ka bilo čemu stremiti niti bilo šta raditi, on više nema nikakve izglede ni motivaciju i sve što radi svodi se na pripremanje za smrt i kretanje u pravcu smrti, pa u čemu je onda smisao ičega što radi? Stoga, sve što on radi nosi elemente i prirodu negativnosti i smrti. Dakle, možete li da ne razmišljate o smrti? Je li to lako postići? Ako je to pitanje naprosto rezultat tvog mentalnog rasuđivanja i mašte, onda si sebi digao lažnu uzbunu, sebe plašiš i to se naprosto neće dogoditi u bliskoj budućnosti, pa zašto onda razmišljaš o tome? I baš zbog toga je razmišljanje o smrti još manje potrebno. Ono što treba da se dogodi uvek će se dogoditi; ono što nije predviđeno da se dogodi neće se dogoditi ma koliko ti razmišljao o tome. Plašiti se toga je beskorisno, baš kao i brinuti o tome. Smrt ne možeš izbeći time što o njoj brineš, niti će te zaobići samo zato što je se plašiš. Prema tome, s jedne strane iz svog srca treba da otpustiš pitanje smrti i da mu ne pridaješ važnost; treba to da poveriš Bogu, kao da smrt nema nikakve veze s tobom. To je nešto što Bog uređuje, pa dozvoli Bogu da to uredi – zar time stvar ne postaje jednostavna? S druge strane, prema smrti treba da imaš aktivan i pozitivan stav. Recite Mi, ko je među milijardama ljudi širom sveta u toj meri blagosloven da čuje toliko mnogo Božjih reči, da shvati tako mnogo istina o životu i da razume tako mnogo tajni? Ko među njima može lično da dobije Božje vođstvo, Božju opskrbu, Njegovu brigu i zaštitu? Ko je toliko blagosloven? Samo nekolicina. Prema tome, zbog vas nekoliko koji danas možete da živite u Božjoj kući, da dobijete Njegovo spasenje i dobijete Njegovu opskrbu, sve to je vredno čak i kad biste ovoga časa umrli. Veoma ste blagosloveni, zar nije tako? (Da.) Gledajući na to iz ove perspektive, pred pitanjem smrti ljudi ne bi trebalo da budu paralisani od straha, niti bi trebalo da ih smrt sputava. Iako niste uživali u slavi i bogatstvu sveta, na vas se ipak sažalio Stvoritelj i čuli ste tako mnogo Božjih reči – nije li to blaženo? (Jeste.) Bez obzira na to koliko godina živiš u ovom životu, sve to je vredno i ne kaješ se, jer si neprekidno obavljao svoju dužnost u Božjem delu, shvatio si istinu, shvatio si tajne života i razumeo si put i ciljeve ka kojima treba da težiš u životu – toliko toga si dobio! Živeo si vrednim životom! Čak i ako to sasvim ne možeš da objasniš, u stanju si da primenjuješ neke istine i poseduješ neku stvarnost, a to dokazuje da si stekao neku životnu opskrbu i shvatio neke istine iz Božjeg dela. Toliko toga si dobio – pravo izobilje – i to je tako veliki blagoslov! Od početka ljudske istorije, kroz sva minula vremena, niko nije uživao u ovom blagoslovu, a ti ipak uživaš u njemu. Jesi li sad spreman da umreš? Sa takvom spremnošću, tvoj stav prema smrti bio bi zaista pokoran, zar ne? (Da.) Jedan aspekt je da ljudi treba da imaju istinsko razumevanje, treba da sarađuju pozitivno i aktivno i istinski se pokore, i treba da imaju ispravan stav prema smrti. Zar se na taj način ljudska osećanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti zbog smrti u znatnoj meri ne smanjuju? (Smanjuju se.) U znatnoj meri se smanjuju. Neki ljudi kažu: „Upravo sam saslušao ovaj razgovor u zajedništvu, ali mi se ne čini da su se ta osećanja u velikoj meri smanjila. Možda je potrebno neko vreme. Naročito stariji ljudi i oni koji su bolesni mnogo razmišljaju o smrti.” Ljudi znaju koje su njihove lične muke. Kad su već dugo bolesni, neki ljudi svode račune i razmišljaju: „Sve ove godine verujem u Boga i ljudi sa istom bolešću kao što je moja davno su umrli. Da su se ponovo rodili, do sada bi možda bili u svojim dvadesetim ili tridesetim godinama. Toliko sam velikodušno mi podarenih godina živeo uz blagodat Božju. Da ne verujem u Boga, do sada bih odavno bio mrtav. Kad sam otišao u bolnicu na pregled, lekari su bili zaprepašćeni. Kakvu samo veliku prednost i blagoslov imam! Da sam umro pre 20 godina, ne bih čuo ove istine i propovedi i ne bih ih razumeo; da sam tako umro, ne bih ništa dobio. Čak i da sam dugo živeo, sve bi to bio prazan i protraćen život. Sada sam proživeo sve ove dodatne godine i ukazana mi je tolika naklonost. Za sve ove godine nisam pomislio na smrt i ne plašim je se.” Ako se ljudi stalno plaše smrti, onda će oni uvek razmišljati o svim pitanjima koja imaju veze sa smrću. Ako se ljudi ne plaše da umru i nisu prestravljeni smrću, onda to pokazuje da su više nego dovoljno propatili i da više nisu prestravljeni smrću. Neki ljudi kažu: „Ako neko nije prestravljen smrću, znači li to da on traži smrt?” Ne, to nije tačno. Traženje smrti je svojevrstan negativan stav, vrdajući stav, dok je ono što sam prethodno rekao o nerazmišljanju o smrti objektivan, pozitivan stav; odnosno, gledati na smrt ravnodušno, ne smatrati je toliko važnom, ne razmišljati o njoj kao o tako tužnom događaju koji izaziva strepnju; ne brinuti više o tome, ne baviti se više time, ne nalaziti se u okovima smrti, ostaviti je daleko za sobom – ljudi koji to mogu da urade imaju određeno lično znanje i iskustvo o smrti. Ako je neko uvek vezan i sputan bolešću i smrću, ako je stalno zarobljen u negativnim emocijama uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, ako ne može normalno da obavlja svoju dužnost ili da normalno živi, onda treba više da sluša iskustvena svedočenja o smrti, da vidi kako smrt doživljavaju i kako je u svom iskustvu shvataju oni koji na smrt mogu ravnodušno da gledaju, i tada će moći da stekne nešto dragoceno.

Smrt nije problem koji se lako rešava i za čoveka predstavlja najveću teškoću. Ako ti neko kaže: „Tvoje iskvarene naravi su tako duboko ukorenjene, a ni tvoja ljudskost nije dobra. Ako iskreno ne stremiš ka istini i u budućnosti učiniš mnoga zlodela, otići ćeš u pakao i bićeš kažnjen!”, možda ćeš se neko vreme nakon toga osećati uznemireno. Možda ćeš o tome razmisliti i osećati se mnogo bolje nakon prospavane noći, pa više ne budeš toliko uznemiren. Međutim, ako se razboliš od neke smrtne bolesti i nije ti preostalo još mnogo od života, to nije nešto što se može rešiti nakon prospavane noći niti se tako lako to može otpustiti. Od tebe se traži da se po ovom pitanju neko vreme kališ. Oni koji iskreno streme ka istini ovo pitanje mogu da ostave za sobom, da u svemu traže istinu i da koriste istinu da bi to rešili – nema problema koji oni ne mogu da reše. Međutim, ako ljudi koriste čovekove pristupe, naposletku će zbog smrti moći da osećaju samo neprekidnu uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Kad su stvari nerešive, oni posrću za ekstremnim merama u pokušaju da ih reše. Neki ljudi zauzimaju depresivan i negativan stav i kažu: „Znači, umreću. Ko se plaši smrti? Posle smrti, ponovo ću se ovaplotiti i opet ću živeti!” Možeš li ovo da potvrdiš? Samo tražiš neke reči utehe, a time se ne rešava problem. Sve stvari i sve vidljivo ili nevidljivo, materijalno ili nematerijalno, pod kontrolom su i vladavinom u rukama Stvoritelja. Niko ne može da kontroliše sopstvenu sudbinu i jedini stav koji čovek treba da ima, bilo da je reč o bolesti ili smrti, jeste onaj zasnovan na razumevanju, prihvatanju i pokornosti; ljudi ne treba da se uzdaju u svoje uobrazilje ili predstave, ne treba da traže izlaz iz ovih stvari, a još manje treba da ih odbacuju ili im se opiru. Ako slepo pokušavaš da rešiš probleme bolesti i smrti koristeći se sopstvenim metodama, što duže budeš živeo, više ćeš patiti, postajaćeš sve utučeniji i osećaćeš se sve više zarobljen. Naposletku, i dalje ćeš morati da koračaš putem smrti, i tvoj kraj će zaista biti isti kao i tvoja smrt – zaista ćeš umreti. Ako možeš aktivno da tražiš istinu i, bilo da je reč o shvatanju bolesti koju ti je Bog uredio ili o suočavanju sa smrću, možeš pozitivno i aktivno da tražiš istinu, da tražiš Stvoriteljeve orkestracije, suverenost i uređenja u vezi sa takvim velikim događajem i da postigneš istinsku pokornost, onda je to u skladu sa Božjim namerama. Ako se uzdaš u čovekovu snagu i metode da bi se nosio sa svim ovim stvarima i trudiš se da ih rešiš ili da od njih pobegneš, onda će, čak i ako ne umreš i privremeno uspeš da izbegneš teškoću smrti, budući da ne gajiš istinsko razumevanje, prihvatanje i pokornost prema Bogu i istini, a time nemaš ni svedočanstvo o tom pitanju, konačan ishod biti u tome da kad se ponovo suočiš sa ovim istim problemom, za tebe to i dalje biti veliki test. I dalje ćeš imati mogućnost da izdaš Boga i padneš, a to će nesumnjivo biti opasna stvar za tebe. Prema tome, ako se sada zaista suočavaš sa bolešću ili smrću, poslušaj Me kad ti kažem da je bolje da upravo sada iskoristiš tu praktičnu situaciju da tražiš istinu i tu stvar rešiš u korenu, umesto da čekaš da smrt zaista dođe i zatekne te nespremnog, izgubljenog, zbunjenog i bespomoćnog, i navede te da učiniš stvari zbog kojih ćeš žaliti do kraja preostalog života. Ako radiš stvari zbog kojih žališ i osećaš kajanje, to bi moglo dovesti do tvoje propasti. Prema tome, nezavisno od toga u čemu je problem, svoj ulazak treba uvek da započneš razumevanjem koje treba da imaš po tom pitanju i istinama koje treba da razumeš. Ako stalno osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost zbog takvih stvari kao što je bolest i živiš obavijen takvim negativnim emocijama, onda bi ovoga časa trebalo da počneš da tražiš istinu i da što pre rešiš te probleme.

Negativne emocije kao što su uznemirenost, strepnja i zabrinutost imaju istu prirodu kao i razne druge vrste negativnih emocija. Sve su to vrste negativnih emocija koje nastaju u ljudima zato što oni ne shvataju istinu i žive okovani svojim mnogobrojnim sotonskim iskvarenim naravima ili pak žive pod opsadom i pod uticajem svakakvih sotonskih misli. Te negativne emocije navode ljude da neprestano žive sa svakakvim pogrešnim mislima i gledištima, kao i da ih neprestano kontrolišu svakakve pogrešne misli i gledišta, koji utiču na njihovo stremljenje ka istini i ometaju ga. Naravno, takve negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti prekidaju ljudski život, usmeravaju njihov život, utiču na njihovo stremljenje ka istini i sprečavaju ih da streme ka istini. Prema tome, iako su to negativne emocije u prostom smislu, njihova se funkcija ne sme potceniti; opasni su uticaj koji imaju na ljude i posledice koje imaju po ljudsko stremljenje i put kojim oni idu. U svakom slučaju, kad kod nekoga na površinu često isplivavaju svakakve negativne emocije koje ga ometaju, on treba odmah da otkrije i analizira zašto se te negativne emocije često javljaju i zašto ga te negativne emocije često uznemiravaju. Osim toga, u određenom posebnom okruženju, te negativne emocije će neprestano uznemiravati tu osobu i u velikoj meri ometati njeno stremljenje ka istini – to su stvari koje ljudi treba da razumeju. Jednom kada shvate ove stvari, sledeće što treba da učine jeste da razmisle kako da po ovom pitanju traže i shvate istinu, da nastoje da ih te pogrešne misli i gledišta nadalje ne uznemiravaju i ne pogađaju, i da ih zamene istina-načelima kojima ih je Bog naučio. Jednom kada shvate istina-načela, sledeći korak je primena u skladu sa istina-načelima kojima ih je Bog naučio. I dok to rade, sve njihove negativne emocije postepeno će se pojavljivati kako bi ih ometale, da bi ih postepeno, jednu po jednu, oni razrešili i protiv njih se pobunili, sve dok ljudi, a da toga nisu ni svesni, sve te negativne emocije ne ostave za sobom. Prema tome, na šta se oslanja postupak razrešavanja različitih negativnih emocija? Oslanja se na to da ih ljudi analiziraju i razumeju, oslanja se na ljudsko prihvatanje istine i, još i više, oslanja se na ljudsko stremljenje ka istini i na njenu primenu. Zar nije tako? (Tako je.) I dok ljudi postepeno streme ka istini i primenjuju je, oni postepeno razrešavaju i otpuštaju sve svoje različite negativne emocije. Dakle, posmatrajući to sada, šta mislite da je lakše otpustiti i rešiti, ove negativne emocije ili iskvarene naravi? (Negativne emocije je lakše rešiti.) Mislite da je negativne emocije lakše rešiti? To zavisi od osobe do osobe. Nijedno od njih nije teže ni lakše od onog drugog, sve naprosto zavisi od osobe. U svakom slučaju, time što smo u zajedništvu započeli razgovor o otpuštanju negativnih emocija, dodali smo nešto sadržaja ljudskoj težnji ka promeni naravi, a to je otpuštanje različitih negativnih emocija. Otpuštanje negativnih emocija se, pre svega, obavlja radi rešavanja nekih pogrešnih misli i gledišta, dok se za rešavanje čovekovih iskvarenih naravi zahteva shvatanje suštine iskvarenih naravi. Recite Mi, šta je lakše, rešiti negativne emocije ili rešiti iskvarene naravi? Zapravo, nijedan problem nije lako rešiti. Ako si zaista odlučan i možeš da tražiš istinu, koji god problem pokušavaš da rešiš, to uopšte neće biti problem. Međutim, ako ne stremiš ka istini i ne možeš da shvatiš ozbiljnost ova dva problema, neće biti lako koji god problem pokušavaš da rešiš. Kad je reč o ovim negativnim, štetnim stvarima, potrebno je da prihvatite istinu, primenjujete istinu i pokorite se istini kako biste ih rešili i zamenili pozitivnim stvarima. To je uvek proces i uvek nalaže da se ljudi pobune protiv negativnih stvari i prihvate pozitivne i aktivne stvari i stvari koje su u skladu sa istinom. Jedan aspekt je da radite na svojim mislima i gledištima, a drugi je da radite na svojim naravima; jedan je da rešavate svoje misli i gledišta, a drugi je da rešavate svoje iskvarene naravi. Naravno, ponekad se ta dva aspekta pojavljuju zajedno i međusobno se uključuju. U svakom slučaju, otpuštanje negativnih emocija jeste nešto što ljudi treba da primenjuju kad streme ka istini. Hajde da na ovom mestu završimo naš današnji razgovor u zajedništvu.

29. oktobar 2022. godine